Altruističko samoubistvo

SAMOUBISTVO - Émile Durkheim

Pojam samoubistvo ili suicid, potiče od latinske reči sui caedere što znači ubiti se. Samoubistvo je duboko intimni, lični i pojedinačni čin, najindividualnije delanje. Samoubistvom nazivamo svaki smrtni slučaj koji posredno|neposredno proizilazi iz jednog pozitivnog|negativnog čina, koji je izvršila sama žrtva znajući da taj čin mora dovesti do tog rezultata. U svojoj suštini je i društvena pojava jer predstavlja posledicu poremećenih odnosa pojedinca i društva. Kao problem zaokuplja društvenu zajednicu već mnogo vekova. Veliki broj mislilaca od Platona do Kamija, pokušali su da odgonetnu na njegovu prirodu, objasne njegovu složenu pojavu, posmatrajući ga sa različitih aspekata. Danas se na samoubistvo gleda prvo kao na etički problem. To je logična posledica svih dešavanja kojim obiluje vek u kome živimo, a tiču se obezvređivanja ljudske egzistencije i uništavanja ljudskih života. Od Sokratovog izbora predstavlja moralno,tek na kraju XX veka shvaćeno je upozorenje: ”Postoji samo jedan doista ozbiljan filozofski problem, samoubistvo!”. Suditi o tome da li ima smisla živeti ili ne, znači i odgovoriti na osnovno pitanje filozofije. Današnji zivot pun je neizvesnosti, raznih tegoba, neverica u dolazeće “sutra”... Sve to proiziskuje strepnju i nesigurnost kod čoveka. Kao biće koje ima sposobnost poimanja početka i kraja, toka i promena, čovek na smrt gleda kao na njemu prisutnu, neizbežnu činjenicu koja ga prati celog života. U njemu se prepliću pitanja i zakonetke, sposobnosti shvatanja i odluke, ali i strah, nelagodnost. Večni strah od smrti sam život uzburkava, čini dramatičnijim, samim tim i preti eksplozijom čovekove energije koja je veoma uzburkana, pored toga nalazi se i na skučenom prostoru. Glavni cilj drame je izbeći totalnost smrti. Rešenja naizgled vezana samo za individualnost, ispoljavaju brojne zajedničke odluke. Samoubistvo je izazov, izmedju izvesnosti kraja egzistencijalne avanture i neizvesnosti svakodnevice. Izmedju zivota i smrti je budućnost, prazan prostor koji čovek sam krojii menja stavove prema tom izazovu. Svedok je svog postojanja, ostavljajući kroz reči i dela svedočanstvo o tome. Dok izvesnost smrti prožima njegove mogućnosti,jer definitivno razrešava zagonetke života,gaseći je.
Sociološko proučavanje samoubistva ima cilj, utvrđivanje i opis društvenih obeležja ove pojave, preko empirijskih činjenica. Na samoubistvo se moze gledati na više načina (kao pokazatelja moralnog stanja društva, stepena društvenog jedinstva, ili posledicu pogrešnog funkcionisanja društvenih institucija.).
U studiji "Samoubistvo" Dirkem je ujedno i predstaviо kako treba da izgleda sociološka monografija. Pokazao je ujedno i kako je moguće na najbolji način koristiti statističke izvore u istraživanju i kako se koristi uporedni metod. Potvrđeno je da sociologija zaslužuje naučni status u metodološkom i istraživačkom pogledu. Ovde se nameće i pitanje koliko je samoubistvo sociološki problem. Pojavu samoubistva Emil istražuje na osnovu socioloških podataka u nizu zemalja ne bi li došli do zajedničkih konstanti u određenom vremenskom periodu. Tako će utvrditi kako samoubistva nemaju nikakve veze sa geografskim položajem, političkim činiocima, genetskim vezama itd. Sem toga, utvrdiće kako Jevreji imaju manju stopu samoubistva, protestanti značajnu, a ateisti najveću. Takođe da je najčešći čin kod samaca, manje kod oženjenih, ređi u brakovima sa decom, a najređi u porodicama sa puno dece. Poznata je njegova teza: Samoubistvo se menja obrnuto stepenu integrisanosti društvenih grupa kojima pripada pojedinac.

Svoju tipologiju samoubistva, Dirkem je prikazao kroz četiri tipa:

• Egoističko samoubistvo
• Altruističko samoubistvo
• Anomičko samoubistvo
• Fatalističko samoubistvo

STUDIJA SLUČAJA SAMOUBISTVA

Da bi objasnio sam to “najindividualnije delanje”, koje spada u oblast psihologije, krenuo je u kritičko preispitivanje o vandruštvenih i društvenih činilaca. Detaljno istraživanje različitih psihomatskih stanja (maničnog, melanholičnog, opsesivnog, impulsivnog, ili automatskog samoubistva , alkoholizma), dovelo ga do zaključka da ne postoji ni jedno psihopatološko svojstvo koje bi imalo čvrstu i nesumljivu vezu sa samoubistvom. Broj samoubistva u društvu nije u zavisnosti od broja neuropata ili alkoholičara. Navodi: broj žena u psihološkim ustanovama je veći od broja muškaraca, dok je stopa samoubistava žena neuporedivo manja od stope samoubistava muškaraca. Procenat samoubica se povećava sa godinama starosti, dok psihičke bolesti kulminiraju kod populacije imeđu 30 i 45 godina. U nekim delovima postoje istovremeno rasprostranjene psihičke bolesti i mala stopa samoubistva. Služeći se statističkim izvorima, zapazio je da se od tri religijske zajednice najviše ubijaju protestanti, zatim katolici, pa Jevreji. Više se ubijaju neoženjeni muškarci i neudate žene nego obrnuto, više se ubijaju pripadnici tzv. slobodih profesija no radnici, seljaci ili administrativno osoblje, više se ubijaju osobe koje nemaju nego one koje imaju decu. Koristeći obimnu statističku građu, Dirkem je zaključio: “svako društvo je predodređeno da da određen broj dobrovoljnih smrti. “

Srbija je po broju samoubistava na 13. mestu u svetu. Kod nas se dogode 19 samoubistva na 100.000 stanovnika, pa je tako Srbija na samoj granici liste zemalja sa visokom stopom samoubistava. Ispred nje su Letonija, Belorusija, Rusija, Finska, Belgija, itd. sa dvadeset i više samoubistava na 100.000 stanovnika. U Srbiji najviše samoubistava ima u Subotici. To je grad u kome se na 100.000 stanovnika ubije čak 43 ljudi. Broj samoubistava se u Srbiji iz godine u godinu povećava. U Srbiji je 1953. godine zabeleženo 725 samoubistava, dok se 2005. ubilo 1.442 ljudi.
Japan se nalazi na vrhu liste po broju samoubistava u industrijski razvijenim zemljama. U toku jedne godine više od 30.000 Japanaca izvrši samoubistvo. Vlada Japana je zbog toga nedavno odlučila da na nacionalnom nivou uvede mere za sprečavanje samoubistava. Za Japan je karakteristično altruističko samoubistvo.
U svetu se svakih 40 sekundi dogodi jedno samoubistvo, a u toku godine ubije se oko 900.000 ljudi. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, samoubistvo je među tri vodeća uzroka smrtnosti osoba između 15 i 44 godine oba pola. zabeležen i porast samoubistava među mlađim muškarcima u dobi od 15 do 29 godina. Žene pokušavaju samoubistvo tri puta češće od muškaraca, a muškarci izvršavaju samoubistvo četiri puta češće od žena. Najviše se samoubistava učini na proleće, a najkritičniji su april,maj i jun. Najviše ljudi u svetu izvrši samoubistvo trovanjem pesticidima, čak 250.000 samoubica godišnje. Inače, mentalni poremećaji - depresija i zloupotreba psihoaktivnih supstanci, povezani su sa više od 90 odsto svih slučajeva samoubistava, Najnižu stopu samoubistva u svetu imaju Grčka, Italija, Malta.

OSNOVNE VRSTE SAMOUBISTVA

ALTRUISTIČKO SAMOUBISTVO

U životu ništa što je pretereno nije valjano. Trebamo težiti ne prekoračenju izvesnih granica. Društvo se isto ponaša, preterana individuacija vodi samoubistvu, nedovoljna individuacija proizvodi iste posledice. Čovek odvojen od društva se lako ubija,ali i kada je u njemu previše integrisan. Samoubistvo je sigurno često kod primitivnih naroda.
Postoje tri kategorije:
• Samoubistva ljudi na pragu starosti ili bolesnih ljudi (Danska - ratnici, Goti, kod Tračana, Herula, Indija, na Fidziju, Novim Hibridima, Mangi, Ceosu, kod Troglodita i Sera);
• Samoubistva žena nakon smrti njihovog supruga (Indija);
• Samoubistva štićenika ili sluga nakon smrti njihovog gospodara (u Galiji,kod Ašanta, na Havajima).

Tip samoubistva koje potiče od preterane individuacije, dolazi otuda što društvo dezintegrisano na izvesnim tačkama ili čak u svojoj celini, dopušta pojedincu da mu se izmakne. Dok tip samoubistva koje za uzrok ima premalo razvijenu individuaciju,potiče otuda kada društvo pojedinca drži previše čvrsto u svojoj zavisnosti.
Egoizmom ćemo nazvati stanje u kome se “ja” nalazi kada živi sopstvenim životom i samo sebe sluša, altruizam izražava suprotno stanje,stanje u kome “ja” ne pripada samo sebi.
Altruističkim samoubistvom ćemo nazvati ono koje proističe iz jakog altruizma. Osim toga,ima važnu osobinu, izvršava se kao dužnost.
Kod slučajeva gde je pokretač sasvim beznačajan¬: Ubijanje u miru galskih i germanskih varvara; Kelti dopuštali da ih ubiju za nešto malo vina i novca; Polinezija blaga uvreda, severnoamerički Indijanci ljubomora, bračna svađa; Japanci presecaju stomak zbog najbeznačajnih razloga; slične činjenice se javljaju i u Kini, Tibetu, Sijamskom kraljevstvu.
Podvrste altruističkog samoubistva:
Samoubistva koja društvo izričito propisuje (ona su izborna, to im je svojstveno) potiču od stanja bezličnosti ili altruizma koje se smatra moralnim obeležjem primitivnog čoveka, kao i ona koje manje izričito zahteva društvo no kad su strogo obavezna. U ovim primerima altruizam navodi ljude na samoubistvo uz pomoć posebnih okolnsti(pitanje časti, vrsta dužnosti, neugodni događaji, i sl ). Postoji jos slučajeva gde altruizam navodi na samoubistvo, ali neposrednije i snažnije.Pojedinac se ovde žrtvuje jedino zbog čiste radosti žrtvovanja, odbacivanje života se smatra vrednim hvale, bez posebnog razloga. Indija je primer ove vrste samoubistva. Akutno altruističko samoubistvo, savršen primer mističko samoubistvo. Ne postoji samoubistvo čije bi altruističko obeležje bilo naglašenije. U svim tim slučajevima vidimo pojedinca koji teži da se liši svog života, da bi se rastvorio u toj drugoj stvari koju smatra svojom istinskom suštinom. Kod naroda kao i kod pojedinaca, duhovne predstave pre svega imaju funkciju da izraze stvarnost i pomognu njenoj promeni, to u ograničenoj meri. Religiozne predstave su proizašle iz društvene sredine, ne obrnuto. Po Dirkemovim predpostavkama religija ima veliku integrativnu funciju u društvu jer povezuje pojedince u moralnom, socijalnom, idejnom, emotivnom ili voljnom planu. Ako se ljudi ubijaju sa lakoćom, postavlja se pitanje, zar samoubistva ne dolaze zbog toga što čovek smatra svoj život tužnim?! Samim tim što se ubijaju, oni imaju melanholičnu predstavu života i ne drže do njega. Predstave nemaju uvek isti uzrok, nisu iste u svim slučajevima, pa se s toga i pravi razlika među samoubistvima, koja su međusobno slična. Egoista je tužan jer ne vidi ništa stvarno u svetu sem pojedinca, dok tuga altruiste dolazi jer mu se čini da je svaki pojedinac lišen svake stvarnosti. Jedan je ovdvojen od života jer ne vidi smisao ni cilj življanja i oseća se beskorisnim, dok drugi ima cilj, cilj koji se nalazi izvan života koji mu je samo prepreka. Razlika se krije u posledicama. Melanholija jednoga je razlićita od melanholije drugoga. Prvu karakteriše osećaj neizlečivog zamora, utučenosti. Druga je puna nade, po njoj nakon ovog života se ukazuje lepši. Podrazumeva entuzijazam i polet jedne vere koja se potvrđuje činovima velike energije. Način na koji jedan narod sebi predstavlja život nije dovoljan da objasni snagu sklonosti ka samoubistvu. I pored toga što je poznato da hrišćanstvo ima odbojnost prema samoubistvu, hrišćanin u ovom svetu vidi bolno razdoblje puno iskušenja, smatrajući da njegova otadzbina nije sa ovoga sveta. To je jer hriščanska društva daju više prostora pojedincu nego neka već pomenuta. Ona mu postvaljaju dužnosti koja mora da ispuni ne sme da izmakne. Zavisno od načina na koji je ispunio ulogu koja mu je na ovom svetu dodeljena, dozvoljen mu je pristup onostranim radostima Na taj način ga je umereni individualizam koji se nalazi u duhu hrišćanstva, sprečio da podstiče samoubistvo, uprkos njegovim teorijama o čoveku, sudbini.
Razlika između egoističkog i altruističkog samoubistva je u tome što jedno smatra ničemu vrednim sve ono što pojedinca zanima (povezano sa gubljenjem morala), dok drugo ide uz etiku koja predstavlja ličnost da se ona ne moze podrediti. Postoji veliki jaz među njima, koji odvaja primitivne narode od kultivisanih naroda. Iako su u najvišem stepenu altruističkog samoubistva niža društva, ono nije “poštedelo“ ni razvijenija. Vojnici koji više vole smrt od poraza ili oni što se ubijaju kako bi svoju porodicu poštedeli sramote, popuštaju altruističkim činima. Ali zajedno za njih je to, što se odriču života jer postoji nešto što vole više od sebe samih (pr.učesnici Francuske revolucije). I danas postoji društvena sredina gde je altruističko samoubistvo izrazito prisutno, to je vojska.

Studije slučaja altruističkog samoubistva

U svim zemljama Evrope sklonost vojnika ka samoubistvu je znatno veća od sklonosti civilnog stanovništva. Razlika se kreće između 25 i 900 %. Npr: Italija (od 1876 - 1890) je imala 207 miliona vojnika a 77 milliona civila iste starosti. Francuska u isom vremenskom periodu 333 miliona vojnika a 265 miliona civila. Dok su Sad imale 680 prema 80 miliona počinioca samoubistva (1870-1884 ). Danska je jedina zemlja u kojoj je odnos dve populacije bio približan, 388 miliona civila i 382 miliona vojnika(1845-1856). U njoj se vojnici ne ubijaju više od civila. Statistika iznenađuje, jer pojedinci koji su brižljivo selektovani i predstavljaju u fizičkom pogledu stub jedne države, ne bi trebali da imaju ozbiljnih organskih mana (to je jedan od pokazatelja dokaza o neefikasnosti organskog faktora uopšte, a najviše po pitanju bračne selekcije.).

Duh zajedništva i zajednički život u vojsci bi morali da imaju zaštitnički uticaj koji on ima i van nje. Postavlja se pitanje odakle to pogoršanje?
Krivica je pripisana činjenici da se vojnici nisu ženili, ali ona ne bi trebalo da ima kobne posledice jer vojnik nije usamljenik (član je čvrstog društva koje može da zameni porodicu). Ta teza je opovrgnuta statistikom, na 100 samoubistava neoženjenih civila u Francuskoj bilo je 160 vojničkih, koeficijenat pogoršanja od 1,6 je sasvim nezavistan od neženstva (Francuska vojska je najmanje pogođena samoubistvom u Evropi.). Kod podoficira je koeficijenat viši. U periodu od 1867 do 1874, milion podoficira je davalo godišnje prosečno 993 samoubistva (prosečna starost viša od 31 godine). Ako uporedimo samoubistva vojnika i podoficira možemo zaključiti da vojnički poziv ima lošu stranu medalje.
Kojem uzroku mozemo dopisati veliku stopu samoubistava u ovoj profesiji?
Bilo je reči o alkoholizmu koji je zastupljeniji nego među civilnim stanovnišvom ( u vojsci hara s više žestine ). Međutim, spominjali smo da alkohol nema jasno određen uticaj na stopu samoubistva, pa ga ne bi pripisali ni ovde. Spominje se mogućnost uzroka koji je ukazivao na odvratnost služenja vojnog roka. To se mišljenje slaže sa savremenim načinom razmišljanja (disciplina, odsutnost slobode, lišavanje svake udobnosti…navode da život u kasarni smatramo nepodnošljivim). Postoji još grubljih poslova , koja ne jačaju sklonost ka samoubistvu.

Neke od mogućnosti koje su doprinele povećanje stope samoubistva u vojnoj profesiji: Odvratnost prema poslu mora biti izraženija tokom prvih godina službe, al i ona opada prilikom navikavanja vojnika na život u kasarni i njegovom prilagodjavanju. U Italiji, Francuskoj,Austriji,Engleskoj brojke su veće prve 3 godine boravka, i opadaju s godinama službe. U nekim zemljama stopa samoubistva na početku služenja vojnog roka raste,mozda zbog promena načina života.
Vojnički život je teži, disciplina surovija za obične vojnike nego oficire, podoficire. Koeficijent druge dve kategorije bi morao biti niži od koeficijenta treće. Često se dešava se suprotno. Odbojnost prema vojničkom životu bi morala biti manja kod onih koji ga slobodnom voljom biraju kao poziv (rekreativci, dobrovoljci). Oni bi morali pokazati manju sklonost ka ovom činu, no dešava se suprotno, ona je kod njih veoma jaka. Članovi vojske najviše pogođeni samoubistvom su oni koji su i najviše naklonjeni tom pozivu, najbolje prilagođeni zahtevima, najviše zaštićeni od nevolja i nepogodnosti koje on može imati.
Okolnosti koje pogoduju altruističkom samoubistvu su manje celovito ostvarenje kod vojnika nego podoficira, a pošto ima življi osećaj života, on je manje sklon da se od njega i odvoji (rasvetljava mnoge predhodne činjenice i potvrđeno je). Statistika takođe govori: vojnički koeficijent pogoršanja je viši ako stanovništvo ima manju sklonost samoubistvu, i obrnuto. U elitnim jedinicama svih vojska je koeficijenat najviši. Poslednji dokaz ove zakonitosti je u tome što je samoubistvo svuda u opadanju. Sve dokazuje da je vojnički oblik samoubistva samo jedan oblik od altruističkog samoubistva. Ima i pojedinačnih slučajeva van navedenih, ali stoji činjenjica da oblačenjem uniforme vojnik ne postaje sasvim nov čovek (iza sebe ima prethodni život, koji neće nestati).

ZAKLJUČAK

Kao veoma diskutabilna tema, koja nema svoj rok trajanja, sve ćešće pogađa svakodnevicu, ostavljajući neizbrisive tragove. Ona piše svoj deo istorije.
Da li ćemo ikada uspeda da je dokučimo stoprocentno? Obimne literature, studije, predavanj a stopa samoubistava neprestano raste! Verovatno će nam to poći za rukom, kada nauka i društvo dostignu takav stepen razvijenosti i omoguće nam korišćenje opcije “krojenje života iz snova”. Do tada,,svi mi ćemo živeti sa ovim problemom , svetskih razmera.
I dok ovo kucam, ko zna koliko je života njime ugašeno…

LITERATURA

1.DIRKEM, Emil, Samoubistvo: sociološka studija, Bigz, Beograd, 1997.
2.Dušan Marinković, Uvod u sociologiju: osnovni pristupi i teme, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2007.
3. www.wikipedija.org.

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi