Alkoholizam

1. UVOD - ALKOHOLIZAM

Alkoholizam je bolest od koje pati i pojedinac i društvo, bolest na koju ne obraćamo dovoljno pažnje, mada je njena rasprostranjenost i štetnost veoma značajna. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO) alkoholizam je treća bolest po učestalosti u svetu, odmah posle kardio-vaskularnih (bolesti srca i krvnih sudova) koje su na prvom mestu i malignih bolesti (razni oblici raka) koji su na drugom mestu.
Štetno dejstvo alkohola na čovečji organizam i problemi koji proizilaze iz konzumacije alkohola poznati su iz davnina. Spartanci su pre 300 godina kažnjavali pijance odsecanjem nogu. Moćna Rimska država je zakonom zabranjivala mlađima od 30 godina da piju alkohol. Naš slavni Car Dušan je u svom Zakoniku tačno odredio kazne pijancima u zavisnosti od "belaja" koji su napravili.
O pijanstvu kao bolesnoj pojavi pisalo se i u najdrevnijim zapisima daleko pre Hipokrata. Prve definicije o patologiji pijanstva i njegovim psihopatološkim dejstvima nalaze se još u Aristotelovim zapisima. Platon u svojim zakonima raspravlja o alkoholu i alkoholizmu na neuobičajen, ali veoma psihijatrijski način, blizak nekim stavovima sadašnjih naučnika.
U novijoj istoriji najpoznatije mere protiv alkoholizma bile su američka prohibicija početkom prošlog veka i Gorbačovljeva kampanja u SSSR-u osamdesetih godina prošlog veka.

1.2. RAZLIČITE DEFINICIJE ALKOHOLIZMA

Zadovoljavajuće definicije o alkoholizmu nema, a prihvatljivijeg objašnjenja još manje. Postoji više definicija alkoholizma, zavisno iz koje se tačke problem posmatra. Naučni pristup alkoholizmu, sa retkim ranijim izuzecima, počinje krajem XVIII veka, što predstavlja ustvari tek začetak medicinskog odnosno biološkog pristupa alkoholizmu, da bi tek posle skoro dvesta godina alkoholizam bio sagledan i sa psihosocijalnog gledišta, ali ne na onakav isključiv i nenaučan način kao tokom više od 1500 godina starog i srednjeg veka kada je bio tretiran kao negativna vaspitna, odnosno loša društvena pojava. Postoji čitav niz različitih naziva koji označavaju alkoholizam kao bolest poput hroničnog alkoholizma (u medicinskoj terminologiji), zatim alkoholne narkomanije, hronične alkoholne intoksikacije, alkoholne encefalopatije, dipsomanije, alkoholomanije, etilizma, samalkoholoze, alkoholita kao i mnogi drugi nazivi koji se mogu dobiti dodavanjem raznih sufiksa reči alkohol. Termini kao habituacija, adikcija, zavisnost, su novijeg datuma, ali ne doprinose značajno boljem definisanju alkoholizma, što pokazuje da postoji veliki broj relativno prihvatljivih definicija alkoholizma što se odnosi na opšteprihvaćenu zvaničnu definiciju Svetske zdravstvene organizacije koja glasi: "Hroničnim alkoholizmom smatra se pojava kada osoba prekomerno (zlo)upotrebljava alkoholna pića, a njena zavisnost od alkohola je tolika da inicira duševni poremećaj ili takve manifestacije koje ukazuju na oštećenje fizičkog i psihičkog zdravlja, odnosa sa drugima i socijalnog i ekonomskog stanja. U pojam alkoholičara uključuje se onaj ko pokazuje poremećaj u tom smislu."
Biološki pristup alkoholizmu zagovara postojanje bioloških razloga, nešto što čovek stiče rađanjem, nešto na šta se ne može uticati, a dovodi do bolesne potrebe organizma za alkoholom.
Psihološki pristup polazi sa stanovišta da je alkoholizam posledica poremećaja ličnosti. Klinička praksa nije potvrdila tezu o postojanju posebne strukture ličnosti koja bi ukazivala da bi se kod nekoga razvila zavisnost od alkohola.
Sociokulturološki pristup težište stavlja na socijalno okruženje u kome osoba živi, tradiciju, običaje i pravila koja u datom miljeu postoje.

Svi ovi pristupi ističu tri osnovne karakteristike alkoholičara:
a. Dugotrajno, nekontrolisano konzumiranje alkoholnih pića praćeno problemima,
b. Psihička i/ili fizička zavisnost od alkohola,
c. Zdravstvene (telesne i psihičke) i/ili socijalne (porodične, profesionalne i šire socijalne) komplikacije.
Svako ponovljeno pijenje, bez obzira na količinu i učestalost koje stvara određene probleme i komplikacije znak je alkoholizma.

2. FAZE ALKOHOLIZMA

2.1. RAZVOJ ALKOHOLIZMA

Razvoj alkoholizma prolazi kroz određene faze, koje imaju svoje karakteristične znake koji određuju fazu. Međutim, neki put nije moguće odrediti jasnu granicu između pojedinih faza, niti prisutnost svih simptoma u nekoj fazi.To ne znači da dotičnih simptoma neće biti u toj fazi tokom daljeg razvoja bolesti.

Faza umerenog pijenja

Svi ljudi koji piju alkohol su u riziku da jednog dana postanu alkoholičari. Da li će se to desiti i kada, ne može se odrediti, ali rizik postoji.

Trening faza

Ni ova faza se ne smatra fazom zavisnosti. To je u stvari jedan prelaz između faze umerenog pijenja i zavisnosti. Osoba i dalje pije umereno, ali joj se dogodi da se povremeno napije u nekoj situaciji.
Ove dve navedene faze ne zahtevaju stručno-medicinsku pomoć, ali treba povećati opreznost što se pijenja alkohola tiče.

Pretoksikomanska (predzavisna) faza

Glavna odlika ove faze su povećanje tolerancije i psihička zavisnost. Povećanje tolerancije je pojava da alkoholičar može da "podnese" veću količinu alkohola nego ranije. Ova pojava se obično razvija postepeno, tako da alkoholičari "privikavaju" organizam na sve veće i veće količine alkohola. Alkoholičar sa razvijenom povišenom tolerancijom, subjektivno, nema osećaj pijanstva ni kada popije veće količine alkohola. To pak ne znači da nije pijan. Njegove psihofizičke sposobnosti su sigurno smanjene.

Psihička zavisnost

Trajna psihološka zavisnost ili "oslanjanje" na efekat alkohola je potreba alkoholičara radi "olakšanja" fizičkih ili emocionalnih bolova. Takođe, alkohol može koristiti za ublažavanje napetosti, neizvesnosti, strepnje, straha, uopšteno rečeno - anksioznosti. Umirujuće dejstvo alkohola može da se postigne i tabletama za umirenje.
Psihička zavisnost predstavlja i uključivanje alkohola u razne aktivnosti kao neizbežan element. Naprosto osoba oseća nekompletnost nekog događaja ili aktivnosti bez alkoholola.

Toksikomanska (zavisna) faza

Ovo je faza kompletne zavisnosti od alkohola. Nju karakterišu četiri znaka. Ako osoba ima prisutan samo jedan od ovih znakova svrstava se u ovu fazu:
a) Prvi znak je gubitak kontrole (fenomen prve čaše). To je jedan od najsigurnijih znakova toksikomanske zavisnosti. Započeto pijenje ne može se zaustaviti, to jest, alkoholičar nastavlja da pije do potpunog opijanja. Jedna od bitnih karakteristika ovog fenomena je njegova nepovratnost.. Alkoholičar je doživotno izgubio sposobnost umerenog konzumiranja. Čak i posle više godina apstinencije ovaj fenomen se održava.
b) Drugi znak je alkoholna amnezija ("prekid filma"). Predstavlja pojavu gubitka sećanja za pojedine sadržaje iz perioda pijanstva. Najčešće to nesećanje može da se odnosi na kompletne događaje, postupke ili na pojedine delove. Ponekad se javlja naknadno prisećanje koje nastaje spontano ili podstaknuto podsećanjem od strane očevidaca problema koje je alkoholičar napravio u pijanom stanju. Ova pojava je često vrlo neprijatna za osobu jer izaziva napetost, strah i grižu savesti.

Postoje dve vrste alkoholne amnezije: benigna i maligna.
Benigna alkoholna amnezija predstavlja akutnu intoksikaciju (trovanje) alkoholom. Ona se često javlja kod nealkoholičara, obično adolescenata i predstavlja specifično reagovanje ličnosti na alkohol. Najbolji primer za to je opijanje na srednjoškolskim ekskurzijama, maturskim proslavama. Ponavljana alkoholna amnezija je predznak početne alkoholne zavisnosti.
Maligna alkoholna amnezija je znak poodmakle faze zavisnosti. Obično se više puta javljala. Smatra se da predstavlja odraz početnih ili poodmaklih oštećenja u mozgu, zavisno od učestalosti javljanja.
c) Treći znak je nemogućnost apstinencije. Alkoholičar se ponaša po devizi "ni jedan dan bez pića". Obično piju po sistemu dolivanja, što znači da im je potrebna stalna koncetracija alkohola u krvi da bi mogli da funkcionišu. Prekidanje pijenja dovodi do apstinencijalne (uzdržavajuće) krize. Kompletna preokupacija alkoholičara vezana je za alkohol, zbog toga alkoholičar počinje da stvara zalihe alkohola, javlja se jutarnje konzumiranje.
d) Četvrti znak je pad tolerancije. Najčešće se javlja u kasnijim fazama bolesti. Ovaj kardinalni znak toksikomanske zavisnosti nadovezuje se na prethodne znake bolesti. Alkoholičar nije više u mogućnosti da pije veće količine, već mu je dovoljno jedna do dve čašice da se napije. Oštećenje organizma alkoholičara je veoma izraženo, naročito jetre i mozga, tako da nove količine alkohola samo pogoršavaju već postojeće teško stanje. Pad tolerancije predstavlja prisilnu odbranu organizma od veće količine alkohola. I kod ovog znaka prisutna je nepovratnost.

2.2. FIZIČKA ZAVISNOST

Ovo je fenomen koji se javlja isključivo u toksikomanskoj fazi alkoholizma. Fizička zavisnost javlja se posle prestanka korišćenja uglavnom tri grupe depresantnih supstanci (alkohol, barbiturati i morfin) i potpuno je nezavisna od psihičkog stanja organizma.
Alkoholozi više vole da fizičku zavisnost zamene terminima apstinencijalna kriza ili apstinencijalni sindrom. Utvrđeno je da znaci ove krize nastaju zbog opadanja nivoa alkohola u mozgu, a ne od nivoa alkohola u krvi.
Znaci fizičke zavisnosti obično se javljaju 6-7 sati nakon poslednje konzumacije.
U blažoj formi javlja se podrhtavanje prstiju, malaksalost i razdražljivost. Težu formu karakteriše podrhtavanje celog tela, pojačano znojenje, gubitak apetita, povišeni krvni pritisak, srčane smetnje, razdražljivost koju okolina pacijenta opisuje "da je neizdrživ", nesanica i malaksalost. U najtežim slučajevima mogu se javiti i halucinacije, poremećaji svesti pa čak i napad padavice.

2.3. ŠTA SU ALKOHOLNE KRIZE?

Za razliku od apstinencijalne krize tj. sindroma, alkoholne krize se javljaju kod pacijenata koji ne piju duži period vremena (mesec i više dana). Mogu se javiti i tokom lečenja. Alkoholne krize se ne javljaju obavezno, ali su moguće. One su obično pokazatelj da se alkoholičaru javlja želja za propijanjem, ili ako se dogodi tokom terapije, znak su ozbiljnih otpora lečenju i imaju svoj terapijski uzrok.
Postoje DVE VRSTE krize:
a) Otvorena koja se manifestuje otvorenom žudnjom za pijenjem. Npr. tokom letnjih vrućina želja za hladnim pivom. Dobro lečeni pacijenti lako je savladaju uz pomoć postupaka u rešavanju krize, koji se nauče tokom terapije i sastoje se iz sedam koraka. Posebna vrsta otvorene krize su snovi o pijenju. Obično alkoholičari sanjaju kako su popili piće, iako su prethodno uzeli lek protiv alkohola, ili da im je neko na prevaru sipao alkohol u sok.
b) Zatvorena (maskirana) - je složenija. Kod nje ne postoji otvorena želja za pijenjem, već se manifestuje kroz psihičke probleme (nervoza, napetost, razdražljivost, česta promena raspoloženja, gubitak koncentracije) i (ili) telesnim smetnjama (glavobolje, muka, povraćanje, malaksalost, gubitak apetita, stomačne tegobe, povišeni krvni pritisak...).
Zatvorena kriza je opasnija jer je teže prepoznatljiva. Neki put, nabrojane tegobe se vezuju za neke druge probleme ili bolesti, što je opasno, jer se kriza ne prepoznaje, ne rešava se, produbljuje se i postoji opasnost od opijanja.
Primer: Pacijent M.M. deset godina posle aspstinencije kriza ga je probudila usred noći. Imao je jaku žudnju za pijenjem alkohola. Odmah je probudio svoju suprugu koja je učestvovala u njegovoj terapiji i znala je postupke u rešavanju krize. Pokušali su da je sami razreše i delimično su uspeli, ali iz predostrožnosti ujutru su došli kod svog terapeuta, uz čiju pomoć je kompletno rešena. Dotični pacijent apstinira već 15 godina i više nije imao ni jednu krizu.

2.4. ZABLUDE O ALKOHOLIZMU U NAŠIM KRAJEVIMA

Vremenom su stvorene mnoge zablude o "korisnosti" alkohola. Najkarakterističnije u nekim našim krajevima i dan danas su:
a) Alkohol je hranljiv. Alkoholna pića ne sadrže u sebi dovoljno hranljivih materija (belančevina, vitamina, minerala, ugljenih hidrata) da bi mogli da služe kao hrana. Ona imaju izvesne kalorijske vrednosti i malo ugljenih hidrata, tako da pijanac ima osećaj sitosti. Dugotrajno pijenje alkohola pak sigurno dovodi do štetnih promena na organima za varenje. Većina alkoholičara su mršavi, u narodu kažu "ispijeni od alkohola";
b) Alkohol pomaže kod nesanice. Krajnji rezultat pijanstva je san. Međutim, velika je razlika između normalnog sna koji služi da bi se organizam odmorio i okrepio i alkoholičarskog sna, koji je nastao zbog anestezije određenih centara u mozgu. Nakon normalnog sna, čovek se oseća sveže, odmorno, vraćena mu je snaga. Kod alkoholičarskog sna pijanac oseća mamurluk i to je jedan od najtežih trenutaka u celom pijanstvu.
Jedna od najpogubnijih zabluda je davanje alkohola bebama, umakanjem cucle ili prsta u rakiju kako bi majka, na primer mogla da radi neke druge poslove. Dečiji organizam je izuzetno osetljiv na alkohol, naročito mozak, koji sazreva u periodu od 18. do 21. godine života.
c) Alkohol zagreva organizam. Ova zabluda često ima tragične posledice, jer može izazvati "belu smrt" kada pijanac zaspi u snegu i smrzne se. Naime, alkoholol ubrzava gubljenje telesne toplote tako što širi krvne sudove u potkožnom tkivu. Zato se javlja crvenilo lica i subjektivni osećaj toplote. Međutim, širenje krvnih sudova u koži uz istovremeno skupljanje krvnih sudova u unutrašnjim organima, dovodi do zadržavanja veće količine krvi u potkožnom tkivu i bržem hlađenju tela.
d) Alkohol je lek. Zabluda o lekovitosti alkohola je veoma prisutna, nažalost čak i među lekarima postoji neslaganje po tom pitanju. Često se ističe kako trudnice treba da piju pivo da bi "imale mleka", crno vino popravlja krvnu sliku, žestoko piće pomaže kod srčanih smetnji, "travarica" kod spoljašnjih tegoba, nazeb se leči vrućom rakijom, itd.
Sva svetska, a i naša istraživanja pokazuju da je životni vek alkoholičara oko 53 godine. Deca čije su majke pile alkohol tokom trudnoće i dojenja, pokazuju zastoj u psihofizičkom razvoju. Nijedno alkoholno piće ni u jednoj zemlji na svetu nije priznato kao lek.

2.5 DEJSTVO ALKOHOLA NA ZDRAVLJE

Pijenje alkoholnih pića više godina, posebno ako je to više od neke uobičajene doze, obavezno dovodi do oštećenja pojedinih organa kod osobe.
Neki put spoljni izgled osobe može da otkrije da se radi o alkoholičaru. To su obično neuredne, higijenski zapuštene osobe sa izraženim kapilarima na obrazima i nosu, sa mutnim, suznim, često zakrvavljenim očima.
Organi koji su najčešće oštećeni su: želudac, creva, jetra, gušterača, mozak, nervi.
Želudac je organ u kome se započinje varenje hrane. Alkohol stimuliše preterano lučenje hlorovodonične (HCl) želudačne kiseline. Visok nivo ove kiseline i sam alkohol, oštećuje, nagriza želudačnu sluzokožu. To izaziva nastanak upale sluzokože želuca (gastritisa i čira na želucu (ulkusa).
Creva su organ u kome se nastavlja i dovršava varenje hrane. I ovde alkohol izaziva upalu sluzokože creva, što onemogućava normalno funkcionisanje. Posledica toga je nemogućnost preuzimanja hranljivih materija i vitamina iz hrane, što dovodi do gubitka u težini i opšteg propadanja.
Jetra je jedan od najvažnijih organa u čovekovom organizmu. Većina materija koje iz creva prelaze u krv prolaze kroz jetru radi dalje hemijske obrade. Da bi se zadovoljile potrebe organizma, zdrava jetra funkcioniše sa 1/3 svojih mogućnosti. To praktično znači da kada je oštećeno 2/3 tkiva jetre, ona još uvek može da zadovolji potrebe organizma, a laboratorijski nalazi krvi još uvek pokazuju relativno normalne vrednosti. Kada je oštećena i poslednja trećina jetre, tek će tada laboratorijske analize pokazati loše rezultate.
Prvi stadijum oštećenja jetre je alkoholna hepatoza. Dolazi do nagomilavanja masti u jetri i tada dolazi do njenog uvećanja. Nalazi se ispod desnog rebarnog luka i kada je zdrava ne može se napipati. Međutim, kada dođe do ove bolesti pregledom lekari je mogu napipati. Ovo oštećenje može da se sanira ako se potpuno prekine sa konzumiranjem alkohola i preduzme odgovarajuće lečenje. Ako se nastavi sa pijenjem, dolazi do ciroze jetre. Ovo oštećenje je neizlečivo. Jetrine ćelije izumiru i smanjuje se veličina jetre. Ova bolest postepeno dovodi do smrti.
Gušterača (pankreas) kao važan organ za varenje služi za održavanje normalne koncentracije šećera u krvi. Kod ljudi koji mnogo piju ovaj organ često biva oštećen, a kao posledica može da se javi šećerna bolest, pa čak i smrtni ishod.
Mozak - predstavlja "centralni kompjuter" organizma.
Čovek se rađa sa 7 do 10 milijardi nervnih ćelija koje grade mozak i kičmenu moždinu. To je zaliha za ceo život. Nervne ćelije za razliku od ćelija svih ostalih organa čovekovog organizma su jedine koje se ne mogu obnavljati. Utvrđeno je da alkohol oštećuje i uništava ćelije mozga, a pošto se one ne dele njihov broj se godinama smanjuje. Gubitak nervnih ćelija mozga dovodi do teške bolesti, izlapelosti (demencije) koja kod ljudi koji mnogo piju može da nastupi već posle tridesete godine života.
Nervi - skoro 90 % alkoholičara ispoljava znake upale živaca (polineuritis). Prvi znaci se ispoljavaju na rukama i nogama. Javlja se trnjenje, bol, brži zamor, gubitak snage, grčevi u mišićima nogu. Kasnije se javlja podrhtavanje prstiju ruku zbog čega neki put alkoholičar veći deo prve jutarnje čašice prospe. U uznapredovanom stadijumu može da nastupi delimična ili potpuna oduzetost pojedinih mišića. Ako su zahvaćeni mišići nogu alkoholičar veoma teško hoda. Manja količina alkohola i kraći staž u konzumiranju kod mladog organizma može da izazove veoma teške upale živaca. Pored telesnih oštećenja, zbog velike količine korišćenih alkohola javljaju se psihički poremećaji. Štetno dejstvo alkohola na mozak dovodi do teških psihičkih poremećaja za čije saniranje je potrebno bolničko lečenje u psihijatrijskim ustanovama.

Najčešće se javljaju ove bolesti:

a) Delirijum tremens - alkoholno ludilo. Javlja se kod osoba koje više godina piju, pretežno žestoka pića. Nekoliko dana ranije mogu se javiti neodređeni simptomi koji stručnjacima ukazuju da može doći do ludila. Osoba se oseća malaksalo, ima pojačano znojenje, povišeni pritisak, psihički je napeta, neraspoložena i sve ove pojave prati nesanica. Kad nastupi delirijum, to za okolinu deluje zastrašujuće, pogotovo noću kada su simptomi najizraženiji. Pacijent oseća strah i ne može da zaspi. Ne zna koji je dan, mesec, godina, gde se nalazi, ali zna ko je on. Najčešće deluje uplašeno i zbunjeno, ali je moguće i agresivno ponašanje prema okolini. Uz bolničko lečenje i adekvatne lekove ovo stanje traje do deset dana. Ponovno propijanje i javljanje ovog stanja dovodi do trajnijih i ozbiljnijih oštećenja mozga.
b) Izlapelost (demencija) - nastaje zbog direktnog štetnog dejstva alkohola na ćelije mozga i njihovog izumiranja. Ova pojava se normalno javlja tokom starenja, ali kod alkoholičara je mnogo ubrzanija i intenzivnija. Glavna karakteristika ove bolesti je problem pamćenja. Osoba se ne seća događaja od pre nekoliko dana, sadržaja razgovora, poslova koje je radila. Teško se priseća naziva predmeta koje svakodnevno koristi. S obzirom da zaboravlja šta je nekome pričao jednu istu stvar ponovo priča jednoj istoj osobi 3-4 puta, šale ne shvata i sve prihvata bukvalno. U podmakloj fazi ove bolesti, bolesnici nisu u stanju da vode računa o sebi, ne mogu da kontrolišu svoje fiziološke potrebe, čak ne priznaju ni svoje najbliže. Nastala oštećenja mozga su konačna. Uz apstiniranje od alkohola i odgovarajuće lečenje proces propadanja može da se uspori, ali ne i da se zaustavi.
c) Alkoholna padavica je još jedna bolest koja nastaje zbog oštećenja ćelija mozga. Bolest se ispoljava u napadima koji su dramatični i za pacijente i za okolinu. Napad počinje gubitkom svesti, zbog čega pacijent pada ničice. Prilikom pada može ozbiljnije da se povredi. Zatim nastupa ukočenost celog organizma, koju smenjuje faza grčeva. Pacijent se trza, može da se pojavi pena na ustima sa tragovima krvi, zbog ugriza jezika. Obično se pacijent umokri. Posle pada koji relativno kratko traje, pacijent je zbunjen, pospan i ne zna šta se sa njim desilo. Ničega se ne seća iz perioda napada.

2.6. GENETSKE PREDISPOZICIJE NA ALKOHOLNU ADIKCIJU

Kao praksa, genetika je mnogo starija nego kao nauka. Još u davnim praistorijskim vremenima zapaženo je da se izvesne karakteristike organizma nasleđuju, što je dalo povoda za početak odabiranja jedinki sa željenim osobinama, mada i bez ikakvog znanja o načinu nasleđivanja osobina. Uprkos svojoj bogatoj predistoriji, genetika se tek pre stotinak godina javlja kao samostalna biološka nauka.
Nema bioloških dokaza (mada se u toj oblasti intenzivno istražuje) da je alkoholizam nasledan. To znači da još nije otkriven nasledni faktor (gen) koji bi ukazivao da će se razviti ova bolest. Znači, alkoholizam, medicinski nije nasledna bolest. Uprkos tome što genetski faktor za alkoholizam nije još jasno utvrđen, to ne znači da on i ne postoji, pogotovu ako već ima indirektnih dokaza o njegovom postojanju.
Genetska predispozicija za alkoholizam nije dovoljna sama po sebi, bez udela bioloških, psiholoških i socioloških faktora koji moraju doprinositi razvoju poremećaja. Ne može se zanemariti zapažanje da se alkoholizam veoma često javlja u porodicama gde je jedan od članova alkoholičar, i često se prenosi sa generacije na generaciju, barem kod jednog od članova. Istraživanja su pokazala da 73% sinova iz "alkoholičarskih porodica" imaju probleme sa pijenjem i probleme u ponašanju. Objašnjenje za takvo stanje krije se u pojavi da deca kopiraju stil ponašanja svojih roditelja, koji u takvim porodicama obično vodi ka pojavi i javljanju alkoholizma.

2.7. VEROVATNOĆA POJAVE ALKOHOLIZMA NA OSNOVU KRVNIH GRUPA

Uzimajući relativne frekvencije za ocene verovatnoće odgovarajućih događaja, možemo oceniti verovatnoću da će neka slučajno odabrana osoba iz populacije biti alkoholičar i imati određenu krvnu grupu. Ako uzmemo da je verovatnoća da će neko iz populacije biti alkoholičar:
p(b)=0,04
odnosno verovatnoću da će neko biti nealkoholičar:
p(z)=1-p(b)=0,96
onda možemo izračunati sve verovatnoće da će neko imati određenu krvnu grupu i biti alkoholičar ili nealkoholičar. Na osnovu navedenih podataka izračunate su te verovatnoće i prikazane u tabeli 1, gde je sa x označen sistem krvnih grupa, a sa y sistem koji obuhvata stanja "alkoholičar i nealkoholičar". Unutar tablice su verovatnoće proizvoda stanja tih sistema, a u rubrikama f" i  ∑ date su marginalne verovatnoće za krvnu grupu i događaje iz y u celoj populaciji (gde se nalaze i alkoholičari i nealkoholičari).

Tabela 1

Na osnovu podataka iz prethodne tabele mogu se izračunati ocene uslovnih verovatnoća da će neko biti alkoholičar ako ima određenu krvnu grupu:

Ove verovatnoće pokazuju da onaj ko ima krvnu grupu A ima najveću šansu da postane alkoholičar (4,943 %), zatim onaj ko ima krvnu grupu B (3,816 %), pa oni sa krvnom grupom AB (3,293 %) i najzad najmanju šansu imaju ljudi sa krvnom grupom O (3,125%).

Proračunate verovatnoće ukazuju na veoma značajne činjenice koje mogu imati kako teorijski značaj za dalja proučavanja fenomena alkoholizma, tako i praktičnu vrednost u otkrivanju predisponiranosti za alkoholnu adikciju.

2.8. ALKOHOL I MLADI

Sve je više mladih koji piju alkohol. Do prvog kontakta sa alkoholom u proseku dolazi se sa 13,5 godina, a najkasnije u 20. godini života.
Znaci zavisnosti prosečno se javljaju oko 21,5 godina, dok na lečenje mladi dolaze između 25 i 27 godina. Evidentno je da protekne oko 8 godina od prvog kontakta sa alkoholom do pojave zavisnosti. To je dug vremenski period u kome bi moglo dosta toga da se uradi da do zavisnosti ne dođe. Mladost se često terminološki pojednostavljuje sa pojavom adolescencije. To je period života gde dolazi do biološkog, psihološkog i sociološkog sazrevanja ličnosti. Među najznačajnijim faktorima koji utiču na pojavu alkoholizma kod mladih su: adolescencija, porodica, grupa vršnjaka i šira socijalna sredina.

a) Adoloscencija je jedan od najznačajnijih perioda u razvoju svake osobe. Promene koje se događaju u mnogim sferama ovog perioda mogu biti izvor raznih prihičkih kriza. U ponašanju mlade osobe još uvek ima mnogo elemenata detinjastog ponašanja, dok ona zahteva da se prema njoj odnose kao prema odrasloj osobi. Pri tom i sam adolescent se ne oseća spremnim da napusti zaštićeni svet detinjstva i zakorači u nezavisni, zreli svet odraslih. Ponašanje u ovom periodu karakteriše nagla promena osećanja koja su i prenaglašena i neočekivana. Za ovaj period je karakteristično buntovništvo, neprihvatanje i odbacivanje saveta i uticaja starijih (obično roditelja).
Biološka nezrelost, uz brzo ispijanje veće količine pića, mešanje više vrsta pića i kombinacija pića sa psihoaktivnim supstancijama, mogu dovesti do značajnih zdravstvenih problema u kratkom periodu. Najčešće se ošteti mozak, nervi i organi za varenje. Srećom, zdravstvene tegobe se uglavnom brzo povlače, jer se radi o mladim, snažnim osobama.
b) Porodica - ima ogroman i presudan uticaj u nastanku adolescentnog alkoholizma. U istraživanjima su dobijeni podaci da je 75 % mladih alkoholičara prvi put probalo alkohol u prisustvu roditelja. To je obično porodica gde često jedan od roditelja ima problem sa konzumiranjem alkohola. Alkoholizam može da se javi i kod adolescenata koji potiču iz porodice u kojima roditelji ne piju. Alkoholičari su najčešće iz porodice bez ljubavi, bez međusobnog uvažavanja, sigurnosti, sa nestabilnom porodičnom atmosferom obojenom strepnjom, strahovima, agresivnošću, napetošću. Roditelji su nesposobni da adekvatno odgovore svojoj roditeljskoj ulozi. Takav neadekvatan odnos ometa proces sazrevanja i preuzimanja odgovornosti i alkohol postaje jedino rešenje da se sa tim izađe na kraj.
c) Grupa vršnjaka - ima u mladosti važan uticaj na mladića ili devojku. Drugarstva, stvorena u osnovnim i srednjim školama ostaju "za ceo život". U procesu "traženja sebe" grupa vršnjaka ima ulogu prolazne forme "kolektivne svesti" kroz koju se lakše rešavaju dileme, strahovi, nesigurnosti i traži potvrda svojih stavova. Grupe imaju svoja pravila ponašanja i životnu filozofiju, koje mogu imati kako negativan, tako i pozitivan uticaj.
d) Šira socijalna sredina - u našim krajevima ima veoma tolerantan stav prema konzumiranju alkohola kod mladih. Prekomerno konzumiranje prihvata se kao "mladost-ludost". Obično se na to gleda kao na prolaznu pojavu koja će da se reši "sama od sebe". Prekomerne konzumacije u ovom periodu često prelaze u fazu zavisnosti sa svim kasnijim posledicama.

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi