EMOCIONALNA INTELIGENCIJA - EQ

Pojava emocionalne inteligencije primljena je sa velikim zanimanjem u naučnim a posebno u širim društvenim krugovima. Jedan od uzroka takve popularnosti mogao bi biti u karakteristici savremenog čoveka da mnogo uspešnije rešava tehničke od humanih problema. Neki od segmenata humanih problema pojedinca danas, svakako je rešavanje nesklada između onoga šta misli i onoga šta oseća, odnosno usklađivanja emocije sa razumom.
Emocionalna inteligencija je relativno novo područje u psihologiji i novi predmet psihologijskih istraživanja. U posljednjih 12 godina uveliko privlači interes medija, postala je česta tema knjiga i časopisa, od kojih je najpoznatija Daniela Golemana, predavača na američkom unuverzitetu Harvard i dopisnika New York Timesa, pod naslovom “Emocionalna inteligencija”.
Emocionlalna inteligencija se prvi put pojavila u naučnoj literaturi u ranim devedesetim godinama, za to su zaslužni autori Peter Salovey sa univerziteta Yale i John D. Mayer sa univerziteta New Hempshire. Oni su odredili emocionlalnu inteligenciju kao skup sličnosti koje bi trebale dobrineti tačnoj proceni i izražavanju svojih emocija, kao i procenu tuđih emocija i upotreba osećaja u motivisanju, planiranju i postizanju ciljeva u životu (Takšić, 1998). Dakle, emocionalna inteligiencija označava tip inteligencije koji uključuje sposobnost procesuiranja emocionalnih informacija (Roberts, Zeidner i Matthews, 2003).
Emocije su organizovani mentalni odgovor na događaj, a uključuju psihološki, iskustveni i kognitivni aspekt. Naročito je važno to što se emocije obično javljaju u kontekstu odnosa. Kako se menja odnos neke osobe prema drugoj osobi ili objektu, menja se i njena emocija prema toj osobi ili objektu. Bilo da su ti odnosi stvarni, smešteni u sećanju ili zamišljeni, praćeni su signalima koje nazivamo emocijama.
Emocionalna inteligencija se odnosi na sposobnost prepoznavanja značenja emocija i njihovih veza, korišćenja emocija kao temelja razumevanja i rešavanja problema. Nadalje, uključuje korišćenje emocija za poboljšanje kognitivnih aktivnosti (Mayer i dr.,1999, prema Mayer, Caruso, Salovey, i Sitarenios, 2001).
Sa stanovišta emocionalne inteligencije, onaj ko poseduje takve sličnosti smatra se dobro prilagođenim i emocionalno veštim pojedincem, dok onaj ko ih ne poseduje u dovoljnoj meri može biti oštećen u emocionalnom i socijalnom funkcionisanju (Mayer, DiPaolo i Salovey, 1990).
Koncept emocionalne inteligencije je nastavak jedne od dveju tradicija načina gledanja na odnos između emocija i logičkog mišljenja u psihologiji. Jedna tradicija zastupa stav da su emocije i logičko mišljenje okrenuti jedno drugome, odnosno, da emocije ometaju, pogrešno usmeravaju i uopšteno negativno utiču na pokušaje racionalnog funkcionisanja čoveka. Nasuprot ovoj, druga tradicija zastupa stav da su emocije deo logičkog mišljenja i da uopšteno doprinose inteligenciji i uopšte kvalitetu funkcionisanja u mnogim aspektima života. Autori koncepta ističu da je vrlo važno razumeti da emocionalna inteligencija ne isključuje inteligenciju, da ona ne predstavlja “pobedu glave nad srcem” – to je jedinstveni spoj jednog i drugog. Emocionalna inteligencija kombinuje afekt s kognicijom, emocije s inteligencijom .
Postojeća istraživanja sugerišu da će emocionalna inteligencija verovatno zauzeti mesto uz druge važne psihološke varijable kao prediktor različitih faktora uspešnosti na poslu, u školi i kod kuće. Npr. viši stepen emocionalne inteligencije može predvideti smanjenu verovatnost poteškoća s drogama ili nasiljem (Brackett, 2001; Formica, 1988; Mayer, Perkins, Caruso i Salovey, 2001; Rubin,1999; Salovey, Mayer, Caruso i Lopez, u tisku, prema Mayer, Salovey, Caruso i Sitarenios, 2001).

INTELIGENCIJA I EMOCIJE

Psiholozi su još u 18 veku podelili ljudsko mišljenje na tri segmenta:
- Kogniciju ili spoznaju (pamćenje, apstraktno i logičko mišljenje, prosuđivanje)
- Afekt (emocije, raspoloženja, osećajna stanja poput umora i sl.)
- Motivacija (biološki porivi i stečeni postupci)

Prema Mayeru i Saloveyu (1997) savremena psihološka istraživanja potvrdila su naučnu pstojnost ovakve klasifikacije.
Iz naziva konstrukcije emocionalne inteligencije proizlazi da bi ona trebala biti kombinacija inteligencije i emocija. Stoga je potrebno prvo pokušati obrazložiti ova dva pojma. U skladu sa gore navedenom podelom pod inteligencijom se smatra kvalitet funkcionisanja kognitivne sfere mišljenja. Ipak, još uvek u psihologiji ne postoji saglasnost jednoznačnog i opšteprihvaćenog definisanja inteligencije, pa čak ni oko toga šta je to tačno inteligencija (Zarevski 1999). Verovatno najčešće citiranu definiciju inteligencije dao je Wechsler smatrajući da je «inteligencija ukupan ili globalni kapacitet pojedinca da deluje celishodno, misli racionalno i efektivno vlada svojom okolinom» (iz Salovey i Mayer 1990).
Prema Andriloviću i Čudini (1994) takođe do danas nema «jedinstvenog naučnog odgovora na pitanje šta su emocije». Autori se priklanjaju definiciji po kojoj su emocije «doživljaji našeg vrednovanja i subjektivnog odnosa prema stvarima, događajima i vlastitim postupcima». U klasifikaciji emocija razlikuju:
- primarne (strah, bijes, radost, žalost)
- osećajne (bol, odvratnost, raspon emocija od kategorije «zadovoljstva» do «nezadovoljstva»)
- intelektualne (znatiželja, čuđenje, divljenje, estetski osećaji)
- emocije prema sebi (sram, ponos, krivica, kajanje, zbunjenost)
- emocije prema drugima (ljubav, mržnja, zavist, poštavanje, simpatija, prijezir)

Osnovno pitanje koje se postavlja jeste kako emocije utiču na inteligenciju. Prema tradicionalnom shvatanju emocije dezorganiziraju i ometaju uspešni i racionalnu mentalnu aktivnost ( iz Salovey i Mayer 1999). Ovom se suprotstavljaju moderne teorije (Strongman, 1987; Schwarz, 1990. iz Takšić 1998) po kojima emocije mogu, ukoliko se njima ispravno upravlja, pokrenuti i poboljšati racionalno delovanje pojedinca tako što će delovati na povećanje motivacije za rešavanje problema za koji je neophodno racionalno rezonovanje (Salovey i Mayer 1990).

1.1. Emocionalna inteligencija u kontekstu teorija inteligencije

Opsta inteligencija odnosi se na ukupan kapacitet osobe za prilagođavanje kroz efikasno mišljenje i procesiranje informacija (Roberts, Zeidner i Matthews, 2003). Postoje mnogobrojni pristupi i modeli koji pokušavaju opisati prirodu inteligencije i njene funkce. Neki od njih sadrže elemente koji su konceptualno povezani s elementima emocionalne inteligencije.
Jedan od takvih elemenata je socijalna inteligencija, iz koje, prema mnogima, proizlazi emocionalna inteligencija (Roberts, Zeidner i Matthews, 2003). Još 1920.godine Thorndike je podelio inteligenciju na apstraktnu (verbalnu), mehaničku (vidno – prostornu) i socijalnu. Socijalnu inteligenciju definisao je kao “sposobnost razumevanja muškaraca i žena, dečaka i devojčica – mudrog delovanja u međuljudskim odnosima” (prema Papić, 2003).
Na temelju Thorndikeove apstraktne definice socijalne inteligencije konstruisan je i standardizirani instrument za merenje individualnih razlika u ovom elementu. Ali uprkos znatnom interesu i brojnim pokušajima da se definiše i izmeri socijalna inteligencija u proteklih osam decenija, ti su pokušaji bili neuspešni. Iako se definisanje činilo dovoljno lakim, merenje se pokazalo kao gotovo nesavladiv zadatak. Osim toga, socijalna inteligencija je proučavana manje od drugih vrsta inteligencije, jer se čini da je najteže teorijski i empirijski odvojiti od drugih (Mayer i Geher, 1996, prema Roberts, Zeidner i Matthew, 2003).
I u Sternbergovoj teoriji socijalna inteligencija zauzima svoje mesto. Sternberg je, na temelju svojih istraživanja koja su pokazala da snalaženje u svakodnevnim situacijama zahteva drugače sličnosti od onih koje mere klasični testovi inteligencije, uz analitičku i kreativnu inteligenciju u svoju teoriju uvrstio i praktičnu. On smatra da su sadržaj većine testova kojima se procenjuje akademska inteligencija analitički problemi koji su jasno definisani, sadrže sve informacije potrebne da se može rešiti i imaju samo jedno rešenje do kojeg se može doći samo jednim putem. Za razliku od analitičkih problema, praktični problemi zahtevaju prepoznavanje i formulisanje problema koji su slabo definisani, ne sadrže sve potrebne informacije, imaju više prihvatljivih rešenja, i zahtevaju prethodno iskustvo, motivaciju i ličnu zainteresiranost.
Cantor i Kihlstrom (1985; prema Papić, 2003) predlažu socijalnu inteligenciju kao jedinstven model za razumevanje ličnosti. Prema njihovom mišljenju rešavanje socijalnih problema centralni je proces koji podupire socijalno ponašanje. Mayer i Geher (1996) predlažu da se, umesto da se zbog problema u definisanju i operacionalizaciji odustane od modela socijalne inteligencije, socijalna inteligencija podeli na emocionalnu i motivacijsku inteligenciju. Motivacijska inteligencija uključivala bi razumevanje različitih oblika motivace kao što su potreba za uspehom, pripadanjem i moći, kao i razumevanje onoga što Sternberg i sur. (Takšić, 1998) nazivaju “znanje koje se podrazumeva” (“tacit knowledge”) i definišu kao “delovanju usmereno znanje naučeno bez neposredne pomoći drugih, koje osobi omogućava postizanje ciljeva od licne važnosti”. Emocionalna inteligencija uključivala bi prepoznavanje svojih i tuđih emocija, rezonovanje o emocijama i informacijama povezanih s njima, i procesiranje emocionalnih informacija kao deo opšte sličnosti rešavanja problema.
Koncept emocionalne inteligencije snažno se preklapa s Gardnerovom predlogom socijalne inteligencije, koju je on odredio kao tip lične inteligencije. On je, naime, u svoj model višestrukih inteligencija među sedam uvrstio i dva oblika ličnih inteligencija. Uz muzičku, telesno – kinestetičku, logičko – matematičku, lingvističku i spacijalnu, u kategoriju inteligencija svrstao je i interpersonalnu, i intrapersonalnu inteligenciju. Intrapersonalnu inteligenciju definisao je kao sposobnost pristupa u svoj emocionalni život, identifikovanja, opisivanja i razlikovanja vlastitih osećaja, i njihovog simboličkog predstavljanja. Interpersonalnu inteligenciju definisao je kao sposobnost prepoznavanja raspoloženja, namera i želja drugih ljudi (Roberts, Zeidner, & Matthew, 2003).
Inteligencija u razumevanju ponašanja i njegovog značenja pojavljuje se u Guilfordovom (1959) modelu inteligencije, koji se temelji na svim mogućim kombinacijama tri glavna faktora: a) operace (kognicija, memorija, divergentna produkcija, konvergentna produkcija i evaluacija); b) sadržaji (figuralni, semantički, simbolički i ponašajni) i c) produkti (jedinice, klase, relace, sustavi, transformace i implikace). Dakle, svaka se intelektualna aktivnost sastoji od sadržaja, operacija i produkata. Svaka od četiri vrste inteligencije (odnosno kategore sadržaja informacija) obuhvaća po 30 sličnosti (6 produkata puta 5 operacija). Figurativni, semantički i simbolički sadržaj u velikoj meri se odnosi na apstraktni materijal sadržan u standardnim testovima inteligencije. Posebno, emocionalna inteligencija se preklapa sa kognicijom bihevioralnog sadržaja (sposobnost identifikace unutrašnjeg stanja pojedinca, interpretacija posljedica socijalnog ponašanja, itd.). Čestice testa formirane za merenje tih sličnosti podsećaju na bihevioralne mere emocionalne inteligencije. Od 30 mogućih faktora socijalne inteligencije istraživanja Guilforda i saradnika potvrdila su postojanje njih 12, koji se odnose na kogniciju i divergentnu produkciju (Petroska-Beška, 1987, prema Takšić, 1998.).
Emocionalnu inteligenciju možemo smestiti i u teoriju o fluidnoj i kristalizovanoj inteligenciji koju su predložili Cattell (1971), Horn (1988) i njihovi saradnici. Istraživači smatraju da emocionalnz ineligenciju čini deo kristalizovane inteligencije, a svoje mišljenje temelje na pretpostavci da se procena, ekspresija, regulacija i korišćenje emocija razvijaju kroz iskustvo i socijalnu interakciju na isti način kao i drugi psihološki procesi koji čine kristaliziranu inteligenciju (Roberts, Zeidner, & Matthew, 2003).

1.2. Modeli emocionalne inteligencije

Neke konceptualizacije emocionalne inteligencije su prilično široke i uključuju raspon adaptivnih karakteristika povezanih sa emocijama, dok druge naglašavaju kognitivne elemente, kao što su olakšavanje rasuđivanja i pamćenja. Nadalje, istraživači su koncepirali emocionalnu inteligenciju i kao sposobnost i kao crtu ličnosti (Schutte i sur., 2001).
Mayer, Caruso i Salovey (1999,2000, prema Roberts, Zeidner i Matthew, 2003) su upozorili da je potrebna pažljiva analiza da bi se utvrdilo šta jeste, a šta nije deo emocionalne inteligencije. Mayer i sur. napravili su razliku između različitih modela emocionalne inteligencije koji se javljaju u stručnoj literaturi tako što su ih podelili u dve grupe:
a) modeli mentalnih sličnosti – fokusiraju se na sposobnost procesuiranja afektivnih informacija
b) mešoviti modeli – koncepiraju emocionalnu inteligenciju kao raznovrsni konstrukt koji uključuje aspekte ličnosti, kao i sposobnost primećivanja, obrade, razumevanja i upravljanja emocijama, i motivacijske faktore i afektivne dispozicje.

1.2.1. Model Mayera i Saloveya

Model koji se najčešće navodi u radovima posvećenima temi emocionalne inteligencije, a emocionalnu inteligenciju tretira kao skup mentalnih sličnosti je model Mayera i Saloveya. U svojoj prvoj verziji iz 1990. godine uključivao je tri nivoa sličnosti, a to su:
a) procena i izražavanje emocija kod sebe i kod drugih
b) regulacija emocija kod sebe i drugih
c) upotreba emocija u adaptivne svrhe

Opisani model imao je uglavnom heurističku vrednost, te predstavlja prvi pokušaj konceptualizace ovog konstrukta. Pokušao je integrisati spoznaje iz različitih područja psihologe. Bitno je da sličnosti koje sadrži uključuju konceptualno srodne procese obrade emocionalnih informacija, i da su neophodne za minimalni nivo kompetentnosti i inteligentnog funkcionisanja.
Prva definicija emocionalne inteligencije koju su predstavili autori ovog modela je bila da je to “sposobnost praćenja svojih i tuđih osećanja i emocija, i upotreba tih informacija u razmišljanju i ponašanju.” (Salovey i Mayer, 1990).
Nakon nekoliko godina istraživanja i teorijskog usavršavanja prvobitnog modela emocionalne inteligencije, isti autori su objavili drugu verziju konstrukta u koju su uneli neke promene, i predložili promenjenu definiciju prema kojoj “emocionalna inteligencija uključuje sličnosti brzog zapažanja, procene i izražavanja emocija; sposobnost uviđanja i generisanje osećanja koja olakšavaju mišljenje; sličnosti razumevanja emocija i znanje o emocijama; i sposobnost regulisanja emocija u svrhu promocije emocionalnog i intelektualnog razvoja” (Mayer i Salovey, 1996).
Druga verzija konstrukta proširena je za jedna nivo sličnosti i prikazana u obliku dijagrama, tako da su četiri ogranka dijagrama poređana od jednostavnijih psiholoških procesa prema višim, psihološki objedinjenim procesima. Svaki ogranak ima četiri reprezentativne sličnosti. Sličnosti koje se javljaju na srazmerno ranom stepenu razvoja nalaze se na levoj strani ogranka, a one koje se razvijaju kasnije, na desnoj. Od ljudi visoke emocionalne inteligencije očekuje se da brže napreduju kroz spomenute sličnosti i da ih svladaju u većem broju (Salovey i Sluyter, 1997).Na slici 1. prikazan je taj model.
U nastavku su opisane pojedini nivoi sličnosti koje su predstavljene u modelu Mayera i Saloveya.

A) Percepcija, procena i izražavanje emocija
Ova najniži nivo predstavlja sličnosti i veštine osobe da tačno uoči emocionalni obrazac. Tako deca već nauče identifikovati lična i tuđa emocionalna stanja, i razlikovati ih. Kako dete raste, ono imaginativno pripisuje osećaje i živim i neživim pojavama. To imaginativno mišljenje može pomoći detetu da izvoditi opšte zaključke od sebe prema drugima.

Slika 1. Revidirani model emocionalne inteligencije Mayera i Saloveya, 1997. (Mayer i Salovey, 1997)

Zrela osoba zna da brižljivo pratiti unutašnje osećaje. Primereno trezvena i samostalna osoba u razvoju počinje ocenjivati emocije gde god se one mogu izraziti – kod drugih ljudi, u arhitekturi, umetničkim delima, itd.
Ovaj nivo sličnosti uključuje i mogućnost preciznog izražavanja osećaja i potreba koje okružuju te osećaje. A budući da emocionalno inteligentni pojedinci poznaju izražavanje emocija, oni su ujedno i osetljivi i na manipulativne izraze (Salovey i Sluyter, 1997).
Ukrtko, ovaj aspekt emocionalne inteligencije utiče na svesnost pojedinca o vlastitim emocijama i mislima koje se tiču emocija, na njihovo međusobno razlikovanje, i sposobnost adekvatnog izražavanja emocija (Roberts, Zeidner i Matthew, 2003).

B) Emocionalna facilitacija mišljenja
Ovaj drugi nivo uključuje sličnosti da se emocije koriste na načine koji olakšavaju intelektualne procese. Emocije uvode prioritete u mišljenje time što usmeravaju pažnju na važne informacije. One su dovoljno živopisne i dostupne, pa se mogu pozvati po potrebi kao pomoć u razumevanju i pamćenju događaja. Ako se uspemo uživeti u neki događaj ili osećanja osoba čiju priču pratimo, moći ćemo se lakše snaći i odlučiti (za povoljniji ishod) u sličnim situacijama u kojima se kasnije nađemo u životu (Takšić, 1998).
Promene raspoloženja menjaju pojedinčevu perspektivu od optimistične do pesimistične, i potiču da se uzimaju u obzir različita stanovišta. Različite vrste raspoloženja olakšavaju različite vrste posla i različite oblike zaključivanja (Salovey i Sluyter, 1997).
Ukratko, ova komponenta emocionalne inteligencije uključuje asimuliranje osnovnih emocionalnih iskustava u mentalni život (Mayer, Caruso i Salovey, 1999, 2000). Stavljanje emocija u funkciju cilja je neophodno za selektivnu pažnju, samomotrenje, samomotivisanje, itd. (Roberts, Zeidner i Matthew, 2003).

C) Razumevanje i analiziranje emocija; korišćenje emocionalnog znanja
Treći nivo uključuje sličnosti razumevanja emocija i upotrebe emocionalnog znanja. Tako dete počinje primećivati sličnosti i razlike između simpatije i ljubavi, netrpeljivosti i besa itd. Kasne se javlja i sposobnost tumačenja značenja koje emocije prenose s obzirom na odnose, npr. da tuga prati gubitak, i sposobnost razumevanja složenih osećaja. Dete uočava da se u nekim situacijama mogu istovremeno javiti i suprotne emocije (npr. ljubav i mržnja), te da se kombinacijom različitih emocija dobivaju nove kvalitete (npr. nada je spoj vere i optimizma).
Kod zrelih pojedinaca se javlja sposobnost prepoznavanja verovatnih prelaza između emocija, kao što je prelaz iz besa u zadovoljstvo ili iz besa u stid. Poznavanje toka razvoja osećajnosti u međuljudskim odnosima bitan je element emocionalne inteligencije.
Emocionalna znanja se počinju sticati u detinjstvu i usavršavaju se celog života, a ljudi se obično slažu u svojim mišljenjima o tome šta izaziva pojedine emocije (Salovey i Sluyter, 1997).
Ukratko, ova komponenta se odnosi na primećivanje zakonitosti pojavljivanja specifičnih emocija, a takođe i razumevanje emocionalnih problema, kao što je znanje o tome koje su emocije slične i u kojim su relacijama (Roberts, Zeidner i Matthew, 2003).

D) Refleksivna regulacija emocija u svrhu emocionalnog i intelektualnog razvitka
Najsloženiji nivo emocionalne inteligencije je svesna regulacija emocija koja vodi emocionalnom i intelektualnom napretku.
Osnovna sposobnost na ovom niovu je otvorenost prema osećajima, bili oni pozitivni ili negativni. Jedino ako je osoba svesna svojih osećaja i otvorena prema njima, može o njima nešto i naučiti.
Kako dete raste, ono se uči socijalizovanju emocija, odnosno selektivnom izražavanju emocija zavisno informacijama, odnosno socijalnim normama. Dakle, razvija se sposobnost refleksivnog uključivanja u emocije ili isključivanja iz njih, zavisno proceni njihove korisnosti. Osoba koja poseduje ovu sposobnost je emocionalno zrela osoba koja u različitim situacijama reaguje adekvatne i “hladne glave”.
Ovaj nivo emocionalne inteligencije uključuje i sposobnost refleksivnog praćenja emocija u odnosu na sebe i druge, kao što su prepoznavanje koliko su one jasne, tipične, uticajne ili razumljive, odnosno meta – evaluaciju.
Najsloženija sposobnost najvišeg nivoa emocionalne inteligencije, prema ovom modelu, je sposobnost upravljanja emocijama u sebi i drugima ublažavanjem negativnih emocija i pojačanjem pozitivnih, a da se ne umanji ili prenapregne informacija koju one prenose.
Ovaj aspekt poboljšava socijalnu adaptaciju i rešavanje problema, jer uključuje znanje o tome kako se smiriti nakon stresnih osećaja ili kako ublažiti stresne emocije kod drugih ljudi (Roberts, Zeidner i Matthew, 2003).

Pored ovog modela koji emocionalna inteligencija tretira prvenstveno kao skup mentalnih sličnosti, biće ukrako opisana i dva tzv. mešovita modela koji osim sličnosti uključuju i neka druga nekognitivna svojstva – Golemanov iz 1995.g. i Bar-Onov iz 1997. g.

1.2.2. Golemanov model emocionalne inteligencije

Daniel Goleman, nekadašnji profesor psihologije na univerzitetu Harward i naučni dopisnik New York Times-a, objavio je 1995-e godine knjigu pod naslovom Emocionalna inteligencija -zašta može biti važnija od procenata inteligencije, koja je iste godine postala najbolje prodavana knjiga u SAD. Iste godine objavio je članak u magazinu Time s sličnim sadržajem. Ne sumnjivo je da je time učinio ogroman doprinos u popularnosti ideje o emocionalnoj inteligenciji. Međutim Goleman sagledava emocionalnu inteligenciju na potpuno drugačiji način od Mayera i Saloveya. Tako da naučnim krugovima Golemanove teorije nemaju veliku težinu, šta više vrlo često je kritikovana kao naučno neutemeljena, kao produkt slobodnih nagađanja ili nešta šta već od prije postoji (Ciarrochi 2002). Pogotovo se to odnosi na Golemanovu tvrdnju kako IQ objašnjava 20 % varijance uspeha u životu (šta je okvirno korektno) a ostatak pripisuje uticaju emocionalne inteligencije onakve kakvom je on sagledava. Autor naglašava kako osobe s visokim IQ-om nisu uvek uspešne i u realnim životnim situacijama, kako prema kriterijumumu veličine osobnog dohotka, produktivnosti i statusa u struci, tako i postizanja životnog zadovoljstva i sreće u interpersonalnim odnosima. U tu svrhu je neophodno biti u stanju motivisati samoga sebe da se istraje unatoč poteškoćama i frustracijama, da se odgodi trenutak primanja nagrade i da se uspije upravljati vlastitim raspoloženjem kako ono ne bi zagušilo sposobnost mišljenja. Ove sposobnosti Goleman svrstava pod pojam emocionalno inteligentnog ponašanja.
On je proširio značenje termina izvan njegovog originalnog značenja i definisao emocionalnu inteligenciju kao:
• poznavanje vlastitih emocija
• upravljanje emocijama
• samomotivisanje
• prepoznavanje emocija u drugima
• snalaženje u vezama

Tako su u Golemanov model emocionalne inteligencije uključeni konstrukti poput optimizma, motivacije, svesnosti, socijalne kompetence, specifične socijalne i komunikacijske veštine.

1.2.3. Bar-Onov model emocionalne inteligencije

Najistaknutiji predstavnik mešanih modela emocionalne inteligencije Bar-Onov koncept koji prema autoru predstavlja «… područije nekognitivnih kapaciteta, kompetencija i veština koje utiču na nečiji uspeh u suočavanju sa zahevima i pritiscima okoline».
Prema Bar-On (2000) model obuhvata 5 područja :
intrapersonalni kapacitet (sposobnost svesnosti i razumevanja samoga sebe, vlastitih emocija i izražavanje vlastitih osećaja i ideja)
interpersonalne veštine (sposobnost svesnosti, razumevanja i shvatanja tuđih osećaja, kao i uspostavljanja i održavanja uzajamno zadovoljavajućih i odgovornih odnosa s drugima)
prilagodljivost ( sposobnost proveravanja vlastitih osećaja na osnovu objektivnih vanjskih znakova i precizne procene neposredne situacije, fleksibilnost prema prilagođavanju osećaja i mišljenja prema promeni situacije i rešavanje osobnih i međuosobnih problema)
upravljanje stresom (sposobnost svladavanja stresa i kontrola jakih emocija)
opšte raspoloženje i motivacija ( sposobnost da se bude optimističan, uživa u sebi i drugima i osećaju i izražavaju pozitivne emocije)

Vidljivo je kako je svako područije dodatno razložena na 2 do 5 užih komponenata.
Upoređivanjem ovog modela s modelom od Mayera, Carusa i Saloveya vidljivo da i jedan i drugi u sebi sadrže (ipak na nešta različite načine) percepciju ili svesnost i razumevanje emocija kod sebe i drugih, kao i regulaciju emocija. Sigurno je kako je Bar-On postavio širi model u smislu ubacivanja nekih osobina ličnosti kao šta su optimizam. Pored toga dodao je i veštine rešavanja problema, otpornost na stres i slično. Autor to objašnjava željom da napravi konstrukciju i njemu shodne testove koji će što bolje proceniti životnu uspešnost pojedinca. Kritika ovog koncepta vrlo često naglašava kako se on ne razlikuje bitno od modela osobina ličnosti tako da je upitan njegov autonomni doprinos objašnjenju čovekovog psihičkog funkcionisanja.

1.2.4. Zaključno o predstavljenim modelima emocionalne inteligencije

Za razliku od modela Mayera i Saloveya koji tretira emocionalnu iteligenciju kao skup mentalnih sličnosti, modeli Golemana i Bar-Ona osim sličnosti uključuju i različite aspekte ličnosti, motivacijske faktore, veštine snalaženja u interpersonalnim odnosima, različite socijalne veštine i sl. Neki autori smatraju da su takvi mešoviti modeli emocionalne inteligencije preširoki, da ne opravdano neintelektualne karakteristike nazivamo inteligencijom. Zbog toga se upotreba modela Mayera i Saloveya u istraživanjima emocionalne inteligencije čini naučno opravdanijom.
Bez obzira na određene različitosti u pristupu konceptu emocionalana inteligencija, Opsta ideja navedenih autora je zajednička: “Procesiranje emocionalnih informacija je: a) drugačije prirode i relativno nezavisno sličnostima koje se vezuju uz tradicionalno shvatanje intelektualnih potencijala, b) posebna klasa sličnosti, a ne sistem preferiranih ponašanja i c) važna specifična determinanta uspeha u mnogim područjima života, koja “može biti važnija od IQ” (Goleman, 1997.)” (Kulenović i sur, 2001).

1.3. Načini merenja emocionalne inteligencije

Emocionalna inteligencija je često, kao i mnogi drugi psihologijski konstrukti, u literaturi nejasno definisana, pa tako izaziva znatnu zbrku među istraživačima u području (Roberts, Zeidner i Matthew, 2003).
Budući da predloženi modeli emocionalne inteligencije pretpostavljaju da su to višestruke sličnosti, potrebno je bilo naći način i metodu procene svake od njih. Najviše pokušaja merenja emocionalne inteligencije učinili su autori koncepta, Mayer i Salovey. Oni su također postavili i kriterijume kako je moguće valjano meriti i procenjivati emocionalnu inteligenciju. Istraživanja emocionalne inteligencije odvijaju se uglavnom na tri načina:
1. neposrednim procenjivanjem sličnosti
2. samoprocenama ispitanika
3. procenama drugih ljudi

1.3.1. Samoprocene ispitanika

Samoprocene se konstruišu da bismo pomoću njih procenili verovanja i percepcije pojedinca o kompetencijama u specifičnim područjima. Rane skale emocionalne inteligencije su uključivale upotrebu takvih mera. Ali, one se nisu pokazale naročito korisnima. Pronađeno je da većina skala samoprocene emocionalne inteligencije ima slabu pouzdanost. Istraživanje Daviesa i saradnika je pokazalo da se emocionalna inteligencija merena samoprocenama ispitanika ne može razlikovati od osobina ličnosti jer samoprocene emocionalne inteligencije visoko koreliraju sa faktorima ličnosti.
Samoprocene se oslanjaju na samorazumevanje osobe. Ako su samoprocene netočne, ove mere sadrže informacije koje se odnose na samopercepciju osobe, a ne na stvarni nivo emocionalne inteligencije.
Još neke od poteškoća sa samoprocenama su što one često nisu dostupne svesnoj interpretaciji, podložne su uticaju cele skale na pojedine odgovore, na njih utiče faktor socijalne poželjnosti odgovora, pa su podložne upravljanju impresijama i varanju.
Istraživanja su utvrdila prilično skromne povezanosti između samoprocena i stvarnih mera sličnosti. Metaanalizom 55 studija Mabe i West (1982.) su utvrdili korelaciju od 0.34 između samoprocena inteligencije i objektivnih rezultata testova inteligencije.

1.3.2. Procene drugih ljudi

Procene drugih ljudi su reko korišćena mera emocionalne inteligencije, verovatno zbog svojih brojnih nedostataka. Najveći je, naravno, taj što procene tuđeg ponašanja jako zavise od percepcije opažača.
U kontekstu emocionalne inteligencije, ako procenjivač poseduje niski nivo emocionalne inteligencije, tada njegovi odgovori neće biti ispravni, jer on neće znati proceniti emocionalnu inteligenciju druge osobe.
Osim toga, procenjivač poseduje vrlo malu količinu informacija koja isključuje stvarne misli i osećaje druge osobe. Na njegove procene mogu uticati neke osobine procenjivane osobe, koje nisu u vezi s emocionalnom inteligencijom, npr. simpatičnost, ljepota, komunikativnost i sl.
Autori koncepta smatraju da procene drugih ljudi nemaju svoje mesto u pokušajima merenja sličnosti emocionalne inteligencije i da nam one pružaju samo zanimljivu informaciju o tome kako nas drugi vide, odnosno kako doživljavaju naše veštine (prema www.emotionaliq.com).
Ali, mi smatramo da je vredno proveriti možemo li procenama drugih ljudi zahvatiti određene facete emocionalne inteligencije i na temelju njih predviđati neke aspekte prilagođavanja učenika.

1.3.3. Neposredno procenjivanje sličnosti

Neposredno procenjivanje emocionalne inteligencije obavlja se pomoću psihologijskih instrumenata koji izravno mere sposobnost osobe za rješavanje problema (npr. identificiranje emocija na licu, slici ili u nekoj priči), a odgovor ispitanika dostupan je za evaluaciju u odnosu na neki kriterijum. Kako je emocionalna inteligencija definisana kao skup sličnosti, ovakvo procenjivanje je nužno primenjivati, ali testovi su malobrojni i nedovoljno provereni. Prvi takav instrument konstruirali su autori koncepta emocionalne inteligencije, operacionalizirajući kroz Multi-Factor Emotional Intelligence Scale (MEIS; Mayer, Caruso i Salovey, 1999) svoj, prethodno opisani, model EI. Nedavno su razvili i Mayer-Salovey-Caruso Emotional Intelligence Test (MSCEIT; Mayer, Caruso i Salovey, 2000.).
U MSCEIT-u se od ispitanika traži da:
a) identificiraju emocije u izrazima lica i slikama
b) generišu raspoloženje i rešavaju određene probleme u tom raspoloženju
c) definišu uzroke različitih emocija i razumiju progresiju emocija
d) odrede kako najbolje uključiti emocije u mišljenje u situacijama koje se odnose na njih same ili na druge ljude.

Postoje znatne teškoće u određivanju tačnih, odnosno netačnih odgovora u ovakvim testovima. Za to se mogu koristiti tri načina bodovanja, odnosno tri vrste kriterijuma, a to su:
1. KONSENZUS - primenom ovog kriterija tačan odgovor je onaj koji je odabrala većina ispitanika. Npr., ako se grupa slaže da lice (ili slika, muzički odlomak i sl.) izražava emociju sreće ili tuge, tada taj odgovor postaje tačan. Prikladnost korišćenja ovog kriterijuma temelji se na evolucijskim i kulturološkim nalazima koji potvrđuju konzistentnost informacija koje signaliziraju emocije (Bar-On, 1997; Mayer, Caruso i Salovey, 1999). Ali na takav način određivanja tačnog odgovora u testovima emocionalne inteligencije mogu uticati iskrivljena kulturološka verovanja, pa u najgorem slučaju takvo bodovanje jednostavno može indicirati stepen slaganja s kulturološkim ili spolnim stereotipima.
2. MIŠLJENJE STRUČNJAKA (expert thinking)– sud o tačnom odgovoru donose stručnjaci koji se bave emocijama (npr. psihijatri, psiholozi i sl.), a pri tome se koriste svojim profesionalnim iskustvom. Dakle, točnim odgovorom se smatra onaj kojeg je izabrao stručnjak. Međutim, istraživači su se složili da procene stručnjaka ne moraju biti pouzdaniji indikator točnog odgovora od konsenzusa grupe (Legree, 1995, prema Roberts, Zeidner i Matthew, 2003).
3. MIŠLJENJE CILJNE OSOBE (target scoring)- tačan odgovor određuje osoba koja je uključena u neku emocionalnu aktivnost (npr. pisanje pesme, sviranje, slikanje), a procenjivač procenjuje što ta osoba oseća. Drži se da ta osoba ima više informacija nego što je dostupno spoljnom posmatraču (Bar-On, 1997; Mayer, Caruso i Salovey, 1999, 2000; Mayer i Geher, 1996, prema Roberts, Zeidner i Matthew, 2003). Ovakav način određivanja tačnog odgovora dobija malo pažnje u istraživanjima, verovatno zato jer je prikladan samo za zadatke identifikovanja emocija, a ne i za više nivoe emocionalne inteligencije.

Verovatnoća da postoji verodostojan standard za evaluaciju odgovora zavisi od prirode čestice testa emocionalne inteligencije. Kao i kod kognitivnih sličnosti, čestice se mogu odnositi na različite stepene apstrakcije od sirovih podataka. Tako emocionalna inteligencija može biti procenjena kroz procese nižeg reda, u koje svrstavamo osećaje i percepciju, kao što je detekcija prisutnosti emocija na licu prezentovanom tahistoskopski ili odlučivanje imaju li dve reči istu ili sličnu valenciju. A u isto vreme se čestice testa emocionalne inteligencije mogu odnositi na procese mišljenja višeg reda, kao što je izbor kako se suočiti sa stresnom izjavom. Čini se da je temeljne sličnosti moguće najobjektivne proceniti. U tom slučaju se mišljenje stručnjaka čini prikladnim i nema mesta za konsenzus. Ali bodovanje čestica kojima ispitujemo sposobnost upravljanja emocijama je složene, jer se određene emocionalne reakcijr mogu proceniti samo prema osobnim i društvenim standardima.
Mayer i njegovi saradnici su se složili da se određivanje tačnog odgovora pomoću mišljenja stručnjaka i pomoću konsenzusa preklapaju do određenog nivoa, zato što se konsenzus pokazao kao pouzdanija mera i iz njega proizlazi bolja faktorska struktura, trebalo bi ga koristiti (Mayer i sur., 2003).

1.4. Emocionalna inteligencija i različiti pokazatelji prilagođivanja dece i adolescenata

Oni koji pišu o emocionalnoj inteligenciji obično pretpostavljaju da je visoka nivo emocionalne inteligencije povezana s uspehom u važnim aspektima života, kao što su obrazovanje, posao i odnosi s ljudima. Goleman tako navodi da brojni dokazi potvrđuju da osobe koje imaju visoko razvijene emocionalne sličnosti, koje dobro poznaju i upravljaju vlastitim osećajima i koje iščitavaju i efikasno reagirau na osećaje drugih, imaju prednost u svim područjima (Goleman, 1995). Ali, kako emocionalna inteligencija još uvek nije dovoljno istražena, ne zna se puno o tome što ona predviđa. U nastavku su prikazani rezultati nekih istraživanja koja su ispitivala povezanost sličnosti emocionalne inteligencije s različitim kriterijumima prilagođavanja dece i adolescenata.
Poznati su rezultati nekoliko istraživanja koja su ispitivala povezanost percepcije emocija iz neverbalnog sadržaja s različitim kriterijima.
U ispitivanjima više od sedam hiljada osoba u SAD-u i osamnaest drugih zemalja, među prednostima sličnosti iščitavanja osećaja iz neverbalnih znakova bila je i bolja emocionalna usklađenost, veća popularnost, veća otvorenost i veća senzibilnost. U ispitivanju hiljadu jedanaestero dece, oni koji su pokazali sposobnost iščitavanja osećaja iz neverbalnih znakova bili su u svojoj školi među najomiljenijim učenicima i među emocionalno najstabilnijom decom. Oni su također bili bolji učenici premda im, u proseku, procenat inteligencije nije bio veći od procenta kod dece koja su bila manje umešna u čitanju neverbalnih poruka. Štaviše, ispitivanja dečje neverbalne osetljivosti su pokazala da oni koji pogrešno tumače emocionalne znakove u školi često postižu rezultate koji su lošiji u odnosu na potencijal iskazan u ispitivanjima procenta inteligencije (Goleman, 1995). U jednom istraživanju se pokazalo da mladi koji imaju teškoća sa zakonom često nisu stekli veštine percepce emocija (McCown, Johnson i Austin, 1986, prema Mayer, Di Paolo i Salovey,1990).
Takođe se ispitivala povezanost nekih sličnosti emocionalne inteligencje i agresivnog ponašanja u dece. U nekoliko istraživanja se pokazalo da deca koja iskazuju veće količine agresivnog ponašanja imaju više teškoća u prepoznavanju i upravljanju svojim emocijama. Među decom školskog uzrasta, viši stepen eksternalizirajućih simptoma je bio povezan sa smanjenom sposobnošću pronalaženja primera prošlih emocionalnih iskustava i manje prikladnim primerima osećaja (Cook, Greenberg i Kusche, 1994, prema Bohnert, Crnic i Lim, 2003). Neka istraživanja pokazuju da deca koja iskazuju visok stepen agresivnog ponašanja imaju teškoća u regulaciji svojih emocija (Shields i Cicchetti, 1998, prema Bohnert, Crnic i Lim, 2003).
U istraživanju povezanosti između emocionalne inteligencije i upotrebe cigareta i alkohola u ranoj adolescenciji, rezultati su pokazali da je emocionalna inteligencija u negativnoj korelaciji s upotrebom cigareta i alkohola (Trinidad i Johnson, 2000).
Pretpostavka je da emocionalno kompetentna deca upravljaju svojim postupcima, mislima i osećajima na prilagođen i fleksibilan način u raznim kontekstima, iskazuju samoefikasnost, samopouzdanje i osećaj povezanosti s drugima (Salovey i Slyter, 1999), možemo pretpostaviti da su i bolje prihvaćena od strane vršnjaka, što ćemo proveriti u ovom istraživanju.

1.5. Sociometrijski status

Socijalni status pokazuje kako neka grupa prihvata osobu i kako je osoba socijalno adaptirana grupi. Socijalna prilagođenost se, između ostalog utvrđuje i različitim sociometrijskim postupcima. U takve tehnike ubrajamo sociometrijski test kao sredstvo za proučavanje obiteljskih, radnih i školskih grupa. Sociometrijski test omogućuje da se odredi prihvaćenost pojedinca u grupi. Prednost ovog testa pred psihometrijskim testovima je u tome što situacije zamenjuje prirodnim situacijama koje se javljaju u svakodnevnom životu.
Sociometrijsku metodu je razvio J. L. Moreno 1934. godine. Prema njemu sociometrija ima nekoliko funkcija, a to su:
1. Sociometrija predstavlja istraživačku tehniku koja služi kako bi se proučila organizacija grupe ili grupa;
2. Sociometriju shvata kao dijagnostičku proceduru kojom se treba odrediti položaj pojedinca u grupi i položaj grupe u široj društvenoj zajednici;
3. Sociometrija uključuje i psihoterapijsku tehniku koja pomaže pojedincu ili grupi da se bolje prilagode.

U najjednostavnijem obliku sociometrijski upitnik sadrži pitanja upućena svakom članu grupe da označi među ostalim članovima grupe one s kojima bi želio učestvovati u nekoj aktivnosti ili one s kojima ne bi.
Aktivnosti za učestovanje u kojima se ispituje odnos prihvatanja ili odbijanja nazivamo sociometrijskim kriterijumima. U sociometrijskom ispitivanju se može koristiti jedan ili više kriterijuma. Kriterijumi moraju biti logični i moraju se odnositi na aktivnosti značajne za pojedinca.
Ispitivanje se provodi u malim grupama, a uslov za primenu je da se deca međusobno poznaju i da su zajedno provela određeno vreme. Poželjno je da ispitivanje bude anonimno.
Sociometrijski položaj pojedinca u grupi može se odrediti pomoću tri vrste informacija. To su pozitivna, negativna biranja i neutralni glasovi.

Postoje različiti sociometrijski postupci kao što su, npr.:
1. Tehnika imenovanja – od pojedinca se traži da imenuje određeni broj članova grupe koji mu se jako sviđaju ili ne sviđaju. Broj biranja može biti ograničen (npr. 3 ili 5 mogućih biranja) ili neograničen.
2. Tehnika rangiranja – od pojedinca se traži da prema nekom kriterijumu poređa sve članove grupe.
3. Tehika upoređivanja u parovima – pojedincu se iznesu imena dvoje članova iz grupe i on mora izabrati onoga ko mu se više sviđa. Nakon procene svih mogućih parova dobije se rezultat koji pokazuje koliko se pojedincu sviđa svaki član grupe.

Podaci dobijeni sociometrijskim ispitivanjem mogu se prikazati kvantitativno (sociometrijskim matricama, grupnim i individualnim indeksima) i grafički (sociogramom). U slučaju većih grupa sociogram je nepregledan, pa se ne koristi.
Sociometrijski upitnik je vrlo prilagodljiv različitim grupama i koristi se u različitim područjima ljudske delatnosti: u industriji, školama, domovima, vojnim jedinicama itd. Primenjuje se svugde gde su neki kolektiv ili grupa nastali ili bi ih trebalo formirati unutar jednog šireg, već nastalog, kolektiva.

U ovom istraživanju sociometrijski upitnik je upotebljen kao jedan od kriterijuma prilagođavanja dece rane adolescentne dobi, odnosno kao mera prihvaćenosti u grupi vršnjaka. Ako pretpostavimo da su sličnosti emocionalne inteligencije nužne za razvijanje različitih emocionalnih i socijalnih veština koje osiguravaju veći sociometrijski status u grupi vršnjaka, odnosno da pojedinci koji imaju razvijene sličnosti emocionalne inteligencije imaju i veći kapacitet za razvoj socijalnih veština, tada možemo očekivati da nivo sličnosti emocionalne inteligencije objašnjava deo varijacije sociometrijskog statusa učenika u razredu.

1.6. Školski uspeh i emocionalna inteligencija

Istražujući faktore koji određuju školsko postignuće najviše se ispitivala inteligencija učenika, ali utvrđeno je da ona objašnjava samo deo varijacije. U traženju drugih faktora koji bi mogli uticati na uspeh dece u školi, istraživali su se socijalni faktori, kao što je porodično poreklo i socio-ekonomski status, faktori ličnosti i motivacijski faktori. Cattel, Sealy i Sweny (1966) su se bavili ispitivanjem povezanosti školskog uspeha s faktorima ličnosti i motivacije , pa su pronašli da od ukupne varijacije školskog postignuća testovi inteligencije objašnjavaju između 21-23%, motivacijske osobine 23-27%, a crte ličnosti 27-36%.
U novije vreme javila se ideja da bi se barem deo uspešnosti u području školskog i profesionalnog uspeha mogao objasniti emocionalnom inteligencijom. Još je Kahneman (1973) tvrdeo da to koliko je osoba u stanju držati pod kontrolom ostale, za osnovnu aktivnost irelevantne misli i događanja utiče na uspeh u obavljanju osnovne aktivnosti (Takšić, 1998). Goleman takođe opisuje važnost upravljanja emocijama za uspeh u školi: «Razmeri do kojih emocionalna uzrujanost može uticati na mentalni život za učitelje nisu ništa novo. Učenici koji su nervozni, ljutiti ili deprimirani ne uče; osobe koje su obuzete ovim stanjima ne primaju informacije na efikasan način ili s njima postupaju loše. Snažne negativne emocije prebacuju pažnju na njihove vlastite preokupacije, ometajući pokušaje da se fokusiraju na nešto drugo.» (Goleman, 1995, str ).
U okviru modela Mayera i Saloveya, logika u osnovi pretpostavke da bi sličnosti emocionalne inteligencije mogle imati pozitivne efekte na uspeh u školi temeljila se uglavnom na delu modela koji razrađuje način na koji emocije facilitiraju mišljenje (nivo B). Takšić je u svom istraživanju došao do zaključka da varijable emocionalne inteligencije značajno dodatno doprinose objašnjenju školskog uspeha. Varijable emocionalne inteligencije su povećale za 13.5% postotak varijance školskog uspeha objašnjene opštom inteligencijom (Takšić, 1998).
Uopšteno govoreći, faktor ličnosti objašnjava samo mali deo životnih priča, pa bi se doprinos emocionalne inteligencije od 10% u razjašnjavanju toga mogao smatrati vrlo velikim (Salovey i Sluyter, 1999).

ZAKLJUČAK

Emocionalna inteligencija kao nova potencijalna vrsta inteligencije proživela je prvih 12 godina velikih napora za njeno naučno dokazivanje kao zasebnog konstrukcija za čije merenje su razvijeni testovi sa zadovoljavajućim metrijskim karakteristikama i koja ima prediktorsku vrednost za neke segmente ljudske uspešnosti. Uspeh je očit iako još uvek nije u potpunosti primljena u obitelj zajedno s drugim klasičnim vrstama inteligencije. Svoj dosadašnji razvoj konstrukciju može najviše zahvaliti naučnom triju Mayer, Caruso, Salovey, koji su uspeli razviti svoj model emocionalne inteligencije tako da on zadovoljava sve uvijete klasičnih inteligencija. Preostaje naravno, da se ovaj model i drugi dodatno preispitaju i dorade u slijedećim godinama istraživanja na ovom području. Isto tako bit će potrebno provesti istraživanja o uticaju EI na sportsku uspešnost, kako u vrhunskom tako i u rekreacijskom i školskom sportu. Ovime bi se hipotetski moglo očekivati dodatno objašnjenje jednadžbe specifikacije sportskog uspeha, posebno onog dijela koji se odnosi na psihološki dio varijance sportskih postignuća.
U posljednjih nekoliko godina većina seminara, naučnih članaka, doktorskih disertacija i magistarskih radnji i knjiga koje se bave problemom postojanja emocionalne inteligencije u sebi sadrže poprilično staru Aristotelova izreka “Svatko se može naljutiti - to je lako. Ali naljutiti se na pravu osobu, do ispravnog stupnja, u pravi trenutak, zbog ispravnog razloga i na ispravan način - to nije lako ”(Aristotel, prema Goleman, 1997). Čini se da kvaliteta ove izreke, koja se može primijeniti na većinu emocija a ne samo na ljutnju, još uvek odolijeva i tako enormnoj citiranosti, pa bi bilo korektno da ne bude izostavljena ni iz ovog seminarskog rada.

LITERATURA

1. Bohnert, A..M., Crnic, K. A., Lim, K. G. (2003). Emotional competence and aggressive behavior in school-age children (1). Journal of Abnormal Child Psychology.
2. Ciarrochi, J., Chan, A. Y. C., Bajgar, J. (2001). Measuring emotional intelligence in adolescents. Personality and Individual Differences, 31 (7), 1105-1119.
3. Goleman, D.(1997). Emocionalna inteligencija – zašto je važnija od kvocenta inteligencije?. Mozaik knjiga, Zagreb.
4. Kulenović, A., Balenović, T., Buško, V. (2000). Test analize emocija: jedan pokušaj objektivnog merenja sličnosti emocionalne inteligencije. Suvremena psihologija. 3(1-2), 27-48.
5. Mayer, D., Salovey, P., Caruso, D. R., Sitarenios, G. (2001). Emotional Intelligence as a Standard Intelligence. Emotion, 1(3), 232-242.
6. Mayer, D., Salovey, P., Caruso, D. R., Sitarenios, G. (2003). Measuring Emotional Intelligence With the MSCEIT V2.0. Emotion, 3(1), 97-105.
7. Papić, M.(2003). Emocionalna inteligencija u školskom kontekstu. Magistarski rad. Filozofski fakultet, Zagreb.
8. Roberts, R. D., Zeidner, M., Matthews, G. (2001). Does Emotional Intelligence Meet Traditional Standards for an Intelligence? Some New Data and Conclusions. Emotion, 1(3), 196-231.
9. Salovey, P. i Sluyter, D. J.(1999). Emocionalni razvoj i emocionalna inteligencija: pedagoške implikace. Educa, Zagreb.
10. Schutte, N. S., Malouff, J. M. , Coston, T. D., Greeson, C., Jedlicka, C., Rhodes, E., Wendorf, G. (2001). Emotional Intelligence and Interpersonal Relations. The Journal of Social Psychology, 141(4), 523-536.
11. Takšić, V.(1998). Validacija konstrukta emocionalne inteligencije. Doktorska dizertacija. Filozofski fakultet, Zagreb.
12. Trinidad, D. R., Johnson, C. A.(2000). The association between emotional intelligence and early adolescent tobacco and alcohol use. Personality and Individual Differences 32(2002), 95-105.

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

 preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD