UBISTVO | SEMINARSKI RAD IZ SOCIOLOGIJE

Pravo na život predstavlja jedno od osnovnih ljudskih prava i kao takvo njegovu neprikosnovenost štite gotovo svi pravni sistemi, ustavi i drugi zakonodavni akti zemalja širom sveta. Pa ipak pored toga svakodnevno se upravo ovo ljudsko pravo krši, ljudski životi se gase ne prirodnim putem, već nasiljem, silom i to najčešce od strane drugih ljudi, istih onih koji bi upravo pravo na život trebalo da uzimaju kao vrhovni postulat življenja svih nas, bez obzira na rasu, pol, versku i polnu opredeljenost.

VRSTE KRIVIČNIH DELA

Krivično delo ubistvo spada u krivična dela protiv života i tela. ”Ko drugog liši života kazniće se kaznom od 5 do 15 godina (član 113. KZ),, .Ubistvo je protivpravno lišavanje života drugog lica. Uništenje ili lišenje drugog lica može biti izvršeno na različite načine, različitim sredstvima, pod različitim okolnostima i uslovima, pa se stoga i razlikuju više vrsta ovog krivičnog dela: obično ubistvo, teška ubistva i privilegovana ubistva. Krivicni zakonik Srbije razdvaja ranije odredbe clana 47. KZS u dva samostalna člana, kao ubistvo (član 113.) i tesko ubistvo (član 114.). Krivični zakonik Srbije poznaje i 4 privilegovana ubistva a to su: ubistvo na mah (član 115.), ubistvo deteta po porodjaju (član 116.), lišenje života iz samilosti (član 117.) i nehatno lišenje života (član 118.)
Teška ubistva spadaju u red najtežih krivičnih dela koja su zaprećena najtežom kaznom. Kao dopunski element kod teškog ubistva mora biti ostvarena neka od kvalifikatornih okolnosti. Teška ubistva predstavljaju takodje lišavanje života nekog lica i u tom pogledu imaju sve elemente kao i obično ubistvo. Medjutim ona se razlikuju od običnih ubistva po tome što u sebi sadrže još neke elemente (tzv. kvalifikatorne okolnosti) koji ih čine težim.
Obično ubistvo predstavlja osnovni oblik krivičnog dela ubistva, a teško ubistvo je samokvalifikovano obično ubistvo koje nema samostalnost. Teško ubistvo znači sadrži obeležja različite prirode koja moraju biti zakonom odredjena i čije prisustvo obično ubistvo čini posebno teškim. Teško ubistvo je samo ono koje je kao takvo označio zakonodavac. Teška (kvalifikovana) ubistva propisana u članu 114. jesu: ubistvo na svirep ili podmukao način, ubistvo pri bezobzirnom nasilničkom ponasanju, ubistvo sa kojim se sa umišljajem dovodi u opasnost život još nekog lica, ubistvo pri izvršenju krivičnog dela razbojništva ili razbojničke kradje, ubistvo iz koristoljublja,radi izvršenja ili prikrivanja drugog krivičnog dela, iz bezobzirne osvete ili iz drugih niskih pobuda, ubistvo službenog ili vojnog lica pri vršenju službene dužnosti, ubistvo deteta ili bremenite žene, ubistvo člana svoje porodice koga je prethodno zlostavljao i ubistvo više lica, a ne radi se o ubistvu na mah, ubistvu deteta pri porodjaju ili ubistvu iz samilosti.

Krivični zakonik Republike Srbije poznaje četiri privilegovana ubistva. Privilegovanim ubistvom smatra se ono protivpravno lišavanje života drugog lica koje je izvršeno pod posebnim okolnostima koje delu daju lakši vid . Ova ubistva se po svojim obeležjima razlikuju od običnog i kvalifikovanog ubistva i zakonodavac za njih predvidja lakše kazne od kazne propisane za obično ubistvo. Kod ubistva na mah imamo stanje jake razdraženosti i utvrdjuje se šta je izazvalo stanje razdraženosti i kako normalne osobe reaguju na takve razdražaje. Samo normalan, duševno zdrav čovek moze biti izvršilac ovog krivičnog dela jer se u stanje jake razdraženosti dovodi psihički normalno biće. Dakle, od običnog ubistva, koje obuhvata prosečan slučaj ubistva sa umišljajem, treba razlikovati s jedne strane teška ubistva, a sa druge strane privilegovana ubistva. Obično ubistvo je lišavanje života drugog lica koje nije praćeno okolnostima koje ovo delo čine lakšim ili težim, dok bi teško (kvalifikovano) ubistvo bilo ono koje je učinjeno pod takvim kvalifikatornim okolnostima za koje zakonodavac predvidja teže kažnjavanje. Kod lakih ubistava postoje neke privilegujuće okolnosti koje zakon izdvaja i zbog njihovog prisustva propisuje lakšu kaznu od kazne propisane za obično ubistvo.

UBISTVO

Pod običnim ubistvom podrazumeva se umišljajno lišavanje života drugog lica koje nije praćeno dodatnim posebnim okolnostima koje kada postoje menjaju težinu i oblik ovog dela stvarajući tako neki od posebnih oblika kvalifikovanog ili privilegovanog ubistva. Obično ubistvo postoji samo onda ukoliko u konkretnom slučaju ne postoje obeležja nekog drugog oblika ovog krivičnog dela.
Ubistvo postoji samo onda ako je lišavanje života izvršeno protivpravno. Ako postoji neki od opštih osnova (nužna odbrana, krajnja nužda) koji isključuju protivpravnost, krivično delo ubistva ne postoji. Posledica dela je smrt drugog lica. Krivično delo ubistva postoji nezavisno od toga da li je smrt nastupila neposredno nakon radnje izvršenja ili posle kraćeg ili dužeg vremena. Bitno je jedino utvrditi postojanje uzročne veze izmedju ova dva elementa krivičnog dela. S obzirom na to da zakon ne sadrži definiciju uzročnosti, ovo pitanje sud rešava u svakom konkretnom slučaju uzimajući u obzir kriterijume koji su prihvaćeni u doktrini i judikaturi. S tim u vezi treba reći da je dominantna teorija ekvivalencije prema kojoj svaki uslov koji je neposredno ili posredno prethodio posledici a bez koga ona ne bi nastupila, predstavlja uzrok posledice.
Objekat zaštite kod krivičnog dela ubistva smatra se čovek kao ljudsko biće. Krivičnim pravom štiti se život čoveka sve do njegovog prestanka, odnosno do momenta smrti. Radnja je osnovni element u pojmu krivičnog dela. Njom se krivično delo ostvaruje. Radnja izvršenja kod krivičnog dela ubistva može biti veoma raznovrsna po načinima izvodjenja i upotrebljenim sredstvima.
Iz zakonskog teksta:”Ko drugog liši života” proizilazi da je radnja izvršenja svaka radnja ona koja je podobna da prouzrokuje smrt drugog lica. . Ona mora biti voljna i mora se ostvariti u spoljnom svetu. Odluke ili namere da se učini krivično delo, kao i ostali psihički procesi, unutrašnji akti, ne predstavljaju radnju u krivično-pravnom smislu sve dok nisu presli u ostvarenje, dok se nisu odrazili u spoljnom svetu.
Prema tome radnja izvršenja krivičnog dela ubistva jeste svaka radnja koja je podobna da prouzrokuje posledicu smrti. To može biti, u suštini, svako činjenje i nečinjenje. Krivično delo ubistvo redovno se vrši radnjom činjenja (pucanjem, davljenjem, trovanjem, podmetanjem požara i sl.) . Radnja izvršenja može se izvršiti neposredno (direktno), što je u praksi najčesci slučaj (izvršilac upuca žrtvu, ili je zadavi i sl.) ili posredno (indirektno) kada se uz radnju koju je preduzeo izvršilac ostvare i drugi uslovi koji neposredno prouzrokuju smrt žrtve. S obzirom na to da se ubistvo može izvršiti na različite načine, u raznim okolnostima i raznovrsnim sredstvima, veoma je važno utvrditi te okolnosti jer one imaju znacajnu ulogu za ocenu stepena krivice učinioca, za pravilnu pravnu kvalifikaciju dela i samim tim, za odluku o kazni. Posledica ovog krivičnog dela se sastoji u nastupanju smrti lica prema kome je i preduzeta delatnost lišenja života. Nije bitno da li je smrt nastupila odmah pošto je preduzeta radnja izvršenja ili posle kraćeg ili dužeg vremena, bitno je da je smrt prouzrokovana delatnošću učinioca dela i da je on postupao sa umišljajem da to lice liši života. Vremenski razmak izmedju preduzete radnje učinioca i nastupanja posledice smrti je bez značaja za postojanje ovog krivičnog dela, ali ono što je bitno je da izmedju radnje izvršenja i smrtne posledice postoji uzročno-posledična veza. Tako sudska praksa uzima da ubistvo postoji i u slučajevima kada žrtva posle nanošenja povredi, pre nastupanja smrti boluje i duže vreme ako su naknadne komplikacije prouzrokovane prvobitno nanetom povredom. Na primer, u slučaju kada je smrt neposredno nastupila kao posledica teškog zapaljenja pluća, a do zapaljenja je došlo kao posledica komplikacija i povrede nanete projektilom ispaljenim u grudi, uzeto je da postoji krivično delo ubistva iako je smrt nastupila deset meseci nakon izvršenja dela.

Subjektivnu stranu dela čini umišljaj, direktni ili eventualni. O kojoj vrsti umišljaja se radi procenjuje sud, uzimajući u obzir sve objektivne i subjektivne okolnosti konkretnog slučaja, kao što je npr. okolnost da li je izvršilac imao u vidu povredu važnih vitalnih organa (glava, grudni koš, abdomen) ili ne, upotrebljeno sredstvo i slično. Krivično delo je učinjeno sa direktnim umišljajem onda kada je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje, a eventualni umišljaj postoji onda kad je učinilac bio svestan da može učiniti delo pa je na to pristao. Obe vrste umišljaja imaju dva elementa: svest i volju. Svest treba da obuhvati sve bitne elemente bića krivičnog dela (radnju, posledicu, uzročnu vezu i dr.). To važi ne samo za direktni već i za eventualni umišljaj. Razlike izmedju direktnog i eventualnog umišljaja značajno je pre svega, sa stanovišta samog učinioca krivičnog dela jer direktan umišljaj predstavlja viši stepen krivice u odnosu na eventualni umišljaj, sto svakako ima uticaja na odmeravanje kazne. Primer: Ubistvo je izvršeno sa direktnim umišljajem kada je optuženi bio svestan da nanošenjem udaraca sekirom u vitalni deo tela-glavu, oštećenu može lišiti života sto je i hteo, na šta posebno ukazuje i činjenica da je posle nanošenja udaraca oštećenoj pozvao sina i saopštio mu sta je učinio. (Presuda vrhovnog suda Srbije Kz.1735/06 od 13.09.2006. i presuda Okružnog suda u Beogrdu K.2527/05 od 03.06.2006).

ZAKLJUČAK

Jasno je da je krivično delo ubistva svakako najteži oblik kriminaliteta koji se ispoljava u bilo kom obliku, odnosno na bilo koji način i pod bilo kojim okolnostima, što svakako ne eliminiše ni odredjene karakteristike koji ova krivična dela čini i privilegovanim oblicima. S obzirom na to da je krivično delo ubistva najteže krivično delo, kako po zaprećenoj kazni, tako i po posledicama koje se ispoljavaju na žrtvi, ali koje oseća i odredjena društvena zajednica (porodica, radna sredina, uža i šira lokalna zajednica, celo društvo), jasno je da je zakonodavac propisivanjem osnovnog oblika ovog krivičnog dela, propisao i niz kvalifikovanih oblika usled čega osnovno krivično delo kvalifikovanim okolnostima prerasta u teške oblike krivičnog dela.
Medjutim, koliko god odredili i zapretili kaznu za krivično delo ubistva, ona će biti mala i nikada neće biti adekvatna, tj. srazmerna, neću reći delu, već učinjenom nedelu. Pored toga treba navesti da u našem društvu koje se više od decenije nalazi u jednom, nazovimo pravnom vaakumu, veliki broj krivicnih dela ne da nije procesuiran adekvatno, već iz nama poznatih razloga usled raznih uticaja vodi se kao ne rešeno. Na kraju napomenimo da ova i slična dela moraju biti procesuirana na pravno valjan način, bez bilo kakvih povlastica i kazne za ta dela moraju biti, ako ne srazmerne učinjenom, onda bar da priblizno oslikavaju neku srazmeru.

LITERATURA

preuzmi seminarski rad u wordu » » »