Mladi sa poremećajima u društvenom ponašanju

Mladi - specifična društvena grupa

Sam termin "mladi" na prvi pogled se čini jasan i lako prepoznatljiv. Njegovo specifično - prepoznatljivo obeležje je mladost, odnosno relativno manji broj godina starosti. Međutim, ne bismo mogli sa sigurnošću ustvrditi da su ove karakteristike dovoljne za precizno izdvajanje, odnosno definisanje ove populacije po nizu karakteristika homogene društvene grupe. Osnovni pedagoški razlozi nas više upućuju na socijalne, nego li na starosne kriterijume. Ostavljajući pri tom po strani sva nebitna, slučajna i spoljna obeležja, moramo se koncentrisati na njihov društveni položaj u datom socijalnom okruženju. Mladi se često određuju kao ona društvena grupa koja se priprema za ulazak u svet odraslih, odnosno oni predstavljaju onaj deo populacije koji se nalazi u procesu bio-psiho-socijalnog razvoja, ili još preciznije, onaj deo ljudske vrste koji nije dostigao bio-psiho-socijalnu zrelost. "Posebno treba podvući da dinamičnost biopsihičkih osobina mladih pruža optimalne mogućnosti za vaspitanje, usvajanje kulture i socijalizaciju, tj. za uspeh planskih i smišljenih uticaja društva u pravcu njihovog pozitivnog formiranja. Ali, upravo zbog nedovoljne izgrađenosti mlade ličnosti individua je u ovoj fazi razvoja istovremeno u većoj meri prijemčiva i na uticaje koji njen razvoj i ponašanje mogu usmeriti u asocijalnom i antisocijalnom pravcu. Reč je, dakle, o uzrastu koji karakteriše proces biopsihičkog sazrevanja i u kome se putem, u širokom smislu shvaćenog, učenja i lične aktivnosti individue udaraju temelji njene buduće ličnosti" (Jašović Ž., 1991., str. 62-3.).
U vremenu u kome živimo ukljućivanje mladih u najbitnije tokove društvene reprodukcije glavni je društveni problem. Društvo koje svojoj budućnosti dodeljuje posebnu sudbinu može lako postati društvo bez budućnosti.
Pre nego pokušamo da odredimo pojam "poremećaji u društvenom ponašanju mladih", ukratko ćemo se osvrnuti na, u našoj i stranoj naučnoj i stručnoj literaturi, a pogotovu praktičnoj delatnosti, pojavu različitog terminološkog određenja kako pojave koju smo mi ovom prilikom označili kao poremećaji u društvenom ponašanju, tako i samih subjekata nosilaca te pojave mladih. Situacija postaje još komplikovanija ako analiziramo definicije same pojave. Tako, u okviru svakog od postojećih naziva, postoji po nekoliko različitih odrednica definicija, koje se usled različitih konceptualnih prilaza, međusobno toliko razlikuju, da je nemoguće pronaći takvu koja bi bila opšte prihvatljiva. Može se slobodno reći da postoji onoliko definicija ove pojave koliko i autora koji su je izučavali, ili bar pokušavali izučavati. Takođe, vrlo često je prisutan nesklad izmeđ|u naziva same pojave i njegove pojmovne sadržine. Činjenica je da su retke oblasti u kojima postoje takva neslaganja u određivanju i definisanju osnovnih pojmovnih kategorija kao što je to slučaj u ovoj oblasti društvenog života.
U ovakvoj situaciji svakome ko se bavi ovom problematikom, bilo na praktičnom ili teorijskom planu, nije teško dokazati kakve sve posledice ovo stanje ima u domenu naučnih i praktičnih poduhvata u ovoj oblasti. Posledice su zasigurno višestruko negativne i u velikoj meri usporavaju aktivnosti kako teorijskog tako i praktičnog karaktera. Ono, recimo, otežava valjano sporazumevanje, izazivajući pri tom i terminološke i pojmovno-sadržajne sporove, često sa besplodnim ishodom. Bez jasnog pojmovnog određenja ove pojave nije moguća njena uspešna identifikacija u objektivnoj realnosti i njeno jasno razlikovanje od srodnih i bliskih pojava. Kao posledica toga, mere i aktivnosti na suprostavljanju ovoj pojavi trpe na svojoj adekvatnosti i racionalnosti. Osim toga, ni rezultate takvih napora nije moguće na egzaktan način utvrđivati. Sve su to upravo razlozi da se pojmovnoj problematici mora pristupati na krajnje seriozan način i da su na tom planu potrebni dalji naučni i praktični napori.
Postavlja se pitanje odkuda takva šarolikost u oblasti terminološkog i sadržinskog određenja kategorije mladih koji se društveno neprihvatljivo ponašaju, koji ispoljavaju određene devijacije u socijalnom ponašanju? Jedan od značajnih uzroka ovakvog stanja je sve veća diferencijacija teorijskih i operativnih pristupa problemu mladih, što je u ovoj oblasti imalo za posledicu pojavu velikog broja novih oznaka pojmova i njihovih odrednica.
Tako, recimo, psihologija, psihijatrija i mentalna higijena su u poslednje vreme izbacile u prvi plan sledeće pojmovne oznake: "neprilagođena deca, izuzetna deca, atipična deca, razvojno pogođ|ena deca, deca ometena u ponašanju, posebna deca, deca ometena u navikama, neurotična, psihotična deca i omladina itd.
Sociologija i pedagogija vrlo često ovu kategoriju mladih označavaju kao "zapuštena deca i omladina, vaspitno zapuštena deca i omladina, moralno otupela, moralno defektna deca, društveno nbeprilagođena deca i omladina, nesocijalizovana deca, mladi sa disocijalnim, asocijalnim, antisocijalnim ponašanjem, problematična deca i omladina, vaspitno zanemarena deca i omladina, vaspitno ugrožena deca i omladina, deca koja se teško vaspitavaju, mladi sa sociopatološkim ponašanjem, hendikepirana deca i omladina, itd.
Kriminologija i društvena operativa (maloletničko sudstvo i socijalne službe u ovom domenu upotrebljavaju sledeće oznake: delinkventna deca i omladina, maloletni delinkventi, maloletni kriminalci, gangovci, deca ispala iz koloseka, maloletni prestupnici, huligani, mlade siledžije i dr. (Jašović, Ž., 1991; Milutinović M., 1988.).
Nama u ovom slučaju nije cilj da se posebno zadržavamo na detaljnijoj analizi navedenih pojmovnih oznaka. Za jednu takvu analizu potrebno je i više prostora i vremena. Međutim, čini se opravdanim istaći da celovitost prirode mladih, dinamika njihovog razvoja, aktivnosti i ličnosti, nije samo psihološka, niti mentalno higijenska, niti pak kriminološka, sociološka ili usko pedagoška kategorija "već je to sve u isti mah i u celini". To je interakcija bio psiho socijalnih faktora i aktivnosti same jedinke kao bitne predpostavke njenog daljeg razvoja i usavršavanja.

Pojam i karakteristike poremećaja u društvenom ponašanju

Naše opredelenje za pojam "mladi sa poremećajima u društvenom ponašanju" nikako ne znači da je ovo najadekvatnije i najsrećnije rešenje kome se ne može prigovoriti. Stoga naši budući napori moraju, između ostalog, biti usmereni i ka pronalaženju odgovarajuće terminološke odrednice ove pojave i njenih nosilaca mladih.
Ovaj termin se poslednjih godina sve više upotrebljava od strane teoretičara i praktičara. Pri tome se mora imati u vidu da su, kako ponašanje, tako i poremećaji u ponašanju, individualne - lične pojave jer je njihov nosilac pojedinac. Međutim, socijalni - društveni elemenat se ovde javlja kao potreba, a ne kao prepreka u razvoju pojedinca (Uzelac S., 1995.).
Da bi smo definisali "premećaj u društvenom ponašanju" potrebno je predhodno odrediti pojam "ponašanje". Kao i u predhodnim i u ovom slučaju postoje prisutni su različiti pristupi i gledišta.
Problem utvrđivanja sadržaja - suštine pojma "ponašanje" nedvosmisleno otvara - nameće niz novih pitanja - da li je ovde reč o procesu, aktu, pokretu, polju, reakciji, reparaciji, dinamici i sl., ili je pak u pitanju samo segment, sklop, uzorak, odnosno jedna svojevrsna psihološka ili sociološka kategorija kojom se označava odnos - delovanje između živog organizma i njegovog okruženja (H.B. English and A.C. English, 1972.).
Psiholozi najčešće pristupaju definisanju ponašanja kao "akta" -akcije - aktivnosti, "vladanja" ili pak "pokreta" koji označava promenu položaja tela ili delova organizma. S tim u vezi, pod ponašanjem se može podrazumevati ukupna aktivnost i reaktivnost pojedinca koju, bez pomoći instrumenata, mogu opažati drugi ljudi (H. Krebs, 1968.).
Lekari - medicinski orjentisani stručnjaci pod ponašanjem podrazumevaju složene i strukturirane oblike mišićnih i hemiskih reakcija (žlezde sa unutrašjim lučenjem) organizma na određene podražaje i stanja.
Pedagoški orjentisani autori najčešće ističu kako je ponašanje jedan svojevrstan način uspostavljanja odnosa između okoline i pojedinca i njihovih reakcija na različite strukture društva i prirode (G. Grossmoyn , W. Schmitz, 1969).
Sociolozi, pak, ponašanje definišu kao "svako držanje pojedinca, kako fizičko tako i psihičko, kako aktivno tako i pasivno, pod uslovom da se može opažati, odnosno spoljnim znacima saznati" (Lukić R. 1962, str. 27). Naravno, ova diferencijacija ponašanja fizičkog i psihološkog karaktera teško da je, u običnom životu prepoznatljiva u svom čistom obliku. Stoga Jašović (1991., str. 27.) s pravom ističe da nema psihiškog ponašanja koje ne izaziva, ili ne prati određena fizička aktivnost i obratno, nema telesnog - fizičkog reagovanja - ponašanja čoveka u kome ne učestvuje i njegova psihička strana.
Kada je u pitanju napred pomenuti odnos fizičkih i psihičkih aktivnosti čoveka karakteristična su gledišta Glassera W. (1989), rodonačelnika teorije kontrole i realitetne terapije. Polazeći od toga da su ljudska bića odgovorna za ono što čine, autor ističe da se takvim ponašanjem ("odgovornim ponašanjem") zadovoljava pojedinac kao društveno biće, a da se pri tom ne sprečavaju drugi u zadovoljavanju svojih potreba. U svojoj knjizi "Sttions of the Mind" (1981) Glasser je kritičan prema upotrebi S-R modela u objašnjenju ljudskog ponašanja, ostajući pri tom veran humanističkom modelu tumačenja ponašanja čoveka i njegovih patnji. "Čovek nije odgovoran zato što je bolestan, nego je bolestan zato što je odgovoran."
Isti autor dalje ukazuje na 4 osnovne komponente ljudskog ponašanja : delovanje - aktivnost; mišljenje; osećanje i fiziološki procesi - pojave.
Delovanje - fizička aktivnost predstavlja voljno pokretanje svih ili pojedinačnih delova tela u željenom pravcu.
Mišljenje je, u stvari, voljno ili nevoljno izazivanje misli - kao u snovima.
Emocionalnu konponentu karakterišu sva dugotrajna osećanja koja Glaser razlikuje od neposrednih emocija koje su kratkotrajne (npr. smrt drage nam osobe). Posredna osećanja (raspoloženja) su ustvari komponenta ponašanja kojom nadziremo svoju okolinu.
Neposredne emocije su više reaktivne prirode, dok su posredne (raspoloženja) više proaktivne. Bez obzira na teškoće naša su osećanja bitan elemenat - deo našeg ponašanja, kao ono što činimo ili ono što mislimo.
Složena fiziologija pruža organizmu ono što mu je neophodno za delovanje, mišljenje i osećanje. Primera radi, intenzivnna ugodnost koja prati zadovoljavajuću seksualnu aktivnost je rezultat prirodne hemikalije koja se poput morfijuma ubacuje u naš mozak kroz aktivnosti posebnih stanica koje postaju aktivne pre i u vreme orgazma. Ne samo naše aktivnosti već i naše misli mogu imati dramatične posledice za fiziologiju tela. Dok gledamo film strave i užasa, ili pak izveštaje sa ratišta sa sekvencama stravičnog karaktera, najčešće postajemo svesni da nam srce kuca daleko brže i jače nego obično. Koliko god da sebi govorimo da je to, u prvom slučaju samo film, ili pak u drugom, da se to nama ne dešava, i pri tom "zahtevamo" od srca da prestane tako jako kucati, same misli koje sada zaokupljaju naš mozak, šalju ubrzanu poruku onom drugom delu mozga koji reguliše otkucaje srca (Glasser W., 1989, str. 44).
Treba reći da su sve 4 predhodno analizirane konponente ponašanja međusobno povezane, odnosno da promene u jednoj nužno izazivaju određ|ene promene u drugim. Čovek (po teoriji kontrole) može birati modele svog ukupnog ponašaja bez nekih značajnijih spoljnih uticaja.
Bihevioralni sistem Glaseser razdvaja - deli ga na dva podsistema:
• preusmeravanje - organizacija ponašanja i
• podsistem reorganizacije ponašanja.

Organizacijom ponašanja mi ustvari u "skladištu" nama već poznatih ponašanja - za aktuelnu situaciju biramo najefikasnije ponašanje. Reorganizacija ponašanja se pak aktivira onda kada nam je ponestalo poznatih oblika reagovanja i ona je izvor naše kreativnosti. Ona može biti kadkad i pogrešna - neefikasna, ali ona čoveka upravo izdiže i razlikuje od mašine. Bez njega (reorganizacije), smatra autor, nikada ne bismo mogli naučiti ništa novo, jedinstveno.
Prema tome, ponašanje nije samo ono što čovek čini - deluje (fizička aktivnost), već i ono što misli, oseća, kao i ono što je fiziološka reakcija delovanja, mišljenja i osećanja. Za nas je u ovom slučaju od posebnog značaja napred pomenuta prva komponenta (delovanje - držanje - činjenje ili nečinjenje) ponašanja. Bez obzira na niz ograničenja koja iz toga proizilaze, o kojima moramo voditi računa, ova društvena konponenta ponašanja nam može poslužiti u našim daljim naporima da utvrdimo granice devijantnosti, odnosno poremećaja u ponašanju, s jedne strane, a takođe nas osloboditi obaveze da se bavimo nizom ostalih aspekata ovog izuzetno složenog fenomena.
Ako ponašanje uslovno definišemo kao "svako držanje" (aktivno ili pasivno, psihičko ili fizičko koje se nalazi u interakciji) jedne ličnosti ili grupe, koje je primećeno od uže ili šire socijalne sredine, u kojoj se osoba ili grupa nalazi, tada poremećaj u socijalnom ponašanju predstavlja takvo držanje, odnosno reagovanje koje je u suprotnosti sa opšte prihvaćenim vrednostima, normama i pravilima ponašanja date socijalne sredine, datog društvenog sistema. Ovde bi se svakako moglo govoriti o različitim stepenima poremećaja u ponašanju mladih, tj. o različitim stepenima negativnog reagovanja koja se kreću od oblika lakših devijacija u socijalnom ponašanju pa sve do najtežih oblika poremećaja u ponašanju, odnosno kršenja pravnih normi datog društva delinkventnog ponašanja mladih. Ovakvo ponašanje predstavlja konfrontaciju sa sistemom normi i vrednosti određenog društvenog sistema. Takvo ponašanje može da se posmatra i u obrnutom odnosu, kao konstruktivno, ukoliko se u njemu manifestuje otpor na takve vrednosti, norme i društvene odnose koji ugrožvaju slobode i osnovna prava čoveka.
Ako pak govorimo o devijantnom ponašanju mladih u odnosu na društvenu stvarnost kao destruktivnom ponašanju, takvo ponašanje se pojavljuje u svoja dva karakteristična oblika u obliku asocijalnog ponašanja ponašanja koje još nije aktivan napad na vrednosti, norme i socijalne institucije, i u obliku disocijalnog ponašanja koje se manifestuje u jednom aktivnom napadu na dati društveni sistem i njegove vrednosti i norme.
Karakteristično je i stanovište grupe autora (Kovačević V., Dobrenić T., Poldrugač V., Uzelac S. i dr.) koji u svojim radovima najčešće ističu da poremećaji u ponašanju predstavljaju takva ponašanja koja se "znatnije razlikuju od uobičajenog ponašanja većine mladih određene sredine" (S.Uzelac, 1995, str. 36.), ponašanje koje je štetno i/ili opasno kako za osobu koja se tako ponaša, tako i za njenu okolinu - što u krajnjem zahteva odgovarajuću društvenu i stručnu pomoć. Već se na prvi pogled može uočiti da je centralni deo sadržaja ove odrednice ("značajnije razlike od uobičajenog ponašanja većine mladih date sredine") izveden iz pojma socijalne devijantnosti, odnosno samo jednog njegovog dela - tzv. negativnog - devijantnog - inkriminisanog ponašanja (Wilkins L. T., 1964.). U tome je sadržan i jedan od niza prigovora ovakvoj odrednici poremećaja u ponašanju. Naime, postavlja se pitanje da li je moguće napraviti validnu procenu devijantnosti, odnosno negativnog devijantnog ponašanja, pogotovu ako znamo da su u vremenima u kojima živimo i koja dolaze, ove kategorije toliko promenljive, da u određenom trenutku neko ponašanje ranije prrocenjeno kao negativno - devijantno - poremećeno, mo`e postati uobičajeno ili pak progresivno devijantno.
Drugi bitan prigovor ovakvom pristupu u definisanju poremećaja u ponašanju prema krriterijumu proseka - odnosno svođenja na prostor negativnog devijantnog ponašanja - kao opšteg naziva za različite oblike socijalno patološkog ponašanja, jeste ustvari njegova identifikacija sa socijalno patološkim ponašanjem, ili pak sa nekim od njegovih posebnih oblika (Vodopivec K., 1971). Osim toga, treba istaći da postoji realna opasnost da se ovaj termin izjednači sa njemu sličnim (poremećaj ponašanja, poremećeno ponašanje i sl.). Ovde se zasigurno ne radi o poremećaju celokupnog ponašanja, već samo nekih njegovih dimenzija, pre svega socijalnih - društvenih.
U cilju prevladavanja napred istaknutih prigovora priklanjamo se zalaganjima pojedinih autora (Jašovića Ž.; Uzelcac S.) da se terminološkoj konstrukciji "poremećaji u ponašanju" doda elemenat "socijalnom" odnosno "društvenom", pa se tada može govoriti o poremećajima u socijalnom - društvenom ponašanju.
Pedagoška delatnost na polju vaspitanja, prevaspitanja i resocijalizacije mladih sa poremećajima u društvenom ponašanju predstavlja jednu specifičnu pedagošku aktivnost kako sa stanovišta subjekata, tako i sa stanovišta predmeta kojim se bavi. Sadržaj aktivnosti ove veoma složene delatnosti čini jedno stalno plansko, programirano i trajno delovanje na mladu ličnost kako bi došlo do promena i njenom ponašanju. Ove promene se sastoje, pre svega, u eliminisanju negativnog reagovanja na one društvene zahteve, vrednosti i norme koje su društveno prihvatljive, a koje reprezentuje sam vaspitač kao osnovni organizator i realizator ovih aktivnosti.
O negativnom reagovanju govorimo tada kada ono nije usklađeno, kada je u suprotnosti sa željama i očekivanjima drugih, u najširem smislu rečeno. Ustvari, reč je o takvom ponašanju pri kome ličnost reaguje suprotno očekivanjima uže ili šire socijalne grupe. Takvo ponašanje je neusklađeno sa društvenom ulogom koju određena ličnost ima u društvu. Međutim, ovde moramo imati u vidu i činjenicu da je svako negativno reagovanje relativne prirode. Ono može biti negativno u odnosu na jednog čoveka ili grupu, a istovremeno pozitivno u odnosu na drugi predmet reagovanja drugu grupu, pojedinca ili pak društvenu pojavu.
Prema mišljenju poljskih pedagoga Čapova i Jedlevskog, prva od negativnih reakcija kod mladih nastupa onda kada grupa kolega nagovara učenika da učestvuje u krađi sa njima. Druga negativna reakcija nastupa u slučaju kada jedinka ne može da se otme krađi ili alkoholu radi zadovoljavanja potreba, iako ga na to niko ne navodi, niti se solidariše. U prvom slučaju negativnog reagovanja delovanje na jedinku je spolja u odnosu na samu jedinku, dok je u drugom slučaju ta namera je izraz unutrašnjeg stanja organizma. Kao izraziti primer negativnog reagovanja javlja se odbojno ponašanje koje se manifestuje u dva svoja oblika kao pasivan i aktivan otpor.
Pasivan otpor se sastoji u tome što jedinka reaguje tako što se ne osvrće na zabrane ili naredbe koje se pred njom postavljaju, iako zna da takvo ponašanje ne vodi do pozitivnih ishoda.
Aktivan otpor karakteriše pak to što jedinka ili grupa ne samo što ne izvršava zahtevanu delatnost, već čini poseban napor da deluje suprotno postavljenom zahtevu ili naredbi. Aktivan otpor se često ispoljava u javnom protestu, sabotiranju, tj. onemogućavanju izvršenja naredbe. Kao tipičan primer aktivnog otpora može se uzeti i bežanje iz polja pritiska koji je sadržan u nekoj naredbi.
Prkosno ponašanje predstavlja, takođe, jedan od oblika negativnog reagovanja. Ono nastupa tada kada subjekt prestaje da obavlja delatnosti koje je do tada vršio po sopstvenoj želji, ili pak počinje da ih vrši lošije da bi izazvao reakciju naredbodavca i ukazao na svoje ponašanje prema njegovim zahtevima.
Provokativno ponašanje, kao jedan od oblika negativnog reagovanja, sastoji se u tome što lice ili grupa mladih demonstrira jedno posebno psihičko stanje u odnosu na postavljene zahteve i naredbe. Takvo ponašanje je demonstrativnog karaktera i često je praćeno fiziološkim reakcijama (smehom, plačem, bacanjem predmeta, naglim pokretima, lupanjem vratima i sl.). Sigurno da ovakva reagovanja treba razlikovati od spontanih reakcija koje se ispoljavaju u želji da se ne izvrši odluka naredbodavca. Kao forma provokativnog ponašanja javlja se izolacija, potpuno kidanje veza sa spoljnim okruženjem, često prisutnim kod mladih. Kao oblici izolacije javljaju se fizičko izolovanje bežanje od kuće, nastojanje da se sakrije, zakloni u svojoj sobi i sl., ili kada osoba nastoji da izbegne kontakte i reagovanja na impulse drugih lica neće da govori, izbegava komunikaciju.
Negativno reagovanje na društvena očekivanja izražava se ne samo reagovanjem na konkretne naredbe i zahteve, već i negativnim reagovanjem prema određenim normama kršenjem tih normi neposredno ili posredno.
Predhodno pomenuti poljski autori Čapov i Jedlevski analizirajući negativno reagovanje na naredbodavca, tj. na vaspitače koji su utvrdili norme i pravila ponašanja, razlikuju dve vrste negativnih reakcija:
• neposredne negativne reakcije na normu koja predstavlja izraz psihičkog stanja koje je rezultat uverenosti da data norma obavezuje pa se zato ona i direktno odbacuje;
• posredne negativne reakcije preke neke druge aktivnosti koje se obavljaju u cilju zadovoljavanja ovih ili onih potreba (krade ne iz obesti već zato što je gladan).

Objašnjenje pojma negativne reakcije nam omogućuje da utvrdimo tu svojevrsnu vezu između čoveka i njegove društvene sredine. Čovek je utoliko više društveno neprilagođen, sa stanovišta njegove uloge u datom društvenom sistemu, ukoliko njegovo negativno reagovanje isključuje njegovo pozitivno reagovanje, odnosno učešće u navedenom društvenom sistemu.
Ako posmatramo ličnost mladih sa poremećajima u društvenom ponašanju na samom početku se susrećemo sa potrebom ispitivanja motiva koji dovode do određenog ponašanja. Motivacija je uvek povezana sa nekom potrebom, odnosno sa nekim nedostatkom ili nekim viškom koji narušava životnu ravnotežu organizma. Izvor motiva predstavlja takvo stanje napetosti koje podstiče na aktivnost i motivacija se javlja tada kada se objektivno stanje napetosti pretvara u subjektivno stanje napetosti, odnosno kada se stvara subjektivna potreba. Emocije odlučujuće deluju na samo trajanje motivacije.
Vaspitanje i prevaspitanje predstavljaju procese u kojima se preobražva sfera relativno trajnih motivacija mladih, transformiše se sama struktura motivacije. Analiza dosadašnjih istraživanja pokazala je da postoji 6 motiva u kategorijama potreba i težnji i to:
• težnja za blagostanjem podsticana specifičnom lektirom ili filmovima;
• težnja za postizanjem dobara na lak način, bez odgovarajućih napora;
• težnja ka rasterećenju napetosti konzumacijom alkohola;
• težnja ka seksualnom zadovoljenju;
• težnja ka ispoljavanju neprijateljstva i pokazivanje prestiža i dominacije nad drugima (skretanje na sebe pažnje drugih);
• težnja za novim iskustvima, za uzajamnom emocionalnom zavisnošću, potreba za sigurnošću.

Ovde valja naglasiti i to da u mnogim slučajevima ponašanje mladih prestupnika služi rasterećenju napetosti povezane sa nemogućnošću zadovoljenja takvih potreba kao što su ljubav, prihvatanje, identifikacija i sl. Mnoge aktivnosti mladih imaju odbrambeni karakter. Alkoholizam, narkomaija, krađe su, takođe, često rezultat i izraz nastojanja da se smanji napetost, unutrašnji konflikt, doživljaji ugroženosti ili nezadovoljstva sobom i drugima u određenoj životnoj situaciji.
Poremećaji u društvenom ponašanju mladih nisu samo rezultat specifičnih sistema negativnih stavova i negativnih reagovanja, već se tu javlja i sitem pozitivnih stavova i reakcija prema licima i grupama koja za njih predstavljaju uzore negativnog reagovanja i ponašanja u odnosu na globalni sistem društvenih vrednosti. To prihvatanje od strane grupe (ganga ili bande) predstavlja momenat, povoljnu situaciju u kojoj se pojedinac identifikuje sa grupom u jednom pozitivnom smislu u odnosu na gang ili bandu, prihvataju se od grupe pravila ponašanja očekujući pri tome da će dobiti priznanje ukoliko ta pravila poštuje i izvršava (npr. negativan odnos prema školi je pozitivan u vezi onoga što grupa od njega očekuje).
Devijantno ponašanje, odnosno poremećaji u društvenom ponašanju mladih, povezano je sa stanjem i teškoćama koji se označavaju kao emocionalni poremećaji, kao neurotična stanja koja zahtevaju odgovarajući tretman i odgovarajuće proučavanje. Ovi poremećaji se dijagnosticiraju, a manifestuju se u socijalnom ponašanju dvojako:
• kao agresivnost mladih manifestovana u blagim nastupima i
• kao odnegovana agresivnost koja vodi do patoloških manifestacija i stanja obesti.

VASPITANJE - PREVASPITANJE I RESOCIJALIZACIJA MLADIH SA POREMEĆAJIMA U DRUŠTVENOM PONAŠANJU

1. Različiti pristupi u definisanju pojmova "prevaspitanje", "resocijalizacija" i "tretman"

U teorijskoj naučnoj literaturi kao sinonimi za pojam "resocijalizacija" javljaju se izrazi "prevaspitanje", "tretman", "vaspitanje", "popravljanje", "reedukacija", "korekcija" i dr. Većina autora ukazuje na postojeću konfuziju u ovoj oblasti i ističu dva osnovna značenja ovog pojma:
1. Resocijalizacija kao proces - predstavlja sistematsku, plansku i organizovanu aktivnost koja se preduzima prema, u ovom slučaju, mladima čije ponašanje nije u skladu sa opšte prihvaćenim normama i pravilima određenog društva, i
2. Resocijalizacija kao cilj - predstavlja osposobljavanje ove kategorije mladih da poštuju društvene vrednosti i norme, da postanu korisni članovi društva.

Treba istaći da i u jednom i u drugom slučaju nema suštinskih razlika između resocijalizacije i socijalizacije, s tim što je u prvom slučaju reč o procesu, a u drugom o ishodima procesa socijalizacije u specifičnim uslovima i okolnostima.
Ako pođemo od najšireg smisla te reči (Milutinović M.) resocijalizacija u suštini znači vraćanje lica sa poremećajima u socijalnom ponašanju (ovde naravno mislimo na sve kategorije osoba, bez obzira na uzrast i težinu poremećaja), vraćanje u ovom slučaju mladih sa poremećajima u društvenom ponašanju u društvenu zajednicu, osposobljenog da živi društveno usklađenim životom. Znači u toku postupanja sa mladima koji se nalaze u konfliktu sa važećim, prihvaćenim sistemom normi i pravila ponašanja, iste treba "prevaspitati da se asimiliraju u društvo na bazi poštovanja tog sistema". Prema tome, resocijalizacija se odnosi na lica koja u svom ranijem životu i razvoju nisu bila pravilno socijalizovana, koja nisu uspela, iz bilo kojih razloga, da kod sebe izgrade pozitivna shvatanja i vrednosti datog društva, pozitivne stavove, navike i lične kvalitete. Da bi se postigao cilj resocijalizacije mladu osobu, primenom odgovarajućih mera i postupaka treba prevaspitati tako da on prihvata društvene vrednosti i stavove i da njihovo poštovanje shvati kao svoju obavezu prema sebi i prema drugima i društvu u celini.
Potreba za resocijalizacijom nije vezana samo za učinioce krivičnih dela - delinkvente. Znatno je širi krug ljudi kojima je potrebna stručna i druga pomoć u njihovom ponovnom preuzimanju društvenih uloga koje im po prirodi svoje ličnosti pripadaju u nihovoj izgradnji vlastitog identiteta, a da pri tom nisu izvršili bilo koje krivično delo.
"Etimologija izraza prevaspitanje vezana je za termin vaspitanje, kome je pridodat prefiks pre koji znači ponovo, iznova, naknadno. Dosledno izvedeno jezičko značenje prevaspitanja sadržano je u naknadnom ili ponovljenom vaspitanju koje u svojoj suštini i ciljnom usmerenju ne može biti ništa drugo nego vaspitanje" (Ž. Jašović, 1997., str. 181.).
Prevaspitanje se u Enciklopedijskom rečniku pedagogije definiše kao vaspitni proces koji ima za cilj ispravljanje posledica lošeg i zanemarenog vaspitanja. Prevaspitanje je shodno tome proces ponovnog usvajanja poželjnih navika, znanja i sposobnosti, kao i ispravljanje grešaka negativnog ili nepostojećeg vaspitanja. Ono predstavlja jedno intenzivno, plansko i organizovano pojačano vaspitno delovanje kojim se nastoji kompenzovati propušteno u vaspitanju, eliminisati negativno i aktivirati pozitivno u ličnosti vaspitanika.
Ima autora koji prave razliku između pojmova "prevaspitanje" i "resocijalizacija". Tako Jašović Ž. smatra da je resocijalizacija u odnosu na prevaspitanje uža pojmovna kategorija, uži proces koji obuhvata, ili se odnosi samo na jednu komponentu prevaspitanja - društveno-moralnu, a ne i na sve komponente tog kompleksnog korektivnog sistema".
"I zaista ta naknadna socijalizacija, uprkos različitih shvatanja osnovnog i ovog izvedenog pojma, ne može značiti ništa drugo do napuštanje stavova i vrednosti koje pogoduju vršenju krivičnih dela i usvajanje društveno inaugurisanog sistema vrednosti i osposobljavanje za socijalno ponašanje u skladu sa poštovanjem tih vrednosti" (Ž. Jašović, 1997.).
U literaturi su prisutna i suprotna gledišta, da je resocijalizacija širi pojam od prevaspitanja. Polazeći od odnosa socijalizacije kao šire pojmovne kategorije i vaspitanja koji je sastavni deo ukupne socijalizacije, jedan broj autora izvodi zaključak da je resocijalizacija daleko širi pojam, te da on u sebe uključuje i vaspitanje tj. prevaspitanje mladih sa poremećajima u društvenom ponašanju.
Treba ipak istaći da se ova dva izraza u stručnoj literaturi i naučnim raspravama najčešće koriste u sinonimnom značenju.
Njima se, kao svojevrsan sinonim dodaje i termin tretman - sa različitim atributima (stručni; pedagoški; specijalno-pedagoški; psihološki; medicinski; timski; defektološki; kompleksni i sl.). U definisanju tretmana u literaturi se mogu sresti dva suprotna nastojanja. Jedna imaju ambiciju da budu sveobuhvatna određujući tretman kao bilo koje i sve napore uperene ka remisiji kriminalnog ponašanja i socijalnoj reintegraciji prestupnika (Carney, R.L., 1977.). Drugi pak nastoje da tretman odrede preko njegovih aspekata, oblasti primene i sl., izjednačavajući ga pri tome često sa vaspitanjem, prevaspitanjem, terapijom, psihoterapijom, rehabilitacijom; ili pak preko niza metoda i tehnika kojima se u tretmanu služimo. Ima međutim, i opravdanih nastojanja (Đ. Stakić., 1989.) da se tretman definiše preko izdvajanja njegovih specifičnosti u okviru svake vaspitne mere ili kazne, odnosno krivične sankcije.
Kao i vaspitanje i prevaspitanje je svesna, planska i organizovana delatnost. Međutim, za razliku od vaspitanja, prevaspitanje se odvija na dva koloseka. S jedne strane ono predstavlja aktivnost na korekciji i eliminisanju društveno neprihvtaljivih navika, stavova, načina mišljenja i ponašanja, a s druge strane i aktivnost usmerenu u pravcu dalje dogradnje i konačnog strukturiranja mlade ličnosti. Prema tome, prevaspitanje - resocijalizaciju ne možemo uzeti kao sistem mera i akcija usmerenih u pravcu eliminisanja prepreka u razvoju, već u isto vreme i kao sistem mera i vaspitnih akcija usmerenih u pravcu formiranja pozitivnog odnosa ove kategorije mladih prema društvenoj stvarnosti.
Najkraće rečeno, prevaspitanje i resocijalizacija je i korigovanje i eliminisanje i vaspitanje. Naravno, ne smemo izgubiti iz vida da se ovi elementi procesa prevaspitanja i resocijalizacije ne mogu i ne smeju posmatrati odvojeno, oni su deo jednog jedinstvenog procesa i stoje u vrlo tesnoj pozitivnoj korelaciji. Međutim, ovde se mora imati u vidu dosta naglašena potreba za korekcijom i eliminisanjem društveno neprihvatljivih stavova, navika i oblika ponašanja mlade osobe, što ustvari predstavlja specifičnost prevaspitnog procesa koja dolazi do izražaja u celokupnoj organizaciji i izvođenju vaspitno obrazovnih aktivnosti i sadržaja. Prevaspitanje - resocijalizacija se razlikuje od vaspitanja i kao pojmovna kategorija i kao praktična delatnost. To su daleko složeniji procesi od vaspitanja i socijalizacije mladih.
Ovim se naravno ne želi umanjiti sva složenost vaspitnog procesa, šire shvaćenog kao planski usmerenog delovanja svih faktora i institucija društva koji su na bilo koji način odgovorni za razvoj i socijalizaciju mlade osobe. Naprotiv prevaspitanje - resocijalizacija u krajnjoj liniji predstavljaju vaspitanje i socijalizaciju u specifičnim uslovima i pod specifičnim okolnostima. Otuda i postoji jedna stalna dijalektička veza između vaspitanja i prevaspitanja, između socijalizacije i resocijalizacije. I u jednom i u drugom slučaju cilj je isti, samo su putevi dolaska do tog cilja različiti, daleko složeniji i komplikovaniji.

Pedagoški aspekt objektivnih i subjektivnih polazišta u konstituisanju procesa resocijalizacije mladih

Već smo više puta istakli da proces prevaspitanja i resocijalizacije počiva na istim aksiološkim osnovama kao i proces vaspitanja i socijalizacije mladih. Međutim ovi procesi imaju i svoje specifičnosti kako sa stanovišta subjekata i okolnosti u kojima se realizuju, tako i sa stanovišta metoda rada. Ove specifičnosti čine ove procese dosta složenijim i komplikovanijim, zahtevajući od njihovih realizatora, pre svega vaspitača i drugih neposrednih učesnika, maksimalno stručno angažovanje na planu menjanja ličnosti, uslova i okolnosti koje su dovele do poremećaja u socijalnom ponašanju.
Prevaspitanje i resocijalizacija po svojoj suštini predstavljaju plansko i celishodno delovanje koje ima određeni cilj i nalazi adekvatna sredstva i metode za realizaciju tog cilja i zadataka izvedenih iz njega. Sve ove delatnosti usmerene su na vaspitanika, na sferu njegovih stavova, navika, oblika ponašanja, u cilju izmene istih u društveno prihvatljivom pravcu. Pri tome se koriste ona sredstva i metode vaspitnog rada koje će usloviti promenu ponašanja u pozitivnom pravcu.
Uzimajući proces resocijalizacije kao prelaz od društveno neprilagođenog ka društveno prilagođenom stvaralačkom ponašanju, moramo da istaknemo da se ovaj proces ne ograničava samo na delovanje, da tako kažem, u "negativnom smislu" - u pravcu eliminisanja pojava devijantnog ponašanja, već se on prenosi i na rekonstrukciju takvog ponašanja koje je rezultat negativnog odnosa prema društvenim normama i vrednostima, kao i na uspostavljanje jednog konstruktivnog odnosa prema društvenim normama i vrednostima (Lj. Krneta, 1978.).
Smisao ove delatnosti sastoji se u preuslovljavanju spoljašnjeg sistema reagovanja u društveno poželjnom pravcu. Iz ovoga proizilazi da se prevaspitanje može smatrati kao jedna specifična vrsta učenja u toku koga nastupa slabljenje povezanosti između određenih negativnih reagovanja i datih situacija, a istovremeno i javljanja novog, pozitivnog reagovanja na date situacije. U ovaj proces ulazi, pored usvajanja pozitivnih reakcija i odvikavanja, promena strukture navika, stavova koji su činili osnovu za negativno reagovanje. Ovaj proces se manifestuje time što u jednom određenom periodu mlada osoba ne ponavlja prethodno usvojene negativne reakcije, najprostije rečeno "zaboravlja ih", što je svakako rezultat promena koje su izvršene u situacijama koje podstiču na pozitivno reagovanje. Ove promene mogu nastupiti kako kao rezultat menjanja spoljne situacije gde se smanjuje dejstvo podsticaja koji su izazvali predhodnu situaciju, tako i kao rezultat promena koje su se desile u samom subjektu - tzv. unutrašnje promene. Sigurno je da su daleko vrednije one promene u reagovanju koje su rezultat unutrašnjih promena u stavovima, navikama i ličnosti u celini. Takođe, vidan uticaj na promenu datog negativnog reagovanja ima i promena situacije koja na takvo reagovanje podstiče. U promenjenoj životnoj situaciji koja je podsticala na negativno reagovanje stvorila se svojevrsna otpornost na negativne reakcije.
Promene u ponašanju i reagovanju koje počivaju na tome da se dominacija negativnog ponašanja pretvori u dominaciju pozitivnog zavisi od okolnosti koje čine da negativna reakcija ne izazove neku nagradu (Lj. Krneta, 1978.). Taj stav izvodi se iz opšte pretpostavke o načinu reagovanja prema kome neka naučena reakcija koja ne dovodi ni do kakve nagrade, postepeno sabi ili pak nastupa njeno gašenje.
U procesu prevaspitanja i resocijalizacije mladih mi smo najpre zainteresovani za korekciju negativnog reagovanja i pronalaženje načina na koji ćemo ga zameniti pozitivnim reagovanjem. To je po mišljenju nekih autora moguće postići disciplinovanjem, kažnjavanjem i insistiranjem da vaspitanik prihvati naredbe, norme i pravila ponašanja. Ovakva praksa delovanja na vaspitanike je dosta prisutna u većini naših vaspitnih i vaspitno-popravnih ustanova za mlade. Propisana pravila ponašanja se moraju bezuslovno poštovati, a ako se ne poštuju sledi disciplinska kazna od strane vaspitnog osoblja ustanove. Na ovome se pretežno iscrpljuju aktivnosti vaspitača u vaspitnom radu. Međutim, u ovakvim slučajevima nije se delovalo na promenu motiva vaspitanika. Ovakvim načinom postupanja ne dolazi do bitnog preobražaja procesa regulacije ponašanja. Veliki broj vaspitanika svestan posledica kršenja kućnog reda ustanove samo se površno prilagođava radu i disciplini, dok do nekih dubljih promena u njegovoj ličnosti ne dolazi.
Zbog svega toga neophodan je dublji zahvat u negativno ponašanje koji se odnosi na sferu motiva i zasniva na gašenju motiva tj. njihovom korigovanju i preusmeravanju, pri čemu se raniji način ponašanja zamenjuje novim načinima reagovanja i ponašanja usklađenim sa društvenim očekivanjima. Znači dolazi do potiskivanja jednih motiva i razvijanja novih uz aktivno učešće samih subjekata - vaspitanika. Svakako da je ovakav zahvat dosta složeniji i sa pedagoškog gledišta vredniji, jer samo ovakve vaspitne delatnosti vode u pravcu promena u strukturi motiva, odnosno u sferi ravoja sistema regulisanja sopstvenih aktivnosti. Rezultat ovakve vaspitne delatnosti manifestuje se u promeni stavova vaspitanika koja čini osnovu njihovog prilagođavanja društvenim očekivanjima.
Iz ovoga se može konstatovati da se stavovi vaspitanika bitno razlikuju od formiranja reakcija koje počivaju na sistemu disciplinskih mera (kažnjavanja i nagrađivanja), koje ne razvijaju utiske koji upravljaju ponašanjem vaspitanika, niti pak deluju na oblast njegovog rasuđivanja i ocenjivanja. Ako želimo da formiramo pozitivne stavove onda to treba činiti u procesu učenja šire shvaćenog, tj. ne samo putem disciplinskih kazni i nagrada, već ubeđivanjem, uveravanjem, ličnim primerom, menjanjem i prilagođavanjem uže ili šire socijalne sredine itd. To je ustvari put koji vodi u pravcu stvaranja relativno trajnih struktura reagovanja koje uslovaljavaju da se takve regulacije javljaju i u ponovljenim situacijama, da jedinka ne reaguje tako zato što to mora, već zato što lično smatra da tako treba reagovati (Lj. Krneta, 1978.).
Samo delovanje na rekonstrukciju i promenu stavova mladih sa poremećajima u društvenom ponašanju pretstavlja složen proces pri kome se javljaju sukobi između stavova čiji su izvor motivi koji usmeravaju na ostvarivanje postavljenih negativnih ciljeva, i stavova čiji su izvor motivi orijentisani u pravcu pozitivnog reagovanja. Izazivanje ovakvog sukoba zahteva izgradnju konstruktivnih stavova i njihovo stalno jačanje, a to znači delovati kako na intelektualnom, tako i na emocionalnom planu kako bi se ovaj konflikt između pozitivnog i negativnog reagovanja rešio u korist konstruktivnog reagovanja.
Vaspitno uticanje na ličnost mladih i njen razvoj stoga pretstavlja strategijski zadatak u formiranju čoveka i to kako u uslovima normalne populacije, tako i u uslovima ispoljavanja teškoća i problema, tj. poremećaja u ponašanju. U svetlu ovog saznanja valja svaku pedagošku akciju sadržajno i metodološki programirati, imajući u vidu opšti cilj kome se teži, kao i činjenicu da na mladog čoveka i njegov razvoj, razvoj njegove ličnosti deluje niz faktora, često i međusobno konfliktnih. U procesu prevaspitanja i resocijalizacije treba delovati u pravcu podsticanja i jačanja mehanizama unutrašnje kontrole koji doprinosi kočenju i neutralizovanju onih navika koje su u suprotna društvenim očekivanjima.
Drugi pak pravac delovanja u procesu prevaspitanja i resocijalizacije sastoji se u promenama koje su nastale kao rezultat delovanja vaspitača u pravcu poželjnog ponašanja vaspitanika. I u jednom i u drugom slučaju vaspitanik i vaspitač se nalaze u vrlo komplikovanoj situaciji. Od vaspitanika se zahteva izvršenje neke društvene uloge koja prevazilazi njegove snage i mogućnosti, usled čega može nastati niz teškoća i problema. Te okolnosti i teškoće u koje ulazi vaspitanik, vaspitač mora da najpre sagleda, da se upozna sa stanjem njegove ličnosti i njegovih potencijalnih mogućnosti. Njegova pozitivna vaspitna akcija treba da je prvenstveno usmerena na jačanje mehanizama unutrašnje kontrole i na takav odnos prema vaspitaniku koji bi mu pomogao da potiskuje oblike negativnog reagovanja na neuspehe u pokušajima izvršenja nekih uloga i zadataka koji mu se postavljaju. Istovremeno on treba da stimuliše na reagovanje koje znači jačanje njegovog svesnog napora usmerenog u konstruktivnom pravcu, da mu pomogne u savlađivanju unutrašnjih sukoba motiva, u korist pozitivnog reagovanja na postavljene mu zadatke. Takav pravac vaspitnog delovanja budi kod vaspitanika sigurnost i samopouzdanje koje je u ranijem periodu njegovog razvoja bilo često dovođeno u pitanje.
Za mlade kod kojih poremećaji u ponašanju nastaju usled nepovoljnih uticaja socijalne sredine i okoline, vaspitanje, tj. prevaspitanje i resocijalizacija, treba da je usmereno na njihovo vođenje ka konstruktivnim društvenim zanimanjima i preokupacijama koje bi im pružile veći stepen zadovoljenja potreba nego što je to do tada bilo.
Već je više puta istaknuto da osnovna pretpostavka za konstituisanje i realizaciju procesa resocijalizacije i prevaspitanja mladih jeste dijagnosticiranje stanja i uslova razvitka svakog vaspitanika, tj. poznavanje ličnosti i socijalnih prilika u kojima je tekao njen razvoj. Za ovaj posao je potrebna prevashodno stručna osposobljenost svih učesnika u procesu, kao i timski pristup. Za vaspitača je još potrebno i znanje da zajedno sa ostalim stručnim profilima vrši pravilnu interpretaciju dijagnostičkih podataka.
Sve ovo do sada rečeno pretstavlja pogodnu osnovu za programiranje pedagoških akcija - izrada programa tretmana i resocijalizacije, što je ustvari jedan od prioritetnih zadataka specijalnih pedagoga - vaspitača, u tzv. prethodnom postupku, postupku koji neposredno prethodi njegovoj realizaciji.
Sigurno da polaznu osnovu procesa resocijalizacije mladih sa poremećajima u društvenom ponašanju predstavljaju uslovi u kojima se odvija. Bez odgovarajućih materijalnih, građevinskih i kadrovskih uslova nije moguće realizovati većinu neophodnih mera i aktivnosti u ovoj oblasti. Kada je reč o kadrovskim uslovima tu sigurno u prvi plan dolazi ličnost vaspitača i njegova stručna osposobljenost za ovaj poziv.
Posmatrano sa društvenog stanovišta od vaspitača se očekuje da obavlja određene delatnosti, da u svom radu razvija ličnu odgovornost, da daje inicijative za unapređ|enje svoje delatnosti, i na kraju, kao moto svega toga, postiže dobre rezultate u radu sa ovom populacijom mladih. Na bazi napred rečenog stvara se dobra podloga i elementi za formiranje pozitivnih stavova i uverenja, za razvoj unutrašnje kontrole i procenu postupaka i ponašanja, za samoregulaciju kod mladih sa kojima vaspitač radi. Vaspitač mora da oseti smisao spontanog reagovanja vaspitanika, te da ga smišljeno podstiče u poželjnom smeru. Život u vaspitnim grupama pretstavlja specifičan ambijent gde se organizuje i sprovodi vaspitna akcija, u kojoj se ispoljavaju osobenosti svakog vaspitanika. U svim aktivnostima unutar grupe i van nje reč je o dvosmernom delovanju vaspitača na vaspitanika i obrnuto, vaspitanika na vaspitača, odnosno grupe na vaspitača i vaspitača na grupu u kojoj se ispoljava njegova pedagoška aktivnost. Ako su odnosi u grupi došli do nivoa uzajamnog poverenja to sasvim sigurno obećava dobre, pozitivne vaspitne ishode. U takvim uslovima izgrađuje se autoritet vaspitača zasnovan na poverenju i uverenosti u dobronamernost i doslednost u pedagoškom radu, stvara se dobra klima za aktivno angažovanje vaspitanika u procesu svog sopstvenog preobražaja, svoje sopstvene resocijalizacije i integracije u društvo. Sve ovo od vaspitača zahteva solidne pripreme. On mora jasno znati šta hoće nekom pedagoškom akcijom da postigne i da razradi plan ostvarivanja svoje namere i cilja. Ukoliko je vaspitač uspeo da kod vaspitanika zasnuje pozitivan odnos prema sebi i svojim aktivnostima, utoliko je verovatnije za očekivati da će vaspitanik lakše prihvatiti zahteve koji se pred njega postavljaju, norme koje treba da usvoji i praktično primeni. To što važi za vaspitanike pojedinačno, ima isto tako veliku važnost i za vaspitno delovanje u vaspitnim grupama i kolektivima u celini.

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi