KONFLIKTI

Konflikti su pojava u međuljudskim odnosima, koja može biti rezultat: nesporazuma, različitih duhovnih ili kulturnih vrednosti, suprostavljenih interesa, različitih viđenja sopstvenih i tuđih interesa, nezadovoljenih potreba ili nesposobnosti u izražavanju sopstvenih osećanja i mišljenja.
Konflikti postoje u ophođenju sa bližnjima u svakodnevnom životu, ali i unutar ili između grupa i zajednica. Na osnovu ovoga konflikti se nužno pojavljuju i u školi koja na kraju predtavlja samo jednu od “slika” socijalnog miljea našeg okruženja.
Tema rada će biti razmatranje mehanizma nastanka konflikata među pojedinicima i grupama i njihovog načina nenasilnog rešavanja.
Većina ljudi se povremeno nađe u konfliktnim situacijama. Obično su takvi konflikti rezultat nesporazuma, različitih ličnih verovanja i vrednosti, suprotstavljenih interesa, nezadovoljenih potreba ili nesposobnosti u izražavanju sopstvenih osećanja i mišljenja. Naći se u konfliktnoj situaciji i biti u mogućnosti da pritom pronađeš razumno rešenje može biti veoma težak zadatak....Ne možeš „pobediti" u konfliktnoj situaciji, jer pobeda bi u tom slučaju značila da je ishod cele situacije zadovoljavajući samo za jednu od suprotstavljenih strana. To ni u kom slučaju nije kompromisno rešenje.
Ovu sociološku pojavu interakcije dve suprotstavljene strane ne treba prikrivati ili suzbijati već treba aktivno raditi na njihovom rešavanju. U današnje vreme jedini ispravan način rešavanja konflikata je upravo nenasilno rešavanje konflikata a što i jeste tema ovog rada.

1. POJAM KONFLIKTA

Sam pojam “konflikt” je veoma teško precizno definisati. Konflikti su izrazito složen i višeznačan fenomen a time istovremeno i teško, precizno odrediv pojam i kategorija. Konflikt i konfliktni odnosi i njihove brojne vrste, aspekti i dimenzije predstavljaju predmetnu osnovu istraživanja brojnih nauka od psihologije i antropologije do filozofije i političkih nauka.

Sl.1 Slika situacije koja odgovara nerešenom konfliktu

Teorija koja razmatra oblast konflikata smatra da konflikti u susštini nisu negativna pojava ukoliko njihovo postojanje rezultuje dostizanjem optimalnog razrešenja nekog pitanja. Takve konflikte možemo s pravom nazvati produktivni konflikt. Sa druge strane konfliktna situacija često mođe dovesti do trenutka kada ni jedna os strana neće, ili ne vidi, da prihvati razloge driuge strane kao relevantne i ispravne. Ovakve konflikte sa pravom možemo nazvati neproduktivnim ili blokirajućim konfliktima.
Upravo umetnost nenasilnog rešavanja konflikata je uspešno prevođenje blokirajućih konflikata (oni koji ne donose rešenje) u produktivne konflikte koji za rezultat rešenja konflikta imaju poboljšanje u odnosu na vreme pre konflikta ili pronalazak rešenja situacije-problema zbog kojeg je i nastao konflikt. Dakle, za kvalitetno rešavanje konflikta neophodno je da dođemo u situaciju da je stanje odnosa ili rešenje bolje nego stanje pre konflikta.
Produktivni konflikti nastaju na sukobima mišljenja pojedinaca koji se odnose na rešavanje konkretnog problema ili situacije. Postojanje ovakvih konflikta u suštini će predstavljati sukob različitih mišljenja oko problema koji je potrebno rešiti. Kod produktivnog konflikta neophodno mora biti ispunjen uslova da strane u konflilktu budu sposobne za dolazak do razrešenja konfliktne situacije i to kroz prihvatanje stavova druge strane koji su ispravni u datoj situaciji. Ovo je u stvari i preduslov za postojenje neneasilnog rešenja konflikta.
Neproduktivni ili blokirajući konflikt je situacija konfrontacije gde obe suprotstavljene strane ostaju na svojim stavovima ne želeći da prihvate, iako su nekada i očigledne, prednosti mišljenja druge strane u konfliktu. U ovoj situaciji nemoguće je doći do razrešenja konflikta, niti do bilo kakvog rešenja situacije ili problema. Kod rešenja ovakvih konflikata je često potrebno, ako ne i neophodno, posredovanje treće strane uz čiju pomoć se razrešava navedena situacija.
Pod konfliktom se u užem, smislu istraživanja konflikata podrazumeva nepomirljiva razdvajanje pozicija u nekoj stvari ili vezano za neku stvar - predmet konflikta. Ovaj predmet konflikta može da bude potpuno realan predmet - neka stvarčica koju svako želi za sebe. To može da bude i potpuno apstraktno pitanje oko kojeg se spore dve strane. Konflikti su, u tom smislu, neodvojivo povezani sa društvenim životom i samim tim nešto sasvim "prirodno" - nisu ni pozitivni ni negativni.
Postoji mišljenje da sukobi, konflikti, proizvode društveni život,a da konflikti mišljenja donose naučni i društveni napredak.
Sadržajno, pojam konflikta (od latinskog conflictus-sukob, borba, spor) pokriva čitav niz konfliktnih interakcija različitog obima, nasilnosti i intenziteta – od takmičenja, napetosti, rasprave, spora do ratova, odnosno od (konfliktnog) partnerstva do pokušaja uzajamnog istrebljenja. Negativno definišući (određujući razlikom) konflikt u odnosu na konkurenciju, polazi se od stava da su odnosi konkurencije granično polje odnosa koji može, ali i ne mora voditi sukobu (konfliktu), definišući konkurenciju kao trajnu i neličnu, za razliku od sukoba koji je povremen i ličan. Naime, moralnim standardima, pravom, reakcijama javnosti sukob se, po pravilu, «obezličava» i svodi na minimum da bi se održala vrednost konkurencije. Sukob se tako preko konkurencije prevodi u prilagođavanje, kompromisno formiranje i održavanje odnosa.
Kako se može definisati pojam konflikta. Socijalni konflikt se može odrediti kao oblik socijalne interakcije dva ili više aktera koji, motivisani i vođeni međusobno nespojivim interesima da poseduju ili kontrolišu određeno materijalno dobro ili nematerijalnu vrednost, nastoje da onemoguće, podrede, umanje ili čak “unište” drugu stranu/strane.
Dakle, određujući elementi konfliktne interakcije su:
1) akteri konflikta;
2) njihovi različiti, u većoj ili manjoj meri nespojivi interesi;
3) predmet, odnosno, osnova spora;
4) sama konfliktna relacija, odnosno namera konflikta (da se druga strana ograniči, omete, neutrališe, potčini, porazi ili uništi)

Prvi preduslov konfliktne interakcije je sama svest (identitet grupe, svest o grupnim ili pojedinačnim ciljevima) aktera i jasno shvatanje ciljeva suparničke strane. Konflikt pretpostavlja jasnu odrednicu suparnika sa kojim se pojedinac ili grupa takmiči.
Konflikt, odnosno, sukob se, po Bouldingu može odrediti kao “....stanje nadmetanja u kome su strane svesne nespojivosti potencijalnih budućih pozicija i u kojem svaka strana želi da zauzme poziciju koja je nespojiva sa željama druge strane”

Sl. 2. Elementi konfliktne interakcije

Postojanje aktera sa suprotnim interesima elementi 1. i 2. predstavlja neophodan, ali ne i dovoljan uslov za postojanje konflikta. Da bi konflikt postojao mora postojati sporni predmet konflikta (element 3.) a to može biti mišlljenje, stvar, stav, socijalna pozicija, prostor ili čak, sama egzistencija drugog subjekta. Međutim tek uspostavljaje konfliktne interakcije između učesnika (element 4.) prevodi konflikt
iz skrivenog u vidljivo stanje. Momenat ulaženja u direktnu konfrontaciju učesnika u stvari predstavlja moment početka konflikta.
Ishodište konflikta u bilo kojem vidu za posledicu će imati neku promenu u odnosu učesnika ili okruženju u kojem je konflikt nastao.Ovim se uspostavlja i ključna relacija konflikt versus konsenzus, odnosno gradivna uloga konflikata u procesu narušavanja/oblikovanja konsenzusa u okviru zajednice ili grupe u kojoj je konflikt i nastao.

2. UTICAJNI ELEMENTI I TOK KONFLIKTA

Sl.3. Trougao elemenata konfliktne situacije

Na trećem uglu stoji 'stav', dakle, stav/stavovi aktera prema predmetu konflika, prema drugim akterima i njihovom ponašanju u konfliktu.
Razmatrajući “trougao” konflikta vidimo da je pored postojanja predmeta konflikta, odnosno različitog posmatranja iste pojave potrebno da bar jedna strana poseduje konfliktno ponašanje. Konfliktno ponašanje možemo definisati pre svega kao ponašanje koje svoj stav prema nekoj pojavi ili događaju smatra kao jedino ispravan bez rezerve. Upravo uticaj na promenu ovog temena trougla vodi ka otkrivanju procesa nenasilnog rešavanja konflikta. Naime, ukoliko uspemo da isključimo ili minimalizujemo konfliktno ponašanje stvorili smo temelj za nenasilno rešavanje konfliktne situacije.
Kako bi opisali tok konflikta. U stalnoj profesionalnoj ili bilo kojoj drugoj socijalnoj interakciji u kojoj se svakodnevno možemo naći veoma često dolazimo u situaciju kada se ne slažemo sa nekom pojavom, postupkom ili ponašanjem drugog. Upravo ova tačka je inicijalna kapisla za nastanak konflikta. Njegov tok, bez pokušaja razrešenja, bi mogli prikazati na sledeći način:
1. pojava razlika u mišljenju ili stavu prema nekoj pojavi, događaju ili ponašanju
2. faza “tihog” kritikovanja druge strane i samodokazivanje da samo u pravu, odnosno, da mi zastupamo ispravan stav
3. razvija se netrpeljivost prema drugom učesniku konflikta ili grupi ljudi
4. netrpeljivost prema pojedinačnom postupku počinje da se širi i na oblasti koje u početku i nisu bile predmet neslaganja
5. razvija se netrpeljivost i prema širem socijalnom okruženju u kojem se nalazi ili kreće drugi učesnik konflikta ili grupa ljudi
6. učesnici u konfliktu počinju da osećaju direktnu, često i ličnu, ugroženost ponašanjem i stavovima druge strane
7. ispoljavanje agresivnosti i ulazak u direktnu konfrontaciju

3. PREDMET KONFLIKTA I NJEGOVO OTKRIVANJE

U uvodnom razmatranju je izneto da je kategorija konflikta veoma široko polje za razmatranje. Zbog svoje kompleksnosti pojava konflikta je veoma teško predvidljiva a često nemožemo ni biti svesni postojanja prikrivenog, latentnog, konflikta u svom okruženju. Takođe, u pojedinim situacijama konflikt može postojati čak i u situaciji kada jedna od strana u konfliktu nije ni svesna postojanja konflikta. Ovo se naziva “latentni konflikt”. Ovakva pojava postaje vidljiva tek u momentu kada dođe do njene eskalacije ili kada neki događaj postane “okidač” koji nam otkrije nastali konflikt. Prema teoriji “suda pod pritiskom” intenzitet latentnog konflikta raste sa vremenom te što kasnije konflikt postane vidljiv i njegova snaga-intenzitet će biti veći. Dakle, rano uočavanje i rešavanje konflikta omogućava njegovo prevazilaženje sa najmanje posledica.

Sl.4. Dijagram rasta intenziteta konflikta

Sa prethodnog dijagrama vidimo koliko je za rešavanje konfliktne situacije od najvećeg značaja da se postojanje konflikta uoči sto bliže trenutku koji je doveo do njegove pojave jer time pristupamo njegovom rešavanju dok mu je intenzite manji.
Predmet konflikta je teško definisati iz prostog razloga jer se kao predmet konflikta mogu pojaviti pojmovi koji pripadaju najširem ljudskom okruženju. Kao predmet konflikta se mogu pojaviti pojave, događaji, dešavanja, ljudski stavovi ili ponašanja. Predmet konflikta često može proisteći čak i iz etike ponašanja, običaja i nepisanih normi ponašanja. Ovde je bitno naglasiti da je za nastajanje konflikta u suštini vrlo malo bitan predmet konflikta. To se može objasniti razmatranjem veoma teških konflikata pojedinaca, pa čak i čitavih naroda oko stvari koje su u svojoj biti trivijalne. Dakle, možemo reći da je za nastajanje konflikta najviše zaslušno ponašanje i konfliktan stav učesnika. Na osnovu navedenog možemo posmatrati i konflikte koji se dešavaju tokom vaspitanja i poučavanja. Znajući da je vaspitavanje i poučavanje u svojoj biti socijalna kategorija jer spada u proces stvaranje socijalnih odnosa i okruženja u kojem će poučavane ličnosti usvajati znanje i biti vaspitavane nužno i ovo okruženje postaje područje u kojem se konflikti dešavaju.

4. ZNAČAJ UOČAVANJA I REŠAVANJA KONFLIKTA U SFERI OBRAZOVANJA I VASPITAVANJA

Sa razvojem pedagoške misli vremenom je potpuno napušten koncept da je obrazovanje odnos nastavnika prema učeniku u kojem nastavnik predaje znanje učeniku kojeg poučava. Danas je prihvaćen stav da je to sveukupnost atmosfere i okruženja i njegovog uticaja u kojem se odvija proces poučavanja i vaspitanja. Na prvom mestu je postavljena ličnost učenika a shvaćena je neophodnost prilagođavanja procesa pojedinačnoj ličnosti učenika čijem se razvoju i vaspitavanju i teži. Ovakav stav omogućuje učeniku da razvija samostalno mišljenje i kritički pristup, kako materiji koju istražuje, tako i socijalnom okruženju u kojem se nalazi. Na osnovu iznetog proizilazi da će se učenik u socijalnom okruženju u pojedinim trenucima naći u konfliktnoj situaciji. To mogu biti bezazlene situacije bez posledica ali i vrlo teški konflikti koji mogu ostaviti trajne posledice na samu ličnost učesnika. Značaj pedagoga je upravo u tome da blagovremeno uoči postojanje takvih situacija, i da minimalizuje ili potpuno ukloni njihove posledice. Težina konflikta u najvećoj meri zavisi od ličnosti učenika Ovo iz razloga što pojedinci imaju različitu percepciju težine različitih konfliktnih situacija pa i dubine njihovog preživljavanja. Dakle, neophodno je uzeti kao polazni stav da nijedan konflikt nije bezazlen. Često konflikt poistovećujemo sa agresijom i direktnom konfrontacijom. Međutim, ovo predstavlja samo vidljivi konflikt ali se on može manifestovati kao prikriveni gde se situacija manifestuje netrpeljivošću, ignorisanjem, odbojnošću i slično. Neophodno je prepoznati i ove oblike manifestovanja konflikta a radi mogućnosti blagovremenog preduzimanja aktivnosti i uticaja na njegovom rešavanju. Neblagovremeno uočavanje postojanja konflikta često aktivira “spiralu konflikta” koja tokom vremena dovodi do njegovog produbljivanja i proširivanja te on teži da obuhvati polja u odnosu učesnika na kojima u početku nije ni nastao niti postojao.
Rešavanjem konflikta, na neki od načina, dovodimo do relaksacije napetosti u socijalnom okruženju u kojem se odvija obrazovanje i vaspitavanje a samim tim i do postizanja kvalitetnijeg okruženja za usvajanje znanja i vaspitavanje. Od onog ko poučava se očekuje da, ukoliko nema drugih smetnji (lične i intimne teme) pred učenicima sprovede transparentan proces razrešenja konflikta jer učenje o načinu njegovog rešavanja i učestvovanje u rešavanju i samo predstavlja deo opšteg obrazovanja koji će učenicima pokazati da se različitost može prevazići i naučiti ih kako da sami pokušaju prevazilaženje takvih situacija u kojima se u životu mogu naći.

5. NAČINI REŠAVANJA KONFLIKTA

Gledajući moguće načine rešavanja konflikta dolazimo do zaključka da postoje osnovna dva načina kojima se konflikt rešava i to nasilni i nenasilni način rešavanja konflikta.
Strane u konfliktu, na međuljudskom ili društvenom nivou, se koriste nasiljem iz vere da su njihove potrebe i interesi legitimni, te se na taj način opravdava nasilje koje čine (odbrana iz njihovog ugla), dok se potrebe i interesi drugih strana u konfliktu ne uzimaju u obzir, već se štaviše vrše pretpostavke koje podrazumevaju zle namere koje one same nemaju ili se čak dolazi do zaključka da se nasilje primenjuje na “dobrobit” druge strane koja sama ne vidi da nije u pravu. Pretpostavka da se nasiljem može rešiti konflikt je tačna ukoliko se pod rešenjem podrazumeva uništenje ili odstranjivanje druge ili drugih strana u konfliktu i ako se zanemari činjenica da se korišćenjem nasilnih metoda uspostavlja model „rešavanja konflikata“ koji se onda primenjuje i u drugim sukobima, čak i unutar jedne od prvobitnih strana u konfliktu. Situacija u kojoj jedna ili više strana „rešenje“ uspostavljeno putem nasilja doživljava kao nepravdu i uskraćivanje svojih legitimnih interesa ili mogućnosti ostvarenja istih (u sopstvenoj percepciji), se teško može nazvati rešenjem, jer želja za zadovoljenjem svojih interesa i potreba ostaje, pojačana željom za zadovoljenjem pravde u sopstvenom viđenju i često željom za osvetom.
Sa druge strane nenasilno rešavanje konflikta, u bilo kojem vidu ili obimu, dovodi do trajnog rešavanja animoziteta i povratka kvalitetnih odnosa suprotstavljenih strana. Ovaj način razrešenja često dovodi do poboljšavanja i unapređenja odnosa nego pre samog nastanka konflikta a ukoliko se radi o konfliktu oko različitih rešenja nekog problema omogućava da se dođe do izbora najboljeg rešenja.

6. NENASILNO REŠAVANJE KONFLIKTA

Ako je reč o nenasilnom konfliktu sa ljudima sa kojima radimo i sa kojima se susrećemo, oni mogu da podstaknu i druge probleme na poslu kao što su netrpeljivost među kolegama, smanjena komunikacija koja samim tim loše utiče na produktivnost. Ukoliko će konflikt na radnom mestu doneti konstruktivne promene i motivisati grupu ka većoj produktivnosti onda je čak i potreban, naravno ukoliko smo u mogućnosti da ga pretvorimo u produktivni konflikt i da ga razrešimo rešenjem koje će predstavljati najbolje rešenje ili izbor u nekoj situaciji. Nepotrebne konflikte, naravno, treba izbegavati a kada se oni ipak pojave moramo ih znati rešavati na obostranu korist. Slična situacija se može pronaći u najširem socijalnom okruženju u kojem se krećemo.
Do nenasilnog rešavanja konflikta dolazi kada zapazimo da druga osoba negativno deluje ili bi mogla negativno da deluje na ciljeve koji su nama bitni. Kada se radi o ljudima koji su nam bliski, spremniji smo da rešimo nesuglasice, kako bi zadržali odnos koji nam je važan.
Međutim, sa ljudima sa kojima radimo situacija je nešto drugačija. Na poslu najčešće nismo u mogućnosti da biramo ljude sa kojim ćemo da sarađujemo, niti da odemo iz situacije koja nam je neprijatna. Kolege sa kojima radimo najčešće ne poznajemo dovoljno dobro pa nam neki od njih nisu posebno važni, ali obzirom da je vreme koje provodimo sa njima neizbežno, poželjno je da zadržimo ako ne dobar onda bar poslovan odnos.
Sličnu situaciju mogu osećati i učesnici u obrazovnom procesu, učenici, jer nisu u situaciji da biraju socijalno okruženje u kojem će se naći niti druge ličnosti sa kojima dolaze u interakciju. Dakle, neophodno je uticati na njihove stavove ili direktno posredovati radi ublažavanja konflikta koji su nastali kao i konflikta za koje prosudimo da mogu nastati. U ovoj sistuaciji nastavnika možemo posmatrati kao posrednika u rešavanju konflikata koje suprostavljene strane nisu u mogućnosti razrešiti na obostranu korist.
Treba naglasiti da nenasilno rešavanje konflikta može biti sprovođeno od strane jednog od učesnika u konfliktu ali i od strane treće ličnosti koja se pojavljuje kao posrednik u rešavanju.

6.1 Stabilizujući faktori bezbednosti kod nenasilnog rešavanja konflikata

Postupak nenasilnog rešavanja konflikata ima nekoliko uslova koje bi trebali da ispunimo da bi uspeli na razrešenju konfliktne situacije. To su pre svega shvatanje prethodnih osobina koje moramo negovati, poznavanje principa koji dovode do ublazavanja i eliminisanja, odnosno, usaglašavanja uočenih razlika.
Stabilizujući faktori bezbednosti za izbegavanje nastanka i nenasilno ophođenje sa konfliktima, bi se mogli svesti na:
• Samopoštovanje i poštovanje drugih
• Spremnost na slušanje i razumevanje drugih
• Prepoznavanje i zadovoljenje sopstvenih potreba, bez ugrožavanja drugih
• Saradnja
• Otvorenost i kritičnost
• Spremnost na preispitivanje sopstvenog ponašanja i sopstvenih stavova, na rad na sebi
• Istrajnost u procesu
• Mašta, kreativnost, užitak

6.2 Principi za ublažavanje konflikata

Zbog svoje kompleksnosti i raznolikosti rešavanje i ublažavanje konflikata može se posmatrati i kao veština ali i kao umetnost. Ono zahteva kreativan pristup i istrajnost. Ne postoje univerzalni principi koje možemo generalno primenti u rešenju bilo kojeg vida konfrontacije ali je potrebno prihvatiti sledeće:

• Ublažiti konflikt znači pomoći drugima da reše probleme, ne namećući rešenje;
• Konflikti po sebi mogu biti i pozitivni, oni su preduslov za plurizam, za veću slobodu i negovanje drugačijeg i kreativnog mišljenja. Jedino su putevi koje izabiramo da rešimo konflikte loši;
• Važnije je o kakvom se konfliktu radi, a ne ko je kriv. Čak i ako se utvrdi krivac, problem ostaje. Tražiti samo krivca znači tražiti samo osvetu i uzvratiti istom merom, što udaljava od rešenja;
• Potrebno je pronaći uzrok konflikta, ali jedino konstruktivna vizija zajedničke budućnosti, vodi ka pravim rešenjima;
• Da bi se rešio konflikt sve strane ga moraju posmatrati na nov način, misliti o njemu na drugačiji način. Dati verbalno obećanje nije dovoljno;
• Važnije je prepoznati zajedničke interese i prezentovati ih nego se zatvoriti u sebe i ustrajavati na svom stanovištu;
• Držati otvorene alternative jeste siguran put. Sprečavati komunikaciju i posmatrati drugu stranu sa predrasudama, znači onemogućiti rešavanje ili ublažavanje konflikta;
• Postupci, pregovori i rešenja moraju biti zasnovani na objektivnim kriterijumima za sve strane;
• Obično postoji tvoja istina, njihova istina, ali može da postoji i šira istina, koja obuhvata obe strane;
• Dobra sredstva znače ostvarivanje ciljeva. Dobri ciljevi ne mogu se postići lošim sredstvima;
• Postoji naša strana, postoji njihova strana, ali postoji i veza između ovo dvoje. Povređivati i ponižavati drugu stranu je kontraproduktivno i štetno. Preduzimati korake koji nama pomažu, ali ne škode drugoj strani jeste mudrost;
• Mudro je razvijati sopstvenu strategiju, pridržavati se nje i propagirati je, pozivajući i drugu stranu da to isto čini.
• Svesti se samo na zamerke i prebacivanje drugoj strni opasno je. Uzvraćati istom merom, primenjivati pravilo oko za oko neće doneti rešenje nego produbljivanje sukoba;
• Konflikti ne razdvajaju ljude, oni mogu da ih zbliže. Protivnici mogu da se ne slože ni u čemu, ali se slažu da im je razlog konflikta izuzetno bitan i da je rešenje neophodno. To je ključ mira: priznati da postoji zajednički problem koji mora biti rešen. Dakle, mir i rešenje konflikta ne znači da ćemo mi samo popuštati kao lepo vaspitane osobe i dozvoljavati poniženja od jačih;
• Imati moć ne znači kažnjavati ili ubijati, već postizati ciljeve zajedno sa drugima, ne nanoseći štetu drugom, niti sprečavati druge da ostvare svoje ciljeve;
• Nasilje - bilo fizičko, psihološko, direktno ili prikriveno - dokaz je nesposobnosti i nemoći naspram konflikata. Nasilje nikada ne rešava sukobe; ono proizvodi agresiju i drugo nasilje. Problemi rešeni primenom nasilja i nametanjem mišljenja uvek se opet pojavljuju;
• Rešenje problema podrazumeva slobodnu volju o tome kako izgraditi bolju saradnju i uzajamni odnos. Dobro rešenje ne određuje, niti imenuje, pobednike i pobeđene. Ono treba da menja zapažanja, stavove i ponašanje obe strane;
• Dobro rešenje takođe znači da se složimo da se ne slažemo i zašto, kao i da se dogovorimo kako da se raziđemo na civilizovan način, umanjujući bol obe strane;
• Osobe koje ublažavaju konflikte ne mogu da se stavljaju na jednu ili drugu stranu. One pre svega treba da omoguće stranama da kroz komunikaciju same dođu do razrešenja

6.3 Načini nenaslinog rešavanja konflikta

Kao što smo rekli da nema univerzalnih principa koji se mogu primeniti u rešavanju tako nema ni univerzalnih rešenja nastalih konflikata. Osnovno pravilo kretanja putem rešenja bilo koje vrste konflikta je omogućavanje komunikacije suprotstavljenih strana. Značaj komunikacije u oba vida, verbalna i neverbalna, je fundamentalan. Nekada će slanjem neverbalnih poruka drugoj strani biti poslan pozitivan signal iako je sukob i dalje u toku. Ovo je još važnije ukoliko pokušavamo rešenje konflikta bez posredovanja treće strane.

Pregovaranje
Procedure i različiti pristupi i metodi u rešavanju konflikata, odnosno njihova blagovremena, i nepristrasna primena, imaju odlučujući značaj za kanalisanje sukoba i početno prevazilaženje razarajućih efekata konfliktnih odnosa.
Centralnu ulogu i značaj, pritom ima uspostavljanje procesa pregovaranja. Pregovori
zapravo predstavljaju dijalog, strukturisan i proceduiran, i međusobnu razmenu mišljenja (obaveštenja, predloga, argumenata i zahteva) strana u sporu (i posrednika), odnosno njihovih ovlašćenih predstavnika – pregovarača. Osnovni cilj pregovora je da se strane u sporu podstaknu, ubede ili čak privole, na sklapanje sporazuma o okončanju ili bar ublažavanju konflikta.
Pristajanje na pregovore predstavlja osnovni preduslov, a sami različiti oblici pregovora i
pregovaračkih procedura (direktni i pregovori preko posrednika, bilateralni i multilateralni oblici pregovora) okvir za ublažavanje konflikata i njihovo razrešenje.
Redosled poteza koji se preduzimaju u procesu pregovaranja može se, pojednostavljeno, prikazati na sledeći način.
-Prvo se identifikuju predmet i akteri konflikta i nastoji da uspostavi njihova elementarna komunikacija – da se oni «dovedu za pregovarački sto».
-Pregovorima često prethodi, posebno u slučajevima u kojima se angažuju medijatori, faza pretpregovora koja u suštini sadrži aktivnosti izrade spiska pitanja i prioriteta, kao i predloga strukture pregovora i redosleda koraka.
-Preciznom identifikovanju problema i interesa i preduzimanju mera za uspostavljanje
komunikacije i poverenja između konfliktnih aktera, sledi izgradnja bezbedonosnih pravila i mehanizama kojima se sprečava širenje konflikta.
-Kombinovanjem različitih pregovaračkih taktika, metoda i sredstava, aktivnost se usmerava na postizanje trajnijeg rešenja konflikta.
-Težimo da i pre početka direktnih pregovora ili komunikacije aktera dođemo do nečega što je prihvatljivo za obe strane a što možemo iskoristiti kao kamen temeljac za izgradnju neophodnog nivoa poverenja i kooperativnosti među akterima
-Ponašanje tokom pregovora i odabir konkretne pregovaračke taktike uslovljeni su, pre
svega, izvodljivošću primene određenog modela.
Neaktivnost je pregovarački stil i taktika koju odlikuje mala briga za obe vrste posledica
– i po sebe i po drugu stranu. Neaktivnost, ili privid neaktivnosti, najčešće karakteriše situacije u kojima su i predmet spora i druga strana od relativno male važnosti za aktera.
Popuštanje je pasivna strategija koju odlikuje mala briga za sopstvene, uz stovremenu,
stvarnu veliku brigu za posledice po drugu stranu. Najčešće se primenjuje kada je predmet spora od manjeg značaja, nego značaj, ili snaga, suprostavljenog aktera u konfliktu.

Nadmetanja predstavlja veliku brigu za sopstvene, uz malu brigu za interese druge strane, praćena verom u mogućnost iznuđivanja ustupaka i popuštanje druge strane. Izbor ovog načina obeležava situacija u kojoj se opaža malo dodirnih tačaka između konfliktnih aktera.
Rešavanje problema pregovorima je taktika pregovaranja koja u osnovi ima istovremeno veliku brigu za posledice i po sebe, i po drugu stranu.

6.4 Faze rešavanja konflikta

Sam proces rešavanja koflikta, bez obzira da li ga sprovode učesnici konflikta ili se vrši posredovanjem treće strane podrazumeva postojanje nekoliko faza kroz koje proces prolazi.

Identifikacija postojanja konflikta
Da bi konflikt, u bilo kojem vidu postojanja mogao biti rešavan neophodno je identifikovati njegovo postojanje. Već ranije je navedeno da da konflikt između dve osobe ili grupe ljudi ne mora uopšte biti transparentan. U ovakvom slučaju neophodno je prepoznati znakove koji se javljaju u interakciji takvih ličnosti ili grupa a koji nam mogu govoriti o postojanju konflikta. Postojanje vidljive netrpeljivosti između pojedinaca, iznenadna pojava ispolajavanja agresivnosti, izbegavanje nečije blizine i slučni znakovi nam mogu govoriti o postojanju latentnog koflikta. U nastavku ćemo posmatrati rešavanje konflikta gde se pojavljuje treća linost kao posrednik a to su situacije koje su u toku obrazovanja i najčešće i u kojima se, u ulozi posrednika, često možemo naći.

Početak procesa posredovanja
Nakon uočavanja postojanja konflikta ukoliko se nađemo u ulozi posrednika neophodno je potrebno ubediti učesnike da dobrovoljno pristanu na naše posredovanje i to ne kao na nametanje rešenja već kao način da se kroz posredovanje dođe do obostrano prihvatljivog modela. Obema stranama treba predočiti da smo kao treća strana shvatili u čemu je problem njihovog odnosa i da imamo nameru da razgovarajući o problemu približimo njihove stavove jer su i njihovi stavovi samo dva različita pogleda na isti problem. U ovom trenutku se kao posrednik nalazimu u takozvanoj fazi neslaganja. Naime, svaka strana tvrdoglavo zadržava svoj stav o problemu. U nenasilnom rešavanju konflikta ova faza je ključna jer se u ovoj fazi posredovanje prihvata ili se potpuno odbacuje. U onom momentu kada obe strane pristanu na posredovanje i iznošenje svog pogleda na problem možemo preći u sledeće faze rešavanja.

Iznošenje problema: Nakon faze kada obe strane prihvataju posredovanje i iznošenje problema moguće je preći na situaciju kada će obe strane da iznesu problem iz svojih uglova. U ovom momentu ulazimo u fazu konfrontacije, odnosno, otvorenog iznošenja neslaganja i zamerki drugoj strani. U ovoj fazi uloga posrednika je da sasluša učesnike i ublaži međusobno izrečene kritike.
U sledećoj fazi, koju nazivamo faza eskalacije, težimo da obe strane tačno definišu upravo ono što je dovelo do konflikta jer razvijeni konflikt obuhvata daleko sire područje nego što je sama lokacija samog međusobnog problema. Svojim uticajem “vodimo” učesnike u konfliktu do momenta kada će i jedna i druga strana navesti upravo samu bit problema koji je nastao između njih.
Faza određivanje ciljeva na osnovu definisanja problema je faza u kojoj na osnovu uočenog problema koji je i sami uzrok konflikta pokušavamo definisati cilj kojem težimo odnosno na koji bi se i mi i učesnici u konfliktu trebali usmeriti. Ovo je takođe kritična faza rešavanja problema je moramo biti sposobni uočiti ono što obe strane prihvataju kao zajednički interes a što se može iskoristiti kao temelj daljeg dogovora ili nešto što obema stranama predstavlja “dragocenost” koju će teško odbaciti. Ovde su mogućnosti velike. Moguće je taj zajednički interes postaviti na temelju međusobnog drugarstva, posla, osećanja ljubavi i slično. Nakon toga uloga posrednika je da na osnovu toga pokuša graditi poverenje učesnika konflikta nedozvoljavajući povratak na prvobitne relacije ili proširivanje konfrontacije na nove ili nebitne teme. Takođe u ovoj fazi trebali bi kao posrednik da izvršimo jasno definisanje ciljeva kojima težimo kroz posredovanje. To mogu biti nenarušeni drugarski odnosi, nastavak zajedničkog posla ili ma koji drugi cilj koji bi konfrontacijom mogao biti uništen ili trajno oštećen i to često na štetu svih učesnika konflikta.
Ukoliko je prerhodna faza uspešno završena obično sukob ulazi u fazu opadanja sukoba u kojoj konfrontirane strane počinju da pronalaze prva opravdanja za postupke ili stavove suprotne strane i pokušavaju da ih razumeju u nekom vidu. Ovde je potrebmo znati da je sam konflikt i dalje daleko od rešenja te bi najveća greška bilo smatrati da je konfrontacija gotova.
U nastavku posredovanja dolazimo kao posrednik u fazu izbora mogućih načina za postizanje ciljeva. Izbor načina razrešavanja u najvećoj meri zavisi od pravilnog uočavanja problema, odnosno, tačno onog što je i dovelo do konflikta. Najčešće greške koje se u ovoj fazi prave su greške kada se kao posrednik usmerimo na razlog eskalacije sukoba a sam razlog nastanka sukoba neuočimo. Razlog eskalacije sukoba, kako smo već naveli, može biti potpuno nevezan sa samim nastankom konflikta i on može često biti i potpuno banalan.
Nakon definisanja ciljeva i više scenarija rešenja konflikta trebalo bi da izvršimo odabir najboljeg načina rešavanja sukoba i da krenemo u njegovo sprovođenje. U ovom trenutku smo došli do faze rešenja sukoba. Treba naglasiti da nijedan scenario koji smo odabrali kao najbolji ne smemo posmatrati kao statičan već moramo biti spremni da ga posmatramo kao ideju koja će se dinamično menjati ukoliko utvrdimo da on ipak nije optimalan. Rešenje sukoba će nastupiti u onom momentu kada obe strane, ili svi učesnici, svojevoljno prihvate da je njihovo ponašanje na neki način povredilo drugu stranu i da sami požele da svoj stav ili aktivnosti koriguju. Druga varijanta rešavanja sukoba nastaje kada jedna od strana svojevoljno uvidi da su stavovi druge strane tačniji ili ispravniji u odnosu na problem zbog kojeg je sukob i nastao.
U sledećem koraku dolazi do faze relaksacije u kojoj bi konfrontirane strane bile sposobne da o konkretnom problemu pregovaraju sa kreativnog aspekta sa ciljem dolaska do zajedničkog i najboljeg rešenja. Ovo je u stvari zadnja faza u rešavanju konflikta koja bi trebalo, ukoliko je posredovanje bilo uspešno, da se odvija samo između učesnika konflikta bez potrebe za postojanje posrednika.

ZAKLJUČAK

Sagledavajući izneto, uvideli smo da su konflikti situacije koje su veoma česte u svim vidovima socijalne interakcije ljudi. Njih je nemoguće suzbiti ili u potpunosti eleminisati a u neku ruju bi to moglo biti i kontraproduktivno. Ovo iz razloga što je konflikt veoma često i pokretač promena ka boljem bilo u vidu dolaska do najbiljih rešenja nastalih konkretnih problema ili do poboljšavanja odnosa učesnika kroz sagledavanje viđenja drugih.
Nenasilno rešavanje konflikata je umeće koje treba shvatiti kao mogućnost da posredovanje u rešavanju bude vođenje učesnika do zajedničkog rešenja a nikako kao nametanje gotovih rešenja koja često vode dubljoj konfrontaciji ili vraćanju konflikta u latentnu fazu gde se on nastavlja i skoro uvek produbljuje ili se često prebacuje na druga područja.
Rad bi trebalo da pokaže da je konflikt moguće rešiti i da stavove ni jedne strane konflikta unapred ne treba odbacivati već ih razložno ali i kritički analizirati. Treba naglasiti da je umeće nenasilnog rešavanja konflikta još veće ukoliko se nalazimo kao jedna od strana u konfliktu i sami pokušavamo ga rešiti na ovaj način.

LITERATURA

- Avramović,Z (2006): Obrazovanje za građansko društvo ili demokratiju;Zbornik instituta za pedagoška istraživanja, Beograd
www.pedagog.org.rs
www.dadalos.org
www.scindeks.nb.rs
www.akademijauspeha.org
www.wikipedia.org

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi