NASILJE U SPORTU

Jedan od najvećih problema sa kojim se suočava naša zemlja i veoma kontraverzna tema koja je u Srbiji još uvek tabu, a samim tim i glavni pokretač nasilja kojim je naša zemlja izlozena u poslednjih nekoliko godina je pojava huliganizma i nasilja na sportskim priredbama čime se narušava i postojeći poredak u državi,ali prevashodno bezbednost aktera i posmatrača na ovakvim sportskim priredbama. Treba navesti i to da usled velikog broja na ovakvim priredbama, organi reda nisu u stanju da kontrolišu velike mase ljudi pa zbog toga nekad ponekad i njihovom krivicom dolazi do obračuna navijačkih grupa sa policijom. Ono sto je navelo vladu Srbije a samim tim i državu Srbiju da se uhvati u koštac sa ovim problemom je pokušaj ubistva žandarma Nebojše Trajkovića, a i kasnije pogibije francuskog državljanina i navijača fudbalskog kluba Tuluz, Brisa Tatona, koje je stavilo do znanja da je došlo krajnje vreme da se jednom za svagda stane na kraj huliganima i ekstremistima u Srbiji.

AGRESIVNOST

Reč agresivnost potiče od latinske reci aggredi, sto znači pristupiti nekome, navaliti. Pojam agresivnosti u sebi sadrži niz značenja: nasrtljivost, nasilnost, neprijateljstvo... te široko polje ljudskog ponašanja koje se u svakodnevnom govoru obično povezuje sa silom i moći da se drugima nametne naša volja. Mada ne postoji tačna definicija agresije može se reći da ona predstavlja ponašanje koje karakteriše kontakt i komunikaciju sa drugim ljudima silom. Odavno je utvrdjeno da se agresivnost moze sagledati iz dva aspekta: direktna i prenesena agresija. Direktna agresija se pokazuje prema osobi koja je izazvala agresivno ponašanje dok se prenesena agresija manifestuje prema odredjenim ciljevima.Poznata je jos jedna podela agresivnosti. Prema ovoj podeli agresivnost se deli na emocionalnu-agresivnost je izazvana snažnim emocionalnim uzbudjenjem, a manifestuje se kroz nanošenje materijalne štete ili kroz fizičko nasilje, i instrumentalnu-agresivnost je samo sredstvo koje se koristi da bi se došlo do željenog cilja npr.materijalno dobro.
Kao i većina drugih pojava i agresivnost se mora nekako iskazati,prema načinu iskazivanja agresivnost moze biti verbalna i fizička. Verbalna agresivnost je karakteristika i muškaraca i žena dok se fizičkoj agresivnosti skloniji muškarci jer su fizički superiorniji u odnosu na žene. Jedan od vidova agresivnosti koji je veoma popularan u ženskim krugovima je indirektna agresivnost. Indirektna agresivnost je ujedno i vid socijalne manipulacije u kojoj agresor nema nikakav kontakt sa žrtvom. U indirekntu agresivnost spadaju:ogovaraje, širenje izmišljenih priča, otkrivanje tudjih tajni. . Ovakav pristup se može jasno prepoznati u medijima.

TEORIJE AGRESIVNOSTI

Poznate su tri osnovne teorije agresivnosti:
1 .Agresija kao urođeno ponašanje
2. Frustracijska teorija agresije
3. Agresija kao naučeno ponašanje

Teorija agresije kao urodjenog ponašanja ili biološko instinktna teorija objašnjava da agresivnost proizlazi iz urođenog biološkog nagona instinkta odnosno urođene sposobnosti ili neizbežnog reagovanja na određenu vrstu podražaja.

Prema drugoj teoriji agresija nastaje kao odgovor na frustracijsku situaciju, frustracija obično nastaje kada je postizanje nekog odredjenog cilja nemoguće.

Treća teorija objašnjava nastajanje agresije kao posledicu posmatranja drugih osoba. Najbolji primer za objašnjenje ove teorije je televizija i sadržaj koji se na njoj emituje.

Prvi oblici agresivnosti se pojavljuju još u ranom detnjstvu. U predškolskom dobu dolazi do izražaja veća agresija dečaka. U školskom dobu a i kasnije samo se potvrdjuje ta činjenica.Devojčice retko koriste nasilje kao izraz svoje agresivnosti, dok kod dečaka to je obično i jedini način izražavanja. Na agresino ponašanje može da utiče mnogo faktora: porodica, mediji, okolina, škola. Kao osnovni mehanizam nastanka agresivnosti ne moze se uzeti ni jedan od prethodno navedenih činilaca već se oni svi moraju uzeti zajedno.Uzimajući u obzir da su sami mehanizmi nastanka agresivnog ponašanja složeni i nisu u potpunosti poznati, tako i pokušaji kontrolisanja agresivnosti psihološkim i vaspitnim metodama za sada su samo delomično uspešni. Važno je znati da se iza spojašnje agresivnosti vrlo često krije nesiguran, nesrećan i neraspoložen adolescent sa izrazito niskim nivoom samopoštovanja. Takva su stanja veoma bolna za mladu osobu u procesu sazrevanja, izazivaju poteškoće u socijalnom prilagodjavanju i zahtevaju stručnu pomoć. Poznato je da je jedan od načina kontrole agresije preusmjeravanje agresije u neku društveno prihvatljivu aktivnost (npr. sport). Postupanje s agresivnom osobom zahtijeva strpljivost i ustrajnost,veoma je vazno što ranije uočiti problem,jer što se problem brže uoci i pomoć će biti adekvatnija i brža.

HULIGANSTVO

Huliganstvo je termin koji opisuje ponašanje koje krši pravila društvene norme, bontona, zakona i opšte destruktivno ponašanje. Sam termin huliganstva dolazi po Irskom prezimenu HULIGAN, a pojavljuje se u Velikoj Britaniji krajem XV veka, a opisuje devijantno ponašanje i načina življenja uličnih bandi i pojedinca koje su sačinjavali. Takodje to je termin je opšte prihvaćen i opisuje ponašanje kod pojedinaca i skupina ljudi koji se svojim destruktivnim ponašanjem ne uklapaju u društvene norme i zakone te vandalizuju svoju okolinu. Takvu vrstu ponašanja danas se pripisuje navijačkim grupama iz razlišitih sportova i to najčešćeekipnih kao što su: fudbal, košarka, rukomet i hokej.

Zakoni koje krse huligani su oni opsti zakoni te je za njihovo krsenje vezano:

1)Vredjanje po raznim diskriminacijskim osnovama pojedinaca ili grupe
2)Fizički neredi i nanošenje lakih ili teških telesnih povreda koje mogu imati i smrtnih ishoda.
3)Uznemiravanje javnih i privatnih svojina
4)Uznemiravanje javnog reda i mira
5)Ugrožavanje opšte sigurnosti upotrebom nedozvoljenih sredastava kao što su upotreba raketa, baklji i ostalih lako zapaljivih naprava koje se mogu smatrati pirotehničkim sredstvima
6)Upotreba zabranjenih sredstava kao sto su konzumiranje alkoholnih napitaka i upotreba narkotičkih sredstava
7)Odvijanje i održavanje sportskih dogadjaja što podrazumeva neovlašćen ulazak na sportski teren, neovlašćen ulazak u službene prostorije i službene prostorije sportskog objekta na kome se održava sportska manifestacija.

Razlicite države su različito okarakterisale i zakonski regulisale huligansko ponašanje,pa tako postoje različite kazne za takvo ponašanje u obliku:

1) DRUŠTVENO KORISNOG RADA.
2) NOVČANIH KAZNI.
3) ZATVORSKIH KAZNI OD NEKOLIKO DANA DO NEKOLIKO GODINA .
4) OGRANIČENJE KRETANJA ZA VREME I ODRAŽAVNJA DRUŠTVENIH PRIREDBI.
5) IZGONOM I PROGONOM ZA STRANE DRŽAVLJANE I ZABRANOM ULASKA U TE ZEMLJE, ČIME SE STAVLJAJU NA LISTU LJUDI NEPOŽELJNIH U TOJ DRŽAVI.

Fudbalski huliganizam prikazan je u filmovima kao što su: ID,Green street hooligans, football factory, The firm., Awayday, Cass penant. Tu su i mnoge knjige o huliganstvu kao što je The football factory, Thugs, Ispod čekića.. .Neki kritičari tvrde da su mediji glavni reprezenti nasilja i mržnje.

POJAM „NAVIJAČ"

Kada kažemo navijač, onda mislimo na pripadnike fudbalske ili neke druge publike koji jasno svojim ponašanjem, svojim odevanjem, nošenjem šalova, zastava i drugih navijačkih obeležja pokazuju svoju navijačku pripadnost, navijači se razlikuju od obične publike upravo po toj ekspresiji - prof. Dr Dražen Lalić, sociolog sporta. Postoje tri aspekta navijanja na koje treba obratiti pažnju:

Postoje oni pravi navijači, tzv. stara garda, kod kojih postoji neki viteški kodeks - oni će navijati i obračunati se sa protivničkim navijačima, ali neće učiniti ništa onom drugom da on izgubi život.
Sa druge strane postoje devijantni navijači, koji su mahom mladi ljudi jedva punoletni, koji ne prezaju ni od čega. Oni su samo po sebi devijantni i uradili bi to bilo gde, ali njima najprivlačnije je na stadionu, jer to nosi posebnu energiju i značaj sa sobom, a pritom su i zaštićeni i sakriveni masom.

Tu se javlja ta kardinalna razlika izmedju pravih navijača, kojih je ostalo veoma malo i huligana. Kad je reč o ekstremnom navijaču, nasilje nema veze s događajem na terenu, već je ono usmereno ka policiji ili protivničkim navijačima, postoji niz snimaka datih fudbalskih golova, dok publika tj. navijači uopšte ni ne gledaju na teren.

Istraživanja su pokazala da se lik „srpskog navijača - ratnika" gradi po modelu lika srpskog ratnika iz devedesetih godina prošlog veka. To obuhvata pre svega nacionalizam, religioznost, doživljaj policije, odnosno vlasti kao neprijatelja i mržnju prema navijačima drugog kluba. Dve trećine građana Srbije su zainteresovani za sport i navijaju za neki klub.

UROCI NASILJA NA STADIONIMA

Nasilje je kod nas široko rasprostranjeno - u svim sferama društvenog života. U razmatranju geneze domaćeg nasilja ne mogu se zaobići posledice skorašnjih ratova i tadašnjeg opšteg sunovrata, posledice izolacije od sveta i bombardovanja od strane tog sveta. Kada se ovome dodaju „uobičajene" posledice dugog ulaženja u kapitalizam, kao što su nemaština, nezaposlenost, opšte nezadovoljstvo i anomija društva, onda nije čudo što je nasilje postalo naša svakodnevica.

Mladima koji odrastaju u takvoj atmosferi, uključujući i neku vrstu izolacije jer nemaju mnogo mogućnosti da putuju po svetu, nasilje postaje neka vrsta subkulturnog simbola, ventila za pražnjenje frustracija i mehanizam kojim teže, da nasuprot zvaničnom, uspostave svoj princip pravde i sistem vrednosti. Vlasti, ne samo da su nemoćne da spreče vandalizam, već su i odgovorne za stvaranje ovakvog ambijenta.
Čak bi se moglo reći da ispadi huligana u izvesnoj meri odgovaraju vlastima, jer se time skreće pažnja sa drugih problema.

1) Nasilje je ugrađeno u sam sport i u njegovu organizacionu nadgradnju. Dok se na jednoj strani sportisti obučavaju za agresivnost, na drugoj se „organizaciona nadgradnja" kriminalizuje, bilo da kriminalci preuzimaju pojedine klubove, bilo da oni koji vode klubove postaju kriminalci. Skora događanja u našem fudbalu to potvrđuju.Nameštanje utakmica, loše suđenje i novac su jedni od najčešćih faktora koji utiču na nasilje.
"Nekada su ginuli oni u arenama, a zaradjivali oni na sedištima, a sada ginu oni u publici, a zaradjuju oni koju su na terenu."
Stariji sportisti veruju da je nasilje sastavni deo sporta i uzvraćaju nasiljem na nasilje, dok su kao dominantni oblici nasilja identifikovani vređanje, psovanje i nasrtanje na igrače i sudije, varanje i svesno kršenje pravila, a poseban paradoks je to što treneri sportiste kažnjavaju dodatnim vežbanjem.

2) Vidljivo je da su mladi ljudi u velikim problemima zbog neostvarivanja željenog statusa i odgovarajućeg identiteta. U odsustvu rešenja za ta dva plana, sve što je dostupno postaje i prihvatljivo. Traženje odgovornosti onih koji su omladinu doveli do stanja bez statusa i bez identiteta je jednako borbi sa vetrenjačama.
Država, ostvarujući savez sa „najproduktivnijom generacijom" (onima između 35 i 50 godine), dislocira omladinu i stariju generaciju na periferiju socijalnog i političkog interesa - stradaju oni koji nisu ušli u svet rada i oni koji su u tom svetu već izrabljeni. Država je nezainteresovana za uredjenje stanja u sportu.

3) Mediji su jedan od puteva "normalizacije", pa i legitimisanja nasilja. Oni svojim izveštavanjima dovode do toga da se nasilje smatra nečim uobičajenim i normalnim, a publika se navikava na nasilje. Takav status huliganskog nasilja olakšali su njegova opšta vidljivost, pogodnost za podizanje moralne panike i uticaj koji ima na javnost (u direktnoj vezi sa većom gledanošću TV emisija ili većim tiražom novina koje o tome pišu).

Jezik koji koriste treneri i sportski novinari vidljiv je dokaz nasilnog karaktera sporta i njegovih interpretacija. Često je tu reč o militarnoj terminologiji koja vrvi od krvi i krvoločnosti, od „metafora" koje gotovo da zagovaraju fizičku likvidaciju protivnika, a sve to kroz formu zalaganja za borbenu igru.
Nasilje na stadionima kao vid političkog ponašanja

Pojedinac, nalazeći se okružen gomilom na stadionu, dobija nesavladiv osećaj moći koji mu dopušta da se preda nagonima koje bi, da je sam, sigurno obuzdao. „Gomila je bezimena, a dosledno tome i neodgovorna; osećaj odgovornosti, koji uvek sputava pojedince, potpuno nestaje."
Svaki osećaj koji postoji u gomili je zajednički, jednako usadjen u svakog pojedinca koji se nalazi u njoj. Time on postaje nerazdvojivi deo grupe, bilo kakva protivrečnost izmedju njega i grupe je nemoguća, značaj grupe i njenog očuvanja se stavlja iznad značaja jednog "običnog" pojedinca. Svaki drugi stav bi se smatrao izdajom grupacije.
Pojedinac, tj. konkretno navijač, nije više svestan svojih dela. Čak i pod najblažom sugestijom grupe, on će se u potpunosti povinovati i krenuti u vršenje najsurovijih akata. Ovaj uticaj na pojedinca, Gistav le Bon poredi sa hipnozom, medjutim, efekat je mnogo jači. U našem slučaju, sugestija je ista za sve, te ona postaje svobuhvatna i neizbežna.

"Već i samom činjenicom, da je deo organizovane gomile, silazi čovek za više stepenica niz lestve civilizacije. Izolovan je možda bio kulturno biće, u gomili je varvarin, to jest igračka nagona."*

„ To nasilje je pre svega političko, pa se onda iz političkog nasilja delegiralo na pravno i na ekonomsko nasilje, da bi smo danas dobili nasilje na stadionima. Ne treba zaboraviti da su stadioni arena društva, preko kojih se preliva i oslikava na društvo ove zemlje sve ono što se u njoj zbiva. Danas imamo mladu generaciju, ili populaciju, kojoj je oko 20 godina, koji su u izvesnom smislu odrasli samo u raznim oblicima konflikata i nasilja. Oni zaista ne znaju za nešto drugačije ili vrednije "reči su sociologa, profesora Saliha Fočo.

Dakle, nasilje na stadionima, ne samo da ima političke uzroke nastanka, već je i svaka posledica takvog nasilja politička, bilo da se nasilje usmeri na pripadnike organa reda (policije), pripadnike etničkih manjina (Rome) ili strance (Slučaj Taton).
Mržnja prema policiji, strancima, prema drugačijem - specifičan je lajtmotiv njihovog ekstremizma: ekstreman u navijanju, ekstreman u politici - ekstreman svugde i u svemu.

Istorija raspada Jugoslavije može opisati i kao priča o evoluciji nasilja u jugoslovenskom sportu, posebno među fudbalskim navijačima-huliganima, i postepenom prenošenju tog nasilja, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, na teren među-etničkih sukoba i "veliko-nacionalne" politike i, odatle, na bojno polje. Stadioni u bivšoj Jugoslaviji su na kraju, pri njenom raspadu, korišteni u političke svrhe. Najbolji primer je utakmica igrana u Zagrebu 3. juna 1990. Tadašnja reprezentacija SFRJ igrala je sa reprezentacijom Holandije, a ceo Maksimir - 40.000 navijača navijalo je za Holandiju i zviždalo jugoslovensku himnu. Jasno je da su ljudi u politici tada zloupotrebili sport. Od tada datira veza između politike i sporta.
Navijačke grupe od nastanka su imale veliku ulogu u srpskom društvu, kao na primer početkom devedesetih, kada su i iz njihovih sastava regrutovani kadrovi za ratne dobrovoljačke jedinice. Navijači su svoju istorijsku rolu imali 5. oktobra 2000. godine, kada su zajedno sa građanima rušili režim Slobodana Miloševića. Vođe nekih navijačkih grupa viđane su u obezbeđenjima raznih političkih lidera, dok su neki i sami postali političari.
Srbija je u evropskom vrhu kada je u pitanju navijačko nasilje i njegove posledice. Koketiranje pojedinih partija sa navijačkim grupama, sa jedne, i nespremnost države da se suoči sa huliganima, s druge strane, svakako ohrabruje nasilje. Jedan od poslednjih primera jeste i otkazivanje Parade ponosa u strahu da bi nacionalističke grupe, koje su se protivile toj manifestaciji, mogle da izazovu incidente. Blagonaklonost klubova i države prema navijačima, dovela je do toga da najekstremniji pripadnici navijačkih grupa često prolaze nekažnjeno nakon učinjenog nasilja. Najveći broj huligana bude i uhapšen ali, izveštaji govore da nakon toga nešto ne štima - samo 2,4 posto je bilo kažnjeno.

Problematične navijačke grupe često manipulisane od strane političkih partija, najčešće od onih desničarskih. Ovi navijači, ovi koje smo apostrofirali kao problematične, su samo izvođači radova onih koji su hteli da ih upotrebe i zloupotrebe. Vlast je uvek borba za moć. Tada se koriste sva sredstva, pa i najgora. Jasno je da pojedine političke stranke ozbiljno računaju na navijače kao na značajno biračko telo, što se često lako može primetiti.
Vladin Savet za borbu protiv nasilja u sportu zaključio je da su fudbalski klubovi glavni krivci za probleme koje prave neki navijači jer, kako je navedeno, postoji sprega takozvanih navijača sa upravama klubova, koje tom vezom ostvaruju svoje interese.

ŽRTVE NASILJA NA STADIONIMA

Prosečan navijač u Srbiji nacionalistički, antikomunistički i antijugoslovenski orijentisan i mnogo značaja pridaje svojim pravoslavnim uverenjima.

Žrtve nasilja se mogu podeliti u grupe:
• Organi reda (policija)
• Etničke manjine (Romi, Šiptari) i kako se pokazalo
• Stranci.

Iz ove podele mogu se uvideti glavne odlike ove vrste nasilja. Vršioci nasilja, navijači, su protiv sistema, protiv organa reda koji bi ih ograničavali. Ovde dolazi do izražaja anarhistička ideologija - težnja ka slobodi koju ne ograničava vlast, slobodi u kojoj se poštuju samo norma koje je grupa formulisala.
Konkretan primer žrtve ovog nasilja je policajac na utakmici, koji je bio životno ugrožen jer mu je navijač gurnao baklju u usta, a ostali ga tukli. Kasnije će taj navijač dobiti oreol mučenika uz pomoć grafita "Pravda za Uroša".

Etničke manjine su i van stadiona meta diskriminacije, ali od strane navijača i meta nasilja.
Romi, Šiptari, Madjari - ugrožene grupacije jer navijači žele da "očiste" Srbiju. Već više puta se skandiralo sa tribina: "Ubi, zakolji, da Šiptar ne postoji!". Nacionalistička i šovinistička ideologija je itekako ugradjena u navijačke strukture.
Stranci, kao nepoželjni, strani plaćenici, uljezi, takodje su meta navijačkog nasilja. Skorašnji slučaj krajnje brutalnog ubistva francuskog navijača Brisa Tatona, pokazuje da uopšte nije potreban povod da bi razlaureni navijači reagovali, obzirom na to da je žrtva mirno sedela u bašti kafića. Jedini razlog je bio što je navijač protivničkog tima. Naočigled prisutnih, bez ikakve savesti i kolebanja, pretukli su ga i bacilli sa visine od oko 4 metara. Zbog dugogodišnje izolovanosti zemlje i nesigurnosti u sopstveni indentitet i svoje mesto u društvu, kod navijača postoji i doza ksenofobije, koja se u ovom slučaju pokazala kobna.

DVADESET NAJVEĆIH NAVIJAČKIH NEREDA NA OVIM PROSTORIMA

Navijački sukobi na našim stadionima datiraju još od šezdesetih godina prošlog veka i koincidiraju sa pojavom fenomena gostujućih navijača.Nekada nije bilo sektora za simpatizere gostujuće ekipe,već su svi bili izmešani na tribinama, pa ne čudi to što je često bilo pesničenja izmedju neistomišljenika. Posebno naelektrisani bili su oni mečevi velike četvorke, ili kada bi jedan od njih gostovao u drugim gradovima. Neretko su kola sa BG tablicama prevrtana u more na splitskoj rivi. Gostovanja beogradskih klubova u Vinkovcima obično su prerastala u ulične ratove, baš kao i okršaji u maksimirskoj šumi u Zagrebu. Javnost se ipak prvi put ozbiljnije pozabavila ponačanjem fudbalskih navijača nakon sto su Grobari demolirali voz i sukobili se sa specijalcima na stanici u Šidu 1984. godine,na putu za Sarajevo.Zbog sve čescih navijačkih okršaja, policija početkom osamdesetih zabranjuje navijačima da nose zastave na motkama. Organizovanjem navijačkih grupa u SFRJ polovinom osamdesetih eskalira nasilje na našim stadionima. Svakog vikenda bilo je i po pet visokorizičnih utakmica. Ne smeju se zaboraviti ni navijači tada manjih klubova, pre svih Rada, koji su imali malu, ali odabranu ekipu, i njihova čuvena tuča sa Bed Blue Boysima u Zagrebu. Osvrnucemo se samo na najzanimljivije i najžešće okršaje.

-U proleće 1972. godine titogradska Budućnost igrala je protiv Spartaka u Subotici. Kako se posle Drugog svetskog rata u Vojvodinu doselio veliki broj Crnogoraca,tako je iz Ravnog Sela,Backog Dobrog Polja,Vrbasa,Crvenke,Lovćenca ka Subotici krenuo veliki broj navijača gostujućeg tima.Po dolasku u grad pijani Crnogorci potukli su se sa lokalnim stanovništvom.Utakmica je u jednom momentu morala da bude prekinuta počto su navijači Buducnosti vodeći pogodak svoje ekipe proslavili uletanjem u teren i pucanjem iz vatrenog oružja u vazduh. Delegati utakmice zahtevali su da milicija razoruža sve na tribinama da bi meč bio nastavljen u miru.Crnogorci su u pocetku odbili da predaju oružje "bez borbe",ali su ipak "kapitulirali" kada im je glavni inspector obećao vraćanje naoružanja po završetku utakmice.

-U novembru 1981.godine jedan čitalac novosadskog dnevnika, zgrožen ponašanjem navijača Vojvodine, poslao je ovom listu pismo sledece sadržine:"Zamislite,molim vas,ti vandali su nasrnuli na čoveka koji je imao Dinamovu zastavu, ukrali su mu je a potom pred punim tribinama spalili...." -U maju 1983. godine ponovo su Crnogorci bili na sceni. Sutjeska je igrala odlučujuću utakmicu za ulazak u Prvu ligu protiv Dubočice. Nikšićani su sa deset autobusa doputovali u Leskovac veče pre utakmice. Zaposeli su gradsku kafanu nalivajući se u njoj sve dok sutradan nisu krenuli na utakmicu. Na stadion su provalili na silu ne plativši ulaznice, a potom su se incidenti redjali kako na traci: Sutjeska prva postiže gol,pijani Nikšićani uleću u teren naoružani zastavama na motkama,koje će kasnije koristiti u tuči. Sve vreme tokom meča gadjali su domaće navijače i igrače pivskm flašama i kamenicama a,kada je utakmica završena, lumpovanje je nastavljeno u gradu. Ceo Leskovac izašao je na ulice da se obračuna sa nasilnim gostima koji su sebi krčili put pucajući iz pištolja u vazduh.Bilo je na desetine razbijenih glava,polupanih noseva,izbijenih zuba.

-3.5.1986. Posle utakmice dva makedonska tima navijači skopskog Vardara nasrnuli su na ekspediciju sa igračima i navijačima Pobede iz Prilepa. Kada se sve smirilo, vodja puta prilepske ekipe je izjavio:"U jednom trenutku pomislio sam da ce nas sve iskasapiti i poubijati, bili su naoruzani metalnim šipkama, lancima, noževima,čak i milicijskim pendrecima. Napadali su nas sa svih strana.Pomislio sam da moze da se dogodi najgore, pa sam morao da izvadim sluzbeni pistolj."

-12.5.1987. Sudija Beljin iz Pančeva morao je da prekine drugoligašku fudbalsku utakmicu izmedju Pelistera iz Bitolja i Trepše iz Titove Mitrovice dva puta,pošto su domaći navijači gadjali protivničkog golmana noževima.

-4.12.1988. Rijeka-Hajduk.Prvoligaška utakmica timova sa hrvatskog Jadrana uvek je važila za derbi meč. Splitska Torcida probila je ogradu i tako preko centralne tribune krenula ka Armadi,grupi domaćih navijača. U prvom naletu čuvari reda uspeli su da ih obuzdaju uguravši ih pendrecima nazad u njihov sector. Početak drugog poluvremena je zbog nereda na tribinama kasnio desetak minuta a, kada se sve naizgled primirilo, obe navijačke grupe priredile su bakljadu. Torcida je osim mnoštva baklji aktivirala i nekoliko raketa, jedna je pogodila u ruku čoveka na glavnoj tribini pa je iznešen sa stadiona sa teškim prelomom ruke, a u sledecem momentu druga raketa pogodila je jednog fotoreportera u glavu. Nesrećni covek imao je sreće pošto je bio pogodjen u bradu i deo obraza,pa je preživeo.

-17.8.1988 Crvena zvezda-Partizan.U naelektrisanoj utakmici, čiji je rezultat režirao sudija Sipka. Zvezda je postigla pobedonosni gol u 89. minutu.U tom momentu je sa severa uletela grupa od pedesetak Delija koji su na terenu proslavljali pogodak sa svojim ljubimcima. Milicija ih je nekako vratila na tribune da bi se odigrala i poslednja dva-tri minuta meča. Kada je sudija oznacio kraj,navijači sa severa masovno su utrčalu na teren da proslave pobedu. Milicija ih je potisnula nazad ka tribini,medjutim,u tom trenutku je sa juga krenuo stampedo Grobara koji su gadjali organe reda i Delije odvaljenim komadima betona.U jednom momentu nije se znalo ko koga bije. Delije su u tući koristile motke od barjaka. Jedan Grobar je aktivirao protivpožarni aparat i , uperivši ga u pokretnu policijsku kameru, unistio ju je. Neredi sa stadiona preneli su se i na okolne ulice. Polupano je više privatnih vozila, nekoliko autobusa i stakla na dvoje milicijskih kola. Povredjeno je ukupno 17 milicionera i desetak navijača oba tima.

-5.8.1990. Željezničar-Sarajevo. Kada je Sarajevo postiglo vodeći pogodak Horde zla ubacile su u teren veliku količinu pirotehnike izazvavši kraći prekid utakmice. Pošto je tada bilo u trendu da policija prazni tribinu sa navijačima koji to učine, pristalice Sarajeva završile su na ulici. U nastavku susreta Željo uspeva da izjednači. Tada Manijaci ubacuju narandžaste dimnjake u teren, a policija pravi neshvatljivu grešku i izbacuje i njih napolje. Mozete li da zamislite šta se sve dešavalo na ulicama oko Grbavice od tog momenta kada se srelo vise od hiljadu navijača dva tima. Zapokrenuta je žestoka maklj aža, a Horde zla zaustavile su tramvajski saobraćaj pošto su prevrnuli kiosk na šine.

-13.5.1990. Jedna od najčuvenijih neodigranih utakmica u istoriji svetskog fudbala. Iako nije bilo žrtava, obe strane baš ovaj mec oznacavaju kao pocetak gradjanskog rata i kraj Jugoslavije. Delije, smeštene na donjem nivou juzne tribine, sat vremena pre nego sto je utakmica trebalo da počne, srušile su ogradu i provalile na gornji sprat gde su počistile sve pred sobom. Sa druge strane Dinamovci u zelji da priskoče u pomoć svojim prebijenim prijateljima, provalili su ogradu koja ih razdvaja od atletske staze i žestoko su se sukobili sa policijom. Delije, obavljenog posla, sa svoje tribine posmatraju tuču "modrih" i "plavih" na centru terena. Svoju kung fu vestinu pokazuje fudbaler Dinama i mladi jugoslovenski reprezentativac Zvonimir Boban koji u Brus Li stilu obara jednog "plavog" na zemlju. Posto su delegati odlučili da nema uslova da se utakmica odigra, policija je uspela da istera Bad Blue Boyse sa stadiona. Na ulicama Zagreba besneli su neredi. Bilans:suzavac,zapaljena i prevrnuta vozila, šezdesetak osoba povredjeno,od čega šest teško. Jedna osoba ubodena je nožem, druga ranjena u butinu iz vatrenog oružja, treća zadobila prelom kičme.nekoliko dana kasnije kružile su priče da je jedna manja ekipa Delija otisla u Zagreb veče ranije, poneli su iz Beograda registarske tablice i zakačili ih na zagrebačka vozila,pa su navijaci Dinama, ne znajuci to, demolirali automobile svojih sugradjana.

-27.4.1991. Crvena Zvezda-Partizan.Nekoliko dana pre ove utakmice Zvezda se plasirala u finale Kupa šampiona, pa su Delije u velikom broju došle na Marakanu da jos jednom pozdrave svoje ljubimce. Grobarima je prvenstveni cilj bio da im to slavlje pokvare. U vise navrata navijači Partizana prekidali su utakmicu uletanjem na teren na koji su stalno bacali drvene letve i kamenje. Tokom celog prvog poluvremena na južnoj tribini vodio se rat izmedju navijača i policije. Kada je konačno policija uletela na tribinu, usledilo je žešće peglanje, jurnjava, bežanija Jedan deo Grobara je uhapšen, drugi su otisli u Pionir na košarku, dok su se treci sabili po ćoškovima tribune. U jednom momentu na ispražnjeni jug uletela je manja grupa Delija koja se sukobila sa policijom i preostalim Grobarima. Ubrzo je počeo rat i to je oznacilo kraj susretima navijača iz bivsih republika.U prvih nekoliko godina u novoj,prepolovljenoj Jugoslaviji sve navijačke aktivnosti svodile su se na večiti derbi dok su navijači Rada bez većih problema treća navijačka grupa u zemlji. Tek nešto kasnije u prvi plan izbili su Firmaši,Taurunum Boys,Crveni Djavoli iz Kragujevca,Despoti iz Smedereva,Blue Union naviaci OFK Beograda,Varvari iz Podgorice. .

-Jedan od prvih derbija odigranih posle raspada obeležila je masovna tuča navijača dva tima na Autokomandi. Jedan Zvezdaš preminuo je posto je udaren palicom u glavu. Vec u oktobru 1992. godine Grobari ubacuju suzavac na sever i zapad prepune Marakane. Zavladala je panika,bezanija. opsti haos.

-Ipak,najmasovnija tuča dva tima desila se u martu 1999. godine,tri dana pre početka NATO bombardovanja. Derbi se igrao na Marakani, a Grobari su se tradicionalno okupili ispred svog stadiona. Tog dana povredjeno je četrdesetak osoba a uhapšeno šezdesetak navijača dva tima. Jedan policajac je zamalo preminuo kada mu se oštar komad polomljene stolice zario u vrat. Pred kraj utakmice na teren je uletela nekolicina Delija i sa upaljenom bakljom krenuli su prema jugu,ali ih je policija na vreme zaustavila.

-Prvi prvenstveni derbi po završetku bombardovanja odneo je još jedan život. Navijač Crvene zvezde Aleksandar Radović pogodjen je raketom ispaljenom sa južne tribine u momentu kada je Partizan postigao vodeci gol. Delije su svoj bes iskalile lomeći stolice na severnoj tribini.Policija je privela 146 navijača.

-U aprilu sledeće godine, takodje na Marakani, ponovo je bilo većih nereda.Jedan navijač Partizana uspeo je da otrgne protivničku zastavu sa istočne tribine, što je bio znak da Delije krenu ka jugu. Desetak minuta potrajalo je gadjanje polomljenim stolicama i pojedinačne tuče na istoku, a neredu su nastavljeni i van stadiona. Okrasaji Grobara i Delija prevazilaze sve granice normalnog,pa su visokorizične sve utakmice kada se sastaju ova dva tima u bilo kojem sportu.

-Žestoko je bilo u decembru 2003.godine kada su se ova dva tima srela na neutralnom terenu u Novom Sadu, u sklopu košarkaškog kupa. Policija je teškom mukom uspela da spreči navijače dva tima da se domognu jedni drugih, ali su plato ispred Spensa i okolne ulice pretvoreni u ratnu zonu. Trojica nedužnih Novosadjana izboden su u trenutku kada su pokušali da zaštite svoja vozila pred naletom razjarenih huligana. Policija je uhapsila vlasnika "golfa" beogradske registracije koji je imao pun gepek bejzbol palica.

-O incidentima navijača Rada moglo bi se takodje dosta napisati. Jedni od najžešćih tuča započeli su u septembru 1998. godine protiv Delija. Nedaleko od stadiona na Banjici, na Trošarini, u brutalnom sukobu dve ekipe povredjeno je desetak navijača. Ipak u najsvežijem sećanju nam je obračun United Forcea i domaćih navijača na stadionu u Novom Pazaru, u martu 2004.godine. Grupa od oko 150 navijača Rada stigla je u Novi Pazar pred početak utakmice. Čim su prišli stadionu, započelo je medjusobno kamenovanje sa pristalicama domaće ekipe. Sa suprotne stranena teren je uletelo nekoliko stotina pripadnika Torcide Sandžak i nastala je žešća makljaža.

-Jedna od najbrutalnijih tuča izmedju navijača i policije zabeležena je takodje na Banjici, kada je Rad primio gol u poslednjem minutu meča protiv OFK Beograda i tako se preselio u Drugu ligu. Policija je,da bi se odbranila, pucala iz vatrenog oružja, a jedan metak pogodio je snimatelja RTS-a Blagoja Topalčića u prst desne ruke. Navijaci Rada sukobili su se sa čuvarima reda i u Vlasotincu, Kuli, Smederevu, Šapcu, Kruševcu, Pljevljima

-Medju najžešće navijačke okršaje u poslednjih nekoliko godina u Srbiji ubraja se onaj kada je ekipa Zemuna gostovala u Novom Sadu u aprilu 2006. godine.Grupa od oko 300 Firmaša bila je spremna za dolazak protivničke ekipe, ali ih je lokalna policija provalila i razoružala. Policija je razbila Firmaše u dve grupe, a jedna manja uspela je da se probije do gostujuće ekipe čiji su prvi redovi takodje uspeli da prodju kroz policijski obruč i tada je nastao opšti haos. U uličnim borbama učestvovalo je gotovo 500 ljudi (racunajuci sve tri strane), a povredjeno je desetak navijača i nekoliko policajaca.

-Novi Sad,2003. pre košarkaške utakmice izmedju Vojvodine i Spartaka. Subotički navijači sukobili su se prvo sa policijom na Bulevaru oslobodjenja, a kada su se pojavili na platou ispred Spensa, potukli su se sa
domaćim navijačima. Navijači Spartaka razbili su jednom policajcu glavu flašom. Dvanaest navijača je povredjeno, a 9 uhapšeno.u nekoliko sezona navijači Vojvodine i Spartaka sukobili su se više puta u takozvanim "malim sportovima".

-Niške Meraklije i zrenjaninski Indijanci zestoko su se potukli u Nišu. Autobus sa gostujucim navijačima zaustavio se ispred domaće tribine. U ravnopravnoj tuči navijači su jedni o druge izlomili sve motke od zastava.
Navijači čačanskog Borca uleteli su pre tri godine na teren u Gornjem Milanovcu. Deset Čačana "zaradilo" je zatvorske kazne u trajanju od po 15 dana. U Čačku se nisu lepo provele ni Delije 1999.godine-nakon što je utakmica više puta prekidana zbog sitnijih incidenata, navijači Zvezde uleteli su na teren u 43. minutu, a potom su se sukobili sa domaćom publikom i policijom. Prekid je trajao gotovo 40 minuta, stadion je ispražnjen i tek tada meč je priveden kraju.

-Ni navijači nižerazrednih klubova nisu mirniji. Dok su bili u istom takmičarskom rangu, susreti Vozdovca i Balkana često su bili u senci tuča Invalida i Šumara.jedna od brutalnijih tuča navijača malih ekipa zabeležena je na neutralnom terenu, u Novom Beogradu, kada su se u finalu Kupa Beograda 2003. godine sreli Kneževac Kijevo i Budućnost iz Dobanovaca.Utakmici je prisustvovalo 500 ljudi, a sitne čarke i psovke pretvorile su se u masovnu tuču na tribinama. Sredstva se nisu birala. Navijači su koristili motke, flaše, kamenice, bilo je mnogo povredjenih a medju njima i majka
jednog igraca Kneževca Ovo su samo neki od primera lošeg ponašanja navijača na
sportskim priredbama. Na žalost ovakvih primera je sve više i više.

Čovek koji je preko noći postao najozloglašeniji engleski navijač

Pre skoro dve godine CKM je objavio tekst o navijaču londonskog Chelsea, Jasonu Marrineru, pripadniku ozloglašene huliganske grupe Headhunters.

Vatreni navijač upoznao je svog novog komšiju, izvjesnog Donala MacIntyrea, ne znajući da je novinar koji ce mu zarad karijere upropastiti život i poslati ga u zatvor na nekoliko godina. MacIntyre je mesecima snimao Marrinera skrivenom kamerom, a potom napravio dokumentarni film o "vodji ozloglašenih huligana" koji je 2000. prikazan na BBC-u. Marriner je potom uhapšen, a sud mu je odredio zatvorsku kaznu od šest godina. Nakon odležanih skoro četiri godine, pušten je na slobodu. Dok je bio u zatvoru, Jason je napisao knjigu koja bi uskoro trebalo da se nade u prodaji, a nedavno je dao i prve intervjue.

CKM: Zašto su Donal MacIntyre i BBC izabrali baš tebe?
J.M.: Moje ime im je dao momak koji je dugo vremena bio pandurski cinkaroš. Ali, ne mogu da verujem da sam im bio toliko zanimljiv?! Šta sam ja to posebno uradio u životu? Kako stara izreka kaže: "Svako doceka svojih pet minuta", a ja sam doživio da me deset miliona ljudi punih sat vremena gleda na državnoj televiziji - u udarnom terminu.

CKM: Koliko si bio aktivan na tribinama u to vreme?
J.M.: Redovno sam išao na utakmice Chelsea, ali punih sedam godina nisam imao nekakve veze sa tučama na stadionima. Povukao sam se iz svega toga, 37 mi je godina i to me više ne "drži". Imam pametnija posla u životu nego da organizujem tuče navijača. Naravno, ne kažem da se nisam tukao, da nisam bio jedan od glavnih medu Headhuntersima, ali to je bilo davno. Bilo je to u vrijeme mog odrastanja, i ne stidim se tog perioda. Volio bih da upoznam navijača koji je 70-ih i 80-ih godina išao na utakmice a da se nijednom nije potukao.

CKM: Kako si se osećao kada ti je sud odredio šest godina zatvora? Šta si pomislio u tom trenutku?
J.M.: Kada se dogodilo sve to sranje, podigla se velika prašina. Bio sam siguran da ću dobiti deset godina, a kroz glavu mi je proletelo: "Dobro je, nije deset". Medjutim, shvatio sam da šest jebenih godina treba da odležim sa ubicama, silovateljima, kriminalcima...

CKM: Kako je bilo u zatvoru?
J.M.: Dosadno, monotono, puno kretena... Uspeo sam da se izborim sa svim problemima tako što sam sve okretao na šalu. Kad odeš u zatvor, celi sistem, okruženje, čuvari... svi su tamo da ti još više zagorčaju boravak u tom ćumezu. Često sam im se smejao u lice. Jednom me je čuvar pitao zašto se smejem... "Brate, radujem
se što cu za šest godina izaći odavdje, a ti ceš ostati ovdje celi radni vek!", odgovorio sam mu. Naravno, poludio je.

CKM: OK, vratimo se navijačkim pričama. Koju ceš tuču sa protivničkim navijačima pamtiti za do kraja života?
J.M.: Tucu protiv Sheffield Uniteda na Camdenu. Doveli su odličnu ekipu, a i mi smo bili u punoj snazi. Kada si siguran u sebe i u svoje momke, ne zanima te da li je protivnička ekipa jaka. Znali su da se okupljamo na Camdenu, pa su došli nekoliko sati pre utakmice. Jedina njihova greška bila je to što su ušli u pab. Do zuba smo bili naoružani raketama, motkama, suzavcima... Bilo je krvavo! O tom dogadjaju se previše pisalo i pričalo, bila je to jedna od najbrutalnijih navijačkih tuča. Zbog toga bih pre pomenuo Briž 1995. Chelsea je igrao utakmicu u evropskom kupu - jedan drugar je nabavio kartu nekoliko nedelja pre utakmice, a nije bila "zaštićena". Taj crveni kartončić brzo je falsifikovan, pa je nas 400 otputovalo u Belgiju sa tim lažnjacima. Panduri su ukapirali da nas je došlo mnogo više nego što je Chelsea dobio ulaznica, pa su nas hvatali po grupama, vezivali nam ruke plastičnim trakama, odvožili maricama i ubacivali u neko skladište ogradjeno visokom žicom. U jednom trenutku, u tom magacinu je bilo oko hiljadu ljudi. Sedeli smo vezanih ruku, bespomoćni, kao ratni zarobljenici. Nekoliko momaka je uspelo da prošvercuje noževe pa smo se poslije izvjesnog vremena oslobodili vezova. Krenula je pesma, guranje, penjanje na žicu, provaljivanje kapije... Sve je proključalo. Panduri su izvukli pendreke, ali niko nije obraćao pažnju na to. Krenuli smo na njih golim rukama. Bio je to jedan od najžešcih navijačih sukoba sa policijom - pregazili smo ih, bežali su glavom bez obzira. Na kraju smo uspeli da izademo na ulicu. "Slušajte, ukoliko se držimo zajedno, bićemo im na oku. Bolje je da se razbijemo u manje grupe", obratio sam se momcima. Bilo je nezaboravno, kao u filmu "The Great Escape".

CKM: Koji protivnički navijači su bili najludji?
J.M.: Poljaci. Ljudi iz istočnoevropskih zemalja su ludi. Oni su petnaestak godina iza nas, ali uvijek žele naš skalp pošto smo "uveli" nasilje na fudbalske stadione. Engleska je 1993. igrala u Poznanju. Secam se, spavao sam u hotelskoj sobi kada je uleteo jedan moj prijatelj: "Dole su, dole su!", povikao je. "Ko? Ko je dole?", upitao sam ga, još uvek pospan. "Poljaci. Ima ih nekoliko stotina. Znaju da smo ovde. Čekaju nas", odgovorio je. "Jebote, nemoguće. Pa tek je pola devet ujutro", pomislio sam, ustao iz kreveta i pogledao kroz prozor. Imao sam šta da vidim - oko 150 Poljaka je stajalo ispred hotela. "OK, ustajmo iz kreveta i hajmo dole na jutarnju gimnastiku!" Za nekoliko minuta smo se svi razbudili, sišli dole, pokupili momke koji su bili u baru i na dorucku, izašli napolje i razjurili pijane Poljake. Naravno, čitavog dana je bilo nereda.

CKM: Kako je nastalo ime Headhunters, i da li je ekipa još uvijek aktivna?
J.M.: Bilo je to pocetkom 80-ih, kada je bilo moderno da svaka navijačka ekipa ima naziv. Stvarno nemam pojma ko je Chelsea nazvao Headhunters. Da budem iskren, mislim da nijedan navijač Chelsea neće reći: "Ja sam Headhunter", vec: "Ja sam Chelsea". Taj naziv se pročuo zahvaljujuci medijima. Na drugi deo pitanja ne bih
mogao precizno da odgovorim pošto sam skoro četiri godine proveo u zatvoru. Znam da se na prošlogodišnjoj utakmici protiv Leedsa okupila odlična ekipa. I navijači Leedsa su došli u zavidnom broju - bilo je svašta. Svaka navijačka ekipa u Engleskoj je aktivna. Neki manje, neki više, ali to ce uvijek biti tako.

CKM: Kojih pet protivničkih navijačkih grupa najviše poštuješ?
J.M.: Tottenham i West Ham su tokom 80-ih bili veoma jaki i organizovani, kao i Millwall. Oni će uvek imati dobru reputaciju. Pre nekoliko godina, kada su igrali protiv Birminghama, nacionalna televizija je prikazala snimak čoveka od skoro 60 godina kako se zaleće i nogom udara policijskog konja, a potom i Millwallovog klinca od 14 godina koji baca ciglu na pandure. Za takve stvari stvarno treba biti lud. Millwall je uvijek imao takvih likova. Sa severa bih izdvojio Middlesbrough i Wolverhampton. Naravno, ovo je pet ekipa sa kojima je Chelsea imao najviše obračuna, i koje sam vidio na djelu.

CKM: Koliko pratiš modu? Šta voliš da kupiš od odeće, a šta nikada ne bi obukao?
J.M.: Kao klinac voleo sam da imam trendi majicu, jaknu ili patike. Laže onaj ko kaže da ga moda ne zanima, samo što je svako u nekom svom fazonu. Danas najviše kupujem Bossovu, Pradinu i Armanijevu garderobu, ali najdraže su mi stare Levi's farke, koledžice, Fred Perry majice i Harringtonka. Ta moda me podseća na lepa, stara vremena. Tada sam nosio i Lacostine stvari, Lyle and Scott, Fila... Fajerku ili kombat jaknu nikad nisam voleo. Moj dobar prijatelj sa Chelsea Hicky (Steven Hickmott, jedan od najvatrenijih i najludjih vodja Chelsea Headhuntersa) ni danas ne skida tu jaknu. Kada ga vidim u njoj i starim martinama, uhvatim se za glavu. Čovek je definitivno ostao u osamdesetim.

CKM: Kog igrača/trenera nikada nisi volio?
J.M.: Najomraženiji igrač?! Maradona, naravno. Bio je veliki igrač, to niko ne može da ospori, ali mislim da je veliko govno. Dao nam je gol rukom, i time Argentincima donio titulu. Sudija to nije video. Naravno, greške se dešavaju... sve je to fudbal. Ali, zar je moguće da nikad nije rekao: "OK, prevario sam ih, ispao sam djubre, igrao sam rukom, ali šta da radim, niko nije video i mi smo pobjedili"?! Kada je reč o trenerima, ne volim Jacka Charltona. On je Englez i igrao je za raprenzetaciju u zlatnom timu iz 1966. Bio je idol jedne generacije, voleli su ga i stari i mladi. I onda, odjednom, postane selektor Republike Irske. Užas! Novinari mu postavljaju pitanja, a on odgovara: "Mi ovo, mi ono". Ej, kako "mi", valjda "oni". Pa je l' on Englez ili jebeni Irac? Treba ga obesiti zbog toga što je izdao zemlju!

CKM: Ispricaj nam anegdotu sa nekog gostovanja.
J.M.: U Sunderlandu smo igrali Kup lige. Secam se, utakmica se igrala uveče, cini mi se da je bila sreda. Nas je gore, na jebeni Kup lige, otišlo deset hiljada. Od Londona ima dosta da se ide do Sunderlanda. Kada igramo tamo, obično se svi okupimo u Gatesheadu u kojem pijemo do pred početak meča. Gateshead je blizu Sunderlanda. Svi smo se dobro napili još u putu. Kada smo stigli u Gateshead, Odds, jedan od momaka iz ekipe, bio je toliko pijan da je izlazeci iz busa ispao i razbio glavu. Podigli
smo ga i vratili u autobus. Ubrzo je zaspao. Dva sata smo pili u Gatesheadu, a potom sa ostalim Chelseavim navijačima krenuli metroom ka stadionu Sunderlanda. Bili smo mladi, ludi, željni frke, a Sunderland je bio idealan sparing partner. Te večeri je bilo nereda i na stadionu i u gradu. Chelsea je izgubio 2:0. Po završetku utakmice, vratili smo se u Gateshead, ušli u bus i krenuli ka Londonu. Na polovini puta Odds se probudio: "Jas, je l' sve OK?", upitao me je. "Naravno", odgovorio sam. "Trebalo bi uskoro da stignemo gore, zar ne?" "Jebote, jedva smo izvukli žive glave, krvi je bilo na sve strane, tukli smo se puna četiri sata, izgubili utakmicu, policija je uhapsila 132 navijaca, a ti me pitaš da li stižemo?", odgovorio sam mu. Naravno, ništa mu nije bilo jasno.

CKM: Šta misliš o današnjim stadionima, sa stolicama? Da li fudbal i dalje pripada navijačima?
J.M.: Većina stadiona lepo izgleda, ali šta se to dogodilo?! Ceo život idem na utakmice i sada neko treba da mi zabrani da pušim na tribini. Nema više stare atmosfere, rivalstva, mržnje... A bez toga - fudbal je nula. Nema tradicije! Hoću da odem na utakmicu, da sedim na mokroj betonskoj tribini, zezam se sa drugarima, navijam, skačem. Pre nego što sam otišao u zatvor i dobio zabranu ulaska na stadione, na jednoj utakmici mi prilazi redar i moli me da sednem na svoje mesto. "Slušaj, drugar, platio sam 1.200 funi godišnju propusnicu za Chelsea - ako hoću da dubim na glavi, dubiću!", odgovorio sam mu nimalo prijatnim tonom. Na stadionima više nema radničke klase. Zamjenili su ih ušminkani majmuni, turisti sa fotoaparatima, manekeni...

CKM: U tvojoj optužnici se navodi da si bio povezan sa rasističkim i desničarskim organizacijama. Da li je to tačno i koliko je rasizam prisutan na stadionima?
J.M.: Nisam rasista. Družim se sa crncima. Ljudi koji me znaju nisu mogli da vjeruju da su me optužili za rasizam. Muka mi je kada čujem sranja poput poistovećivanja Combat 18 sa Chelseavim navijacima. To je najveća glupost! Znam momke sa Chelsea koji su bili, možda su još uvek, pripadnici Combat 18, ali to su pojedinci. Fudbalski zvaničnici koji seru kako je engleski fudbal zatrovan rasizmom su idioti koji bi trebalo da skoknu do istočne Evrope i vide desno orijentisane skinheade na tribinama, istaknute zastave i obilježja sa rasističkim oznakama... Tek tad bi mogli da pricaju o rasizmu u Engleskoj. Više puta sam bio u istočnoj Evropi kada je Chelsea igrao tamo i uverio sam se u to. Još jedna stvar koja me nervira je himna. Pogledajte ragbi! Ragbisti uvijek ponosno pevaju himnu, imam utisak da hoce da nadglasaju celi stadion. I navijači je uvijek pevaju sa ponosom. A šta reci o fudbalerima? Foliranti, ne znaju jebene reči. Oni ne pevaju himnu. To je neverovatno, ponižavajuce. Uvek kažem - budi ponosan na to ko si i odakle si.

CKM: Koliko godina ti je zabranjen ulazak na stadione?
J.M.: Do sada je najduža zabrana bila 10 godina - ja sam dobio 20. Kada su me pustili iz zatvora, smanjili su mi kaznu na osam godina. To znaci da svaki put kada Chelsea ili reprenzetacija igraju preko, moram da odnesem pasoš u policiju pet dana pre utakmice. Na dan prvenstvene utakmice Chelsea takode moram da se prijavim u
najbližoj stanici i potpišem neke papire. Po izlasku iz zatvora, kada sam se prvi put pojavio u policijskoj stanici, jedan pandur je bio oduševljen što me vidi: "Je l' to čuveni Jason Marriner? Ti pratiš Chelsea, zar ne?" "Ne pratim nikoga, majmune, imam zabranu!", odgovorio sam mu. Volio bih da mogu da se žalim društvu za ljudska prava, ali njih boli ona stvar za navijače. Jedino što mi je krivo jeste to što nas svi tretiraju kao stoku. Gore nego pedofile, seksualne manijake, razbojnike...

CKM: Za svaku veliku huligansku ekipu bili su zaduženi odredeni policajci.
J.M.: Svi ti panduri su dvostruke ličnosti. Ne tako davno, okupili smo se u jednom pabu i čekali protivničke navijače. Bilo je to uoci Božica. U pab su ušla dva lika, prišla našem stolu i ostavila cestitku sa natpisom "Svim Headhuntersima srecan Božic, želi policijaska stanica Fulham!" To je bio njihov odgovor na naše razglednice ("Voleli bismo da ste sa nama", "Lepo je odmoriti se od vas"...) koje smo im slali iz mesta u inostranstvu gde je igrao Chelsea ili reprenzetacija. Uoči utakmice protiv Leedsa, kada sam izašao iz zatvora, sedeo sam u pabu sa drugarima - iznenada mi je prišao pandura u civilu. Bio je nov. "Pozdrav, Jason, šta ima, znaš li šta se sprema danas?", upitao me je cinicno. "To bih ja trebalo tebe da pitam, to je tvoj posao. Ti si u ovoj priči a ne ja", odgovorio sam mu.

CKM: Kada bi sreo Donala MacIntyrea, šta bi mu rekao?
J.M.: Ništa. Samo bih se nasmejao. Ne mora da se pribojava susreta sa mnom. Ljudi mi često kažu: "Kladim se da bi ga ubio kada bi ga video?!", a ja im odgovorim da me MacIntyre uopšte ne zanima. Ne razmišljam o njemu. Koga zabole za njega? Ako je ponosan na ono što je uradio, njemu na čast

Zaključak

Kao što smo rekli navijači su pripadnici fudbalske ili neke druge publike koji jasno svojim ponašanjem, svojim odevanjem, nošenjem šalova, zastava i drugih navijačkih obeležja pokazuju svoju navijačku pripadnost, navijači se razlikuju od obične publike upravo po toj ekspresiji.Oni su glavni akteri svih nereda i divljanja na sportskim priredbama. Okupljeni su oko navijačkih grupa i u njima deluju. Sve zemlje imaju velikih problema sa huliganima. Broj smrtnih slučajeva u tučama navijačkih grupa je veoma veliki. U našoj zemlji je u poslednje vreme povećana zainteresovanost medija i vlasti za ovaj problem. Lični i društveni problemi se često ispoljavaju na tribinama i upravo zbog toga ovaj problem je veoma veliki. Dok se društvo ne popravi huliganizam će biti veliki problem u našoj državi.

LITERATURA:

• Le Bon,Gistav: Psihologija gomile, Algoritam, Beograd, 2005
• Mihailović, Srećko: Sport, publika, nasilje. Beograd, ISSN 0023-5164. - Br. 88/90, 1990 Dnevne novine
• Robert L. Sajmon: Fer-plej etika sporta,
• Sluzbeni glasnik, Beograd, 2006
• Bezdanov Gostimir, S., Za (u) vodjenje medija, Agena, Beograd, 1994.
• Dokumentarni filmovi: „Dosije navijač" i „Insajder"

preuzmi seminarski rad u wordu » » »  

Besplatni Seminarski Radovi