POJAM I PREDMET PSIHOLOGIJE
Nastanak i razvoj psihologije kao nauke

1. RAZVOJ PSIHOLOGIJE

Interes za psihologiju star je koliko i ljudsko društvo, jer je čovek oduvek želeo da upozna ljude oko sebe, sazna šta oni misle, žele i nameravaju. Od toga je zavisilo njegovo blagostanje, a vrlo često i opstanak. No, uprkos svega, toga, psihologija kao samostalna nauka relativno je mlada - stara je jedva nešto preko sto godina. Zbog toga je psiholog Herman Ebinghaus (1850-1909) rekao da psihologija »ima dugu prošlost, a kratku isto istoriju«.
Kad je reč o istorijskim korenima psihologije, onda se može reći da oni, s jedne strane, potiču iz filozofije, a s druge, iz prirodnih nauka. Filozofski koreni psihologije, a time i njeni prvi počeci, vezani su za filozofsku misao starih Grka

Reč »psihologija« potiče od reči psihe (duša) i logos (nauka). U prevodu to znači daje psihologija »nauka o duši«. Ova definicija ima svoj istorijski smisao, pa je tako i tumačimo. Kovanica »psihologija« nastala je znatno kasnije, a prvi je upotrebio pesnik i filozof Marko Marulić, oko 1517. godine.
Sve do druge polovine XIX veka, psihologija je bila deo filozofije i korišćena je za objašnjenje nekih filozofskih postavki. Za razvoj psihologije kao nauke veliki uticaj imali su filozofski pravci racionalizam i empirizam.
Među racionalistima najveći uticaj su imali filozofi Rene Dekart (1596-1650) i Baruh Spinoza (1632-1677). Dekartovi filozofski nazori imali su jak uticaj na neke psihološke pravce, a posebno na geštalt-psihologiju. Dekart je priznavao dve supstance (dušu i telo).
Baruh Spinoza priznavao je samo jednu supstancu, koja je bila i duhovna i materijalna. Ovaj filozof je izučavao i konflikte u ljudskom ponašanju, pa bi se s pravom mogao smatrati prethodnikom dinamičke psihologije.
Među filozofima empirijske orijentacije za razvoj psihologije poseban značaj je imao Džon Lok (1632-1704). Od svih filozofa novog veka on je svojim empirizmom najviše uticao na karakter i pravac razvoja psihologije. Poseban uticaj ovaj filozof je imao na osnivača psihologije kao samostalne nauke, psihologa Viljema Vunta (1832-1920).
Polazeći od kriterijuma preuzetih iz prirodnih nauka da se jedna nauka može zvati tim imenom pod uslovom da svoje nalaze eksperimentalno dokaže, formiranje psihologije kao nauke smatra se osnivanjem Prve psihološke laboratorije u Lajpcigu 1879. godine - od strane psihologa Viljema Vunta.
Međutim, jedna grupa psihologa, za datum formiranja psihologije kao nauke uzima pojavu knjige »Principi fiziološke psihologije« (1873-74) godine, koju je napisao Viljem Vunt. Ovi autori navode da je u toj knjizi V. Vunt jasno defi- predmet istraživanja i metode kojima se on istražuje, što je bitno za formiranje nauke.

Period razvoja naučne psihologije od njenog osnivanja do danas mogao bi se podeliti na tri etape:
Prva etapa razvoja naučne psihologije karakteriše se uticajem prirodnih nauka, naročito fizike i hemije. Pod uticajem ovih nauka psihologija pokušava da otkrije osnovne elemente u čovekovom psihičkom životu, i na osnovu njih izučava ljudsko ponašanje. U tom periodu vrše se obimna istraživanja, a naročito se ispituje osjetljivost kože, zatim čula vida, sluha, kao i drugih čula. Psihologija pokušava da odgovori na pitanje šta sve čovek radi. Psihologiju nije interesovao čovek kao individua, već neke vrednosti, dobijene eksperimentalnim istraživanjima. Rezultati koji su postignuti, bili su polazna osnova za dalju klasifikaciju i definisanje najjednostavnijih psihičkih procesa i metoda njihovog istraživanja. Istovremeno, značajna istraživanja na području pamćenja i zaboravljanja izvršio je psiholog Herman Ebinghaus, koja su i danas aktuelna.
Druga etapa razvoja psihologije karakteriše se uticajem biologije, naročito Darvinovog učenja. Ova etapa traje do 1910. godine. Psihologija postaje bliža životu. Psiholozi pokušavaju da odgovore na pitanje kako dolazi do pojedinih procesa i pojava u čovekovom ponašanju. Oni se bave proučavanjem ljudskih sposobnosti, uticajem nasleđa i sredine na razvoj čoveka i individualnim razlikama.
Treća etapa počinje pojavom knjige »Uvod u socijalnu psihologiju« (1908) psihologa Viljema Mek Dugala (1870-1938). Pored pitanja šta i kako čovek radi, sada psihologija pokušava da odgovori i na pitanje zašto tako radi. Davanjem odgovora na ovo pitanje, psihologija se uvrštava u red nauka. U ovom periodu psihologija izučava motive ponašanja, ponašanje ljudi u grupi, uticaj socijalne sredine na ljudsko ponašanje i druge važne fenomene u čovekovom ponašanju.
S obzirom na to da je čovek i biološko i socijalno biće, psihologija je ujedno i prirodna i društvena nauka i nalazi se između biologije kao prirodne i sociologije kao društvene nauke.
U klasifikaciji nauka, akademika Kedrova, psihologija zauzima centralno mesto između prirodnih nauka, s jedne strane, i društvenih, sa druge. Slično mišljenje imao je i Albert Ajnštajn. Ovo proizlazi iz toga što je čovek i prirodno i društveno biće. Otuda danas nema nijednog područja ljudske prakse u kojem psihologija, barem u embrionalnom vidu, nije dala neke rezultate.
U stogodišnjoj istoriji psihologije bilo je bezbroj psiholoških pravaca, škola i doktrina (neki autori govore i o brojci 50), međutim, među njima sigurno su najpoznatije: strukturalna psihologija, geštalt-psihologija, refleksologija, biheviorizam, psihoanaliza i funkcionalna psihologija.

Strukturalna psihologija istražuje strukturu psihičkih procesa i pojava. Nastojeći da nađe elemente iz kojih su oni sastavljeni. Ovo je najstariji pravac u psihologiji, a njegovi najugledniji predstavnici bili su Nemac Viljem Vunt (1832-1920) osnivač psihologije kao nauke i Amerikanac Edvard Tičener (1867-1927).

Sasvim suprotno mišljenje zastupaju predstavnici pravca geštalt psihologije (»Geštalt« je nemačka reč i u prevodu znači celina, ali se u našoj psihološkoj literaturi ne prevodi) naglašavajući da su psihičke pojave nedeljive celine. Glavni njeni predstavnici su nemački psiholozi Maks Vethajmer (1880-1943), Kurt Kofka (1886-1941) i Volfrang Keler (1887-1967). Sva trojica su pred drugi svetski rat prešli u SAD i značajno uticali na američku psihološku misao.

Bihevioristi oštiro kritikuju istraživačke metode strukturalista - samoposmatranje (introspekciju), posebno naglašavajući da psihologija, ako želi postati naukom, treba isključivo da izučava čovekovo spoljašnje ponašanje. Najvažniji predstavnici ovoga pravca su američki psiholozi Džon Votson (1878-1958), Klark Hol (1884-1952), Edvard Tolman (1886-1959) i B. F. Skiner.

Refleksolozi su takođe mnogo zadužili psihologiju, ispitujući refleksnu aktivnost nervnog sistema čoveka i utvrdili način formiranja tzv. »uslovnih refleksa«. Glavni predstavnici ove škole su ruski fiziolozi i psiholozi I. M. Sečenov (1829-1905), I. P. Pavlov (1849-1936) i V. M. Behtjerev (1857-1927).

Psihoanaliza. Jedan broj psihologa i psihijatara suprotstavio se teoriji o čoveku kao racionalnom biću, ističući značaj nesvesnih pojava kao pokretačkih snaga ljudskog ponašanja. Osnivač ovog pravca je Sigmund Frojd, (1856-1939), a predstavnici su Alfred Adler (1870-1937) i Karl Jung (1875-1961).

Funkcionalna psihologija. Polazeći od Darvinovog učenja, ovi psiholozi poseban akcenat daju prilagođavanju čoveka sredini u kojoj živi. Glavni njeni predstavnici su američki psiholozi Viljem Džems (1842-1910), Stenli Hol (1844-1924), Dž. M. Katel (1860-1944) i Robert Vudvort (1869-1962).

2. PREDMET PSIHOLOGIJE

Šta je predmet psihologije? Doslovan prevod naziva psihologija ništa određenije ne govori o njenom predmetu. Stvarni predmet psihologije je izučavanje čoveka, njegovih aktivnosti i iskustva. Međutim, čovek je predmet izučavanja i drugih nauka: biologije, sociologije, pedagogije. Ipak, psihologija, za razliku od drugih nauka, polazi od čoveka kao individue i njegovog ličnog iskustva.
Tu postoje brojna shvatanja, ali se posebno ističu dva: po jeidnom -psihologija je nauka »pojavama i sadržajima svesti«; - a po drugom - »nauka o ponašanju«. Prvo gledište je »evropsko a drugo - »američko«. Treća grupa shvatanja pokušava da spoji dva prethodna i da u njih uvede i skrivene nesvesne pojave. Prema ovom shvatanju, koje je prihvaćeno i na Zapadu i na Istoku, predmet psihologije su: svesni sadržaji, nesvesne pojave, kao i ukupno čovekovo ponašarjje i reagovanja. Ovde treba istaci nesvesne pojave, koje imaju značajnu ulogu u čovekovom životu. To je, pre svih, uočio psihijatar Sigmund Frojd, a njegovi pobornici još više razvili.
Pri definisanju predmeta psihologije kao nauke polazi se od šireg i višeg pojma, koji u sebi sadrži i sve što spada u psihologiju i ujedno izbacuje iz nje ono što joj je strano. S tim u vezi psiholog B. Bajić govori o pojmu aktivnosti - delatnosti, pod kojim podrazumeva: pojave ponašanja, svesne i nesvesne. O pojmu delatnosti govore i drugi psiholozi (Leontijev, Vigocki, Lurija), kao osnovnoj suštini čovekovog postojanja i smatraju da ona treba da bude predmet izučavanja psihologije. (Hrnjica, S. 1981.).
Međutim, u psihologiji je prihvaćen i pojam psihičkog života, koji obuhvata sve aktivnosti čoveka -kao individue, iz čega proizilazi da je psihologija nauka o psihičkom životu čoveka kao individue.

3. ODNOS PSIHOLOGIJE I DRUGIH NAUKA

Psihologija se prema drugim naukama, u poslednje vreme, sve više otvara, a posebno prema aktuelnim problemima društva, koji su u suštini interdisciplinarne prirode. To otvaranje psihologije prema ostalim naukama i naučnim disciplinama znak je spremnosti psihologa da uspostave komunikacije (stručne i naučne) sa drugim naukama i na taj način demantuju primedbe da ne pokazuju dovoljnu osetljivost za probleme društva. Ovo se odnosi na psihologiju u celini, a time i na psihologiju u našoj zemlji.

3.1 ODNOS PSIHOLOGIJE I PRIRODNIH NAUKA

U periodu kada je psihologija bila u formiranju, dostignuća u prirodnim naukama predstavljala šu snažan podstrek za razvoj psihologije kao nauke. Međutim, sada se stanje menja. Nalazi psihologa, sve više doprinose daljem razvoju prirodnih nauka. Na primer, kibernetika, zahvaljujući nalazima psihologije, beleži sve veće rezultate na svom polju rada. Pored toga, slična je situacija kada su u pitanju biologija, fiziologija, fizika, hernija i matematika.

3.2 ODNOS PSIHOLOGIJE I DRUŠTVENIH NAUKA

Odnos psihologije i sociologije dokazuje da čovek kao individua nije izolovan od društva već je, vrlo često povezan sa drugim ljudima i društvom u celini.
Relacija pedagogija - psihologija oduvek je bila jaka i plodna. Taj trend je u poslednje vreme u velikom usponu. Novija saznanja i nalazi psihologa, a posebno iz oblasti razvojne i pedagoške psihologije, značajno doprinose razvoju pedagogije kao nauke o vaspitanju i obrazovanju. Tako, na primer, proučavanje, dečjeg razvoja od strane psihologa (Mura, Domena, Stivensa i dr.) ukazuje na ranu pripremljenost dece da čitaju, speluju ili pišu na mašini (uzrast od 2 do 3 godine), uz uslov da se koriste specijalne metode rada. Nalazi ovih autora pomažu pedagogiji kao nauci da sistem dečje edukacije prmeri na mlađe uzraste i na taj način reformiše i unapredi postojeći sistem vaspitanja i obrazovanja. Novija istraživanja iz ove oblasti posebno ističu značaj porodičnih uslova i predškolskog uzrasta u celini - na čovekov psihički život. Po mišljenju većine savremenih autora ovaj period predstavlja veliku šansu za vaspitanje jer je u tom dobu dete vrlo fleksibilno, a time i vrlo pogodno za učenje. Neka istraživanja ističu poseban značaj porodičnog vaspitanja na razvoj deteta.
Kada je u pitanju vaspitni proces i odnos nastavnika prema njemu, psihologija ističe kao dominantan stav da vaspitanje ne sme biti prinudan i bezličan proces. Ono mora biti stimulativno za osobu koju vaspitavamo i pozitivno je usmeravati. Odnos vaspitač - vaspitanik ne sme biti neravnopravan - ovaj drugi u njemu se ne sme osećati inferiorno. Posebno se insistira u ovom radu na odnosu međusobnog poverenja. Od posebne je važnosti da vaspitači budu realniji prema vaspitanicima, jer će tada i oni biti realniji prema sebi samima.

4. ZADACI PSIHOLOGIJE

Vezana za život čoveka, psihologija ima veliki broj zadataka, koji se sažimaju u tri međusobno povezane grupe.
Prvo, što potpunije objasniti ponašanje ljudi i formulisati osnovne zakonitosti psihičkog života. U okviru ovog zadatka psihologija treba da odgovori na pitanje: šta i kako čovek radi?, odnosno da klasifikuje i definiše pojave, utvrdi tokove tih pojava, te veze i odnose između procesa i pojava.
Drugo, predvideti buduće ponašanje ljudi. Treba odgovoriti na pitanje zašto neko postupa tako, a ne drugačije? Drugim rečima, ovde je u pitanju naučno objašnjenje i predviđanje - što je i krajnji cilj nauke.
Treće, pronaći načina da se određeno ponašanje čoveka izmeni u skladu sa zahtevima društva.

Prve dve grupe zadataka imaju osnovu u teorijskim , a treća grupa u primenjenim granama psihologije.

5. GRANE PSIHOLOGIJE

Sa vremena psihologija izučava sve oblasti ljudske delatnosti. Da bi ostvarila takve zadatke, psihologija je podeljena na posebne naučne discipline, među kojima su najvažnije: opšta psihologija, razvojna psihologija, socijalna psihologija, pedagoška psihologija, mentalna higijena, vojna psihologija i dr.
(1) Opšta psihologija je osnovna naučna disciplina psiholoških nauka. Ona proučava zakonitosti psihičkog života normalnog odraslog čoveka. Ova disciplina se toliko razvila da možemo govoriti o posebnim područjima, kao što su: psihologija opažanja, motivacije, emocija, učenja i pamćenja, mišljenja i psihologija ličnosti.
(2) Razvojna psihologija se bavi proučavanjem razvoja psihičkog života čoveka. Zavisno od perioda razvoja psihičkog života, koji ova disciplina izučava, razvojna psihologija se deli na: psihologiju detinjstva, mladalačkog doba i staračkog doba.
(3) Socijalna psihologija proučava uticaj socijalnih faktora na psihički život ljudi; ponašanje čoveka u socijalnim situacijama, te uticaj psiholoških faktora na socijalna zbivanja.
(4) Pedagoška (školska) psihologija bavi se primenom psiholoških principa u vaspitanju i obrazovanju, posebno onih koji su od bitnog uticaja za uspešnost pedagoškog rada (učenje, motivacija i dr.).
(5) Psihologija rada izučava međusobni odnos između čoveka - mašine i uslova rada.
(6) Klinička psihologija se bavi dijagnostikom i terapijom (lečenjem) duševnih bolesnika.
(7) Mentalna higijena se bavi primenom psiholoških saznanja na čuvanje duševnog zdravlja i ljudi. Ona pomaže ljudima da lakše prebrode razne teškoće i odgovore obavezama koje pred njih postavlja društvo.

6. PRAKTIČNI ZNAČAJ IZUČAVANJA PSIHOLOGIJE

Praktični značaj izučavanja psihologije, ima višestruku namenu za svakog čoveka.
Izučavajući psihologiju bolje upoznajemo sebe samog, što je uslov za samovaspitanje i samokontrolu, kao i za očuvanje fizičkog i mentalnog zdravlja.
Psihologija pomaže organizaciji intelektualnog rada: kako da se uči, radi, misli, opaža i si. Bez ovih saznanja teško bi se ljudi osposobljavali za dalji samostalni rad i, nadasve, za samoobrazovanje.
Ona pomaže upoznavanju i razumevanju drugih. To je od posebne važnosti za nas jer živimo u društvu sa drugim ljudima, u kome je međusobno razumevanje uslov dobrih međuljudskih odnosa. Psihologija nam pruža određena saznanja o iskustvima drugih ljudi, što nam omogućuje da učimo i na tuđem iskustvu, pošto »teorija vlastite kože« može često biti preskupa (nije dobro da sve lično doživljavamo jer nas to može skupo stajati).

 preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD