Uticaj globalizacije na privredni rast

Fenomen globalizacije predstavlja značajan izazov za ekonomsku nauku. Globalizacija svetske privrede predstavlja proces čije posledice daleko nadilaze ekonomsku sferu savremenog društva i koji je danas predmet raznih multidisciplinarnih istraživanja. Kao svojevrsni megatrend koji u mnogome opredeljuje tekuće međunarodne ekonomske tokove, globalizacija je nametnula nove izazove i samoj ekonomskoj teoriji.

Globlizaciju karakteriše sve veća međuzavisnost nacionalnih ekonomija sa svetskom privredom. Zemlje u svetu su povezane u multidimenzionalnu mrežu ekonomskih, socijalnih i političkih veza. Zahvaljujući profitu, kao pokretačkom motivu proizvodnje, bilo je neophodno da se stvori svetsko tržište i da na taj način najveći broj zemalja i područja sveta bude povezan različitim oblicima međusobnih ekonomskih odnosa. Integracije pojedinih zemalja su značajan podsticaj procesu globalizacije. Pravi se razlika između četiri faze u regionalnoj ekonomskoj integraciji: stvaranje zone slobodne trgovine, stvaranje carinske unije, gde se stvara zajednički sistem carina i kvota, stvaranje ekonomske unije i zajedničko tržište. Svetsko tržište je skup odnosa ponude i tražnje robe, usluga, novca, kapitala i drugih finansijskih elemenata i sl. izvan granica nacionalne ekonomije. Odnose razmene na svetskom tržištu determinišu odnosi među ljudima. Ti odnosi su promenjivi i formiraju se mimo volje ljudi. U tom smislu se razlikuju: svetsko tržište u predkapitalističkim odnosima proizvodnje, svetsko tržište u uslovima kapitalističkih produkcionih odnosa i savremeno svetsko tržište gde se susreću ponuda i tražnja iz nacionalnih ekonomija sa razilčitim društvenim sistemima.

Koristeći razne resurse i uz razne faktore, na razne načine, globalizacija i privredni rast, u današnjem svetu, predstavljaju dve neodvojive pojave. Uticaj globalizacije je višestruk i, može se slobodno reći, on određuje nivo privrednog razvoja neke zemlje.

1. POJAM GLOBALIZACIJE I OSVRT NA EKONOMSKU GLOBALIZACIJU

Globalizacija je jedan relativno novi izraz za neke stare procese koju su se ranije samo drugačije nazivali. Tako npr. kao sinonime za globalizaciji mogli bismo pomenuti ''univerzalizaciju'', ''internacionalizaciju''...

Globalizacija potiče od francuske reči ''global'', što znači celovitost, sveukupnost.
Pojam globalizacije može se shvatiti i definisati na različite načine.

Pod delovanjem tržišnih zakona, međunarodnih ekonomskih organizacija i ustanova, te međunarodnih multinacionalnih kompanija, sa snažnim podsticajima kroz razvoj tehnologije u oblasti informatike i komunikacija, provodi se ekonomska globalizacija kao jedan prirodan i nužan proces rasta međunarodnih tokova roba i kapitala. Ako ekonomsku globalizaciju shvatimo u najužem smislu tj. kao ''rastuću privrednu međuzavisnost država širom sveta koja utiče na privredni rast'' i tada moramo biti svesni da nije dovoljno da privredne veze prelaze granice država ili regiona, već je potrebno da se uspostavljaju sa velikim brojem zemalja i da imaju tendenciju da obuhvate celi svet tj. da postanu globalne i da su tek tada sastavni dio procesa ekonomske globalizacije. Značajan događaj koji je označio ne samo početak već i veliki skok u procesu svestrane a posebno ekonomske globalizacije je pad Berlinskog zida.

Davno smo poučeni da na potrebama i njihovom rast, gledano na razlike domaće potrošnje i proizvodnje, te investicija i štednje, a prema njihovim ekonomskim politikama, počivaju glavni tokovi ekonomskih integracija: međunarodni tokovi roba, međunarodnih tokovi kapitala i njihov rast.
Ekonomska (finansijska) globalizacija prirodan je, tj. nužan proces i proizvod je delovanja tržišnih zakona, međunarodnih ekonomski politika, država i međunarodnih ekonomskih ustanova i organizacija kao i transnacionalnih i multinacionalnih kompanija. U tom procesu posebno potsticajnu ulogu igra razvoj tehnologije u oblastima informatike i komunikacija.

Oba glavna toka globalne ekonomske integracije: međunarodni tokovi kapitala i međunarodni tokovi roba kreću se ciklično, ali imaju jasnu tendenciju brzog rasta, znatno bržeg nego što je to rast ukupnog proizvoda. Cilj ovih tokova jeste, između ostalog, ostvarivanje većeg privrednog rasta sve većeg broja zemalja u kojima se ovi tokovi odvijaju.

2. ASPEKTI I IMPLIKACIJE EKONOMSKE GLOBALIZACIJE

Za međunarodnu privredu važni su trgovinski i finansijski odnosi među nacionalnim privredama, kao i uticaj međunarodne trgovine i finansijska na raspodelu prizvodnje, prihoda i bogatstva po svetu i među državama. Poslednjih godina, međunarodnu ekonimiju sve više zaokuplja jedno pitanje: kakvi će biti rezultati nacionalnih privreda danas, kada je skoro čitav svet sjedinjen u jedno globalno tržište? Kao rezultat promena u ekonomskoj politici i tehnologiji, privrede koje su nekada bile podeljene visokim transportnim troškovima i veštačkim barijerama u trgovini i finansijama sada su povezane sve gušćom mrežom ekonomske međuzavisnosti. Ova prava pravcata ekonomska revolucija, izvedena u toku poslednjih petnaest godina, sručila se na nas tako iznenada da se temeljno grananje njenog uticaja na rast, raspodelu prihoda i bogatstva i modele ponašanja u svetskoj trgovini i finansijama tek nazire.

Najuočljivije obeležje nove svetske privrede jeste sve veća vezanost između visoko i nisko razvijenih zemalja. Uostalom, visoko razvijene privrede Evrope, Japana i Sjedinjenih Američkih Država bile su u znatnoj meri povezane trgovinskim tokovima još šezdesetih godina prošlog veka. Velika novina tekućeg veka je mera u kojoj su siromašne nacije sveta postale deo globalnog sistema trgovanja, finansija i proizvodnje, pre kao partneri i igrači na tržištu ego kao kolonijalni podanici. Za poklonike globalizacije, ovakav razvoj obećava veće dobiti od trgovine i brži rast za ova oba dela sveta podeljena visinom dohotka. Za skeptike, integracija bogatih i siromašnih obećava sve veću nejednakost kod prvih i veću dislokaciju kod drugih.

Nacionalne privrede se sve više integrišu u četiri fundamentalna područja – trgovinu, finansije, proizvodnju i rastuću mrežu ugovora i institucija. Veća trgovinska povezanost je jasna: gotovo svake godine od Drugog svetskog rata, međunarodna trgovina rasla je brže od globalne proizvodnje, rezultirajući u većem učešću izvoza i uvoza u GDP-u praktično svake zemlje na svetu. Poslednjih 15 godina, finansijski tokovi preko državnih granica rasli su brže od trgovinskih. Direktne strane investicije (u kojima inostrani kapital dobija kontrolni paket u preduzeću) posebno su rasle brže nego ukupni tokovi kapitala.

Oštar rast direktnih stranih investicija podvlači ogromnu i sve veću ulogu multinacionalnih korporacija u globalnoj trgovini, a naročito u globalnoj proizvodnji. Kao što su stručnjaci, poput Pitera Dikena (Peter Dicken), pokazali, uz opadajuće transportne i komunikacione troškove, moguće je “podeliti vrednosni lanac” proizvodnje. Različite faze proizvodnog procesa jednog artikla mogu se odvijati u različitim delovima sveta, u zavisnosti od komparativnih prednosti alternativnih proizvodnih mesta. Čipovi i folije poluprovodnika na koje se oni nanose mogu se dizajnirati u Sjedinjenim Državama; sastavljati u Maleziji; a krajnji prizvod testirati u Singapuru, odakle se mogu slati po celom svetu. Ovi tokovi preko granica često se odvijaju unutar iste multinacionalne kompanije. Činjenica koja zapanjuje u tokovima međunarodne trgovine jeste procena da se trećina robne trgovine zapravo sastoji od prometa među filijalama jedne kompanije, nasuprot transakcijama među različitim izvoznicima i uvoznicima.

Četvrti bitan aspekt globalizacije je sve veća harmonizacija među privrednim institucijama. Deo toga je stvar imitacije. Većina zemalja u razvoju je, sticanjem nezavisnosti nakon Drugog svetskog rata, izabrala netržišne strategije razvoja. Ti modeli razvoja, kojima je rukovodila država, propali su 80-ih godina prošlog veka, usledio je masovan prelazak ka tržišno zasnovanom rastu, sa vodećom ulogom privatnog sektora. Nakon čiste imitacije, međutim, znatno su porasle obaveze po međunarodnim ugovorima koji se tiču trgovine, investicione politike, poreske politike, prava intelektualne svojine, bankarske supervizije, konvertibilnosti valuta, politike inostranih investicija, pa čak i kontrole podmićivanja. Rastuća mreža ugovora povezuje države u zajednicu multilateralnim obavezama (kao što je grupa G-77, koju čine 132 zemlje članice), regionalnim obavezama (Evropska unija i drugi trgovinski blokovi) i bilateralnim obavezama (na primer, dvonacionalni poreski ugovori između SAD i tuceta drugih vlada).

Implikacije globalizacije, kako za razvijene tako i za zemlje u razvoju, trenutno su predmet intenzivnog istraživanja i žestokih debata o ekonomskoj politici. Trenutno se istražuju četiri grupe pitanja. Prvo, da li će globalizacija promovisati brži privredni rast, posebno unutar četiri petine svetske populacije (4,5 milijarde ljudi) koja još uvek živi u zemljama u razvoju? Drugo, da li će globalizacija podsticati ili podrivati makroekonomsku stabilnost? Da li su nedavni iznenadni i neočekivani kolapsi privreda u kojima se razvija tržišna ekonomija (poput onoga u Meksiku 1994. i Istočnoj Aziji 1997. godine) rezultat dubokih tokova u procesu globalizacije, ili su to buboci, nastali na putu u prosperitet, kojima se moglo upravljati i koji su se možda mogli izbeći? Treće, da li će globalizacija podsticati veću dohodovnu nejednakost i, ako je tako, da li je taj problem ograničen na nekvalifikovane radnike u razvijenim privredama, ili je ta nejednakost dublji rezultat pojačih tržišnih sila u svim delovima sveta? Četvrto, kako državne institucije na svim nivoima – regionalnim, nacionalnim i međunarodnim – treba da prilagode svoje moći i odgovornosti u svetlu nastajanja globalnog tržišta?

3. UTICAJ GLOBALIZACIJE NA PRIVREDNI RAST

Čuvena je opaska Adama Smita u "Bogatstvu naroda" kako su "otkrića Amerike i prolaza ka Istočnoj Indiji oko Rta dobre nade dva najveća i najvažnija događaja zabeležena u istoriji čovečanstva". Mislio je da se "spajanjem, po nekom merilu, najudaljenijih delova sveta, omogućava da oni pomognu jedni drugima u ispunjenju potreba onoga drugog, da jedni drugima povećaju uživanja i da podstiču jedni drugima industriju, pa se čini da je njihova opšta tendencija korisna".

Otkrića, naravno, nisu bila dovoljna da garantuju ove koristi. I sam Smit je priznao da imperijalna pljačka lišava domorodačko stanovništvo Novog sveta i Istočne Indije najvećeg dela koristi od globalizacije njegovog doba. U našem veku, dva svetska rata, Velika depresija i 40 godina protekcionizma nakon Drugog svetskog rata u najvećem delu razvijenog sveta ponovo je izigrala Smitovu viziju uzajamne koristi od trgovine. Možemo li sada, konačno, da zamislimo Smitov mehanizam kako radi u korist čitavog sveta?

Dobar deo sadašnjih teorija o privrednom rastu, kao što je istraživanje Džina Grosmana (Gene Grossman) i Elhanana Helpmana (Elhanan Helpman), nude razloge za veselje. Smitove pretpostavke o ogromnoj koristi od trgovine u središtu su mnogih novih matematičkih modela "endogenog rasta". Ovi modeli naglašavaju da dugoročan rast zavisi od veće produktivnosti i inventivnosti, a da podsticaj i za jedno i za drugo (kao što je Smit pretpostavio) zavise od obuhvatnosti tržišta.

Ukoliko inovatori prodaju na stalno rastućem svetskom tržištu, u većini slučajeva će biti podstaknuti na inovacije. Ukoliko je produktivnost povećana poboljšanjem proizvodnog procesa među brojnim pogonima i ako svaki pogon ima fiksne troškove proizvodnje, onda će veće tržište omogućiti da ti fiksni troškovi budu podeljeni na veću proizvodnju.
Ovi argumenti delom su poduprti empirijskim podacima poslednjih godina. Zemlje u razvoju koje najbrže rastu tokom poslednje dve decenije su zemlje koje su uspele da obezbede novi rast podstaknut izvozom, posebno industrijske robe.

Endrju Vorner (Andrew Warner) je pokazo da su privrede koje su pokušavale same da se razvijaju štiteći se od uvoza visokim trgovačkim barijerama sporije rastu od otvorenijih, izvozno orijentisanih privreda. Osim toga, i sam izvoz industrijske robe zemalja u razvoju je dokazao Smitov princip podele rada. Stiven Radelet (Steven Radelet) je utvrdio da je u skoro svim slučajevima privrednog rasta podsticanog izvozom u zemljama u razvoju sam izvoz bio deo veoma fine podele rada, tako da su finalni proizvodi (recimo, automobili, avioni, elektronske mašine) rezultat rada brojnih preduzeća na raznim lokacijama, s tim da se radno intenzivni delovi proizvodnje obavljaju u zemljama u razvoju.

Ova vrsta "nove podele rada" u industriji bila je nezamisliva za ekonomiste koji su se bavili razvojem neposredno posle rata, kao recimo Raul Prebiš (Raul Prebish), koji je siromašnim zemljama savetovao protekcionizam kao poželjan put u industralizaciju. Ovi ekonomisti jednostavno nisu mogli da shvate da proizvodni procesi u razvijenim zemljama i zemljama u razvoju mogu biti komplementarni. Po standardnoj teoriji, onda, obe strane, podeljene veličinom dohotka, jedna drugoj pomažu da imaju koristi od globalizacije: razvijeni dosežu veće tržište za nove proizvodne procese; zemlje u razvoju koriste te nove procese i učestvuju u globalnoj proizvodnji u multinacionalnim firmama.

Moderne teorije, međutim, još uvek naglašavaju da koristi koje globalizacija donosi privrednom rastu ne mogu zapravo svi imati. Najčešće se raspravlja o dva najvažnija teorijska izuzetka koja podupiru empirijski dokazi. Prvi izuzetak je zasnovan na geografiji. Koristi od trgovine zavise od toga da li su transportni troškovi između nacionalne privrede i ostatka sveta dovoljno niski da obezbede dobitak i za jednu i za drugu stranu. Ukoliko je privreda geografski izolovana – recimo, okružena kopnom visoko u Andima, ili na Himalajima, ili u Centralnoj Africi, kao što je slučaj sa Bolivijom, Nepalom ili Ruandom – šanse za ekstenzivnu trgovinu su veoma ograničene.

Takođe, kao što je pokazao Pol Krugman (Paul Krugman), ekonomista sa MIT-a (Massachusetts Institute of Tehnology), kombinacija rastućih prihoda u odnosu na obim i visokih transportnih troškova mogu izazvati da se privredne aktivnosti koncentrišu donekle slučajno u pojedinim oblastima na račun drugih. I klima može imati ozbiljne nepovoljne efekte. Uopšteno govoreći, tropi nameću dodatni teret infektivnih bolesti i često loše uslove za poljoprivredu (koji se tiču zemljišta, vode i štetočina), koga nema u umerenim zonama. Zbog toga se dobar deo svetske populacije može suočiti sa žestokom geografskom preprekom za razvoj, uprkos opštim koristima od globalizacije.

Drugi bitan teorijski izuzetak, poznat u teorijama razvoja bar još od poziva Aleksandra Hamiltona (Alexandar Hamilton) SAD-u da zaštiti industrije u razvoju, jeste rizik da prerađivači prirodnih resursa mogu biti "uhvaćeni u zamku" nezadovoljavajuće podele rada, pa time odlažu ili blokiraju napredak u industriji neophodnoj za privredni razvoj. Kiminori Macujama (Kiminori Matsuyama) među prvima je formulisao matematički model koji testira ovu ideju. Raniji dokazi, izvedeni iz studija kojima je rukovodio Varner (Warner), donekle su poduprli efekat "dinamičke holandske bolesti". Holandska bolest nastaje kad izvoz naglo razvijenih prirodnih resursa izaziva snagu nacionalne valute, čime se podriva profitabilnost industrija koje nisu zasnovane na prirodnim resursima. (Ime je nastalo od deindustrijalizacije koja je, navodno, usledila pošto je Holandija razvila nalazišta gasa u Severnom moru 60-ih.) "Dinamički" efekat je pretpostavljeni dugoročni gubitak rasta nastao usled specijalizacije u primarnim proizvodima (na primer, izvoz gasa), umesto u industrijskim proizvodima, koji, kako se pretpostavlja, nude bolje mogućnosti za dugoročan razvoj produktivnosti.

Rezultati pokazuju da zemlje sa velikim prirodnim resursima, kao što su izvoznice nafte u Persijskom zalivu, nisu konkurentne u većini industrijskih sektora. To je, čini se, uslov koji je u skladu sa nižim dugoročnim rastom, moguće stoga što industrija pre nego primarna proizvodnja (poljoprivreda i rudarstvo) nudi bolje mogućnosti za inovacije, učenje kroz rad i napredak u produktivnosti na duži rok. Ekonomska teorija predlaže da neka vrsta netržišne intervencije – koja se kreće od zaštite industrija u razvoju do njihovog subvencionisanja – može imati povoljne efekte u takvim okolnostima. Međutim, o praktičnim stranama tih intervencija u stvarnosti se žestoko raspravlja i one se mogu dovesti u pitanje.

4. UTICAJ GLOBALIZACIJE I GLOBALNIH TOKOVA NA SRPSKU PRIVREDU

Osnovni koncept tranzicije privrede Srbije i njenog uključivanja u proces globalizacije, jednim delom se poklapa sa onim što je već urađeno u svim istočnoevropskim privredama, a drugim delom je vezan za našu stvarnost i odražava naše specifičnosti.

Uključivanje privrede Srbije u tokove globalnih promena predstavlja ne samo veliki izazov, već i složen zadatak. Za male zemlje jedini način da izbegnu izolaciju, a da pri tome u potrebnoj meri sačuvaju svoje autentične vrednosti, jeste da znalački koriste pozitivne, a da minimiziraju negativne efekte ovih procesa.
U tom smislu potreban je prodor pragmatične svesti koja će omogućiti kreiranje sopstvenog modela tržišne privrede. Pošto su globalizacija i tranzicija objektivni društveno-ekonomski tokovi, onda je traganje za rešenjima pravi odgovor na zahteve aktuelnog vremena.

Pogoršanje makroekonomskih performansi srpske privrede ponovo je u prvi plan vratilo pitanja makroekonomske stabilnosti i obaranja inflacije. Pre dve godine činilo se da je uspostavljena makroekonomska stabilnost na održivim osnovama i da se u celini težište srpskih reformi prenosi na mikroekonomsku sferu.

Nažalost, taj rezultat nije održan. Srbija sada mora da vodi borbu na oba fronta, kako na planu ostvarivanja trajno održive makroekonomske stabilnosti tako i na planu iniciranja i osnaživanja mikroekonomskih reformi, posebno na planu privatizacije i prestrukturiranja državnih preduzeća, otvaranja prostora za osnivanje novih privatnih preduzeća i obimnije investiranje. Težak i izazovan zadatak, ali i jedino moguć na putu ka modernoj Srbiji.

U periodu 2001-2006. godina, prosečna stopa privrednog rasta u Srbiji je iznosila 5,5%, pri čemu je postojala različita dinamika po godinama. Prosečan rast GDP od 5,5% godišnje nastao je kao rezultat porasta produktivnosti koji je pak nastao po osnovu pada zaposlenosti. Kada se ovo ima u vidu onda je potpuno jasno zbog čega rast javne potrošnje ima inflatorni efekat.

Naša privreda još uvek ima strukturne probleme i na povećanu agregatnu tražnju samo u ograničenoj meri može da odgovori porastom proizvodnje. Taj raskorak, uprkos velikom trgovinskom deficitu, proizvodi inflaciju. Sekundarnu ulogu na inflaciju imaju troškovni udari, pri čemu naša privreda još nije prešla na princip čvrste finansijske discipline, koja omogućava da se troškovi usklađuju sa mogućnostima.

Jedan od velikih razvojnih problema srpske privrede predstavlja i vrlo visoka stopa nezaposlenosti koja je preko četiri puta veća od tzv. „dozvoljene stope nezaposlenosti“. Takođe, i konkurentnost privrede je na vrlo niskom nivou.

Učešće Srbije u globalnim procesima, na način da se maksimiziraju sopstvene koristi ili minimiziraju sopstvene štete, je razvojna potreba i interes našeg društva. Odgovarajućim razvojnim politikama prilagođenim zahtevima globalizacije, Srbija treba da obezbedi zaštitu nacionalnih interesa u globalnim procesima, ostvarajući porast bruto domaćeg proizvoda i poboljšanje kvaliteta života na bazi efikasnog angažovanja i korišćenja resursa.

Srbija u razvojnom smislu treba da jača sopstvene razvojne sposobnosti kroz produktivne kooperacije sa svetom, što podrazumeva otvaranje prema okruženju i izlaganje jakim uticajima okruženja, poznavanje i razumevanje promena koje se manifestuju ili očekuju u okruženju i efektuiranje novih faktora razvoja kroz postojanu i dobro vođenu tranziciju sistema.
Nacionalna razvojna strategija treba da bude zasnovana na novom pristupu razvoju koji polazi od tržišnih kriterijuma i od dominacije ekonomije nad politikom. U prvoj fazi treba da se obezbedi veći stepen korišćenja proizvodnog kapitala i ljudskog kapitala saglasno prilikama na svetskom tržištu, a u drugoj fazi treba da se afirmiše novi razvojni profil nacionalne privrede primeren uslovima globalizacije i novi razvojni faktori (znanje i tehnologija), kao i da se obezbedi strateško povezivanje domaćih preduzeća i banaka sa stranim renomiranim preduzećima i bankama.

Od najvećeg značaja za ubrzani razvoj Srbije su otvorenost privrede, politička stabilnost, funkcionisanje pravne države, predanost ekonomskim reformama, podizanje nacionalne konkurentnosti. Na putu dugoročno održivog i propulzivnog privrednog razvoja od velikog značaja su i porast udela investicija iz domaće i inostrane štednje i putem stranih direktnih investicija u društveni bruto proizvod, niži udeo javne potrošnje u društveni bruto proizvod, ekonomska stabilnost i konkurentnost tržišta, odnosno stabilnost cena i kursa i niska inflacija, veći kvalitet ljudskog faktora i drugo.

Ključno razvojno opredeljenje Srbije u periodu do 2012. treba da bude uključivanje u procese globalizacije i integracije i realizacija sveobuhvatnih reformi u privredi i društvu, kako bi Srbija zauzela ravnopravno mesto u zajednici evropskih država. Osnovni strateški cilj je demokratizacija i ekonomski poredak zasnovan na ustavnim i zakonskim rešenjima koja su usklađena sa savremenim evropskim pravnim i civilizacijskim standardima.

U tom smislu treba da se donesu svi ključni sistemski zakoni koji su u potpunosti usaglašeni sa važećim zakonodavstvom Evropske Unije. Na osnovu tih zakona treba da se ubrzaju reforme u privredi, posebno reforme monetarnog, fiskalnog i spoljnotrgovinskog sistema i sistema socijalne sigurnosti, kao i reforme vojske, policije, sudova, javnog tužilaštva, javnog informisanja, univerziteta, lokalne samouprave, izbornog sistema i drugo. Ovi i drugi faktori će uticati na privredni rast zemlje, što opet doprinosi boljem standardu stanovništva, smanjenju nezaposlenosti i napretku društva iz tranzicionih okvira u društvo razvijenih privreda zapadne Evrope.

ZAKLJUČAK

Prividno izgleda da skoro sve što je povezano s globalizacijom počinje i završava se na tržištu kao ekonomskom regulatoru i konkurenciji kao njegovoj osnovnoj poluzi. Suštinski se sve radi da se tržište monopolski kontroliše i top kompetencijama redukuje konkurencija, da se afirmiše vlast nandnacionalne elite kao novi orijentir svetskog razvoja.

Za zemlje u razvoju, finansijska globalizacija može da igra ulogu katalizatora u generisanju mnoštva kolateralnih koristi koje povećavaju dugoročni rast i blagostanje.

Prilikom procene stvarnih efekata globalizacije treba imati u vidu činjenicu da ne postoji saglasnost o tome da li je reč o novom fenomenu ili samo delu opšteg procesa integracije. Međunarodna ekonomija prerasta u svetsku privredu.
Nije iznenađujuće što su dokazi o efektima finansijske globalizacije pomešani. Pogrešno je zaključiti da literatura ne nudi smernice zemljama u razvoju koje teže postizanju većih koristi od finansijske globalizacije.

Pozitivna iskustva mnogih zemalja sa liberalizacijama tržišta sugerišu da će pokušaji pospešivanja finansijske globalizacije biti uspešniji kada su propraćeni podržavajućim reformama u drugim područjima.

Nezavisno od negativnih aspekata globalizacije, koji, naravno, kao što je to slučaj i kod drugih pojava, postoje, njenu pojavu treba prihvatiti kao izazov za mogućnosti koje ona nudi u ekonomskom razvoju, rastu i blagostanju. Budućnost kako i svetskih tako i naše privrede zavisi od građenja konkurentnosti sa sposobnošću ostvarivanja konkurentskih prednosti na tržištu, kao delu globalnog tržišta, i na ukupnom globalnom tržištu. Vođene sposobnim i inovativnim pristupom, naša će privreda moći ostvarivati rast na takvom tržištu.

LITERATURA

(1) Pečujlić, M. (2003): Planetarni kentaur – dva lika globalizacije, NSPM, Beograd,
(2) Rosić, I., Veselinović, P., (2006), Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu, Kragujevac,
(3) Beslać dr. M (2008): Međunarodna ekonomija i finansije, Visoka poslovna škola, Čačak,
(4) Vuletić, V. (2003): Globalizacija – mit ili stvarnost, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd,

Kao i internet sajt:
(1) www.scindeks-clanci.nb.rs

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | HEMIJA I INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi