RELIGIJA I OBRAZOVANJE

Ne retko se mogu sresti primeri, da se pod pojmom nauke o društvu podrazumevaju razlicite naucne discipline, odnosno aktivnosti, kojima se na odreden nacin proucava društvo ili se vodi racuna o specificnosti društvene realnosti pristupu utvrdivanja odredenih relacija i zakljucivanja. U tom slucaju, pojam nauke o društvu približuje se, pa i poistovecuje sa pojmom društvena nauka, što je krajnji izraz nedovoljno jasnog korišcenja ovih pojmova.
Sama rec sociologija, kao simbol koji odreduje sadržaj pojma ove nauke nastalaje pocetkom 19. veka, ataj naziv, u nešto specificnijem smislu, prvi je upotrebio francuski pozitivista Ogist Kont. Iako je naziv ove nauke jedna rec, to je pravo složenica i cine je latinska rec societa "socijetatis" - što oznacava društvo i grcka rec "logos" - što znaci nauka.
Prema tome, ova složenica u prevodu znaci "nauka o društvu". No i pored toga što se na jednostavan nacin objašnjava etimologija reci sociologija, nužna su ogranicenja, o kojima se mora voditi racuna prilikom korišcenja jednog ili drugog naziva za ove nauke. Vrlo cesto su u upotrebi oba naziva za ovu nauku, odnosno naziv sociologija i naziv nauka o društvu. Najcešce se i jednim i drugim pojmom, manje ili više, podrazumeva isti sadržaj. Medutim, u izvesnim slucajevima, njihova upotreba može biti razlicita tj. da se razlicito odreduju sadržaji pojmova, s obzirom na predmet, pristup, metodologiju proucavanja, kao i odnosu na elemente koji konstituišu ovu nauku. Cešci je slucaj da se poistovecuju naucne aktivnosti iz oblasti sociologije, politicke ekonomije, istorije, psihologije, socijalne filozofije, socijalne politike i sl. i istima se daje zajednicko ime - nauka o društvu. Ovakvo poistovecivanje najcešce se cini kada se formira školsko gradivo kojim se na sažet nacin želi preneti osnovni sadržaj svih ovih posebnih nauka.
Postoje slucajevi kada se pojam sociologije suocava poistovecujuci se pri tom sa nekom od njenih naucnih disciplina, vezujuci se za jednu oblast predmeta, kojim se sociologija bavi, pa cak i za jedan od njenih metodoloških postupaka.
Bliže odredivanje pojma sociologije može se ostvariti ako se njegov obim i sadržaj utvrduju klasifikacijom i predmetom srodnih nauka, naucnih disciplina i naucnih aktivnosti; kada se utvrde karakteristike istorijskog razvoja, predmeta i metodologije kojom se sociologija služi.
Kao što je svoja prva saznanja o sebi covek razvijao u kontaktu sa drugim ljudima, tako je teklo i njegovo osmišljavanje vlastitog porekla koje je vezivao za misticne sile i religijska objašnjenja. U istoriji su neodvojive kulture od religija. Cak su i kulture koje nisu imale dodira kroz istoriju razvijale vlastite religije, vlastita verovanja. Takav je primer sa Inkama, Majama i Astecima koji su pre dolaska Evropljana imali svoja verovanja i svoja božanstva kao što su i Evropljani imali svoja. To dokazuje da se kultura i religija prožimaju u svim društvenim sistemima. Uticaj kulture i religije na obrazovanje je nesporan. Mogli bismo reci da su to prve kolevke obrazovanja. Obrazovanje kao tanana nit života spaja prošlost i sadašnjost i osmišljava buducnost svake kulture i religije, vezuje kulture i religije medusobno i donosi nova sagledavanja coveku, cini ga slobodnijim. U sociološkoj literaturi se srecemo s upotrebom reci društvo koje ima više znacenja. Najpre se upotrebljava da bi oznacilo skupni život koji cine više jedinki, imajaci u vidu razlike ljudskog od životinjskog, zatim izrazom društvo podrazumeva se svaka posebna zajednica koja je u sastavu ljudskog društva (gene, pleme, narod, nacija itd.), kao i profesionalne organizacije (društvo sociologa, ekonomista, pravnika, lekara, inženjera itd.). Takodje se pridaju razlicita znacenja izrazu društvene pojave. Jednom se misli na pojavu proizvodnje, drugi put na pojavu ratne operacije, treci put na pojavu kriminala. Zato se ovi termini koji se koriste u sociologiji moraju bliže odrediti kako bi se mogao doneti zakljucak na koje se znacenje odnosi izraz društvo. Ljudsko društvo je nastalo razvojem materijalnog sveta, a posebno sveta živih bica, na osnovu istorije prirodnog i društvenog razvoja. Stoga je ono podeljeno u razlicite oblike: nacionalne, društvene, klasne, profesionalne, religiozne, kulturne i druge. U pocetku ljudske istorije, ono je živelo u specificnim ljudskim oblicima: hordama, klanovima, gensovima gde se odvijala proizvodnja, vaspitanje, igra itd.

1. Pojam i istorijski razvoj religije

Kao istorijski i društveni fenomen religija izmice svim pokušajima definisanja. Ne želeci ovde da se posebno bavimo problemom definisanja, smatramo da je najprihvatljivije jedno uopšteno odredenje ovog pojma: religija je svako verovanje u apsolutnu i misticnu moc.Postoje brojne i vrlo razlicite definicije religije kao i izvori o tome. Tipicna svojstva religije su:
1) ona ima svoju filozofiju ili ucenje,
2) predstavlja covekovo posebno iskustvo,
3) svaka religija ima svoje obrede,
4) ima svoje simbole,
5) ima svoje vrednosti,
6) ima svoju organizaciju koja okuplja vernike i institucije.
U okviru navedenih, svaka religija ima cetiri svojstva vezana za njen nastanak. To su: animizam, totemizam, fetišizam i magija. Ovde cemo razjasniti prvo ova cetiri svojstva a zatim šest gore navedenih. Animizam predstavlja verovanje da duh predaka živi nakon smrti, a u nekim religijama se veruje da taj duh bdije nad živima. Kod pojedinih religija postoji verovanje da se duh pretka može preseliti u coveka ili životinju te tako nastaviti delovanje na ovozemaljskom svetu. U hrišcanstvu kao modernoj objavljenoj religiji postoji ucenje o Svetom duhu koji predstavlja božanski um koji sve vidi i sve zna. Totemizam se sastoji u verovanju da totem ili zaštitni znak štiti vernike od zlih sila i da predstavlja svojevrsnu vezu sa božanstvom kao olicenjem opšte moci i razuma. Totem može biti oslikan na posebnim predmetima kao što je totemski stub kod indijanskih plemena. Kod hrišcana totemsku moc ima krst a kod islamista polumesec i zvezda. Fetišizam predstavlja verovanje da postoje predmeti koji imaju fetišku moc, koji coveka cuvaju od zlih sila i donose srecu ili coveku daju moc, štite ga od bolesti i slicno. U islamskoj veri fetišku moc ima Kuran i niz obrednih predmeta a kod hrišcana je to Biblija, ikone, kandilo, oltar i niz drugih obrednih predmeta. Magija se sastoji u tome da ljudi veruju da ce odredenim radnjama uspostaviti vezu sa višim misticnim silama, pa i sa bogom. U primitivnim plemenima mag ili vrac je izvodio odredene obredne radnje kako bi prizvao kišu te je na taj nacin pripisivao sebi moc uspostavljanja veze sa višim silama ili božanstvom. Kod Srba se magija prepoznaje u kultnom štovanju badnjaka ili božicnog drveta. Filozofija religije ili religijsko ucenje prati sve religije. U pravilu se ova ucenja vezuju za mitove. Mit je manje ili više mistifikovana prica o bogovima, herojima ili dogadajima koji imaju nadljudska obeležja i koji su radikalno uticali na život ljudi. Mitovi i legende kao osnova religijskih ucenja su olakšavali širenje vere, ljudi su lakše verovali prateci
mitove.
Ono što su u primitivnim religijama bili mitovi, savremena religija je pretvorila u dogme i doktrine. Mitovi su se prenosili usmeno, a dogme i doktrine se prenose pismeno preko svetih ili religijskih knjiga. U objavljenim religijama postoje vrhunske svete knjige, kao što je Biblija u hrišcanstvu ili Kuran u islamu. Religija predstavlja posebno iskustvo, sadržano u covekovoj potrebi da osmisli svoju egzistenciju, da kognitivno apstrahuje sile univerzuma, da shvati sile stvaranja i razaranja. Poseban vid verskog iskustva je emocionalni doživljaj pri susretu coveka sa bogom ili svecima, sa apsolutnom ili misticnom moci. Poseban vid iskustva je iskustvo preobracenja koje se zasniva na osecaju krivice i njegovom preokretanju u osecaj ponosa i pripadanja, u verovanje ili u nadu i optimizam. Zasniva se na volji i odluci coveka da donese bezuslovnu odluku o promeni u svome životu, o približavanju božijim zakonima i volji. Obredi prate sve religije. Oni predstavljaju rituale ili uhodane vidove ponašanja koji vezuju coveka za njegovu religiju ali i za druge ljude s kojima stupa u kontakt pri obredima. U hrišcanstvu su to obredi krštenja, vencanja, sahrane, kumstva i drugi. Primitivne religije su poznate po obredima žrtvovanja u kojima se bogovima prinose žrtve bilo da se žrtvuju životinje ili ljudi. Ritual i kult su posebne vrste obrednih radnji. Ritual je skup obreda koji se izvode u skladu sa verovanjem u odredenim situacijama i po uhodanom redosledu, s ciljem da vernici iska.u i održe svoju versku tradiciju i uverenja. Kult je obredni vid ponašanja u kome se na simbolican nacin iskazuje obožavanje ili poštovanje odredene stvari ili licnosti kojima se pridaju misticne moci i vrednosti.
Dva su kulta najfrekventnija u svim verovanjima:
a) kult prirode i
b) kult predaka.
Kult prirode se odnosi na kultni obred posvecen predmetima ili bicima iz prirode. Kult predaka se odnosi na kosti ili mošti umrlih ili grobove predaka kao i obožavanje duša predaka. Kult prirode i kult predaka su povezani. Kod Srba se na Badnje vece u kucu unosi badnjak ili božicno drvce u kome po verovanju borave duhovi predaka. Pri odlasku na zadušnice Srbi odaju pocast dušama umrlih predaka paljenjem sveca i obrednom molitvom. Simboli vere (simvol) predstavljaju šifre i tajne koje imaju moc da prodiru do podsvesnog, oni rastavljaju i sastavljaju ljude u veri i odanosti ili posvecenosti. Postoje mrtvi i živi simboli. Mrtvi simboli pripadaju prošlosti i tradiciji dok živi imaju snagu i moc. Živi je svaki simbol koji se u veri koristi ili upotrebljava. Krst je u hrišcanstvu predstavljao simbol srama jer je razapinjanje na krst nekada bilo deo verskog obreda ka.njavanja, ali je krst danas i simbol spasenja i iskupljenja jer se uz krst vrši obred krštenja, moli slava, daju zaveti i oprosti. Religijske vrednosti i norme predstavljaju skup etickih polazišta i moralnih instrukcija za svakodnevni život ljudi. U hrišcanstvu i drugim objavljenim religijama ove norme propisuju nacin življenja, s ciljem da coveku koji ih se pridržava obezbedi zagrobni život u raju, kršenje tih normi vodi u pakao. Tabui su prve religijske zabrane koje su služile kao nastojanje da se moralni poredak uvede u ljudsku zajednicu. Tabui se mogu odnositi na ljude, predmete, mesta, aktivnosti ili reci. Moralnim normama su prethodili tabui kao raznovrsni vidovi zabrana kojima obiluju primitivne religije. Kasnije su tabui prerasli u verske norme koje proizilaze iz etike i vrednosti. U hrišcanstvu je ljubav jedna od najviših vrednosti, otuda je izvedena biblijska norma: “Ljubi bližnjeg svojega kao sebe samoga”. Ljudski vrednosni sistemi imaju svoje ishodište u tabuima i prvim verskim normama. “Vrednosni sistem predstavlja najznacajniji faktor integracije društvene zajednice koji daje smisao i orijentaciju” .
Verske organizacije i institucije podrazumevaju odredeni broj vernika i njihovo rukovodstvo, sakralne objekte kao što su crkve ili džamije odnosno manastiri, imovinu kao što je zemljište, službeno crkveno osoblje, obrazovne institucije, izdavacku delatnost, propagandu i slicno. Pretpostavlja se da je ljudsko društvo u toku svoje istorije imalo preko 100.000 razlicitih religija i oko 200.000
kultova. Danas je Rimokatolicka crkva najveca nedržavna birokratska organizacija na svetu, sa skoro dva miliona profesionalno zaposlenih službenika, sa centralizovanim institucijama i Vatikanom kao jednim centrom ove vere u celom svetu. Pravoslavlje i budizam nemaju jedan administrativni centar za cijeli svet i pretpostavlja se da je to ogromna komparativna prednost Rimokatolicke crkve. Obrazovne institucije koje financiraju ili organizuju razlicite verske organizacije i institucije, se bave svetovnim i verskim obrazovanjem. Ove obrazovne institucije znatno uticu na odnose medu ljudima šireci etiku i moral u skladu sa verskim ucenjem religije kojoj pripadaju. Rezimirajuci osnovne pojmove o religiji nužno je istaci da je za sociologiju važno da analizira uticaj religije na društvo. Naravno, ova analiza nije moguca bez pojmovnih razgranicenja. To je osnovni razlog izvodenja i preciziranja osnovnih pojmova koje smo ovde dali a koje cemo koristiti u daljoj analizi. Ne nameravajuci da iscrpimo sva bitna pitanja odnosa religije, društva i obrazovanja, ovde smo kao bitna izdvojili sledeca pitanja:
1) religija, društvene promene i obrazovanje,
2) poistovecivanje religijskog i nacionalnog,
3) religija i država,
4) klerikalizam i sekte,
5) religija, obrazovanje i globalizacija.

2. Religija, društvene promene i obrazovanje

Religija, društvene promjene i obrazovanje su, po marksistickoj teoriji, u uzajamnoj vezi tako što promene u ekonomskoj bazi uzrokuju promene u sferi nadgradnje, a to znaci u religiji i obrazovanju. Ovu jednosmjernost odbacuje Maks Veber. On prihvata mogucnost da ekonomija u datim okolnostim i u odredenoj meri može determinisati obrazovanje i religijske poglede, ali smatra da postoji i obratan uticaj. Veber smatra da ljudskim akcijama upravljaju znacenja i simboli koje je covek usvojio. Pojedinac svoje ponašanje usaglašava sa svojim shvatanjem sveta iz koga izvodi znacenja, ciljeve i motive. Religija cesto znatno determiniše shvatanje sveta. Na taj nacin religija može da utice na obrazovanje i ekonomiju. U svome poznatom delu “Protestantska etika i duh kapitalizma” Veber traga za duhomkapitalizma koji ilustruje poznatom maksimom Bendžamina Frenklina “Upamti da je vreme novac”. On uocava da vreme nije nacin da se zaradi novac vec da ova maksima odražava duh kapitalizma, a da je ovaj duh širom sveta determinisan religijom. On nalazi da je kalvinizam ili ideja “naci sebe u dužnosti ili pozivu” vezan za protestantsku etiku. Ovaj pravac se razvio u Zapadnoj Evropi u XVII veku. Gotovo fanaticno se posvetiti pozivu znaci steci milost božiju, a zaradivanje novca je mera posvecenosti pozivu. Protestantska crkva je propovedala štednju i odricanje od seksualnog i drugih zadovoljstava. Obrazovanje je po božijoj volji jer unapreduje dužnost. Veber tvrdi da je asketski protestantizam znatno uticao na razvitak duha kapitalizma.
Iz kalvinistickog duha asketskog protestantizma razvila se poslovna etika savremenog biznismena, smatra Veber. “Neumoran, trajan, sistematski rad u nekom svetovnom pozivu zacelo je bio najsnažnija zamisliva poluga za ekspanziju duha kapitalizma”, piše Veber. “Veber dokazuje kako je asketski protestantizam prethodio rastu zapadnog kapitalizma“. Crkva kao zvanicna “teritorijalna” institucija modernih religija bitno utice na obrazovanje. Prvo, ona regrutuje svoje ucenike iz najširih narodnih masa. Drugo, ona u pravilu prihvata pravila i norme države i cesto podrŽava aktuelne strukture na vlasti. Trece, crkva je duboko integrisana u državni sistem, poštuje zakone date države i najcešce predstavlja svojevrsnog cuvara državnog sistema. Cetvrto, ona strogo cuva svoje pravo na versku istinu. U srednjem veku crkva je koristila dijelektiku da obracuna sa jeretickim ucenjima. Rimokatolicka crkva se koristila inkvizicijom da bi iskorenila jeretike. Peto, ona se u pravilu miri sa drugim verama i crkvama a cesto i saraduje s njima. Sve u svemu, crkva je znatno prisutna u savremenom društvu i bitno utice na obrazovanje. Javnim delovanjem i širenjem etike verskog ucenja, crkva bitno determiniše život savremenog coveka.

3.Poistovecivanje religijskog i nacionalnog

Poistovecivanje religijskog i nacionalnog je karakteristicno za neke narode i istorijske epohe. Vera je u pravilu sastavni deo nacionalnog identiteta. Postavlja se pitanje da li vere produkuju nove nacije ili nacije prihvataju nove vere. Ova dva pitanja su komplementarna. Poznato je da su mnogi africki narodi prihvatili rimokatolicku veru napuštajuci svoje prethodne religije. Isto tako, Balkan je primer gdje se vera javlja kao osnov strukturisanja novog nacionalnog identiteta Bošnjaka. Nije sporno da su sve nacije nastale u odredenom istorijskom trenutku. Takav slucaj je i sa bošnjackom nacijom cija geneza je vezana za petovekovnu vladavinu Otomanske imperije na Balkanu. Vera se u istoriji javljala i kao snaga koja se nastoji emancipovati od nacija i biti iznad nacionalnog okvira. Takav slucaj je sa hrišcanstvom za koje su Rimljani tvrdili da je iznad Jevreja i Grka jer su sada, kada je Rim preuzeo hrišcanstvo, “svi jedno u Hristu”. Na ovaj nacin se vera nastoji odvojiti od vezanosti za jedan narod, za Jevreje, što dokazuje da je smer širenja vere na druge nacije istorijski poznat. Ovaj pravac verskog delovanja je tipican za rimokatolicku veru i islam. Drugi smer je vezanost za naciju i filozofija neekspanzije. Srpski narod je izgradio svoju državu i znatno konstituisao nacionalni identitet zahvaljujuci pravoslavnoj veri u doba Nemanjica. Kada je u vreme Otomanske imperije došlo do slabljenja Pravoslavne crkve i država je zapala u krizu. Iz tog doba je na Balkanu, a posebno medu Srbima, ostala snažna uverenost da su crkva i država usko vezane te da su nacionalni i verski identitet istovetni. Ovaj verski stereotip deluje u dva pravca: integrativno i dezintegrativno.
Integrativno dejtvo religije na Balkanu se prepoznaje u dominantnom uticaju crkve na oblikovanje kulturne tradicije i nacije. Dezintegrativno delovanje se prepoznaje u širenju islama na pravoslavni i katolicki živalj na Balkanu, pri cemu se dezintegrativnost odnosi na pravoslavlje i katolicanstvo. Naime, lojalnost državi i vlasti u srpskom narodu se smatrala normalnom jer je to deo srpske religijske tradicije. Prvi prelasci sa pravoslavlja ili katolicizma na islam nisu smatrani sramotom, to je tretirano više kao mudrost snalaženja u datoj situaciji. „Dokaz tome su zemljišne i rudarske knjige u kojima postoji evidencija o imenima i prezimenima iz tog doba. Tako je otac Ðurad imao decu Iliju, Pavla, Ðuku i Hasana. Hasan je sin koji ce preci na islam jer time stice pravo na naslede i osloboden je od džize, poreza koji se odnosio na ženidbenu desetinu. Hasan svojoj deci nadeva imena Ikonija,
Petar, Ilija i Džafer “ Samo jedan kratak tekst u jednom turskom rukopisu iz 1585. g. što ga je preveo i objavio H. Muhamed Handžic, govori nešto o tome. Izmedu ostalog u tom rukopisu piše i ovo: Svaki jednostavno svoje ime prevede na turski jezik. Kome je bilo ime živko, prozove se Jahja, kome je bilo ime Vuk, uzme ime Kurt, a kome je bilo ime Gvozden, uzme ime Timur. Cim se prozovu muslimanskim imenima, džiza bude ukinuta” Sveštenstvo je najcešce bilo jedino pismeno stanovništvo na terenu. Neizgradenost države i politicko pravnih institucija razvili su u narodu orijentaciju na crkvu, na veru. To je snažno doprinelo poistovecivanju verskog i nacionalnog. Narod se obracao popu za mnoga pitanja koja se odnose na nadležnost države, u slucaju sporova ili pri pismenom obracanju državnim institucijama. Poistovecivanje verskog i nacionalnog kod Srba se posebno snažno razvilo jer je pet vekova Otomanske imperije razvilo osecaj u narodu da to nije njihova država. Ovome je doprinelo i pedeset godina samoupravne administrativne prakse nakon Drugog svetskog rata, tako da se u narodu održao slogan iz turskog doba “Država – krava muzara”. Iz ovog proizilazi uverenje da državu treba iskoristiti i pre opstruisati nego graditi vlastitim doprinosom. U Švajcarskoj bojkotuju kafic vlasnika koji nije platio porez, a kod nas se to i danas smatra “sposobnošcu” ili svojevrsnim viteštvom. Dakle, poistovecivanje verskog i nacionalnog može dovesti do dezintegracionog odnosa narod – država. Suprotno tome, integracioni odnos isto tako može nastati poistovecivanjem verskog i nacionalnog. Primer za to je Bosna i Hercegovina nakon rata 1992/95. godine. Naime, kod Bošnjaka je na pocetku tog rata sna.no delovala teza o “muslimanskoj naciji”. Kao i Srbi i Hrvati, Bošnjaci su se na pocetku rata integrisali oko svoje vere i nacije jer je to kompenzovalo osecaj sigurnosti koji donosi “instinkt copora” ili mi-identitet.

4. Religija i država

Religija i država su tokom istorije bile u odnosima saradnje i konfrontacije. Radi se o dvije administrativne institucije koje imaju svoju moc. Sukob i isprepletenost ovih moci na istorijskoj sceni možemo jasnije sagledati tek nakon pojave Rimskog carstva. U Starom zavetu je odredeno da se kraljevi moraju pokoravati sveštenicima. Medutim, hrišcanstvo se vrlo brzo prilagodilo odnosima sa svetovnom vlašcu tako da je pocetni odnos konfrontacije zamijenjen saradnjom. U istoriji su poznati slucajevi krunisanja careva od strane pape i sudelovanje cara u izboru pape. Suština pravnih i politickih odnosa izmedu religije i države kretala se od teokratije do ateisticke države. Odvajanje crkvene od svetovne vlasti smatra se jednom od tekovina zapadne demokratije. Prve škole za svetovno obrazovanje organizovala je Protestantska crkva. Danas su škole za svetovno i religijsko obrazovanje potpuno odvojene. Dva su smera približavanja religije i države:
a)fundamentalizam i
b) državna instrumentalizacija religije u politicke svrhe.
Fundamentalizam nije svojstven samo za islam, susrecemo ga i u drugim religijama. Govoreci o fundamentalistickom verniku, Bronislav Malinovski kaže: “Za njega jedina religija, njegova vlastita, ne stvara probleme. Ona je Istina, cela Istina i samo Istina. Posebno, ukoliko je fundamentalist, odnosno nesposoban da shvati osnove ljudske vere, on jednostavno zanemaruje vecinu religioznih pojava kao “praznoverje”, pridržavajuci se svojih vlastitih pogleda kao Apsolutne Istine”. Ako se fundamentalista nade na politickoj funkciji, on nastoji da spoji funkcije dr.ave i vere, državu tretira kao “bogom-dani” instrumenat za širenje i ucvršcivanje vlastite religije. Fundamentalisti smatraju da veru trebaju posredovati milom ili silom kako bi nevjernike preobratili i izveli “na pravi put”. Za fundamentalistu su nevjernici svi oni koji ne pripadaju njegovoj veri, cak i pripadnici drugih vera. Instrumentalizacija religije u politicke svrhe kao smer približavanja religije i države se najcešce prepoznaje u državama u kojima dominira jedna religija, odnosno u kojima postoji interes politickih struktura da ucvrste svoj položaj tako što ce demonstrirajuci bliskost sa religijom pridobiti vernike kao potencijalne birace. Ukoliko ne dominira jedna religija, vladajuca birokratija ili opozicija mogu biti zainteresovane za pridobijanje naklonosti pojedinih religija na osnovu koje se razvijaju bliske veze države i religije u opciji preuzimanja i održavanja vlasti. Bilo da se radi o fundamentalizamu ili o instrumentalizaciji religije u politicke svrhe, obrazovanje je izloženo direktnim intencijama. Za fundamentalistu je država
sredstvo da se religija nametne milom ili silom. On ce i obrazovanje nastojati koristiti za nametanje vlastite religije drugima. “Sveti rat” se shvata kao metod kojim se milom ili silom vera namece drugima. Obrazovanje je sredstvo da se to uradi milom. Kod onih koji religiju instrumentalizuju u politicke svrhe obrazovanje se shvata kao sredstvo za pridobijanje vernika kao potencijalnih biraca. Naime, politicka birikratija ce veronauku nastojati uvesti u svetovno obrazovanje, cak i nedemokratski, ili uciniti neki drugi ustupak crkvi ne iz verskih ubedenja ili u korist vernika, nego u svrhu pridobijanja vernika za svoju politicku opciju.

5. Klerikalizam i sekte

Klerikalizam i sekte su pojmovi kojima se u sociološkoj teoriji obicno oznacava zloupotreba covekove potrebe da vjeruje, korištenje misli, osecanja i akcija u svrhe koje namecu verski lideri. Najece.ce je u pitanju manipulacija vernicima. Pojam klerikalizam potice od grcke reci “kleroein” što znaci birati ždrebom a najcešce se definiše u vezi religije sa politikom. Sekta (lat. secta – trag, put, pravac, politicka stranka) predstavlja skupinu vernika koji slede odredeni verski pravac ili ideju koja se razlikuje u odnosu na neka pitanja u kojima se ne slaže sa izvornom religijom ili sa ucenjima u vecini religija. Sekte u pravilu imaju cvrstu dogmatsku orijentaciju a svojstvena im je vrlo snažna posvecenost ili predanost clanova. “Sekta je razmerno mala religijska skupina. Njeni clanovi obicno, premda ne i beziznimno, poticu iz nižih i siromašnih klasa. Sekte cesto odbacuju mnoge norme i vrednosti šireg društva i zamenjuju ih verovanjima i praksom koja se neverniku ponekad cine neobicnim”. Svojstva sekti su:
a) to su malene zatvorene skupine vernika, nepristupacne onima koji nisu prošli proceduru
prijema u clanstvo,
b) baziraju se na ideološkom sukobu sa društvom ili oficijelnom religijom,
c) clanovi moraju poštovati strogi obrazac ponašanja,
d) nastoje ostvariti zaštitu svoga clanstva,
e) ostvaruju karakteristicne i intenzivne obrede.
Postoje mnoge sekte koje zadovoljavaju navedene kriterijume. Primer sekte Crnih muslimana pod imenom “Islamska nacija” koja je formirana 1930-ih godina u Detroitu, ilustruje pristup svojstven za sekte. Ova sekta veruje da su “crnci po prirodi božanski”, a da su belci inferiorni i zli. Smatrali su da ce belci nakon 2000. godine biti uništeni kao i njihova vera, a da ce crnci zauvijek vladati pod Alahovim vodstvom. Pri prijemu u sektu izgovarane su ritualne reci: “Od danas nadalje ti nisi više crnac. Ti si sada musliman. Sada si slobodan” Ovaj preobražaj identiteta je svojstven i drugim sektama, s tim što postoji razlika u intenzitetu. Neke sekte su i tragicno završile po svoje clanstvo. Poznato je više slucajeva masovnih samoubistava sekti. Sekte nastoje obrazovati svoje clanstvo putem propovedi. Neke sekte imaju svoje škole ili placaju školovanje za decu svojih clanova. Na propovedima se cesto nude rešenja siromaštva, zagadenja okoline, nezaposlenosti, prava na obrazovanje ili drugih civilizacijskih problema. Svome clanstvu cesto predstavljaju smisao života, smer za akciju u buducnosti, nadu, ponos, samopoštovanje, identitet. Po Maksu Veberu sekte nastaju unutar marginalnih društvenih skupina. Društveni slojevi koji su izvan matice ekonomskog, politickog i kulturnog života imaju osecaj da su odbaceni, da su potcenjeni. Ovi ljudi su podložni delovanju raznih sekti jer u njihovoj ideologiji i organizaciji nalaze ono što u društvu nemaju. Medutim, treba imati na umu da istorija sekti pokazuje da sve sekte nisu nastale samo u siromašnim slojevima. Poznate su sekte koje okupljaju ljude srednje i više klase. Nastajanju i širenju sekti pogoduju razne krize, a posebno društvene. Škole su vrlo pogodno mesto za vrbovanje novih pripadnika
sekti, za pridobijanje mladih. Vecina sekti želi ostvariti znacajan uticaj na mlade i obezbediti buducnost svoje ideologije, ojacati svoju snagu. Te uticaje sekte vrše preko raznih propagandnih materijala, preko pozivanja mladih na seanse molitve, na hepeninge koji deluju privlacno i atraktivno s obzirom na zabavu i sadržaje koje nude.

6. Religija, obrazovanje i globalizacija

Religija, obrazovanje i globalizacija su danas u vrlo kompleksnom odnosu s obzirom na civilizacijsko okruženje. Naime, na prvi pogled cini se da je postojanje razlicitih religija prepreka globalizaciji, da nepomirljivost religija vodi u globalne civilizacijske sukobe prije nego u globalni proces pomirenja. Obrazovanje se, stoga, ispostavlja kao faktor pomirenja, kao nada i nasušna potreba. Obrazovanje za demokratiju i toleranciju, za kulturu religija i medureligijsko uvažavanje predstavlja sastavni dio procesa globalizacije. Danas se u velikom broju zemalja globalizacija doživljava kao amerikanizacija, kao prote.iranje americkih interesa ili postavljanje temelja za novu i dugotrajnu dominaciju u svetu. Tome posebno doprinosi sve snažnija dominacija engleskog jezika kao univerzalnog jezika informatike, kao službenog jezika na svetskim berzama i jezika koji se najcešce upotrebljava pri poslovnim komunikacijama. U mnogim nacijama se ova dominacija do.ivljava kao ugrožavanje nacionalnih jezika, kao gubitak identiteta. Obrazovanje je proces koji može pomoci toleranciji i pomirenju medu religijama. Isto tako može pomoci da se globalizacija shvati kao proces koji nije identican amerikanizaciji nego kao proces koji nastaje kao dostignuce novih tehnologija u prenosu informacija, kao rezultat munjevitog transfera znanja i tehnologije, kao proces u kome sve nacije imaju svoj interes.

7. Društveni sistem i religijsko obrazovanje

Religija i obrazovanje su temelji današnjih društvenih sistema u raznim državama. Pedeset godina samoupravljanja u Jugoslaviji i skoro celi vek komunizma u Rusiji pokazali su da i oficijelno uklanjanje religije sa društvene scene ne može da potisne religiozna osecanja i verovanja ljudi. Pokazalo se da procena religije na osnovu funkcionisanja religijskih institucija nije pouzdana mera za prisustvo ili odsustvo religije. Isto tako društveni sistemi koji su suprotstavljeni religiji nisu uspeli da je potisnu. Odnos društvenih sistema i religijskog obrazovanja ovde cemo razmotriti kroz sledeca pitanja:
1) vrednosni sistemi sve više idu od religijskih ka pragmaticnim osnovama,
2) religija ima sve manje uticaja na društveni sistem i obrazovanje,
3) sa misticno-religioznih motiva covekovo ponašanje se pomerilo ka racionalnoj osnovi.
Nije sporno da u osnovi današnjih vrednosnih sistema nalazimo snažne osnove religijskih moralnih ucenja, ali je izvesno da je njihova veza sa religijom oslabila ili je prekinuta. To najbolje ilustruje ucenje Maksa Vebera gde on objašnjava asketski protestantizam kao osnovu modernog kapitalizma. “Veber je verovao da asketski protestantizam sadrži seme vlastite propasti, on je podsticao zaokupljenost svetom i uspeh u ovome svetu”.
Dva su procesa koji u društvenim sistemima vode od religijskog osnova obrazovanja ka svetovnosti:
a) državni sistem vodi ka bogatstvu a bogatstvo ka napuštanju izvornog religijskog opredeljenja,
b) robotizacija i mehanizacija koje nastupaju umjesto ljudskog rada vode ka napuštanju kalvinisticke ideje o predanosti pozivu i veri.
Propagirajuci tezu “vreme je novac” kapitalisticki sistem razvija novi vrednosni sistem u kome je sve podredeno sticanju novca, stalnom bogacenju. Covek više nema vremena za veru, za opredeljenost bogu i religijskim normama. Pohadanje crkve se svodi na ritualni i redak cin koji poslovni ljudi obavljaju samo simbolicno i prigodno. Tako su materijalni uslovi sticanja i potrošacko društvo proizveli napuštanje religije kao svoga izvorišta. Robotizacija i mehanizacija sve više izbacuju ljude sa njihovih radnih mesta. Sofisticirane mašine proizvode brže i savršenije od coveka. Ovo oslobada ropski ljudski rad i time predstavlja svojevrstan progres, ali ujedno produkuje nezaposlenost. Sve veci broj nezaposlenih predstavlja veliki teret za svaki društveni sistem. Religija više nema kalvinisticku osnovu za smirivanje socijalnih tenzija. Nemoguce je nezaposlenom propovijedati da nade svoj mir u službi ili
dužnosti, u profesiji. Ovo više pogoduje nastanku sekti nego religijskom obrazovanju. Kod niza sociologa možemo naci tezu da religija ima sve manje uticaja na obrazovanje i društveni sistem. Ovaj proces se u sociologiji naziva desakralizacija. Nakon Galileja i Njutna napuštaju se neke laicko-religijske dogme o postanku sveta i o funkcionisanju svemira. Crkva je morala napustiti tezu da se Sunce okrece oko Zemlje. Uz Ajnštajnove postavke i radove Stivena Hokinga, danas se razvila teorija o “velikom prasku”, o praeksploziji kao osnovi nastanka svemira. Sve to dovodi u pitanje staro religijsko uverenje kako nadnaravne sile vladaju kosmosom. Rezultat toga je da ljudskim postupcima sve manje diriguju religiozna uverenja. Sa misticno-religioznih motiva covekovo pona.anje se pomerilo ka racionalnom. Postoji nekoliko razloga za to da se misticno religiozno tumacenje sveta pomera ka racionalnom:
a) saznanja koje nudi moderna nauka,
b) covek oseca da pripada društvu od cije organizacije zavisi i njegov opstanak i njegova sloboda,
c) obrazovanje širi opštu svest koja se zasniva na “etici razloga” više nego na dogmatskoj etici zasnovanoj na misticnim osnovama.

Zakljucak

Zakljucno o religiji kao osnovu društva i obrazovanja možemo reci da u današnjim civilizacijama, u razlicitim dr.avama imamo vrlo raznolik odnos prema verskom obrazovanju. U nekim zemljama je veronauka obavezna u školama, u nekim je ona fakultativan predmet a u nekima se uopšte ne praktikuje. Svojim tradicionalnim normama religija nudi moral sa nizom konkretnih uputstava za život, nudi niz etickih maksima koje podržavaju socijalizaciju. S druge strane, poistovecivenje verskog i nacionalnog, fundamentalizam i verske sekte mogu naneti mnogo problema ljudima koji žive u multietnickim zajednicama. Pravo na obrazovanje kao i pravo na verovanje i veroispovijest, ljudska su prava koja svaka civilizacija mora poštovati jer se radi o elementarnim ljudskim pravima.
Zakljucno o odnosu društvenih sistema i religijskog obrazovanja možemo reci da je danas nemoguce zamisliti buducnost društva, moderno društvo XXI veka, koje bi se vratilo izvornim religijskim dogmatskim i misticnim postavkama. Uz napredak nauke i tehnologije moderne religije su promenile niz svojih izvornih polazišta. One religije koje su se postavile fleksibilnije, koje su išle za potrebama i slobodom savremenog coveka, uspele su da se razvijaju, da se šire. Uloga obrazovanja pri tome je prvenstveno emancipatorska. Pomeranje sa misticno religioznih na racionalne osnove moralnosti sve više postavlja obrazovanje u prvi plan. Medutim, iako oficijelne sakralne institucije nisu tako snažno prisutne u društvenim sistemima kao ranije, individualna opredeljenost vernika je snažno prisutna. Vera snažno determiniše ponašanje ljudi, snažno utice na njihove vrednosti i formiranje vrednosnih sistema.
Opšti pristup u izucavanju ljudskog društva i to kroz njegovo pojmovno odredenje, definisanje njegovog nastanka, strukture, zakonitosti i faza u njegovom razvoju, uslovio je pojavu i razvoj veceg broja teorija i pravaca. To je dovelo do obrazovanja i konstituisanja sistema opšte sociologije. Time je omoguceno izucavanje odredenih društvenih pojava koje u svojoj ukupnosti i obrazuju ljudsko društvo. Izucavanje odredenih društvenih pojava direktno je uticalo na nastanak i konstituisanje posebnih sociologija.
Nastankom i razvojem posebnih sociologija stvoreni su neophodno potrebni uslovi da opšta sociologija, kao teorijska nauka, postane i empirijska nauka. Tako su stvorene nužne pretpostavke da saznanja do kojih se dolazi sociološkim proucavanjem društvenih pojava mogu da posluže ne samo apstraktnim teorijskim razmatranjima o ljudskom društvu, vec mogu da posluže u prakticnim društvenim aktivnostima kako bi se uticalo na uredivanje pojedinih oblasti društvenog života.
Društvo je predmet proucavanja mnogih društvenih nauka. Svaka od njih teži da prouci svoj predmet – neka podrucja društvenih života, odnosno pojedine pojave. Sociologija, za razliku od ostalih društvenih nauka, istražuje i opisuje društvo u njegovom jedinstvu, bez obzira što se društvo ispoljava u razlicitim oblicima. Socologija pokazuje da je društvo skup pojava koje nisu mehanicki odvojene, vec predstavljaju dijalekticki skup (jedinstvo), što znaci da su one medjusobno povezane makar bile i razlicite, pa cak i protivrecne.
Medutim, sociologija se ne bavi samo „globalnim društvom“, nego i mikro-sociološkim zanimljivim osnovnim obeležjima društvenosti. To je sve ono što cini odgovarajuci nacin društvenog života koji stvarno žive konkretni pojedinci i grupe u odredjenom vremenu i prostoru. U tom smislu predmet socilogije nije samo „društvo“ kao nekakav izvanljudski objekat, nego pre svega „društvenost“, kao nacin ljudskog života.
Ogist Kont koji se smatra tvorcem sociologije, to je utoliko, što je u svom klasifikacionom sistemu nauka utvrdio mesto za jednu novu pozitivnu nauku, kojoj je dao ime sociologija i što je utvrdio koji su ciljevi te nove nauke, koja u duhu njegovog pozitivistickog shvatanja ima za zadatak ne samo da proucava društvo, vec i da ga temelji na rezultatima do kojih dode. Teoreticari društva iz doba formalnog pocetka sociologije bavili su se pitanjima društvenog razvoja i zalagali da se naucnim proucavanjima dode do saznanja koja ce omoguciti coveku da efikasno utice na pojave koje ga okružuju. Celo Kantovo delo prožima misao o redu, o društvenom jedinstvu, o podredenosti i nadredenosti, o hijerarhijskom uredenju društva.

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi