JOSIP BROZ TITO

1. MLADOST

Josip Broz Tito je rodjen 7. maja 1892. godine u zagorskom selu Kumrovec na reci Sutli, kao sedmo dete (od petnaestoro) u porodici Franje Broza, siromašnog seljaka, i Marije, rodene Javoršek, Slovenke iz susedne zemlje Habzburškog carstva. Osnovnu školu je završio u Kumrovcu 1907., a bravarski zanat 1910. godine u radionici Šašek i Karas u Sisku, gde je istovremeno pohadao šegrtsku školu.
Cim je postao kvalifikovani radnik u septembru 1910. odlazi u Zagreb gde se zaposlio u bravarskoj radionici Isidora Haramine i u oktobru 1910. godine je postao clan Saveza metalskih radnika i Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije. Ucestvovao je u štrajkovima i u nacionalnim manifestacijama protiv ugarskog hegemonizma. Ubrzo je ostao bez posla. Od 1911. do 1913. radio je u fabrikama u Austro Ugarskoj i Nemackoj.

1.1. PRVI SVETSKI RAT

Od jeseni 1913. godine je služio vojni rok u Becu a zatim u Zagrebu, u 25. domobranskoj pukovniji, gde je 1914. završio podoficirsku školu sa cinom vodnika. U avgustu 1914. godine, nakon izbijanja Prvog svetskog rata, poslat je na srpski front. Zbog antiratnih stavova zatvoren je u Petrovaradinsku tvrdavu. Prema ratnom dnevniku njegove jedinice, 42. domobranske vražje divizije, od avgusta 1914. prokrstario je sva glavna poprišta ratnih okršaja u zapadnoj Srbiji - od LJubovije, Malog Zvornika i Loznice do Krupnja, Bele Crkve, Stolica, Tekeriša, Valjeva, Mionice, LJiga i Lajkovca. Ucestvovao je u borbama na Drini, Gucevu i Mackovom kamenu i u bitkama na Ceru i Kolubari. Prema ratnim izveštajima i srpske i austrijske vojske, njegova divizija je odigrala važnu ulogu i u opsadi Beograda i okršajima kodUmke, Ostružnice, Banovog brda, Senjaka, Ade Ciganlije i Bežanijske kose.
Godine 1915. prebacen je na ruski front prvo u Galiciju, a zatim na Karpate gde je u aprilu iste godine ranjen i i sa citavim bataljonom zarobljen. Trinaest meseci se oporavljao u Svijažsku. U prolece 1916. odveden je u zarobljenicki logor u grad Agatit na reci Suri, zatim u Ardatov, a u jesen u logor Kungur (Permska gubernija), gde su ga zbog licnih vrlina i organizacionih sposobnosti, zarobljenici iz Austro-Ugarske izabrali za starešinu. Radio je kao prevodilac na železnici i došao u dodir sa boljševickom litetaturom. Štitio je prava
zarobljenika pa se sukobio s organima vlasti: išiban je i bacenu tamnicu, odakle su ga oslobodili naoružani radnici prvih dana februarske revolucije 1917.U julu 1917. godine ucestvovao je u boljševickim demonstracijama, prihvatio lenjinizam kao svoju politicku orijentaciju i 1920. godine u Omsku je postao clan Jugoslovenske sekcije Ruske komunisticke partije (boljševika). Decenijama je jugoslovenska službena komunisticka istorija izlazila s podacima o velikom i aktivnom ucestvovanju Broza u Boljševickoj revoluciji, ali, izgleda da je najbliži istini bio njegov licni iskaz, dat u televizijskim memoarima sredinom 70-ih, u kojima je ocenio svoje ucestvovanje kao marginalno.

2. DRUGI SVETSKI RAT

Tokom Drugog svetskog rata Josip Broz Tito je bio voda Narodnooslobodilackog partizanskoga pokreta otpora i glavni organizator strategije i taktike partizanskog tipa ratovanja, kao i politickih odluka koje su oblikovale socijalisticku Jugoslaviju.
Okupacija Kraljevine Jugoslavije zatekla ga je u Zagrebu. U drugoj polovini maja 1941. godine otišao je u Beograd, odakle je usmeravao pripreme za dizanje ustanka. Posle napada Nemacke na SSSR, 22. juna, Politbiro CK KPJ je ocenio da je nastupio trenutak za pocetak oružanog ustanka protiv okupatora. Glavni štab Narodnooslobodilackih i partizanskih odreda Jugoslavije (NOPOJ) formiran je 27. juna, a Tito je postao Vrhovni komandant NOPOJ-a.
Ustanak protiv nemackog i italijanskog okupatora izbio je tokom jula i avgusta 1941. godine na podrucju Srbije, Crne Gore, Bosanske krajine, Like, Banije, Korduna i Dalmacije.
Tito je Beograd napustio 16. septembra i otišao na oslobodenu teritoriju u zapadnoj Srbiji, gde su premešteni i Glavni štab i CK KPJ.
Na savetovanju u Stolicama, koje je održano 26. i 27. septembra donesene su direktive za dalji razvoj ustanka pod jedinstvenim vodstvom Vrhovnog štaba NOPOJ i glavnih štabova po zemljama i pokrajinama Jugoslavije.
Tokom septembra i oktobra 1941. godine Tito se dva puta sastao sa Dragoljubom Mihailovicem, vodom Cetnickog pokreta, radi dogovora o zajednickoj borbi protiv okupatora. Ali oba pokušaja su propala zbog razlicitih pogleda na nacin borbe i posleratno uredenje Jugoslavije.Ustanak u Srbiji je slomljen snažnom nemacko-italijanskom ofanzivom, tokom novembra 1941. godine, nakon koje su usledile teške represalije, kao i rat izmedju partizana i cetnika. Otada, sve do 1944. godine, Srbija i veci deo Crne Gore su ostali pod kontrolom cetnikai pripadnika kvislinškog režima Milana Nedica.
Narodnooslobodilacka borba se prenela na podrucje Bosne i Hercegovine i Hrvatske, gde su se od 1942. do 1944. godine vodile presudne borbe koje su odredile buducnost Jugoslavije u sledecim decenijama. Najvece bitke dogodile su se u dolinama reke Neretve (mart 1943) iSutjeske (maj 1943). Partizanske snage su pobednicki izašle iz obe bitke, uprkos brojnim i jacim nemackim i kvislinškim snagama. Osim toga, veliki obracun je u tom periodu usledio izmedju partizana i cetnika, dok su kvislinški režimi i vojna postrojenja (ustaše, domobrani,nedicevci, ljoticevci, lokalni cetnici poput Ðurišicevih i Pecancevih, balisti, razne lokalne milicije) ionako bili osudeni na poraz zajedno sa silama osovine. Poraz cetnika u bici na Neretvi (marta 1943) izbacio ih je s istorijske pozornice kao moguce gospodare u buducoj Jugoslaviji.
Novembra 1942. godine u Bihacu je formirano Antifašisticko vece narodnog oslobodenja Jugoslavije (AVNOJ), a na njegovom Drugom zasedanju u Jajcu, 29. i 30. novembra 1943. donesene su politicki najvažnije odlike kojima je: zabranjen povratak kralja Petra II Karadordevica u Jugoslaviju, osnovan Nacionalni komitet narodnog oslobodenja (NKOJ), zacrtana buducnost Jugoslavije kao države sastavljene od federalnih republika, a Tito proglašen za maršala i izbran za predesnika NKOJ-a.
Veštom politikom, Tito je uvukao deo predstavnika gradanskih stranaka u svoj pokret, pridobio poverenje Britanaca i Amerikanaca (kao i poštovanje Sovjetskog Saveza) koji su uskratili pomoc cetnicima i slomili otpor izbeglicke vlade u Londonu, prisilivši je na nevoljnusaradnju (zapravo potcinjavanje) Titovom pokretu.
Posle neuspelog nemackog desanta na Drvar, 25. maja 1944. godine, Tito je otišao na ostrvo Vis. U avgustu 1944. godine susreo se u Napuljusa predsednikom britanske vlade Vinstonom Cercilom gde mu je potvrdeno da ce na podrucje Jugoslavije umesto saveznickih trupa uciCrvena armija. U septembru je bio u Moskvi gde se susreo sa Josifom Staljinom. Predvece 23. oktobra 1944. je stigao u oslobodeniBeograd, odakle je nastavio da rukovodi završnim operacijama za oslobodenje Jugoslavije.

Josip Broz Tito je bio jedini Vrhovni komandant u Drugom svetskom ratu koji je licno predvodio svoje borce[traži se izvor od 09. 2009.], a tokom bitke na Sutjesci 9. juna 1943. godine bio je ranjen. Predsedništvo AVNOJ-a je, na predlog ASNO Srbije, 18. novembra 1944. godine odlokovalo je Tita Orednom narodnog heroja.

3. TITO KAO DRZAVNIK

Josip Broz Tito je iz rata izašao kao priznati državnik, voda u antifašistickom ratu, zaslužan za vracanje Hrvatskoj Istre,Rijeke i ostrva, kao i proširenje Slovenije. Po završetku rata zauzimao je kljucne državne i politicke položaje: predsednik privremene vlade Demokratske federativne Jugoslavije, vrhovni komandant Jugoslovenske armije i ministar odbrane, generalni sekretar KPJ.
Vladao je Jugoslavijom 35 godina balansirajuci medju svetskim politickim polovima koje je cešce potiskivao, a katkad im dopuštao veci razmah, narocito u razdobljima vece liberalizacije režima: komunisticki centralizam i proklamovana nacionalna ravnopravnost, nezavisnost Jugoslavije i uklopljenost u hladnoratovski poredak, jednopartijski totalitarizam i popuštanje stege zbog sve vece ekonomske zavisnosti Jugoslavije od zapada, te postupnu liberalizaciju zbog rastuce populacijegastarbajtera ili radnika na privremenom radu u zemljama zapadne Evrope.

U pocetnim godinama njegova vladavina se odlikovala doktrinarnom rigidnošcu, radikalizmom i eliminacijom ostataka gradanskog društva koje je smatrao preprekom za ostvarenje totalnog samovlašca[traži se izvor od 09. 2009.]. U tom sklopu treba gledati na sukob s katolickom crkvom, proces nadbiskupu Alojziju Stepincu, marginalizaciju gradanskih politicara poput Ivana Šubašica ili Milana Grola, te sudenje i likvidaciju vojno-politickog protivnika, Dragoljuba Draže Mihailovica.

4. ZAVERA PROTIV SRBIJE:
TITO RAZBIO JUGOSLAVIJU

Josip Broz Tito je uz pomoc najuticajnijih slovenackih i hrvatskih komunista namerno radio na rušenju SFRJ i stvaranju nezavisnih republika još od pocetka šezdesetih godina prošlog veka, prenose hrvatski mediji! „Jutarnji list" je juce kao glavnu temu izneo tvrdnje iz najnovije knjige najpoznatijeg hrvatskog istoricara Dušana Bilandžica u kojoj nekadašnji „komunisticki povijesnicar" to nedvosmisleno navodi.
Ovo je prvi put da se u Hrvatskoj o konceptu SFRJ ne govori kao o „velikosrpskom projektu", vec kao o ideji koja je imala za cilj da se granice na ovom prostoru iskroje baš onako kako je zamišljeno u Jajcu 1943. godine na cuvenom zasedanju AVNOJ-a. Što znaci direktno protiv interesa srpskog naroda.

4.1. Tajni zapisnici

Bilandžic u svojim otkricima navodi da je Tito još 1962. shvatio da Jugoslavija kao koncept ne može da opstane i da je sa dva svoja najbliža saradnika, Slovencem Edvardom Kardeljom i Hrvatom Vladimirom Bakaricem usmeravao Jugoslaviju prema raspadu - kada to budu dopustile medjunarodne okolnosti. Ova ideja je pretocena u Ustav SFRJ iz 1974. godine, gde je precizirano da jugoslovenske republike imaju pravo na samoodredenje do otcepljenja. Badinterova komisija je pocetkom devedesetih godina na osnovu tog ustava utvrdila da jugoslovenske republike imaju pravo na medjunarodno priznanje - bez promene avnojevskih granica.
Dušan Bilandžic je objavio tajne zapisnike sa sednice Izvršnog komiteta CK SKJ od 15. do 17. marta 1962, ciji povod je bila višegodišnja blokada funkcionisanja savezne vlade. Tito je tada pred najvišim državnim vrhom postavio pitanje održivosti Jugoslavije kao države recima: „Covek se pita - pa dobro, je li ta naša zemlja kadra da se još drži dok se ne raspadnemo. Postavlja se pitanje da li je ta zajednica zrela za život ili nije..."

Na toj sednici sukobili su se koncept ocuvanja jedinstvene Jugoslavije koji je zastupao prvi srpski komunista Aleksandar Rankovic, i koncept laganog rasformiranja države koji je zastupao Kardelj. Pero Simic, autor knjige „Tito - tajna veka", kaže da je 1962. Tito poslednji put zvanicno podržao ideju celovite Jugoslavije, ali da je od tada „krenuo u drugom pravcu".

On je tada deklarativno podržao Rankovica. Ali, Kardelj i Bakaric tada pocinju da razvijaju svoje ambicije koje su nesmetano mogle da se sprovode od 1966. i pada Aleksandra Rankovica. Brionski plenum je u stvari znacio i kraj ideje o jedinstvenoj Jugoslaviji - kaže Simic.
Josip Broz je tada definitivno prepustio da državu vode oni kojima nije interes njen opstanak. Kako kaže Simic, uticaj Kardelja i Bakarica na ustavno oblikovanje države bio je sve veci. Tito im je poverio taj posao dok se on posvecivao ostvarivanju svojih megalomanskih ambicija u svetskoj politici.
- Kardelj je 1937. bio tvorac programa „slovenacko nacionalno pitanje", kojim je Sloveniju predvideo kao nezavisnu državu. On je taj svoj program suštinski realizovao Ustavom iz 1974. godine, kojim Jugoslavija više ne postoji.
Hrvati i Slovenci su u Jugoslaviju uneli ideju o svojim samostalnim državama. Oni se nikada nisu odrekli te ideje. Nije slucajno što je Kardelj Dobrici Cosicu 1958. godine govorio da je Jugoslavija za Slovence tranzitna stanica - kaže Simic.

4.2 GROBAR SVOJE DRZAVE

Naš sagovornik istice da su Tita kasnije mnogi „branili" od odgovornosti za Ustav iz 1974, sa tezom da je Tito u poslednjem razgovoru sa svojim generalima rekao da je bio nasamaren i da je on protiv tog ustava.
Navodno je Tito govorio da je video da to vodi raspadu Jugoslavije. Taj ustav nije mogao da bude donesen bez njegovog parafa. Tito nije želeo da ruši Jugoslaviju za svog života, jer mu je ona garantovala snažnu poziciju u svetskoj politici. Naravno da nije imao iluzije da to nece vecno trajati. Tito je de fakto bio grobar svoje države - kaže Simic.
Moma Pavlovic, direktor Instituta za savremenu istoriju, slaže se da je sada vec nesporna istorijska cinjenica da je rasparcavanje Jugoslavije pocelo ranih šezdesetih godina. On Tita u tome vidi kao coveka koji se zadovoljavao doživotnom pozicijom narodnog vode, ali i podseca da je osnova komunistickog koncepta Jugoslavije antisrpska.
- Treba razlikovati poziciju države, partije i licnost vode u tadašnjoj Jugoslaviji. Rasprave koje su vodene pocetkom šezdesetih u vrhu jugoslovenske države, o kojima govori Bilandžic, pokazuju da je Tito razmišljao šta ce biti sa zemljom posle njega i ocigledno se odlucio da iza sebe ostavi izvorni komunsiticki koncept Jugoslavije kao skup nezavisnih država zasnovanih na antisrpskoj ideološkoj osnovi koja glasi:

„Kada se svi drugi namire, ono što ostane, to je Srbija". Ta Titova teza je dobila otelotvorenje tokom devedesetih godina.

5. TITO JE BIO SOVJETSKI SPIJUN

Naime, prema nekim pricama, 'najveci sin naših naroda i narodnosti' poginuo je, a Kominterna je na njegovo mesto postavila dvojnika koji je bio špijun. I tu postoji više teorija. Jedna tvrdi da je Tito stradao u Rusiji 20-ih godina prošlog veka, a druga da je poginuo u bitci na Sutjesci, no u obe teorije zamenjen je sovjetskim agentom.

Prema nekim pricama, taj dvojnik bio je osiromašeni poljski plemic. Tome u prilog ide prica da Tita nakon rata meštani Kumrovca nisu prepoznali. Navodno 'pravi' Tito nije imao tri prsta desne ruke, a dvojnik je cak svirao klavir.

6. TEORIJA ZAVERA KROZ LIK TITA

Jospi Broz rodjen u Kumrovcu je stvarno postojao, ali on je ubijen 1939 godine i nije imao nadimak Tito, njegovo mesto je zauzeo Valter Vajs.
Njegovo pravo ime je Franc Fransoa Jozef fon Habzburg und Loren.
On je ustvari vanbracni sin plemica Franca Habzburga i sobarice Marije, Poljakinje koja je radila na dvoru Habzburga.
Rodjen je u Becu 16.06.1892.
Bio je Mason, clan Vatikanske loze.
Umro je 16.02.1980., sahranjen na porodicnom groblju Hazburga u Becu.
Finansirao ga je Vatikan, kako bi SPC bila marginalizovana. Novac mu je uplacivan preko jedne svajcarske banke koja je prala novac nacisticke Nemacke. Broj racuna mu je bio 0018736 na ime valter Vajs- Tito.
Datum rodjenja je prepravljen na 25.5. a datum krstenja je nevestim falsifikatorima ostao 8.5. sto ispada da je krsten prije rodjenja! Zasto bi se taj podatak prepravljao,valjda je to osnovna stvar koju svako o sebi zna I to drzi do kraja zivota!

Josip Broz, Hrvat , bravar bez jednog prsta, što je umro 1913. godine nije imao nadimak Tito. Posle Prvog Svetskog rata bilo je više komunista sa nadimkom Tito, i sam Josip Ambroz, Jevrej, (potonji Tito) u prvo vreme nece uzeti ovaj nadimak, preuzece ga tek kasnije.
„On je, u stvari, Josip Ambroz, koji ce u vojnoj školi u Pecuju preuzeti identitet Josipa Broza, Hrvata rodenog u Becu, koji je umro 1913...U Pecuju je i Adolf Hitler, sin carinika sa železnice, Bavarac, mršav, sa likom savremenog hipika. On se razboleo od jeftike, u stvari zamracenja pluca, odnosno tuberkuloze. Pošto je eliminisan iz škole, Hitler se našao na ulici.”(Hitler je maja 1913. postao stanovnik Minhena )
U obaveštajnoj školi u Pecuju je preuzeo identitet Josipa Broza – Hrvata rodenog u Becu, koji je umro pod nerazjašnjenim okolnostima tokom školovanja u toj školi 1913. Takode, u knjizi ''Tajni dosije Josip Broz'' se može naci podatak da su sa Ambrozom obaveštajnu školu u Pecuju pohadali i Adolf Hitler (koji je napušta zbog bolesti ) i Miroslav Fridrih Krleža. Josip Ambroz u ovoj školi dobija cin cuksfirera (podnarednika ).
Inace 25.regimenta 41.-og domobranskog puka u kojoj je Ambroz služio kao podnarednik se ''proslavila'' svojim zlocinima nad srspkim vojnicima i civilima u Podrinju i Macvi.
Josip Ambroz je preuzeo identitet Hrvata kako bi se kao uljez ubacio medju južnoslovenske narode. Naravno, 1913. godine njegovi pretpostavljeni nisu ni sanjali da ce doci do raspada Austro-Ugarske, i do formiranja kraljevine SHS.
U toku prve ofanzive na Drini, koju je vodio gen. Oskar Pocorek, cuksfirer Ambroz vodi grupu od 70-ak vojnika, koji su u isto vreme izvidnica i prethodnica. Josip Ambroz je lukavi lovac na srpske predstraže, na ljudske jezike iz kojih se mucenjima izvlace podaci i priznanja o kretanju i položajima srpske vojske.
Jokic tvrdi da je Ambrozova (25.)austrougarska regimenta jednom prilikom negde u Podrinju zarobila 20-ak srpskih vojnika, koje su nakon dogog mucenja i izvlacenja priznanja, sve obesili o šljive. .. u vezi Valjeva,, Ambrozova 25. regimenta se kretala upravo ovim krajevima, u kojima su izvršeni nevideni zlocini nad srpskim civilima.Naime, posle sloma prve austrougarske ofanzive na Drini, Josip Ambroz je bio zarobljen i bio je deportovan nazad u Austo-Ugarsku (u ovoj grupi zarobljenika je i Miroslav Fridrih Krleža ).Nakon toga Ambroz ce biti uhapšen od strane vojnih vlasti zbog silovanja jedne Srpkinje u selu Majur u okolini Novog Sada. Za ovakva dela su bile predvidene i najteže kazne, jer je vojnicima Austro-Ugarske na teritoriji Srbije bilo sve dozvoljeno, i da siluju žene i ubijaju civile, medjutim na teritoriji carstva ovakve stvari su bile strogo zabranjene, cak i prema Srbima. Ipak Ambroza ce umesto krivicnog gonjenja, za kaznu poslati na istocni front, jer im je ovakav vrsan obaveštajac bio i te kako potreban.
Tito je ostao poznat široj javnosti u toku ''bombaškog procesa'' 1928. kada je nonšalantno na sudu priznao da je clan KPJ, iako je komunistima bilo strogo zabranjeno da vlastima odaju svoju pripadnost partiji. Inace, od zabrane komunisticke partije 1921. Broz je bio prvi komunista koji je na sudu priznao da je komunista, jer su pre toga svi komunisti poricali svoju pripadnost KPJ, kako bi dobili što blaže ili oslobadjajuce presude.

Broz je tada bio vec duže vreme clan zagrebacke masonske lože ''Maksimilijan Vrhovec'', a njegova masonska ''braca'' su mu u štampi davali nevideni publicitet u toku bombaškog procesa.
Zato i ne treba da cudi što se Josip Broz, po svom dolasku u Beograd maja 1941. godine smestio u jednoj vili na Dedinju, koja je pripadala nikom drugom do Vladimiru Ribnikaru – jevreju, masonu i vlasniku lista Politika. Ova vila se nalazila tik uz Nemacki glavni štab; i sam Broz se hvalio kako su on i njegovi kamaradi ''bez straha pred nosom neprijatelju planirali akcije protiv okupatora''; a takode u ovoj vili je 4.jula 1941. doneta odluka da se zapocne sa ''narodno-oslobodilackom borbom''(posle rata su komunisti ispred te vile podigli neki nakaradni spomenik ).

..Još jedna veza izmedju Josipa Ambroza i ustaša vezana je za pripreme za atentat na kralja Aleksandra I.
Naime, tokom 1934. godine Josip Ambroz dolazi u madarski kamp za obuku terorista – Janka Pustu, ciji je komandant bio Vjekoslav Serveci ( kasniji ustaški major ), a njegov zamenik Slavko Štancer koji je ranije bio Ambrozov pretpostavljeni tokom školovanja u Pecuju.
Ambroz dolazi tamo kao instruktor, jer je kao stari obaveštajac posedovao izvanredna znanja u ovoj oblasti.
I sam voda VMRO-a – Ivan Vanco Mihajlov (inace najtraženiji terorista Evrope izmedju dva svetska rata ) je u svom intervjuu za italijanski casopis ''Storia Ilustrata'' 1990. god. priznao da je VMRO ''pozajmio'' svog coveka ustaškoj grupi atentatora, i da se on zvao Vlado Georgijev Cernozemski. Još je interesantno i to da je po Jokicu ''zagonetna plavuša'' koja je u Marseju predala oružje atentatorima i za kojom su tragale sve policije Evrope, ustvari bila cerka Slavka Štrancera – Tereza Štancer, koja je istovremeno bila i Ambrozova ljubavnica.

Pred sam kraj rata, kada su se Vjekoslav Serveci i Slavko Štancer kao ustaški oficiri predali komesaru 51.vojvodanske partizanske divizije Milanu Basti, oni su zatražili da se sastanu sa Brozom. Kada je Milan Basta Ambrozu javio koga ima u svojim rukama i šta oni zahtevaju, Titov odgovor je glasio:''Hitno ih sve streljati'' (razume se zbog toga što su oni bili retki koji su znali Brozov pravi identitet ).
Zanimljiva je i teza Momcila Jokica da je Josip (AM )Broz bio trostruki agent. Naime pored Staljinovog NKVD-a, Jokic tvrdi da je Tito radio i za Britanski Intelidžent Servis, u koji ga je uveo vajar Antun Augustincic; ali i za nemacki ABVER. Naravno da je ovo moguce, jer je Nemcima trebalo što više obaveštajaca u redovima komunista; na što višim položajima – to bolje. Zanimljivo je da se u nemackim obaveštajnim dokumentima spominje neki agent VAJS kao ''Hrvat koji ne radi za pare''.

Cinjenica je da su Nemci znali da ce posle okupacije Jugoslavije najveca ''gužva'', odnosno najjaci pokret otpora protiv okupacije nastati upravo u Srbiji, pa su im trebali spletkaroši kao Tito koji bi u tom slucaju Srbe razjedinili a kasnije ih zavadili da ratuju medjusobno.

Momcilo Jokic u svojoj knjizi daje dokaze da su Nemci u nekim svojim akcijama namerno poštedeli Tita,kao u desantu na Drvar-operacija ''konjicki skok'', kada je Tito sa svojim štabom neometano propušten da prode kroz nemacki obruc. Po Jokicu, glavni cilj operacije ''konjicki skok'' je bio uništenje oficirske škole vrhovnog štaba. Nemci su posedovali kompletnu šifru vrhovnog štaba partizanske vojske, i znali su da se Broz nalazi u pecini; ali su njihovi padobranci ipak izvršili desant na groblje u Drvaru i noseci fotografije sa Titovim likom su ispitivali meštane ''da li su videli coveka sa slike''.
Tu je takode i pitanje martovskih pregovora Nemaca i partizana 1943. o njihovim zajednickim akcijama protiv cetnika kao i o razmeni zarobljenika. Takode je interesantna veza Josipa Broza i Kurta Valdhajma – ratnog zlocinca i ubice srpske dece sa Kozare, koji ce posle rata postati predsednik Austrije i zahvaljujuci Brozovoj podršci – generalni sekretar OUN.
Prema istorijskim dokumentima, Josip Broz je postao obavestajac još 1914. godine i to na austrougarskom frontu prema Srbiji. Titovi biografi su dugo godina precutkivali istinu da je Broz u I svetskom ratu bio vodnik u bataljonu 25. domobranskog puka i staresina izvidjackog, tj. obavestajnog odeljenja becke armije. Njegov zadatak je bio da osmatra srpske pozicije, da upada na srpsku teritoriju, hvata zarobljenike, saslusava ih i iz njih vadi vojne podatke o srpskoj armiji. Podoficir Josip Broz je bio toliko dobar vojni obavestajac, da ga je komanda predlagala i za odlikovanje. Tu medalju je Tito i dobio sezdesetak godina kasnije iz ruku Kurta Valdhajma, možda, ponajvise zato što je, kako misli Dobrica Cosic, Josip Broz u citavoj svojoj politickoj karijeri srpsko nacionalno pitanje resavao na austrougarski i austromarksisticki nacin.
Sabac je, naime, bio prvi grad u koji su ušle austrougarske trupe 1914. i, istovremeno prvi grad u kojem je pljacka bila naredjena. Medju trupama austrougarske vojske koje su se s narocito velikom žestinom ustremljivale na srpske vojnike nalazila se i 42. domobranska divizija iz Zagreba. Pri drugom prelasku preko Drine, 2. septembra 1914. godine, ona je puna tri dana kao fanatizovana naletala na rovove srpske vojske na Adi Kurjacici, nastojeci da se prebaci na desnu obalu Drine i da dejstvom dolinom Jadra potpomogne akcije trupa južno od Loznice i severno od Lešnice. Ona je nanela velike gubitke jedinicama Drinske divizije II poziva, koje su joj se ovde suprotstavile. Na srpskoj strani palo je 9 oficira, 6 podoficira i 550 vojnika...
U sastavu ove austrougarske divizije, jurišao je na srpske položaje i Josip Broz, kasnije nazvan Tito, u to vreme pripadnik 10. cete 25. pukovnije. Šta je tada sve doživeo i preživeo, on o tome nije nikad hteo da govori, ništa nije kazao cak ni svom biografu Vladimiru Dedijeru.

„Cinjenica je”, izjavice Dedijer posle njegove smrti, „da je Tito izbegavao da mi govori na pitanja o svom ucešcu u Prvom svetskom ratu. On pominje kako je bio u 25. domobranskoj pukovniji i onda preskace prvih šest meseci rata i govori o Petrovaradinu...”
Dedijer, inace, iznosi (u Novim prilozima za biografiju Josipa Broza Tita, u drugoj knjizi), da je imao u rukama tri Titova autobiografska teksta - iz 1935, 1945. i 1952. godine, i da samo u jednom od njih, u onim iz 1935, Tito govori o ucešcu u ratu protiv Srbije, od avgusta do decembra 1914. godine. Kad je hteo, na osnovu prvog autobiografskog teksta iz 1935. godine, da piše o Titovom ucešcu u operacijama na srpskom frontu, dobio je, navodno, direktivu od Milovana Ðilasa da to ne cini.
Kao i Tito, u 42. domobranskoj diviziji („Vražjoj diviziji”, kako je još nazivana), u 25. puku, protiv Srba borio se i Vlatko Macek, vod Hrvatske seljacke stranke.
Za razliku od Tita, Macek je u svojoj autobiografiji, objavljenoj u NJujorku, opisao u kojim je sve bitkama ucestvovao sa svojim pukom u Srbiji. Pomenuo je da je (a to znaci i Tito) ucestvovao i u krvavim okršajima kod sela Popinci i Pecinci sa srpskom vojskom koja je bila prešla Savu, a zatim u brojnim borbama na Kolubari...
U Macekovom i Titovom 25. domobranskom puku, komandant „doknadnog” bataljona bio je Slavko Štancer, koji ce 1941. godine postati prvi covek u vojsci ustaške, odnosno hrvatsko-muslimanske države. Bio je „razglašen kao najveci junak 42. domobranske vražje divizije”, kaže J. Horvat. Jurišajuci ispred svojih vojnika, on je vec u prvoj nedelji rata u Srbiji izgubio desnu ruku...
Od razbojišta, na kojima je najviše palo Hrvata i muslimana na jednoj, i Srba iz Srbije na drugoj strani, medju najpoznatije spada Mackov kamen.
U aprilu 1912. godine, na primer, u Beogradu su boravila 163 zagrebacka studenta - i tom prilikom se, do iznemoglosti, manifestovalo i klicalo Srbiji kao jugoslovenskom Pijemontu...
U jednom izveštaju dostavljenom ministarstvu rata u Becu iz Zagreba, ..(1912) Kad bi se sad plebiscitom odlucivalo o pripadnosti Hrvatske, jednoglasan odgovor bi bio: - Srbiji!„
Polazeci od ovakvih i slicnih ocena, kojima je bio krajem 1912. i pocetkom 1913. godine bukvalno zatrpan, ministar spoljnih poslova Austrougarske grof Bertold je došao do zakljucka da se na srpski, odnosno jugoslovenski problem što pre mora staviti tacka. U privatnom pismu državnom sekretaru Nemacke fon Jagovu, on je rekao da srpsko pitanje ”tangira u najvecoj meri naše vitalne interese i njegovo rešenje u velikosrpskom smislu moglo bi da dovede u pitanje uslove naše egzistencije„.
Na taj nacin je tako odmah ubacen Jevrej Ambrozije 1913..

8. SMRT JOSIPA BROZA TITA

Josip Broz Tito, doživotni predsednik SFR Jugoslavije i Saveza komunista Jugoslavije, umro je 4. maja 1980. godine u Llubljani.
Sledeceg dana, 5. maja, Plavim vozom je iz LJubljane u Beograd stigao kovceg sa njegovim posmrtnim ostacima. Smešten je u aulu Skupštine Jugoslavije, gde su državni funkcioneri i gradani u mimohodu odavali pocast jugoslovenskom šefu države. Dana 7. maja, preko 200 stranih delegacija poklonilo se kovcegu Josipu Broza u saveznom parlamentu.
Sahranjen je 8. maja, po sopstvenoj želji u Kuci cveca na Dedinju uz prisustvo 209 delegacija iz 127 zemalja, i 700.000 ljudi.

LITERATURA :

autor: Dusan Bilandzic delo : “Tito i raspad Jugoslavije”
http://danubius.bestoforum.net/t5543-ko-je-bio-tito
http://sindikat.shootboard.com/t262-deset-najveih-svetskih-teorija-zavere
http://sr.wikipedia.org/wiki

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | HEMIJA I INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi