Seoska kultura - izmedju tradicije i inovacija

Pojam i elementi kulture i kulturnog obrasca

“Kultura u najsirem smislu jeste skup svih duhovnih i materijalnih tvorevina ljudskog drustvenog
rada i delovanja, koje predstavljaju vrednost za coveka i ljudsko drustvo.”

Sam termin “kultura” potice od latinske reci (cultus – gajnje, obrada polja) koja oznacava svrsishodnu ljudsku aktivnost kojom se stvara nesto novo sto, samo po sebi, bez covekovog rada i delovanja ne postoji u prirodi. Zato je ljudsko stvaralastvo sustinsko svojstvo kulturnog desavanja, a kulturna osobena ljudska istorijski stvorena sredina, vestacki preradjena priroda, koja je vise ili manje prilagodjena potrebama coveka i ljudskog drustva.Prvobitno znacenje termina “kultura” ( ali i izvornog smisla pojma kulture ) sadrzano je u razlikovanju “divljih” biljaka ( i zivotinja ) i onih koje je svojim radom covek “odgajio”. Zato se i danas samo ove, vestacki “kultivisane” biljke nazivaju “poljoprivrednim kuturama”. Ovo izvorno znacenje kulturnog delovanja zadrzalo se u poznatoj narodnoj izreci koja kaze da “korov nice sam, a plemenitu biljku treba odnegovati”.
U prenesenom znacenju, pojam kulture vezuje se za vrednosti, za sve ono sto ima nekakav znacaj i znacenje za coveka i predstavlja neko stvoreno materijalno i duhovno dobro. Neka materijalna tvorevina ima vrednost kulturnog dobra samo ukoliko ima neki znacaj i znacenje za coveka – bilo da je to aktuelni znacaj i znacenje (vrednost) za danasnje ljude ili je neka ranija (istorijska) vrednost, za neke druge ljude iz proslih vremena. Ovo nam govori o tome kako su materijalni i duhovni aspekt svakog kulturnog delovanja i svake kulturne tvorevine nerazdvojni – i stvarno i pojmovno. Zato je sasvim uslovna i vrlo pojednostavljena (skoro pogresna) uobicajena podela kulture na materijalnu i duhovnu. Duhovno je smisao materijalnog, a materijalne kulturne tvorevine su “osmisljeni predmeti” ili “opredmeceni smisao”. Tako se kulturno stvaralastvo u neku ruku moze shvatiti i kao osmisljecanje materijalnih preduslova (fizicke i bioloske) egzistencije coveka i ljudskog drustva.
Uistinu svaka duhovna kulturna tvorevina mora na neki nacin da bude materijalizovana: kao rec u jeziku, kao predstava i odredjeni obred u religiji, kao pojam u nauci, zvuk u muzici, slika u slikarstvu, fizicki oblikovan predmet u vajarstvu, arhitekturi, itd.
Sa druge strane, sve materijalne kulturne tvorevine nekog drustva (kuce, hramovi, putevi, naipi pored reka, kanali za navodnjavanje i odvodnjavanje, mostovi, sela i gradovi, fabrike, orudja i oruzja i sve drugo sto ima fizicke dimenzije a stvorili su ga ljudi svojim radom) predstavlja jednu civilizaciju tek zajedno sa verskim, moralnim i umetnickim predstavama, prakticnim umecem i vestinama, naucnim znanjima, zivotnim potrebama, ekonomskim i politickim interesima i ideoloskim ubedjenjima – koji su, kao raznovrstan duhovni sadrzaj ugradjeni u sve navedene materijalne oblike.

Sledeci ovakvu stukturu i logiku kulturnog fenomena dolazimo i do kriterijuma za razlikovanje i klasifikovanje osnovnih duhovnih elemenata svake kulture i funkcionalnih grana (vrsta) kao i oblasti ljudskog drustvenog delovanja u kojima takvi elementi nastaju. U tom smislu obicno se razlikuju sledeci elementi i oblasti (duhovne) kulture: - Jezik
- Verovanja (magija, religija, mitovi)
- Znanja (zdravorazumska, filozofska, naucna)
- Pravila ponasanja (obicaji, moral)
- Stvaralastvo (umetnost)

Jezik je sistem znakova (simbola) koji nose odredjena znacenja (pojmove), ciji smisao razumeju pripadnici vece ili manje drustvene grupe i tako jedni drugima prenose poruke i iskustva. Razmena stecenih iskustava medju ljudima pomocu jezickih simbola cini jezik glavnim sredstvom simbolicke komunikacije i osnovnim uslovom i elementom svake kulture. Kad jedni ljudi ne bi mogli ono sto su tokom svog zivota saznali i naucili preneti drugima, svako bi morao da se oslanja samo na svoje licno iskustvo. Tada bi svaka generacija u svemu uvek pocinjala od prapocetka. U tom slucaju ni ljudska vrsta ne bi napredovala u saznavanju i menjanju sveta oko sebe, pa ni kultura ne bi bila moguca. Zato je jezik temelj svake kulture, prva i najvaznija kulturna tvorevina koja omogucuje sve ostale.
Verovanja (magija, religija, mitovi) cine osnovu duhovnog zivota coveka koja prati njegovu fizicku i materijalnu egzistenciju. Svojim razumom covek je sistematizovao svoje prakticno iskustvo o uzrocno – posledicnim odnosima medju prirodnim pojavama, o vezi izmedju svojih postupaka i posledica. Ali , pre nego sto je saznao, covek je morao verovati. A i kad je poceo da saznaje, saznanje mu je uvek bilo nepotpuno, nedovoljno za resavanje zivotnih dilema i problema – tako da mu je uz saznanje i dalje bilo potrebano verovanje. Posto je saznanje u principu uvek nepotpuno, verovanje, kao njegova idealna dopuna uvek ce postojati – u svim drustvima i svim vremenima.
I najprimitivniji covek je saznao da mora sam uloviti zivotinju, ili pronaci biljne plodove da bi se prehranio. I najzaostaliji seljak je saznao da mora poorati, zasejati i obradjivati njivu, da bi imao sta da pozanje ili obere. Ali i jedan i drugi su oduvek znali takodje, da uspeh u lovu ili dobra zetva i obilna berba ponekad izostanu i pored svega sto su oni sami, kako su najbolje znali i umeli, preduzeli. Vec tada, na samom pocetku ljudske istorije, morali su da poveruju da postoji jos nesto, neka “visa sila”, mocna i nevidljiva, koja presudno utice na sve sto se oko njih desavalo.

Magija je skup prakticnih radnji koje se preduzimaju sa ciljem da se “vise sile” umilostive, a “nevidljiva bica” privole da nama pomognu (bela magija) a neprijateljima naskode (crna magija). Magija pociva na verovanju da covek svojim radnjama moze da priziva “dobre duhove” a da od sebe goni zle/ Utoliko je magija naivno uverenje da onaj ko je “nizi” moze da utice na vise sile od sebe, u tom smislu magija je verovanje u coveka i u sopstvene snage.

Religija u sebe, vise ili manje, ukljucuje magiju koja je sve do danas prati (kao religijski obred, molitva). U najelementarnijim istorijskim oblicima religije, kao sto je animizam (verovanje u duhove), magija i religija se skoro ne razlikuju. Veca razlika se pojavljuje izmedju magije i teistickih religija (u kojima se veruje u bogove), a narocito izmedju onih razvijenijih monoteistickih (verovanje u jednog boga). Savremene i razvijene religije imaju razvijeno versko ucenje (teologiju) i organizovanu zajednicu vernika u okviru verskih ustanova (crkvi) , koje propisuju (kanonizuju) versku praksu i razradjuju versko ucenje (dogmu). Sto je neka crkva organizovanija, to ona potpunije kontrolise magijske elemente u svom verskom obredu (ritualu), jer tako lakes kontrolise ponasanje svojih vernika i efikasnije ih usmerava u pravcu koji smatra pozeljnim.
Danas u svetu postoji vise malih religijskih zajednica, ucenja i organizacija (sekti), ali su najznacajnije cetiri velike svetske religije (sve cetiri “religije otkrovenja”) : hriscanstvo (sa tri glavne konfesije koje cine pravoslavni, katolici i protestanti), jevrejstvo, islam i budizam. Hriscanstvo i islam izrastaju na zajednickom temelju stare jevrejske religije (na tradiciji Starog zaveta) i zato su to tri srodne monoteisticke religije koje su u osnovi kulture Evope i kultura Bliskog istoka. Budizam je u osnovi kultura Dalekog istoka i osoben je po tome sto, iako je “religija otkrovenja”, nije prava monoteisticka religija jer Buda nije bog, nego “prosvetljeni” ucitelj svetih verskih istina.

Mitologija je uvek na neki nacin povezana sa magijom i religijom. Svako verovanje mora biti praceno nekom fantasticnom pricom. Mit (legenda) je fantasticna prica (grcki mythos - rec, kazivanje, predanje) koja govori o nadljudskim bicima, bogovima ili o nasim precima i njihovim nadprirodnim mocima. Takvo mitovi o stvaranju (i propasti) sveta, o radjanju bogova, o smrti i uskrsnucu, o cudotvornim delima ali i o junastvu predaka i njihovim dobrim delima.
Jos su stari Grci razlikovali “mythos”, kao fantasticnu pricu, od racionalnog “logosa” koji uvazava objektivnu realnost. “Mythos” je tako postao osnov religije i umetnosti (a ima izvesnu ulogu i u podizanju morala, pa i u ucvrscivanju ideologije). Mitovi i legende imaju zadatak da ubede ljude i nateraju ih da poveruju da je “moguce i ono sto je nemoguce”. A u verskoj predtavi, umetnickoj slici, prici, legendarnom primeru junastva ili u utopijskom ideoloskom projektu moguce je sve : i ljudi na nebu i andjeli na zemlji, i besmrtni junaci i besklasno drustvo i sve drugo sto ustreba. Zato je “mythos” u nekom prenesenom smislu “iracionalni logos”.

Logos je pak, u osnovi filozofije i nauke racionalni oblik drustvene svesti. Racionalna pravila “logosa” omogucavaju istinitost filozofskog misljenja i naucnog saznanja. Filozofija se oslanja na logiku racionalnog razmisljanja, a nauka jos i na metodologiju iskustvenog istrazivanja. Filozofija i misljenju dokazuje, a nauka u praksi proverava svoje iskaze (svoju logicnu i realnu, teoriski i “iskustveno” zasnovanu “pricu”).

Svaka kultura u celini i svaki njen elemenat ponaosob ima nekoliko dimenzija: vrednosnu, normativnu i prakticnu. Ideje, pravila i prakse uvek se medjusobno povezuju i javljaju u zajednickom obliku jezickog, religijskog, saznajnog (filozofsko - naucnog), moralnog i umetnickog fenomena.

“Univerzalne ljudske vrednosti su istina, pravda i lepota.”

One su na poseban nacin ugradjene u svaku kulturnu tvorevinu. Istina se umom otkriva. Ideal istine je poklapanje objektivne sustine i subjektivnog otkrica, kom racionalno teze i filozofija i nauka ali ga nikada ne dostizu. Zato je naucna istina uvek relativna, nepotpuna i subjektivno - objektivna.

Svoju istinu imaju i jezik, vera, moral, umetnost pa i ideologija.U jeziku istinitost se ogleda u efektivnosti komunikacije, kada se putem jezickih simbola tacno prenosi poruka (znacenje) i tako postize stvarno, medjusobno razumevanje sagovornika.
U religiji istina je apsolutna, a istinitost se ogleda u potpunoj privrzenosti onome u sta se veruje, sta se obozava. Zato je religijska istina uvek misticna dogma u koju se apsolutno veruje i koja se prihvata bez trunke sumnje. Kada se vera u dogmu poljulja sumnjom, kada se dovede u pitanje njeno apsolutno vazenje, istinska (i istinita) vera vise ne postoji.
U moralu, istinitost se ogleda u doslednoj brizi za drugoga, kao za samoga sebe. Dobro je “istina duse”, a istinsko dobro se ogleda u pravnosti. Pravda se prakticno ostvaruje u drustvenim odnosima a to znaci u odnosu prema drugim ljudima. Pravda istinski postoji samo onda kada se kao ljudi, snagom svoje slobodne volje, sto doslednije pridrzavamo univerzalnog etickog imperativa “ne cini drugom ono sto ne zelis da drugi ucini tebi”.

U umetnosti istina se ogleda u iskrenosti i autenticnosti licnog dozivljaja lepote umetnickog dela. Lepota se emotivno oseca i dozivljava i zato je ona “istina srca” i “istina cula” i kao takva, subjektivna, ali stvarna. Ideal lepote jeste savrsena jednostavnost, koja u umetnosti treba da bude rezultat estetskog stvaralastva (stvaranje prema merilima lepog).

U idelogiji istina nije univerzalna, vec parcijalna. Ideologija je zainteresovana grupna svest i kao takva ona je grupno - subjektivna i parcijalna. Zato je ideologija, u odnosu na univerzalno objektivnu (“celu istinu”) , “lazna svest” - jer nije celovita nego delimicna. Ipak, ozbiljna (istinska) ideologija nije svesna laz ako stvarno okuplja neku drustvenu grupu oko njenog stvarnog grupnog interesa i pokrece je na delovanje za ostvarenje istog. Iako parcijalna, takva ideologija je veoma realna i politicki delatna drustvena svest.

U socioloskom proucavanju kulture, kao duhovne sredine u kojoj se socijalizuju pojedinci i grupe i oplemenjuje (osmislja, usmerava i uredjuje) njihovo ponasanje i delovanje, posebna paznja se poklanja usvojenim vrednosnim orijentacijama i odgovarajucim normativnim obrascima. Njihovi kristalizovani sklopovi, tzv. kulturni obrasci predstavljaju svojevrsne kulturne imperative bez cijeg poznavanja nije moguce ni objasniti ni razumeti drustveno ponasanje i delovanje ljudi ili neki strukturno-istorijski odredjeni nacin drustvenog zivota.

“Kulturni obrasci su kristalizovane vrednosno - normativne drustvene tvorevine koje
osmisljaju, usmeruju i uredjuju delovanjei ponasanje ljudi na svim vaznijim
poljima drustvenog zivota.”

Vrednosti i norme (pravila ponasanja) cine virtuelno jezgro svake kulture. Vrednosti su idealna i pozeljna svojstva koja ljudi pridaju raznim pojavama, procenjujuci njihovo subjektivno znacenje i objektivni znacaj za sebe i svoju primarnu ili neku drugu referentnu drustvenu grupu. Vrednosti su uvek rezultat subjektivne procene objektivnih ili predpostavljenih svojstava pojava (lica, predmeta, postupaka, radnji, ponasanja) kojom se one kvalifikuju kao vise ili manje pozeljne za subjekta koji ih procenjuje. Vrednovanje je drustveno i psiholoski determinisan kulturni cin koji je unutarnji (integralni) elemenat svakog drustvenog delovanja i ponasanja. Vrednosti presudno uticu na izbor pozeljnih ciljeva, usmeravaju i osmisljaju svako drustveno delovanje i ponasanje ljudi.

Drustvene norme su kulturne tvorevine koje predstavljaju pozeljna ponasanja pojedinaca i drustvenih grupa koje uredjuju njihove medjusobne odnose na putu do ostvarivanja pozeljnih ciljeva. Dok “vrednosne orijentacije” odredjuju ciljeve (sta treba), dotle “normativne organizacije” preporucuju dozvoljene nacine i sredstva (kako i cime) za delovanje sa namerom ostvarivanja cilja. Obicno se pravi razlika izmedju drustvenih pravila , kao normi koje uskladjuju razlicite interese i tako uredjuju medjusobne ljudske odnose u drustvu (kao sto su moral, obicaju i pravo) i tehnickih pravila, kao prakticnih uputstava koja uvazavaju objektivne odnose medju prirodnim pojavama (kao sto su tehnoloske preporuke i standardi).

Kulturni obrazac se uvek sastoji od medjusobno uskladjenih vrednosti i odgovarajucih drustvenih i tehnickih pravila njihovog ostvarivanja. Strukturno je integrisan onaj kulturni obrazac koji pociva na “vrednosnom i normativnom konsenzusu” (na saglasnosti aktera oko ciljeva i metoda delovanja). Samo dobro inegrisani kulturni obrasci mogu da funkcionalno efikasni. Takvi kulturni obrasci su osnovni elementi strukture drustvenih ustanova i organizacija i glavni integrativni elementi drustvenih grupa.
Posto su kulturne promene veoma dinamicni, cesto i veoma protivurecni drustveno - istorijski procesi, to je nastajanje, razaranje, nestajanje, uzajamno prilagodjavanje, prozimanje, obnavljanje i smenjivanje razlicitih kulturnih obrazaca uobicajeni oblik kulturne komunikacije. Zao mnogi sociolozi misle da je proucavanje odnosa i procesa kompeticije, akomodacije, asimilacije, strukturiranja, destrukturiranja i restrukturiranja, odnosno interakcije kulturnih obrazaca, jedan od najboljih nacina da se prodre do sustine socio - kulturnih fenomena i njihove dinamike.
Kad god se menja nacin obavljanja neke drustvene delatnosti, uvek je virtuelno srediste te promene promena u strukturi odgovarajucih kulturnih obrazaca. Slicno se desava i onda kada promene zahvete i drustvene grupe, ustanove i citava naselja. Kulturni obrasci su, dakle, i determinant i rezultat promena i nekom odredjenom nacinu zivota - seoskog ili gradskog, tradicionalnog ili modernog. Sveukupnost kulturnih obrazaca u jednom drustvu cini duhovno jezgro njegove kulture. Neke uze celine mogu da se shvate kao osobene potkulture (subkulture). U tom smislu i seoska kultura ili kultura sela, predstavlja skup razlicitih, vise ili manje srodnih, medjusobno povezanih i uskladjenih kulturnih obrazaca koji determinisu i izrazavaju osobeni i tipicni nacin zivota u selu. U odnosu na sveukupnu drustvenu kulturu, seoska kultura moze da ase posmatra kao jedan, zaseban, svojevrsni tip subkulture.

Idealno - tipski obrazac tradicionalne seoske kulture

U selu se kultura, pre nego u gradu, ne moze zamisliti kao jedna izdvojena oblast drustvenog zivota ili kao poseban skup drustvenih delatnosti. Kultura u tradicionalnom selu nije nista drugo nego skup vrednosti koje osmisljavaju privredni zivot, medjuljudske i grupne odnose i , zajedno sa nepisanim pravilimauredjuju ponasanje i delovanje pojedinaca i grupa u lokalnoj seoskoj zajednici.
Medjusobno povezane i uskladjene vrednosti i norme, oblikuju odgovarajuce kulturne obrasce koji smisljaju, usmeravaju i uredjuju ponasanje i delovanje ljudi u svim oblastima drustvenog zivota u selu. U tom smislu, umesto seoske kulture uopste, u selu je opravdanije govoriti o kulturi seljackih radova, proizvodnje, potrosnje (ishrane, oblacenja), stanovanja, porodicnih i susedskih odnosa, kulturi zabave i razonode (i slobodnog vremena onda kada ono postoji kao redovna pojava). Naravno, kulturni obrasci koji smisljaju u uredjuju ponasanje i delovanje u svakom funkcionalnom segment drustvenog zivota u selu moraju medjusobno da budu slicni, jer su i ova funkcionalna podrucija stvarno delovi jednog istog istorijski i strukturno odredjenog seljackog nacina zivota.
Kultura u tradicionalnom selu jeste ona unutarnja strana tog nacina zivota, koja ga osmisljava i cini duboko ljudskim, cak i onda kad je on neljudski tezak i jedva snosljiv. I ljudiski privlacna i “neljudski” teska strana seljakovog zivota - njegovi ideali o pravdi, lepoti i istini, ali i njegovi strahovi od prirodnih i neprirodnih sila, od zlih duhova i zavidljivih bogova, od nepoznatih bolesti i nerodnih godina, od tudje vlasti i svojih plemenskih gospodara - simbolicki se izrazava kroz njegovu kultutru: kroz mitove i legende, kroz obrede i kultove, kroz pesme, igre i svetkovine, a utice na njegovu ishranu i oblacenje, na sklapanje braka i podizanje dece, na rad i zabavu, na odnos prema zivotu (i zivima) i prema smrti (i mrtvima).
Duhovna kultura utice, ponekad i vise nego sto utice ono sto je spolja vidljivo, sto na prvi pogled izgleda kao jedino sto stverno utice na odredjeni nacin zivota ljudi u nekom selu. Tradicionalna seljacka kultura je, kao i svaka ljudska kultura, ona istorijska drustvena tvorevina koja nastaje kao covekov (antropoloski uslovljen) simbolicki osmisljeni odgovor na odredjene prirodno-drustvene uslove kolektivne egzistencije.
U slucaju seljacke kulture radi se o simbolickom odgovoru na izuzetno teske uslove covekovog prirodnog prezivljavanja i mukotrpnog, sporog i krivudavog drustvenog napredovanja. Bez kulture, covek ni u selu ne bi bio u stanju da prezivi, ni kao prirodno ni biolosko bice. A da se i ne govori o znacaju prvobitne seljakove kulture za sveukupno kasnije drustveno napredovanje. Seljacka kultura ima fundamentalni znacaj.
U tom smislu jizuzetno je vazno da se napravi razlika izmedju pojma tradicije u naucnom razmatranju i pojave tradicionalizma u drustvenom zivotu. Tradicija (lat. “tradere” - predati, usmeno preneti) predstavlja osnovu kulturnog kontinuiteta i razvoja koji ne bi bio moguc kad generacije predakane bi predavale sva svoja iskustva generacijama potomaka. Najvrednije kulture predaka obicno sluze kao dragoceno kulturno nasledje (kulturno - istorijska bastina) kojim se potomci koriste prema svojim aktuelnim potrebama.

Tradicionalizam oznacava pojavu kada se istorijski preokrene odnos izmedju generacija, pa proslost jednih zamenjuje buducnost drugih; tada staro iskustvo ometa stvaranje novog, a stara kultura gusi novo kulturno stvaralastvo. Tradicionalizam se javlja u najdrasticnijem obliku onda kada se buducnost zivih zrtvuje radi proslosti mrtvih . Tradiciji se mora pristupati kriticki, da se od nje ne bi skliznulo u bezumni tradicionalizam. Medjutim, uslov racionalnog kritickog prema sopstvenoj i tudjoj tradiciji jeste njeno upoznavanje. Zato je podjednako “nekulturno”, dakle kulturno i istorijski neproduktivno, slepo oponasanje proslosti i robovanje onome sto je “nekad bilo”, ali i grubo odbacivanje onog sto su drugi pre nas iskusili i stvorili. Ovu meru sasvim tacno odmerava tradicionalna narodna mudrost koja kaze: “Pametan se uci na iskustvu drugih a budala ni iz svoga ne izvlaci valjane pouke”. To drugim recima znaci das vi oni koji zaboravljaju lekcije istorije bivaju prinudjeni da ih kad - tad ponavljaju.

Kulture nema bez kontinuiteta kulturnog stvaralastva i ocuvanja kulturnih tvorevina i u tom pogledu svaka je kultura “tradicionalna”. Medjutim kulturno stvaralastvo je uvek stvaranje neceg novog, onog sto ranije nije postojalo (te je po tome moderno). U socioloskim i drugim srodnim istrazivanjima uobicajeno je razlikovanje tradicionalnog i modernog tipa seoske kulture. Kao i svaka idealno - tipska pojmovna konstrukcija i ova je prilicno pojednostavljena. Najstarije tvorevine seljacke kulture, ma koliko stare bile, manje vredne od danasnjih samo zato sto su tradicionalne. U principu, veca je verovatnoca da univerzalniju vrednost imaju one kulturne tvorevine koje su se kao smislene odrzale kroz milenijume, kao neka vrsta simbolicke vodilje, moralnog ideala, od onih koje danas imaju takvu ulogu a vec sutra bi ih novo vreme moglo odbaciti i izbrisati.
Upravo sa “modernog” (a ustvari sa kulturno - stvaralackog) stanovista gledano moze se lako pokazati da neki stari kulturni obrasci, koji su preziveli vekove, mogu i u buducnosti biti delotvorniji i “moderniji” od nekih danasnjih. Zato dihotomnu podelu na staru tradicionalnu seljacku kulturu i modern seosku kulturu ne treba pretvoriti u nekulturno i nekriticko vrednovanje ijedne kao ,“a priori”, manje ili vise vredne.
Zato uopstena podela na “tradicionalno ” i “moderno” moze samo da posluzi kao uobicajen , vrednosno neutralan opis kulturnih procesa i tvorevina, pogodan za lakse razumevanje i objasnjenje onoga sto se u nasem drustvu i kulturi menja. Vrednovanje kulturnih vrednosti mnogo je delikatniji i suptiniji problem od njegovog sociografskog registrovanja, relativno grubim instrumentima pozitivisticke metodologije koji danas preovladjuju u svim drustvenim naukama, pa i u sociologiji. Prikupljanje sociografskih podataka o kulturnoj strain drustvenog zivota uz pomoc dihotomije “tradicionalno - moderno” mora da bude znatno kreativnije, pazljivije i elasticnije nego kad se prikupljaju neki drugi, vazni ali manje suptilni podaci.

Cesto naglasavana protivrecnost izmedju tradicionalnih teznji i modernih tendencija, u svim oblastima drustvenog zivota u selu, tipican je kulturni fenomen. Kada se razlicite ekonomske, drustveno - organizacione ili politicke tendencije ne bi iskazivale kao medjusobno suprostavljene vrenosno - normativne orijentacije grupa i pojedinaca, stvarnih protivurecnosti zapravo ne bi ni bilo. Doticni drustveni procesi tekli bi jedni pored drugih, jedni protiv drugih i jedni sa drugima - mehanicki, spontano.
Nema za ljude problema u drustvu sve dok se oni ne projektuju na kulturnom planu. I obrnuto, nema kulture dok se covek, ziveci u drustvu sa drugima, svesno ne suoci sa problemima. Zbog toga je svaki podatak, o bilo kom ljudskom problem u selu, podatak o kulturi u doticnom selu.
Tradicionalnu seljacku kulturu karakterise sinkretizam kulturnih procesa i tvorevina, nerazlucivost racionalnih i iracionalnih sadrzaja, individualnih i kolektivnih radnji i postupaka, svakodnevnog zivota i rada. Kulturni stvaraoci su anonimni, a kulturne vrednosti se prenose usmenom predajom.
Tradicionalno seljacko drustvo je u sebe zatvoreno, sporo se menja, pa mu je i kultura takva. Vrednosti i norme su postojane, dugo traju i opiru se inovacijama. Zato je i hijerarhija vrednosti stabilna i ocuvana iz starih vremena. Na vrhu vrednosne lestvice nalazi se zemlja (kao glavna materijalna vrednost), porodica (kao osnovna drustvena grupa), i kucedomacin (kao najistaknutiji pojedinac). Religija ima znacajnu, a nauka beznacajnu ulogu (u tradicionalnoj seljackoj sredini malo je ateista i ucenih).
Postoji socijalno - psiholoska prijemcivost za “ideologiju vodje”, a nesto kasnije se prihvata i “ideologija pravde”. Umetnost i zabava prate rad, a ritam rada i odmora je uskladjen prirodnim ciklusima. Sekundarne drustvene potrebe su slabo razvijene, vestackij potreba nema, pa nema ni komercijalizacije kulturnih delatnosti u uzem smislu. Promene u nacinu zivota (rada, stanovanja, kulturnih obrazaca medjusobnih odnosa) dolaze u selo uglanom spolja, obicno iz grada.

Kulturne inovacije u savremenim selima

1. Nastajanje i sirenje (difuzija) inovacija

Inovacija je novostvorena kulturna tvorevina koju jedni ljudi stvaraju radi resavanja problema a drugi prihvataju, da bi time zadovoljili novonastalu ili dotle nezadovoljenu potrebu.

Stvaranje inovacija je osnova svakog kulturnog stvaralastva i u tom smislu to je najvazniji kulturni cin, a inovacija je eminentna kulturna tvorevina (kulturno delo). Inovacija ne mora da bude samo ono sto je novostvoreno, vec i ono sto je novootkriveno. Ono sto samo po sebi nastane kao novo u prirodi (kao biljka npr.), nije inovacija. Inovacija je kad covek otkrije dotle nepoznato (npr. divlju biljku) i pocne da koristi neka njegova ranije nepoznata svojstva.
Sirenje ili difuzija inovacija u drustvenom prostoru (od pojedinca do pojedinca, od grupe do grupe, od mesta do mesta) predstavlja glavni kulturni process. Taj process difuzije i,a svoju strukturu i svoju istorijsku dimenziju. Strukturno gledano, inovaciju stvaraju kreativni pojedinci i grupe, u povoljnim drustvenim uslovima. Stvara se iz sredista kulturne inovativnosti, iz kog se novostvoreno siri ka drugim delovima drustvenog sistema, a ponekad i izvan njega. Istorijski gledano, stvorene inovacije se sire brze ili sporije, tako da je vreme veoma vazna dimenzija difuzije inovacija, kao i svih drugih kulturnih procesa. Tokom vremena se pojedinci i grupe, pre ili kasnije upoznaju sa inovacijama, potom ih prihvataju ili odbijaju, da bi one prihvacene poceli povremeno ili redovno da koriste. Stvaranje i sirenje inovacija, predstavlja jedan od najsuptilnijih drustveno - kulturnih procesa koji je bas zato veoma znacajan al ii veoma tezak za sociolosko, socijalno-psiholosko i svako drugo istrazivanje.
Kod nas je Vojislav Djuric (1940-1976) prvi poceo da se bavi opsteteorijskim i empirijskim socioloskim istrazivanjem inovacija. On pregledno i kriticki prikazuje razlicita teorijsko-metodoloska stanovista o ovom pitanju, i analizira rezultate konkretnih empirijskih istrazivanja o proizvodnim inovacijama u poljoprivredi Vojvodine i Slavonije. Sumirajuci misljenja drugih i svoje istrazivacko iskustvo, Djuric zakljuciju da sociolozi treba da posmatraju difuziju inovacija kao “totalni drustveni fenomen”, sa mnostvomotvorenih pitanja u svom fazama inovacionog procesa: od (1) prezentacije ili upoznavanja sa inovacijom, preko (2) usvajanja inovacije, do (3) koriscenja inovacije.
On misli da je deo koji nedostaje u mnogim socioloskim istrazivanjima inovacija, bolje poznavanje zavrsetka procesa difuzije, odnosno usvajanja i integrisanja neke inovacije u zivotnu situaciju onih koji je prihvataju.

“Nema sumnje da usvajanje inovacije uvek zahteva neke promene u drustveno-kulturnom obrascu subjekta. Mada pun obim i intenzitet tih promena retko kad moze biti predvidjen, poneka promena je obicno unapred saglediva. To vidimo, izmedju ostalog, i po tome sto izvesne inovacije ne uspevaju da se ukorene; ako ce se njihovousvajanje ostrije sukobiti sa znacajnim obelezjima kulture primaoca, vrlo je verovatno da zbog tog nezeljenog efekta te inovacije nece biti usvojene; slican slucaj is a kulturama koje podnose samo unikate bez alternacija”. V.Djuric

U tom smislu on precizira da se u empirijskim socioloskim i socijalno-psiholoskim istrazivanjima sasvim neopravdano provlaci vise uproscenih predstava i odgovarajucih gresaka.
Prvo, istrazivanja ne prate sve posledice inovacija, jer se pogresno misli da se one ”unapred znaju” posto inovacije, navodno “zadovoljavaju postojece potrebe”. Predvidja se da inovacija ne mora uvek da bude odgovor na datu potrebu, ted a, pored pozeljnih stvara i nepozeljne efekte. Funkcionalne inovacije proizvode zeljene efekte a difunkcionalne ne zadovoljavaju potreba i stvaraju nezeljene posledice.
Drugo, inovacije nisu uvek racionalne tvorevine, niti se sve njihove posledice mogu racionalno predvideti. Neke su manifestne (vidljive i namerne), a neke su latentne (skrivene i slucajne).
Trece, posebni interesi grupa koje namecu ili sprecavaju inovaciju u svim fazama njene difuzije uvek postoje i uvek se nekako medjusobno balansiraju, a istrazivacima to nije dovoljno poznato. Za svaku inovaciju mora postojati zainteresovana strana koja je siri, prihvata i koristi.
Cetvrto, tesko je zakljuciti koje su stvarne posledice neke inovacije i sta je cime izazvano. Verbalni iskazi anketiranih o tome obicno su povrsni, cesto netacni i tesko upotrebljivi. Osim toga, stvarne posldice neke inovacije mogu se znati tek sa protokom vremena, a mi ne mozemo znati da li je dovoljno vremena proteklo da bi se sve bitne posledice ispoljile.

Uklapanje svake vaznije informacije u postojece kulturne obrasce veoma je komplikovano i to isticu svi sociolozi koji se bave ovim problemom. Vec prilikom usvajanja, a narocito tokom koriscenja, neke inovacije razvijaju odbrambeni i adaptivni drustveno-kulturni mehanizam socijalnog sistema i kulturnog podsistema u koji inovacija prodire i u kojem se prihvata. Tom prilikom inovacija najpre izaziva “konflikt”, potom se odvija njena “akulturacija”, pa “akomodacija”, “reinterpretacija” i “asimilacija”. To znaci da se svaka inovacija nuzno sukobljava sa nekim elementima starog kulturnog obrasca i sistema u koji prodire i tako se prilagodjava sredini, sledi preuredjivanje inovacije u svetlu nove celine, cije crte ona prihvata i u koju se definitivno uklapa (asimiluje se).
Inovacije mogu da imaju razlicitu snagu id a izazivaju razne posledice po celinu u koju prodiru. Funkcionalisti smatraju da inovacije ne bi smele da dovode u pitanje one “kvalitete” celine od kojih zavisi njen opstanak, kao sto su: (1) temeljne structure nekog “drustvenog sistema” (drustveno-ekonomskog poretka), (2) osnovni oblici kulture i nacina zivota i (3) psihicke structure licnosti. Cesto postoji “strah od radikalnih inovacija” i izrazen otpor prema njima, posto se smatra da revolucionarne promene sistema skoro uvek izazivaju ostre konflikte aktera i razaranje materijalnih dobara drustva, duhovnih vrednosti kulture pa i obicnih ljdskih zivota.
Postoji, medjutim, ponekad patoloska potreba za novacenjem. To je svojevrsno pomodarstvo, pseudonovatorstvo koje hoce “novo po svaku cenu”, cak i onda kad ono ne prilici uslovima i “novatorima” (“videla zaba da se konji kuju” - kazu seljaci za takve, sa prezirom). Tako se gubi kriterijum stvarne vrednosti postojece tradicije i njoj predpostavljene inovacije. Ako se desi da se suvise relativiziraju i potpuno izgube kriterijumi kulturnog vrednovanja, i starog i novog, i tradicije i inovacija, takva kultura ulazi u duboku anomiju. Tada se stari kulturni obrasci raspadaju, a novi se ne stvaraju. Kulturna anomija obavezno zahvata i drustvo u celini, sto moze biti pogubno i za drustvo i za kulturu.
Pogresno se veruje das u “novo” i “dobro” sinonimi, te se razvoj i napredak temelje samo na inovacijama. Istina je, medjutim, da je danasnja tradicija nekadasnja inovacija i to ona inovacija koja se potvrdila kao vredna i kao takva se zadrzala. Kad se ono novo sto se stvara ne bi (kao tradicija) prenosilo sa generacije na generaciju, svaka bi generacija “iznova” morala sve sama za sebe da stvara id a otkriva. Svako bi, tada, uvek polazio od pocetka i ne bi mogao daleko da odmakne. Zato sui tradicija i inovacija podjednako vazne za drustveni i kulturni razvoj, i za prosla i za savremena drustva. Razlika je samo u tome sto u savremenim drustvima ima znatno vise inovacija nego ranije, sto ih je u gadovima vise nego u selima, sto su moderna sela inovacija od tradicionalnih.
U tom smislu je moderna seoska kultura slicnija gradskoj kulturi nego tradicionalnoj seljackoj, od koje je u mnogo cemu sasvim suprotna. Ona je okrenuta prema gradu i sirem drustvu, otvorena i prijemciva za razne inovacije (pozitivna i negativna). Kulturno stvaralastvo je individualizovano i diferencirano. Umesto usmene predaje, kulturni sadrzaji se prenose posredstvom specijalizovanih kulturnih ustanova (skole, biblioteke, novina, radija, tv). Pismenost i obrazovanje se sire, a sa njima i raionalno naucno-tehnicko znanje. Racionalni kulturni sadrzaji se odvajaju i suprotstavljaju iracionalnim (nauka naspram religije i mitologije). U hijerarhiji vrednosti zemalja, porodica i patrijarhalni staresina gube znatno od onog ugleda koji su ranije imali. Od zemlje veci ugled ima nepoljoprivredna profesija. U porodici se po ugledu i autoritetu sve vise izjednacavaju polovi i generacije. Srodnicka grupa i lokalna seoska zajednica nemaju onaj znacaj za pojedince koji su nekad imali.
Usled razvijenog saobracaja i kretanja ljudi i kulturnih sadrzaja na relaciji selo-grad-selo, referentni okvir ugledanja i ponasanja pojedinaca prosirio se daleko preko okvira lokalne sredine.

Umesto nepisanih normi (lokalnih obicaja i morala) odnosi se regulisu opstijim pisanim pravom. Sa modernom politikom u selu prodiru “ideologije jednakosti” (tipicna za gradske radnike) i “ideologija slobode” (tipicna za gradske elite), ali u jednoj, osobenoj i manipulativnoj, populistickoj varijanti.

Umetnost, zabava i razonoda odvajaju se od rada, prenose u slobodno vreme koje se redovno pojavljuje i u selu. U ovim oblastim kulturne delatnosti pojavljuje se i profesionalizacija. Uz ostalo, dolazi i do seoskoj kulturi neprimerene komercijalizacije, zbog koje u tradicionalni folklore prodiru moderni, stund i kic (osobito posredstvom tv-a).

Modernizovana seoska kultura nastaje kao tipican epi fenomen gradske kulture i gradskog nacina zivota u selu, i otuda poticu sve njene sustinse protivrecnosti. Ipak, i takva kakva je, sa svim svojim protivrecnostima, moderna seoska kultura izrazava sve vece kulturno izjednacavanje sela i grada. Medjutim, ovaj u mnogome pozitivan i pozeljan razvojni drustveni process ima citav niz negativnih posledica koje stalno treba imati u vidu- ne bi li se nekako ublazile, ako se vec ne mogu sasvim izbeci. Tamo gde su se sacuvale univerzalnije i autenticne tradicionalne vrednosti, veci su izgledi da se moderni kulturni zivot sela moze zastiti od zaglupljujuceg pomodarstva.

2. Inovacije u poljoprivredi

Promene u nacnu poljoprivredne proizvodnje predstavljaju najvaznije promene u nacinu seljackog zivota uopste. Do sad je u vise navrata ukazivano na uticaj naucno - tehnicke revolucije, na proces industrijalizacije drustva i modernizacije poljoprivrede, posredstvom mnogih proizvodnih inovacija koje su nastale tokom 20. veka, a i kod nas se prosirile u poslednjih 5-6 decenija. Ove promene su prevashodno podstaknute proizvodnim mehanickim, hemijski i biogenetskim inovacijama koje su omogucile mehanizaciju, hemizaciju i biotehnolosku modernizaciju nase poljoprivrede.
Ovog puta rec je o svojstvima inovativnih procesa u nasem agraru s obzirom na rezultate nekih socioloskih istrazivanja. Na primeru proucavanja raznih aspekata usvajanja traktora u ppv (tzv traktorizacije) potvrdila se predpostavka da inovativnost seljaka (spremnost da se neka inovacija usvoji pre drugih iz svoje sredine) avisi od vise cinilaca: (1) od obelezja lokalne sredine, (2) od obelezja domacinstva i gazdinstva, (3) od licnih obelezja kucedomacina.
Inovativniji su seljaci u razvijenijim naseljima, u kojima je prosecna informisanost bolja, povoljnije materijalno stanje, visa kupovna moc, razvijenije trziste ppv proizvoda. Dace statisticke korelacije pokazuju da proizvodne inovacije pre uvode poljoprivredna domacinstva nego ona koja su mesovita; pre ona koja imaju neokrnjenu i vecu porodicnu grupu, sa naslednikom na posedu., nego ona manja i nepotpuna.
Po pravilu , inovativnost je veca ako je kucedomacin obrazovaniji. Kod nas od ovog pravila postoji odstupanje zato sto se oni koji su obrazovaniji vise orijentisu na nepoljoprivredne delatnosti, pa nisu zaiteresovani za proizvodne inovacije u poljoprivredi.
Pokazlo se, takodje, da se nasi seljaci najcesce preko televizije informisu o inovacijama u poljoprivredi (i ne samo u njoj), ali da na prihvatanje inovacija najvise uticu licni kontakti sa strucnjacima i neposredno iskustvo do kojeg dolazi u lokalnoj sredini (gledajuci primer nekog svoga suseda).
Ovo su , ipak, samo proste statisticke korelacije iz kojih se ne vidi sta je cime uslovljeno i zato je svaki pokazatelj nuzno tumaciti u sirem teorijskom kontextu. Vecina socioloskih istrazivanja pokazuje da spremnost na usvajanje inovacije ne zavisi samo od obavestenosti potencijalnog korisnik, nego i od njegove ubedjenosti da mu inovacija donosi odgovarajucu dobit (prednost u odnosu na nesto drugo, staro ili u odnosu na nekog drugoga). Ali i ta dobit je relativna: vecu korist od traktora ima onaj ko ima vise zemlje, vise prikljucnih masina, a manje radne snage. Kod proucavanja difuzije inovacija najteze je , pak, odgovoriti na pitanje zasto pojedinci za koje je jedna inovacija objektivno jednako korisna, nisu jednako spremni da je usvoje.
Pravilo je da su inovativniji pojedinci iz inovativnih sredina, a narocito ako prema konkretnim inovacijama pozitivan stav imaju najblizi prijatelji i susedi koji se ponekad oponasaju. Na inovacije u poljoprivredi uticu i zadruge i druge poljoprivredne organizacije, a narocito lokalni strucno-savetodavni centri. Konacno, na inovativnost uvek utice i “mentalna fleksibilnost” potencijalnog inovatora koja obicno zavisi od porodicnog “background”-a, obrazovnog nivoa, prostorne pokretljivosti i izlozenosti sredstvima masovnih komunikacija. Najvaznije od svega, ipak, Trosak za usvajanje inovacije nije veci od materijalnih mogucnosti zaiteresovanog subjekta. Zato bogati pre usvajaju neku inovaciju nego siromasni, iako su podjednako za nju zainteresovani.
Za objasnjenje inovativnih procesa korisno je poznavati i istorijski kontekst. Nasa istoriografija je, jos uvek, pretezno orijentisana na ratnu i politicku istoriju a manje na celinu drustvene i kulturne istorije. Ipak, sve je vise uvidai u ostale oblasti drustvene istorije, pa i u istoriju nase poljoprivrede. Vec je vise puta istican znacaj Vukosavljeviceve Istorije seljackog drustva za sociologiju naseg sela i tradicionalnog drustva uopste. Vukosavljevic argumentovno pokazuje kako jei nas seljak u tradicionalnom seu spreman za novacenje kad god je u prilici, da se sam uveri u prednost novoga i kad raspolaze materijalnim sredstvima za uvodjenje inovacija.
Trziste je podsticalo uvodjenje novina u poljoprivredu , ali je kolektivno koriscenje zemlje i ustaljeni plodored (rezim “potesa”) ometao “iskakanje” pojedinaca iz ustaljenog vremenskog rasporeda setve, berbe i drugih radova. Cvrst kolektivni rezim agrarnih odnosa uvek podstice privredni konzervativizam.

Ponekad, seljak je veoma inventivan, narocito kad treba “od nista stvoriti nesto”, kad se “dovijanjem” u oskudici mora naci nekakvo improvizovano resenje. Ali kad jedni seljaci takve proste sprave spontano smisle drugi ih sporo prihvataju, iako bi im one mogle znatno olaksati posao. Vukosavljevic, inace, ocenjuje da je seljak najmanje izmislio ono cime bi olaksavao sebi napore. Takav primer je prosta sprava “ kolovrat”, preslica sa tockom kojom se mnogo brze i lakse nprede nego rucnim vretenom, pa se ipak nije rasirilo pos vim krajevima, cak nip o onim u kojima je kucna radinost razvijena. Slicno je i s plugom: “Kada seljak drveno ralo zameni pluigom, to cini zbog razlike u privrednom efektu…Malo se i pomislja koliko je rad ralom za ratara tezi nego rad plugom. Plugom kad se radi, naprezu se najvise volovi sami, pa i oni manje nego u ralu…Ratar koji je orao ralom jedva da je imao snage da vecera…napor i preopterecenost za vreme oranja uravna gas a prezamorenom, otupelom, random zivotinjom. A orac, pak, koji ore plugom moze posle rada i posedeti i porazgovarati se ili procitati sto malo.”
Narocito je, pak, znacajna njegova opaska da seljak nije “konzervativan” po nekakvoj svojoj vecitoj, misticnoj i metafizickoj prirodi, nego je seljacka privreda “konzervativnija” od drugih privreda, njeni su elementi ustaljeniji i ne mogu se brzo i neodgovorno menjati bez prevelikih rizika. Celokupni sklop seljackog nacina zivota ne dozvoljava seljaku da se previse “istrcava u novacenju” - jer ga to stvarno moze preskupo kostati, pa mu se cini da ga rizici stalno vrebaju.Uostalom to isto zakljucuju is vi drugi istrazivaci sirom sveta.
Pored spontanih i sitnih inovacija u selu, s vremena na vreme se u celom drustvu javljaju veliki inovativni talasi. Krupne inovacije u istoriji oznacavale su prelaak iz jednog kulturnog stadijuma u drugi. Takve epohalne bazicne inovacije bile su pronalasci luka i strele, metala, tocka, pisma, baruta, parne masine, motora sa unutrasnjim sagorevanjem, elektro motora, atomske energije, structure gena, mikro-cipova i dr.
Tako je i u nasoj poloprivredi uvek bilo vaznih inovacija u svim njenim granama,. Vec su naznacavane inovacione faze kroz koje je istorijski prolazila poljoprivreda (sistem ugara, dvopoljni i tropoljni sistem). Zemlja je osvajana paljevinama, krcenjem, ali i melioracijama (isusivanjem mocvara, terasastim njivama u kamenjaru, navodnjavanjem), a tehnicki uredjivana i drustveno organizovana sistemom potesa, komasacija, arondacija.Na nase prostore prodiru nove i vazne ratarske kulture kao sto su krompir (prapostojbina Peru, mozda i Meksiko) i kukuruz (pradomovina Amerika) koji su stigli u 18. Veku (ranije se od zita zna za psenicu, jecam, raz, ovas ili zob.)
Stalne su bile i inovacije u stocarstvu stvaranjem i gajenjem boljih pasmina.Tako se u 15. veku (zajedno sa Turcima) kod nas pojavljuju arapski konji.Domace govece (busa) vremenom se oplemenjuje, a uvoze se i nove rase: za meso je bolje simentalasko govece (u Srbiji prvi put 1907.) ; za mleko se uvozi frizijska krava (uvozi se masovnije od 50-ih godina) ;
Domaca ovca pramenka, koja je vekovima predstavljala najvece i jedino bogatstvo travom oskudnih kraskih i siromasnih planinskih krajeva nase zemlje, bila je niskoproduktivna (s vunom, mesom i mlekom), ali je (kao i busa) podnosila lose uslove.Pedesetih godina masovnije se vrsi njena “merinizacija”, oplemenjivanje sa finorunim pasminama.Tada se i uvoze pasmine koje daju visekvalitetne vune, vise mesa i mleka (kao sto su cigaja, nemacka “virtemberska” ovca). Ove melioracije ovaca za vecu proizvodnju vune kod nas su zakasnile za citav jedan vek i pocinju onda kad i veliki svetski proizvodjaci vune ulaze u krizu zbog konkurencije, jeftinih sinteksickih vlakana.

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi