POLITICKE PARTIJE

Politicke partije kao elemenal društvene nadgradnje najneposrednije odražavaju ekonomsku i klasnu strukturu društva. Osmišljavajuci klasnu borbu, one vrše jak ulicaj na privredni i društveni razvoj zemlje, ali uticu i na državno-pravne i sve oblike nadgradnje, njihov broj, masovnost, karakter i suština, odnos prema nosiocima politicke vlasti, umnogome odredjuje stabilnost odnosno dinamiku, razvoj društva. Zbog toga je od posebne važnosti izucavanje fenomena politickih partija.

1. POJAM I SUŠTINA POLITICKIH PARTIJA

U odredivanju pojma politickih partija postoje razlike medju teoreticarima. One su, naravno, znatne medju nemarksistima. Tako, recimo, postoje shvatanja da su: »politicke partije u suštini grupe, koje, sjedinjene zajednickim ubedenjima, usmerene na odredjene državne ciljeve, leže da te ciljeve ostvare«; »grupe ljudi koje se udružuju na osnovu zajednickih principa da bi svoje zajednicke napore slavili u službu svojih zajednickih ciljeva«; »udruženje ljudi s istim politickim ubedenjima i ciljevima, koje teži da osvoji državnu vlast radi ostvarenja svojih zahteva«; »slobodne društvene grupe koje su ujedinjene odredjenim smerom i pravcem radi zajednickog politickog rada«; »politicka stranka je udruženje ljudi koje povezuju isti pogledi na državno i društveno uredjenje da bi, putem zauzimanja državne vlasti ili bar uticajem na nju, ostvarili svoje zahteve«.
Za navedene i slicne definicije politicke partije karakteristicno je da gube iz vida jedan od najvažnijih elemenata - klasnu uslovljenost i klasnu suštinu politicke partije. Klasici marksizma su ukazivali, vrlo eksplicite, na cvrstu vezu izmedju politickih partija i klasa, dokazujuci da je borba politickih partija najpotpuniji i najizraženiji vid politicke borbe izmedju klasa.
S obzirom na to možemo reci daje politicka partija dobrovoljna, relativno trajna, politicka organizacija, ciji je cilj preuzimanje i vršenje državne vlasti ili ucešce u njoj, ili bar stalni uticaj na nju radi ostvarenja odredjenih klasnih ili užih, grupnih interesa.
Politicke partije su odredjeni delovi klasa koje okupljaju najnaprednije, najsvesnije i najspremnije pojedince koji se organizovano i svesno bore za ostvarenje klasnih interesa i ciljeva. Ovo pravilo, naravno, ima izuzetaka. Bilo je, pa i danas ima nekih, recimo buržoaskih, pa cak i radnickih partija, koje po svojoj svesti, organizovanosti i aktivnosti zaostaju za ostalim politickim partijama te klase, ili pak i same klase u celini. To je uslovljeno razlicitim objektivima i subjektivnim okolnostima (položaj odredjene klase, položaj pojedinih struktura unutar klase i sl.).
Medjutim, bez obzira na izuzetke, pravilo je da je karakter politicke partije - njena struktura, organizacione forme, principi i sl., odredjen karakterom klase iz koje ona izrasta, nastaje. Politicke partije su najaktivniji, najsvesniji i najorganizovaniji delovi odredjene klase. U njihov sastav ulaze ljudi koji su spremni i sposobni da se bore za interese svoje klase. To znaci da su politicke partije organizovane društvene grupe koje okupljaju, organizuju i vode pripadnike svoje klase za ostvarenje interesa i ciljeva te klase.
Da bi to ostvarila, svaka politicka partija mora da ima bar osnovne konstitutivne elemente: program, statut, odredjenu organizacionu strukturu, ideologiju, rukovodstvo, clanstvo.
U programu politicka partija saopšlava svoj pogled na svet, na odredjeno društvo i odnose u njemu, izlaže svoje ideje, ideale, stremljenja, interese - cilj svoje borbe. Pošlo programom politicka partija nastoji da pridobije što više pristalica, to ona, pri njegovoj izradi, nastoji da unese principe koji bi mogli da budu ubedljivi i prihvatljivi za pripadnike citave jedne klase, ili cak i veceg dela društva.
Pored programa, svaka politicka partija mora da ima manje-više stabilnu, cvrstu organizacionu strukturu. Ona se izražava preko odredjenog sistema organa i hijerarhije položaja, uloga, zaduženja, prava i obaveza, a cilj joj je da omoguci politickoj partiji da ostvaruje svoje funkcije. Što je veca uloga partije u politickim procesima, utoliko je razudenija njena organizaciona struktura.

2. NASTANAK I RAZVOJ POLITICKIH PARTIJA

Nastanak politickih partija vezan je za nastanak klasnog društva. U njemu su one nastale, razvijale se, smenjivale, u njemu postoje i deluju, sa njim ce i nestali.
Još u robovlasnickom sistemu su postojale odredjene politicke partije, ili tacnije, odredjena politicka udruženja koja su stajala na celu klasne borbe. Ta udruženja predstavljaju zacetak politickih partija.
Tako na primer, u antickoj Grckoj su postojala tajna udruženja koja su stajala a celu klasne borbe. Poznat je Pitagorejski savez u velikoj Grckoj, kao partija robovlasnicke aristokratijc, za borbu protiv demokratije. Takodje, u vremenu prodora Filipa i Aleksandra Makedonskog na teritoriju Grcke, postojale su Atinska i Makedonska partija koje su vodile medjusobnu borbu. Naravno, te politicke partije bitno se razlikuju od savremenih, modernih politickih partija kako po organizacionoj strukturi, tako i po svojim programima i ciljevima.
Zbog loga možemo da kažemo da politicke partije, u današnjem smislu reci - sa pisanim politickim programom, sa odredjenom organizacionom strukturom, principima, ciljevima i zahlevima, postoje tek od nastanka buržoaskog parlamentarnog društva.
Buržoasko društvo koje je ukinulo feudalne privilegije, izgradilo je novu državu koja je gradane cinila formalno ravnopravnim i politicki slobodnim. Time je omogucen slobodniji tok klasne borbe i udruživanje gradana u politicke partije.
Politicke partije se pojavljuju najprc u onim zemljama gdcjenajpre i konsiituisan kapitalizam kao drušlveno-ekonomski sistem odnosno gde je klasna borba bila najzaošlrenija. Kolevka politicke partije, u današnjem smislu reci, bila je Engleska. U njoj su još 1679. godine formirane dve politicke partije - lorijcvci i vigovci (partije veleposednika i srednjih klasa). Kasnije je iz prve nastala Konzervativna (1824), a iz druge Liberalna partija (1832). Takodje je iz Fabijanskog udruženja formirana Laburisticka partija (1900 god.).
U SAD, posle Ustava iz 1787. godine javile su se, takodje, dve partije-federalisti i republikanci. Kasnije je iz prve nastala Demokratska, a iz druge Republikanska partija.
U Francuskoj, za vreme velike francuske revolucije nastaju dve partije - žirondisti i jakobinci.
Razvoj politickih partija i politickog sistema uopšte, u kapitalizmu, uslovljen je nizom okolnosti.
Prc svega kapitalizam je znatno razvio proizvodne snage koje su došle u sukob sa postojecim društvenim odnosima, u tolikoj meri da je bilo teško vladati i upravljati samo državnim aparatom. Zbog toga je bilo potrebno stvaranje odredjenih politickih organizacija koje bi mogle da sacuvaju postojecu društvenu strukturu.
Dalje, buržoaski državni i društveni mehanizam postaje sve složeniji, tako da vladajuca klasa nije mogla da upravlja na stari nacin pa je bila primorana da stvara svoje politicke organizacije, sa jasno utvdenim programima, koje ce uticati na državni aparat i usmeravati njegovu delatnost.
Pored toga, eksploatacija potcinjenih klasa, u kapitalizmu, pociva samo na ekonomskoj prinudi, dok su one pravno bile slobodne. Zato je vladajuca klasa morala odredjenom propagandom preko politickih partija da pridobije te strukture. Ovo utoliko pre stoje buržoazija u borbi protiv feudalnog plemstva imala radnicku klasu kao svog saveznika.
Kasnije, kada je došlo do osvešcavanja proletarijata i do njegovog politickog suprotstavljanja vladajucoj klasi, ova je bila primorana da bolje organizuje postojece politicke partije, pa cak i da formira nove, kako bi ocuvala postojeci drušiveno-ekonomski sistem.
Danas, u svim zemljama, politicke partije su se toliko oformile i razvile da su postale glavni nosioci politickog života.
Neki autori razvoj savremenih politickih partija dele na pet faza.
Prva raža pocinje od sedamdesetih godina XIX veka. Tada su formirane samo buržoaske politicke partije. One su bile relativno slabo organizovanc, decentralizovane, malobrojne, sa nedovoljno razradenom ideologijom i slabom disciplinom.
Druga faza, koja pocinje kad i prva, oznacava proces formiranja radnickih socijalistickih partija. Za razliku od buržoaskih, radnicke partije su bile mnogo cvršce organizovane, masovne, sa jakom disciplinom i izgradenom ideologijom.
Treca faza u nastanku politickih partija pocinje od prvog svetskog rata i oktobarske revolucije. U njoj dolazi do stvaranja komunistickih partija. To su izrazilo revolucionarne politicke partije, kadrovske, s malim brojem clanova profesionalih politicara, jako centralizovane i disciplinovane, sa još izgrenijom i preciznijom ideologijom od prethodnih.
Cetvrta faza pocinje u periodu pred drugi svetski rat. Tu se stvaraju politicke partije u vezi sa krizom kapitalistickog društveno-ekonomskog sistema i buržoaske klase. Tada se stvaraju, najpre, fašisticke partije, sa toliko cvrstom disciplinom i odgovornošcu da su imale poluvojnu organizaciju, njihova ideologija bila je dosta neizgradena, jer su one delovale više preko osecanja, nego preko razuma svojih clanova. Karakteristicno je da su koristile sva sredstva, cak i krajnje nedemokratska -pritisak, politicki teror, ubistva, i drugo da bi došle na vlast. U toj fazi, budenjem politicke svesti seljaštva, dolazi i do stvaranja raznih seljackih politickih partija. Katolicka crkva procenjujuci da su vrlo grubi metodi fašistickih partija, stvara razne katolicke partije.
I najzad, peta faza pocinje u periodu posle drugog svetskog rata. Dolazi do stvaranja niza novih partija. One su, uglavnom, imale nacionalni karakter. Pošto su vodile borbu za nacionalno oslobodenje one su bile vrlo široko organizovane, obuhvatajuci skoro sve slojeve stanovništva u jednoj zemlji. Upravo zbog toga one su bile ili jedine u pojedinim zemljama, ili pak toliko brojne i masovne da su druge politicke partije koje su postojale uporedo sa njima, bile skoro nezapažene.

3. TIPOVI POLITICKIH PARTIJA

Politicke partije se mogu podelili na više nacina, zavisno od kriterijuma koji se uzima kao osnov za tu klasifikaciju. Ti kriterijumi mogu bili razliciti s obzirom na njihov nastanak, karakter, brojnost, aktivnost, organizovanost, ulogu i dr.

1) S obzirom na klasni kriterijum - nastanak i karakter, odnosno na njihovu klasnu prirodu, klasni sastav i ulogu u klasnoj borbi, u savremenom društvu, postoje razlicite politicke partije-one izražavaj u razlicite interese radnika, sitne buržoazije, srednje buržoazije, krupne buržoazije, veleposednika. Ipak u najopštijem one se dele na:

a) radnicke (komunisticke, socijalisticke, socijaldemokratske) i
b) buržoaske partije (konzervativne, radikalne, liberalne, demohrišcanske i dr.).

2) Po svom odnosu prema postojecem društvenom sistemu u celini, politicke partije se dele na: a) revolucionarne i b) partije društvenog status quo-a. Prve teže radikalnoj promeni postojeceg društvenog sistema, a druge ostvaruju svoju aktivnost unutar tog sistema nastojeci da ga zaštite i ocuvaju. Po pravilu, prve - revolucionarne politicke partije, izražavaju i štite interese eksploatisanih klasa, dok druge - konzervativne štite interese vladajuce klase.
3) Prema broju clanova politicke partije se mogu podeliti na kadrovske i masovne. Sa kakvom širinom clanstva ce bili organizovana jedna partija zavisi od karaktera društveno-polilickog sistema u kome ona deluje. Kadrovske partije obicno imaju mali broj clanova, vrlo stroge kriterijume za prijem, dobro su organizovne, insistiraju na cvrstu disciplinu, na ideološko i akciono jedinstvo clanstva. Sve to utoliko više ukoliko se partija nalazi u vecoj opoziciji prema zvanicnom vladajucem sistemu, a narocito ako deluje ilegalno. One su mnogo efikasnije od masovnih partija.
Nasuprot kadrovkim, masovne partije nastoje da okupe Sto veci broj clanova. U tom smislu one nastoje da Sto veci broj svojih simpatizera i formalno uclane. Kriteri-jumi za prijem, kod njih su veoma blagi. Dovoljno je da neko izrazi želju da bude clan partije i biva primljen. Dok su komunisticke partije uvek više-manje kadrovske, gradanske su najcešce masovne.
4) Politicke partije se mogu podeliti i prema osnovu okupljanja clanova. On može biti razlicit:
a) politicki (realizacija odredjenog politickog programa);
b) nacionalni (politicko okupljanje pripadnika jedne nacije, narocito u više nacionalnim zemljama);
c) konfesionalni (politicko organizovanje pripadnika odredjene religije u poseb¬nu politicku partiju);
d) regionalni (politicko organizovanje, u odredjenu partiju, pripadnika odredjenog regiona, oblasti, radi zaštite njegovih interesa).
5) Po karakteru i ciljevima politicke akcije, politicke partije se mogu podeliti na:
a) sledbenicke - vezane su za jednu licnost i služe njenom dolasku na vlast, na primer, dinasticke partije;
b) ideološke - nastoje da ostvare odredjeni ideološki program;
c) programsko-politicke - one svoju aktivnost usmeravaju na rešenje odredjenih politickih problema, ali bez dubljeg zalaženja u osnovne društvene odnose, u karakter društvenog sistema (na primer, politicke partije SAD).
6) Po nastanku i organizocionoj strukturi, partije mogu a) nastati samostalno, ili b) biti formirane od strane neke druge organizacije, kao njen politicki instrument. Prve su mnogo više rasprostranjene, iako redje, postoji i drugi tip - recimo, Laburisticka partija u Velikoj Britaniji, koju su formirali radnicki sindikati pocetkom XX veka.
Navedeni kriterijumi i podelesu najvažniji i najcešci, ali ne i jedini. Postoje još neke podele politickih partija.

4. STRUKTURA POLITICKIH PARTIJA

Struktura jedne savremene, moderne politicke partije može se prikazati preko nekoliko koncentricnih krugova. Što je veci krug, to je slabija veza sa politickom partijom, tj. sa njenim jezgrom. Prvi, najširi krug, cine pristalice. Oni formalno i nisu clanovi partije, ali prihvataju njen program i skoro redovno glasaju za nju.
Krug pristalica se sastoji od dve odnosno, nekada, od tri struktrure. Prva, najperifernija struktura u njemu su biraci. Oni formalno nemaju nikakve partijske obaveze. Od njih se jedino ocekuje da na izborima daju svoje glasove upravo za odredjenu politicku partiju. Štite i propagiraju programe svojih politickih partija, stupaju u organizacije na koje se ona oslanja, pomažu je novcanim sredstvima, ucestvuju u nekim njenim manifestacijama itd. Pored ovih dveju struktura, u prvom krugu, ali samo kod pojedinih politickih partija, nalazi se još jedna struktura - to su kandidati. I oni formalno nisu clanovi partije. Medjutim, iako vanpartijci, oni se ne samo upoznaju sa programom i statutom politickih partija, njenom organizacijom, stilom rada, vec i redovno placaju clanarinu i izvršavaju zadatke koje im partija odredi.
Kad tako dovoljno ispolje svoje moralne i politicke kvalitete, partija donosi odluku da li da ih primi za svoje redovne clanove.
Drugi koncentricni krug cine clanovi partije. Mogu se i ovde razlikovati uglavnom tri strukture: obicni clanovi, aktivisti i rukovodioci.
Obicni clanovi se najmanje opterecuju partijskim zadacima. Oni žive partijskim životom - prisustvuju sastancima, placaju clanarinu, glasaju na izborima za kandidate svoje partije i izvršavaju zadatke koje im naloži partija.
Aktivisti su više od obicnih clanova angažovni, privrženi, vezani za partiju. Oni su pokretacka snaga partije, bez njih se aktivnost partije ne bi mogla ni zamisliti. Pošto su oni posredna struktura izmedju rukovodstva i obicnog clanstva, to od njih umnogo¬me zavisi da li ce i kako ce ideje rukovodstva biti shvacene, prihvacene i ostvarene. Oni predstavljaju, u krugu clanstva, vrlo mobilnu, dinamicku partijsku strukturu. Oni su aktivni i kad se obicni clanovi odmaraju. Na poziv partije prvi se odazivaju i stupaju u akciju. Širina ove strukture razlicita je i zavisi od niza okolnosti. Kod razlicitih partija, razlicit je broj aktivista. Pa cak i jedna ista partija ima razlicit broj aktivista u razlicitim društveno-istorijskim okolnostima, u kojima ostvaruje svoju aktivnost.
I najzad, treca najuža struktura u krugu clanstva je rukovodstvo. Rukovodstvo se deli na šire i na uže. Šire rukovodstvo cine izabrani clanovi partijskih foruma, funkcioneri koji obavljaju znacajne partijske funkcije. Uže rukovodstvo cini najuža grupa funkcionera - rukovodece jezgro, na cijem celu se najcešce nalazi jedna licnost koja rukovodi partijom, njen lider. Rukovodece jezgro je glavni inicijator, i organizator partijskih politickih akcija.
Rukovodstvo se sastoji od najuglednijih, najodanijih i najzrelijih clanova partije. To su obicno provereni clanovi partije. Najviši rukovodioci svoj položaj i autoritet u partiji zasnivaju, u principu, na cinjenici da su se iskazali i dokazali u najtežim partijskim zadacima.

5. OSNOVNE FUNKCIJE POLITICKIH PARTIJA

Karakter i broj funkcija koje ce ostvarivati odredjena politicka partija odredjen je kako karakterom društveno-politickog sistema u kome ona ostvaruje svoju aktivnost, tako i prirodom same partije - njene klasne suštine, organizacije, masovnosti. Ipak, postoje odredjene funkcije koje manje-više ostvaruje svaka politicka partija. Tri su osnovne funkcije: stvaranje politicke ideologije, organizovanje izbora i vršenje vlasti.
Formiranjem odredjenog politickog mišljenja, stavova i zahteva, ostvaruje se proces politickog vaspitanja i politiziranja masa. Ovo je posebno karakteristicno za radnicke partije koje unose u radnicku klasu razvijene oblike klasne svesti, što joj omogucava da shvati istorijske klasne interese i da osmisli svoju klasnu borbu.
Druga funkcija politicke partije je organizovanje izbora. Poznato je da partije stvaraju politicke kadrove i nastoje da ih dovedju na odredjene kljucne pozicije za vodenje politike i upravljanje društvom. Ova aktivnost posebno dolazi do izražaja u periodu izbora kada partije nastoje da istaknu odredjene kandidate, a onda vrše aeitaciiu i propagandu da oni budu i prihvaceni i izabrani od strane biraca.
I treca osnovna funkcija partije sastoji se u vršenju vlasi. Partije preko izabranih predstavnika uticu na vršenju državne politike. Tu funkciju ona ostvaruje tko što deluje kao instrument stabilizacije i ucvršcenja postojeceg društveno-politickog sistema. U tom smislu one nastoje da formiraju odredjeno javno mnenje medju svim strukturama u društvu, u smislu odobravanja i prihvatanja mera zvanicne politike. S druge strane, partije u opoziciji najcešce uticu i na formiranje drugacijeg javnog mnenja koje bi osudivalo i odbacivalo mere zvanicne politicke strukture i delovalo kao instrument nestabilnosti i promene politickog sistema.
Ali bez obzira na ove pojedinacne funkcije, možemo zakljuciti da su politicke partije uvek instrument klasne borbe.

6. ODNOS PARTIJE I KLASE

Vec smo konstatovali da politicke partije imaju klasni karakter. Politicka podela na partije pociva u suštini na klasnoj podeli društva, mada nikada nije identicna sa njom. Odredjene partije izražavaju odgovarajucu klasnu strukturu društva, klasne odnose, klasne interese, klasne sukobe. Borba politicke partije je, pre svega, vid klasne borbe. Svaka klasa ima svoju (jednu ili više) politicku partiju. Preko politickih partija klase se bore za ostvarenje svojih ekonomskih, politickih i ideoloških interesa. Zato Lenjin i piše da se u buržoasko-demokratskim zemljama, na izborima, »narod deli na partije, i obicno svaka klasa stanovništva organizujesvoju zasebnu partiju, na primer, spahije, kapitalisti, seljaci, radnici organizuju zasebne partije. Zato se upravljanje narodom u slobodnim zemljama vrši putem otvorene borbe partija i njihovog medjusobnog slobodnog sporazuma«.
Nasuprot ovakvoj, marksistickoj koncepciji, postoje i brojne nemarksisticke. njihova suština je u tome da su klase ekonomsko-sociološke, a politicke partije politicke društvene organizaciji Ima i takvih shvatanja koja nastanak politickih partija vezuju za razlicite morale, religiozne, nacionalne i druge cinioce, pa cak i takvih koja nastanak politickih partija objašnjavaju slucajnošcu. »Politicka partija zahvaljuje za svoj postanak slucajnosti, nju obrazuje ideja vodilja koja proistice iz momentalog istorijskog stanja i vrlo cesto postoji i dalje samo iz tog razloga što vec jednom postoji. Pocetna stvaralacka ideja neke partije može biti nacionalna, religiozna, državno-pravna, humana i ekonomska. Iako se mora priznati da izmedju socijalne klase i politicke partije postoji izvesni unutrašnji odnos ipak treba odlucno naglasiti da isto tako vrlo cesto nastaje partija bez ikakve uzrocne veze sa pripadnošcu socijalnoj klasi«.
I dalje: »Moguce je, a cesto je i slucaj da razlicite socijalne klase (na primer, buržoazija i proletarijat) zastupaju iste politicke principe (na primer, traženje politickih sloboda), isto tako i izvesno religiozno shvatanje... Nije redak slucaj da u jednoj istoj politickoj partiji ima pripadnika razlicitih socijalnih klasa... I najzad, ima slucajeva da razlicite partije zastupaju istu socijalnu klasu«
Dakle, da bi se dokazala teza o neklasnom, vanklasnom odnosno nadlasnom karakteru politicke partije, naglašavaju se tri bitne cinjenice:

a) Da u jednoj klasi ima više politickih partija;
b) Da u pojedinim politickim partijama ima pripadnika razlicitih slojeva i
c) Da ima partija koje zastupaju interese više klasa u društvu.

Tacna je cinjenica da unutar jedne klase ima više politickih partija. Recimo, u okviru buržoaske klase postoje razlicite politicke partije - Demokratksa i Republikanska u SAD, Konzervativna i Liberalna u SR Nemackoj i dr.
Buržoazija je u procesu svoje transformacije Od radnog elementa u parazitski, doživljavala evoluciju. U liberalnoj fazi svoga razvitka, ona formira svoje liberalne politicke partije. Sa ucvršcivanjem svojih pozicija ona se stabilizuje i pocinje da igra konzervativnu ulogu, pa tada nastaju razne konzervativne politicke partije.
U monopolistickoj fazi razvitka kapitalizma, finansijska buržoazija napušta nacela slobodne konkurencije i liberalizma, pa stvara politicke partije cija je osnovna usmerenost nacionalizam i agresivnost na spoljnjem, a želja za kontrolom državnog aparata, na unutrašnjem planu. (Recimo, fašisticke partije).
U periodu državnog kapitalizma stvaraju se politicke partije koje se zalažu za državnu intevenciju u privredi.
Isto tako postoje i unutar buržoazije razliciti slojevi: krupna, srednja, sitna. Buduci da svaki od njih ima drugaciji ekonomski položaj, to iz toga proizilaze razlicit ciljevi i interesi, koje oni žele da ostvare formiranjem svojih posebnih politickih partija.
Unutar radnicke klase, takodje, postoje razlicite politicke partije - komunisticke, socijalisticke, socijaldemokratske (u zapadno-evropskim i skandinavskim zemljama). One postoje narocito u zemljama gde je radnicka klasa razjedinjena, pre svega, zbog nejednakog materijalnog položaja. U nekim zemljama postoji tzv. radnicka aristokratija (SAD, V. Britanija) na jednoj strani i krajnje siromašni radnici na drugoj. Taj nejednaki ekonomski položaj bitno utice na njihovu razlicitu idejnu usmerenost i razlicito politicko ponašanje.
Naravno, postoje i drugi razlozi za stvaranje razlicitih politickih partija unutar radnicke klase. Recimo, cinjenica da se u nju slivaju deklasirani elementi iz razlicitih klasa koji donose i razlicite ideologije i ostalo.
Znaci, cinjenicu da postoji više politickih partija unutar jedne klase treba objašnavati nehomogenošcu klasa. Svaka klasa, i to ne samo buržoazija i proletarijat, vec i srednje klase, imaju u sebi razlicite slojeve i grupe ciji su interesi unekoliko specificni pa imaju potrebe i za posebnom politickom organizacijom i delovanjem.
Medjutim, iako je tacna cinjenica da unutar jedne klase ima više politickih partija, to ne negira tezu o klasnom karakteru politickih partija. To je samo dokaz složenosti i protivurecnosti razvitka klasnog, buržoaskog društva.
Druga cinjenica koja se naglašava u negiranju klasnog karaktera politickih partija jeste okolnost da se u istoj politickoj partiji, pa cak i u njenom najužem vodstvu nalaze ljudi veoma razlicitog klasnog porekla. Navode se primeri buržoaskih partija ciji clanovi ne poticu samo iz redova buržoaske, vec i sitnoburžoaske, pa cak i iz radnicke klase. I obrnuto, navode se razlicite politicke partije cije clanstvo, pa i rukovodstvo ne potice samo iz radnicke, vec i sitnoburžoaske (Lenjin, Plehanov) pa cak i buržoaske klase (Marks, Engels).
Poznati buržoaski sociolog, Pilirim Sorokin, da bi dokazao tezu o nadklasnosti politickih partija, odnosno da bi pobio marksisticku tezu o klasnom karakteru politickih partija, istraživao je koliko je rukovodilaca i ideologa komunistickih i socijalistickih partija iz redova radnicke klase.
I ova cinjenica je tacna, ali to ne negira tezu o klasnom karakteru politickih partija. Za odredivanje karaktera politicke partije nije najhitnije klasno poreklo njenih pripadnika (iako to nije beznacajno), vec ideološko-klasna usmerenost - cije interese štite i protiv cega se bore.
Cinjenicu da se u clanstvu odredjene politicke partije nalaze pripadnici razlicitih klasa, treba objašnjvati njihovim istorijskim razvitkom i njenom ulogom u razvitku društva. Svaka nova, napredna klasa, koja tek stupa na istorijsku pozornicu nudi široko prihvatljiv program. Zbog toga napredni pripadnici drugih klasa i slojeva da bi potpomogli njenu borbu, prihvataju njenu ideologiju i pristupaju u njenim politickim partijama.
U istoriji je bilo dosta takvih slucajeva. Obrazovani i napredni pojedinci iz redova vladajuce klase, narocito njene mlade generacije, odbacivali su ideologiju svoje klase i prihvatili ideologiju progresivne, revolucionarne klase. To se narocito dešavalo u prelomnim epohama. Jedan deo plemstva pristupio je buržoaziji u periodu buržoaskih revolucija, a takodje jedan deo buržoaske klase otrgnuo se od svoje klase i pristupio proletarijatu, u periodu socijalistickih revolucija.
Progresivni mislioci napuštaju svoju klasu kad unutar nje ne mogu više da nalaze oslonac za svoju stvaralacku akciju. Na primer, Marks i Engels su poceli da ostvaruju svoju politicku i naucnu aktivnost u okviru najradikalnijeg krila nemacke buržoazije. Ali kako im je postalo nemoguce da sa pozicija te klase, odnosno tog njenog krila, ostvaruju svoje revolucionarne ideje, oni su potražili oslonac u proletarijatu.
Uostalom i u našoj socijalistickoj revoluciji bio je jedan broj radnika i seljaštva koji su bili pasivni, pa cak i protiv nje, a s druge strane bilo je inteligencije i ostalih pojedinaca koji su poticali iz redova buržoaske klase, a veoma aktivno su uzeli ucešca za pobedju revolucije. U suštini ipak osnovna zakonitost nije narušena - eksploatisane mase su bile za revoluciju, a eksploatatorska klasa, svojim najvecim delom je bila protiv.
Imajuci u vidu baš tu klasnu bifurkaciju, Marks i Engels, u Manifestu pišu: Sukobi medju klasama starog društva uopšte mnogostruko pomažu razvitak proletarijata. Buržoazija se nalazi u neprekidnoj borbi: spocetka protiv aristokratije; docnije protiv delova same buržoazije, ciji interese dolaze u protivurecnost s napretkom industrije; uvek protiv buržoazije svih stranih zemalja. U svim tim borbama ona je prinudena da apeluje na proletarijat, da traži njegovu pomoc i da ga tako uvalci u politicki pokret. Tako ona sama dodaje proletarijatu svoje sopstvene elemente obrazovanja, tj. pruža mu oružje protiv same sebe.
Zatim, kao što smo vidcli, uslcd napretka industrije citavi delovi vladajuce klase bivaju bacani u proletarijat ili bar ugroženi u životnim uslovima. I to donosi proletarijatu masu elemenata obrazovanja.
Dakle, da bi se dokazala teza o neklasnom, vanklasnom odnosno nadlasnom karakteru politicke partije, naglašavaju se tri bitne cinjenice:

a) Da u jednoj klasi ima više politickih partija;
b) Da u pojedinim politickim partijama ima pripadnika razlicitih slojeva i
c) Da ima partija koje zastupaju interese više klasa u društvu.

Tacna je cinjenica da unutar jedne klase ima više politickih partija. Recimo, u okviru buržoaske klase postoje razlicite politicke partije - Demokratksa i Republikanska u SAD, Konzervativna i Liberalna u SR Nemackoj i dr.
Buržoazija je u procesu svoje transformacije Od radnog elementa u parazitski, doživljavala evoluciju. U liberalnoj fazi svoga razvitka, ona formira svoje liberalne politicke partije. Sa ucvršcivanjem svojih pozicija ona se stabilizuje i pocinje da igra konzervativnu ulogu, pa tada nastaju razne konzervativne politicke partije.
U monopolistickoj fazi razvitka kapitalizma, finansijska buržoazija napušta nacela slobodne konkurencije i liberalizma, pa stvara politicke partije cija je osnovna usmerenost nacionalizam i agresivnost na spoljnjem, a želja za kontrolom državnog aparata, na unutrašnjem planu. (Recimo, fašisticke partije).
U periodu državnog kapitalizma stvaraju se politicke partije koje se zalažu za državnu intevenciju u privredi.
Isto tako postoje i unutar buržoazije razliciti slojevi: krupna, srednja, sitna. Buduci da svaki od njih ima drugaciji ekonomski položaj, to iz toga proizilaze razlicit ciljevi i interesi, koje oni žele da ostvare formiranjem svojih posebnih politickih
partija.
Unutar radnicke klase, takodje, postoje razlicite politicke partije - komunisticke, socijalisticke, socijaldemokratske (u zapadno-evropskim i skandinavskim zemljama). One postoje narocito u zemljama gde je radnicka klasa razjedinjena, pre svega, zbog nejednakog materijalnog položaja. U nekim zemljama postoji tzv. radnicka aristokra-tija (SAD, V. Britanija) na jednoj strani i krajnje siromašni radnici na drugoj. Taj nejednaki ekonomski položaj bitno utice na njihovu razlicitu idejnu usmerenost i razlicito politicko ponašanje.
Naravno, postoje i drugi razlozi za stvaranje razlicitih politickih partija unutar radnicke klase. Recimo, cinjenica da se u nju slivaju deklasirani elementi iz razlicitih klasa koji donose i razlicite ideologije i ostalo.
Znaci, cinjenicu da postoji više politickih partija unutar jedne klase treba objašnavati nehomogenošcu klasa. Svaka klasa, i to ne samo buržoazija i proletarijat, vec i srednje klase, imaju u sebi razlicite slojeve i grupe ciji su interesi unekoliko specificni pa imaju potrebe i za posebnom politickom organizacijom i delovanjem.
Medjutim, iako je tacna cinjenica da unutar jedne klase ima više politickih partija, to ne negira tezu o klasnom karakteru politickih partija. To je samo dokaz složenosti i protivurecnosti razvitka klasnog, buržoaskog društva.
Druga cinjenica koja se naglašava u negiranju klasnog karaktera politickih partija jeste okolnost da se u istoj politickoj partiji, pa cak i u njenom najužem vodstvu nalaze ljudi veoma razlicitog klasnog porekla. Navode se primeri buržoaskih partija ciji clanovi ne poticu samo iz redova buržoaske, vec i sitnoburžoaske, pa cak i iz radnicke klase. I obrnuto, navode se razlicite politicke partije cije clanstvo, pa i rukovodstvo ne potice samo iz radnicke, vec i sitnoburžoaske (Lenjin, Plehanov) pa cak i buržoaske klase (Marks, Engels).
Poznati buržoaski sociolog, Pitirim Sorokin, da bi dokazao tezu o nadklasnosti politickih partija, odnosno da bi pobio marksisticku tezu o klasnom karakteru politickih partija, istraživao je koliko je rukovodilaca i ideologa komunistickih i socijalistickih partija iz redova radnicke klase.
I ova cinjenica je tacna, ali to ne negira tezu o klasnom karakteru politickih partija. Za odredivanje karaktera politicke partije nije najhitnije klasno poreklo njenih pripadnika (iako to nije beznacajno), vec ideološko-klasna usmerenost - cije interese štite i protiv cega se bore.
Cinjenicu da se u clanstvu odredjene politicke partije nalaze pripadnici razlicitih klasa, treba objašnjvati njihovim istorijskim razvitkom i njenom ulogom u razvitku društva. Svaka nova, napredna klasa, koja tek stupa na istorijsku pozornicu nudi široko prihvatljiv program. Zbog toga napredni pripadnici drugih klasa i slojeva da bi potpomogli njenu borbu, prihvataju njenu ideologiju i pristupaju u njenim politickim partijama.
U istoriji je bilo dosta takvih slucajeva. Obrazovani i napredni pojedinci iz redova vladajuce klase, narocito njene mlade generacije, odbacivali su ideologiju svoje klase i prihvatili ideologiju progresivne, revolucionarne klase. To se narocito dešavalo u prelomnim epohama. Jedan deo plemstva pristupio je buržoaziji u periodu buržoaskih revolucija, a takodje jedan deo buržoaske klase otrgnuo se od svoje klase i pristupio proletarijatu, u periodu socijalistickih revolucija.
Progresivni mislioci napuštaju svoju klasu kad unutar nje ne mogu više da nalaze oslonac za svoju stvaralacku akciju. Na primer, Marks i Engels su poceli da ostvaruju svoju politicku i naucnu aktivnost u okviru najradikalnijeg krila nemacke buržoazije. Ali kako im je postalo nemoguce da sa pozicija te klase, odnosno tog njenog krila, ostvaruju svoje revolucionarne ideje, oni su potražili oslonac u proletarijatu.
Uostalom i u našoj socijalistickoj revoluciji Taio je jedan broj radnika i seljaštva koji su bili pasivni, pa cak i protiv nje, a s druge strane bilo je inteligencije i ostalih pojedinaca koji su poticali iz redova buržoaske klase, a veoma aktivno su uzeli ucešca za pobedju revolucije. U suštini ipak osnovna zakonitost nije narušena - eksploatisane mase su bile za revoluciju, a eksploatatorska klasa, svojim najvecim delom je bila protiv.
Imajuci u vidu baš tu klasnu bifurkaciju, Marks i Engels, u Manifestu pišu: Sukobi medju klasama starog društva uopšte mnogostruko pomažu razvitak proletarijata. Buržoazija se nalazi u neprekidnoj borbi: spocetka protiv aristokratije; docnije protiv delova same buržoazije, ciji interese dolaze u protivurecnost s napretkom industrije; uvek protiv buržoazije svih stranih zemalja. U svim tim borbama ona je prinudena da apeluje na proletarijat, da traži njegovu pomoc i da ga tako uvalci u politicki pokret. Tako ona sama dodaje proletarijatu svoje sopstvene elemente obrazovanja, tj. pruža mu oružje protiv same sebe.
Zatim, kao što smo videli, uslcd napretka industrije citavi delovi vladajuce klase bivaju bacani u proletarijat ili bar ugroženi u životnim uslovima. I to donosi proletarijatu masu elemenata obrazovanja.
Naposletku, u vreme kada se klasna borba približava rešenju, proces raspadanja u okviru vladajuce klase, u okviru celog starog društva, uzima tako žestok, tako oštar karakter da se jedan nemali deo vladajuce klase odrice od nje i prikljucuje revolucionarnoj klasi, klasi koja u svojim rukarrra nosi buducnost. I zato, kao što je nekad jedan deo plemstva prešao na stranu buržoazije, tako sada jedan deo buržoazije prelazi na stranu proletarijata, a narocito jedan deo buržuja-ideologa, koji su se uzdigli do teoretskog razumevanja celokupnog istorijskog kretanja«.
U ovome citatu vec je dat odgovor i na treci argument kojim se osporava klasni karakter politickih partija, zbog cinjenice da je u istoriji razvitka društva bilo i takvih politickih partija koje su se borile za interese citavog, ili bar veceg dela društva. Kao primer za to navode se buržoazija i proletarijat. Prva, u periodu rušenja feudalizma, odnosno drugi, u periodu rušenja kapitalizma.
Medjutim, ono što kvalitativno razlikuje aktivnost politickih partija ovih dveju klasa jeste cinjenica da buržoaske politicke partije samo odredjeno vreme istupaju kao predstavnici interesa citavog društva. Cim buržoaska klasa preuzme politicku vlast u svoje ruke, ona podredjuje interese ostalih klasa svojim uskoklasnim interesima. Time su gradanske partije otkrile svoju klasnu suštinu. One drugacije i nisu mogle da postupe, jer bi došle u sukob sa onim zašto su povele borbu - sa prirodom buržoaskih društvenih odnosa. Sasvim su drugacijeg karaktera politicke partije proletarijata. One se trajno bore za opštedruštvene interese - kako u periodu rušenja kapitalizma i stvaranja socijalizma tako i posle preuzimanja politicke vlasti, u socijalizmu.
Zbog toga se ni ova cinjenica, da u odredjenim konkretnoistorijskim okolnostima razlicite klase mogu imati odredjene zajednicke interese, ne može koristiti za dokazivanje teze o nadklasnom karakteru politickih partija. Ovo utoliko pre što nikada nije došlo doslivanja tih razlicitih partija i klasa u jednu, jednistvenu. To jedinstvo interesa uvek je bilo privremeno.
Uostalom, svaka konkretna politicka partija zastupa i razvija opšte interese, ako je to uslov i forma razvitka njenog klasnog interesa. Danas bi teško mogla da se ostvaruje bilo koja politicka partija, ako bi delovala samo sa pozicija svojih usko klasnih interesa. Zbog toga sve politicke partije svoju aktivnost nacelno usmeravaju ka ostvarenju opštih ciljeva, jer je to najbolja forma za ostvarenje svojih klasnih interesa. S obzirom na to jasno je zbog cega se buržoaska država angažuju na rešavanju najkrupnijih problema radnicke klase i radnih ljudi uopšte. Ugrožavajuci opšte, one bi ugrozile i svoj klasni interes. Recimo, na izborima ne bi dobile dovoljan broj glasova i sl.
Da rezimiramo. Politicke partije su klasne organizacije, njihov nastanak i aktivnost klasno su uslovljeni. Ta veza je toliko cvrsta da se uticaj politicke partije odredjuje uticajem njene klase u društvu. Ako, recimo, raste uticaj buržoazije, kao vladajuce klase, proporcionalno raste i utcaj njenih politickih partija. Tada njenim politickim partijama pirstupaju i pripadnici drugih klasa. Medjutim, sa pramenom njene uloge i moci i sa sve vecom afirmacijom proletarijata, slabe gradanske, a jacaju radnicke politicke partije. Po meri toga i sve veci broj pojedinaca, narocito iz redova radnicke, pa i stinoburžoaske klase prelazi iz buržoaskih u radnicke politicke partije.
Odnos izmedju klasa i partija, koji smo ovde tretirali, u stvarnosti je mnogo složeniji i neodredjenji. Na to utice niz faktora: društveno-politicki, nacionalni, rasni, religiozni, kulturni, istorijsko-tradicionalni i dr. Ukazacemo, ukratko na najvažnije.
Dok je buržoazija igrala progresivnu ulogu, dotle su u njene politicke partije stupali pripadnici ne samo iz njene klase, vec i ostalih - radništva, seljaštva i dr. Cim je buržoazija pocela da igra reakcionarnu ulogu, a proleterijat poceo da ostvaruje ulogu progresivnog istorijskog razvitka, onda su nastala i politicka grupisanja pod zastavom njegovih partije. Ovo je posebno karakteristicno za pripadnike sitnoburžoa-ske klase koja je kako svo vec videli citava prevrtljiva, protivurecna, nestabilna, pre svega ekonomski, ali zbog toga i politicki, ideološki, moralno.
Nacionalni interesi, pozitivni ili negativni, mogu da budu razlog okupljanja pripadnika razlicitih klasa u iste politicke partije. Recimo, partije koje svoju programsku i prakticnu aktivnost usmeravaju na ostvarenje nacionalnog oslobodenja, okupljaju pripadnike gotovo svih socijalnih klasa. Ili, ideja nacionalnog porobljavanja ostalih nacija od strane Nemacke, ujedinila je pripadnike svih društvenih klasa u nemacku nacionalsocijalisticku partiju, sa Hitlerom na celu.
Rasni faktor je takodjc veoma važan. To potvrduje, kako navedeni primer Nemacke nacionalsocijalisticke partije, tako i primer Crnaca u SAD. Naime svi Crnci za vreme Ruzvelta, bez obzira na njihov socijalni status i klasno poreklo, pomagali su Demokratsku partiju i Ruzvelta koji se odlucno suprotstavio fašizmu.
I religija može da bude veoma važan faktor ideološkog ubedenja i politickog opredjeljenja. To najbolje pokazuje primer demohrišcanske partije koja okuplja pripadnice veoma razlicitog socijalnog porekla - sitna buržoazija, radništvo, seljaštvo. Uostalom, zbog nje se pocepala citava radnicka klasa na dva osnovna krila - radnike ateiste, koji se slivaju u komunisticke partije i radnike teiste, koji se vezuju za demohrišcanske politicke partije.

7. IDEJNA FIZIONOMIJA POLITICKIH PARTIJA

Pri klasifikaciji politickih partija, receno je da je najznacajnija podela ona koja se vrši prema njihovoj klasnoj suštini. S obzirom na to, u savremenom buržoaskom društvu, postoje dve osnovne politicke partije: buržoaske i radnicke. Pored njih, gotovo uvek, postoje i razne sitnoburžoaske partije.
Sve do kraja XIX veka, postojale su dve osnovne vrste gradanskih partija: konzervativne i liberalne. Sam naziv ukazuje na njihovu idejnu orijentaciju. Konzervativne su bile okrenute prema starim, feudalnim odnosima, dok su se liberalne borile za pobedju novog buržoaskog društvenog sistema. Ovakva najjednostavnija podela postojala je u Engleskoj. Medjutim, pocetkom XX veka sa pojavom Laburisticke partije, ta podela bila je narušena.
U drugim zemljama nije postojala tako jednostavna podela politickih partija. Recimo, u Francuskoj, ta podela je bila mnogo razudenija, s obzirom da su se i onzervativna i liberalna parlija delile odnosno objedinjavale niz razlicitih politickih frakcija - struja. Tu su se konzervativne snage slile u dve politicke partije: monarhiste i bonapartiste. Monarhisti su se podelili na legitimiste i orleaniste. Ali, bez obzira na naziv, sve ove partije su štitile stare društvene odnose.
Zastupnici liberalnih shvatanja politicki su se organizovali u nekoliko razlicitih partija, od kojih su dve najpoznatije: oportunisti i radikali. Oni su, zapravo, predstavljali levo i desno krilo Liberalne partije. U politickom životu pojedinih zemalja nekad su veci uticaj imali jedni, a drugi put - drugi. U praksi, ove frakcije unutar pojedinih partija su se medjusobno približavale ili udaljavale. Nekada ravnopravno egzistiraju, drugi put jedno krilo potisne drugo, ali zadrže naziv partije, a ne svoje frakcije (recimo, slucaj sa radikalima u Engleskoj). Negde su se ove frakcije potpuno razišle (recimo, u skandinavskim zemljama), pa su se radikali, kao levo krilo liberalne partije približavali radnickim - socijalistickim partijama, dok su liberali skretali udesno. Tako je njihova idejna orijentacija pocela da postaje konfuzna.
Sa pojavom radnickih politickih partija ta situacija postaje još konfuznija, mada se razlicito izražavala. Tamo gde su bile dve osnovne partije - konzervativna i liberalna (npr. u Engleskoj), zamenjene su konzervativnom i radnickom - laburistickom.
U drugim zemljama stare partije su nastavile da egzistiraju, iako su nastajale i razne nove partije - socijalisticke, komunisticke, socijaldemokratske i dr. Tako je situacija postojala još zamršenija.
Zbog toga bi trebalo ukazati ukratko na idejnu fizionomiju, bar nekih savreme-nih politickih partija.
Demohrišcanske partije predstavljaju posebnu vrstu gradanskih politicih partija. Po svom klasnom sastavu su heterogene. Okupljaju pripadnike razlicitih klasa -krupne kapitaliste, sitnu buržoaziju, (srednji seljaci, službenici, zanatlije, slobodne profesije) i radnike, njihova osnovna orijentacija je na »hrišcanski socijalizam«. To znaci, nastojanje da se ostvari socijalna pravda i humanizam, da se poboljša položaj radnicke klase, ali uz poštovanje i ocuvanje privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju. Ali pošto su to dva sasvim suprotna postulata, to je i citava njihova idfeologija pritivurecna, sa puno primesa utopijskog. Zagovarajuci ideju pravde ta ideologija podstice, ali istovremeno zagovarajuci klasni mir, ona parališe pokret naprednih snaga i otupljuje njihovu revolucionarnu oštricu.
Ta njihova protivurecna ideologija formira se, s jedne strane, zbog njihovog veoma heterogenog klasnog sastava, a sa druge, zbog politickog položaja i uloge koju igraju u društvu.
Naime, ove partije nastoje da zauzmu položaj politickog centra, izmedju levo i desno orijentisanih snaga u društvu. Takav položaj odredjuje i njihovu specificnu ulogu, zbog cega one nastoje da pomire ekstremne, krajnje suprotne interese.
Znacajno je još naglasiti da njihova ideologija ima dosta primesa religioznog. Po njima principe državne politike treba formulisati prema religioznim idealima. Zalažuci se za te principe ove partije produbljuju unutrašnje konflikte, jer radnike hrišcane, vernike suprostavljaju radnicima ateistima, nevernicima.
Ti unutrašnji sukobi i neslaganja politicki imobilišu potencijalne porgresivne snage koje se nalaze unutar tih partija.
Socijalisticke partije su politicke organizacije radnicke klase. U pojedinim zemljama u njih ulaze u predstavnici sitno bužoaske klase. Nastale su krajem XIX i pocetkom XX veka. Svoju idejnu fizionomiju zasnovale su na shvatanjima Druge internacionale.
njihova karakteristika je da su dosta masovne, brojne, ali i dosta nejedinstvene, heterogene u shvatanjima.
U velikom broju evropskih i vanevropskih zemalja, danas postoje dosta brojne socijalisticke odnosno socijaldemokratske partije. Karakteristicno je da postoje odredjene razlike ne samo u programima i orijentaciji ovih partija u pojedinim zemljama vec postoje razlike i izmedju clanova unutar jedne iste partije.
Osnovni cilj ovih partija je »demokratski socijalizam«. Pod tim izrazom ove partije podrazumevaju borbu za socijalizmom, koji se stvara »mirnim« parlamentarnim sredstvima, tj. sredstvima koja im pruža gradanska demokratija - opšte i jednako pravo glasa, sloboda štampe, sloboda organizovanja, pravo na štrajk, ekonomska demokratija višepatijski sistem itd.
Na taj nacin ove partije apsolulizuju znacaj bužoaskcdemokratije i mirnog puta u socijalizam.
Nema sumnje da ideja mirnog puta u socijalizam ima realnog osnova u praksi (strukturne promene u buržoaskom nacinu proizvodnje i izmene odnosa snaga progresa i reakcije) i da je ne treba odbacivati. Ali isto tako tu ideju ne treba apsolutizovati. Uostalom, ideolozi tih partija, više od pola veka, aktivno zagovaraju ideju stvaranja socijalizma mirnim putem, a u praksi ona nigde nije realizovana.
Negirajuci potrebu oružane borbe u stvaranju socijalizma ove partije su objektivno razvijale ideje oportunizma i revizionizma u medjunarodnom radnickom pokretu odnosno stvorile su kompromise i ublaživale klasne suprotnosti na nacionalnom planu.
Komunisticke partije su mlade. One se formiraju posle prvog svetskog rata. Idejnu fizionomiju fundirale su na shvatanjima Trece internacionale.
Najprogresivnije snage u medjunarodnom radnickom pokretu smatrale su da su se socijaldemokratske radnicke partije velikog broja zemalja kompromitovale i izdale interese radnicke klase, pošto su podržale poziv svojih nacionalnih buržoazija da udu u imperijalisticki rat. Zato je došlo do njihovog izdvajanja i formiranja komunistickih partija.
One kao centralni cilj svoga pokreta proglašavaju borbu za socijalizam. U tome se ne razlikuju od socijalistickih partija. Razlika izmedju njih je u shvatanju nacina, sredstava i puta kako doci do socijalizma.
U pocetku one su se izjašnjavale iskljucivo za stvaranje socijalizma nasilnim putem. Mnoge su ta svoja shvatanja kasnije ublažile, dozvoljavajuci i druge mogucno¬sti stvaranja socijalizma. Medjutim, pod ulicajem Staljina najjace komunisticke partije dugo su ostale pri prvobitnom shvatanju, što je dovelo do dogmatskog revizionizma, neslaganja i razmimoilaženja izmedju pojedinih partija u medjunarodnom komunistickom pokretu.
I danas postoje znacajne razlike u organizaciji, ulozi, uticaju, koje imaju pojedine komunisticke partije na društveni razvoj, po pojedinim zemljama. Te razlike su narocito velike izmedju komunistickih partija u socijalistickim i kapitalistickim zem¬ljama.
Ali, bez obzira na njihovu masovnost i uticaj, u pojedinim zemljama, one su danas, nema sumnje, politicke partije sa najprogresivnijom orijentacijom.
Naravno, po svojoj idejnoj orijentaciji i ove parlije nisu apsolutno jedinstvene. Postoje razlike i izmedju ovih partija po pojedinim zemljama, pa i medju clanovima unutar jedne partije. Ali, te razlike su mnogo manje nego kod ostalih partija.

8. LENJINOV KONCEPT POLITICKE PARTIJE

U jedan od najvecih Lenjinovih doprinosa marksizmu ubraja se i stvaranje politicke partije novog tipa - radnicke revolucionarne partije. Stvaralacki prime-njujuci marksisticku teoriju o politickim partijama u konkretnim istorijsko-nacionalnim i društveno-ekonomskim uslovima, on se zalaže za organizovanje radnika u posebnu politicku partiju. Suprotstavljajuci se veoma raširenoj teoriji spontanosti, Lenjin je zastupao stav o potrebi formiranja svesne i veoma organizovane politicke partije. Poznata je njegova teza da klasna svest može biti uvezena radnicima spolja, a da ulogu posrednika u tome procesu može najadekvatnije da ostvari radnicka politicka partija. Zbog toga je poseban znacaj pridavao ulozi revolucionarne radnicke politicke patije koja jespremna i sposobna da politicki organizuje radnicku klasu i osmisli njenu klasnu borbu.
Da bi takav cilj ostvarila politicka partija mora da bude i specificno organizovana. Ona ne može da obuhvati celu klasu, vec samo najsvesnije i najaktivnije pojedince. S obzirom na kpnkretne društveno-istorijske uslove, u kojima deluje, ona mora da bude strogo centralizovana, konspirativna i kadrovska - sastavljena samo od proverenih, prekaljenih, profesionalnih revolucionara.
Citava organizacija partije je zasnovana na principu demokratskog centralizma. To znaci da su najviši partijski organi izborni, odgovorni i smenjivi. Biraju se demokratskim putem, a za svoj rad odgovaraju kongresu partije. Ali, isto tako, odluke viših organa, koje su takodje demokratski donete, obavezne su za niže organe.
Sa jacanjem partije, Lenjin se zalagao za širenje unutarpatijske discipline. Vec u Nacrtu statuta koji je Lenjin predložio II kongresu partije (1903), izneti su stavovi: obnavljanje sastava centralnih partijskih organa; autonomija lokalnih komiteta da odlucuju u delokrugu svoga rada; pravo clana partije da se obraca Centralnom komitetu i dr.
Za odredjeno vreme i prilike, prema Lenjinovoj koncepciji partija se sve više približava citavoj klasi, skoro da se poistovecuje sa njom. “Mi smo partija klase i zato gotovo citava klasa (a u ratnim vremenima, u epohi gradanskog rata, i citava klasa bez izuzetka) mora delovati na rukovodenje naše partije, mora se što je moguce tešnje pribiti uz našu partiju...”
U Lenjinovom konceptu partije, posebna pažnja je posvecena coveku - pojedincu, clanu partije.
Svaki clan partije mora da se bori za ostvarenje njenih ciljeva, ali i partija je odgovorna za svakog svog clana. Clan partije mora da živi partijskim životom, da se bori za dosledno ostvarenje njenih odluka. Medjutim, on ne može samo mehanicki i »slepo« da izvršava odluke partije, vec mora aktivno i kreativno da ucestvuje u procesu formulisanja i donošenja tih odluka. Svako ima pravo da slobodno i demokratski izražava svoje mišljenja, ali isto tako i obavezu da poštuje odluku vecine. Bilo kakvo sektaštvo odnosno frakconaštvo, u partiji, nedopustivo je.
Ovakav Lenjinov koncept bio je kritikovan kako od liberala i reformista, tako i od oportunista, pa cak i od samih njegovih pristalica i saradnika. Oportunisti su zastupali tezu da partija treba da se otvori i prema neprolcterskim slojevima. Trocki kritikuje Lenjina zbog navodnog centralizma i apsolutizma, dokazujuci da njegovi metodi vode zameni partije centralnim komitetom, a ovoga, Lenjinom - licno. Plehanov, pak, osuduje Lenjina zbog navodnog anarhizma, dokazujuci da se njegova koncepcija partije približava koncepciji Buharina i Blankija.
Istorijski tok dogadaja ne samo da je potvrdio ispravnost Lenjinove koncepcije, vec je i pokazao daje ona bila najbolje moguce rešenje za date prilike. Cak i danas ta koncepcija je aktuclna, kako za teoriju tako i za praksu. Mada stoji cinjenica da je taj koncept u praksi mnogo iskrivljavan i zloupotrebljavan. To se i danas cini.

9. PERSPEKTIVA POLITICKIH PARTIJA

Teorijskih radova o perspektivi politickih partija ima veoma malo. Ipak, i ta malobrojna teorijska saznanja dozvoljavaju da se formulišu neki zakljucci.
Perspektiva politickih partija je u njihovom odumiranju. Taj proces nece biti ni brz, ni kratkotrajan. Naprotiv, on ce ici postepeno i dosta sporo -brzinom odumiranja klasa i stvaranja visoko razvijenog socijalistickog društva.
Osnovni uslovza to je ostvarenje visokog stepena homogenosti društva, odnosno likvidacije, pre svega, ekonomskih nejednakosti, kao i svih ostalih - klasnih, ideoloških, nacionalnih, rasnih, religioznih.
Drugi uslov je aktivno ucešce svakog pojedinca u politickom životu. To ucešce svakog gradanina trebalo bi da bude na nivou partijskog aktiviste. Time nestaju aktivisti kao profesionalni politicari, a sa njima i opasnost od birokratizacije.
Treci uslov je ostvarenje,-do odredjene mere, procesa odumiranja države kao politickog instrumenta vladajuce klase. Pošto ce kao klasna institucija odumreti i država i politicke partije, treba naglasiti da je uslov za odumiranje države, pored ostalog, i prethodno odumiranje politickih partija. Ali, isto tako, jedan od uslova za odumiranje politickih partija je delimicno odumiranje države odnsno njena takva organizacija koja ce omoguciti demokratizaciju društvenih odnosa i pružiti mogucnost svakom gradaninu da aktivno ucestvuje u upravljanju društvom.
Proces odumiranja politickih partija ce se ostvarivati i iznutra i spolja. Unutra ce se ostvarivati kroz sve vecu demokratizaciju odnosa izmedju clanstva i rukovodstva, a spolja, kroz sve vece podrušlvljavanje poltickih partija i njihovo otvaranje prema društvu.
Neki autori smatraju da bi se proces odumiranja politickih parija mogao podeliti u tri osnovne faze. Prolazeci kroz svaku od ovih faza, pod predjuslovima koje smo naveli, politicka patija bi sve vize gubila osnovna obležja partije i tako bi se »pretvarala u neku drugu organizaciju ili prosto nestajala, tako da iz nje ne nastaje nikakva druga organizacija«.
U prvoj fazi, politicka partija ce i dalje vršiti državnu vlast, ali sve manje na stari nacin. Zapravo, odluke koje ce samostalno donositi državni organi bice sve brojnije, odnosno bice sve manji broj odluka koje ce prethnodno biti razmatrane i donete od strane partijskih, pa tek onda od strane državnih organa. Politicka partija ce donositi samo najvažnije odluke, kojim se odredjuje opšti pravac privrednog i drutšvenog razvitka.
U drugoj fazi, politicka partija ce i dalje raspravljati o nekim konkretnim pitanjima, o kojima inace odlucuju društveni organi. Nekada ce cak zauzimati odredjene stavove i donositi odluke, ali one nece imati obavezni karakter, cak ni i za clanove partije, vec ce više delovati kao smernica za odredjeno politicko delovanje. Na taj nacin, clanovi partije sticu znatnu samostalnost i slobodu, a politicka partija odumire kao partija, delujuci u masama, sve više kao vaspitna orgnaizacija.
U trecoj fazi, politicka partija prestaje da donosi bilo kakve odluke o konkretnim pitanjima. Ona samo povremeno raspravlja, diskutuje o pojedinim pitanjima. Pa cak i takve rasprave postaju sve redje. Na taj nacin politicka partija potpuno išcezava ili se pretvara u politicko vaspitnu organizaciju koja samo propagira opšte ciljeve. Time se stvara prostor da gradani preuzimaju, u svoje ruke, dotadašnje funkcije politicke partije. Kad njihova svest bude toliko razvijena da mogu u potpunosti preuzeti politicke funkcije onda potpuno nestaju i politicke partije, cak i kao politicko vaspitne organizacije.
Naravno i po nestanku politickih partija ljudi ce se u procesu društvenog života, udruživati slobodno sa drugim ljudima koji imaju iste stavove da bi ih realizovali. Ali ta udruženja nisu stalna, vec se formiraju od slucaja do slucaja. Tako, konacno nestaju politicke partije kao trajne organizacije, a svaki gradanin postaje potpuno samostalna politicka jedinka.

10. DOMACA PARTIJSKA PANORAMA

Površan pogled na domacu višestranacku politicku scenu pokazuje njene dve osnovne karakteristike: veliki broj politickih partija i raznovrsnost motiva njihovog politickog organizovanja.
Za dve godine postojanja višestranackog politickog sistema, kod nas je formiran ogroman broj politickih partija. Prema Službenom glasniku Srbije (od 14. avgusta 1992. godine) u Srbiji ima 85 registrovanih politickih partija. To su partije koje su zvanicno registrovane uz puni identitet (naziv, ime predsednika, adresa uprave, telefon).
Druga karakteristika našeg višestranackog sistema je raznovrsnost motiva organizovanja politickih partija. Kod jednih politickih partija dominiraju politicki, kod drugih ideološki, kod trecih nacionalni, kod cetvrtih socijalni, kod petih religiozni, kod šestih ekološki itd. Neke partije su okrenute odredjenim regionima, a druge Jugoslaviji, Evropi, cak svetu. Pojedine politicke partije, obicno slicne programske orijentacije, spajaju se i nastaju razni savezi i udruženja, a druge se raspadaju, pa nastaje veci broj razlicitih politickih partija. I konacno, neke politicke partije svojim programom i nazivom okrenute su prošlosti, druge buducnosti. Najveci broj njih je usmeren na sadašnjost. tome govore karakteristicni nazivi pojedinih politickih partija: Udruženje gradana za bolju Grocku - "Zora", Radikalna stranka 21 veka, Stara radikalna stranka, Narodna radikalna stranka, Srpska radikalna stranka, Radikalna stranka "Nikola Pašic", Partija prirodnog zakona, Velika roken rol partija, Moravska partija, Užicki pokret, Liga za Pancevo - stranka umerenog napretka, Svesrpski savez "Milana Ð. Nedica", Evropski pokret u Srbiji iz Novog Pazara, Pokret za mir i slogu Muslimana i Srba iz Sjenice, Pokret za zaštitu ljudskih prava, Savez svih Srba sveta, Srpska Svetosavska stranka.
Tu su i Savez komunista - Pokret za Jugoslaviju, Novi komunisticki pokret, Srpski pokret obnove, Socijalisticka partija Srbije, Ekološka stranka, Liberalna partija, Narodna stranka, Narodna seljacka stranka, Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije, Srpska demokratska stranka (za Srbiju), Demokratska stranka slobode, Demokratska stranka "Davidovic - Grol", Demokratska pedagoška stranka, Demokratska narodna stranka, Demokratska zajednica vojvodanskih Madara, Reformska demokratska stranka Vojvodine, Demokratski savez vojvodanskih Hrvata, Partija za demokratsko delovanje iz Preševa itd.
Kao Sto se iz naziva vidi najveci broj politickih patija se vezuje i svoj imidž gradi na pojmovima: demokratija i radikalizam. Medjutim, njihovo dosadašnje delovanje u praksi pokazuje da veliki broj njih nema mnogo a jedan broj njih nema gotovo nikakve veze sa demokratijom, ni sa radikalizmom.
Povodom velikog broja politickih partija u Srbiji, normalno se postavlja pitanje: odakle ih je toliko? U tom pogledju Srbija i jeste i nije specificna. Specificna je u tom smislu što mali broj zemalja danas u svetu ima tako veliki broj politickih partija. Zemlje koje imaju tradiciju u višestranackom politickom organizovanju, obicno imaju dve, neke tri ili, eventualno, nekoliko masovnih, jakih, uticajnih politickih partija. Ostale partije su malobrojne, sa malim politickim uticajem. Ali, broj tih partija nije toliki kao kod nas.
Erupcija veišstranackog organizovanja u Srbiji u izvesnom smislu ne iznenaduje. Takve pojave su karakteristicne za zemlje koje naglo, brzo prelaze iz jednopartijskih u višepartijske, a posebno iz totalitarnih u demokratske sisteme. Poznat je slucaj Španije u kojoj je posle rušenja dugogodišnjeg diktatorskog, fašistickog sistema došlo do formiranja nekoliko stotina raznih politickih partija.
U takvim slucajevima posle nekoliko izbornih turnusa, malobrojne, neafirmisane politicke partije, bez znacajnijeg politickog ugleda i uticaja spajaju se sa drugim politickim partijama ili se jednostavno gase, a njihovo clanstvo se preliva u druge, uglavnom najsrodnije politicke partije.

Konkretno, kod nas, uticaj nekih politickih partija u politickom životu je zanemarljiv. To su obicno malobrojne politicke partije i retko se oglašavaju. Takav je slucaj, narocito u poslednje vreme, sa strankom Jugoslovena (koja je ranije bila parlamentarna partija, sve do prelaska njenog poslanika u Demokratsku stranku). Takav slucaj je i sa Savezom svih Srba sveta, Pokretom za zaštitu ljudskih prava. Nasuprot njima, ima malih ali veoma aktivnih, nekada cak agresivnih politickih partija. Vezujuci se za velike politicke partije one se veoma cesto oglašavaju kroz svoju medijsku promotivnu aktivnost. Takve su Srpska narodna obnova, Nova demokratija, Srpska svetosavska Stranka, Srpska liberalna stranka, Narodna radikalna stranka. Izuzetnu pažnju, oglašavajuci se svojim saopštenjimaoaktuelnim politickim dogadajima, privukla je Demokratska pedagoška stranka Jugoslavije.

LITERATURA

1. R. Lukic: Politicke stranke. Nucna knjiga, Beograd, 1966.
2. Boris Ziherl: Dijalekticki I istorijski materijalizam, knjiga II, Rad, Beograd, 1952.
3. D. Jankovic: O politickim stranakama u Srbiji XIX veka. Beograd 1951.
4. Dr. Predrag Aleksic, Dr. Vlajko Petkovic, Socilolgija, Beograd, 1992.

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | HEMIJA I INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi