DRUŠTVENI SUKOBI

Na samom pocetku društvene evolucije postojale su, pretpostavlja se, razlicite rase covekovog neposrednog pretka. Medu rasno razlicitim hordama, ujedinjenih krvnim srodstvom i istovetnim ekonomskim interesima, vodena je nemilosrdna borba, jer je svaka od njih htela da poboljša svoj položaj i poveca sredstva za opstanak. U pocetku sukobi su vodeni do fizickog istrebljenja pobedenih, medjutim, kasnije pobedeni nisu ubijani nego su pretvarani u roblje. Taj proces potcinjavanja i eksploatisanja pobedenih etnickih grupa od strane pobednickih, doveo je do stvaranja države i nove istorijske epohe. Ustrojstvom države "kao dela covecanstva koji organizuje i kontroliše jedna suverena manjina", propalo je "prirodno stanje" i umesto njega razvilo se novo "društveno stanje". Ali, time sukobi i konflikti, nisu prestali nego su samo preinaceni. Umesto spoljne borbe medu grupama razvile su se klasne i politicke borbe unutar društva motivisane ekonomskim interesima, ambicijama, slavoljubljem, dinastickim interesima i raznim drugim idealima.
Ljudsko društvo predstavlja ukupnost društvenih pojava, odnosno povezano ponašanje i delovanje ljudi, koje izaziva promena u ljudskom društvu, prirodi ili na samim ljudima. Ljudi kao pripadnici društva, kao svesna, stvaralacka i slobodna bica, slobodna su u izboru svog ponašanja, što može dovesti do nesklada.
Društvo može da postoji samo kada veliki broj ljudi posmatra veliki broj stvari sa iste tacke gledišta, kada oni imaju isto gledište o mnogim temama, kad isti dogadaji uslovljavaju iste misli i impresije u njihovim glavama. Društvena harmonija odnosa je idealizovani cilj, a društveni sukobi stvarnost u ljudskoj zajednici.
Društvena grupa je relativno trajna i uredjena zajednica veceg ili manjeg broja ljudi koji na osnovu položaja u njoj ucestvuju u vršenju razlicitih delatnosti radi zadovoljavanja mnogobrojnih licnih i društvenih potreba .
Društveni odnos je osnovni pojam za razumevanje društvene dinamike, jer društvo funkcioniše putem odnosa koji se uspostavljaju izmedu pojedinaca i društvenih grupa.
Kao posledica raznih oblika eksploatacije savremeni svet je opterecen problemima cije nagomilavanje ili razrešavanje u savremenom društvu stvara konfliktne situacije i sukobe.
U društvu kao dinamickom totalitetu postoje i deluju razlicite vrste društvenih procesa. Pored integrativnih postoje i dezintrgrativni, tj.disolutivni procesi; pored kontinuiteta i diskontinuitet. U njemu pored kooperacije i harmonije medu razlicitim društvenim grupama i elementima društvene strukture, postoje i deluju razlicite vrste društvenih konflikata, tako da se sa pravom govori da su društveni sukobi ne samo neizbežni pratilac života, vec i nešto što je imanentno društvenom životu i vrlo cesto oblik u kome se on ispoljava i razvija.
Istorijski razvoj društva kao celine i društvena pokretljivost unutar jednog društva ne odvijaju se bez unutrašnjih napetosti, bez manje ili više otvorenih sukoba.

1. Sukobi

Konflikt ili sukob je pojava opzicionog odnosa medu ljudima ili grupama. Grupa je skup dve ili više osoba, koje su medusobno povezane zajednickim ciljevima, potrebama i interesima. Kada pojedinci ili grupe rade zajedno, uvek, postoji mogucnost njihovog medusobnog sukoba. Sukobi se javljaju kada kod pojedinaca ili grupa postoji rivalstvo ili razlika u gledištima o nekom problemu.
Sukob interesa dva ili više pojedinaca ili društvenih grupa predstavlja stanje koje se zove konfliktna situacija. Takvo stanje nastaje kada pojedinac ili grupa teži ostvarenju odredenog cilja, a istovremeno druga grupa ili pojedinac se suprostavljaju tome. Sukobi u društvenom životu su permanentna pojava. Ljudski život se ne može odvijati bez konflikata. Zbog toga se i razvoj društva ostvaruje kroz kontinuirani proces postojanja i rešavanja društvanih sukoba.
Sukob je ekstremni disocijativni proces; on, medutim, ukljucuje vrlo velike varijacije u intenzitetu antagonizama, pocev od kršenja pravila do otvorene borbe.

Konflikti se mogu javiti izmedu samih pojedinaca, izmedu pojedinaca i odredenih grupa ili zajednica, izmedu pojedinaca i drzave, izmedu odredenih grupa ili zajednica i drzave, izmedu samih drzava.

Sukobi medu ljudima su neizbežni . Sukobi koji se javljaju medu ljudima u okviru iste organizacije, kao svakodnevne nesuglasice, konfrontacije i politicke borbe, koje zajednicki nazivamo ”meduljudski sukobi u preduzecu”.

Ljudi kao pojedinci i kao pripadnici društvenih grupa oduvek su se sukobljavali zbog razlicitih stvari. Verovatno ce tako biti i u buduce. Sukobi su deo samog društvenog života, ali i života kao takvog. Po ljudskim žrtvama i materijalnim razaranjima nesumljivo su najteži, zapravo najtragicniji, ratni sukobi i krvave revolucije. Hegel ima pravo kad kaže da je istorija velika ”ljudska klanica”. Humanisticka društvena misao i sve glavne religije polaze od stava da je društveni napredak povezan sa mirom i nenasiljem. Medutim, u stvarnoj istoriji, i društveni napredak i društveni nazadak vecinom su natopljeni krvlju. Od kada postoji civilizacija, u periodu od nekih 5000 godina, bilo je 15.000 ratova i samo 300 godina potpunog mira na celoj planeti.

Treba razlikovati društvene sukobe i sukobe u društvu. Društveni sukobi se rede javljaju, velikog su inteziteza, širokih razmera i obuhvataju velike mase, tj.masovni su, brojni. Postojanje drušvenih sukoba dovodi do velikih promena u društvu. Dok sukobi u društvu su ceste pojave, gotovo svakodnevne, malog su inteziteta i ucesnici mogu biti pojedinci ili grupe. Lako se rešavaju, neostavljaju krupne posledice u društvu.

Postoje razlicite vrste društvenih konflikata: ekonomski, politicki, ideološki, klasni, rasni, verski, generacijski, radni i mnogi drugi.

1.2. Pojam društvenih sukoba

Teorijska misao o društvenim sukobima ima veoma širok raspon. Ona se krece od njihovog tretiranja kao neceg nepoželjnog i neprirodnog , zatim, njihovog shvatanja kao elementa koji pripada samoj biti društvenog života, njihovih funkcija kao necega što doprinosi jedinstvu grupa u sukobu i celokupnom društvenom razvoju, pa sve do njihove apsolutizacije unutar horizonta izopacene dijalektike, razlicitih oblika socijaldarvinizma ili rasistickih pristupa koji socijalne sukobe tretiraju kao materijalizaciju životne snage i volje za moc, sredstvo odabranih za potcinjavanje i porobljivanje drugih ljudi i naroda.
Socijalni sukobi imaju nešto kvalitativno novo i više u odnosu na ispoljavanje neslaganja stavova i suprotstavljena zalaganja na temelju tih stavova. Oni su u suštini aktivna prakticna suprotstavljanja kolektivnih društvenih subjekata koji po intezitetu, obimu i ucinku daleko prevazilaze neslaganja i na njima zasnovana ponašanja. Društveni sukobi su, pored ostalog, velike kolektivne akcije.
Društveni sukobi izbijaju u svim savremenim društvima, pa se može tvrditi da su oni neizbežan pratilac društvenog života i karakteristican oblik odnosa u društvu. Mogu postojati u više ili manje prikrivenom vidu, više ili manje nasilno.
Društveni sukobi se mogu odrediti ”kao oblik interakcije u kojoj jedan subjekt (društvena grupa, organizacija, ili njihov neki deo), u težnji za ostvarenjem svojih interesa, svojom svesnom akcijom onemogucava ostvarenje interesa drugog subjekta, ili koji svojom akcijom onemogucava ostvarenje interesa drugog subjekta, ili koji svojom akcijom želi da uništi drugog subjekta”.
Društveni sukob je zato nešto mnogo više od takmicenja aktera i suparnika. Bezbrojne su situacije takmicenja u ljudskim odnosima. Relevantne su samo društvene borbe oko znacajnih dobara i vrednosti. Taj bitan momenat dolazi do izražaja u odredenju društvenih sukoba, koje daje L.Kozer. Ovaj poznati teoreticar smatra da je socijalni sukob „...borba za ostvarivanje vrednosti i statusa, za moc ili cak i za oskudna sredstva dovoljna za puko preživljavanje. Cilj strana u sukobu nije samo ostvariti svoje postavljene ciljeve vec istovremeno onemoguciti, suzbiti i obesnažiti protivnika. Takvi sukobi mogu buknuti medu pojedincima, kolektivitetima ili izmedu pojedinaca i kolektiviteta. Medugrupni, odnosno sukobi kolektiviteta jesu stalna pojava u društvenom životu “.
Prema drugoj definiciji ovoj autor socijalni sukob odreduje kao „ borbu oko vrednosti i polaganja prava na status koji nedostaje, na moc i sredstva, borbu u kojoj medusobno suprostavljeni interesi jedan drugoga neminovno ili neutrališu ili povreduju ili potpuno iskljucuju “.
Polazeci od navedenih definicija, uz pokušaj da se one pojednostave, društveni sukobi bi se mogli odrediti kao borbe izmedu i unutar društvenih grupa za ostvarivanje interesa i vrednosti koji su medusobno opreceni.
Najcešci izvori društvenih sukoba su nejednakosti u društvenom položaju pojedinaca i grupa, odakle proizilazi i suprostavljenost njihovih interesa. Sami interesi mogu biti veoma razlicite prirode:
- preraspodela dohotka i nacionalnog bogatstva,
- preraspodela moci i sticanje ove ili one vrste dominacije,
- ostavrivanje „misije“ (istorijske, nacionalne, verske, kulturne),
- osvajanje tude teritorije ili odbrana svoje u slucaju rata,
- bitna promena društvenih odnosa (u slucaju revolucije) ili ocuvanje statusa quo, itd.

O suštini i izvorima društvenih sukoba postoje tri gledista:
- U biologistickim interpretacijama ti se izvori nalaze u egoisticnosti i agresivnosti same ljudske prirode pa sukobi nisu ništa drugo nego oblik ispoljavanja agresivnosti,
- Psihologisticka shvatanja, naglasak stavljaju na neadekvatnu ili nepotpunu socijalizaciju kao i na anksioznost i frustriranost pojedinca ili grupe pa su sukobi, zapravo, nacin oslobadanja ili pražnjenja napetosti,
- Sociologisticka shvatanja polaze od društvene uslovljenosti svakog pa i najlicnijeg sukoba.

U svim tim slucajevima postoje opreceni ili nepomirljivi interesi društvenih grupa (njihova dela), odnosno globalnih društava – država, kada je rec o ratu kao najtežem obliku društvenih sukoba.
Vrednosti zbog kojih nastaju društveni sukobi su, takode, veoma razlicite. Medutim, one su cesto povezane sa interesima. Tako egalitaizam (težnja za društvom jednakosti), kao vrednost ima interesnu podlogu u nastojanju donjih klasa i slojeva da se izvrši preraspodela materijalnih i drugih dobora u njihovu korist. Isto važi za vrednosti slobode, demokratije, ravnopravnosti itd. Te vrednosti su posredovane razlikama u društvenom položaju, shvatanjima njihovog sadržaja i nacina kako ih ostvarivati. One imaju univerzalnu važnost, ali su prihvatane zavisno od tih razlika usled kojih dolaze do sukoba u nastojanjima da se one ostvare.
Interesi mogu biti i iracionalni, no oni su i tada objektivno postojeci, mada se i takvi interesi najcešce mešaju sa racionalno motivisanim interesima. I jedni i drugi su sociološka cinjenica.
Ciljevi i sredstva društvenih grupa u sukobu mogu biti isti, a da su im interesi oprecni. Tako, na primer, partije kao svojevrsne društvene interesne grupe imaju isti cilj: osvajanje vlasti istim sredstvima, pobedom na izborima, ako usvajaju pravila parlamentarne demokratije. Ali interesi su im oprecni – svaka želi da vlast osvoji za sebe, a da druge porazi.
Društveni sukobi, ne moraju da znace totalnu pobedu ili totalni poraz sukobljenih strana. Ali, oni se uvek vode zato da se pobedi, ili bar da se doživi poraz u ostvarivanju vlastitih interesa. Kompromisi su rezultat ravnoteže snaga ili svesnog izbora da bi se specile ove ili one žrtve i štete u sukobima. Medutim, u nacelu društvene grupe u sukobu, posebno politicke organizacije, teže pobedi i dominaciji nad protivnikom. Ako je društvo demokratsko, onda je pobeda po svom karakteru politicka i ne znaci uništenje protivnika. Ona je otvorena i za deo interesa protivnika, stoga i za veci ili manji kompromis. I obratno, ako je društvo nedemokratsko, onda politicki poredak teži totalnoj eliminaciji protivnika, cak i njegovom fizickom uništenju.

Uzroci društvenih konflikata su mnogobrojni. Mogu biti kako objektivne, tako i subjektivne prirode. Objektivni uslovi društvenog života društvene stvarnosti stvaraju okolnosti u kojima postoji suprotnost interesa izmedu razlicitih društvenih grupa. U tu kategoriju kuprotnosti spadaju – klasni, rasni, nacionalni i medunarodni konflikti. Subjektivni cinioci sa druge strane, kao što je ljudska psiha, proces stvaranja društvene svesti, nacin na koji ljudi shvataju, percipiraju i tumace odredenu društvanu stvarnost, takode može biti izvor odredenih sukoba.
Imajuci u vidu nesaglasnost razlicitih grupnih interesa i neuskladenost (neravnomernost) i društvenom razvoju kao dva najžnacajnija uzroka društvenih sukoba, logicno je pretpostaviti da u odredenim konfliktnim situacijama obicno preovladuje jedna od dve vrsta uzroka. Kod klasnih ili meduprofesionalnih sukoba, njihov medusobni antagonizam proizilazi, po pravilu, iz nejednakog društvenog položaja koji razlicite klase ili profesije zauzimaju u društvenom sistemu (npr.suprotnost i moguci sukobi izmedu manuelnih i nemanuelnih zanimanja). Kod nacionalnih i verskih konflikata uzrok nisu njihovi dijametralno suprotni interesi, po kojima bi se jedna nacionalna ili verska grupa razlikovala od druge. Drugim recima, nema antagonistickih nacija ili antagonistickih verskih grupa, kao što je bilo antagonistickih klasa u istoriji. Do napetosti i sukoba izmedu razlicitih etickih grupa, odnosno verskih zajednica, dolazi, sa jedne strane, usled regionalne nejednakosti u ekonomskoj razvijenosti i koncentracije materijalnog bogatstva izmedu podrucja u kojima žive ove grupe i, sa druge strane, zbog nejednakosti u politickom i drugim pravima ovih grupa u datom sistemu. Konflikti izmedu raznih etnickih i verskih grupa mogu da budu teži i žešci nego meduklasni ili meduprofesionalni sukobi, što potvrduje verski rat izmedu protestanata i katolika u Severnoj Irskoj ili medunacionalni sukobi na pojedinim podrucjima bivše SFRJ.

1.3. Podela društvenih sukoba

Oblici društvenih sukoba veoma su razliciti. Po jednoj tipologiji, koja polazi od njihove binarne podele, oni mogu biti:
- nasilni i nenasilni;
- protivsistemski i unutarsistemski;
- opštedruštveni i parcijalni;
- racionalni („realni“) i iracionalni („nerealni“);
- normalni i patološki;
- medugrupni i unutar-grupni;
- dugotrajni i ogranicenog trajanja;
- latentni i manifestni itd.
Po drugim kriterijumima razvrstavanja, sukobi mogu biti:
- klasni i unutar-klasni,
- medu-nacionalni i unutar-nacionalni,
- politicki (u užem i širem smislu), ratni, verski, unutar-verski, ideološki, medugeneracijski i unutar-generacijski , itd.

Postoji i sledeca podela sukoba:
- Klasni i profesionalni sukobi - su najneposrednije povezani sa razlikama u društvenom položaju,
- Nacionalni, verski i rasni sukobi - se na specificne nacine preplicu sa klasnim antagonizmima ali u mnogome zavise od regionalnih, ekonomskih i politickih nejednakosti kao i od razlicitih duhovnih tradicija.
- Medugeneracijski sukobi - su samo donekle biološki uslovnjeni i više zavise od tempa društvenih promena i razlika u vrednosnim orijentacijama izmedu roditeljske i omladinske kulture.

Moguca je i klasifikacija prema društvenoj oblasti u kojoj izbijaju sukobi – industrijski, politicki, kulturni. Rat je najžešci oblik politickog sukoba u kome se teži pokoravanju ili uništavanju neprijateljske strane.
U poslednjih dvadesetak godina veoma su se razvila socijalno – psiholaška i srodna istraživanja usmerena na pacifikaciju i regulaciju društvenih sukoba. Cak se pocelo govoriti o konfliktologiji.

1.4. Funkcije i nacin rešavanja društvenih sukoba

Društveni sukobi imaju razlicite, cesto i medusobno sukobljene funkcije, zavisno od toga kakva je priroda društvenih sukoba. Grubo podeljene, te funkcije mogu biti društveno-pozitivne i društveno-negativne, iako se u stvarnom životu te dve vrste funkcija mešaju. Bitno je koja od njih preovladije u konkretnom sukobu.
Društveni sukobi imaju jednu od važnih pozitivnih funkcija u tome što pokazuju da postoji neki problem koji ih izaziva, problem koji treba rešavati. U tom smislu, sukobi imaju potencijalno društveno-mobilizacijsku funkciju, usmerenu ka tom rešavanju (naravno, ne u svakom pojedinacnom slucaju).
Sukobi su cinilac društvene dinamike, kroz sukobe se društvo krece. Zato se moze reci da sukobi imaju društveno-razvojnu funkciju. G.Ziml kaže da sukob „procišcava vazduh“ i javlja se kao forma socijalizacije. Sukobi takode imaju potencijalno integrativnu funkciju unutar jedne drudtvene grupe koja se sa drugim društvenim grupama bori za neke, za nju važne interese, odnosno vrednosti. Oni mogu imati funkciju integracije celog društva, odnosno države u uslovima neke spoljašne opasnosti po zajednicki život u konkretnom društvu (državi), posebno ako dode do ratnih sukoba sa drugim državama.
Društveni sukobi mogu imati modernizacijsku funkciju. Takvu funkciju mogu imati pre svega klasni sukobi. Oni mogu terati vlasnike preduzeca na usavršavanje tehnologije i na poboljšanje uslova rada i zarada zaposlenih, na participaciju u odlucivanju o nizu važnih pitanja u preduzecu, itd. Slicnu funkciju u pogledu modernizacije politickog sistema i politickog života uopšte, mogu imati politicki sukobi medu partijama ako se vode po utvrdenim pravilima demokratske igre.

Smatra se da postoje cetiri osnovne strategije u rešavanju konfliktnih situacija:
- nadmetanje,
- popuštanje
- neaktivnost i
- rešavanje problema.

Primenom pravnih propisa rešavaju se konflikti u društvu uz poštovanje opštih ljudskih vrednosti: slobode, jednakosti, pravde, poštovanja ljudskog dostojanstva, prava i slobode coveka, istine, demokratije.

1.5. Negiranje identiteta - uzrok sukoba

Ako pogledamo neke od današnjih svetskih sukoba videcemo da u mnogima od njih možemo pronaci i religijsku komponentu. Neke od tih sukoba prati i epitet „dugotrajni“, kao sto je sukob izmedu Indije i Pakistana, Izraela i Palestinaca, Avganistan, Kosovo i sl. Zakljucake do kojih je, izucavajuci dugotrajne društvene sukobe, došao Edvard E. Azar i izneo u tekstu „Dugotrajni medunarodni konflikti: deset predloga“.Kao uzrok dugotrajnih društvenih sukoba, Azer navodi negiranje onih elemenata koje razvoj svih ljudi i društava zahteva i cijem ispunjenju svi teže.
To su sigurnost, samobitnost identiteta, društveno priznanje identiteta i delotvorno ucešce u procesima koji odreduju uslove sigurnosti i identiteta, kao i drugih potreba razvoja.
Stvarni uzrok konflikta je negiranje onih ljudskih potreba koje su zajednicke svima, a težnja za njihovim ispunjenjem je ontološki poriv svih ljudi. Situacije dugotrajnih društvenih sukoba u svetu, kojih je bilo oko šezdeset kada je Azer pisao ovaj tekst, nisu jedinstveni sukobi. Oni se cine jedinstvenim zato što im neke lokalne okolnosti, istorije i stavovi daju individualnost. Ali ovi sukobi imaju neke zajednicke strukturalne karakteristike. Iz tog razloga oni su predvidivi.

Dugotrajni društveni konflikti su, uopšte uzev, situacije koje nastaju iz pokušaja ljudi da se suprostave uslovima u kojima se osecaju da su ugroženi zbog:
1. negiranja posebnog identiteta strane u politickom procesu,
2. odsustva sigurnosti sopstvene kulture i vrednosti i
3. odsustva delotvornog politickog ucešca posredstvom kojeg se ugroženost može ukloniti.

Pracenje konflikata pokazuje da se ljudskim potrebama i duboko usadenim kulturnim vrednostima ne može trgovati, trampiti ili cenjkati. O njima se ne može pregovarati. Trenuci saradnje nisu dovoljni da bi se smirili dugotrajni društveni sukobi.
Mere kojima se napetosti smanjuju mogu da ucine konflikt kratkorocno podnošljivim, ali rešavanje konflikta obuhvata daleko kompleksniji proces od pukog upravljanja konfliktom. Najkorisnija jedinica analize u situacijama dugotrajnog društvenog sukoba je grupa koja deli zajednicki identitet – rasna, religiozna, etnicka, kulturna, itd. Grupa koja deli zajednicki identitet pruža više informacija od nacionalne države. Vecina nacionalnih država u savremenom medunarodnom sistemu su neintegrisane, veštacki grupisane i povezane, i u potpunosti nesposobne da potstaknu lojalnost i gradansku kulturu, uprkos snazi nacionalizma i sofisticiranih strategija komunikacije. Unutrašnje i medunarodno okruženje su samo arene. Bez obzira na arenu u kojoj se akteri ponašaju, oni to cine da bi zadovoljili svoje potrebe.
Motivacije za akciju su unutrašnje, a ne sistemske ili medunarodne. Da bi se konflikti trajno rešili, potrebne su odgovarajuce decentralizovane strukture. Namena ovih struktura je da služe psihološkim, ekonomskim i socijalnim potrebama grupa i pojedinaca u okviru nacionalne države. U situacijama dugotrajnog društvenog sukoba, visoko centralizovane društvene strukture su izvori konflikta. One smanjuju mogucnost da se medu grupama razvije osecaj zajedništva, povecavaju otudenje i uskracuju grupama sredstva za ostvarivanje njihovih potreba. Društva koja su decenijama trpela nasilje i mržnju, imaju veoma malo poverenja u bilo koju vrstu vladavine – lokalne, centralne ili udaljene – i postaju cinicne. Decentralizovane politicke strukture obezbeduju okruženje koje dozvoljava grupama da bolje zadovolje svoje potrebe identiteta i politicke potrebe. Jedna od najužasnijih situacija danas u svetu je istovremeno postojanje konflikta i nerazvijenosti. U situacijama dugotrajnog konflikta, pokušaj rešavanja konflikta, bez rešavanja problema nerazvijenosti je uzaludan. Napori moraju da budu dvostruko usmereni. Proucavanjem dugotrajnih konflikata dolazi se do zakljucak da je mir razvoj u najširem smislu reci.
Postoji analogna komplementarnost mira, s jedne, i blagostanja i slobode, s druge strane. Resursi se razbacuju u sukobima u kojima svi gube, sukobima medu ljudima, grupama i državama-nacijama, a pojedinci su lišeni svojih sloboda kada se njihova energija prinudno mobiliše za postizanje zajednickih ciljeva u društvenim sukobima.
Tenzije su svakako postojale; nijedna država ne može provesti 200 godina bez nekog stepena društvenog sukoba i ekonomskih teškoca.
Nema sumnje da se do socijalnog dijaloga dolazi sporo i teško. To je sasvim razumljivo jer je u pitanju uredivanje domena u kojem dolazi do osnovnih društvenih konfrontacija. Takode je tu rec i o domenu u kojem se po pravilu javljaju najteži socijalni sukobi i savremena istorija ne poznaje teža socijalna suceljavanja, osim, možda, etnickih sukoba.
Mnogo je pretpostavki koje treba obezbediti kako bi se uspelo u vodenju socijalnog dijaloga, pregovaranju i smirivanju socijalnih tenzija. Jedino što je tu izvesno, to je da je socijalni dijalog do sada cesto potvrdivan put za postizanje odredenog nivoa socijalne stabilnosti. Stoga, skupa sa cinjenicom da moderna društva sve manje poznaju oblike totalnog podjarmljivanja kao ishoda odredenog sukoba, socijalni dijalog se pojavljuje kao „jedina alternativa“. Otuda ovde socijalni dijalog vidimo u okviru alternativa kao što su konfrontacija ili dijalog, sukob ili razgovor - pri cemu je za nas, kao što je receno, dijalog – jedina alternativa...
Može se reci da je danas uobicajeno mišljenje po kojem je socijalni dijalog glavnih aktera društvenog života važna procedura u pacifikaciji društvenih sukoba i obezbedenju stabilnog funkcionisanja savremenog društva. Shodno tome, posebno se istice znacaj socijalnog dijaloga u društvima u transformaciji u kojima su društveni potresi cesti i intenzivniji.
U stvari, kod nas se pod socijalnim mirom najcešce podrazumeva odsustvo oštrih društvenih konfrontacija, a još cešce odsustvo ulicnih nemira, masovnih demonstracija, protesta, sukoba gradana i policije...

2. Razliciti pristupi društvenim sukobima

Makijaveli i Hobs objašnjavaju konfliktna ponašanja ljudi njihovom opakom ljudskom suštinom; svet koji ih okružuje pun je pretnji i nasilja, društveni poredak se zasniva na prinudi, a politiku vide kao oblik borbr za moc. Po Kontovom gledištu, u samoj srži društva je društvena saglasnost, kod Dirkema kolektivna svest – dok su sukobi neka vrsta bolesti ili patologije društva koju treba leciti i uklanjati. Po Marksu i marksovski orjentisanim gledištima sukob (klasnih) interesa je unutrašnja osnova društvenog razvoja. U nekim Marksovim odredenjima klase pominju se zajednicka borba sa jedne, i neprijateljska suprotstavljenost, sa druge strane.

2.1. Po Žoržu Zimlu

Nastojeci da sociologiju osamostale u odnosu prema posebnim društvenim naukama, jedan broj nemackih i americkih sociologa je u odredivanju predmeta njenog proucavanja pošao od formalistickog shvatanja. Prvi u nizu tih autora bio je Georg Zimel (1858-1918). Sociologija je za njega geometrija društva. Ona, poput geometrije, proucava oblike društvenog života ljudi, dok se posebne društvene nauke bave sadržajem društvenih odnosa. Društveni život ljudi za Zimela je interpersonalni odnos izmedu pojedinaca. Sadržaje tih odnosa i njihove rezultate i tvorevine proucavaju, svaka u svojoj oblasti, posebne društvene nauke, dok sociologija proucava oblike tih odnosa - podredenost i nadredenost, sukobe i saradnju i slicno, vršeci njihov opis, klasifikaciju i objašnjenje.
Georg Zimel smatra da je sukob u društvu neizbežan i da ni empirijski ni teorijski nije moguca harmonicna društvena grupa. Po njegovom, mišljenju, unutrašnja neslaganja i suprotnosti organski su povezane sa elementima koji drže grupe zajedno. To znaci da je sukob oblik društvenosti. Za razliku od Marksa, Zimel smatra da se društvne strukture ne sastoje samo od onih koji vladaju i koji su potcinjeni, vec iz raznovrsnih, tesno povezanih procesa asocijacije i disocijacije. Sukob kao komponenta društvenih odnosa ima pozitivnu funkciju, jer vodi uspostavljanju jedinstva i ravnoteže u grupi i medu grupama.
On razlikuje realisticke od nerealistickih društvenih sukoba. Prvi se vezuje samo za sredstvo da bi se postigao odredeni cilj. Ova vrsta sukoba može se izbeci ukoliko se pronadu druga odgovarajuca sredstva za postizanje istih ciljeva. Nerealisticki društveni sukob iskljucivo je odreden subjektivnim osecanjima, to jest kad postoje neke unutrašnje napetosti, koje mogu biti razrešene jedino pomocu borbe, i kada ne postoji mogucnost da se sukob izbegne, ali je moguca zamena sa obzirom na objekat u tom pogledu. U stvarnosti ne postoje cisti slucajevi vec kombinacija jednog i drugoga, tako da analizom treba utvrditi koji elementi koliko preovladuju. Zimlova interpretacija društvenih sukoba bliža je funkcionalizmu nego Marksovom shvatanju, za koga je društveni sukob osnovna pokretacka snaga društvenog razvoja.
Zimelova teorija bila je dobro poznata u formalnosociološkoj Cikaškoj školi. Njeni predstavnici su smatrali da u savremenom društvu, sukob izbija samo povremeno i licno dok je konkurencija nešto kontinuirano i nelicno. Moral i pravo institucionalizuju i minimalizuju sukobe koji preko kompromisa prelaze u prilagodavanje.

2.2. Po Maksu Veberu

Nemacki sociolog Maks Veber odireduje sociologiju kao nauku razumevanja koja izucava unutrašnji smisao, znacenje društvenih pojava.
Na pocetku treceg milenijuma možemo konstatovati da je nacionalno pitanje u svim njegovim aspektima znacajno. Vec dva veka, nacionalne razlike predstavljaju izvor društvenih i politickih sukoba. Može se tvrditi da su nacionalni sukobi naslede rasnih podela i sukoba. Istorijski koreni rasizma nalaze se u širenju evropskog kolonijalizma od XV do XX veka. U tom razdoblju iz Evrope se iselilo oko 100 miliona stanovnika.
Postoje i drugi uzroci medunacionalnih sukoba, koji se navode u teoriji. To su: 1) etnocentrizam, 2) nacionalna zatvorenost, 3) nejednakosti u pristupu vlasti, moci, društvenim položajima, 4) etnicke predrasude, 5) kulturne razlike. Ovim teorijama treba dodati i Šešeljevu. Stvaranje nacionalne države u okviru višenacionalne države takode je istorijski potvrden uzrok nacionalnih sukoba. U tom poslu veliku ulogu može da odigra verska pripadnost, odnosno crkva.
Maks Veber smatra da osnovu sukoba cine nejednakosti izmedu ljudi. On je analizirao ulogu konflikata u oblasti organizacije, proucavao je konflikte u domenu religije, sukobe izmedu razlicitih država. On zastupa tezu da smanjenje legitimnosti povecava verovatnocu javljanja konflikata u društvu.
Klasicnoj funkcionalistickoj teoriji kriticari su zamerali da je nedinamicka i bezkonfliktna jer se proucavaju samo društvena integracija, kohezija i ravnoteža u funkcionisanju sistema. U neofunkcionalizmu, medutim, postoji nastojanje da se otklone ovi prigovori tako što ce se proucavati promene i sukobi ali naravno iz funkcionalisticke perspektive. Narocito se ispituje unutrašnja dinamika sistema u kome dolazi do prestrukturacije sistema kako bi se otklonile napetosti izmedu podsistema. Ukazuje se na pozitivnu funkciju spoljašnjeg sukoba koji jaca unutrašnju koheziju.
Neoliberalna struja u sociologiji (Kozer, Darendorf i dr.) traga za pozitivnim funkcijama sukoba u stabiliaciji i integraciji društva, to jest zastupa mišljenje da je sociološki neplodno opiranje za “poredak” kao što su u prošlosti cinili Kont, Spenser, Pareto i Veber, na koje se, zatim, oslanja T.Parsons i drugi sledbenici. Po mišljenju neoliberala neke sukobe bi trebalo nazvati “pozitivno funkcionalnim” ukoliko rešavaju “napetosti” izmedu protivnika ili suparnika. U tom slucaju, sukobi bi imali stabilizacionu i integrativnu komponentu i sprecavali bi dezintegraciju. Najefikasniji nacin kontrole sukoba je njihova institucionalizacija jer se oni tako mogu regulisati. Najznacajniji protagonisti savremenih teorija konflikata su Darendorf i Kozer.

Neofunkcionalisticke teorije

Zaokret ka konfliktualizaciji i dinamizaciji funkcionalisticke teorije ucinio je najpre Robert K.Merton. On je Parsonov pojam “napetosti u sistemu” zamenio pojmom “disfunkcije”. Po Mertonu, “funkcije su one posmatrane posledice koje doprinose prilagodavanju ili ujednacavanju nekog datog sistema; disfunkcije su one posmatrane posledice koje umanjuju prilagodavanje ili ujednacavanje sistema”.

2.3. Po Luisu Kozeru

Društveni sukobi postoje u svakom društvu jer pojedinci i grupe isticu svoje suparnicke zahteve bilo da se radi o oskudnim sredstvima, ugledu i prestižu, položaju i moci. Društvene strukture se, po mišljenju Kozera, razlikuju u nacinima na koje dopuštaju izražavanje suprotnih zahteva. Jedne su tolerantnije prema sukobu od drugih. Vidljivi sukobi ne moraju uvek ugroziti temelje društvenog sistema, sve dotle dok zajednica nije ugrožena od nekog potencijalnog neprijatelja.
Luis Kozer odreduje društveni sukob kao “borbu oko vrednosti i polaganja prava na status koji nedostaje, na moc i sredstva, borbu u kojoj medusobno suprostavljeni interesi jedan drugoga neminovno ili neutrališu, ili povreduju, ili potpuno iskljucuju”. Na tragu Zimelovog ucenja, Kozer nastoji da upozori da društveni sukobi mogu konstruktivno uticati na upravljanje društvenim promenama i na procese integracije društvenih struktura. Po njegovom mišljenju, svest o zapostavljenosti ili oštecenosti interesa, izaziva sukob. Kad ljudi osete da su zapostavljeni u mogucnosti ostvarenja svojih interesa u odnosu prema drugim ljudima, onda se u njima individualno rada revolt prema takvom stanju i taj revolt vodi sukob.
Kozer smatra “da je društveni sistem, u kojem postoji na desetine opozicionih grupa, koje deluju u svim mogucim pravcima, u manjoj opasnosti dezintegracije od monolitnog sistema sa jednom, pa makar samo latentnom linijom konfrontacije”. “Po njegovom mišljenju jedan od bitnih razloga odsustva oštrog sukoba izmedu rada i kapitala u SAD treba tražiti u okolnosti što Amerikanac ucestvuje u mnogobrojnim sukobima po svim mogucim linijama (rasa, klasa, nacija, religija, status). No buduci da linija sukoba medu tim grupama ne nekonvergira, nema opasnosti za stabilnost društva u celini “.
Kozer kaže u svom delu da sukob služi za uspostavljanje i održavanje identiteta i granica društava i grupa. Drugim recima, sukob sa drugim grupama zapravo aktivno doprinosi uspostavljanju i potvrdivanju identiteta grupe. Društva poseduju institucije koje služe kao sigurnosni ventili - objekte zamene na koje se usmeravaju neprijateljska osecanja.
Takode kaže još da je sukob intenzivniji kada izbije izmedu pojedinaca i grupa koji su blisko povezani. Drugim recima, bliski i slicni sukobljavaju se strastvenije i krvavije. Sukob sa spoljašnjom grupom blisko zbližava i homogenizuje grupu.
Iz ovih razloga, grupe traže spoljašnje neprijatelje da bi održale unutrašnji red.
Posebno inspirativno, sukob na specifican nacin povezuje i protivnike, kao što i uspostavlja i održava moc. Neprijatelj se pronalazi, katkad i izmišlja, što je u funkciji ocuvanja poretka i moci. Istovremeno, veli Kozer, društva poseduju izvesne sigurnosne ventile na koje usmeravaju svoja neprijateljska osecanja - sopstvene dežurne krivce ili žrtvene jarce.

2.3.1. Neofunkcionalisticka teorija Luis Kozera

Sledeci rezultate Mertonovog preispitivanja Parsonsove teorije, savremeni americki sociolog Luis Kozer u delu „Funkcije socijalnog konflikta“ nastoji da odredi strukturalni izvor sukobljavanja i da utvrdi funkcije konflikta u društvenom sistemu. Kozer smatra da su sukobi imanentni svakoj društvenoj grupi i svakom društvenom sistemu. Oni izviru iz nejednake raspodele retkih vrednosti i dobara, od kojih su posebno znacajni:
- status,
- dohodak i
- moc.

2.3.2. Odredenje društvenih sukoba

Društveni sukob, za Kozera, predstavlja "borbu oko vrednosti i polaganja prava na retke položaje, sredstva i moc u kojoj su ciljevi protivnika da neutrališu, onesposobe ili unište svoje rivale".
Da bi potpunije sagledao ulogu sukoba u grupi, odnosno da bi mogao da prati tok sukobljavanja, Kozer pravi razliku izmedu:
1. neprijateljskih osecanja i
2. društvenih sukoba.

1.Neprijateljska raspoloženja predstavljaju predispozicije za nastanak konfliktnog ponašanja, dok je sukob poseban oblik neprijateljskih stavova ili osecanja koja se uvek ispoljavaju u uzajamnom delovanju dve ili više osoba.
2.Do prerastanja neprijateljskih emocija u sukobe, po pravilu, dolazi kada raspodela prava i privilegija izgubi društveni legitimitet. Upravo se legitimnošcu, smatra Kozer, može objasniti retka pojava sukoba izmedu kasta u indijskom kastinskom sistemu, a isto tako i ucestalost sukoba u savremenom društvu u kome ne postoji tako izražena legitimnost moci i hijerarhija položaja.
Pretvaranje agresivnih emocija u sukobe ne mora, smatra Kozer, da bude uvek disfunkcionalno za društvene odnose u kojima se javlja. Štaviše, sukob je cesto neophodan da bi se takvi odnosi održali I razvijali. Ako u društvu ne postoje mogucnosti da se bes i nezadovoljstvo iskale u uzajamnim odnosima, pripadnici zajednice mogu reagovati potpunim povlacenjem, što vodi nagomilavanju potencijalnog naboja koji lako može da se aktivira i razbije celu društvenu strukturu.
Funkcija odnosno disfunkcija sukoba, prema Kozeru, zavisi pre svega od pitanja koja su predmet spora. Unutrašnji sukobi koji ne dovode u pitanje osnovne pretpostavke na kojima se temelje društveni odnosi su pozitivno funkcionalni za društvenu strukturu, jer doprinose njenoj revitalizaciji. Nasuprot tome, sukobi u kojima suprotstavljene strane više ne dele osnovne vrednosti na kojima pociva društveni sistem su disfunkcionalni - oni uvek prete da potpuno razore strukturu društva.
Na karakter sukoba i njihove posledice znacajno utice i struktura društva u kome se sukobljava. U totalitarnim i autokratskim društvima sukobi su, kada do njih dode, po pravilu, intenzivni i destruktivni po sistem. Kruta struktura takvih sistema ne poseduje odgovarajuce mehanizma kojima bi se efikasno prilagodila promenjenim okolnostima. Pokušaji totalitarnih sistema da latentna nezadovoljstva i neprijateljska neraspoloženja koja u sistemu postoje kanališu pomocu institucija za pražnjenje (politicki vicevi, pozorišne satire itd.), ili da zamenom objekta sukoba, preko institucija "žrtvenog jarca", preusmere agresivna osecanja i misli, od originalnog objekta ka sporednom, po pravilu se, na duži rok pokazuju neuspešnim i nedelotvornim. Oni mogu privremeno da odgode pojavu sukoba, ali ne i da ga razreše jer se u društvu akumuliraju potisnuta nezadovoljstva što stvara potencijal za razornu eksploziju samih temelja sistema. Nasuprot tome, u demokratskim i otvorenim društvima, sa elasticnim strukturama, koja dopuštaju da se sukobi javljaju i artikulišu, opasnosti od potpunog sloma društvenog sistema su, smatra Kozer, malo verovatne. Dopuštajuci neposredno izražavanje suparnickih ciljeva I interesa, takva društva su sposobna da iznova podese svoje strukture eliminisanjem izvora nezadovoljstva.

2.4. Po Ralfu Darendorfu

2.4.1.Neofunkcionalisticka teorija Ralfa Darendorfa

Mnogo radikalniji od Kozera u kritici klasicne funkcionisticke teorije i u traganju za novim teorijskim perspektivama za objašnjenje promena strukture društvenih sistema je savremeni nemacki sociolog Ralf Darendorf.
On smatra da su teorijske postavke klasicnog funkcionalizma o stabilnosti, integrisanosti, funkcionalnoj koordinaciji i saglasnosti korisni naucni instrumenti za analizu društvene statike, odnosno anatomije društvene stvarnosti. Medutim, funkcionalisticki, integralisticki model društva je nemocan u analizi onih procesa koji vode destabilizaciji društvenog sistema.
Svoju teoriju društvenih sukoba Darendorf je povezao sa teorijom društvenih klasa i klasnih sukoba. On je pošao od Marksove teorije klasa i klasne borbe ali je umesto strukture vlasti koja se može utvrditi u globalnom društvu postavio mnoštvo struktura vlasti u svim oblastima života. Slicno Marksu, Darendorf kaže da u društvu postoje suprotstavljeni interesi oko promene i odbrane postojeceg stanja. Društveni sukob se izvodi iz “strukture socijalnih jedinica”; bez konflikta nema društvenog progresa. I kod Darendorfa postoji istorijsko poimanje i istorijska analiza konflikata kao kod Marksa. Medutim, razlika je u tome što je Marks u klasnim antagonizmima video glavnu pokretacku snagu društva i društvenog razvoja, dok Darendorf u njima vidi samo jednu – iako znacajnu – od pokretackih snaga društva.
Ne postoji društvo u kome nema sukoba usled toga što nije moguce odstraniti nesigurnost kao trajno obeležje coveka i njegovog znanja. Iako društvene sukobe objašnjava društvenom strukturom, Darendorf uocava da nas potpunije objašnjenje društvenih sukoba odvlaci na polje psiholoških varijabili jer u malim socijalnim jedinicama postoje sukobi koji nemaju nikakav strukturalni znacaj, ne odnose se na teoriju socijalnog konflikta i što sukobi izmedu velikih socijalnih jedinica, katkad zahtevaju pre psihološko nego sociološko objašnjenje.

2.4.2. Konfliktni model društva

Zbog toga što je funkcionalisticki, integralisticki model društva nemocan u analizi onih procesa koji vode destabilizaciji društvenog sistema Darendorf, polazeci od Marksa i drugih zagovornika konfliktnih teorija, pokušava da konstituiše novi konfliktni model društva, koji treba da omoguci novu perspektivu sociološke analize.

Darendorfov model polazi od sledecih teorijskih premisa:
- Svako društvo je stalno podvrgnuto promeni;
- Svako društvo pokazuje stalnu prisutnost sukoba;
- Svaki element društva doprinosi njegovoj promeni i dezintegraciji;
- Svako društvo pociva na prisili, prinudnom potcinjavanju jednih clanova od strane drugih.
Darendorf smatra da njegov model ne iskljucuje integralisticki model nego da je sa njim komplementaran.

Korišcenje jednog ili drugog modela stvar je težišne usmerenosti analize, a ne suštinskih razlika u osnovnim gledištima.
Teorija društvenog sukoba može da koristi mnoge pojmove i kategorije funkcionalisticke teorije kao što su: uloge, institucije, strukture, funkcije, itd. Ali, istovremeno ona mora svoj pojmovno kategorijalni aparat da proširi novim pojmovima, kao što su: vlast, sukob, interes i sl. koji su presudno znacajni za analizu društvene dinamike.
Darendorf deli Kozerevo mišljenje da su društveni sukobi konstitutivni delovi društvenog života i društvene stvarnosti. Ali, za razliku od Kozera, koji uzroke društvenih sukoba vidi u raspodeli retkih vrednosti i dobara, on ga nalazi u nejednakoj raspodeli vlasti. Po njemu, u svim konfliktnim situacijama uvek je prisutan odnos dominacije i potcinjavanja koji se zasniva na vlasti i moci. Pošto je moc, po pravilu, povezana sa osobama i njihovim osobinama, vlast koja predstavlja legitiman odnos potcinjavanja i dominacije, jeste glavno i trajno izvorište socijalnog sukoba.
Utvrdivši da je vlast izvor sukoba, Darendorf dalju izgradnju svoje sociološke teorije odnosno njenog kategorijalnog aparata vezuje za pojam vlasti. On društveni sukob shvata kao sukob oko legitimnosti postojecih odnosa vlasti, jer svako sukobljavanje nužno pretpostavlja dovodenje u pitanje legitimnosti vlasti. "U svakom udruženju interesi vladajuce grupe su vrednosti koje konstituišu ideologiju legitimnosti njenog vladanja, dok interesi potcinjenih grupa predstavljaju pretnju ovoj ideologiji i društvenim odnosima koje ona pokriva".

2.4.3. Odredjenje društvenih sukoba

Darendorf, kao i Kozer, smatra da u svakom društvu postoji mnoštvo sukoba, jer je svaki organizovan segment društva zasnovan na odnosu dominacije i potcinjavanja:
U totalitarnim, nedemokratskim društvima, gde se postojanje sukoba ne priznaje, gde sukobi nemaju društveni legitimitet, oni postoje u latentnom obliku kao prigušena nezadovoljstva koja prete da se, kada dostignu kriticnu tacku, pretvore u nasilan sukob koji razara celu društvenu strukturu.
U otvorenim demokratskim društvima, gde se priznaje društveni legitimitet sukoba, oni se ispoljavaju kao konflikti raznovrsnih interesnih grupa, a pre svega društvenih klasa. Ta društva ne teže da potpuno eliminišu ili potisnu sukobe, jer je to nemoguce, vec nastoje da ih regulišu.

2.4.4. Regulisanje sukoba

Efikasno regulisanje sukoba mogucno je, smatra Darendorf:
1. samo ako sukobljene strane priznaju realnost i nužnost konfliktne situacije i opravdanost borbe protivnika,
2. ako je dozvoljeno slobodno organizovanje interesnih grupa i
3. ako protivnici priznaju odredena formalna pravila igre koja služe kao okvir njihovih odnosa.

Kada svi ovi bitni preduslovi postoje mogu se primeniti raznovrsni odnosi regulisanja sukoba, pocev od izmirenja sukobljenih strana putem odredenih institucija, preko posredovanja u kome intervenirajuca treca strana daje savete koji nisu obavezni za sukobljene strane, do arbitraže, bilo politicke koja teži kompromisu, bilo pravne, u kojoj arbitar procenjuje sporno pitanje prema standardima i merilima prava i pravde.

2.4.5. Sukobi kao izvor promena strukture društva

Iako su društveni sukobi konstitutivni elementi društvene stvarnosti, oni, smatra Darendorf, nisu direktni uzrok promena. Medutim, sukobi, a posebno klasni koji imaju trajan izvor u strukturi društva, dovode do promena strukture, koje podrazumevaju promenu osoblja na dominantnim položajima, ali isto tako i promene u normativnoj i institucionalnoj sferi društva.
Strukturalna promena, po Darendorfu, može biti totalna smena ljudi na vladajucim položajima, što je redak dogadaj u modernom društvu, delimicna smena, što je cest slucaj, i najzad, promena strukture koja ne ukljucuje nikakvu personalnu smenu vlasti. Ovaj poslednji vid strukturalne promene je, po mišljenju Darendorfa, najznacajniji. On se zbiva u situacijama kada vodeca partija ugraduje u zakonodavstvo interese i predloge opozicije.

Ocena neofunkcionalista

U celini gledano:

1. teorijski napori neofunkcionalista - Mertona, Kozera i Darendorfa - da prevazidu slabosti Personsove teorije ostali su na pola puta. Iako su prihvatili cinjenicu da su društveni sukobi integralni deo društvene stvarnosti, oni nisu uspeli da otkriju dublju vezu izmedu sukoba i radikalne strukturalne promene.
2. Njihovo teorijsko vrednovanje regulacije sukoba i oblika strukturalne promene govori da oni u velikoj meri ostaju u granicama integralisticke koncepcije društva. To se jasno vidi iz njihovih stavova o pluralitetu konfliktnih grupa i sukoba izmedu kojih ne postoji mogucnost kumulacije, a samim tim ni mogucnosti za radikalnu i korenitu promenu društvene strukture.

2.5. Po Randalu Kolinsu

Po njemu konflikt je centralni problem u društvenom životu. Osnovna jedinica posmatranja su pojedinci. On polazi od analize susreta dve osobe koje stupaju u interakciju. Ti susreti i interakcije, posredovani su razmenom dobara i rituala. Sasvim je razumljivo i logicno da ljudi u interakciji sa drugima žele da ostvare svoje interese i da u tom smislu koriste sva raspoloživa sredstva, kako bi primorali druge da im omoguce da zauzmu najbolji moguci položaj u odredenim uslovima. Život je u suštini borba za odredeni društveni položaj, status. Zato svaki pojedinac nastoji da maksimalno poveca svoj društveni položaj imajuci u vidu svoje mogucnosti, ali i mogucnosti svojih protivnika.

3. Klasni sukobi

Istorija svakog dosadašnjeg društva jeste istorija klasnih borbi. Slobodni covek i rob, patricij i plebejac, baron i kmet, esnafski majstor i kalfa, ukratko - ugnjetac i ugnjeteni stajali su jedan prema drugom u stalnoj suprotnosti, vodili neprekidnu, cas skrivenu cas otvorenu borbu, borbu koja se uvek završavala revolucionarnim preobražajem celog društva ili zajednickom propašcu klasa koje su se borile.
Klase su društvene grupe koje se medusobno razlikuju po svom odnosu prema sredstvima za proizvodnju i na osnovu toga po kolicini bogatstva, moci i ugleda kojim raspolažu. One su oblik ekonomskog grupisanja.
Kont smatra da je prirodno da izmedu društvenih klasa treba da vlada duh saradnje i kooperacije, jer društvo ne može da opstane, a još manje da napreduje, ako u njemu ne postoji opšta saglasnost o kooperativnom vršenju društvenih funkcija koje moraju biti hijerarhijski ustrojene. Klasni sukobi izmedu radnika i industrijalaca, koji su nastali nakon revolucije, za Konta su privremeni. Oni ce nestati kada metafizicke ideje revolucije budu potisnute pozitivnim, naucnim idejama. On smatra da ce se razvojem naucnog duha i novog morala razviti i kooperativna naucna organizacija društva koja ce obezbedivati stalan društveni red i progres.
Ako bi pitali Karla Marksa, rekao bi vam da je svako društvo imalo svoje klase, koje su se delile po vlasništvu sredstava za proizvodnju, a snaga vlasništva je diktirala i moc u društvu. U starom veku su postojali robovlasnici, pa slobodni gradani koji nisu imali ništa osim slobode, i naravno robovi. U srednjem veku je bila ta podela grubo razdeljena na feudalce i kmetove.
Gradanstvo koje je pocistilo stari društveni poredak, se delilo na kapitaliste ili poslodavce na jednoj strani i proletarijat ili zaposlene na drugoj.
Svako ljudsko društvo deli na one koji imaju sve i na one koji nemaju ništa. Preostali su, naravno, negde izmedu. Socijalizam je pokušao povesti ljudstvo u besklasno društvo, gde ne bi bilo više svojine, koja bi ljude delila na više ili manje bogate i na više ili manje uticajne.
Uskoro se pokazalo da i u takvom društvu ne ide bez elite. Oni, koji su sebe proglasili novom avantgardom su uskoro imali sve, gradani socijalistiških država su imali nacelno cast i vlast, u praksi je vlast u svojim rukama obazrivo zadžala partijska elita koja se kao po pravilu kitila raskošjem.
Razliciti teoreticari su se trudili razrešiti problem društvene raslojenosti i nejednakopravnog uticaja samostalnih društvenih grupacija. Saint-Simon je klase delio na društveno korisne i društveno neproduktivne. Na jednoj strani je tako video industrijsku klasu koju su sastavljali radnici, kapitalisti, zanatlije, pored njih još seljaci i zanatlije, koji su bili za njega produktivni delovi društva. Na drugoj strani je video društvene parazite gde spadaju vojska, plemstvo i u tom vremenskom periodu, naglo šireca birokratija. Po njemu bi morali produktivni delovi društva preuzeti vlast i potisnuti parazite na sporedni kolosek.
Medutim pokazalo se da glavni antagonizam u društvu postoji unutar samih klasa kao što ih je predvideo Saint-Simon. Industrijska klasa je sobom nosila podeljenost. Na jednoj strani vlasnike kapitala, odnosno buržoaziju i na drugoj strani radnike koji su u to vreme radili cak po 18 sati na dan, pa nisu zaradili niti za osnovnu reprodukciju vlastitih potreba. Oni koji su imali sve i odlucivali o svemu su uprkos svojoj malobrojnosti uz pomoc vojske i policije i ostalih savladali široke mase koje su živele na rubu preživljavanja. 19 vek i prva polovina 20 veka su proticali u oštrim klasnim sukobima izmedu poslodavaca i zaposlenih. Jedan od rezultata tog sukoba je bio nastanak socijalistickih država koje bi išle u smeru dostizanja utopiskih ideala besklasnog društva. Medutim i u radnickom raju se uskoro pokazalo, da to nece moci tako jednostavno, pre svega da socijalizam kao sistem nije sposoban dugog konkurentnog sukoba sa kapitalizmom, koji je u casu velike trke razvio cak ceo sistem socijalnih i ljudskih prava, koja su bila u socijalistickom raju cesto baš namerno zanemarena.
U razvijenim kapitalistickim državama su naime, takode u strahu pred socijalistickim "cudovištem" poceli razvijati razlicite socijalne mehanizme, koji bi poravnali najstrašnije provalije izmedu onih koji imaju sve i onih koji imaju malo ili ništa. Radnici su se organizovali u sindikate, pravo do štrajka je postalo zvanicno sredstvo za razrešenje sporova, država je nekada pokušavala odstraniti najvece suprotnosti uz pomoc raznih socijalnih programa.
U zapadnom svetu se tako polako uoblicio mocan srednji stalež, koga su sacinjavali službenici, tehnicka inteligencija, zaposleni u školstvu, zdravstvu, sitna buržoazija i deo radnicke klase. Ujedno su sve više dobrostojeca preduzeca uvodila sisteme radnicke samouprave i unutrašnjeg vlasništva. Radnici su tako mogli postati suvlasnici preduzeca u kojima su radili i to ih je dodatno stimulisalo za bolje radne rezultate. Društvo se inace još uvek deli na one koji imaju toliko da ne znaju gde bi sa tolikim novcem i one koji nemaju za osnovno preživljavanje, medutim procenat onih koji inace nemaju sve, a po drugoj strani im ne fali ništa, je postao toliko veliki, da je danas društvena sirotinja sužena na bitno manju populaciju nego što je bilo pre dvesta godina.
Novi društveni poredak, razvoj uslužnih delatnosti i pojava informacijskog društva su u mnogo cemu promenili lice kapitalizma. Za vecinu ljudi u razvijenim društvima je kapitalizam postao podnošljiv. Pored toga kapital treba potrošace za svoj rast. Tehnologija i masovna proizvodnja je dovela do tacke kada sebi svako može priuštiti vecinu stvari koje treba. Razlika je samo u kvalitetu i ceni. Jedni kupuju jeftinu salamu, drugi skupu pršutu, jedni se voze rasklimatanim stojadinom, drugi u novom mercedesu za stohiljada maraka. Medutim, u proseku se svi voze i jedu salamu.
Takode klasni sukob se u ovom vremenu veoma promenio. Postao je organizovaniji i ujedno naklonjen sindikalnom sukobu unutar okvira zakona. Radnici su udruženi u sindikate, kapitalisti u udruženja poslodavaca i kada dode do prevelikih razlika izmedju jednih i drugih, sede za stolom toliko vremena dok ne nadu zajednicki jezik. Naravno to nije uvek uspešno i još uvek dolazi do štrajkova i drugih oblika protesta, medutim na kraju krajeva to je legitimni oblik protesta i kad tad ce se prica razrešiti.
Klasna borba je oblik razrešavanja klasnih sukoba, koja za osnovni cilj ima osvajanje politicke vlasti kao sredstvo za osvajanje ekonomske vlasti. U društvu vlada onaj ko ima ekonmosku vlast.

4. Revolucija

Pojam revolucije ima odredenog smisla samo s obzirom na kontekst u kome ga postavljamo. Doduše on uvek znaci izvesnu znacajnu, radikalnu promenu — ali od konteksta ce zavisiti šta cemo smatrati »znacajnim«, »radikalnim« i uopšte šta cemo priznati kao stvarnu promenu.

Pod revolucijom podrazumevamo samo korenitu promenu karaktera vlasti, korenitu promenu u oblasti privrede, odnosno društvene strukture uopšte. Problem je onda da li cemo revolucijom smatrati svaku radikalniju promenu u nekoj posebnoj oblasti društva ili cemo taj pojam primenjivati samo kad je rec o radikalnom preobražaju totaliteta društva; odnosno kad je rec o preobražaju onih društvenih struktura i institucija od kojih bitno zavise svi oblici društvenog života. Ovo pitanje ni iz daleka nije tako akademsko kao što izgleda. Ako je preuzimanje vlasti od strane partije radnicke klase- revolucija, a ne samo prvi korak u revoluciji, onda je sve što sledi - mirnodopska izgradnja, onda je društvo koje zaticemo sutra dan posle »revolucije« - vec novo društvo, koje treba stabilizovati, kome se treba prilagoditi, u koje se treba uklopiti, kod koga je vec akcenat na pozitivnom rastu a ne na nizu daljih negacija. Istinske revolucionare i u tom »novom« društvu neretko ceka zatvor samo što se kao rezultat revolucije tamnicar promenio.

Ako je revolucija radikalno ukidanje starih društvenih odnosa i njihova zamena novim covecnijim odnosima u kojima se bitno proširio prostor ljudske slobode i mogucnosti punijeg bogatijeg života za sve pojedince, onda je revolucija proces koji u najrazlicitijim oblicima mora trajati u toku citave prelazne epohe. U toku te epohe nema mesta za samozadovoljstvo, apologiju i ideološku racionalizaciju postojeceg; vizija moguce covecnije buducnosti mora biti stalno prisutno merilo kritickog ocenjivanja i usmeravanja; svaka stabilizacija može biti samo privremena i uslovna i mora nužno voditi odgovarajucim oblicima samoukidanja i prevazilaženja; svako privremeno prilagodavanje ljudi uslovima mora biti praceno prilagodavanjem uslova ljudskim potrebama cije je ostvarivanje vec postalo istorijski moguce.

Ako je revolucija radikalan društveni preobražaj koji obuhvata ne samo oblast politike vec i ekonomike, kulture i citavog svakodnevnog života, da li nju može ciniti jedino niz nasilnih promena, katastrofa i konvulzija, ili je ona promena koja može biti i mirna, postepena, »evolutivna«. Problem je u tome što neke vrlo žestoke, nasilne, konvulzivne promene na kraju nisu donele velike stvarne preobražaje (na primer »veliki skok unapred« u Kini 1959; generalni štrajk u Francuskoj maja 1968.) dok su neke vrlo krupne društvene promene izvršene mirnim putem (dekolonizacija nakon drugog svetskog rata, uvodenje planiranja i menadžerska revolucija u savremenom kapitalizmu, ukidanje krupnih društvenih razlika u Švedskoj i drugim skandinavskim zemljama, prelaz na samoupravljanje u Jugoslaviji itd.). Ako je to tako, pitanje je: nismo li toliko proširili smisao pojma »revolucija« da on gubi svaku informativnu vrednost.

U svakoj istorijskoj epohi dešavaju se znacajne promene. Nije li onda svaka istorijska epoha u nekom smislu revolucionarna. Ocigledno je da se takvo rastvaranje pojma revolucije može izbeci samo ako se razlikuju epohe rasta i epohe prevazilaženja jedne celovite društvene strukture i ako se precizno odredi osnovna granica jedne društvene strukture koja ce u epohi njenog prevazilaženja biti ukinuta. Odredba ove granice u isti mah je opšta okvirna definicija promena (bez obzira da li su one nasilne ili relativno mirne), koje konstituišu jednu revoluciju.

Pitanje o socijalistickoj revoluciji najcešce je u marksistickoj literaturi bilo svodeno na pitanje o slomu kapitalistickog društva.

Najhitnije u pojmu revolucije nije, dakle, ni primena sile, ni postojanje masovnog pokreta (više ili manje organizovanog) ni promena karaktera vlasti, pa cak ni slom citavog društvenog sistema; sve to nisu ni nužni ni dovoljni uslovi stvarne progresivne transformacije društvenih odnosa. Bitna karakteristika revolucije jeste radikalno prevazilaženje suštinske unutrašnje granice odredene društvene formacije.

Revolucija je negacija suštinske unutrašnje granice savremenog kapitalizma. Ta suštinska granica nije prosto privatna svojina na sredstva za proizvodnju - kao što je izgledalo vecini sledbenika Marksa - vec cela jedna struktura koja se može okarakterisati na sledeci nacin: na osnovu privatne svojine na sredstva za proizvodnju jedna društvena klasa - buržoazija neograniceno raspolaže celokupnim opredmecenim radom, organizuje proizvodnju robe iskljucivo za profit, prepušta tržištu da odredi vrednost svih roba, ukljucujuci i vrednost radne snage koja je svedena na obicnu robu i na taj nacin stice mogucnost da prisvaja celokupan višak vrednosti. Revolucija mora radikalno prevazici ovu strukturu. Ona mora ukinuti privatnu svojinu na sredstvima za proizvodnju ali ne sme dozvoliti nijednoj drugoj društvenoj grupaciji (na primer birokratiji, tehnokratiji) da po nekom drugom osnovu (na primer na osnovu monopola politicke moci) raspolaže opredmecenim radom i prisvaja veci ili manji deo viška vrednosti.

4.1. Marksisticko odredenje revolucije

Klasici marksizma razlikuju politicku i socijalnu revoluciju.
Politicka revolucija je deo socijalne revolucije, jer je po svom sadržaju i dometu uža od nje. Ona ne menja stare proizvodne odnose, vec, po pravilu, nasiljem ruši samo staru politicku vlast i njene institucije.
Socijalna revolucija korenito menja celu društvenu strukturu. Ona je radikalna destrukcija, pre svega - proizvodnih odnosa stare epohe, zatim njene socijalne i politicke organizacije i njenog duhovnog života. Socijalna revolucija zapocinje promenama u nacinu proizvodnje, koje nastaju kada stari proizvodni odnosi postanu smetnja daljem razvoju materijalnih proizvodnih snaga. Sa promenama u nacinu proizvodnje nastaje i nova konfiguracija društvenih klasa i otvara se sukob izmedu novog nacina proizvodnje i starog sistema politicke vlasti. U pocetku je taj sukob spontan, ali vremenom ljudi postaju svesni sukoba i rešavaju ga borbom. Klasa zainteresovana za novi nacin proizvodnje, rukovodena revolucionarnom ideologijom, zapocinje borbu protiv starog sistema koja se završava postepenom transformacijom ili rušenjem vladajuceg politickog poretka.

5. Rat

Najteži oblik društvenog sukoba koji nalazimo u celokupnoj dosadašnjoj istoriji je rat. Ova društvena pojava je svojom dramatikom duboko uticala na život ljudi kao pojedinaca i njihovih društvenih grupa. Ljudi su od najstarijih vremena nastojali da objasne zašto izbijaju ratovi, tako su i nastala razlicita shvatanja rata.

Po teološkom shvatanju, rat je po svojoj suštini izraz božje volje, ako je u interesu crkve, ili necastivo skrnavljenje te volje, ako nije u interesu crkve. Prema biloškom shvatanju, rat je prirodna pojava koja nastaje kao posledica delovanja nagona za samoodrdavanjem vrste ili kao posledica delovanja nagona za samoodržanjem vrste ili kao posledica zakona prirodnog odabiranja vrsta i sl. Psihologisticko shvatanje polazi od pretpostavke da ratovi nastaju kao posledica psihickih svojstava ljudi, npr.ispoljavanja instinkata borbenosti. Geopoliticko shvatanje osnovni uzrok izbijanja rata vidi u delovanju geografskih cinilaca (npr.položaj zemlje, njena prirodna bogatstva) na razvoj pojedinih naroda i odnose medu njima.

Rat, medutim, nije posledica delovanja nekih prirodnih zakona niti izraz nekih natprirodnih viših sila. Rat je društvena pojava koja nastaje kada interesi nekih država, etnickih grupa ili verskih zajednica postanu toliko iskljucivi da strane u sukobu smatraju oružanu borbu najcelishodnijim nacinom rešavanja nastalih protivrecnosti. Rat je najiskljuciviji oblik ispoljavanja društvenih protivrecnosti, iz dva razloga: prvo, to je oblik društvenog sukoba koji ima za cilj ostvarivanje interesa zaracenih strana nametanjem protivniku sopstvene volje; drugo, takav cilj se ostvaruje oružanom borbom. To pokazuje da rat kao društvena pojava nema u sebi svoju svrhu, nego joj politika zaracene strane odreduje tu svrhu.

Suština rata kao društvenog sukoba izražava se u sledecim obeležjima:
- rat je produženje politike oružanom borbom;
- subjekti rata mogu da budu države, nacije (ili druge etnicke grupe), verske zajednice i klase;
- rat je ne samo produženje politike vec, na žalost, i njen cinilac, pa i sastavni deo, narocito u savremenom društvu.

Priroda i posledice rata kao oblika društvenog sukoba koji su vodeni u istoriji dovoljno jasno pokazuju da je mir najpovoljniji uslov napretka ljudskog društva, a takode i sredstvo rešavanja protivrecnosti današnjeg sveta.
Rat je organizovani sukob: naoružanih ljudi, kao produženje politike država, nacija, klasa sredstvima oružanog nasilja u cilju ostvarivanja odredene politicke, ekonomske i druge dobiti.

Rat je društvena pojava uslovljavana i povezana sa pojavom i razvitkom klasnog društva ciji su osnovni zakoni ujedno i opšti zakoni razvoja rata. Osnovni sadržaj rata cini oružana borba, ali se rat ne svodi samo na nju, on je širi, složeniji, jer ukljucuje i druge oblike borbe (politicke, psihološke, propagandne, ekonomske, itd.) koje imaju veliko znacenje za pripremu i vodenje rata.

U prvobitnoj zajednici nije bilo ratova, Sukobi izmedu rodova i plemena imaju neka obeležja rata, ali im je priroda sasvim razlicita. U tim sukobima nije bilo izdvojene organizacije za vodenje rata, svaki clan roda ili plemena je bio ratnik. Ti sukobi su bili zasnovani više na zavisnosti ljudi od prirode, iz potrebe za podrucjima u kojim se nalazi hrana ili zbog krvne osvete, a ne na prisvajanju tudeg vlasnistva ili za pribavljanje radne snage. U tim sukobima nije bilo zarobljenika i iskorištavanja pobedenih.

Rat kao društvenu pojavu reguliše i pravo (medunarodno javno i ratno pravo). Pravni pojam rata je uži od njegovog opšteg pojma. Rat je oružani sukob izmedu dve ili više država, uzrokovan voljom jedne od njih, uz potrebu prinudnih mera kojim svaka zaracena snaga pokušava nametnuti svoju volju protivniku.

Povelja UN iz 1945. konacno zabranjuje rat kao sredstvo rešavanja medunarodnih sporova i nacionalne politike. Clanice UN su se obvezale da nece upotrebljavati silu ili pretiti silom koja bi bila usmerena protiv politicke ili teritorijalne nezavisnosti bilo koje države, da ce sve sporove i sukobe rešavati jedino i iskljucivo mirnim putom, da ce pružiti pomoc svakoj napadnutoj clanici, da ce se uzdržati od pružanja pomoci svakoj državi protiv koje UN preuzmu neku prinudnu meru. Iako zabranjuje rat, povelja UN ipak dopusta urodjeno pravo na pojedinacnu i zajednicku samoodbranu u slucaju oružanog napada protiv nekog clana Ujedinjenih nacija, dok Savet bezbednosti ne preduzme mere potrebne za ocuvanje medunarodnog mira i sigurnosti.

6. Teorija o sukobu civilizacija

Smul Hntigton kaže da ce 21. vek bice vek sukoba kultura i civilizacija (islam, pravoslavlje, katolicanstvo), a ne kapitalizma i socijalizma. Sukob medu civilizacijama zamenice ideološke i druge oblike sukoba. U 21. veku doci ce do sukoba Zapada i nezapadnih civilizacija.

Sudar civilizacija dominirace globalnom politikom. „Najznacajniji sukobi izbice duž nesavršenih kulturnih granica koje razdvajaju ove celine“ – piše Hantigton. Globalni rat je po njemu neverovatan, ali ne i nemoguc. -n bi obuhvatio muslimane na jednoj strani i nemuslimane na drugoj. U slucaju sukoba civilizacija Evropa i Amerika moraju da se drže zajedno.

Sukobi su moguci i unutar jedne civilizacije, a izbegavanje meducivilizacijskih ratova zahteva od najvažnijih država da se drže dalje od sukoba u drugim civilizacijama.

Sa obzirom da paraleleno egzistira više civilizacija uslov mira u multicivilizacijskom i multipolarnom svetu je:
- uzdržavanje od mešanja u sukobe u drugim civilizacijama i
- pravilo zajednickog posredovanja ili pregovora sa ciljem obuzdavanja ili pregovora sa ciljem obuzdavanja ili zaustavljanja ratova zbog neodgovarajucih granica izmedu država ili grupa iz drugih civilizacija.

Ekonomsko liderstvo preuzece Azija, a demografska eksplozija ce omoguciti da do 2025. na svetu bude više muslimana nego hrišcana. Zato, zapadnjaci moraju da shvate da njihova kultura nije univerzalna. Zapadne vode ne treba da pokušavaju da preoblikuju druge civilizacije jer je to van njihove moci, nego treba da sacuvaju, zaštite i obnove kvalitete Zapadne civilizacije.

Zato je neophodna:
• veca politicka, vojna i ekonomska integracija,
• da se u EU ukljuce zapadne države centralne Evrope,
• da se ogranici konvencionalna i nekonvencionalna vojna moc islamskih i slicnih zemalja,
• da se uspori udaljavanje japana od Zapada u pravcu prilagodavanja Kini,
• da se prihvati Rusija kao najvažnija zemlja pravoslavlja i regionalna sila,
• da se održi zapadna tehnološka i vojna nadmoc u odnosu na druge civilizacije,
• i da se prizna mešanje Zapada u poslove drugih civilizacija kao najopasniji izvor nestabilnosti.

Zakljucak

Kao posledica raznih oblika protivurecnosti savremeni svet je oprecen problemima cije gomilanje ili razrešavanje u savremenom društvu stvara konfliktne situacije i sukobe.

Najdublji i verovatno najžešci uzroci sukoba u istoriji bile su suprotnosti koje postoje izmedu interesa razlicitih klasa, slojeva i drugih društvenih grupa. Zauzimajuci razlicite društvene položaje, društvene grupe imaju i bitno drugacije interese.

Druga vrsta uzroka društvenih napetosti i sukoba nalazi se u stanju društvene neuskladenosti i neujednacenosti, bilo da je rec o neuskladenosti izmedu ciljeva i nedovoljnih sredstava potrebnih za njihovo ostvarenje, ili o neujednacenosti ekonomskog i društvenog razvoja izmedu pojedinih delova društva, oblasti, regiona ili etnickih grupa.

Pojava konflikata svetskih razmera u savremenom društvu uslovljena je medudržavnom eksploatacijom koja stvara sve vece razlike izmedu razvijenih i nerazvijenih društvenih zajednica.

Društveni sukobi su neizbežni u društvenom životu i oblik u kome se društveni život ispoljava i razvija.

Nasilje i konflikti u društvu izviru iz mešanja politike u ekonomski proces, a ne iz dozvoljavanja samom procesu da nesmetano deluje.

Daleko od toga da sukob samo razdire i da je nužno destruktivan. A to ne znaci opravdati ga, vec objasniti. Društvo nije samo prilagodavanje, statika, poredak, ekvilibrijum, glatko funkcionisanje.

Nema nicega a priori lošeg u društvenim sukobima, društvo napreduje kroz društvene sukobe. Ono ne napreduje kroz sabornost, kroz jedinstvo, kroz ignorisanje realnosti. Ne, ono napreduje kroz razrešavanje tih sukoba.

Kao konacan cilj naših snova možemo da postavimo nenasilno društvo sveta koje istovremeno nije društvo u kojem ne postoje konflikti, vec društvo koje konflikte prevazilazi bez upotrebe ili pretnje upotrebom sile.

Literatura

- „SOCIOLOGIJA” – Prof. Dr. Vlajko Petkovic, VPŠ, Cacak, 2008.god.
- „MENADŽMENT LJUDSKIH RESURSA“ - Prof. Dr.Vlajko Petkovic, VPŠ, Cacak, 2006.god.
- „SOCIOLOŠKA HRESTOMATIJA”– Dr. Ðura Stevanovic, Dr. Sreten Jelic, Tatjana Jovanovic, Beograd, 2005.god.
- „SOCIOLOGIJA” – Dr. Ljubivoj Gvoic, Dr. Smilja Rakas, Megatrend, Beograd, 2005.god.
- „SOCIOLOGIJA“ - Dr. Milan Miškovic, Beograd, 2003.god.
- „UVOD U SOCIOLOGIJU” – Dr. Zoran Vidojevic,,Obrazovni informator, Beograd, 1997.god..

Internet adrese:

www.crnarupa.singidunum.ac.yu
www.praxis.anarhija.org
www.wikiperija.org
www.radiostudent.si
www.87.237.201.178
www.mediterran.co.yu
www.znrfak.ni.ac.yu

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | HEMIJA I INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi