KULTURA

DEFINICIJE KULTURE

Navešćemo nekoliko različitih definicija kulture da bi se videlo koliiko je ovaj pojam složen i kako ga je teško odrediti, kao i kolike su razlike u njegovom određivanju.
Poznati engleski antropolog E.B. Tejlor (Teylor) ovako definiše kulturu:
"Kultura je ona složena celina koje obuhvata saznanje, verovanje, umetnost, moral, pravo, običaj i druge pogodnosti i načine koje je čovek stekao kao član društva''.
K. K l a k h o n (C. Kluckhohn) i V. K e l i (W.Kelly), američki savremeni antropolozi, definišu kulturu ovako:
'' Pod kulturom podrazumevamo one istorijski stvorene selektivne procese koji regulišu ljudsko reagovanje kako na spoljne tako i na unutrašnje podsticaje''.
Američki sociolg R. B i r š t e t (Bierstedt) određuje kulturu kao
''složenu celinu koja se sastoji iz svega što mislimo, činimo i imamo kao članovi društva''.
L a n d b e r g, Š r a g i L a r s e n pod kulturom razumeju
''sisteme ponašanja i fizičke i simboličke proizvode tih sistema''.
Po shvatanju našeg filozofa Miloša Đurića kultura je most između života i večnosti.Ona je dakle regulisanje različitih odnosa između subjekta i objekta, između duha i prirode i rešava se ''savlađivanjem sveta''.

Kako se vidi iz ovih definicija, neki pod kulturom razumevaju i materjalne proizvode, drugi samo duhovne, treći samo izvesne duhovne proizvode društva itd. Međutim, kad kulturu shvatimo kao duhovnu proizvodnju ljudi, njenu suštinu čine duhovne društvene tvorevine.

ELEMENTI KULTURE

Svaka nacionalna kultura se sastoiji iz sledećih elemenata:

a) Pogleda na svet
b) Vrednosnih sistema i orjentacija
c) Institucija unutar kojih se odvijaju kulturni procesi
d) Jezika kao oblika ljudske komunikacije
e) Materijalne oblasti kulture.

Jezik kao oblik međuljudske komuikacije

Jezik je sistem simbola, instrument izražavanja, ali i konstituisanja i oblikovanja čovekovih misli i osećanja. Sociologija se kao nauka o društvu zanima i za društven karakter govora i jezika. Jezik čini sastavni i veoma važni deo kulture i kao takav je proizvod društva. Socijalna strana jezika i govora je vidljiva već i po tome što su jezici sredstva kolektivnog opštenja, komunikacije među pojedinim članovima ili grupama u društvu. Pod sociologijom govora i jezika može konststovati ono što je utvrdio Marsel Koen, tj. ''sociloško izučavanje odnosa između instrumenata artikulisanog govora, jezika i društva koje ga upotrebljava''.
Govori jezik imaju mogućnosti da služe kao sredstva povezivanja posredovanja i integracije, odnosno dezintegracije u društvu već je u govoru pomoću gestova, za razliku od verbalnog govora, mogu se ponekad naslutiti i društveni odnosi onih ljudi koji dolaze u uzajamni dodir. Postoje razlike između govora i jezika ali njihovo odsečeno razgraničenje gotovo i da nije moguće. Svi ljudi imaju potencijalnu moć govora, ali svi ljudi ipak ne govore istim jezikom. Društveni karakter jezika ogleda se i u tome što se u jeziku, prepliću uzajamni uticji normativne i uzualne komponente. Normativna komponeneta vodi više računa o tome kakav bi jezik trebao da bude (pravopis u književnom jeziku), a uzualna više o tome kakav je jezik kao tekući i u praktičnoj upotrebi.
Pod sociologijom govora i jezika može konststovati ono što je utvrdio Marsel Koen, tj. ''sociloško izučavanje odnosa između instrumenata artikulisanog govora, jezika i društva koje ga upotrebljava''.

Pojam simbola

Simbol je naša ljudska zamisao, naša projekcija, da u nekim čulnim predmetima ''vidimo'' još i nešto drugo, što životinja nije u stanju da shvati. Upravo ovo obeležje ima svoje tvorevinekulture: pesma, kao i crtež, katdrala i knjig, mit i jezik, moralni čin.
Uporedjivanje čovekovih aktivnosti sa ponašanjem životinja najbolje pokazuje na specifičnu razliku između simboličkog i nesimboličkog ponašanja. Lesli Vajt je ustanovio da je simbol ono što je preobrazilo čoveka od obične u ljudsku životinju.Tako da bez simboličkog opštenja mi uopšte ne bismo imali kulturu.
Simbol ima dvostruko značenje.
1.fizička, materijalna stvar
2.neki predmet, zvučni signal, koji se zapaža, vidi, čuje.
S druge strane ljudsko biće ima sposobnost da to što vidi, čuje, oseća nagoni da zamisli ''nešto drugo'', što se nalazi sa druge strane ''čulnog''.
Džon Lok je zapazio: ''Simboli stiču svoje značenje tako što im ga ljudi proizvoljno nameću''.
Kultura je nastala kada je nastao i čovek, koji može da govori i upotrebljava simbole.Verovanjem, običajima a naročito umnetošću, plesom, mitom i legendama o nadljudskim bićima on se bori da očuva svoje ljudsko biće. Mit i vera u trajnosti doprinose pobedi optimizma.

Značaj simbola za istoriju umetnosti

Za istoriju umetnosti veoma važnu ulogu ima uptreba simbola i njhov značaj, jer se upravo na topme i zasniva istorija umetnosti. U slučaju da prestane potreba za umetnošću, završiće se i istorija umetnosti, i tada će naši potomci biti u boljem položaju da stvore jednu trajnu skalu umetničkih vrednosti - ukoliko ih taj problem još uvek bude zanimao. Ali ipak moramo da priznamo da je nemoguće meriti vrednost umetničkih dela onako kako prirodnjak meri razdaljine. Jednostavno tvrđenje da umetničko delo mora biti tvorevina čoveka, a ne prirode, tera nas da shvatimo da je presudno kako čovek upotrebljva te simbole, jer se putem njih izražava i na neki način saopštava posmatraču sama veličina i originalnost umetničkog dela. Ona mora biti opipljiva stvar mašte, a ne samo vizelne dosetke. Čak ni najsloženije zanatsko delo ne zaslužuje da ga nazovemo umetničkim, ako na sadrži tračak mašte. Znači, da će umetničko delo steći onoliku originalnost koliku mu umetnikov duh preko simbola unese. Stvaralački proces sastoji se od niza blesaka mašte i umetnikove težnje da im da oblik, obrađujući materijal na odgovarajući način. Ruka pokušava da uobliči ono što je mašta stvorila.
Mikelanđelo, koji je opisao strepnje i radosti umetničkog stvaranja rečitije nego iko drugi, govori o ''Oslobađanju figure iz mermera u kome je zarobljena''. Umetnik uvek oseća potrebu da pokuša nemohuće, ili bar neverovatno i nezamislivo. Originalnost je ono po čemu se razlikuju umetnost od zanatstva. Umetnost je zaista složena i u mnogim pogledima tajanstvena ljudska aktivnost, o kojoj čak i stručnjaci mogu da se nadaju da će doneti samo delimične zaključke. Umetnost je u tolikoj meri utkana u čovečiji život, da se mi stalno srećemo s njom. Sposobnost simbola je utoliko veća, ukoliko oni opisuje da nam otkiju tajanstvenost, vrednost i originalnost umetničkog dela. Manastiri su naša svetinja, iz njih izvire srž naše duhovne i materjalne kulture. Kroz bogatstvo našeg jezika, rečima se dokazuje dragocenost njihovog postojanja. Značaj simbola za istoriju umetnosti je ogroman i nemerljiv, samim tim i za kulturu.

ČOVEK - KULTURNO BIĆE

Čovek je svesni stvaralac koji povezujući se u društvo, stvara nešto novo. On je otkrio čitav niz veza između pojava i, na osnovu toga otkrio i niz svojih delatnosti , kako bi postigao željene promene u svetu. Tako je čovek stvorio niz tvorevina.Te tvorevine jesu kako materijalne tako i duhovne prirode. Skup svih tvorevina čovekovog rada naziva se k u l t u r o m u najširem smislu te reči. Ona pomaže čoveku, olakšava mu život, čini ga punijim i lepšim. Kultura je bitan sastavan deo ljudskog društva, njegov specifičan element. Ona je bitna društvena pojava - nju stvara ljudsko društvo i ona postoji samo u ovome.
Kultura uslovljava čovekovu delatnost, odnosno čovekovo ponašanje. U jednom smislu ona se može shvatit kao regulator ljudske delatnosti - čovek je postao kulturno biće samim tim što je društveno biće. Njegov život i delatnost određeni su kulturom. Čovek se ne ponaša kao prirodno nego kao kulturno biće, on ne živi prirodnim nego kulturnim životom.
Za Getea je bilo od velikog značaja živeti i raditi kako bi se postalo potpun čovek.Gete je ovu definiciju bezbroj puta naglasio u svojim romanima, ogledima, pismima, pa i u biografskom natpisu o čuvanom Vinkelmanu: ''Živeo je kao čovek, otišao je sa sveta kao potpun čovek“.7 Gete ima na umu čoveka kao muškog i muževnog, kao zbir karakternih i umnih sposobnisti, koje u čoveku znače ne samo muškarca nego i borca. Kao što bi Niče rekao: ''Čovek je po svojoj prirodi borac, ratnik, i njegova suština je volja za moć''.Najveća osetljivost duha i najveća otpornost karaktera, to je čovek.
Pojam čoveka je određivan u sociologiji, filozofiji i antropologiji, a time posredno i pojam kulture. Kao prirodno biće čovek pripada životinjskoj vrsti (homosapijens), koja se razlikuje od drugih takvih vrsta nizom takvih osobina: uspravan hod, ruka slobodna za rad, naročito izražena formacija lica i glave i posebno visoko razvijen organ svesti - mozak.Čovek je znači biće samosvesti (Hegel).Takvim ga je učinio rad, prvenstveno nagonska i instiktivna, a zatim sve svesnija i celishodnija stalna upotreba od prirode mu datih organa. Rad ga je putem upotrebe gotovih predmeta iz prirode kao oruđa dovela do pravljenja oruđa. Odatle je Marks prihvatio definiciju Frankllina, da je čovek ''životinja koja pravi oruđa'', tj. ''čovek je biće koje radi''. Postepeno je prešao sa životinjskih na ljudske društvene forme života. Svakodnevno čovek je u kontaktu sa drugim ljudima i bez tog osećaja pripadnosti nekoj društvenoj grupi, ne bi mogao da se razvija i izolovano opstane na zemlji kao individua.

LIČNOST POJEDINCA - UTICAJ KULTURE NA NJENO OBLIKOVANJE

Čovek, kao prirodno i osećajno biće stalno želi da što više zadovolji svoje potrebe. Čovek teži ka ostvarivanju svoje sreće. Postoje tri bitne prepreke za ostvarenje sreće, a to su: premoć prirode, trošnost našeg tela, i nesavršenost ustanova. Izgrađujući kulturu, čovek čak i nesvesno ustaje protiv samog sebe, postavlja najmoćnije prepreke na petu ka postiuanju vlastite sreće. Naša takozvana kultura snosi veliki deo krivice na našu bedu. Frojd smatra da bismo se osećali srećnijim ukoliko bi smo napustili i našli se u primitivnim uslovima. On je ovo otkriće smatrao zapanjajućim, pre svega zato što upravo pomoću kulture želimo da ublažimo delovanje ostalih izvora patnji. Kultura koja se na tom principu gradi i održava, ne samo da čoveka ne čini srećnijm, nego ga u doslovnom smislu čini nesrećnim. Suština kulture je, kaže Frojd, je u ograničavanju mogućnosti zadivoljenja nagonskih potreba članova zajednice kao individuama. Lična sloboda, lično zadovoljenje i sreća nisu prizvodi kulture, zato što se kultura bavi napretkom i zadovoljenjem društvene mase. Kultura nameće odricanje od nagona i istovremeno izgrađuje na nezadovoljenju nagonskih potreba. Odricanje od nagona i zbog kulture, ovladava prostranom oblašću socijalnih odnosa ljudi.
Ali sa druge strane, kultura veliki deo energije crpi iz seksualnosti.Prema tome, kultura se prema seksualnosti odnosi kao jedno pleme ili jedan društveni sloj koji iskorišćavaju ljudi. Ljubav podrazumeva upućenost i vezanost dva bića Kultura mora da ojača dtuštvene veze, a to znači da mora de se suprostavlja čovekovoj potrebi za srećom. Kultura je u suštini deseksualizacija. Nije, medjutim, polni nagon jedini nagon koji čoveka mora da žrtvuje za dobrobit kulture.Sklonost agresivnosti nije ništa manje snažna nagonska potreba čoveka. Kultura se bori protiv čovekove urodjene sklonosti da drugog povređuje, pljačka, napada i čini zlo. Ona se osećanjem krivice bori protiv toga. Odricanje od nagona stvara uslove za kulturu.
Frojdovo viđenje čoveka uveliko je i odredilo sudbinu čoveka u kulturi, odnosno kulture prema čoveku. Čovek je prevashodno nagonsko biće, i iznad dva osnovna nagona: polnog i agresivnog , ne može se pojmiti čovek,ni za njega tko značajna, veličina kao što je ljudska sreća.8 Kultura je dakle nužno zlo. Ona je tu samo zato da omogući zajedničko življenje, da udovolji mnogima, zanemarujući pojedinca, da zaštiti ljude jedne od drugih da sačuva nejake, ograničavajući jake. Kulturom čovek osmišljava svet izvan sebe i u sebi. Ona svakako pozitivno utiče na formiranje ličnosti pojedinca, učeći ga da se samosavladava i napreduje.
Zahvaljujući kulturi, pojave, bića i predmeti dobijaju značenja i vrednosti. Ona je posrednik između prirode i čoveka.Kultura se ne nameće kao spoljašnja ili unutrašnja prisila, već je mi uzimamo i koristimo onoliko koliko nam ljudskost u nama naređuje.
Kultura tj. kulturni procesi i tvorevine, čine osnovnu pojavu svakog ljudskog društva. Apsolutno neakulturnog društva nema.
Razvoj kulture je nesumljivo različit, a koliki će biti, zavisi od mnoštva činilaca, među kojima je, glavni - razvoj materijalne proizvodnje. Jer, razvoj kulture zahteva posveti uglavnom ili isključivo kulturnoj delatnosti, tj. umnom radu u najširem smislu, a to je moguće samo u relativno visoko razvijenoj materijalnoj proizvodnji.
Kultura se najpre stvara pretežno masovno, tj. stvaraju je svi članovi društva, koji se, opet, bave pretežno fizičkim a ne umnim radom. Kasnije se sve više izdvajaju dve kulture u svakom društvu. Jedna je masovna,
narodna kultura, koju i dalje stvaraju mase radnog naroda, pretežno fizičkih radnika, a druga je kultura višeg društva, koju stvaraju viši slojevi posvećeni pretežno umnom radu. Između ove dve kulture, tokom razvoja, sve više dolazi do raskoraka i nerazumevanja - one se sve više udaljavaju jedna od druge ukoliko se podela na fizicki i umni rad sve oštrije sprovodi. Tek kasnije, pri veoma velikom razvoju materijalne proizvodnje, koje čoveka u velikoj meri oslobađa rada u materijalnoj proizvodnji, dolazi široka masa radnog naroda do mogućnosti da se potpuno kulturno uzdigne na kulturnu visinu višeg društva, specijalizovanih umnih radnika. Mi se sad nalazimo na početku ovog doba. Time ponovo dolazi do spajanja dve ranije izrazioto odvojene kulture i kultura opet postaje opštedruštvena.
S druge strane, u prvobitnoj, nedovoljno razvijenoj ni razgranatoj kulturi , celokupna kultura je potpuno podjednako dostupna svim članovima društva, jer svaki podjednako stvara kulturu, učestvuje u njoj i razume je. S razvojem i razgranjevanjem kulture počinje podela umnog, odnosno kulturnog rada na posebne specijalnosti, tako da ni jedan član društva nije više u mogućnosti da usvoji celokupnu kulturu, već se mora ograničiti na jedan ili drugi njen deo. Time se stvaraju nejednaki ljudi, koji su istovremeno i nepotptni , jer ne obuhvataju svo bogatstvo društva tj. čoveka, u sebi. Ukoliko se kultura više razvija utoliko i proces njene specijalizacije postaje sve dublji. Doduše, oslobađanje čoveka od rada u materijalnoj proizvodnji daje više mogućnosti da se svaki čovek kulturno više izgradi , tj. da ovlada većim delom kulture, ali je pitanje da li će ikada biti moguće da svi ljudi vladaju celokupnom kulturom i vetovatno je da nikad i neće biti moguće.

S obzirom na svoj obim, kultura se deli na više vrsta. Svaka zajednica, koja predstavlja skupinu ljudi koja duže traje i koju okuplja jedan ili više društvenih procesa, stvara svoju sopstvenu kulturu. Svaka uža kultura učestvuje kao deo neke šire kulture, koju svaka šira zajednica, u koju ulazi dotična uža zajednica. Ukoliko je veći broj društvenih procesa u nekoj zajednici i ukoliko su oni važniji, utoliko je i dublja njena kultura, tj. utoliko veći deo kulture ona zahvata, utoliko je i ona samostalnija u odnosu na druge kulture.Najvažnije je, najsamostalnija kultura ona koju stvara društvo u užem smislu, kao potpuna društvena zajednica. A to su danas uglavnom nacije. Međutim, postoji nesumnjivo i izvesno opštečovečanska kultura, jer je danas u čovečanstvo jedna zajednica.
Termin društvena kultura ili, kratko, kultura, upotrebljava se u dva različita značenja.Jedno je šire, a drugo uže. U širem smislu pod kulturom se razume celokupno ljudsko stvaralaštvo, sve ono što čoveka stvara u društvu, sve njene tvorevine, kako materijalne tako i duhovne. Njihov broj je ogroman - svako društvo stvara pre svega velik broj materijalnih tvorevina, proizvoda materijalne proizvodnje, koji omogućavaju opstanak čoveka i njegova društva kao ljudskog društva.Zatim svako društvo stvara isto tako i velik broj duhovnih tvorevina.
Kultura definisana kao osoben način postojanja života i društva, omogućava da se uđe u razmatranje relevantnih odrednica u razlikovanju društvenog i kulturnog razvoja.Ovde je dovoljno podsetiti kako se to ističe i u najnovijim kulturološkim radovima, da se u razlikovanju društva i kulture prvenstveno pokazuje dinstikcija o nejednakom razvoju kulture i društvenog razvoja, odnosno razvoja kulture i opšteg razvoja konkretnog istorijskog društva. Na ovaj nesklad između društvenog razvoja i razvoja kulture ukazivao je još Marks u poznatom fragmentu o antičkoj (grčkoj umetnosti).On je ukazivao na to da često vrhunci kulturnog stvaralaštva ne stoje u saglasnosti sa sa socijalno-ekonomskim stepenom razvoja društva i da ne retko kulturne vrednosti koje su stvorene na osnovu nerazvijenih društvenih odnosa imaju značenja večnog uzora.

Razlika koja se pokazuje u razvoju kulture i opšteg društvenog razvoja proizilazi iz samog antropološkog, sociološkog i posebno ontološkog sklopa teleologije kulture.Kultura nije i ne može biti ništa drugo do svet čoveka; ona se iskazuje u jedinstvu toga sveta i njome se čovek odvaja od divljaštva u sebi i prirodi; kultura je jedinstvo vrednosti i sredstava očovečenja pojedinca i njegovog sveta.Kultura je teleologična,

MATERIJALNA I DUHOVNA KULTURA

Kako se ljudske društve tvorevine dele na materijalne i duhovne, to se razlikuje materijalna od duhovne kulture. Materijalna kultura se, opet, različito shvata. Neki pod njom razumeju samo skup svih materijalnih tvorevina ljudi u društvu, dok drugi u ovaj pojam uključuju i izvesne duhovne tvorevine - pre svega one koje su u neposrednoj vezi s materijalnom proizvodnjom. Poznato je, naime, da je uslov materijalne proizvodnje određen stupanj razvoja duha, svesti, tj. određene duhovne tvorevine. One duhovne tvorevine koje neposredno služe materijalnoj proizvodnji smatraju se stoga i same delom materijalne kulture. Ponekad se materijalna kultura, naručito u širem smislu, naziva drugim terminom - civilizacija.
U užem smislu, međutim, termin kultura označava samo duhovnu kulturu. Mi ćemo ovom terminu dati ovo značenje i pri tome nećemo izdvajati iz nje one duhovne tvorevine koje su , po drugoj terminologiji, sastavni deo materijalne kulture ili civilizacije, jer je teško razdvojiti one duhovne kulturne tvorevine koje se neposredno odnose na materijalnu proizvodnju od ostalih prema tome, u našoj terminologiji kultura obuhvata sve duhovne društvene tvorevine. U tom smislu ona se poklapa sdruštvenom svešću, (termin koji je uobičajen u marksističkoj sociologiji) ili se bar poklapa sa njom kad se ona uzme u jednom određenom značenju, tj. kao skup svih društvenih tvorevina ili tzv. oblika društvene svesti.
Potreba za tradicijom je u određenoj meri nasušna ljudska potreba koja ''krči sebi put ljuskih srca time što ih u isti mah oslobađa i zarobljava''.U osnovnim sociološkim pojmovnim odrednicama nalaze se i ona značenja koja govore o tradiciji kao univerzalnoj istorijskoj i kulturnoj pojavi koja omogućava čovekovo trajanje u vremenu i određenom sociolškom prostoru.
Tradicija jeste proces prenošenja, predavanja i održavanja, ideja, vrednosti, načela, obrazaca, modela usmeno i pismeno s generacije na generaciju.Višeznačnost pojma tradicija obuhvata sve oblasti čovekove delatnosti i života (kulture). Bez tradicije ne samo da ne postoji ni jedna kultura u istoriji čovečanstva, već se bez nje ne može pretpostaviti ni opstanak ni jedne ljudske zajednice.Tradicija je ona sveopšta duhovna osnova bez koje ne bi postojala i opstala društva, kulture i civilizacije.Tradicija se iskazuje u toku stvaralačke komunikacije misli, vrednosti, dela i dobara.Tradicija je, rečju, skup vrednosti, ideja, normi, običaja koji su sadržani u ''istorijskom pamćenju'', kulturnom identitetu pojedinaca, grupa, naroda i čovečanstva.
U najvećem broju socioloških radova (istraživanja) polazi se od opšte prihvaćenog teorijskog stava da je tradicija bitna pretpostavka kontinuiteta kultura ili razvoja kultura, koji u sebi nosi i različite oblike diskontinuiteta.Tradicija određena kao kontinuitet kultura ili kao bitni činilac razvoja kultura istovremeno obuhvata i njena značenja kao procesa totalizacije kultura.
Tradicija nije i ne može biti samo intergeneracijski proces jer se pod tim može da podrazumeva pozitivno i pozitivističko odnošenje prema vrednostima kulturne baštine. Shvaćena samo kao intergeneracijski proces koji ne podrazumeva kritičku svest: čin istorične totalizacije, tradicija preduzima značenje tradicionalizma, ali i gubi smisao za nemanipulativno, nezloupotrebljeno prenošenje duhovnih činjenica s generacije na generaciju.
Ukoliko se tradicija određuje samo kao jednoznačna intergeneracijska komunikacija, to istovremeno može značiti da se ona određuje kao prost kontinuitet prihvatanja i prenošenja ranije stvorenih i nasleđenih vrednosti kultura.To je onaj model tradicije u kome savremena svest kulture ostaje pasivna i nekreativna i tada je najčešće zarobljenik konzervativnog tradicionalizma.Takvo statično poimanje tradicije najčešće znači konzerviranje tradicije.To je ono stanje duha kulture koje se prepoznaje po vladavini isključivo nacionalnih, jezičih, mitologiziranih religijskih i svetovnih vrednosti, koje supstituiše pojam savremenog nacionalizma i šovinizma. Odbrana od ovakvog duha kulture je očuvanje duhovnog identiteta uz otvorenost za dostignuća kulturnog stvaralaštva dugih naroda.

U savremenim sociološkim koncepcijama određenja kategorija tradicija zapažaju se najčešće četiri osnovna pristupa tradiciji:

1. kao regresu i stagnaciji u kulturi,
2. kao modusu vivend,i
3. kao uslova svake kulturne dinamike,
4. različitog delovanja tradicije u materijalnoj i duhovnoj kulturi.

U oblasti materjalne kulture raskid s tradicijom jeste vidljiviji nego u oblasti duhovne kulture.U materijalnoj proizvodnji tradicija deluje kao celina - prenosi postojeći način proizvodnje i time omogućava nastanak novog.
Običaji, tradicija, verovanja, ideologije i ostale duhovne tvorevine najprimernije nose atribut tradicionalni pa je i razumljivo što su otporniji na promene i prisutnije su u većoj meri u savremenoj kulturi nego što se to može očekivati.U materijalnoj proizvodnji neprestano se iskazuje zamena tradicije napretkom, a taj isti proces zamene mnogo je sporiji i manje očigledan u oblasti duhovnog života i često ima samo simbolička, metaforska i mitološka značenja.

KULTURA I CIVILIZACIJA

Javlja se i shvatanje po kome se izrazilo razlikovanje između kulture i civilizacije, po kome se ''kultura'' odnosi na neku višu dimenziju čovekove autonomije i ostvorenja, dok '' civilizacija'' označava carstvo nužnosti, društveno potrebnog rada i ponašanja, u kome čovek nije stvarno on sam i u svom vlastitom elementu, nego je počenjen heteronomiji, spoljašnjim uslovima i potrebama.
Neke implikacije u razlikovanju između kulture i civilizacije mogu se ovako poređati:

- civilizacija - kultura
- materjalni rad - duhovni rad
- radni dan - praznik
- rad - dokolica
- carstvo nužnosti - carstvo slobode
- priroda - duh
- operacionalno mišljenje - neoperacionalno mišljenje

PROMENE U KULTURI

U pojmu kulture, dakle, uvrštavamo sve one društvene odnose i njihova dostignuća kojima je svrha da razviju ljudske sposobnosti. Prema tome, kultura obuhvata odgoj, nastavu, nauku, umetnost i sport.Kultura je u našem društvu znatno razvijena u toku izgradnje socijalizma. Znatno je povećan broj škola, viskih škola, povećan je broj obrazovanih ljudi, povećana je štampa, i izdavačka delatnost uopšte, ogromno se povećao broj aparata za masovnu komunikaciju (radio i televizijskih aparata), broj bioskopa, broj kulturnih priredaba svake vrste, biblioteka i čitaonica itd.

Duboke promene u kulturi doprinose stvaranju novog tipa čoveka, čoveka socializma, oslobođenog niza pritisaka, samo inicijativnog i samostalnog. Međutim, uticaj starog društva je nedovoljno aktivan rad na gajenju tog novog čoveka znatno usporavaju ovaj proces. I pored napretka u ovom pogledu ne treba predvideti i niz negativnih pojava, od kojih neke i jačaju, osobito tzv. privredni kriminal, neodgovorn i aljkav odnos prema društvenoj imovini, zloupotrebu prava iz socijalnog i zdravstvenog osiguranja, ponekad nesocijalistički odnos organa vlasti i upravljanja prema građanima, suviše velike raspone u platama i zaradama, trku za suviše velikim zaradama itd.

NAPOMENE UZ NOVU ODREDBU KULTURE

ZNAČAJ KULTURE ZA LJUDSKO DRUŠTVO

Značaj kulture za ljudsko društvo, odnosno čoveka, dovoljno smo istakli kada je bilo reči o razlici prirode i društva-ljudsko društvo se od prirode odlikuje upravo kulturom. Društvo ustvari postoji kao posebna, specifična, društvena, a ne prirodna pojava ukoliko su ljudi kulturni, ukoliko se ponašaju kulturno, a ne čisto biloški ''prirodno''. Kultura duboko prožima celokupno čovekovo biće, a pre svega njegovo ponašanje u društvu. U ovom pogledu je osobito značajan njen element ono što se naziva društvenim pravilima ili normama, kojima je neposredna svrha upravo regulisanje ponašanja ljudi. Ali i drugi elementi znatno utiču na ljudsko ponašanje.
Kultura se pojedincu pojavljuje kao objektivno data, kao društvena pojava koja je nezavisna od njega i kojoj se mora podčiniti ako hoće da opstane u društvu. Ona obuhvata celokupno društveno znanje i načine ponašanja. Bez nje pojedinac ne može uopšte da stupi u vezu sa drugim ljudima, da se sa njima sporazume, ni da uskladi svoje ponašanje s njihovim. Stoga on mora da usvaja društvenu kulturu, trudeći se da ona postane deo njega samog, da se ''pounutrašnji'' (''interiorizira'') u njemu. U slučaju uspešnog usvajanja kulture pojedinac više ne oseća da ona na njega vrši pritisak, ne oseća je kao nešto strano, spoljašnje, nametnuto, objektivno dato, već kao nešto sopstveno, svoje, prisno, unutašnje i njegovo kulturno ponašanje postaje njegovo '' prirodno'' ponašanje, koje mu ne zadaje teškoće.
S druge strane, budući da je za opstanek društva nužno da se pojedinci ponašaju na način kako od njih zahteva društvena kultura, društvo se trudi da pojedinca kultiviše, da mu usadi društvenu kulturu i tako ga učini korisnim članom zajednice. Ono stoga vaspitanjem usađuje kulturu u pojedinca i stvara od njega kulturno biće koje je potrebno za dato društvo. Ukoliko društvo ne uspe da svoju kulturu pounotrašnji u pojedincu, ono preduzima mere pritiska i prinude kako bi posrednim i manje pogodnim putem obezbedilo da on postupa kulturno.
Ovde se postavlja i pitanje lične kulture. Iz svega rečenog jasno je da je takoreći nemoguće naći dva pojedinca koji su podjednako usvojili datu kulturu i imaj isti stav prema njenoj celini. To je moguće samo u najnerazvijenijim društvima pa i tamo ne u punoj meri. Drugim rečima, svaki član društva ima svoju posebnu, l i č n u k u l t u r u. Svaka ličnost drukčije shvata i drukčije usvaja društvenu kulturu, zauzimajići drukčiji stav prema njoj. Upravo se l i č n o s t i sastoji od kulturnih elemenata- ličnosti se u osnovi razlikuju po svojim ličnim kulturama.
Pored svih negativnih pojava opšti tok društvenog života je povoljan i postoje uslovi za dalji kulturan razvoj. Osobito je važno da se ceo društveni razvoj proučava pažljivo, sredstvima savremene sociologije, kako bi se pomoglo pravilno usmeravanje društva ka onom društvu slobodnih ljudi koje je ideal socijalizma.
Svakako valja znati da je štednja na kulturi opasna kočnica za razvitak onoga društva koje je zaostalo prema drugim društvima. Opasnost je veća, što se štetne posledice ne mogu uočiti odmah jer nastaju mnoga kasnije, kada više nije moguće pravovremeno preduzti mere da se umanji njihov uticaj. Ako se nekom naučno-nastavnom području ograničavaju materjalna sredstva i tako onemoguće povećanjem broja naučnih i nastavnih radnika, događa se da ih nema dovoljno kada su potrebni.
Osim toga u zaostalim krajevima ograničavanje kulturnog razvitka je izraz primitivizma protiv kojeg se valja boriti uveravanjem, stvarajući kod ljudi osećaj za kulturne potrebe.

Literatura:

1. Osnovi sociologije - Radomir D. Ilić
2. Uvod u istoriju sociologije - Barnes H. E.
3. Nelagoda u kulturi - S. Frojd
4. Teorije i metode sociologije kulture - A. Todorović
5. Sociologija - Prof. dr Danilo Ž. Marković i Prof. dr Petar Hafner
6. Sociologija – dr Dragan Subotic

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi