GOVOR, JEZIK I KULTURA

Jezik i govor stoje u odnosu koda i poruke, sistema i procesa, govor je jezik u akciji. Komunikacija je moguća kada se učesnici služe istim jezičkim kodom. Kao društvena pojava, jezik postoji i menja se uglavnom nezavisno od volje pojedinaca koji ga nasleđuju od svojih predaka i predaju u nasledstvo potomcima. Jezik i govor su neraskidivo povezani. Niti bi mogao postojati jezik, a da se praktično ne realizuje govorom, niti bi govornu komunikaciju bilo moguće ostvariti bez nekog jezika. Govor i jezik su u stalnom sadejstvu i prožimanju usled čega se menjaju i jedno i drugo.
Govor je podložan uticaju mnogih praktičnih činilaca koji su u vezi sa psihofiziološkim osobinama čoveka. Zamuckivanje, zamor, nedostatak koncentracije nisu idealni uslovi za komunikaciju, ali jezički obrasci opstaju i u ovakvim uslovima.
Mogućnost da čovek komunicira, a naročito da upotrebi, i to s lakoćom, jezičke simbole, veštinu organizovanog i prilagođenog korišćenja jezičkih simbola u različitim situacijama, zasnovana je na possbnim sposobnostima. Zbog nove elektronske tehnike, mogućnost opštenja je porasla. Neki smatraju da je glavno obeležje našeg doba suvišno komu niciranje. Činjenica je da čovek u sebi nosi duboko ukorenjenu potrebu za opštenjem. Ako neka osobamalo opšti, zato postoje duboki razlozi, koji obično proističu iz načina života i neuspelog društvenog prilagođavanja.
Uspešna komunikacija u govorenju znatno je uslovljena i osećajnom pozadinom. Psihološki je mudro ponašati se prema protivniku tako da ga uverimo da je ono što mi tvrdimo vrlo slično onome u šta je on već uveren.

Pojam jezika

Jezik je sistem gestikulacije, gramatike, znakova, glasova, simbola, ili reči, koji se koristi za prikaz i razmenu koncepata (tj., za komunikaciju), ideja, značenja i misli. Može se zamisliti kao "semantički kod". Proučavanje jezika kao koda se zove lingvistikom, koju je kao akademsku disciplinu u tom obliku uveo Ferdinand de Sosir. Oni koji govore ili na druge načine koriste jezik smatrani su (od strane samoproglašenih lingvista) delom te jezičke teorijsko-lingvističke zajednice.
Danas u svetu ima više od tri hiljade živih jezika i nekoliko hiljada dijalekata. Ima jezika kojim se odavno ne govori, ali su ostali pisani tragovi koji svedoče o njihovom postojanju. To su italski, etrurski, staroslovenski, gotski i drugi. Valja znati da postoji i čitav niz veštačkih jezika, kao što su algol, simila, fortran, jezik signalizacije i drugi, koji imaju različite namene u sistemu ljudske komunikacije.
No, bez obzira da li je prirodni ili veštački, jezik je uvek u obavesnoj, informativnoj funkciji. Jezikom se oslikavaju i prenose sva dostignuća ljudske civilizacije i sva obeležja objektivnog i subjektivnog sveta. Osnivač srpske države, Stefan Nemanja, govorio je da se čuvanjem jezika, mogu zaštititi interesi države i naroda. Njegove reči iz Hilandarske povelje, najrečitije govore o tome: "Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznatniju reč svoga jezika". Istorija mnogih naroda pokazala je da se gubljenjem jezika istovremeno gubi i nacionalna samobitnost.

Pojam kulture

Mnogi ljudi danas koriste shvatanje "kulture" koje se razvilo u Evropi tokom 18. i ranog 19. veka. To shvatanje kulture odražavalo je nejednakost unutar evropskih društava i među evropskim silama i njihovim kolonijama širom sveta. Ono izjednačuje „kulturu“ s „civilizacijom“ i suprostavlja oboje „prirodi“. Prema tom mišljenju neke su zemlje civilizovanije od drugih kao što su i neki ljudi kulturniji od drugih. Stoga su neki kulturni teoretičari zapravo pokušali izbaciti popularnu ili masovnu kulturu iz definicije kulture.
Kultura se u praksi odnosi na elitna dobra i aktivnosti kao što su visoka moda ili muzejska umetnost i klasična muzika, te reč kulturan označava ljude koji znaju o tim aktivnostima i sudeluju u njima. Na primer, neko ko koristi 'kulturu' u smislu 'kultivacije' može uveravati da je klasična muzika najotmenija od muzike radne klase kao što su pank, turbo folk ili domorodačka muzička tradicija australijskih Aboridžina.
Ljudi koji koriste "kulturu" na taj način paze da je ne koriste u množini. Oni veruju da ne postoje posebne kulture, svaka sa svojim vlastitim vrednostima i logikom, nego radije koriste samo jedan standard rafinacije kojim se sve grupe mogu objasniti. Stoga su oni ljudi koji imaju različite običaje shvaćeni kao "nekulturni" zbog "njihove različite kulture". Ljudi s nedostatkom "kulture" često se čine "prirodnijima", pa posmatrači često kritikuju elemente visoke kulture zbog potiskivanja "ljudske prirode".
Neke socijalne kritike od 18. veka pa nadalje prihvataju taj kontrast između kulturnih i nekulturnih, ali naglašavaju da su rafiniranost i razrađenost kvarenje, a neprirodni razvoj onaj koji zakriva i izobličuje ljudsku suštinsku prirodu. Na račun toga, narodna muzika ljudi iz radne klase je iskreno izražavanje prirodnog načina života, dok je klasična muzika površna i dekadentna. Jednako, ljudi koji nisu sa Zapada često se vide kao 'plemeniti divljaci' koji žive autentičnim neokaljanim životima koji još uvek nisu složeni i iskvareni visoko raslojenim kapitalističkim sistemom Zapada.

Jezik i govor

Čovekova svest o potrebi komunikacije stara je koliko i nagon za opstanak, a snažna kao osećanje gladi ili ljubavi; neophodna kao hrana, voda ili vazduh. Želja da se iskažu misli ili osećanja, da se kome nešto saopšti, ili reakcija na životno okruženje i različite okolnosti, bili su sastavni deo svakodnevice čovekovog dalekog pretka. Iskonski nagon za spoznajom sveta i napor da se pronikne u tajne prirodnih zakona i pojava, da se o istim iskažu sopstveni stavovi, ili da se saznaju reakcije drugih i dođe do novih saznanja, rodili su ljudski govor koji je još od prapočetaka ljudske civilizacije, pa do danas, bio konstantna osobenost čoveka, znak njegovog raspoznavanja i superiornosti nad svim bićima zemaljskog sveta.
Jezik i govor su istorijska kategorija. Govor je satkan od glasova, koji različitim kombinovanjem daju veće govorne celine. Tlas je osnovni elemenat govora. Valja znati da "glas i govor predstavljaju celinu i jedinstvo, pa bez kulture glasa, ne može biti prave kulture govora" . Nastanak govora vezuje se za postanak čoveka. Jezik i govor su stalni pratioci čoveka i društva u celini. Misao koju nala-zimo u indijskim Upanišadama: "Govor u čoveku sabirno je mesto svih znanja", sugeriše stav da govor nije samo osobenost čovekove individue, nego i iskustvena vrednost ljudske civilizacije. Govor, prema tome, ima i socijalnu, kreativnu i ideološku vrednost.
Nema govora bez jezika, niti jezika bez govora. Govor se ostvaruje posredstvom jezika, kojije po školskoj definiciji osnovno sredstvo za sporazumevanje među ljudima. Doduše, čovek svoje misli i osećanja može iskazivati i bojama, zvižducima, pantomimom, mimikom, ili na neki drugi način, ali to još uvek nije živi jezik niti govor, već samo neki od mnogo govora.

Funkcija jezika

Jezik je spona među ljudima i narodima. Delujući kao znak ličnog identiteta i kolektivne pripadnosti, jezik ističe sličnosti i služi kao sredstvo raspoznavanja.
Smatra se da nas drugi ljudi procenjuju prema četiri načina preko kojih komuniciramo:

• Na osnovu onoga šta radimo
• Kako izgledamo
• Šta govorimo
• Kako to govorimo

Govorenje u najvećoj meri prenosi identitet ličnosti i identitet poruke. Pri tom nam nisu važne samo reči. Kako na svetu ne postoje dva ista čoveka, tako ne postoje ni dva ista načina komunikacije. Da bi čovek uspešno komunicirao, tj.da bi se uspeo adekvatno izraziti, nije najvažnije naučiti pravila retorskog govorenja. Najvažnije je osloboditi se nesigurnosti i psihološke ukočenosti.

Prevladavanje straha odjavnoggovorenja predstavlja osposobljenost za prevladavanje i drugih oblika strahovanja, omogućujući nam da izađemo na kraj bilo s kim i bilo s čim, te da postanemo uspešni i tamo gde smo bili neuspešni. Ta novostečena sigurnost nam olakšava rešavanje svakodnevnih teškoća, čak na način da nam postaje zanimljivo, izazovno i privlačno i ono što nam je do juče izgledalo nerešivo.
Uostalom, u delu "Fedar", Platon tvrdi da govor "isto kao i živo biće, mora biti organizovan tako da ima vlastito telo kome neće nedostajati ni glava, ni stopala, ni trup, ni udovi, nego će svi oni biti raspoređeni tako da odgovaraju i jedni drugima i celini."
Kod svakog pojedinca reč nailazi na drugu asocijaciju. Smatra se da ljudi misle brzinom od oko 600 reči u minuti, ali govore brzinom od oko 150 do 200 reči u minuti. To znači da nam misli brže beže nego što teku reči koje slušamo. 

 Jezička kultura

Kult kazane reči bio je visoko razvijen kod Grka i Rimljana, kod kojih su retorika (govorništvo) i elokvencija (rečitost) tako brižljivo negovane, da su ulazile u osnovno obrazovanje svakog slobodnog građanina. Iz antičkih vremena kultura govora se prenela najpre u romanske, a potom i u ostale kulturne zemlje Evrope, tako da se dikcija u njima tradicionalno negovala. U nauci o govorenju valja razlikovati dva sasvim različita pojma. To su:

• jezičko osećanje i
• jezička kultura.

Jezičko osećanje

Jezičko osećanje je urođen smisao za gramatički pravilno izražavanje, tačno akcenatsko naglašavanje reči i smisao za prelaženje silaznih akcenata na proklitiku uz njihovo preobraćanje iz silaznih u uzlazne akcente. Jezičko osećanje zavisi od sredine u kojoj je neka osoba rođena i odrasla. Stiče se u detinjstvu slušanjem dobrog jezika, a nasleđuje se genetski, kao i muzikalnost. Najlakše se stiče u sredinama koje se služe četvoroakcenatskim sistemom zato što on garantuje tačnu upotrebu akcenata, logičku melodiju rečenice i prijatnu melodičnost govora.

Jezička kultura

Lična jezička kultura jeste naknadno stečeno znanje sopstvenim trudom i briga oko kultivisanja sopstvenogjezika i govora. A trud oko podizanja čovekove lične jezičke kulture mora biti utoliko veći ukoliko je njegovo urođeno jezičko osećanje manje razvijeno. Lična jezička kultura se ispoljava u stepenu usvojenosti gramatičkih pravila standardpog književnog jezika.
Da bi neko u svom govoru imao zastupljene sve elemente jezičke kulture, potrebno je da svoju govornu i pisanu reč usaglasi sa normativnim zahtevima koji važe kako u fonetici i ortoepiji, tako i u morfologiji i sintaksi. Bez usvajanja tih odlika književnogjezika, niko ne može steći potpunu jezičku kulturu.

Čovek se rađa sa urođenom tajanstvenom govornom moći, ali razvitak govora svake jedinke zavisi od raznovrsnih govornih činilaca koji mogu biti organski, sredinski, intelektualni i emocionalni. Govor se sastoji od reči, a reči su samo simboli iskazani pomoću glasova. Reči služe da se njima izrazi neki pojam ili neka misao. One u velikoj meri zavise od prilika u kojima jedno društvo živi i od kul-turnog nivoa na kome se ono nalazi.
Jezik je stalni pratilac čoveka u njegovom životu, on zajedno s njim raste i razvija se, dopunjava i usavršava. Čovek se legitimiše svojim jezikom. Jezik kojim jedan čovek govori jeste najtačnija i najvernija slika vrednosti njegove duhovne kulture.

Ako se polazi od toga da je jezik duhovna tvorevina ljudskog društva, onda je glas kao najsitnija govorna čestica osnovni elemenat jezika. Pomoću glasova svrstanih u reči duhovne vrednosti se prenose od jedne individue do druge. Dakle, jezik je sredstvo kojim govornik svoj duhovni svet, svoje misli, osećanja i doživljaje saopštava drugim ljudima.
Govoriti se može ne samo rečima, nego i bojama, izrazom lica i očiju, pokretima tela. Gluvonemi se sporazumevaju pomoću gestova, baletski umetnici i pantomimičari pokretima tela i mimikom izražavaju i najsloženija duševna stanja likova koje tumače. To sve jeste govor, ali nije jezik, jer jezik je govor čoveka pomoću artikulisanih glasova svrstanih u reči i rečenice tako da je moguće drugome saopštiti ne samo svoje trenutno osećanje i želje, nego i svoje misli koje be odnose kako na sadašnjost, tako i na prošlost i na budućnost.

Jezik je ne samo glavno sredstvo sporazumevanja među ljudima i iskazivanja naučnih i filozofskih misli, nego i glavno izražajno sredstvo nekih umetnosti. Jezik je plod razvitka ljudske zajednice i van nje ne može postojati. Da bi mogao služiti kao sredstvo sporazumevanja, jezik mora imati fonetski, morfološki, sintaksički i leksički sistem. Jezik je plod razvitka ljudske zajednice i van nje ne može postojati. Jezik je nastao iz stvarne čovekove potrebe opštenja sa drugim ljudima.
Govor je zvučna realizacija jezika koja služi da se sadržaj misli prenese odjednog do drugog lica. Govor ne može postojati bez jezika, ali ni jezik bez govora. Tehnika govora podrazumeva pravilno disanje i pravilan izgovor svih trideset glasova korišćenjem celokupne govorne aparature.

Elementi posebne govorne tehnike koji doprinose postizanju kreativnosti u verbalno.m komuniciranju su:

• Rracionalno izlaganje i ekonomičnost u jeziku se ogleda u izboru jezičkih sredstava u okviru protoka informacija u internom delu komunikacijske mreže i u okviru eksternog toka u informisanju javnosti. U tom smislu se može govoriti o odlikama stila kao što su: jasnost, postojanje čvrste koncepcije, konciznost, ekonomičnosti skladnost. Jednostavan i jezgrovit način mišljenja treba razumljivo i razgovetno preneti slušaocima i sagovornicima, obrazlažući osnovni nacrt teme. U toku racionalnog izlaganja presudno je izlaganje određenog stepena intenziteta i emocioialno zalaganje za dinamično saopštavanje poruka, što, takođe, doprinosi uspehu konverzacijskog čina i komunikacijskog procesa uopšte. Specifično je izlaganje u kontaktima sa štampom: konkretno, precizno, jasno izražavanje što predstavlja veliku uštedu u vremenu. U kontaktima sa elektronskim medijima, izlaganje dopunjeno interesantnim primerima široj javnosti postaje blisko, dostupno, razumljivo i jasno. Racionalno izlaganje zahteva selekciju obrađenog i pripremljenog materijala, odabir promotivnog materijala, statističku obradu raspoloživog vremena za efikasno i skonomično izlaganje. Pripremanje jezgrovite koncepcije moguće je ostvariti izborom odgovarajuće terminologije, organizacijom materijala, konciznim izlaganjem u usmenoj ili pisanoj formi, slikovitim, živopisnim objašnjenjem, isticanjem zanimljivih primera.

• Motivisanost za razgovor je preduslov efektnog komuniciranja. Ona se ispoljava kroz dinamičnost, informisanost, sigurnost u toku govornog čina. Kreativnost se može, takođe, ispoljiti u plasiranju informacija na jedan nov, individualan način, kombinacijom maksimalne informisanosti, obaveštenosti i tehničke, praktične pripremljenosti za nastup. S tim u vezi je izražajnost komponenta koja podrazumeva upotrebu slikovitih, živopisnih izraza, zanimljivo melodijsko kretanje u okviru reči i rečenica. Izražajnost je i pravilno definisanje teme.

• Izgrađeni glasovni kvaliteti govornika uslov su dobrog govorsnja. Uspehu komunikacijskog procesa doprinose sledeće vokalne karakteristike govornika: zdrav, čist, sonoran glas, pravilno disanje, izbor centralnogregistra i adekvatne visinetona, kao i odabir određenog tempa i ritma. Snaga govora i kreativnost u izražavanju, mišljenju i interpretiranju ne znače samo sposobnost da se poruka prenese do slušalaca, već mogućnost da se deluje na mišljenje i osećanje, da se prenosi pozitivna energija. Glas je moćno izražajno sredstvo, a mogućnosti ljudskog glasa su skoro neograničene. Govorna kultura nije samo težnja ka odnegovanom jeziku, već težnja ka jezičkoj snalažljivosti, bogatstvu i gipkosti jezika, sposobnosti govornika da se prilagodi situaciji i da uvek ostane na nivou i visini dobrog kazivanja. Ličnost govornika se ogleda kako u pogledu izbora sadržaja i ipterpretaciji, tako i u prilagodljivosti, fleksibilnosti, elastičnosti i snalažljivosti u toku živogi aktivnog procesa komunikacije.  

Aspekti kulture govora

Kultura govora se može posmatrati sa lingvističkog, estetskog i socijalnog aspekta.
Lingvistički aspekt obuhvata nauku o jeziku. Primena jezičkih sredstavau određenoj situacijirealizuje sejezičkom normom. Nauka o pravilnom jeziku i govoru usvojenom normom nameće funkcionisanje jezičkih sredstava. Pri tome treba voditi računa o artikulaciji, morfološkim, fonetskim i sintaksičkim pravilima.
Estetski aspekt podrazumeva razvijanje estetskih osećanja i kod onoga ko govori i kod onoga ko sluša.
Da bi govor bio misaono bogat i logičan koriste se stilska sredstva. To ne znači da je svakodnevni govor oslobođen estetske dimenzije. Estetski aspekt najviše dolazi do izražaja u izražajnrm čitanju i recitovanju, u oratorstvu i prilikom dramatizacije književnih dela. 
Socijalni aspekt u vezi je s nastankom društva i uporedo se razvijao. Na komunikativnost kao glavnu vrednost govora prvi je ukazao osnivač moderne lingvistike Ferdinand de Sosir. Za njegaje jezik organizovani sistem znakovakoji imaju komunikativnu vrednost. Jezik zavisi od mnogih faktora: nasleđa, stepena-obrazovanja, socijalne sredine. Kreativnost je osobina i obeležje ličnosti, a posebno dolazi do izražaja u konverzacijskom činu.
Čovek je rano u svom razvitku osetio potrebu za razmenom informacija. S pravom se smatra da bi ljudski život bio neodrživ bez jezičkog opštenja. Čovek oseća potrebu da komunicira jer se tako potvrđuje kao društveno biće. To znači da je sporazumevanje neophodno i sa psihološkog i sa socijalnog gledišta. 
U jeziku značajnu ulogu igra psihofiziološki fenomen, pa je govor više ili manje emocionalno obojen. Da bi se ostvario govorni akt, potrebno je da aktiviramo psihofiziološki mehanizam, tj. jezičku sposobnost, čime se omogućuje proizvođenje i shvatanje govora. Čovek je društveno biće koje pripada određenoj jezičkoj i kulturnoj zajednici, a sporazumevanje članova zajednice omogućeno je na osnovu zajedničkog jezičkog koda i kulturnih navika. Ono je, dakle, socijalno uslovljeno. Čovek i stupa u komunikaciju radi predaje ili primanja informacije, a to je, takođe, manifestacija socijalne prirode sporazumevanja.
Govor je prvenstveno lingvistička pojava, jer su govorna sredstva najpre jezička i ona čine osnovu verbalne komunikacije.Tek potom dolaze i druga, kao što su mimika i gestovi.
Prema načinu ostvarivanja govornog događaja govor se može javiti kao monolog i kao dijalog.
Tek na početku 19.veka lingvistika je postala moderna nauka o jeziku. Jedno njeno područje je dugo vremena bilo u okviru retorike, a to je stilistika. Predstavnici ženevske lingvističke škole, Ferdinapd de Sosir i Šarl Bali osnivači su moderne stilistike kao posebne lingvističke nauke. Jezik je istovremeno i izraz zajednice i izraz pojedinca. Osnovica muje normativna gramatika koja opisuje fizička i fiziološka svojstva glasova (fonetika), utvrđuje vrste reči i njihove oblike (morfologija), te određuje vrste reči, njihove oblike i službu u rečenici (sintaksa). Gramatika, dakle, opisuje utvrđuje i sistematizuje jezičku građu. Predmet stilistike je stil.

Zaključak

Jezik je u velikoj meri apstraktna pojava. Međutim, samo poznavanje jednog sistema znakova još nije dovoljno za komunikaciju. Za verbalno opštenje je neophodno da se jezik materijalizuje, tj. učini dostupnim čulima. Zato se u svim situacijama jezičkog komuniciranja jezički sistem stavlja u pokret i realizuje, a realizacija jezika jeste govor. Tako je govor skup svih pojedinačnih ostvarenja jezika. Govoreći, mi pokrećemo mehanizme jezika na kojima se zasnivaju govorni činovi. A jezik je šema po kojoj se obrazuju rečenice koje svakodnevno izgova-ramo.
Lična jezička kultura jeste naknadno stečeno znanje sopstvenim trudom i briga oko kultivisanja sopstvenogjezika i govora. A trud oko podizanja čovekove lične jezičke kulture mora biti utoliko veći ukoliko je njegovo urođeno jezičko osećanje manje razvijeno. Lična jezička kultura se ispoljava u stepenu usvojenosti gramatičkih pravila standardpog književnog jezika.

Da bi neko u svom govoru imao zastupljene sve elemente jezičke kulture, potrebno je da svoju govornu i pisanu reč usaglasi sa normativnim zahtevima koji važe kako u fonetici i ortoepiji, tako i u morfologiji i sintaksi. Bez usvajanja tih odlika književnogjezika, niko ne može steći potpunu jezičku kulturu.

Jezik je stalni pratilac čoveka u njegovom životu, on zajedno s njim raste i razvija se, dopunjava i usavršava. Čovek se legitimiše svojim jezikom. Jezik kojim jedan čovek govori jeste najtačnija i najvernija slika vrednosti njegove duhovne kulture.

Literatura

• Dikić, N.: Osnovi retorike, Beograd, 2004. Str. 33;
• Matić, M.: logopedija, Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd, 1968. Str 312;
• www.wikipedija.org/jezik

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi