Drustvena moc

I. Pojam drustvene moci

Rec moc ima vise znacenja. Tako u latinskom jeziku rec “potentia” znaci moc ili sila, a “potestas” vlada, vlast, … U francuskom jeziku rec “puissance” znaci moc, snaga, jacina, autoritet itd. A u nemackom rec “macht” je rec gotickog porekla i oznacava vlast, moc, oblast, drzavu, silu… Moc ima sledeca znacenja: filozovko, psiholosko, lingvisticko, teolosko, antropolosko, sociolosko, pravno. Ono sto interesuje filozofiju kada je rec o moci jeste njena sustina. Prema filozofskom shvatanju izdvajaju se tri odredjenja moci: moc kao puka moc, moc kao nadmoc i moc kao mogucnost.

Moc kao puka moc neutralna je u odnosu na coveka i predstavlja moc opstanka, pokretanja i razvoja. Moc kao nadmoc ispoljava se u nacinu vladanja, zapovedanja, upravljanja, prisvajanja, a podrazumeva i hijerarhiju i zavisnost. Moc kao mogucnost pre svega se odnosi na covekove stvaralacke potencijale, jer je stvaralastvo samo po sebi moc.

Za sociolosko shvatanje najbitnija su dva znacenja moci: moc pojedinca u odnosu na drustvene grupe i drustvo i moc drustvenih grupa u drustvu. Ali nesto sto je najbitnije za svakog sociologa jeste kakve posledice po drustvo izaziva moc drustvenih grupa i moc pojedinca. Tomas Hobs je prvi obradio pojam moci i po njegovom misljenju moc coveka cine sredstva koje on trenutno koristi radi proizvodnje dobara. Za njega je moc originalna ili instrumentalna. Za Hobsa najveca ljudska moc je moc drzave ili moc najveceg broja ljudi. Covekovu prirodnu moc cine njegove duhovne i telesne vrline. Kljucni i sredisnji pojmovi politike su moc, autoritet i vlast, iako se oni razlikuju u mnogim funkcijama, elementima i svojstvima. Autoritet nepostoji bez moci, a moc moze da poseduje autoritet, ali i ne mora. Za moc je karakteristicno nametanje volje uprkos otporu, a za vlast izvrsavanje zapovesti. Moc se demonstrira, a vlast se postupno i relativno dugo ucvrscuje.

Odredjenja moci – Po odredjenju moci Maksa Vebera moc podrazumeva “izglede jednog coveka ili vise ljudi da sprovedu sopstvenu volju u zajednickom poduhvatu, cak i uprkos otporu drugih koji u tom poduhvatu ucestvuju” . Sustina je da je moc nametanje volje i ona se moze ostvariti prihvatanjem ili slamanjem otpora. Najuspesnija sredstva za ostvarivanje takve moci su disciplina i vlast. Po misljenju Bertranda Rasela posedovanje moci je povezano sa sticanjem slave, a to je zapravo jedna od najvisih teznji kojom idu i teze ljudi. Robert Birstet smatra moc kao sposobnost da se nametne sila u odredjenu drustvenu situaciju. Za njega je moc drustvena pojava koja se moze javiti u formalnoj, neformalnoj organizaciji, i neorganizovanoj zajednici. Feliks Openhajm smatra da je posedovanje moci sposobnost uticaja, kaznjavanja i kontrolisanja slobode drugih. Robert Dal misli da moc ima onaj covek koji moze da utice na nekog drugog coveka da uradi ono sto inace ne bi ucinio. Odredjenje moci za Petera Bahana i Mortona Baraca oslonjeno je na prinudu, uticaj, autoritet ili manipulaciju. Rajt Mils smatra da su mocni i uticajni ljudi oni koji imaju mogucnost da ostvaruju svoje ciljeve cak i onda kada se drugi ljudi tome protive. Samo ljudi koji upravljaju ili ucestvuju u upravljanju velikih institucija mogu biti mocni. Hana Arent misli da moc pripada grupi i postoji koliko i ta grupa i nikada nije svojstvo pojedinca. Tako na primer kada je neko na vlasti, on zavisi od ljudi koji su ga na taj polozaj izglasali, i njegova vlast ce trajati sve dok ta grupa ljudi ne iscezne. Niklas Luhman moc smatra za komunikacijski medij. Moc je “sposobnost povecanja ucinka u promenljivim drustvenim uslovima i ona podrazumeva da posednik, a i odanik moci u komunikacijskom procesu selekcionisu mogucnosti” .

Termin “moc” se vrlo cesto upotrebljava, ali se veoma retko objasnjava njegovo znacenje. Malo je ljudi koji mogu voditi nekakav razgovor a da ne spomenu moc. Za predsednike republika i za predsednike vlada obicno se kaze ili da poseduju moc ili da im ona nedostaje. O drugim se politicarima obicno govori ili da im se povecava moc ili da je gube. Moc je sposobnost da se utice na druge ljude. Moc se uocava i u najednostavnijim odnosima. Moc je sposobnost da se menja stav ili ponasanje pojedinaca ili grupa. Sto je veca sposobnost da bi se ostvarile vlastite zelje i da bi se zahvaljujuci tome ostvario odredjeni cilj, to je moc veca. Upravo zbog toga rec moc ima zdravorazumsko znacenje da se ne mora posebno definisati i pojasniti. Skoro sve definicije moci ne daju odgovor na mnoga zanimljiva pitanja kao sto su:

- Kako se vlastita volja namece drugima i kako ti drugi pristaju da im ona bude nametnuta?
- Sta je “to nesto” sto navodi neku osobu ili mnoge osobe da se odreknu svojih zelja i vlastitih interesa i prihvate zelje i interese drugih: da li je to pretnja da ce, ako se ne pokore, biti fizicki kaznjeni, ili pak, biti materijalno nagradjeni, ili mozda moc uveravanja, sposobnost nagovaranja, ili neka druga sila?
- Sta je to sto daje nekim ljudima pravo da upravljaju postupcima drugih ljudi, bez obzira da li se radi o krupnim ili malim, nevaznim stvarima?
- Koje su razlike izmedju licnosti koje poseduju moc i onih koji podlezu njihovom autoritetu i koji ih slusaju?
- Zasto neki ljudi dozvoljavaju da se njima upravlja, da im se naredjuje?

Upravo odgovori na ova pitanja definisu kako se vlastita moc namece drugima, i kako se dolazi do toga da se raspolaze instrumentima i postupcima njenog nametanja. Postoje razliciti oblici koriscenja moci: mogu biti zvanicni kada lice izlozeno moci prizna posredniku moci da ima “pravo” ili da ga zakon ovlascuje da utice na njega; a moze biti i skriveni oblik kada oni koji se pokoravaju ne smeju videti da se pokoravaju da bi to nametanje bilo delotvorno.

Pojedinci i grupe zele moc da bi pomocu nje ostvarili vlastite ciljeve, i to naravno, u prvom redu materijalno – finansijske. Veoma je bitno povezivanje ljudi sa slicnim interesima, vrednostima i shvatanjima da bi se tako uspesnije vrsilo potcinjavanje drugih ljudi i uspesnija borba za vlast i moc. Tako na primer politicar zeli dobiti podrsku biraca da bi zadrzao svoj polozaj ili politicar koji se trudi da bude izabran da bi tako mogao doci u polozaj da se sluzi finansijskim iteresima bogatih ljudi koji podrzavaju njegovu kandidaturu vrlo ce elokventno opisivati sebe kao javnog dobrotvora, zastitnika i prijatelja siromasnih. Preduzetnik nikada javno nece reci da zaposljava nove radnike kako bi povecao svoje bogatstvo vec je navodno njegova namera da da ljudima posao od kojeg ce ziveti, povecavati celokupan standard i tako se zaloziti za jos uspesnije funkcionisanje sistema slobodnog preduzetnistva. Isto tako se narodu namece shvatanje kako je moc u njihovim rukama, tj. krajnjim potrosacima koji svoju volju izrazavaju na trzistu. A time se u stvari prikriva moc organizacija kao sto su korporacije koje u stvari “gutanjem” drugih korporacije stvaraju trzisnu moc. One time nisu potcinjene trzistu koje navodno upravlja njihovim ponasanjem, vec naprotiv, trziste je upravo orudje u rukama korporacija, kojim se one sluze da bi samovoljno odredjivali cene i troskove. To one postizu podmicujuci i potcinjavajuci vlast svojim potrebama, interesima i volji, a preko nje manipulisu ponasanjem i reagovanjem potrosaca. Jedan se cilj moze prikriti drugim, pa se tako zelja za vlastitim bogacenjem moze kamuflirati toboznjom zeljom da se donese velika korist drustvu.
Pored toga sto moc donosi finansijsku korist, ona donosi veliki uzitak onima koji je poseduju jer se u njima stvara osecaj vrednosti zbog pocasti koje dobijaju. Medjutim, svakodnevna pristojnost ne dopusta da se javno prizna kako se moc zeli radi nje same. Jedino se moze prihvatiti shvatanje da pojedinac sme teziti vlascu zato da bi pomocu nje mogao drugima naredjivati, ubedjivati ih i zato da bi se domogao novca.

Rec moc nikoga ne ostavlja ravnodusnim, i ona moze izazvati pozitivnu ili negativnu reakciju kod ljudi, u zavisnosti od tacke gledista na njen uticaj. Smatra se da su sindikati nezamenljivi branioci i zastitnici prava radnika, dok gledano iz drugog ugla ti isti sindikati u dubokom su sukobu sa slobodom vlastitih clanova. Politicar koji postigne da se neka poreska reforma prihvati, dobice naklonost onih kojima ta reforma donosi korist, dok ce drugi kojima ta reforma steti smatrati ponasanje tog politicara samovoljnim i cak nesavesnim.

Sprovodjenje moci, tj. potcinjavanje volje jednih volji drugih, neizbezna je pojava u savremenom drustvu, jer bez takvog potcinjavanja nista se ne moze postici. Sve u svemu moc moze biti drustveno zlocudna, ali u isti mah drustveno bitna. Drugim recima moc ima dva vida: predstavlja drustvenu nuznost, a ujedno je drustveno opasna. O njoj treba doneti sud, ali je nemoguce doneti takav sud koji bi vazio za svaku moc.

II. Poreklo drustvene moci

Po poreklu moc proizilazi iz prirodnih sposobnosti coveka i iz prirode socijalnih odnosa koji nastaju u razlicitim istorijskim drustvenim okolnostima. Pojedinacne moci kroz ljudsku istoriju imale su presudan uticaj na odredjena drustva i politicke zajednice. Racionalo koriscenje pojedinacne moci dovodilo je do bogatijeg politickog i socijalnog zivota, dok je iracionalno koriscenje pojedinacne i grupne moci zatvaralo i unistavalo politicki i socijalni zivot i politicku zajednicu. U antici moc je pocivala na privredi i ropstvu u domacinstvu, dok u feudalizmu moc izvire iz zemljisnog poseda koji je temelj sudske, vojne i religiozne vlasti, gde je moc fiksirana za posed. Sa nastankom i razvojem kapitalizma bitno se menjaju odnosi u drustvu, politici, samim tim i u politickoj i socijalnoj moci. “Osnov i izvor svega postaje novac, a moc sa novcem postaje pokretljiva prenosiva” .

III. Struktura drustvene moci

Strukturu drustvene moci cine:

1) Nosioci moci mogu biti pojedinci ili drustvene grupe koje svoju moc zasnivaju na jednom ili vise elemenata. Sto su ti elementi realisticniji to je moc pojedinca, tj. grupe stabilnija.
2) Ubedjivanje je znacajan element moci, jer su ljudi skloni da namecu uverenja ali i da prihvataju ubedljive stavove drugih. Ova moc zavisi od znanja, informisanosti, polozaja pojedinca, posedovanja sredstava i vestine ubedjivanja. Poseban vid ubedjivanja je manipulacija.
3) Materijalno bogatstvo posedniku stvara osecaj sigurnosti i moci. Ekonomska moc je uvek imala veliki uticaj na sve druge oblike moci, jer ona prisiljava jednom velikom pretnjom – pretnjom gladju, nudeci izbor: “Ili ces se sloziti, ili ces biti bez pristojnog standarda” .
4) Statusni simboli uticu sa psiholoskog karaktera sa znacajnim socijalnim i politickim posledicama ( odlikovanja, titule, publicitet, rang itd. ).
5) Kontrola drustvenih normi predstavlja pravne, moralne, religijske i obicajne norme kojima se kontrolisu oni koji se njih pridrzavaju, ali i oni kod kojih se ove norme premestaju unutar svesti i kod kojih je kontrola manje vidljiva a ne mora biti manje efikasna.
6) Sila podrazumeva upotrebu sredstava prinude koja se najcesce realizuje fizickom silom. Pored toga sto je skupa, kratkog daha, nepopularna i dovodi do otpora, ona je i neefikasna.
7) Dominacija i hijerarhija su principi moci. Dominacijom se moc manifestuje i ona je spoljasnji princip moci. Hijerarhija vertikalno povezuje strukturu moci i ona je unutrasnji princip moci. Medjusobno su povezane i dopunjuju se, a zajedno pokazuju efikasnost, rezultate, velicinu i mogucnosti moci.

IV. Funkcije drustvene moci

1) Funkcija odrzanja – ako je pojedinac u pitanju odrzanje se odnosi na socijalnu grupu kojoj pripada, ako se odnosi na njegov profesionalni polozaj onda se to odrzavanje odnosi na zadrzavanje tog polozaja, dok u politici funkcija odrzavanja dobija posebnu ulogu jer se te pozicije tesko zadrzavaju. Ova funkcija ima veliki znacaj i za drustvenu, ekonomsku i duhovnu moc.
2) Funkcija stvaralastva – je najbitnija funkcija duhovne moci. Od njenog razvoja zavisi i opstanak duhovne moci.
3) Funkcija pokretenja – je funkcija koja je usmerena ka razvoju, predstavlja pozitivnu usmerenu volju kojom se kroz istoriju drustvenog razvitka razbija sve sto pruza otpor kretanju napred i trazenju novih puteva.
4) Integrativna funkcija – nastaje i odrzava se silom, uveravanjem, pritiscima, nametanjem i moze imati pozitivne i negativne posledice po razvoj drustva. Integracijom se koncetrise i centralizuje moc ili se pak centralizuje otpor. Racionalno integrisana moc ima vecu sansu da se odrzi i demonstrira, dok iracionalno integrisana moc uglavnom izaziva snazan otpor. Ipak kada dostigne potpuno preovladavanje irocionalne moci mogu da sruse svaki otpor i uvek ucvrscuju totalitarni, diktatorski, despotski sistem.
5) Kontrolna funkcija – predstavlja sredstva pomocu kojih se kontrolise nametanje i sprovodjenje volje. Ta sredstva su: fizicka sila, drustvene norme ( zakoni, bozje zapovesti ) i sredstva nagradjivanja i kaznjavanja.
6) Emocionalna funkcija – moc zadovoljavanja emocionalnih potreba ( sigurnost ) i patoloskih zadovoljstava ( agresivnost, destrukcija ).
7) Kompenzatorska funkcija – predstavlja moc kojom se nadoknadjuju stvarne ili umisljene prikracenosti i frustracije i najcesce su te kompenzacije putem moci destruktivne i porazne.
8) Legitimacijska funkcija – podrazumeva opravdanje i pomaganje vladajuceg poretka od strane mocne drustvene grupe koja na taj nacin vrsi realizaciju sopstvenog interesa.

V. Oblici drustvene moci

Postoji vise kriterijuma podele moci: prema posedovanju ( pojedinacnu i drustvenu moc) i prema oblasti ljudske delatnosti u kojoj se moc ispoljava ( ekonomsku, politicku, i duhovnu).

Pojedinacna moc – kao sto sama rec kaze to je moc pojedinca koja izvire iz unutrasnjih svojstava licnosti, ali i iz spoljasnjih okolnosti ( bogatstvo, polozaj, …).Pojedinacna moc je bila dominantna u mnogim politickim zajednicama pa je zbog toga pocivala na fanatizmu, strahu i sili.

Drustvena moc – je organizovana moc koja pripada organizovanoj grupi, vladajucoj klasi, drustvu,…Ona zavisi od polozaja grupe u globalnom drustvu i od odnosa medju samim drustvima.Drustvena moc pociva na principima hijerarhije i dominacije uz strogu kontrolu i prinudu.Ova moc predstavlja povezanost ekonomske, politicke i duhovne moci jednog drustva.Drustva u kojima su ove moci povezane i dobro funkcionisu brzo napreduju,a u suprotnom drustva pocinju da zaostaju i stagniraju i tako drustvena moc nestaje.

Ekonomska moc – proistice iz novca i posedovanja materijalnih dobara.U predkapitalistickom drustvu pripadala je vlasnicima, bila je vezana za posed i kao takva bila je prenosiva.Oni koji su je posedovali imali su politicku moc.Pojavom burzoazije ona prelazi u njene ruke.Ekonomska moc u kapitalizmu pre svega pociva na kapitalu i novcu, a proverava se na trzistu.

Politicka moc – najprivlacniji oblik moci od svih, jer je cesto predmet ljudskih zelja.Malo je onih koji nisu bili pod njenim uticajem, a mnogi mislioci su pokusali da je objasne.Za Platona i Aristotela ona obuhvata celokupnu zajednicu, dok Aurelije Avgustin smatra da je politicka moc coveku prinuda i kao takva ona je neprirodna.Toma Akvinski politicku moc ogranicava pravnim odnosima zalagajuci se za pravnu drzavu koja se oslanja na razum.Dzon Lok smatra da minimiziranjem politicke moci dobijamo na koristi za drzavu i drustvo.Ljudi sklapaju drustveni ugovor radi licne sigurnosti, prosperiteta, itd.Zan Zak Ruso razmatrajuci jednakost moc treba da izbaci nasilje iz sebe.”Ni jedan gradjanin ne sme biti toliko mocan i bogat da bi drugom mogao uniziti dostojanstvo ili ga kupiti kao i da ne sme biti toliko siromasan da bi se sam ponizavao ili prodavao” .Nikolo Makijaveli izjednacava politiku sa politickom moci.Za njega je mocan onaj covek koji vestinom dodje do moci i istom vestinom uspe da je odrzi.
Politicka moc najcesce pripada drustvenim grupama, organizacijama i drzavi, a redje pojedincima.

Duhovna moc – obuhvata moc ideja, znanja, religije i kulture u celini.To su duhovne tvorevine koje pokrecu drustvo i odredjuju ciljeve buduceg razvoja.Ljudi koji poseduju ovu moc uticu ili su na vlasti.

Postoje tri instrumenta vrsenja ili nametanja moci, a isto tako postoje tri institucije za dobijanje prava na njenu upotrebu. Ti instrumenti moci nemaju opste prihvacen termin, ali po John-u Kenneth Galbraith- u oni se dele na: kondignu, kompenzacijsku i kondicioniranu.

Kondigna moc – postize potcinjavanje ili poslusnost sposobnoscu da pojedincu ili skupini namece alternativu za ono sto oni stvarno zele i to alternativu koja je dovoljno neugodna ili bolna da se oni odreknu onog sto su zeleli. Kondigna moc postize potcinjavanje tako da onima koji se ne zele potciniti donosi primereno neugodne dogadjaje ili preti takvim ishodima. Pojam kondigna ima prizvuk kaznjavanja tako da se ne moze sumnjati da su robovi koji su morali veslati na galijama itekako zeleli da se oslobode tog teskog posla, ali je svaka pomisao na bicevanje, koje je bilo kazna za svaki pokusaj “zabusavanja”, bila dovoljno neugodna da postakne robove na zeljeni, bolan i tegoban napor.

Najvaznije obelezje kondigne moci je njena objektivnost (vidljivost). Oni koji prihvataju volju drugih znaju da to cine jer su svesni da je bolje da se pokore nego da se odupru, bolje da slusaju nego da se suprostavljaju. Kondigna moc preti pojedincu necim sto bi za njega bilo toliko fizicki ili emocionalno bolno da on u takvoj dilemi odustaje od svoje zamisli da se ta pretnja ne bi ostvarila. Konkretnije kondigna moc ostvaruje potcinjavanje pretnjom kaznjavanjem. Termin “kondigna moc” upotrebljava se u sirem znacenju, i obuhvata svaku moc koja se ostvaruje upotrebom bilo kakvih neugodnih i bolnih pretnji, ukljucujuci novcane kazne, verbalne ukore, moralne osude od strane drugih pojedinaca ili citave zajednice.

U vecini drustava smatra se preko potrebnim koriscenje kondigne moci, kojom se sprecavaju ubistva i silovanja. Medjutim te kazne dovode do brojnih pitanja i rasprava. Da li je kaznjavanje ubica primereno rezultatima koji se time zele postici? Kako stoji stvar sa kaznjavanjem veleizdajnika, uzivaoca droga…?

Kompenzacijska moc – onima koje zeli potciniti nudi pozitivnu, afirmativnu nagradu – to jest, ona pojedincu koji se potcinio daje nesto sto on smatra vrednim. Kod ovog potcinjavanja pojedinac je svestan da to cini zato jer zna da ce za to biti nagradjen, pa ce se zbog toga odreci od necega do cega mu je stalo. U modernoj ekonomiji najvazniji izraz kompenzacijske moci je novcana nagrada kao placanje za ucinjene usluge, odnosno za potcinjavanje ekonomskim ili licnim ciljeva drugih. Jedan od najvaznijih instrumenata kompenzacijske moci je pohvala, a najvaznije obelezje kompenzacijske moci je njena vidljivost.

Kod kompenzacijske moci , polazi se od nacelne predpostavke da dobar radnik koji radi i preko radnog vremena treba da dobije vecu nagradu, a time se od njega ocekuje da ce se do kraja zalagati i potcinjavati volji i interesima onih kojima se potcinjavaju. Za one koji ulazu umni a ne telesni napor ili za one koji snose deo odgovornosti za upravljanje preduzecem predpostavlja se da zasluzuju vecu nagradu za pocinjavanje ciljevima organizacije, nego oni koji za nju obavljaju fizicke poslove.

Odnos kondigne i kompenzacijske moci – Zajednicko obelezje kondigne i kompenzacijske moci je da pojedinac koji se potcinjava zna da to cini, u prvom slucaju jer to mora, u drugom slucaju zato jer zna da ce za to biti nagradjen. Moderna drustvena gledista i stavovi povlace ostru granicu izmedju kondigne i kompenzacijske moci. Kompenzacijsko nametanje svoje volje drugima smatra se civilizovanijim nego kondigna prisila. Razlika je dosta velika, ali je pre treba shvatiti kao plod ekonomskog razvoja, jer ranije u siromasnim drustvima razlika izmedju ove dve moci gotovo da nije ni postojala ona postaje velika tek u bogatim drustvima. Pre americkog gradjanskog rata slobodni radnik je imao visi drustveni polozaj nego crni rob. Rob je radio jer je bio motivisan strahom od bicevanja, a slobodni radnik je radio pod pretnjom ekonomske bede. Medjutim rob je imao vecu egzistencijalnu sigurnost, i njemu se moglo desiti da dobije batine, bude bicevan, ali nije mogao biti otpusten. Ekonomskim razvojem slobodni radnik domogao se stanovitih osobnih resursa od kojih je mogao ziveti neko vreme ako se dogodi da bude izbacen sa posla. Povecava se broj alternativnih mogucnosti zaposljavanja, osnivaju se prvi sindikati, uvode se institucije socijalne pomoci i sve se vise radi na tome da se razgranice kondigna i kompenzacijska moc. Sve se vise radilo radi dobijanja novcane nagrade, a sve manje zbog straha izazvanog mogucnoscu gubljenja posla ili bilo kog oblika kondignog kaznjavanja. Izmedju polozaja robova i polozaja slobodnih radnika postojala je ne samo moralna nego i ekonomska razlika i ta razlika se povecavala uporedo sa ekonomskim razvojem.

Ukidanjem ropstva znacilo je ukidanje prava da se upotrebom kondignog kaznjavanja drugima namece rad. Kondigno kaznjavanje, kao instrument kaznjavanja, zamenjeno je kompenzacijskim nagradjivanjem. Vracanje i upotreba kondigne moci danas izaziva brojne i ostre osude u svetu. Muzevi su nekada ostvarivali potcinjavanje i poslusnost svojih supruga zahvaljujuci cestom upotrebom kondignog nasilja, ali danas na to se vise ne gleda sa simpatijama, sto ne znaci da je to nekada bilo simpaticno! Danas sve vise jacaju zahtevi da se strogost i grubost kodignog koriscenja moci smanji tamo gde jos postoji. Nekada su vojnici koji bi dezertirali bili osudjeni na smrt, streljani ili obeseni. U vecini savremenih drustava, iako do duse ne u svim, doslo je do toga da se smrtna kazna vise ne odobrava, da se na nju gleda sa velikim prezirom.

Uporedo sa smanjenjem ugleda kondigne moci idu veoma energicna nastojanja da se poveca delotvornost kompenzacijske moci, pogotovo kad se radi o postizanju ciljeva koji se smatraju drustveno pozeljnim. Jedna od glavnih tema ekonomskih rasprava je veza izmedju nagradjivanja i spremnosti radnika da ulazu napor u rad, a tako ujedno danas izgleda uloga kompenzacijske moci.
Sredisnje mesto kako u kondignoj tako i u kompenzacijskoj moci ima specifican odnos izmedju, s’jedne strane ponudjene nagrade i zaprecene kazne, i sa druge strane, ostvareno potcinjavanje. Da ne dobija nagradu za prekovremeni rad, radnik ne bi ulagao trud koji je za to potreban. Vozaci automobila postuju propise o ogranicenju brzine voznje, jer ako prekrse propis morace da plate kaznu. Ovo su bili motivi potcinjavanja, medjutim oni postoje i u drugim slucajevima. Naime pokornost predstavlja generalno prihvatljiv ili “pristojan” oblik ponasanja. Deca slusaju roditelje, potcinjavaju se njihovoj volji zato sto se to od njih i ocekuje. Vecina ljudi pokorava se vlasti ne zato jer se boje kondignog kaznjavanja ili zato sto se nadaju da ce njihova pokornost biti nagradjena, vec zato sto su korektni i pristojni gradjani koji “postuju zakon”.

Jedan od cinilaca kondignog ili kompenzacijskog nametanja moci je pokornost koja nastaje tako sto pojedinac veruje ili je dopustio da ga uvere da je za njega pokornost najbolji izbor. To je pokornost koja proizilazi iz verovanja, kojoj se danas sve vise povecava vaznost i uloga.

Kondicionirana moc – Kondicionirana moc ostvaruje se menjanjem verovanja onih koji se trebaju potciniti.Visa nego kondigna i kompenzacijska, kondicionirana moc igra sredisnju ulogu u funkcionisanju moderne politike i ekonomije, i to kako u kapitalistickim tako i u socijalistickim zemljama. Dok su kondigna i kompenzacijska moc vidljive i objektivne, kodicionirana moc je subjektivna. Nekada oni koji se sluze, pa cak i oni na koje je usmerena kondicionirana moc nisu svesni da je ona na delu. Prihvatanje autoriteta, potcinjavanje svoje volje volji drugih predstavlja eksplicitno (izricito) kondicioniranje. Ako ponasanje ljudi diktira kultura: pokoriti se normalnom, valjanom, primerenom i tradicionalno ispravnom ponasanju radi se o impliciranom kondicioniranju. Da bi razgranicio ova dva oblika kondicioniranja kao primer uzimam potcinjavanje zene volji svoga muza. Muskarac sprovodi vlast nad zenom zbog posedovanja kodigne moci, jer je fizicki snazniji od zene i zato sto moze upotrebljavati tu snagu da bi pomocu nje nametnuo svoju volju svojo fizicki slabioj zeni. Medjutim muska moc i zenska pokornost oslanjaju se na verovanje da je potcinjenost zene nesto sto nalaze sama priroda. Muskarac moze zenu ljubiti i postovati, ali zena mora svog muskarca ljubiti, postovati i slusati. Zene u vecini slucajeva prihvataju ono sto zajednica i kultura kojoj pripadaju odavno smatra jedinim ispravnim ponasanjem. To je implicitno kondicioniranje, a samo jedan mali deo potcinjavanja zene postize se eksplicitnim kondicioniranjem. Pored potcinjavanja zene muskarcu postoji i potcinjavanje muskarca zeni, ali su ti slucajevi dosta retki. Takve zene su izuzetne ili ekscentricne, koje snagom vlastite licnosti, lukavstvom, koriscenjem svojih seksualnih sposobnosti i vestina uspevaju da nametnu svoju volju vlasti, drustvu, zajednici, ljubavnicima ili muzevima. Kao dokaz snage spomenutog verovanja znacajno je nastojanje danasnjih zena da se emancipuju. Aktivacija tog pokreta napada razne oblike i izraze kodigne drustvene moci ( maltretiranje, ili fizicko kaznjavanje supruge od strane svoga muza ), oslobadjanje zena od kompenzacijske moci muskarca i pokusavanje postizanja da se zena zaposli van kuce. Medjutim najvaznije nastojanje tih zena posveceno je pokusajima da se srusi predrasuda prema kojoj je potcinjenost zene muskarcu nesto normalno, prirodno. Pored nametanja muske dominacije nad zenom postoje i drugi oblici namjetanja moci. Tako na primer moc crkve nekada se oslanjala na mogucnost kondignog kaznjavanja na ovom i onom svetu, ali najveci oslonac crkvene moci je sama vera. Crkva oduvek je nastojala da ulije veru masama i da je ucvrsti. Ista je situacija sa vojskom, jer vojnici moraju biti placeni za vrsenje svoje sluzbe, ali cesto je potrebna kondigna alternativa za one koji nisu spremni na borbu. Dobri vojnici su odani dusom i telom za ono zasta se bore, a njihova spremnost da prihvate smrt ili u toj borbi da ostanu osakaceni pokazuje visok moral koji proizilazi iz njihovog verovanja. Mnoge politicke vodje danas u svetu drze vlast zato sto koriste kondignu moc ( sposobnost da prete zatvorom, fizickom likvidacijom svima koji odbijaju da se potcine njihovoj volji ), veliki broj politickih vodja koriste kompenzacijsku moc (sposobnost da kupe podrsku, poslusnost i pokornost ). Medjutim mnogo je efikasnija kondicionirana moc, jer danasnji politicari ulazu najvise truda i napora u izgradnju i nametanje verovanja. Tipicni visi funkcioneri ponose se time sto veruju u ono sto rade, a verovanje u te njihove ciljeve je vrlo delotvoran izraz kondicinirane moci. Slobodno se moze reci da kondicionirana moc postaje veca iz dana u dan, kao intimno obelezje svakog drustvenog razvoja.

Kondicionirana moc proizilazi iz objektivnog i vidljivog uveravanja i ona moze biti eksplicitna (rezultat neposrednog i vidljivog delovanja da se drugim ljudima utuve verovanja od strane nekog pojedinca ili neke grupe koja zeli moc ), a moze biti implicitna ( u odredjenom drustvu ili kulturnom stanju potcinjavanje pojedinca vlasti drugih ). Drustveno prihvatanje kondicionirane moci raste uporedo sa prelazenjem eksplicitnog na implicitno kondicioniranje,tj.sa nametljivog nastojanja da se drugima utuvljuje verovanje na nametanje pokornosti koje je nezapazeno, odnosno nesto sto se razume samo po sebi. U modernim industrijskim drustvima najeksplicitniji oblik kondicionirane moci je reklama, koja se ponavlja i primorava ljude da veruju. Reklamom se postize povrsno verovanje, a potcinjavanje koje iz nje proizilazi nije ni veliko ni trajno. Ona nema osobito dobru reputaciju kao sredstvo moci, pa zato uvek izaziva negodovanje kod onih na koje je usmerena. Za razliku od reklamne kampanje mnogo je pogodnije pokretanje obrazovane kampanje kad se zeli postici verovanje ljudi. Predsednik neke drzave moze reci u intimnom krugu svojih najblizih saradnika da je neki problem takav da ga gradjani ne mogu shvatiti nego ih treba potciniti. Zatim kad stane pred televizijske kamere on to formulise kao upozorenje na sta bi gradjani trebalo da pripaze. Stampa, televizija i radio imaju znacajnu obrazovanu funkciju, ali oni sami to ne priznaju nego tvrde da je njihov glavni zadatak da obavestavaju, informisu svoje citaoce, gledaoce ili slusaoce. Predsednici cesto dolaze u sukobe sa medijima zbog toga sto mediji imaju stanovitu kontrolu nad predsednickim koriscenjem kondicionirane moci. Do takvih sukoba dolazi kada je kondicioniranje koje zele ostvariti mediji suprotno od predsednickog kondicioniranja. Medjutim predsednici mnogih drzava nastoje da zavade pojedine listove ili istaknute novinare osobnom paznjom. U delotvornost eksplicitnog kondicioniranja medija kao instrumenta potcinjavanja verovatno niko ne sumnja, jer oni koji se time bave jako su svesni svoje vazne uloge. U skolama deci se od prvog dana utuvljuje da moraju postovati roditelje i ucitelje, da moraju postovati zakone, da se pristojno ponasaju i oblace, vode racuna o licnoj higijeni, jer je to nesto normalno, prirodno i preporucljivo. Tako americke obrazovane institucije veliku vaznost pridaju ekipnim sportovima, jer se tako najbolje uci kako automatski svoje individualne teznje potciniti grupnim ciljevima. Obrazovno kondicioniranje prihvataju kao prikladno sredstvo i neki specificni oblici moci, ali obrazovno kondicioniranje zahvata i ekonomski i drustveni sistem. Deci koja zive u komunistickim zemljama usadjuju se verovanja o prednostima i vrlinama socijalizma, dok deci u S.A.D. na slican nacin pune usi o vrlinama slobodnog preduzetnistva. Kakva se vaznost pridaje razvojnom kondicioniranju pokazuju svadje i sukobi oko verske nastave u americkim skolama. Svrha te nastave jeste da se deca dok su mala potcine verskim autoritetima. Protivnici verskog kondicioniranja tvrde da skromni verski cin kao sto je molitva pre pocetka nastave mogu lako postati izvori religijskog verovanja povezanog sa potcinjavanjem verskim autoritetima.

Najveci deo kondicioniranja ( potcinjavanje i upotreba vlasti ) postize se otvorenim, javnim, neprekrivenim postupcima. Ljudi su skloni najvecu vaznost pridati onom sto cuju i vide. Rec je o kondicioniranju koje se provodi tako vesto i neupadljivo da tu nema nikakvog vidljivog ili specificnog nastojanja da se postigne zeljeno verovanje i pokornost koja iz njega proizilazi. Tako na primer nije potrebno da se roditeljski autoritet nametne deci, jer deca automatski prihvataju kao nesto sto je potpuno normalno. Slicna je situacija sa autoritetom ucitelja u skoli, to vazi za vodje zajednice, za legalno izabrane narodne prestavnike itd. Kad se jednom kod nekog postigne verovanje, eksplicitnim ili implicitnim kondicioniranjem, potcinjavanje volji drugih shvata se kao plod da je verovanje tog pojedinca i ono sto radi ispravno. Mnogi pojedinci se pokoravaju verskim autoritetima, neki veruju kako je sasvim dovoljno ponasati se poput dobrih gradjana i pokoravati se vlasti. Oni koji tako postupaju imaju ili dobar polozaj u drustvu, dobro zaposlenje ili drustveni ugled. A pojedinci koji se ne pokoravaju vlasti bivaju odbaceni od zajednice u kojoj zive ili ih neposredno sama vlast kazni.

Kad god razmisljamo o moci ne smemo ni pomisliti da je na delu samo jedan njen izvor ili samo jedan njen instrument. Koriscenje moci u totalitarnim rezimima kombinuje izuzetno intezivna upotreba kondicionirane prisile ( preko skole, stampe, radija, televizije ) sa izdasnim kompenzacijskim nagradjivanjem onih koji se prilagodjavaju, i sa kondignim kaznjavanjem onih koji se ne zele prilagoditi. Latinoamericki diktatori Rafael Truhiljo i Anastasio Somosa dosli su na glas po svojoj okrutnosti, jer nisu posedovali ni pamet ni vestinu koje su potrebne za upotrebu kondicionirane moci, a nisu imali ni resurse potrebne za primenu kompenzacijske moci tako da im nije ostalo nista drugo nego da se oslanjaju na kondignu moc. Autoritativno koriscenje moci iskljucivo se oslanja na kondignu moc za razliku od totalitarne vlasti koja kombinuje sve tri vrste moci. Autoritativna vlast zbog toga sto se u najvecoj meri oslanja na primenu kondigne moci i okrutnih postupaka mnogo je neugodnija od totalitarne vlasti, koja za razliku od nje nije ogranicena.

VI. Izvori drustvene moci

U pozadini tri oblika ostvarivanja moci nalaze se tri glavna izvora moci – atributi ili institucije koje diferenciraju one koji imaju i vrse moc od onih koji se toj moci potcinjavaju. Tri izvora drustvene moci su: licnost, vlasnistvo i organizacija.

Licnost – Biti licnost, sto se u obicnom govoru opisuje kao “sposobnost vodjenja drugih”, znaci posedovati stanovite fizicke i duhovne kvalitete, odredjene govorne sposobnosti, moralnu sigurnost i cvrstinu ili neko drugo obelezje kojim se stice mogucnost prisvajanja jednog ili vise instrumenata moci. U primitivnim drustvima to se postizalo upotrebom nadmocne fizicke snage. U danasnje doba licnost kao izvor moci u prvom redu je povezana sa kondicioniranom moci, sa sposobnoscu uveravanja ili sa sposobnoscu pobudjivanja ili potsticanja verovanja. Izvori moci uvek se pojavljuju u kombinaciji jedan sa drugim. Posedovanje imovine uveliko pomaze delovanju licnosti i obrnuto, a organizacija im povecava snagu i delotvornost. Snaga licnosti izvorno se vezuje za kondignu moc, jer se ranije pokornost drugih ostvarivala upotrebom fizicke snage, tj. sposobnoscu fizickog kaznjavanja. Ta veza ni danas nije iscezla, narucito je vazna kod dece. Svakoj skupini klinaca gotovo je prirodno iskazivanje postovanja fizicki najsnaznijih decaka. Veza izmedju fizicke snage i snage licnosti i dalje ce uticati na stavove. Mitoloske ili istorijske vodje kao sto su: Heraklo, Petar Veliki, Aleksandar Makedonski… navodno su deo vlastite moci dugovali svojoj velikoj snazi ili nadprosecnoj visini. O njima se govorilo kao o ljudima koji samom pojavom ulivaju strahopostovanje. Medjutim Napoleon koji je bio mali rastom uspeo je dosta da postigne. Ali u svim modernim drustvima zadrzalo se uvazavanje visokih i fizicki i poznatih osoba, sto znaci da postoji stanovita tendencija da im se podcinjava. Najslavniji posednici licne moci su svakako bili: Mojsije, Aristotel, Platon, Isus, Muhamed, Gandi koji nisu imali telesnu snagu, ali su imali neke druge kvalitete koji su im doneli moc da milione i stotine miliona ljudi trajno potcine svojoj volji.

U modernim zajednicama najvaznija veza licnosti je njena veza sa kondicioniranom moci. Delotvorna licnost potcinjava uveravanjem. Danas vaznu ulogu u stvaranju licnosti mogu igrati nadprosecne intelektualne sposobnosti, preciznost u donosenju odluka, ostrina duha, sarm, smisao za humor, samouverenost. U sticanju poverenja drugih i njihovom potcinjavanju vaznu ulogu igra neogranicena sigurnost u ispravnost vlastitih verovanja, a to ne mora biti povezano sa inteligencijom.

Ponekad dolazi do preuvelicavanja uloge licnosti. Pa tako, funkcionerima korporacija, televizijskim voditeljima ili politicarima nista nije tako ugodno kao verovanje da su jedinstveno odabranim vrlinama izabrani da vode druge ljude. Sve zbog toga sto poseduju inteligenciju ili nadprosecnu retoricku sposobnost. Jos jedan uzrok preuvelicavanja uloge licnosti kao izvora moci je tzv. ucinak laskanja. Pojedinac koji raspolaze sredstvima privlaci druge ljude koji bi sa njim hteli da podele taj uticaj. Ne bi bilo dobro da se takvoj osobi objasni kako moc poseduje zahvaljujuci novcu, bogatstvu, pa tako oni koji zele da ostvare svoje ciljeve uz pomoc tih licnosti nikada otvoreno nece reci toj licnosti da njoj moc ne pripada, vec ce laskati da bi postigli to sto zele.
Takodje treba spomenuti moderni fenomen sinteticke licnosti cija vaznost niposto nije mala. Clanovi kabineta, drugi drzavni funkcioneri i predsednici korporacija zivi su primeri sinteticke licnosti. Licnost vise nego organizacija privlaci novinske i televizijske reportere i komentatore i sve one koji se bave fenomenom moci. Kada se takva licnost rastavi od organizacije pocinje da se raspada a njena individua nestaje iza nje u bezazlenoj anonimnosti. Danas najveci deo drustvenih napora sastoji se u pokusajima da se “uhvati veza” sa onima za koje se predpostavlja da su mocni. Naravno da to odgovara onima na koje je paznja usmerena.

Politicki rituali ( sastanci, skupovi, mase, aplauzi ) navode na pogresno poimanje licnosti kao izvora moci. Tako da politicari kad se obracaju masama podesavaju svoju misao i svoju rec prema onome sto znaju da masa veruje. Aplauz koji sledi uzima se kao pokazatelj njegovog uticaja, njegove moci. Njegova moc slicna je moci nekog vodje. Vodja je onaj pojedinac koji je sposoban da svojim ciljevima potcinjava druge. Medjutim postoji vise znacenja reci “vodja”. U svakodnevnom govoru vodja je cesto pojedinac kojem polazi za rukom da uveri masu i volju mase poistoveti sa vlastitim interesima i ciljevima. Politicara cija se glavna vestina sastoji u poistovecivanju sa masom nazivaju “demagogom”, a politicara koji ima sposobnost uveravanja, naredjivanja i zapovedanja nazivaju vodjom. Karakteristika demagoga je da “ugadja gomili”. Samozvani vodja koji poseduje odgovarajuce osobine i vrline otkriva volju birackog tela poistovecuje se sa njom. On govori svojim pristalicama ono sto im njihovo kondicionirano verovanje kazuje da valja verovati ili sto im je u interesu. Osoba koja poseduje pravu moc je ona osoba kojoj polazi za rukom da potcinjava pojedince cija je moc slaba, a taj pojedinac se prikljucuje verovanjima mase koja je pod uticajem mocne osobe. Svako ko predstavlja licnost nastoji da iza njega stoji dobra organizacija. Pojedinac koji poseduje moc tezi da je poveca kupovanjem i potcinjavanjem drugih.

Vlasnistvo – Imovina ili bogatstvo daje svom vlasniku atoritativnost i stvara spoznaju da on zna sta hoce. Imovinski dohodak stvara sredstva za kupovanje potcinjavanje i poslusnost. Od tri izvora moci vlasnistvo je najotvorenije po funkcionisanju. Posedovanje imovine otvara pristup najcescem obliku upotrebe moci. Poslodavac novcem potstice radnike da ostvaruju njegove ciljeve. Veza izmedju bogatstva i kompenzacijske moci je neposredna i jednostavna pa se u proslosti smatrala sveobuhvatnom. Dok je god vlasnistvo u privatnim rukama, niko drugi ne moze posedovati moc. Istrazivanje necistog iskoriscavanja novca vodi nas do zloupotrebe novca, tj. zloupotrebe vlasnistva ( korumpiranje zakonodavaca ili drzavnih funkcionera ). U poslednje vreme vaznost novca se smanjuje u odnosu na vaznost organizacije. U proslosti novac je imao kondignu moc kojom se postizalo potcinjavanje drugih; privatno vlasnistvo nad zemljom davalo je svojim nosiocima pravo da kaznjavaju robove, sluge i kmetove. Danas bogatstvo otvara pristup upotrebi uveravanja, danasnji bogatas vise ne kupuje glasove na izborima, on kupuje televizijske reklame i veruje da ce na taj nacin ostvariti kondicionirano potcinjavanje. Poslednjih godina XIX veka bogatstvo je imalo takav znacaj da je donosilo moc svom vlasniku. Sve sto bi tada bogatas rekao ili verovao drugi su prihvatali i u to verovali kao u nesto sto se podrazumeva. Slava bogatih bila je toliko velika, da su dobijali pristup i kompenzacijskoj i kodicioniranoj moci. Danas bogatstvo samo po sebi ne daje automatski pristup kondicioniranoj moci. Zato bogatas koji danas tezi za takvim uticajem unajmljuje strucnjake, eksperte ili naprosto pocne sam da se bavi politikom i koristi svoje bogatstvo ne da bi kupovao glasove nego da uverava birace. Socijalno kondicioniranje koje se tako kupuje danas predstavlja izvor moci koji proizilazi iz vlasnistva.

U prvim industrijskim zajednicama ( americki “kompanijski grad” ) potcinjavanje ciljevima poslodavca kupovalo se u situaciji u kojoj nije postojala alternativa ili je ona bila neugodna. Kupovanja politicara dovodila su do sukoba sa razvojom drustvene etike. Svaki previse ocigledno korumpiran kongresmen ili guverner gubio bi postovanje u javnosti. U razdoblju najveceg procvata kompenzacijske moci za njenu delotvornost bio je potreban donator, i tada se povecavaju mogucnosti zaposljavanja. Nadoknade koje su se isplacivale nezaposlenima, razne socijalne beneficije, postojkanje mirovnih fondova smanjivale su uticaj bogatstva kao izvora moci. Slabljenje moci koje proizilazi iz vlasnistva i slabljenje moci koje proizilazi iz licnosti tumaci se kao uspon organizacije. Organizacija kao veliki administrativni aparat sve vise izbacuje vlasnistvo i licnost iz zarista moci u velikim modernim poslovnim preduzecima. U proslosti koriscenje bogatstva radi nagradjivanja, odnosno kupovanja vernosti smatralo se jednom od rutinskih metoda americke politike. Danas bogatstvo vise nije presudan izvor moci, ali se ne moze reci da je postao nevazan izvor moci. Bogatstvo preko kompenzacijske moci ostvaruje svakodnevno potcinjavanje radnog vremena miliona ljudi. Kako neposrednim potcinjavanjem, koje kupuje od civila i vojnika, tako i velikom podrskom koju dobija od vojne industrije, bogatsvo danas igra krupnu i vaznu ulogu u modernoj manifestaciji moci. Ne bi trebalo ignorisati bogatstvo samo zato sto je organizacija na prvom mestu izvora moci.

Organizacija I – Organizacija je najvazniji izvor moci u modernim drustvima i u prvom redu je povezana sa kondicioniranom moci. Iz organizacije izvire ono uverenje koje je nuzno za potcinjavanje ciljevima organizacije. Organizacija raspolaze sa kondignom moci jer ima na raspolaganju razlicite oblike kaznjavanja, a u njenim rukama je manje ili vise kompenzacijska moc sto zavisi od imovine koje poseduje. Bogatsvo i licnost ne bi bili toliko delotvorni da ih ne podrzava organizacija. Po definiciji organizacija je “stanovit broj osoba ili grupa ujedinjenih radi postizanja nekog cilja ili obavljanja nekog posla ili zadatka”. U svakodnevnoj upotrebi organizacija pokriva sirok spektar udruzivanja i stupnjeva tome relevantnog unutrasnjeg i spoljasnjeg potcinjavanja. Na primer, vojska i organizacija, jer ima jaku unutrasnju strukturu zato sto svakog pojedinca stavlja na odgovarajuce mesto i daje mu odredjenu moc, a od svojih pripadnika zahteva veliku poslusnost. Potcinjavanje i poslusnost postize od onih kojima inponira, koje plasi ili okupira. Korporacija je takodje organizacija jer namece visok stupanj unutrasnjeg potcinjavanja, a spoljasnje potcinjavanje korporacija ostvaruje kupovanjem upravo tih roba ili usluga, a subjekti potcinjavanja su kupci. U interesima korporacije je da postigne potcinjavanje drzave u domenu mogucnosti. Vlast je takodje organizacija. Ona namece unutrasnje potcinjavanje svojim clanovima radi ostvarivanja najrazlicitijih spoljasnjih ciljeva. Na vojnom sektoru unutrasnje pa cak i spoljasnje potcinjavanje clanova organizacije je potpuno i sveobuhvatno; a nedisciplina se ne podnosi.

Organizacija kao izvor moci ima jos tri obelezja a to su: njena bimodalna simetricnost ( to znaci da ona ostvaruje cilljeve koji su izvan nje same, samo ako prethodno postigne potcinjavanje unutar sebe same ). Snaga i pouzdanost njene spoljasnje moci zavise od pouzdanosti unutrasnjeg potcinjavanja njenih clanova. Organizacija je snazna kada su joj dostupni svi izvori moci (kondigno kaznjavanje, kompenzacijsko nagradjivanje i kondicioniranje ), a u protivnom ona je slaba.

Bimodalna simetricnost organizacije je njeno najupadljivije i najvaznije obelezje. Pojedinac se potcinjava ciljevima organizacije, i iz tog unutrasnjeg koriscenja moci proizilazi sposobnost organizacije da namece svoju volju prema spoljasnosti ( jedna sposobnost proizilazi iz druge ). Dobar primer za to su sindikati. Clanovi sindikata, bez obzira na svoje pojedinacne sklonosti, privatne zelje i planove, prihvataju one ciljeve koje im zadaje sindikalna organizacija a koji se odnose na nadnice i razne benificije. Od unutrasnjeg potcinjavanja zavisi spoljasnja moc sindikata, tj. njegova sposobnost da postigne potcinjavanje poslodavca. Da bi sindikat ostvario neki svoj cilj ( strajk ) od velike vaznosti je unutrasnja disciplina. Ono sto vredi za drzavu, vredi za svaku organizaciju. Strogo disciplinovana vojska u kojoj se sprovodi snazno unutrasnje potcinjavanje ima veliku spoljasnju moc i delotvorna je u borbi protiv neprijatelja. Britanska vojska u Indiji za vreme XVIII i XIX veka postizala je pobedu za pobedom iako se borila sa snagama koje su brojale vise pesaka, a ponekad su imale jacu artiljeriju. Tajna uspeha krila se u snaznoj unutrasnjoj organizaciji britanskih snaga, iz koje je proizasla njihova spoljasnja moc i snaga.

Delotvornost moderne korpracije u oblasti proizvodnje i prodaje njenih proizvoda zavisi od kvaliteta unutrasnje organizacije, tj. o obimu potcinjavanja njenih sluzbenika interesima i ciljevima korporacije. Po hijerarhijskoj lestvici gledajuci na gore nijednom visokom funkcioneru korporacije ne moze pasti na pamet da, na primer, izjavi da cigarete koje proizvodi njegova kompanija izazivaju rak, ili da su njeni automobili tehnicki nesigurni. Malo je ljudi koji lako prihvataju potcinjavanje neke organizacije, sa tako malo svesti o vlastitom potcinjavanju, kao sto to rade funkcioneri moderne korporacije. Korporacijska verovanja i korporacijske potrebe postoje zato da bi se prihvatile.

Odnos izmedju spoljasnjeg i unutrasnjeg ispoljavanja moci u jednoj organizaciji mogu se videti u radu i ponasanju drzavne birokratije, organizovanog sporta, organizovanog kriminala,… Nista ne moze u takvoj meri slabiti spoljasnju moc neke organizacije kao sto je to nedisciplina ili neslaganje unutar same organizacije. Ekipni rad, tj. potpuno kodicionirano potcinjavanje moci jedne organizacije bitan je za postizanje uspeha. To isto vazi i za organizovani kriminal. Nijedna banda kriminalaca ne dozvoljava svojim clanovima da otvoreno ili potajno saradjuju sa policijom. Svako krsenje unutrasnje discipline izaziva snaznu kaznu. Nekada je pruska drzava prerastala nemacku drzavu i imala vecu spoljasnju moc, samo zato sto je pruska drzavna ideologija nalagala potpuno potcinjavanje pojedinaca ciljevima drzave. Drustveno kodicioniranje u primarnoj je vezi sa organizacijom. Neki pojedinac ili neka grupa, koji zele moc organizuju se odmah i automatski pribegnu uveravanju. Prvi zadatak im je konsolidacija verovanja unutar same organizacije da bi se tako postiglo maksimalno jedinstvo unutrasnje moci. Potom se pokrece spoljasnje reklamiranje ili neki obrazovani program. Simetricnost organizacije je podela na unutrasnje i spoljasnje koriscenje moci a njihov glavni oslonac je kondicioniranje. Jakoj organizaciji potrebno je pazljivo unutrasnje kondicioniranje vlastitih clanova ukoliko zeli postici maksimalne spoljasnje rezultate. U svakodnevnoj terminologiji efikasan i dobar funkcioner ili oficir je onaj koji veruje u ono sto radi ( koji veruje u ciljeve svoje organizacije ili jedinice ). Poslodavac ostvaruje veliki deo svoje spoljasnje moci kompenzacijskim postupcima nudeci javnosti novac. Novcem od kojeg se odrice kupuje rad i povecava kompenzacijsku moc nad onima koji rade u tom preduzecu. Poslodavac placa reklamu za proizvode i finansira njihov marketing. Drugim recima on toj organizaciji podstice i razvija verovanje u vrline i prednosti njenih proizvoda bez obzira na njihovu cenu. Uveravanje se pojacava platom sto je instrument kompenzacijske moci. Simetrija izmedju unutrasnje i spoljasnje moci vidljiva je i kod sindikata. Sindikati prilikom strajkova koriste nasilje u borbi protiv poslodavaca koji nisu ispunili njihove zahteve. Obicno je to nasilje fizicke prirode ili je to neka vrsta pretnje. Isto tako kriminalci i mafijasi dobijaju spoljasnju moc pretnjom ili upotrebom kondigne moci. Istim postupkom postize se unutrasnje potcinjavanje i poslusnost vlastitih clanova.

Organizacija II – Organizacija kojoj su dostupni licnost i finansijski izvori,i koja ima sposobnost vodje, povecava moc zahvaljujuci takvoj povezanosti. Ako ima nesmetan pristup kondignoj, kompenzacijskoj i kondicioniranoj moci onda je njena snaga jos veca. Najbolji primer kombinovanja izvora moci i nametanja moci je totalitarna vlast. U totalitarnom rezimu koriste se svi instrumenti i izvori moci u samoj vlasti i protiv celokupnog naroda. Unutrasnji izvor moci u nacistickoj Nemackoj, cinili su Hitlerova licnost, finansijski resursi Treceg Rajha i inzvaredno delotvorna birokratija. Da bi potcinili nemacko stanovnistvo upotrebljavana je kondigna moc, koja se izrazavala stvaranje koncetracionih logora, a koriscena je i kompenzacijska moc koja proizilazi iz pokretanja velikih javnih radova. Implicitnim kodicioniranjem stvorena je poslusnost drzavi, a eksplicitnim kondicioniranjem uz pomoc propagande u kombinaciji sa monopolom delovanje na javnom mnenju, sto je predstavljalo koriscenje kondicionirane moci.

Ekonomski resursi i bogatsvo predstavljali su veoma vazan izvor moci za Sjedinjene Americke Drzave i Veliku Britaniju. U Nemackoj je primenjivano kondigno kaznjavanje protiv malobrojnih pojedinaca, u odnosu na ove dve sile u kojima je kondigno kaznjavanje igralo malu ulogu u potcinjavanju. Nacisti su se oslanjali na eksplicitno kondicioniranje upotrebom otvorene propagande i pretnjom kondignog kaznjavanja. Veliku ulogu u potcinjavanju gradjana u SAD imalo je implicitno kodicioniranje, verovanje u opravdanost nacionalnih ciljeva i njihovo vise manje automatsko prihvatanje. Pokazalo se da su “snage slobode jace od snaga diktature”.

Drzavna vlast je izuzetno snazna organizacija koja ima veliku moc zahvaljujuci vezi sa vlasnistvom i sa licnoscu, a dostupni su joj svi instrumenti prisile. U svim civilizovanim drustvima koriscenje takve moci u stanovitoj meri se ogranicava samo zato sto se na nju gleda sa strepnjom, a cesto i sa strahom. Sposobnost organizacije zavisi od drugih izvora moci ( licnost i vlasnistvo ) sa kojima treba da bude povezana, kao i od instrumenata moci ( kondigna, kompenzacijska, implicitna i eksplicitna kondicionirana moc ). Ako neka organizacija ima brojne i razlicite ciljeve, za postizanje svakog cilja potrebno je da izvori i instrumenti budu jaci, nego kad su ciljevi organizacije malobrojni i specificni.

Kao suprotnost slabim politickim strankama vidimo snazne interesne grupe koje imaju samo jedan cilj: organizacije koje se bore protiv legalizacije abortusa ( ili se za nju zalazu ), organizacije koje se bore za tzv. zenska prava, organizacije koje se zalazu za ili protiv posedovanja vatrenog oruzja,… Takve organizacije su delotvorne, jer se njihovi clanovi sjedinjuju u zelji da se taj cilj ostvari. Oni koji nastoje postizati tacno odredjene ciljeve raspolazu sa efikasnom organizacijom kao glavnim izvorom moci, a cesto su povezane sa nekom efikasnom licnoscu.

Nesto sto je veoma vazno kada se raspravlja o organizaciji kao izvoru moci jeste iluzija moci. Pojedinac koji se potcinjava zbog delovanja kondicioniranog verovanja nije svestan svog potcinjavanja. Uvek se moze misliti da neko ko se potcinio delovanju uveravanja isto to uradio i da uveravanja nije bilo, a moze se dogoditi da se sam cin uveravanja pomesa sa rezultatom uveravanja. Iz toga proizilazi zakljucak da ljudi mogu umisljati kako koriste kondicioniranu moc, i da drugi mogu da se potcine ( uvere ), a da kondicionirane moci uopste nema. Slobodno se moze reci da veliki deo onogo sto nazivamo politickom moci zapravo predstavlja iluziju moci. Postoji veza izmedju licnosti i iluzije moci. Tako da su ljudi skloni verovanju u vlastitu sposobnost uveravanja drugih. Onima kojima je stalo do upotrebe moci mogu u svojoj glavi izgraditi iluziju moci kad sazivaju sednicu ili kad osnuju neku organizaciju. Da bi se shvatila kondicionirana moc i organizacija kao njen izvor, mora se voditi racuna o razlici koja postoji izmedju realnosti i iluzije moci. Moc, kada je njen izvor organizacija nije ni jednostavna ni lako objasnjiva pojava. Mnogo se nevidljivog krije iza cestog spominjanja “snaznih” ili “mocnih” organizacija. Dok s’jedne strane pojedinci i organizacije nastoje prosiriti svoju moc, s’druge strane oni koji ce biti potcinjeni nastoje se odupreti i pruziti otpor takvom potcinjavanju. Upravo taj otpor koji se pruza predstavlja glavno sredstvo u obuzdavanju moci.

LITERATURA

1) JOHN KENNETH GALBRAITH, “ANATOMIJA MOCI”, ZAGREB, 1983.

2) DZEJMS A. F. STONER, R. EDVARD FRIMAN, DANIEL R. GILBERT, “MENADZMENT”, BEOGRAD, 1997.

3) “ENCIKLOPEDIJA POLITICKE KULTURE”, SAVREMENA ADMINISTRACIJA, BEOGRAD, 1993.

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | HEMIJA I INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi