IZAZOVI ETNOCENTRIČNOG MODELA NA PRIMERU EUROCENTRIZMA I JAPANOCENTRIZMA  

Svako ljudsko biće odlikuju određene potrebe, međutim iako su potrebe iste, one se mogu zadovoljavati na mnoštvo različitih načina – ovo je često bio uzrok konflikata, a sasvim je izvesno da će i u budućnosti biti.
Dve osnovne potrebe čoveka (ne računajući one fiziološke) su potreba za komunikacijom i potreba za pripadanjem.
Komunikacija omogućava da steknemo nova znanja, spoznamo svet koji nas okružuje, ali i da spoznamo sami sebe.
Potreba za pripadanjem proističe iz činjenice da je čovek društveno biće, i da samo u društvu može zadovoljiti sve svoje potrebe.
Međutim, iz potrebe za pripadanjem proizilaze i konflikti koji su uzrokovani činjenicom da svako od nas teži ka tome da odbrani sistem vrednosti koji prepoznaje kao svoj.
Dinamične promene u okruženju nameću pitanje: može li se očuvati identitet grupe, a istovremeno izbeći izolacija?
Ključno je prihvatiti aksiomu da svako ″zašto?″ ima svoje ″zato!″, te da nema pitanja na koje se ne može dati odgovor, kao i da ne postoji problem koji se primenom sistemskog razmišljanja ne može reštiti.   

1. OPŠTI POJMOVI O ETNOCENTRIZMU

1.1 POJAM I DEFINICIJA ETNOCENTRIZMA

Etnocentrizam predstavlja tendenciju interpretacije i procene drugih kultura, pri čemu se kao uporedna, polazna tačka u datom poređenju uzimaju vrednosti i odlike kulture kojoj pojedinac ili grupa pripada. Ovo podrazumeva isključenje opcije postojanja kulturne različitosti – dakle, zanemaruje se činjenica da se iste duhovne i fizičke potrebe mogu zadovoljavati na različite načine .

1.1 Kultura predstavlja zbir šablona ponašanja, sistema vrednosti i ideja

Termin etnocentrizam prvi je primenio sociolog Vilijem Grejem Samner, i on etnocentrizam definiše kao: ″gledište pojedinca koji grupu kojoj pripada doživljava kao centar sveta″ i koji na osnovu vrednosti prihvaćenih u grupi kojoj pripada vrednuje ostale grupe.

1.2 Etnocentrizam predstavlja gledište pojedinca koji ostale kulture procenjuje na osnovu one kojoj pripada

Princip vrednovanja (neretko se koristi i termin : prosuđivanja) naročito je izražen u pogledu ponašanja, običaja, jezika i religije. Ovakvo ponašanje neretko vodi klasifikaciji pojedinaca i grupa na: ″normalne″ i ″divljake″, pri čemu se pod pojmom ″divljaštvo″ podrazumeva postojanje različitosti posmatrane u odnosu na dominantnu/favorizovanu grupu.
Antropolozi, među kojima se izdvajaju Franc Boa i Bronislav Malinovski, isticali su da je za svaku naučnu disciplinu (a naročito za one koje su društvenog karaktera) od vitalnog značaja da pojedinac/naučnik prevaziđe uticaj etnocentrizma, u tom smislu Boa je razvio princip kulturnog relativizma , dok je Malinovski razivo princip/teoriju funkcionalizma .
Kulturni relativizam stimuliše prihvatanje jednakosti kultura, jedinstva i bogatstva u različitosti i otvorenost uma, i predstavlja suprotnost etnocentrizma. Može se reći da je kulturni relativizam temelj policentrizma.

U smislu interkulturne kompetentnosti policentrizam se može definisati kao stav koji podrazumeva otvorenost prema drugim kulturama, životnim stavovima i mišljenjima. Policentrizam počiva na tumačenju interkulturnih odnosa ne samo na temelju ličnog iskustva, stavova i sistema vrednosti, već na uvažavanju kultura u njihovoj sveukupnosti. Policentrizam, dakle, predstavlja koncept koji je u celosti okrenut protiv etnocentrističnih modela i isti podrazumeva visok stepen interkulturne kompetentnosti . U tom smislu može se zaključiti da ne postoji suštinska razlika između pojmova kulturnog relativizma i pojma policentrizma.
Primena termina etnocentizam veoma je rasprostranjena u nauci, ali i u svakodnevnom životu, naročito u političkim odnosima i odnosima sa javnošću uopšte, pri čemu se pod pojmom etnocentrizam podrazumeva sebičnosti i ograničenost pogleda na svet, odnosno izostanak želje da se ostvari zajednička dobrobit i očuva ravnoteža na nivou celokupne planete zemlje.
U svakoj kulturi je, u manjoj ili većoj meri, primetno obeležje etnocentrizma, odnosno težnja ka isticanju sopstvene superiornosti.
Ne treba biti u zabludi da je etnocentrizam fenomen relativno novijeg datuma – praktičnih primera koji potkrepljuju ovu tvrdnju nalazimo praktično u svim segmentima života: drevni Persijanci su smatrali da je Persija centar sveta ( ne samo usled toga što nisu raspolagali tačnim geografskim podacima, već i iz drugih brojnih razloga); naziv države Kine nastao je kao spoj dva idioma/reči od kojih jedna znači ″centar″ a druga ″zemlja″ - iz istog razloga je Kina na brojnim drevnim mapama prikazana kao centar sveta ; Sjedinjene američke države su zauzele tradicionalno etnocentrični stav prema ostatku sveta, a isti najbolje oslikava čuvena rečenica koju je izgovorio Abraham Linkoln: ″Sjednjene američke države su poslednja i najveća nada planete Zemlje″. Međutim, Sjedinjene američke države i mnoge druge kulture doživljavaju kao centar sveta – rezultat toga je nastanak čuvenog fenomena ″američkog sna″, kao i promena šablona ponašanja kod mladih naraštaja širom sveta.
Etnocentrističke osobine nacije su pored religije i sistema vrednosti izarežene i u jeziku date nacije – primera radi: u Sjedinjenim američkim državama se svi imigranti nazivaju zbirnom imenicom ″allien″ (tuđin) ; u Nemačkoj je u širokoj primeni termin nichtdeutscheurkunft (nenemačkog porekla) ; u Luksemburgu je u upotrebi termin allochton (stranac, tuđin) itd.
Sa psihološkog aspekta posmatrano etnocentrizam je sasvim normalna odlika svakog ljudskog bića, a isti nastaje momentom podele kultura na ″tuđe″i ″sopstvenu″ do koje dolazi u umu pojedinca. Obzirom da je čovek društveno biće, te oseća neodoljivu potrebu za tim da pripada nekoj grupi – pojedinac će pri pomenutoj podeli kulturu kojoj pripada automatski okvalifikovati kao ″višu″, odnosno kao kulturu sa višim stepenom vrednosti.
Dakle, etnocentrizam je prirodna, a ne veštačka pojava, on je nastao momentom nastanka ljudskog bića a proizvod je činjenice da se osećamo prijatnije u društvu sebi sličnih jedinki .
Prilikom susreta sa kulturama drukčijim od one kojoj pripadamo mi doživljavamo svojevrsni kulturni šok – rezultat može biti različit, ali generalno se može reći da postoje tri ishoda: odbacivanje, indiferentnost ili prihvatanje te kulture (do poslednjeg ishoda dolazi ukoliko se pod uticajem okruženja ta nova kultura okvalifikuje kao superiorna).
One kulture koje karakteriše visok stepen porodične povezanosti i/ili organizovanje u obliku plemenskih zajednica, koje su zatvorenog tipa i visoko etnocentričnog karaktera, dominantne su u onim ekonomskim sistemima čija su odlika visoki transakcioni troškovi. Međutim, takav tip organizacije u datim ekonomskim sistemima neretko rezultira nastankom udruženja kriminalnog karaktera – najbolji primer predstavljaju Rusija, Sicilija i Sjedinjene američke države. Naravno, valja imati na umu da postoji određen stepen različitosti u pogledu načina organizacije unutar ovih grupa, ali da je ista proizvod obeležja datih kultura, odnosno sistema vrednosti i načina ispoljavanja moći.
Prema socio-evolutivnim teorijama ovaj vid grupisanja je sasvim logičan usled činjenice da postoji usaglašavanje interesa među pripadnicima istih, a koje je proizvod genetske sličnosti. U tom smislu, etnocentrizam se često tumači i kao prirodni, viši oblik nepotizma.
Međutim, nemaju svi naučnici negativan stav prema etnocentrizmu, naime pojedini istaživači kao što je npr. Šelbi Stil zauzimaju stav da je etnocentizam normalna pojava u svakom društvu, te da su akcije koje imaju za cilj minimiziranje etnocentrističkog ponašanja tek vid moralnog izduvnog ventila, koji za cilj ima minimiziranje osećaja krivice kod dominantne kulture, te da su oni koji javno iskazuju svoj stav etnocentrističkog karaktera iskreni, budući da ne pribegavaju licemerstvu kako bi održali poredak. Upravo taj izostanak ravnoteže i fidbeka između različitih kultura doveo je do toga da kulture ″zapadnog sveta″ budu zatrovane psihološkim problemima vezanim za pripadnost i potrebom za uništenjem, dok su ostale kulture zatrovane problemima egsistencijalnog karaktera. Komunikacija i poštovanje među kulturama moglo bi da omogući iskorenjivanje tih problema, ali osnova je iskrenost i razmenjivanje informacija među kulturama .
* * *
Vitalno je naglasiti da je etnocentrizam prirodan fenomen, on nije rezultat globalizacije ili zavere iza koje se krije novi svetski poredak (mada pod dejstvom istih može poprimati drukčije dimenzije) , već je produkt prirode samog ljudskog bića, psiholoških procesa koji se odvijaju u njemu i koji formulišu šablone ponašanja. Uzrok činjenice da se etnocentrizam tumači kao veštački nastao fenomen počiva na neumerenom ponašanju pojedinaca, koji su (ne)svesno preuveličavali ulogu kulture kojoj pripadaju. Takođe, ponašanje pojedinca ne treba poistovećivati sa ponašanjem grupe kojoj pripada, jer u suprotnom etnocentrizam može olako prerasti u daleko malignije forme klasifikacija kultura i nacija.
Najdelotvornije dejstvo za potiskivanje negativnih manifestacija koje proističu iz etnocentrizma jeste razvijanje i unapređenje interkulturne kompetentnosti, koja omogućava dostizanje kulturnog relativizma.

1.1.1 ETNOCENTRIZAM ≠ RASIZAM 

Iako se, na prvi pogled, čini da je razlika između ova dva pojma isključivo semantičke prirode, veoma je važno naglasiti da između istih postoji jasna granica, te da se oni moraju tretirati kao zasebni fenomeni.
Linija razdvajanja između rasizma i etnocentrizma je krajnje tanka, naročito ako se uzme u obzir da ekstremni etnocentrizam može prerasti u rasizam, međutim, upravo iz toga i proističe početna razlika između ova dva fenomena: rasizam je radikalan, dakle krajnje ekstreman dogmatski pristup, i njegova osnovna težnja je primenjivanje svih instrumenata i metoda u cilju dokazivanja urođene superiornosti određene jedne rase nad svim ostalim rasama, jer postoji samo jedna dominantna rasa u odnosu na koju su sve ostale inferiorne .
Rasizam je kao ideologija nastao na teritoriji današnje Španije u periodu ″smene kultura″ (Requonqista), a svoj vrhunac dostiže u XIX veku, kada su nastale prve naučne rasističke teorije i ideologije, i koje su kasnije postale temelj fašističkog i nacističkog pokreta. Naravno, rasizam je kao misao i fenomen postojao i pre toga, međutim dok se etnocenrizam može posmatrati kao prirodan fenomen koji proističe iz psiholoških potreba – potrebe za pripadnošću, rasizam je, u suštini, veštačka tvorevina koja je rezultat ambicija za dominacijom na regionalnom/globalnom nivou.
Etnocentrizam može, putem dejstva raznorodnih procesa prerasti u rasizam, ali prelazak rasizma u etnocentrizam ostvaruje se gotovo isključivo nasilnim putem – posredstvom dejstva druge, u tom trenutku dominantnije kulture, mada u izvesnom broju slučajeva može biti i rezultat sistematskog uvećanja i unapređenja interkulturne kompetenosti.

 DEJSTVO DOMINANTNE (NADMOĆNIJE ) KULTURE
 


RAZVOJ I UNAPREĐENJE INTERKULTURNE KOMPETENTNOSTI 

 

1.4 Rasizam se transformiše u etnocentrizam gotovo isključivo nasilnim putem

Podloga nastanka rasizma su gotovo uvek socijalna previranja, nastanak novog tržišta velikih srazmera, što ne mora nužno biti slučaj sa etnocentrizmom.
Takođe, rasizam je često poprima institucionalne okvire, što ne mora biti slučaj sa etnocentrizmom.

1.2 POJAM KOMUNIKACIJE 

Postoji znatan broj definicije pojma komunikacije, međutim osnovnom definicijom smatra se sledeća: ″komunikacija predstavlja prenos informacija koji se odvija između najmanje dva učesnika″ . Međutim, većina naučnika koji se bave izučavanjem komunikacije kao fenomena ovu definiciju smatraju nepotpunom, te je daleko češće u primeni Lasvelova maksima kojom se ova definicija proširuje, a koja glasi: ″ko govori, kome se obraća, u kom maniru i koji su ostvareni efekti″.

1.5  Najjednostavniji oblik komunikacije odvija se između dva učesnika prostom razmenom osećanja, ideja ili misli...

Dakle, komunikacija predstavlja razmenu misli primenom različitih metoda: govorom, simbolima i signalima i putem drugih fizičkih metoda.
Postoji neverovatan raspon termina kojima se označava pojam komunikacije: iskazivanje osećanja i misli, razgovor, slušanje, razmena misli, pisanje.... Potreba za komunikacijom je urođena – ljudi žele da budu saslušani i cenjeni.
Poruke koje se šalju putem komuniciranja, mogu imati različite namene u zavisnosti od potreba individue ili organizacije, koja komunicira .Ove poruke se koriste da informišu, upitaju, stimulišu, podstaknu, nagovore, utiču, pruže znanje ili da zabave. Stoga način na koji se ostvaruje komunikacija – kreiranje i slanje poruke, najčešće zavisi od nekoliko glavnih činilaca:
-situacije;
-prirode ( sadržaja ) poruke;
-broja ljudi kojima je poruka namenjena (što je posebno značajno).

Međutim, ukoliko se u obzir uzme prisustvo velikog broja medija koji učestvuju u procesu komunikacije, direktno ili indirektno, a koji kreiraju ″buku″, ova tri elementa ne definišu u potpunosti složen pojam komunikacije, jer isključuju dejstvo okruženja na pojedinca, njegov psihološki sklop i način obrade primljene poruke, kao i odgovor na poslatu poruku.

1.2.1 OKVIRI KOMUNIKACIONE TEORIJE 

U akademskim krugovima postoje neslaganja u pogledu definisanja i obima pojma komunikacija, što je uzrokovalo forumulisanje velikog broja komunikacionih teorija.
Značaj komunikacionih teorija ne ogleda se samo u definisanju pojma komunikacije, vec se ogleda i u povezivanju komunikacije sa drugim disciplinama – ovaj čin povezivanja i izučavanja komunikacije u svetlu drugih društvenih fenomena i nauka sasvim je logičan, budući da je komunikacija u toj meri duboko ukorenjena u ukupnoj društvenoj strukturi da bi posmatranje iste kao zasebnog fenomena bilo potpuno pogrešno.
Prilikom sagledavanja komunikacije kao fenomena i komunikacionih teorija preporučljivo je da se sagledavanju pristupi sa sledećih aspekata:

• mehanicistički aspekt: sa mehanicističkog aspekta posmatrano komunikacija prestavlja savršeni proces prenošenja poruke od pošiljaoca ka primaocu – mehanicističke teorije ne bave se pitanjem razmene emocija, već isključivo uspešnošću procesa prenošenja početne informacije od pošiljaoca ka primaocu; prenos poruke ne podrazumeva isključivo verbalne oblike komunikacije;

   

1.6 Sa mehanicističkog aspekta važno je samo da poruka stigne do primaoca

• psihološki aspekt: sa psihološkog aspekta posmatrano komunikacija predstavlja čin slanja tačno određenje poruke primaocu, pri čemu je pažnja usmerena na psihološke procese koji se po prijemu i ″dešifrovanju″ poruke odvijaju u primaocu, u tom smislu psihološke komunikacione teorije bave se posledicama – ehom poruke i uključuju emocije kao determinantu uspešne komunikacije, takođe proučava se i uticaj buke iz okruženja na odvijanje i uspešnost komunikacionog ciklusa, jer buka može u potpunosti poremetiti te procese i dovesti do neuspeha komunikacionog ciklusa;osim buke na valjano ″dešifrovanje″ upućene poruke utiču i iskustvo primaoca, njegova ubeđenja, sistem vrednosti, ideje vodilje, kao i ukupno psihološko stanje;

1.7 Buka ne mora poticati iz okruženja, ali može dovesti do nesporazuma sa katastrofalnim posledicama

• socijalno-konstrukcioni aspekt (aspekt upotrebe simbola): sa ovog aspekta posmatrano komunikacija predstavlja proizvod stvaranja, razmene i stvaranja značenja;
• sistemski aspekt: sa sistemskog aspekta posmatrano komunikacija predstavlja proces transformacije – interpretacije i reinterpretacije na putu od pošiljaoca do primaoca, pri čemu se posebna pažnja posvećuje transformaciji koju poruka doživljava prolazeći na tom putu kroz veliki broj subjekata.

Konteksti
Veliki broj istraživača koji se bavi istraživanjem fenomena komunikacije vrši klasifikaciju vidova komunikacije prema nivoima ili kontekstima na kojima se komunikacija odvija.
U tom smislu, može se reći da je osnovna (polazna) podela komunikacija na masovne i direktne komunikacije.
Međutim, kako je ova podela isuviše uopštena dolazi do dalje klasifikacije na sledeće tipove komunikacija: interkulturna i internacionalna komunikacija, komunikacija unutar malih grupa i komunikacija unutar velikih grupa, zatim podklasifikacija prema tehnologijama komunikacije i td.
Na osnovu nivoa ili konteksta sa koga se posmatra komunikacija kao fenomen, mogu se klasifikovati i komunikacione teorije.

Pretpostavke
Robert Kreg navodi sledećih 7 stavki-tradicija kojima se treba posvetiti pažnja  u cilju klasifikacije komunikacionih teorija i u cilju temeljnog proučavanja komunikacije kao fenomena:

• retorika – praksa razvoja umetnosti rasprave;
• semiotika – komunikacija putem signala;
• fenomenologija – dijalog i izučavanje iskustava drugih;
• kibernetika – obrada informacija;
• socio-psihologija – izražavanje, interakcija i uticaj;
• kritika – razmišljanje o učinjenom i izrečenom;
• sociokulturološki uticaj – reprodukcija društvenog poretka.

1.2.2 POJAM I ZNAČAJ INTERKULTURNE KOMUNIKACIJE

Intekrukulturna komunikacija predstavlja polje naučnog istraživanja koje se bavi izučavanjem odnosa koji nastaju i odvijaju se između pripadnika pojedinaca i grupa koji potiču iz različitih kultura. Interkulturna komunikacija se, takođe, bavi izučavanjem prepreka na putu ka uspešnom ostvarenju takve komunikacije, kao i načinima za uklanjanje ili minimiziranje istih, kao i posledicama koje one izazivaju.
Cilj izučvavanje interkulturne komunikacija kao fenomena je, dakle, uspostavljanje pravila i principa koji će pripadnicima razlkičitih kultura omogućiti da uspešno komuniciraju.
Interkulturna komunikacija predstavlja veoma složenu naučnu oblast koja predstavlja kombinaciju metoda i znanja iz oblasti atropolgoije, sociologije, psihologije i komunikacije, a poseban naglasak stavlja se na izučavanje međuetničkih odnosa.

Teorije interkulturne komunikacije
Temelj najvećeg broja teorija o interkulturnoj komuniaciji predstavljaju naučni radovi koji se bave izučavanjem sistema vrednosti ili kulturnih dimenzija. Među tim radovima kao najznačajniji izdvajaju se readovi Edvarda Hola, Gerta Hofšteda, Harija Triandisa, Fonsa Trompenaarsa i Šalom Švarca.
Interkulturna komunikacija predstavlja relativno mladu naučnu disciplinu na šta nam ukazuje i činjenica da je prvi doktorat o interkulturnoj komunikaciji odbranjen 1973. godine .
Teorije o interkulturnoj komunikaciji imale su snažan uticaj na menadžment i ekonomiju kao nauku. Međutim, na teorije o interkulturnoj komunikaciji ne treba gledati kao na definitivne prikaze stvarnosti ili kao na «neočekivanu silu koja se iznenada pojavljuje» i automatski omogućava uklanjanje svih prepreka ka uspešnoj interkulturnoj komunikaciji, već isključivo iste treba posmatrati kao mentalni alat koji omogućava da se problemi koji nastaju prilikom komunikacije između pojedinaca i grupa sagledaju sa različitih aspekata, a u cilju iznalaženja optimalnog, sistemskog rešenja.
Kritike na račun teorija o interkulturnoj komunikaciji u velikoj meri potekle su od strane menadžera i naučnika koji se bave izučavanjem menadžmenta kao fenomena, što je sasvim logično, budući da su tokom direktnog učešća u procesu interkulturne komunikacije ili indirektnog, imali prilike da se uvere u zakonomernost datih teorija. Primera radi:Holden Najdžel samtra da je najveći nedostatak teorija o interkulturnoj komunikaciji sadržan u činjenici da je većina istih bazirana na konceptu kulture kakav je bio prihvaćen u XIX veku, a prema kome se na kulture gleda kao na izvor razlika, a ne kao na suštinu, odnosno osnov bivstvovanja i evolucionog napretka.
Sledeća kritika uprerena je ka klasifikaciji kultura koju je sačinio Gert Hofšted, a koja je, prema mišljenju istraživača, u nedovoljnoj meri realna i primenljiva, a i uzeta je zdravo za gotovo, te je u izvesnoj meri stekla i status aksioma.
Interkulturna komuniacija će, kao polje istraživanja, svoju funkciju započeti da ostvaruje tek onda kada se bude usvojen drukčiji pristup u sagledavanju sveta i kultura u celosti, odnosno kada se bude prihvatio princip kulturne međuzavisnosti, a odbaci princip komparativnosti kultura.

1.2.2.1 PRINCIPI INTERKULTURNE KOMUNIKACIJE 

Principi interkulturne komunikacije predstavljaju okvire unutar koji se odvija proces razmene informacija nedvosmislenog karaktera između pripadnika različitih kultura, a koji je dizajniran tako (proces komunikacije) da se prilikom razmene informacija očuva međusobno uvažavanje i poštovanje i tolerancija.
U tom smislu, pod pojmom kulture podrazumeva se zajednički sistem simbola, verovanja, stavova, vrednosti, očekivanja i težnji, kao i ponašanja i normi. Kultura je odličje koherentnih grupa i nije teritorijalno ograničena.
Principi interkulturne komunikacije nisu primenjljivi samo u socio-psihološkim istraživanjima, oni dolaze do izražaja u svakodnevnim aktivnostima – od odnosa koji nastaje kada turisti odlaze u druge zemlje i istom prilikom se suočavaju sa razlikama u sistemu vrednosti  i ponašanja, preko odnosa kji nastaju u kompanijama koje posluju u zemljama šriom sveta, sve do uspostavljanja, razvijanja i očuvanja diplomatskih odnosa.
Među brojnim faktorima koji su uticali na to da naraste značaj interkulturne komunikacije izdvajaju se dva:

• transfer tehnologija (on je doveo do češćeg susreta među pripadnicima različitih kultura – internet je omogućio neograničenu komunikaciju, dok je razvoj avio industrije omogućio direktni susret kultura) – izazov koji je povezan sa transferom tehnologija leži u činjenici da ne doživljavaju pripadnici svih kultura na isti način probijanje kulturnih barijera: neki to doživljavaju kao izvor mogućnosti, a neki kao otvorenu pretnju, te samim tim zauzimaju neprijateljski, defanzivan stav što vodi procvatu etnocentrizma;
• globalizacija (po mišljenju izvesnog broja naučnika, globalizacija je uticala na umanjenje kulturnog šoka, što je opet dovelo do pomeranja kulturnog diverziteta sa scene, te je u tom smislu uzrokovala umanjenje mogućnosti za nastanak konfliktnih situacija – međutim, i ako je u izvesnoj meri prihvatljiv, ovaj pristup na kulture gleda kao na homogeno tržište, isuviše je uopšten i samim tim ograničeno realan; proizvod ili brend najvećim delom utiče na materijalistički segment bića, na njegovu želju da poseduje i iskusi, dok psihološki segment bića u najvećem broju slučajeva ne biva tangiran istim, prema tome prodaja i performanse nekog proizvoda nemaju tu sposobnost da utiču na široki raspon faktora koji razdvajaju kulture jedne od drugih ).

Šta može krenuti naopako?
Pripadnike različitih kultura odlikuje različit komunikacioni ciklus – dakle, oni pristupaju dešifrovanju upućenih poruka na različiti način – što je u potpunosti određeno prihvaćenim sistemom vrednosti i vidom percepcije. Polazna pretpostavka koja omogućava isključenje konflikta ili minimizaciju istog jeste shvatanje činjenice da misli i način razmišljanja koji odlikuje nas ne mora nužno odlikovati i druga bića. Zanemarivanje ovog osnovnog principa može dovesti do sukoba i zaoštravanje odnosa među pripadnicima datih kultura, jer je odbacivanje tog principa odraz etnocentričnosti.
Glavni uzroci nesporazuma su:

• jezik – čak i onda kada su pojedinci (pripadnici različitih kultura) dobri poznavaoci jezika šanse da će prilikom komunikacije doći do nesporazuma i dalje su velike; uzrok toga je sadržan u činjenici da osoba možda zaista dobro poznaje rečnik i gramatiku datog jezika – dakle,poznaje semantički smisao jezika, međutim to ne mora da znači da ta osoba razume i način percepcije, kontekst u kome se određene reči koriste, niti da vlada jezikom simbola i signala koji su tipični za datu kulturu .
• prava, vrednosti i potrebe – pojedine kulturološke razlike lako su uočljive: hijerarhija, materijalne manifestacije kulture, međutim, veoma veliki problem u interkulturnoj komunikaciji predsavljaju fenomeni kao što su: prava (iz razloga što predstavljaju skup-kategoriju čiji se članovi podrazumevaju ili pretpostavlaju primenom sistema nagađanja), vrednosti(koje se neretko nameću od strane nadmoćnije-etnocentrične kulture) i potrebe koje su često neizrecive (predstavljaju kategoriju sačinjenu od apstraktnih pojmova: ljubav, strah, bezbednost, samopouzdanje, i td.); u tom smislu najčešći izazovi ostvarenja policentričnog modela nastaju usled izostanka empatije, a fenomeni takvog karaktera su bazirani na diskrimininaciji po verskoj, nacionalnoj ili polnoj osnovi, kao i fizičkim osobinama ili sposobnostima; u takvim situacijama pitanje identiteta igra vitalnu ulogu – naravno, uzrok netrpeljivosti može biti maskiran, krivo prikazan, pri čemu onda pravi uzrok treba tražiti u ekonomskom položaju ili moći kojom diskriminisana grupa ili pojedinac raspolaže – dakle, uzrok mržnje ne mora biti biološkog ili verskog karaktera .
• pretpostavke – prilikom ostvarenja komunikacije na interkulturnoj relaciji može doći do pogrešnog tumačenja motiva usled pretpostavljanja namera sagovornika, primera radi: prilikom susreta dva pripadnika različitih kultura jedan može biti uveren da iznosi samo svoja lična uverenja i misli, bez namere da ih nametne, dok druga strana može biti uverena da to izlaganje za cilj ima baš nametanje, odnosno promenu u ponašanju i sistemu verovanja i vrednosti; do ovakvih situacija najčešće dolazi onda kada sagovornici ne prepoznaju u sopstvenom ponašanju defanizivne šablone; međutim, iako takav zadatak deluje gotovo neostvarivo, neophodno je detaljno razjasniti nameru pre stupanja u odnos i to u pogledu smisla, suštine i obima informacija koje će biti razmenjene.
• situacija – ukoliko prilikom ostvarenja komunikacije vreme ne predstavlja presudni faktor, te sagovornici razgovoru pristupaju sa najvišim stepenom dobre volje i strpljenja – komunikacija će biti uspešna, međutim ukoliko su sagovornici pod pritiskom (bilo eksternog karaktera, ili pod pritiskom izazvanim internim potrebama) emocije mogu prevladati razum i dovesti do neuspeha u komunikacji; problem počiva na činjenici da se predrasude vrlo često koriste kao mentalni alat; u kriznim situacijama ovo će uzrokovati primenu agresivnih taktika i strategija komunikacije, a to se najčešće dešava onda kada se susret odvija u prisustvu ili pod budnim okom medija.

Unapređenje interkulturne komunikacije
Polaznu tačku ostvarenja uspešne interkulturne komunikacije predstavlja dobro poznavanje konvencija date kulture. Ovo će sprečiti da dođe do kapitalnih grešaka. Razjašnjavanje ciljeva komuniacije igra značajnu ulogu, te se tom procesu mora posvetiti dužna pažnja, kao i eliminisanju poteškoća koje proističu iz jezičkih barijera ili drugačijeg tumačenja simbola i signala.
Razvoj interkulturne kompetentnosti predstavlja najznačajniji alat za unapređenje interkulturne komunikacije.

Interkulturna kompetentnost kao alat za unapređenje interkulturne komunikacije
Interkulturna kompetentnost predstavlja sposobnost uspešnog uspostavljanja i ostvarenja komunikacije između pojedinaca ili grupa koje pripadaju različitim kulturama.
U osnovi svako ljudsko biće poseduje ovu sposobnost – u manjoj ili većoj meri. Međutim, to nipošto ne znači da je ova sposobnost urođena, pa samim tim i ograničena: ona se može unapređivati putem primene različitih edukativnih metoda. Naravno, važno je pomenuti da se ista tokom života može i umanjiti, i to prevashodno usvajanjem stereotipa i negativnih mentalnih modela.
Najvažnijim instrumentima uvećanja i unapređenja interkulturne kompetentnosti smatraju se snaga volje i emocije.  Dakle, temelj uspešne interkulturne komunikacije predstavlja emocionalna kompetentnost u sprezi sa interkulturnim senzibilitetom.Osoba koja prilikom susreta sa pripadnicima različitih kultura sa lakoćom uočava i razume· specifičan vid percepcije realnog i nadrealnog, kao i način razmišljanja, osećanja i delanja, smatra se interkulturno kompetentnom osobom.
U cilju utvrđivanja stepena interkulturne kompetentnosti ( nezavisno od toga da li se radi o utvrđivanju trenutnog stepena interkulturne kompetentnosti koji je dostigao dati pojedinac, ili o utvrđivanju maksimalnog stepena interkulturne kompetentnosti koji ta osoba može dostići ) procenuju se sledeće karakteristike date ličnosti:

• tolerancija različitosti;
• otvorenost u komunikaciji;
• fleksibilnost u ponašanju;
• emocionalna stabilnost;
• želja za postizanjem savršenstva u interkulturnoj komunikaciji;
• empatija;
• metakomunikativna kompetentnost· i
• policentrizam.

Razumevanje drugačijih vidova ponašanja i razmišljanja, kao i sposobnost da se izrazi sopstveni stav na nedvosmislen i jasan način, a u cilju obostranog razumevanja i sticanja poštovanja, uz očuvanje fleksibilnosti u onim situacijama i u vezi sa onim pitanjima kod kojih je fleksibilnost moguća i neophodna, predstavlja vrhunsku veštinu koja je preduslov mirnog suživota u globalnom selu.
Ovladati ovom veštinom praktično znači uspostaviti balans između tri ključna elementa:

• znanja ( podrazumeva: poznavanje drugih kultura, nacija, šablona ponašanja, običaja i verovanja );
• empatije ( podrazumeva: razumevanje osećanja i potreba drugih ljudi ) i
• samopouzdanja ( podrazumeva: poznavanje sopstvenih snaga i slabosti, emocionalnu stabilnost i posedovanje jasne predstave o tome šta želite ).

U cilju razumevanja pojma interkulturne kompetentnosti i interkulturne komunikacije, kao i izazova koje ona sa sobom nosi, važno je shvatiti da drastične razlike u kulturi nisu nužno povezane sa prostornom udaljenošću: dakle, one nisu uočljive samo kod pojedinaca, grupa i organizacija koje bivstvuju na različitim kontinentima. Različite tipove kultura možemo uočiti i u jednoj porodici, kao i na veoma ograničenom geografskom prostoru. Ovo je uzrokovano činjenicom da svako biće ima sopstveno životno iskustvo i tipičan sklop ličnosti, te stoga svako biće odlikuje određen tip kulture koji je proizvod dejstva izvesne kombinacije važnih elemenata ( među kojima se izdvajaju: geografski, etnički, etički, religijski, politički, istorijski i psihološki ).
Na to kako će kultura pojedinca/grupe biti oblikovana, kao i koji sistem vrednosti i verovanja će biti dominantan utiče lični, odnosno zajednički kulturni identitet.
Karakterisitke određene kulture mogu se utvrditi primenom različitih kriterijuma, odnosno dimenzija i aspekata.
Među tim kriterijumima kao najopštiji i najčešće primenjivani izdvajaju se sledeći :

• Prvi kriterijum daje odgovor na pitanje ²Šta je dominantan princip: kolektivizam ili individualizam?²
• Drugi kriterijum daje odgovor na pitanje: ²Koji pol je dominantiji?²
• Treći kriterijum daje odgovor na pitanje: ²Koliki je stepen spremnosti i sklonosti da se prihvati rizik?²
• Četvrti kriterijum daje odgovor na pitanje: ²Da li je dominantan princip utvrđivanja hijerarhije na osnovu posedovanog obima i vrste moći?²
• Peti kriterijum daje odgovor na pitanje: ²Da li je data kultura monohrona ili polihrona·?²
• Šesti kriterijum povezan je sa ocenjivanjem strukturalnih karakteristika. Pod strukturalnim karakteristikama podrazumevaju se: ličnost, usvojeni sistem vrednosti, način percepcije vremena i prostora, sposobnost neverbalne komunikacije i šabloni ponašanja.

Krajnja kombinacija, koja se dobija izučavanjem oblasti definisanih napred navedenim kriterijumima, predstavlja svojevrsnu ličnu kartu određene grupe, odnosno određene kulture.

         Primeri manifestacije kulturnih razlika
Kako će određeno ponašanje ili fenomen biti dožviljen, odnosno protumačen, veoma zavisi od karakteristika određene kulture.
U sledećih nekoliko stavki predstavljamo vam neke od tipičnih primera kulturnih razlika:

• Percepcija vremena: U azijskim zemljama postoji očevidna orijentisanost ka prošlosti kao izvoru vrednosti, mudrosti i rešenja problema ,odnosno Azijati su skloni ka tome da svoju potporu traže u drevnim, ustaljenim pravilima, vrednostima i iskazuju viši stepen poštovanja prema predacima. Iz istog razloga Azijatima se pripisuje tradicionalnost, izražena hijerarhija, smirenost. U zemljama Zapadne Evrope i Severne Amerike primetna je orijentisanost ka budućnosti. Iz istog razloga stanovnicima ovih područja se pripisuje težnja ka brzom ostvarenju postavljenjih ciljeva, fleksibilnost moralnih shvatanja, nepoštovanje tradicije, sklonost ka dekadentnosti i površnosti.
• Ponašanje i gestovi:
• U većini zemalja podizanje palca ( kao što to čine autostoperi ) se tumači kao pozitivan gest kojim osoba stavlja do znanja da je sve u najboljem redu. U većini arapskih zemalja taj gest bi se protumačio kao veoma nepristojan, s obzirom na to da ima značenje seksualne prirode. ;
• Spajanje palca i kažiprsta, čime se formira slovo ²o²  u većem broju zemalja ima isto značenje kao i napred navedeni gest. Međutim, ovaj gest se u Japanu tumači kao poziv na razgovor o finansijskim pitanjima i veoma se često koristi u  neverbalnoj poslovnoj komunikaciji. U Francuskoj na ovaj način svom sagovorniku stavljate do znanja da predmet razgovora ima veoma malu, odnosno nikakvu vrednost, dok bi se u nekim zemljama bivšem SSSR ovaj gest protumačio kao veoma nepristojan, s obzirom da ima značenje seksualne prirode. ;
• Smeh se u najvećem broju zemalja povezuje sa osećanjem sreće, međutim u Japanu se smatra znakom zbunjenosti i nesigurnosti. ;
• U znatnom broju afričkih zemalja nepristojno je prilikom razgovora gledati u oči osobi koja je starija od vas ili ima viši čin. Spuštanje pogleda predstavlja znak poštovanja, vernosti i i dobronamernosti. U Americi, Evropi i Aziji ovaj čin protumačio bi se kao znak nesigurnosti, slabog karaktera i loših namera. ;
• U većini zemalja javna pohvala predstavlja počast, međutim ukoliko biste u Vijetnamu javno pohvalili radnika pred ostalim kolegama, to bi se smatralo javnim poniženjem, usled izraženog osećaja kolektivizma u konkretnoj kulturi. ;
• U izvesnom broju azijskih zemalja, kao i u Centralnoj Americi smatra se pristojnim da gost ( nezavisno da li se radi o poslovnom ili porodičnom ručku ) napusti svog domaćina odmah po okončanju obroka, jer bi se ostanak protumačio kao poruka da ste još uvek gladni. U većini evropskih zemalja ovo bi se protumačilo kao znak nepoštovanja.
• Blagi naklon prilikom upoznavanja ili razgovora u Japanu i Indiji smatra se znakom poštovanja. U ortodoksnoj jevrejskoj zajednici ovo se smatra uvredom.
• U Velikoj Britaniji i zemljama Komonvelta pojam ²kompromis² u poslovnoj i diplomatskoj komunikaciji ima isključivo pozitivno značenje. U Severnoj Americi ovaj termin ima negativno značenje, jer se pod istim podrazumeva da su, iako je sporazum postignut, obe strane na gubitku.

Zašto Japanci uvek vode kada ″igraju valcer″?
Na međunarodnim skupovima Amerikanci iz urbanih područija obično stoje na rastojanju od 46-122 cm jedni od drugih i ostaju na istom mestu u toku celog razgovora. Ako posmatrate Amerikanca i Japanca dok razgovaraju, videćete da posle izvesnog vremena lagano počinju da se kreću po prostoriji, i totako što Amerikanac izmiče, a Japanac postepeno napreduje ka njemu. Uzrok ovoga je pokušaj obojice da se smeste na komotnu distancu od onog drugog, a u skladu sa običajima svoje kulture. Japanac, čija je intimna zona manja i iznosi 25 cm, kontinuirano pravi korak unapred da bi prilagodio udaljenost svojoj potrebi za prostorom, dok Amerikanac iz istog razloga izmiče korak u nazad. Ukoliko biste video kamerom snimili razgovor, ipotom snimak pustili ubrzano, stekli biste utisak da dvojica sagovornika igraju vlacer, a da Japanac vodi ples. Ovo je jedan od razloga zašto se Azijati i Evropljani ili Amerikanci sumnjičavo odmeravaju prilikom poslovnih susreta. Amerikanci imaju običaj da za Azijate kažu da su navalentni, dok Azijati zameraju Amerikancima da su odbojni i hladni .
Izostanak o svesti o varijacijama u pogledu intimnih različitih kulturaa lako dovodi do pogrešnih pretpostavki o sagovornicima.

1.3 PROCES TRANSKULTURACIJE (TRANSKULTURALIZACIJE)

Termin transkulturacija/transkulturalizacija osmislio je Fernando Ortiz 1947. godine kako bi opisao fenomen mešanja, odnosno preplitanja kultura i njihovog stapanja.
U najopštijem smislu termin transkulturalizacija odražava prirodnu osobinu ljudskog bića da radije izbegava ili rešava konfliktnu situaciju, no da ulazi u direktnu konfrontaciju .
Međutim, u savremenom okruženju značaj i rešenja i konflikta drastično je narastao usled uticaja transfera tehnologija i rušenja barijera koje su ograničavale mogućnost komunikacije. Ovo je dovelo do toga da nekadašnji princip držanja kultura na distanci bude zamenjen dejstvom novih snažnih mehanizama koji u izvesnom smislu primoravaju kulture da ostvaruju češće i intimnije kontakte, i da se prepliću pa čak i stapaju.
Termin etnokonvergencija blisko je povezan sa terminom transkulturalizacija, i zapravo njime se označavaju oni segmenti uticaja procesa transkulturalizacije koji tangiraju pitanja etničke pripadnosti.
Proces transkulturalizacije obuhvata  fenomene kao što su: rat, etnički konflikti mirnodobskog karaktera, rasizam, etnocentrizam, multikulturalizam, interkulturalizam, međurasne bračne veze i brojne druge kontekste kod kojih dolazi do suočavanja najmanje dve različite kulture.
U užem smislu transkulturalizacija se može okvirno posmatrati kao pozitivan aspekt globalnog fenomena postojanja i delanja ljudskog društva, a u kome su konflikti i pokušaji razrešenja istih neizbežne pojave.
Činioci procesa transkulturalizacije veoma su kompleksni – s jedne strane oni su na makrosocijalnom nivou upravljani veoma moćnim nad-ličnim mehanizmima, a s druge strane do razrešenja problema dolazi na interpersonalnom nivou.
Sile koje pokreću konflikt dvojakog su karaktera a proističu iz potrebe za postojanjem granica. Ipak, isuviše snažne i neprobojne granice vode do izolacije, čije su posledice negativne,  s druge strane istog momenta kada dođe do probijanja granica, pa makar to probijanje bilo i prijateljskog karaktera nastaju određeni konflikti.
Konflikti mogu dovesti do iznalaženja rešenja koje omogućava miran suživot, ali to ne mora uvek biti slučaj.

Prepreke na putu ka ostvarenju etnokonvergencije
Najzančajnija prepreka na putu ka ostvarenju etnokonvergencije je etnocentrizam. Etnocentrizam se javlja u velikom broju formi, medju kojima se kao najuticajnija izdvaja religija. Naredni pojavni oblik etnocentrizma koji predstavlja prepreku ka ostvarenju etnokonvergencije jesu običaji.
Etnička obeležja, prema načinu na koji utiču na ostvarenje etnokonvergencije možemo podeliti u dve velike kategorije: utilitaristička i tradicionalistička. Jezik, se može podvesti pod prvu kategoriju, budući da većina ljudi prilikom učenja stranog jezika nema utisak da činom učenja prihvata kulturno nasleđe nacije čiji jezik uči. U velikom broju evropskih zemalja jeziku se posvećuje velika pažnja kao značajnom obeležju etničke pripadnosti, međutim uprokos tome što su Evropljani veoma osetljivi po pitanju jezika većina njih su poliglote.
Međutim, kada su u pitanju običaji – retko će doći do ustupaka i počinjena greška će se u najvećećem broju slučajeva okarakterisati kao uvreda.

 2. EUROCENTRIZAM

2.1 POJAM EUROCENTRIZMA

Eurocentrizam predstavlja praksu svesnog ili nesvesnog favorizovanja evropskih kultura (dominantno zapadno-evropskih), vrednosti i naučnih dostignuća, čime se druge kulture potiskuju u drugi plani i faktički markiraju kao periferne, odnosno manje značajne.
Eurocentrizma predstavlja pojavni oblik etnocentrizma i od posebnog je značaja usled znatnog uticaja na distribuciju moći na globalnom nivou.
Etnocentrizam se smatra praksom negiranja postojanja i vrednosti onih kultura koje nisu evropske, kao i primenom metoda i instrumenata u cilju faktičkog brisanja tih kultura iz svetskog kulturnog nasleđa.
Izvor etnocentrizma kao kulturološke tradicije i fenomena ogleda se prevashodno na naučnim poljima i to u pogledu klasifikaicije evropskih i neevropskih naučnih radova prema doprinosu i značaju.

Inače, u Velikoj Britaniji termin eurocentrizam se koristi u političkim diskusijama za markiranje pristalica ideje evropske integracije, odnosno EU. U suštini, iako je slogan EU: bogatstvo u jedinsvu različitosti, ipak ova integracija predstavlja zajednicu baziranu na etnocentričnim idejama i principima, te upotreba termina nije pogrešna.

Istorijski primeri eurocentrizma
- Teorija o evropskom ekonomskom i kulturnom uzdizanju veoma često je bila kritikovana kao etnocentrična, usled preuveličane uloge Evrope u razvoju celokupnog sveta, naravno uloga Evrope u stvaranju modernog sveta je neosporna, ali se ne može sporiti ni uloga ostalih kultura.
- Kartezijanske mape su u istoriji ostale poznate po tome što je prilikom njihovog iscrtavanja posebno mesto bilo određeno za severozapadni deo Evrope. Ovaj potez, bilo da je on bio preduziman svesno ili nesvesno, okarakterisan je kao etnocentričan. Potez koji je predstavljao logičan produžetak geografsko prikazivanja Evrope kao centra sveta bio je odabir Griniča kao početnog meridijana, što je dovelo do usvajanja klasične podele sveta na istočno i zapadno od Griniča. Međutim, iako se čini sasvim logičnim da je ovakva podela sveta postojala i pre markiranja Griniča kao početnog meridijana, može se reći da je ista dobila potpuno novi smisao, koji je u izvesnoj meri i danas inkorporiran u umu većine stanovnika Evrope: zapadno je moderno i dinamično, istočno je tradicionalno i statično.
- Regionalni geografski nazivi – regije širom sveta svoja imena duguju evropskim avanturistima, istraživačima i članovima evropskih kraljevskih porodica. Ovo je posledica dugotrajne dominacije Evrope na tim prostorima. Podela regiona na Bliski i Daleki istok možda nije učinjena svesno i sa nameromda se dati regioni marikiraju kao zaostali ili nepoželjni, ali ipak simbolično dovodi do pozicioniranja Evrope u centar sveta i marikiranja njenog kulturnog nasleđa kao jedinstvenog i superiornog.
- Prema istaživanjima sprovedenim u evropksim školama utvrđeno je da se u istim detaljno izučava samo istorija Evrope (i to ne svih kultura, već samo onih dominantnih) i SAD, dok se istorija Afrike, Azije i Latinske Amerike pominje tek od momenta kolonizacije istih od strane Evropljana, čime se kulturno istorijsko nasleđe istih potiskuje u drugi plan i prećutno negira uticaj istih na razvoj naučne misli i kulture na globalnom nivou. U izvesnoj meri prilike su se po tom pitanju promenile, i može se kazati da je XX vek obeležila opčinjenost izgubljenim neevropskim kulturama, međutim ta opčinjenost je u najvećoj meri bila zadojena idejom o prisvajanju materijalnih ostataka datih kultura, a tek u izvesnoj meri i duhovnih.
U istoriji nauke i tehnolgoije često se naglašava da je kolevka naučne misli Grčka, te da su razvoj naučne misli po propasti Grčke preuzeli Rimljani i da je njihova dominacija trajala sve do početka srednjeg veka – kada nastaje potpuni prekid u naučnom radu, te da ponovo počinje sa dobom Renesanse, te da preko industrijske revolucije vodi do modernog sveta. Time se dostignuća brojnih neevropskih mislilaca i naučnika marginalizuju. Jedan od dobrih primera vezan je i za ideju da su prvu opštu klasifikaciju prirodnih elemenata osmislili grčki mislioci (klasifikacija na : vodu, vatru, vazduh i zemlju), dok je klasifikacija prirodnih elemenata kineskih mislilaca (klasifikacija na: vodu, vatru, vazduh, zemlju, drvo i metal) potisnuta u drugi plan i neretko vulgarizovana povezivanjem sa alternativnim naučnim disciplinama.
Dobar primer jeste i istorijski prikaz matematičkih dostignuća koji je eurocentrističnog karaktera, i koji u potpunosti marginalizuje značaj arapskih, indijskih i kineskih matematičara. Arapski mislioci postavili su temelje algebre, omogućili dalji razvoj trigonometrije, postavili su i temelje diferencijalog računa, jednako kao što su i indijci imali udela u formiranju brojnog sistema.

Koreni eurocentrizma
Kao što je već ranije pomenuto zapadnoevropski obrazovni sistemi u prikazu razvoja nauke i tehnologije Grčku označavaju kao kolevku moderne nauke. Međutim, iako je grčka naučna misao zaista predstavljala okvire za razvoj socijalne, političke i intelektualne klime u modernoj Evropi veoma često se zaboravlja da je naučna misao Grčke bila zadojena i obojena helenocentričnim idejama. Istovremeno, u drugi plan su potiskivani radovi nehelenskih naučnika. Međutim, uprkos tom potiskivanju nehelenske civilizacije ostavile su neizbrisiv trag preko početnih vavilonskih i egipatskih radova u oblasti matematike, astronomije, do doprinosa koji su dali Feničani u razvoju prvih pisama i razvoju moreplovstva.
Evropski naučnici su po okončanju srednjevekovnog zatišja u nauci bili primorani da svoje radove temelje na naučnim radovima arapskih i azijskih kultura, međutim, uprkos tome opet se rađa ideja o utemeljenju društva na helenističkim idejama čime se arapske i azijske kulture po ko zna koji put potiskuju u drugi plan.
Međutim, stanje je tada na prostorima Evrope bilo veoma kompleksno. Naime, bilo je potrebno da se kreira novi sistem vrednosti, koji bi bio potpuno drugačiji od onog koji je vekovima bio forsiran od strane katoličke crkve, sistem koji bi označio novo rođenje Evrope. Iako je arapska nauka toga doba bila na izuzetno visokom stepenu razvoja, prihvatanje arapske kulture kao temelja tog novog sistema bilo je nemoguće usled globalne vojno-strateške situacije, budući da su kulture istoka u tom periodu bile markirane kao tradicionalni neprijatelji Evrope. Da su kojim slučajem arapske ideje, sistem vrednosti i naučna dostignuća bile markirane kao temelj novog sistema, to bi značilo odbacivanje celokupnog kulturnog nasleđa – a to nipošto nije bilo moguće.
Namesto toga, usvajaju se naučni principi i ideje koje proističu iz rada neevropskih naučnika i isti se inkorporiraju u preporođeni sistem koji se temelji na pacifističkim idejama zlatnog helenističkog doba.
Pretpostavke o evropejskoj superiornosti izbijaju na povrsinu u periodu imperijalizma koji je započeo XVI veka a svoj vrhunac je doživeo u XIX veku. U tom periodu kulture Amerike, Australije, Afrike, marikirane su kao primitivne, a ni kompleksne kulture kakva su japanska, kineska, persijska nisu prošle ništa bolje, budući da su okvalifikovane kao statične.
Mnogi naučnici toga doba Evropu ističu kao bastion i svetionik mudrosti, a ostale kulture se potiskuju u drugi plan.
Brojne teorije koje su isticale evropejsku superiornost dovele su do nastanka prvih rasističkih naučnih teorija, kje su ubrzo počele da uzrokuju narastanje opšteg nivoa netolerancije. Ostatak istorije svima je dobro poznat.

Izazovi eurocentričnog modela
Kao i svaki model etnocentričnog karaktera i eurocentrični ima svoje izazove. Kapitlani izazov svakako predstavlja uticaj drugih kultura koji je pojačan globalizacijom, kao i afirmacija istočnjačkih kultura na prostorima zapadne Evrope. Međutim, jedan od najznačajnijih izazova jeste naseljavanje sve većeg broja pripadnika različitih kultura na prostorima Evrope. Dok su neki pripadnici kultura koje odlikuje veći stepen težnje i želje za asimiliacijom sa lokalnim stanovništvom, neki su pripadnici kultura koje odlikuje veoma snažan nacionalni i kulturni identitet. Ovo uzrokuje formiranje etnocentričnih zajednica unutar postojeće dominantne i u izvesnoj meri razara postojeći sistem.
Važno je naglasiti da su istorijski modeli etnocentrističkog karaktera koji su postojali na prostorima Kine, Japana i Persije postojali i funkcionisali u okvirima tih kultura, i uprkos snažnom uticaju Evrope na tim prostorima, date kulture su ipak uspele da očuvaju svoje tradicije i svoj identitet. Međutim, postoje kulture koje nisu uspele da se odupru britanskom uticaju – tipičan primer jeste Indija. Oni jesu očuvali svoje tradicije, ali ipak su prošli kroz neverovatne promene, kako sistema vrednosti, tako i šablona ponašanja.
Da li to praktično znači da postoje kulture koje su imune na uticaj eurocentrizma?
Glavna odlika eurocentrizma upravo se sastoji u visokom stepenu centralizacije, što znači da unutras same kulture, postoji jedan izdvojeni centar, dok se regionalni etnocentristički modeli zanemaruju. Za razliku od Japana, Evropa nije imala svoj svetionik u vidu kodeksa ponašanja i kodeksa časti, ili svom mentalitetu naročito prilagođenu filozofiju – kao što je sluačaj sa konfučijanizmom.
Dakle, proces koji za cilj ima širenje zapadnjačke kulture ostaje neuspešan u onim zemljama koje uvažavaju sopstvene regionalne etnocentre, i koje odlikuje fleksibilnost, a sam je ugrožen usled mešanja velikog broja kultura koje bivstvuju na prostorima zapada, a ne žele ili ne mogu da se identifikuju sa kulturom zemlje u kojoj žive.
To svakako izaziva veliki broj konfliktnih situacija, i uzrokuje podeljenost među stanovnicima, koja će u jendnom momentu predstavljati kamen spoticanja na daljem putu razvoja.
Jedini način da se ta prepreka prevaziđe jeste razvijanje policentričnog modela, ali usled postojanja EU kao etnocentrične zajednice koja okuplja interese etnosa koji se zove Evropljani, pitanje je u kom momentu će taj proces istinski početi da funkcioniše.

3. JAPANOCENTRIZAM

Japanocentrizam predstavlja etnocentrični koncept prema koje je Japan centra sveta, ili bi to trebao da bude. Japanocentrizam se manifestuje dvojako: u vidu marginalizacije ili odbacivanja svega što je nejapanskog porekla, dok se na globalnom nivou manifestuje u vidu težnje ka ostvarenju hegemonije u ekonomskom, političkom i kulturnom smislu.
Jedan od prvih istorijski dokumentovanih dokaza postojanja etnocentrističke misli na prostorima Japana  nalazimo u odnosu Japanaca prema etničkoj grupi koja naseljava ostrvo Hokaido – Ainu narodu. Naime, u spisima pronalazimo dokaze da su Japanci iste smatrali divljacima koji imaju samo jednu funkciju u društvu – da se bave poljoprivredom. Iako su se vremena izmenila, i dan danas je prisutan stav da je ova etnička grupa statičnog karaktera.

Industrijalizacija i ekspanzija
Za razliku od sinocentrizma koji je razvijen pod dejstvom relativno homogene kulture, japanocentrizam se razvijao u uslovima izražene regionalne podeljenosti. Usled geografske izolacije i političke nestabilnosti razvijena je kultura veoma specifičnog karaktera – ona je istovremeno i zatvorena i ekspanzionistička.
U toku Mei-ji perioda Japan je izrastao u industrijsku silu, što je ovoj državi omogućilo da uticaj proširi i izvan svojih granica.
Japan je nesporno prva neevropska zemlja koja je raspolagala tako snažnim uticajem, a svoj položaj je u vleikoj meri osigurao i pobedom nad Rusijom, čime je Japan faktički bio bez konkurenata na prostoru čitave istočne Azije.
Iako je period japanskog kolonijalizma bio jako kratak bio je ujedno i veoma intenzivan. Naime, u periodu između 1931. i 1945. godine, Japan je pokorio veliki deo Azije, pri čemu je značajan deo kolonije preoteo od zapadnjačkih kolonijalista. Japanci su prezentovali koncept koprosperiteta Istočne Azije , prema koje bi nacije koje naseljavaju ovaj prostor trebale da se oslobode zapadnjačkog uticaja, naravno u toj borbi predvodnik ostalih nacija bio bi Japan. Veliki broj stanovnika Japana i dan danas odbija da prihvati da je u periodu II svetskog rata počinio zločin, već tvrde da je to bio čin oslobođenja azijskih naroda od zapadnjačkih kolonijalista – ovakvo stanje stvari uzrok je postojanja tenzije na relaciji Japan-Kina-Južna Koreja.
Verovanje da Japan ima centralnu ulogu u globalnoj politici, bilo kao zaštitnik koji se bori protiv pokušaja zapadnjaka da zavladaju na ovim prostorima, bilo kao zasebna supersila, duboko je ukorenjeno u politici Japana. Rast i uspon Kine u velikoj meri uticalo je na intenziviranje etnocentričnih misli i na buđenje ideje da je na Japanu da zaštiti ostale države Azije od ove i sličnih supersila koje bi mogle da ugroze njihov kulturni integritet.

Politika u periodu nakon II svetskog rata i politčki japanocentrizam

Poraz koji je Japan pretrpeo u II svetskom ratu predstavlja tačku na priču o imperijalističkim težnjama Japana, međutim, usled ekonomskog buma ubrzo nakon II svetskog rata on je uspeo da povrati svoj dominantni položaj u Istočnoj Aziji. Usled činjenice da su uspostavljeni saveznički odnosi između ove države i SAD, uspeo je da pridobije povlašćenju poziciju u trgovini, i veoma značajnu stratešku prednost u odnosu na zemlje iz svog okruženja. Usled činjenice da je Japan u tom trenutku bio jedina država Istočne Azije koja je vodila liberalnu politiku, pozicija Japana veoma dugo nije bila dovedena u pitanje, te je sasvim logično zašto je došlo do porasta japanocentrističkih misli.
Međutim, azijski tigrovi, koji su suvereno vladali od 60-tih godina XX veka, doživeli su prvi poraz početkom 90-tih godina XX veka. Međutim, iako je krah berze ozbiljno uzdrmao japansku  ekonomiju, berza u Tokiju je ostala centar trgovine u istočnoj Aziji.
Prosperitetna i turbulentna ekonomija, rame uz rame sa pritiskom globalizacije, kao i niskom stopom nataliteta, povećala je zavisnost japanske ekonomije od radnika imigranata. Korporativna kultura Japana našla se pred potpuno novim izazovom-budući da je centralnu ulogu u korporativnoj kulturi igrala japanska tradicija i kultura.
Međutim, iako je japanska korporativna kultura uspela da se prilagodi novonastaloj situaciji, u japanskom jeziku nalazimo eho stvarnih osećanja izvesnog broja Japanaca. Japanski jezik poznat je po bogatstvu brojem reči kojima se povlači jasna crta između onih koji jesu i onih koji nisu Japanci, odnosno pripadnici kultura istočne Azije. Dobar primer predstavlja reč gaijin – koja se često prevodi kao stranac, međutim takvo prevođenje je u suštini površno i zanemaruje činjenicu da je japanski jezik jezik koji obiluje idiomima – pravi prevod bi glasio: osoba koja nije japanskog, kineskog ili korejanskog porekla. Globalizacija je u izvesnoj meri uticala na to da se isključivost ovog termina ublaži te je daleko češća primena termina gaikokujin – osoba koja nije iz ove zemlje.
Dakle, veoma je interesantno da Japanci Kineze i Korejance isključuju iz pojma stranci uprkos tenziji koja postoji među ovim nacijama.
Odogovor na pitanje zašto postoji ova isključivost – ne nameće se sama po sebi, naročito ukoliko se u obzir uzme činjenica da većina Japanaca smatra da ne postoji genetska povezanost između njih i nacija sa kopna, kao i da je japanski jezik specifičan  te da nije proistekao iz nekog drugog jezika, niti je evoluirao uz dejstvo drugih jezika. Inače, Japan odlikuje veoma izražen nacionalizam, ipak uprkos tome ova zemlja nije poznata u svetu po neredima ili etničkim sukobima – naravno tenzija je prisutna, ali ta tenzija je u suštni neagresivnog karaktera.
Ovo pokreće čitav niz pitanja o japanskoj kulturi, i odnosu između intekrulturne kompetentnosti i entocentrizma.
Naime, osnovna je pretpostavka je da nacije kod kojih je etnocentrizam izražen u ovoj meri ne bi trebale da budu uspešne u procesu interkulturne komunikacije, međutim to u slučaju Japana evidentno nije tačno. Šta je uzrok japanskog uspeha i kako je ova kultura uspela da postigne tako visok stepen prilagodiljivosti drugim kulturama, uz očuvanje nacionalnog identiteta? Odgovor svakako treba tražiti u konfučijanskoj filozofiji i bušido kodeksu, jer isti odražavaju i nacionalni duh, ali predstavljaju i prinicipe kojima se Japanci rukovode kako u svakodnevnim aktivnostima, tako i u sprovođenju ideje o dominaciji Japana na globalnom nivou.

Bušido kodeks
Bušido predstavlja skup pravila kojima su se rukovodili japanski samuraji, međutim ta pravila su se postepeno integrisala i u japansko društvo u celini.
Jedna od najpreciznijih definicija bušida glasi: bušido predstavlja skup moralnih principa kojih su samuraji morali da se pridržavaju, međutim, bušido nije samo skup pisanih pravila, već češće podrazumeva i nepisana pravila – bušido je rezultat evolucije koja je trajala decenijama.
Inače, bušido kodeks predviđa večitu težnju ka usvajanju i kontinualnom unapređenju sledećih vrlina i obeležja ljudskog bića:

• stav;
• hrabrost;
• poštovanje;
• čast;
• slava;
• lojalnost;
• ljubav prema ljudima.

Uobičajenom skupu pravila često se pridodaju i sledeća tri:

• poštovanje prema predacima;
• mudrost;
• briga o starima.

Kada makar samo površno pogledamo listu ovih pravila uočavamo da ona predstavljaju ogledalo centralnih vrednosti japanske kulture, te i u izvesnoj meri i srž etnocentrističke ideje. Uprkos činjenici da je vreme samuraja odavno prošlo, sistem vrednosti koji su oni postavili je ostao duboko ukornjen u svesti japanskog naroda, i zasigurno je doprineo uspehu ove kulture na globalnom nivou.
Mudrost bušido kodeksa sadržana je u misli da ″ratnik brani zato što razume vrednost drugih″, dakle bušido zahteva da pre nego što do delanja dođe, akter shvati suštinu svoga postupka.

Konfučijanska misao
Konfučijanizam predstavlja veoma kompleksan sistem sačinjen iz moralnih, političkih, socijalnih, filozofskih i religijskih misli, koji je ostavio veoma dubok trag na prostorima istočne Azije.
Konfučijanska filozofija pruža smernice vezane za običaje i načine ponašanja, način prenošenja znanja, način upravljanja i vladanja, uspostavljanje odnosa, razvijanje ljubavi prema ljudima, hrabrost, humanost.
Debata o tome da li je konfučijanizam iz filozofske misli prerastao u svojevrstan oblik držvne religije otvorena je još odavno, i do današnjeg dana ne može se reći koja je od strana učesnica u debati odnela pobedu.
Ono što je sasvim evidentno jeste činjenica da postoji izvestan stepen sličnosti između bušida i konfučijanizma, te se može konstatovati da su oba na gotovo identičan način oblikovala svest japanskog naroda.

Postavlja se pitanje: u svakoj naciji postoje pisana i nepisana pravila koja se tiču sistema vrednosti nalik onima koji su navedeni i u bušidu i u konfučijanizmu – zašto su ta pravila imala tako snažan uticaj u japanskoj kulturi, dok je uticaj sličnih pravila u drugim kulturama očito manji.
Odgovor je jednostavan: Japanci ne predstavljaju rasu koja je drukčija u odnosu na ostale, te joj ta urođena superiornost omogućava nadmoć u performansama, ali je sistem vrednosti oblikovan tako da se pravila usvajaju mnogo lakše, no što je to slučaj sa drugim kulturama. Japan je geografski izolovan, te je sankcija u slučaju nepoštovanja praktično značila izopštenje iz društva, faktičku smrt pojedinca ili grupe koja bi se drznula da pravila prekrši... Naravno, situacija je drukčija danas, ali iako je Japan primer moderne države, može se ipak kazati da je kultura tradicionalističkog karaktera, te da je dati sistem vrednosti tako duboko ukorenjen, da se ne može lako odbaciti , čak ni pod dejstvom složenih mehanizama koji su prisutni na globalnom nivou.

ZAKLJUČAK

Dva osnovna pitanja sa kojim se svako ljudsko biće suočava su: ko sam ja i šta je razlog mog postojanja? Odgovore na ista tražimo preispitujući sami sebe, ali još ćešće ih tražimo u preispitivanju svog okruženja – iz istog razloga pitanje nacionalnog i kulturnog identiteta, komunikacije, konflikta, kao i razumevanja tuđih potreba igraju tako značajne uloge.
Očuvanje nacionalnog identiteta u okruženju koje karakterišu dinamične promene ne samo da je moguće, već je i neophodno – a da je moguće ″biti svoj″, s jedne strane, i biti u korak sa svetom, s druge strane, uočavamo iz primera Japana.
Naravno, to sada ne znači da silom moramo nametati kulturne vredosti te kulture kako bismo i mi osvarili isti cilj – to ne bi imalo pozitivan rezultat, niti smisao. 

Literatura: 

• www.britannica.com/eb/article-68821/culture
• www.britannica.com/eb/article-234663/race
• www.en.wikipedia.org
• Definitivni vodič kroz govor tela, Alan i Barbara Piz, Mono i Manjana, 2005. godine

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi