Homoseksualizam kao pojava ima veoma dugu istoriju, ali se u odnosu na nju ne čini dovoljno istraženom. U zapadnim zemljama, mnogo se više razmišlja o homoseksualnosti nego kod nas. Sumirajući istraživanja objavljenih u žurnalu Američke Psihijatrijske Asocijacije, uočljiva je usmerenost na socijalnu problematiku ove tematike. Teme koje se najčešće pojavljuju su istraživanja raznih oblika diskriminacije, pitanja kako smanjiti socijalnu distancu prema gay grupaciji, kakve su posledice socijalne distance po mentalno zdravlje homoseksualaca itd. Kroz istraživanja traže se etničke, demografske i druge razlike koje mogu imati posebni uticaj na individue koje pripadaju ovoj manjinskoj grupi. Takođe se postavlja pitanje određenih smernica u terapijskom radu sa klijentima LGB populacije. Odluka o tome šta je homoseksualnost, naučne teorije o njoj, njena prihvaćenost ili odbačenost od strane naučnih krugova, pa samim tim i društvene zajednice, ne utiče samo na milione ljudi koji jesu homoseksualci, već i na više miliona ljudi koji čine njihove članove porodice, prijatelje, poznanike, poslodavce, kao i ljude koji se bave njihovim mentalnim zdravljem.
Populacija homoseksualaca nije zanemarljiva, bilo da se ona kreće od 5% do 15% kako se tvrdi u različitim studijama. Za profesionalce u oblasti mentalnog zdravlja, duševno zdravlje ovako velikog broja ljudi svakako je od značaja.
Istraživanje uticaja "coming out procesa", kao i ispitivanje uticaja faktora socijalne okoline na mentalno zdravlje homoseksualaca značajno iz više razloga:
■ Nedovoljna istraženost ove tematike u odnosu na veličinu homoseksualne populacije
■ Povećanje svesnosti javnog mnjenja o ovoj tematici, u cilju smanjenja neznanja, predrasuda i stigmatizacije
■ Povećanje znanja u ovoj oblasti koje može biti od pomoći radnicima u oblasti mentalnog zdravlja koji rade sa homoseksualnim klijentima
■ Povećanje znanja u ovoj oblasti od značaja je za homoseksualce u krizi, kao metod samopoći ili razbijanja otpora da se obrate profesionalcima za pomoć
■ Povećanje znanja u ovoj oblasti od značaja je za ljude koji su u bliskim kontaktima sa homoseksualcima i nisu sigurni kako da se nose sa tim (porodica, prijatelji).

Postojeća istraživanja na područiju homoseksualnosti

Homoseksualnost kao tema je uprkos svojoj atraktivnosti ostala u većoj meri nepoznato područije, kako u svetu, tako i kod nas. Bez obzira na veoma značajan rad Alfreda Kinsey-a, koji je doprineo sveobuhvatnijem razumevanju homoseksualnosti, mnogi psihijatri, psiholozi i drugi relevantni stručnjaci i dalje gledaju na seksualnu orjentaciju crno - belo, homoseksualno naspram heteroseksualnog i odbijaju da razumeju kompleksnost biološkog, bihejvioralnog i psihosocijalnog razvoja. Ipak, u zapadnim zemljama, ovoj temi se posvećuje više pažnje. Rade se mnogobrojna istraživanja, vodi se računa o diskriminaciji, o uklapanju homoseksualnih grupa u socijalni milje, promovisanju stava demokratičnosti i tolerantnosti prema različitosti, pružanje jednakih prava i prevencije zlostavljanja homoseksualaca kao manjinske grupe. To je veliki napredak, može se reći, te se posledice ovakve propagande mogu primetiti u opuštenosti Nemaca, Amerikanaca, Engleza, Šveđana i drugih naroda prema homoseksualnim parovima koji javno iskazuju svoje stanovište, kao i prema broju pojavljivanja homoseksualaca kao neizostavnih likova u filmovima, serijama i drugim produktima masovnih medija.

Pojam homoseksualnosti

Homoseksualnost je prvi put upotrebljena kao termin u drugoj polovini 19 veka da označi erotsku želju prema osobama istog pola. Kasnije je izveden i termin heteroseksualnost, a Sigmund Frojd je prvi upotrebio termin biseksualnost, kao treću formu seksualne orjentacije. Homoseksualizam se može definisati kao seksualna orjentacija koja podrazumeva izbor seksualnog partnera istog pola. Neke definicije ističu seksualnu vezu, dok druge ističu seksualnu privlačnost prema osobi istog pola. Malo šira definicija formuliše homoseksualnost kao seksualnu orjentaciju koju karakteriše estetska privlačnost, romantična ljubav i seksualna želja isključivo prema osobama istog pola.
Dakle, homoseksualna osoba je osoba koja preferira seksualnu interakciju, intimnost i interpersonalne relacije sa osobama istog pola (Buunk i van Driel 1989).

Seksualna orjentacija i seksualno ponašanje

Bitni termini koje treba razlikovati međusobno su pol, seksualnost i seksualna orjentacija. Termini kao što su polni identitet i seksualna uloga su se često brkali sa pojmom seksualne orjentacije u ranim radovima o homoseksualnosti.
seksualna orjentacija odnosi se na tendenciju erotskog reagovanja određene osobe. ona može biti homoseksualna, biseksualna ili heteroseksualna. Može se posmatrati u odnosu na indikatore kao što su proporcija fantazija i snova koji su usmereni na određeni pol, zatim pol seksualnog partnera, kao i reagovanje na erotične stimuluse asocirane sa određenim polom. Seksualna orjentacija je sačinjena od tri komponente - želja, ponašanja i identiteta. Ove tri komponente mogu, ali ne moraju biti međusobno kongruentne. Na primer, žena može da se upusti u homoseksualno ponašanje, da pokazuje tipične ženske polne karakteristike, da bude udata za muškarca i oseća svoj identitet kao heteroseksualan ili muškarac može imati homoseksualne želje, imati seks samo sa ženama, a pokazivati polni nekonformizam. Na ovaj način pravi se razlika između osoba koje identifikuju sebe kao homoseksualne i osoba koje su imale homoseksualna iskustva. Naravno sve kombinacije su u igri - osobe koje su homoseksualne po svojoj prirodi ne moraju prihvatati svoj homoseksualni identitet i njihovo ponašanje može biti heteroseksualno, kao što i heteroseksualne osobe mogu imati u svojoj istoriji homoseksualna ponašanja.
Seksualna orijentacija je jedna od komponenti identiteta osobe, a odnosi se na emocionalnu i seksualnu privlačnost prema drugoj osobi. Kod većine ljudi seksualna orijentacija se formira u vrlo ranom životnom periodu i za njeno formiranje nije potrebno postojanje bilo kakvog seksualnog iskustva. seksualna orjentacija je deo seksualnog identiteta osobe i odnosi se na unutrašnja osećanja, doživljaj i koncept selfa.
Seksualnu orijentaciju možemo posmatrati kroz seksualno ponašanje, čime se dobija kontinuum gde jedan kraj čini heteroseksualno, a drugi kraj homoseksualno ponašanje po Kinsey-jevoj skali. To znači da osobe tokom života mogu osećati privlačnost u različitom stepenu (fantazije ili druge psihološke reakcije) prema osobama istog/suprotnog ili oba pola koje mogu ili ne moraju voditi do seksualnog kontakta - homoseksualnog, heteroseksualnog i/ili biseksualnog ponašanja.
Istraživanja pokazuju da je većina osoba koja sebe definišu kao homoseksualnu osobu, tako doživljavala sebe od najranijih godina svog života, ma koliko se dugo borila sa tim da sebe prihvati u tom svetlu.
Termini seksualna orjentacija i seksualna preferencija se razlikuju po tome što se pod seksualnom preferencijom ističe svesna želja i odluka individue sa kojim polom želi seksualno interaktovati. u pitanju je suptilna razlika između želje i izbora. seksualni identitet je razvojni proces koji se dešava u vremenu. postoje modeli homoseksualnog ili biseksualnog razvoja, u smislu linearnog prolaska kroz određene stadijume, kao što su na primer "coming out" (otkrivanje seksualnosti drugima), a završavaju se prihvatanjem sopstvenog identiteta, uključivanjem u prihvatajuću zajednicu, ostvarivanjem veze sa osobom odgovarajućeg pola itd. Naravno, homoseksualni identitet neće ostvariti sve osobe koje su iskusile homoseksualnu privlačnost.
polni identitet se odnosi na kontinuirani i trajni osećaj sebe kao pripadnika određenog pola i odnosi se na biološke atribute date osobe. To je unutrašnji osećaj pripadnosti muškom ili ženskom polu, a ponašanje osobe može biti u većem ili manjem skladu sa polnom ulogom individue, po čemu se ponašanje osobe može odrediti kao maskulino ili feminino. Većina osoba, bez obzira na svoju seksualnu orjentaciju ima polni identitet u skladu sa svojim biološkim identitetom.

Homoseksualnost kroz istoriju

Ako se gleda istorijski, može se videti kako su se kroz istoriju menjala objašnjenja ove pojave, ili još bitnije, kako se menjao odnos prema homoseksualcima. Postoje određene naznake da se u pojedinim društvima i u pojedinim istorijskim vremenima homoseksualnost smatrala svakodnevnom, normalnom i prirodnom. Dominantno ponašanje u staroj Grčkoj bilo je heteroseksualno, ali homoseksualni odnosi bili su prihvaćeni kao proširen način postizanja seksualnog užitka.
U određenim krugovima pre svega umetnika, filozofa, vladara i mudraca, nailazi se na ideje da je jedina prava ljubav čoveka prema čoveku. Ljubav prema ženi bila je niži oblik zadovoljavanja instinkta, dok je ljubav sa muškarcem potpuna - duhovna i telesna. Primer možemo naći kod Montenja gde se ljubav prema muskarcu naziva prijateljstvom, ali se opisuje kao ljubav u kojoj se duše mešaju, stapaju jedna u drugu, tako da brišu sastavak kojim su spojene. Montenj kaže: "Ako me skole da kažem zašto sam ga voleo, ja osećam da moram reći zato što je on bio on, a ja bio ja.... Pri našem prvom susretu našli smo se tako obuzeti jedno drugim, tako dobro poznati, tako povezani međusobno, od tog časa ništa nam nije moglo biti bliže nego nas dvojica jedan drugome...". Montenj još dodaje da: "Istinu govoreći, žene nisu kadre da odgovore onoj saglasnosti i odnosima koji održavaju svetu sponu, niti njihova duša izgleda dovoljno jaka da izdrži snagu tako čvrste i trajne veze. Ženski pol još ni jednim primerom nije pokazao da to može postići, a po jednodušnoj saglasnosti starih škola, isključen je iz toga" (Montenj.,M.: Ogledi). Ipak, ovi podaci se mogu naći samo u određenim književnim i istorijskim spisima čija generalizovanost ili autentičnost uvek mogu biti pod znakom pitanja.
Sem stare Grčke antropolozi su otkrili još nekoliko primera civilizacija (severnoamerička indijanska plemena, plemena na Novoj Gvineji) u kojima su istospolni odnosi bili društveno prihvaćeni.
Gledajući skorašnju istoriju, koja je mnogo transparentnija, homoseksualnost se ređe tolerisala, a obično se smatrala devijacijom, grehom ili bolešću. I danas neke zemlje predviđaju kaznene mere protiv osoba koje se upuštaju u homoseksualne odnose. Snažan uticaj hrišćanske crkve, koja je oduvek zastupala izrazito homofobične stavove, svakako je u velikoj meri doprineo osudi i progonu homoseksualnosti od strane društva. Ni druge religije nisu bile naručito blagonaklone prema homoseksualnosti, ali odnos prema njoj se razlikuje od religije do religije. Islam drugačije shvata pojam greha od hrišćanstva i ne bavi se toliko sankcionisanjem homoseksualnosti. Današnji izrazito homofobični zakoni u nekim islamskim zemljama pre su rezultat protivljenja zapadnoj kulturi nego odraz verskih tekstova. Judeizam, temeljeći se na Starom zavetu koji govori o sodomiji i grehu, homoseksualnost doživljava kao potpuno neprihvatljiv identitet. Budistički pogled na svet ne govori o pojmu greha, ali se distancira od homoseksualnosti, ukoliko homoseksualni odnosi sadrže u sebi požudu, kao prepreku prosvetljenju.
Do kraja 19 veka, medicina i psihijatrija su bile u tesnim takmičarskim odnosima sa religijom oko jurisdikcije na polju seksualnosti. Samim tim, homoseksualnost je prestala biti greh i postala patologija. Ovaj istorijski obrt je ipak smatran napretkom, jer se bolesna osoba smatrala manje krivom od grešne osobe (Chauncey, 1982/1983; D'Emilio i Freedman, 1988; Duberman, Vicinus i Chauncey, 1989). Ipak, u okviru medicine i psihijatrije, pogled na homoseksualnost nije bio univerzalan.
Shodno shvatanjima homoseksualnosti, metode njenog lečenja nisu bile ništa humanije. One su bile izvor patnje homoseksualaca još od začetka ideje da se homoseksualnost može i treba izlečiti. Od 19 veka lista terapijskih intervencija sačinjena je od hirurških (kastracija, vasektomija, lobotomija, sterilizacija, klitoridektomija...), preko hemijskih (hormonskih inekcija), do psiholoških (apstinencija, hipnoza, averzivna terapija, sistematska desenzitizacija, psihoanaliza i grupna terapija), kao i metod elektrošokova. Danas, odnos nekih društava prema homoseksualnosti bitno je drugačiji. Promovisanje ljudskih prava, naučno stanovište po kojem homoseksualnost nije bolest i sve glasniji glas homoseksualaca u javnosti doveo je do sve veće prihvaćenosti homoseksualnosti u društvu. većina razvijenih zemalja ukinula je kaznene zakone i ustavi nekih zemalja ne dozvoljavaju diskriminaciju na bazi seksualne orjentacije. Čak i u okviru verskih zajednica pojavile su se struje tolerancije.

Veličina homoseksualne populacije

Vrlo je teško tačno utvrditi veličinu homoseksualne populacije. objektivna merila ne postoje i muškarci i žene homoseksualne orjentacije se definišu kao takvi na osnovu sopstvenih izjava. Osobe se smatraju homoseksualnim, ako sebe identifikuju kao takve. Procenjuje se, da se veličina homoseksualne populacije, kreće između 4% do 17%.
upravo zbog načina na koji se homoseksualnost definiše (davanjem sopstvene ocene o svojoj seksualnosti), teško je razdvojiti osobe koje imaju samo želju za osobama istog pola, one osobe koje tu želju i sprovode u ponašanje, i na kraju osobe čija homoseksualnost čini bitan deo njihovog identiteta. iz tih razloga nemoguće je utvrditi pravu frekvencu homoseksualnosti kao pojave.
Kinseyevo istraživanje, 1948.godine, činio je uzorak muških ispitanika od 16 do 55 godina starosti i utvrdilo je da je 4% muškaraca isključivo homoseksualno, 50% isključivo heteroseksualno, a ostalih 46% nalazi između ove dve krajnosti.
Kasnije studije, 1970-te i 1988-te godine, izveštavaju da je 20% muškaraca imalo seksualni kontakt koji je rezultirao orgazmom, sa drugim muškarcem. Ako se uzmu u obzir teškoće ovakvih izveštavanja, kao i druge probleme ovakvih istraživanja, može se reći da ovi procenti čine donju granicu stvarne frekvence. istraživanja ukazuju da je broj žena koje prijavljuju istopolnu aktivnost, ili označavaju sebe kao lezbejke, značajno niži od muških homoseksualaca.
Veliko istraživanje seksualnosti u USA-u, objavljeno 1994-te godine koje su obavili Edward Laumann i njegove kolege, pruža do sada najpouzdanije podatke o frekvenci homoseksualnosti u SAD. U studiji je korišćena preciznija definicija homoseksualnosti koja je uzimala u obzir i individulne želje, ponašanje, kao i osećaj sopstvenog identiteta. Broj osoba koji su imali makar jednu komponentu od tri, bio je relativno mali i iznosio je 293 na uzorku od 3159, 150 od 1749 žena i 143 od 1410 muškaraca.
Studija je pokazala da je 4.1 % žena angažovano u homoseksualnom ponašanju i 4.9 % muškaraca do osamnaeste godine svog života, 7.5 % žena i 7.7 % muškaraca je ispoljilo seksualnu želju ka osobi istog pola, a 1.4 % žena i 2.8 % muškaraca je sebe deklarisalno kao osobe homoseksualnog ili biseksualnog identiteta. procenti su značajno varirali u zavisnosti od godina, bračnog statusa, obrazovanja, religije, rase i prebivališta.
Ova studija pokazuje da je procenat homoseksualnih osoba opšte populacije relativno mali, ali da je procenat osoba koje poseduju homoseksualne želje veliki u nekom relativnom smislu, kao i to da broj homoseksualaca u 12 najvećih gradova Amerike zaista raste do 10 %.

Homofobija i heteroseksizam

Nema nikakve sumnje oko toga da homoseksualci rastu u društvu koje je dominantno heteroseksualno. Nažalost, česta pojava u takvom društvu su prikrivena ili otvorena agresija i neprijateljstvo prema homoseksualcima. posledice ovakvog kulturnog uticaja na homoseksualce koji odrastaju u takvoj kulturi su dramatične po njihov razvoj i psihološku dobrobit. jedan od najvećih izazova za homoseksualce je izlaženje na kraj sa homofobijom. Termin homofobija prvi je upotrebio George Weinberg 1972- ge godine, da bi označio strah i mržnju prema homoseksualnim osobama. Heteroseksizam je blizak termin koji se definiše kao "ideološki sistem koji poriče i osuđuje svaku neheteroseksualnu formu ponašanja, identiteta, odnosa ili zajednice." Heteroseksizam je blizak drugim ideološkim ugnjetavanjima kao što su rasizam, seksizam itd. Antihomoseksualni stavovi individua mogu se izražavati kroz verbalnu agresiju, zabrane i fizičko nasilje prema označenim pripadnicima sporne grupe. institucije održavaju ovakve stavove kroz svoju diskriminišuću politiku i praksu. Antihomoseksualni stavovi služe da osnaže i održe "kompulzivnu heteroseksualnost" jednog društva. Homofobija može biti institucionalizovana i internalizovana.
institucionalizovana homofobija se odnosi na način na koji društvo sprovodi diskriminaciju i gaji predrasude prema svojoj homoseksualnoj subpopulaciji. Heteroseksualnost se uzima kao norma, a ovakav stav duboko je ukorenjen već u same institucije koje se odnose na obrazovanje, zapošljavanje, sport, rekreaciju, vojsku, crkvu, vladu, štampu, medije i porodicu kao bazičnu instancu društva. Homofobija kao društveni fenomen dovodi do mržnje, stigmatiziranja, diskriminacije i nasilja nad homoseksualnim osobama. Ako bi i ostavili na stranu emotivne posledice ovakvog društvenog stanja, manjinska grupa je za početak ugrožena socijano, materijalno i fizički.
internalizovana homofobija je posledica odrastanja u homofobičnom heteroseksualnom društvu. internalizovana homofobija definiše se kao sklop negativnih stavova i osećanja prema homoseksualnosti drugih osoba i prema vlastitoj homoseksualnosti. Mnogi autori smatraju da gotovo svaka homoseksualna osoba tokom svog razvoja i odrastanja usvaja negativne stavove o homoseksualnosti. posledice ovakvog unutrašnjeg pritiska mogu se kretati od manjka samopouzdanja, stresa, osećanja krivice, stida, straha, do depresije pa i suicida. Nije teško zamisliti kako se bazični osećaj selfa, ma koliko pouzdan on bio, može narušiti i rastrzati kada individua shvati da ona nije pripadnik većinske, heteroseksualne kulture, da nije u okvirima zajedničkih normi, da je izopštena iz sredine koja je davno postala deo nje same, kroz odrastanje.
U trenutku kada je self- koncept slabašan, a proces identifikacije još uvek ne završen, internalizovani konflikti i negativna percepcija mogu ugroziti zdrav razvoj ličnosti. Naručito je važno za terapeute koji rade sa mladim homoseksualcima da budu svesni sopstvene homofobije, kako bi rasteretili već konfuzne klijente i oslobodili ih dodatnog bremena sopstvenih projekcija. potpuno je jasno da terapeut koji je i sam žrtva homofobije ne može pomoći svom, na pr. adolescentnom klijentu u borbi sa osećanjem niže vrednosti i izgradnjom sopstvenog identiteta.
Homofobične osobe veruju da se homoseksualnost može izlečiti, ili da je homoseksualnost u adolescenciji samo faza, iz čega se može videti njihova implicitna pretpostavka da je homoseksualnost bolest. Polni identitet je obično jasan već do druge ili treće godine života, većina mladih homoseksualaca nema konfuziju po pitanju sopstvenog pola i vide sebe kao pripadnike onog pola kome i pripadaju (Shively i DeCecco, 1977). Seksualna orjentacija je ta koja izaziva konfuziju tokom seksualnog razvoja. Danas postoje čvrsti dokazi da se preferencija prema istom polu obično pokazuje već na početku pete godine života, a kristalizuje se do puberteta (Bell, Weinberg i Hammersmith, 1981; Berzon, 1979; Borhek, 1983; Cass, 1985; Jay i Young, 1979; Minton i McDonald, 1985; Morin i Schultz, 1978; Woodman, 1979).
Pokušaji da se homoseksualnost "izleči" su često spominjani u literaturi. Moguće je naći alternativu seksualnom ponašanju, ali se ne čini mogućim promeniti osećanja, misli i želje koji leže u osnovi nečije seksualnosti (Tripp, 1975).

Uzroci seksualne orjentacije

Kroz istoriju se mogu odvojiti dva velika perioda odnosno gledišta na homoseksualnost kao fenomen. Prvo gledište koje je bilo aktuelno od druge polovine 19-tog veka do prve polovine 20-tog veka, a i nešto duže, bilo je karakterisano dominantnošću biološke struje, kao i psihoanalitičkim gledištem, sa primesama religijskih i moralnih merila. Drugo gledište čiji početak leži u Kinseyevim radovima 1948 i 1953-će godine, kulminiralo je izbacivanjem homoseksualnosti iz DSM kategorizacije mentalnih poremećaja 1973-će godine. Brojne su teorije koje nastoje objasniti uzroke seksualne orijentacije. Trenutna znanja mogu se sumirati u zaključak sa kojim se većina teorija slaže, a to je da je seksualna orjentacija rezultat interakcije različitih faktora - počev od bioloških, a zatim psiholoških, kognitivnih i socijalnih. Sa obzirom na različita gledišta postoji više teorija uzroka i razvoja homoseksualnosti.

Biološke teorije homoseksualnosti

Biološke teorije ne pružaju direktne dokaze da postoje genetski faktori ili hormonske determinante homoseksualnosti. Ipak, postoje različite implikacije o uticaju hormona u fetalnom razvoju. osoba rođena sa tendencijom prema homoseksualnosti (genetičkom ili hormonskom) može razviti, ili ne, homoseksualnost u zavisnosti od sredinskih činilaca. Dr.LeVay otkrio je, 1991-ve godine, značajnu razliku u veličini INAH3 jezgra dela hipotalamusa. Kod homoseksualnih muškaraca ova jezgra su manja nego kod heteroseksualnih. To je bila prva otkrivena biološka razlika između heteroseksualnih i homoseksualnih osoba, koja i dalje ništa ne govori o mogućem uzroku. U isto vreme pojavila se i teorija o genetski predodređenoj homoseksualnosti. Eksperimenti sa jednojajčanim i dvojajčanim blizancima pokazali su da je među 50% parova jednojajčanih blizanaca, kod kojih je jedan brat homoseksualac i drugi brat iste seksualne orijentacije. Postotak kod dvojajčanih blizanaca je 24%. Ipak u ovim eksperimentima nije bio kontrolisan faktor sredine, jer su blizanci obično bili i odrasli zajedno čime se ne mogu razdvojiti genetski faktori od sredinskih.
Istraživanje Susan Golombok i Fione Tasker o uticaju seksualne orjentacije roditelja na njihovu decu dala je zanimljive rezultate. Longitudinalna studija o seksualnoj orjentaciji odraslih koji su odgajani u lezbejskoj porodici ispitala je 25-oro dece čije su majke lezbejke i 21-no dete kontrolne grupe koju su činila deca samohranih heteroseksualnih majki. Deca su prvi put ispitana sa 9.5 godina u proseku, a drugi put sa 23.5 godine u proseku. Zaključeno je da su se deca iz lezbejskih porodica lakše upuštala u istraživanje istopolnih veza, sa obzirom da je njihovo okruženje bilo daleko otvorenije prema ovakvim vezama, ali da odrastanje u lezbejskim porodicama nije uticalo na seksualnu orjentaciju i da se većina dece iz ovih porodica identifikovala kao heteroseksualna.
Mišljenje o tome koliko roditelji mogu uticati na seksualnu orjentaciju njihove dece u većoj meri variraju među teoretičarima kako biološke, tako i psihološke orjentacije. Sa čisto bilološke tačke gledišta roditeljski uticaj ne bi trebalo da postoji uopšte., dok psihoanalitičari tvrde da je odnos sa roditeljima u detinjstvu od prevashodnog značaja za seksualni razvoj. Postojeća literatura jasno pokazuje da ne postoji jedan faktor koji bi mogao odrediti seksualnu orjentaciju osobe. Trenutno gledište je da postoji čitav niz uticaja, od prenatalnog perioda koji može usmeriti razvoj na jednu ili drugu stranu.
Studije blizanaca na braći (Bailey i Pillard, 1991) i sestrama (Bailey, Pillard, Neale i Agyei, 1993) pokazala su značajnu razliku između monozigotnih i dizigotnih homoseksualnih blizanaca. veća konkordansa monozigotnih blizanaca ukazuje na ulogu genetskih faktora u razvoju homoseksualnosti, što ne znači da homoseksualnost zavisi od specifičnog genskog paterna.
Identifikovanje genetskog markera za mušku homoseksualnost su istraživali Hamer, Hu, Magnuson i Pattatucci (1993). Od 40 parova homoseksualne braće, 33 para su imala marker na malom regionu X hromozoma, koji mogu ukazivati na postojanje specifičnog, još uvek neotkrivenog gena koji bi bio povezan sa homoseksualnošću. Naravno čak i prisutnost ovakve genetske predispozicije ne bi određivala homoseksualnost u potpunosti, kao što bi ona postojala i bez ovakve genetske osnove (7 parova nije posedovalo ovakav marker). U svakom slučaju genetička predispozicija bi mogla biti samo jedan od faktora u nastanku homoseksualnosti.
Nivo hormona koji luče gonade može predstavljati drugi biološki faktor. iako nije utvrđena značajna razlika u nivou hormona odraslih između homoseksualnih i heteroseksualnih jedinki (Meyer-Bahlburg, 1984), postoje dokazi koji ukazuju na to da prenatalna hormonalna sredina igra određenu ulogu u određivanju seksualne orjentacije. Studije žena sa kongenitalnom adrenalnom hiperplasijom (CAH), genetski poremećaj koji ima za posledicu povećano lučenje androgena u prenatalnom periodu, pokazuju da ove žene češće smatraju sebe homoseksualnim ili biseksualnim od žena koje nemaju ovakav poremećaj, što sugeriše da prenatalni nivo androgena može da se poveže sa homoseksualnošću kod žena (Dittman, Kappes i Kappes, 1992; Money, Schwartz i Lewis, 1984). Takođe značajno veći broj žena koje su prenatalno bile izložene derivatima androgena (DES) izražavaju biseksualnu i lezbejsku orjentaciju (Ehrhardt, 1985). Ipak, treba naglasiti da većina žena sa CAH sindromom, kao i onih izloženih DES-u su bile heteroseksualne orjentacije, uprkos njihovoj atipičnoj endokrinoj istoriji.

Teorije učenja

Teorije učenja nude objašnjenje po kojem je seksualno ponašanje ljudi više određeno učenjem nego instinktivnom osnovom. Iz perspektive klasične teorije socijalnog učenja, dva su procesa od krucijalnog značaja za razvoj polnog identiteta, to su uslovljavanje i model istopolnih individua, tačnije uticaj modela roditelja istog pola (Bandura, 1977; Lytton i Romney, 1991; Maccoby i Jacklin, 1974; Mischel, 1966 , 1970). Iako je teorija socijalnog učenja usmerena na razvoj polne uloge i ponašanja u okviru određenog pola, ova teorija se može primeniti i na razvoj seksualne orjentacije.
Po ovom gledištu, modeli uslovljavanja koji se razlikuju u lezbejskim i heteroseksualnim porodicama dovode do toga da mladi ljudi u lezbejskim porodicama nisu obeshrabrivani po pitanju homoseksulanih veza. Noviji teoretičari socijalnog učenja veruju da modelovanje polnih stereotipa igra veću ulogu u razvoju polnog identiteta nego roditelj istog pola (Bandura, 1986; Bussey i Bandura, 1984; Perry i Bussey, 1979). Više se ne očekuje da će devojčice postati lezbejke posmatranjem i imitiranjem njihovih majki koje to jesu. No, deca lezbejskih majki mogu imati manje rigidne stereotipe o tome šta čini i kako izgleda prihvaćeno seksualno ponašanje muškarca ili žene, kao i manje zabrana na istopolni kontakt, od dece iz heteroseksualnih brakova. Po teoriji socijalnog učenja uticaj stavova o seksualnosti u porodici može imati uticaja na seksualnu orjentaciju dece.
Ispitujući kognitivne mehanizme koji imaju uticaj na razvoj polnog identiteta, kognitivni teoretičari, kao i teoretičari socijalnog učenja, su se fokusirali na tipično seksualno ponašanje, pre nego na samu seksualnu orjentaciju (Kohlberg, 1966, 1969; Martin, 1993; Martin i Halverson, 1981). Stanovište sa kognitivnog razvoja ističe da deca konstruišu pojmove koji čine suštinu "biti muško / biti žensko" iz sveta oko sebe i usvajaju ponašanja i karakteristike za koje misle da su karakteristike njihovog pola. i u ovom slučaju polne stereotipije se ističu kao primarni izvor informacija o svom polu, a ne roditelji. Socijalni kontekst i šira zajednica mogu biti faktori koji bi pobudili ili inhibirali istraživanje istopolnih veza od strane deteta. Seksualni identitet se gradi kroz život, a po ovoj teoriji, individua prvo postaje svesna kulturnih determinanti seksualnih odnosa, a tek potom razvija unutrašnje fantazije i interpersonalna ponašanja (Gagnon, 1990; Simon i Gagnon, 1987). Identifikacija sa značajnim drugima, smatra se kao veoma važnom za eventualnu neutralizaciju homoseksualnog potencijala, kao i za stvaranje homoseksualnog identiteta. Za socijalne konstruktiviste, deca odgajana u homoseksualnim porodicama mogu u većoj meri postati homoseksualna, kao posledica izloženosti homoseksualnom životnom stilu. Treba naglasiti da ovakav trend nije zabeležen u istraživanjima.

Psihoanalitička teorija

Teorija Sigmunda Frojda o ljudskoj seksualnosti zasnivala se na verovanju da su ljudska bića primarno biseksualna i da postaju heteroseksualna ili homoseksualna u zavisnosti od iskustva sa roditeljima i značajnim drugima (Freud, 1905). Kao i biolozi njegovog vremena Frojd je verovao da je heteroseksualnost prirodna posledica normalnog razvoja. Ipak, za razliku od njegovih savremenika, kao i sledbenika, Frojd nije gledao na homoseksualnost kao na poremećaj i verovao je da homoseksualna osoba ne mora funkcionisati lošije "po defoltu", niti imati bilo kakav poremećaj. Frojd je homoseksualnost posmatrao kao zastoj u razvoju od biseksualnosti ka zreloj heteroseksualnosti, koji se može desiti usled različitih faktora, kako bioloških, tako i sredinskih. Bez obzira što je smatrao da je heteroseksualnost zrela forma seksualnosti, Frojd nije gledao na homoseksualnu orjentaciju kao na patologiju i to na primer pokazuje pismo jednoj majci homoseksualca, 1935:
"Homoseksualnost svakako nije prednost, ali nije ni razlog za stid, nije porok, u njemu nema degradacije, ne može se klasifikovati kao bolest; smatramo je varijacijom seksualnog funkcionisanja, koja je nastala kao posledica zastoja u seksualnom razvoju. Mnogo visoko poštovanih individua starije i novije istorije bili su homoseksluaci, (Plato, Michelangelo, Leonardo da Vinci, itd.). Velika je nepravda, a i surovost smatrati homoseksualnost zločinom. Ako je vaš sin nesrećan, neurotičan, rastrzan konfliktima, inhibiran u svom socijalnom životu, analiza mu može doneti harmoniju, mir, punu efikasnost u funkcionisanju, bilo da on ostane homoseksualac ili ne..." (Jones, 1957, pp. 208-209, American Journal of Psychiatry, 1951, 107, 786).
Može se reći da je ovako shvatanje homoseksualnosti veoma napredno u kontekstu istorijskog vremena, ali to i nije za čuđenje sa obzirom da dolazi od Frojda, čija se genijalnost nikad nije dovodila u pitanje.
Kasniji psihoanalitičari, nisu pratili Frojdovo shvatanje. Sandor Rado (1940, 1949), odbacio je Frojdovo shvatanje o primarnoj biseksualnosti, smatrajući da je heteroseksualnost urođena, dok je homoseksualnost fobična reakcija na osobe suprotnog pola. Drugi analitičari tvrdili su da je homoseksualnost posledica patoloških odnosa u porodici tokom edipalnog perioda (Bieber, 1962).
Charles Socarides (1968), tvrdio je da je etiologija homoseksualnosti preedipalna, što bi svrstalo homoseksualnost u težu patologiju, nego što se do tad smatralo. Iako su psihoanalitičke teorije bile veoma uticajne, one nisu bile empirijski zasnovane i proveravane. Bile su bazirane na kliničkom posmatranju i iskustvu sa pacijentima. Prvi nedostatak ovakve procedure istraživanja je jak uticaj teorijske podloge samog analitičara pri donošenju zaključaka u odnosu na svoje pacijente, kao i subjektivno objašnjavanje činjenica. Drugi nedostatak ovakve procedure je što su ispitivani slučajevi homoseksualaca bile samo osobe koje su iz određenog razloga bile na tretmanu i zahtevale psihijatrijsku pomoć. ovakav uzorak ne može biti reprezentativan za homoseksualnu populaciju, kao što se ne bi moglo zaključivati o celoj heteroseksualnoj populaciji na osnovu heteroseksualnih pacijenata. Empirijske studije koje su ispitivale uticaj roditelja na razvoj gay identiteta nisu došle do jedinstvenog zaključka. Psihoanalitičari obično opisuju oca muških homoseksualaca kao distanciranog i neprijateljskog, dok je majka ta koja je dominantna, bliska i za koju postoji naručita povezanost (Bieber, 1962). Studija Siegelman-a (1974), nije pronašla razlike u porodičnom preseku između homoseksualaca i heteroseksualnih muškaraca koji su pokazivali nizak skor na neuroticizmu. Studije lezbejskih majki su takođe omanule u tome da pruže konzistentan zaključak (Bell, 1981; Bene, 1965; Kaye, 1967; Newcombe, 1985). Zaključak je da postojeća istraživanja do sada, nisu uspela da pruže empirijske dokaze o uticaju roditelja na razvoj homoseksualnosti kod njihove dece.

Društvene teorije

Društvene teorije ističu uticaj okoline, ali se u velikoj meri razlikuju između sebe. U okviru njih postoje tzv. rodne ili queer teorije koje se ne bave traženjem uzroka (jer je samo traženje uzroka određena diskriminacija), već se bave društvenom percepcijom homoseksualnosti. One ističu uticaj društvenih normi na razumevanje seksualne orjentacije i problem prihvatanja različitosti. Heteroseksualno ponašanje je društveno zadata norma ponašanja i prema njoj se određuje šta je normalno, a šta ne. Ove teorije prave razliku između pola, biološki zadate kategorije, i roda koje je određen društvom. Pol je fiksiran rođenjem, ali rod je fluidna kategorija koja se može menjati, a sa njim i seksualni identitet koji takođe nije fiksan.
Teorija ima mnogo, ali ni jedna nije osvojila primat. Za sada, homoseksualnost, kao i heteroseksualnost jeste kompleksna mešavina bioloških, psiholoških i društvenih uticaja. Svaka osoba, bilo homoseksualna, biseksualna ili heteroseksualna ima svoju jedinstvenu biologiju kao i jedinstven doživljaj sebe i sveta oko sebe.

Alfred Kinsey
Alfred Kinsey bio je zoolog. Njegove empirijske studije seksualnog ponašanja odraslih Amerikanaca, otkrile su neke veoma značajne činjenice. Po Kinsey-evom istraživanju veliki broj njegovih ispitanika imalo je određeno homoseksualno iskustvo (sa orgazmom), nakon svoje 16-te godine (Kinsey, Pomeroy i Martin, 1948; Kinsey, Pomeroy, Martin i Gebhard, 1953). Štaviše, Kinsey izveštava da je 10% muškaraca njegovog uzorka i 2-6% žena (u zavisnosti od bračnog statusa), bilo isključivo homoseksualne orjentacije, najmanje 3 godine između svoje 16-te i 55-te godine života. ovakvo stanje stvari uzdrmalo je američku javnost koja je do tada verovala da homoseksualce čine mali broj socijalno neadekvatnih osoba.

Hooker Evelyn
Danas postoji veliki broj empirijskih istraživanja homoseksualnosti, koji jasno pobijaju vezanost homoseksualnosti za psihopatologiju. jedna od prvih i najpoznatijih studija bila je studija psihologa Evelyn Hooker.
1953-će godine Evelyn Hooker je aplicirala za stipendiju Nacionalnog Instituta za Mentalno zdravlje (NIMH), sa ciljem da izučava homoseksaualce koji nisu mentalni bolesnici i sa teškom mukom i velikom skepsom prema njenom izboru tematike, uspela da je dobije. Hooker, za razliku od dotadašnjeg trenda, nije pošla od apriori pretpostavke da se homoseksualnosnost razlikuje od heteroseksualnosti po sposobnosti psihološkog prilagođavanja. Druga bitna razlika u odnosu na dotadašnja istraživanja je što je Evelin Hooker sačinila svoj uzorak od homoseksualaca koji su normalno funkcionisali u društvu, a ne od psihijatrijskih pacijenata. Treća bitna stvar u njenom istraživanju je što je tražila od eksperta da ocene njene ispitanike, bez znanja o njihovoj seksualnoj orjentaciji. Hooker je zadala tri projektivna testa, Roršah, TAT i MAPS (make a picture story), uzorku od 30 homosekualnih i 30 heteroseksualnih muškaraca. Grupe su bile izjednačene po godinama, koeficijentu inteligencije i obrazovanju. Ni jedan od ispitanika nije bio na terapiji u trenutku izvođenja studije.
Nesvesna seksualne orjentacije svojih ispitanika, dva Roršah- eksperta, nezavisno su ocenila uzorke ispitanika i svrstala ih na petostepenu skalu sveukupne prilagođenosti. Rezultati su da su dve trećine i homoseksualaca i heteroseksualaca svrstana u 3 najviša stepena psihološkog funkcionisanja. Takođe, eksperti nisu mogli da odgovore na pitanje koji protokoli pripadaju homoseksualcima, a koji ne. Protokoli na TAT-u i MAPS-u takođe nisu dali značajnu razliku između dve grupe ispitanika.
Hooker je donela zaključak svog istraživanja da homoseksualnost nije klinički entitet i da ne može biti sama po sebi povezana sa psihopatologijom.
U članku "Refleksija 40 - to godišnjeg istraživanja, naučni pristup homoseksualnosti", Evelyn Hooker opisuje teškoće sa kojim se susretala pokušavajući da istera svoje istraživanje do kraja, od neodobravanja u psihološkim krugovima, do problema sa vlastima i policijom. Ipak ona ističe i trenutke koji su joj dali nadu i pružili zadovoljstvo pokazavši joj da je njen rad bio isplativ:
"Kao kliničar bila sam sigurna da su moji ispitanici bili mentalno zdravi, ali sam se bojala šta će tri superiorna kliničara reći. Kada su objavili zaključke svojih ispitivanja da se heteroseksualna i homoseksualna grupa ne razlikuju u postojanju psihopatologije, mojoj sreći nije bilo kraja. Znala sam da psihijatri neće prihvatiti taj nalaz, ali doćiće i taj dan!" Druga velika potvrda Hookerinih istraživanja bila je kada je 1972-ge godine psiholog Dr. Siegelman, koristeći veliki uzorak gay i hetoreseksualnih muškaraca i objektivnih mera neuroticizma, potvrdio njene nalaze.
1961, Hooker navodi susret sa Norvežanom po imenu Finn Carling, koji je tada započinjao svoju studiju o homoseksualcima. U susretu sa njim Hooker navodi njegove reči koje su je dotakle:
"Razlog zašto proučavam izbeglice je što me oni uče značenju pokreta, proučavam slepe jer me uče značenju uvida, vizije. Homoseksualce proučavam jer me oni uče značenju ljubavi."

Status homoseksualnosti u naučnim krugovima

vrlo je važno shvatiti šta znači trend u jednom društvu i kakve su njegove praktične posledice po individue koje mu pripadaju. Pitanje da li homoseksualizam kao pojava pripada klasifikaciji mentalnih bolesti bilo je pitanje od ekstremne važnosti za homoseksualnu populaciju. Prvi i najbitniji korak za gay populaciju bio je skidanje homoseksualnosti sa liste psihijatrijskih poremećaja, kao neophodna stepenica ka legalizovanju gay načina života na bazi poštovanja seksualne raznolikosti. Današnje debate o homoseksualnim brakovima i ljudskim pravima gay populacije, ne bi bile ni zamislive da se homoseksualnost i dalje smatra patološkim fenomenom.
1968 godine DSM II svrstavao je homoseksualnost u jednu od seksualnih devijacija (prvu od 10). više uslova se steklo da bi se pokrenula debata o homoseksualnosti:
■ Istorijska promena gledišta na homoseksualnost
■ Jačanje gay pokreta
■ Transformacija psihijatrije i same A. P. A.-e koja je načinila DSM
■ Konflikt unutar psihoanalize

1947-me godine Kinsey je dobio veoma interesantne rezultate svog istraživanja i oni su bacili novo svetlo na shvatanje homoseksualnosti (gore navedeno). ovaj izveštaj je ohrabrio gay grupe u njihovom organizovanju. Njihov cilj je prvenstveno bio smanjivanje zakonskih kazni, smanjenje diskriminacije i povećanje tolerancije.
Ključna tačka razvoja gay pokreta bio je Stonewall Riot 1969-te godine, višednevni sukob policije i homoseksualaca na ulicama Greenwich village-a. Kako se osnaživao gay pokret, tako se i stvarao pozitivni identitet gay individua i menjala njihova samopercepcija. Članovi gay pokreta stvorili su zajednicu koja je posedovala sopstveni i jedinstveni stil života. Fundamentalna promena je zapravo odluka homoseksualaca da prestanu da se izvinjavaju i osećaju inferiorno zbog toga što jesu. Stigma homoseksualac zamenjena je novom, pozitivnom definicijom - "biti gay", sa kojom se ponosno izlazilo u javnost. Psihoanaliza, dominanta teorija 60-tih i 70-tih godina smatrala je homoseksualnost kao reakciju na hladnog, odbijajućeg oca i prezaštitničku majku. Sa Kinsey-evim izveštajem došlo je do turbulencija u klasičnom gledištu. Kinsey je tvrdio da ne postoji jasna granica između homo i heteroseksualnosti ida je pre u pitanju kontinuum seksualne orjentacije, nego kategorija. Rad Evelyn Hooker imao je takođe velikog uticaja na menjanje klasičnih gledišta homoseksualnosti. Hooker se kao psiholog bavila izučavanjem uspešnih homoseksualaca. judd Marmor je počeo svoju praksu 1940-te godine i kroz rad sa homoseksualnim pacijentima promenio svoj terapijski pristup od pokušaja lečenja, do razvijanja pozitivnog gay identiteta kod svojih klijenata.
Najviše doprinosa promeni shvatanja homoseksualnosti u psihijatrijskim i psihološkim krugovima pripada Robertu Spitzeru. on je bio zadužen za reviziju DSM priručnika kojim niko nije bio zadovoljan. Spitzer sam nije bio preterano naklonjen gay populaciji, ali je želeo da napravi superioran dijagnostički sistem, na dobroj naučnoj osnovi. Debata o homoseksualnosti u okviru Američke Psihijatrijske Asocijacije počela je 1970-te godine. 1971-ve godine dolazi do značajnih promena kada je judd Marmor (koji će uskoro postati predsednik APA-e) prezentovao svoje gledište, kao i kada je jedan od tada cenjenih psihijatara objavio da je sam homoseksualac i da preko 200 članova same APA-e, su i članovi Gay Psihijatrijske Asocijacije koja se tajno sastaje.
1973-će godine Spitzer zaključuje da homoseksualnost per se nije mentalna bolest i da za nju ne treba da postoji dijagnoza, ali da oni koji su uznemireni svojom seksualnom orjentacijom treba da imaju novu dijagnozu "uznemirenje zbog sekusalne orjentacije". odbio je predlog judd Marmora da se homoseksualnost smatra normalnom varijantom seksualnog ponašanja i napravio kompromis između gay aktivista i klasične struje u psihijatriji koju su predstavljali Socarides, Bieber i drugi, koji su zastupali stanovište da je homoseksualnost psihopatološki fenomen.
Spitzer je u svakodnevnoj praksi nailazio na gay individue koje nisu bile uznemirene i nezadovoljne zbog svoje seksualne orjentacije i koje su očigledno bile visoko funkcionalne, te samim tim nije osećao da je u redu da proglasi homoseksualnost mentalnom bolešću. Ipak, sa druge strane, Spitzer je smatrao da je homoseksualnost iregularna forma seksualnog ponašanja i nije hteo da je proglasi normalnom.
Decembra 1973-će godine, Reference Committee je odlučio da izbriše homoseksualnost iz dijagnostičkog priručnika i da ga zameni dijagnozom "uznemirenje prouzrokovano seksualnom orjentacijom". To je bila velika vest kako za psihijatre i psihologe, gay aktiviste, tako i za širu javnost.
1974-te godine Spitzer, još uvek nezadovoljan definicijom mentalnih bolesti u DSM II, napravio je novu definiciju mentalnog poremećaja za reviziju priručnika i smatrao je da ona zahteva i novu definiciju homoseksualnosti. Tako se 1980-te godine u priručniku DSM III našla definicija "ego - distona homoseksualnost" (EDH) koja je bila rezervisana za one homoseksualce koji su se osećali loše zbog prisustva homoseksualnih impulsa. ova dijagnoza nije izazvala veliku buru i diskusiju kao prethodne i posle 7 godina bila je konačno izbrisana iz nove revizije DSM III-R, tiho kako je i nastala. APA je ponudila oficijalno objašnjenje za izbacivanje ove dijagnoze navodeći sledeće razloge:
■ Skoro svi homoseksualci prolaze kroz fazu ego - distone homoseksualnosti
■ EDH kao dijagnoza se retko koristila u kliničkoj praksi, a još ređe u naučnim radovima.
■ Dijagnoza koju poseduje priručnik DSM III- R "nespecifični seksualni poremećaj" ispunjava kriterijume koje je pokrivala EDH dijagnoza.

I tako je 1987, bez preterane buke, homoseksualnost kao mentalni poremećaj završila svoju karijeru. Od tada je počela borba protiv homofobije u naučnim, pre svega psihijatrijskim i psihološkim krugovima.

Životni ciklus kroz prizmu homoseksualnosti

U mnogim važnim aspektima homoseksualna omladina je slična heteroseksualnim adolescentima. Oni prolaze kroz pubertet, prijateljstva, porodične konflikte, pritisak vršnjaka i brige za svoju budućnost. Neizbežno, neki od njih prolaze kroz dodatna razvojna pitanja koja drugi ne moraju prolaziti, a zatim i nasilje, zlostavljanje, napuštanje od strane vršnjaka i porodice kao posledicu svoje seksualnosti, kako ni jedan od njihovih heteroseksualnih vršnjaka ne mora da oseti. Na bazičnom nivou homoseksualna omladina deli iste vršnjačke probleme, razvojne karakteristike i procese jednog adolescenta. Ipak, odrastanje sa zabranjenim i neprihvatljivim seksualnim impulsima, privlačnosti, fantazijama i identitetom može snažno uticati na razvojni put homoseksualnog adolescenta.
Kroz detinjstvo i adolescenciju, na primer, mladima koji osećaju da su drugačiji od svojih vršnjaka i koji osećaju seksualnu privlačnost prema osobama istog pola, potrebno je da razumeju svoja osećanja, kao i da ih otvore drugima kroz proces "coming out-a".
U odrasloj dobi veliki izazov predstavlja uspostavljanje stabilne veze, kao i formiranje porodice, u društvu koje nije uspelo da obezbedi odgovarajuće rituale i zakone u cilju zaštite njihovih familija.
Svaki čovek stavljen je pred veliki zadatak razvijanja poverenja u sebe i druge, formiranja zdravog ličnog identiteta, stvaranja i održavanja intimne veze, učenja kako da vodi produktivan život i stvaranja sopstvenog integriteta u starijim godinama. Uspeh u nabrojanim zadacima zavisi od mnogih faktora, kako bioloških, tako i sredinskih, širih društvenih zbivanja, sopstvenih doživljaja, crta i karakteristika koje oblikuju jedinstvenu individuu svake pojedinačne jedinke.

Homoseksualnost kroz detinjstvo

Glavno iskustvo sa kojim se dete, koje će kasnije razviti homoseksualnu orjentaciju, mora izboriti je osećaj da se razlikuje. osećaj da je drugačiji može voditi do socijalne izolacije i poricanja. Dečaci koji su manje maskulini mogu imati problema sa samopouzdanjem, koje još više mogu osnažiti poniženja i zadirkivanja vršnjaka. ovakva deca mogu takođe osećati odbacivanje i kritike od roditelja i familije, a iskusiti i pritisak od odraslih da promene svoja ponašanja i da budu više u skladu sa tradicionalnom ulogom svog pola. Neki roditelji mogu prosto odbaciti svoju decu, kada ona nisu uspela da ispune njihova očekivanja. Ovakva osećanja dovode do internalizacije negativnih reakcija koje mogu kočiti ili oštetiti lični razvoj, kao i onemogućiti razvoj kapaciteta za psihološku, socijalnu i radnu adaptaciju. Brojna istraživanja ispituju netipično polno ponašanje u detinjstvu i vezu takvog ponašanja sa razvijanjem homoseksualnosti u odrasloj dobi. Pojedine studije ustanovile su razliku u polnom ponašanju između homoseksualnih i heteroseksualnih muškaraca (Bell, Weinberg, i Hammersmith, 1981; Saghir i Robins, 1973; Whitam, 1977) kao i kod homoseksualnih žena (Bell, 1981; Safer i Reiss, 1975; Whitam i Mathy, 1991), gde su homoseksualne osobe pokazivale značajno veću aktivnost u detinjstvu koja je tipična za suprotni pol. Studije dečaka sa poremećajem polnog identiteta (Američka Psihijatrijska Asocijacija, 1994) obuhvatala su decu koja izražavaju snažnu želju da budu suprotnog pola, koja su uključena u netipična ponašanja svoga pola i pokazuju izraženu preferenciju za prijateljstvom sa decom suprotnog pola. Studija na ovoj deci pokazala je da je više od 2/3 takve dece razvilo bi/homoseksualnu orjentaciju u odraslom dobu (Green, 1987; Zuger, 1984). Naravno, postojanje netipičnog polnog ponašanja u detinjstvu ne treba preuveličavati, veliki broj homoseksualaca nije pokazivalo u detinjstvu sklonost ka ovakvom ponašanju, kao što mnogi dečaci i devojčice sa izraženim kros-polnim ponašanjem nisu razvili homoseksualnu orjentaciju kao odrasli.
Drugo istraživanje, rađeno na stoosamdesetdvoje dece četvrtog i osmog razreda osnovne škole, pokazalo je da deca, koja su manje sigurna u svoju heteroseksualnost, pokazuju slabiji self koncept, manje tipičnih atributa karakterističnih za svoj pol (iako ne više kros-seksualnih aktivnosti), kao i snažniji osećaj da se razlikuju od drugih i manje zadovoljstvo zbog pripadnosti sopstvenom polu.
Pokazalo se da mnoga deca prolaze kroz fazu seksualnog preispitivanja, često pre samog puberteta. Seksualno presipitivanje se može definisati kao serija unutrašnjih procesa, kroz koji individua ocenjuje, prepoznaje i interpretira svoje subjektivno iskustvo koje narušava heteroseksualne norme (Savin-Williams i Diamond, 1998). Adolescenti i odrasli homoseksualci se često prisećaju istopolne privlačnosti i fantazija iz detinjstva koje su bile praćene nemirom i osećajem da se oni na određeni način razlikuju od svojih istopolnih vršnjaka, što ih je teralo na preispitivanje svog heteroseksualnog identiteta i često kulminiralo prihvatanjem homoseksualnog identiteta, obično u starijoj adolescenciji (Savin-Williams, 1998; Savin-Williams i Diamond, 2000). Seksualno preispitivanje može da započne u iznenađujuće ranim godinama. McClintock i Herdt (1996) pokazuju da se većina odraslih heteroseksualnih ili homoseksualnih individua seća seksualne privlačnosti prema osobama istog ili suprotnog pola još pre svoje 10-te godine. Takođe deca u osnovnoj školi već pokazuju određena tipična polna ponašanja, preferencije u druženju sa osobama istog ili suprotnog pola, ponašanja u igri, interesovanja, manirizam, stil izražavanja i ostale atribute koje mogu uticati, kao i zadirkivanje druge dece, na to da oni sami preispituju svoje preferencije (Garnets i Kimmel, 1993). Ipak bitno je još jednom potsetiti da ne prolaze sva deca kroz period seksualnog preispitivanja, koja će se kasnije identifikovati kao biseksualna ili homoseksualna.
Može se postaviti i pitanje odnosa između seksualnog preispitivanja kod dece i psihosocijalnog prilagođavanja. Adolescenti i mladi odrasli, koji su u seksualnoj manjini, su u grupi rizika za različite socijalne, psihološke i emotivne mentalno - zdravstvene probleme (Cochran, 2001; Savin-Williams, 1995). Ovakva saznanja su od značaja za intervenciju i mentalno preventivan rad. Logično je očekivati da će i deca koja ispituju svoju heteroseksualnost biti pod određenom vrstom stresa. Deca, ili adolescenti, mogu osporavati sopstvenu vrednost, kao i biti u strahu da će biti otkrivena, napuštena od porodice i prijatelja, mogu se nadati da su njihova osećanja samo faza, ali i strahovati da nisu, mogu odustati od nadanja da će postati "normalni", imati porodicu, mogu se upuštati u neautentične odnose sa drugima, ili se socijalno povući (Cramer i Roach, 1988; D'Augelli, 1991; Dube, Savin-Williams i Diamond, 2001; Grace, 1977; Savin-Williams, 1995).
Seksualno preispitivanje je aspekt polnog konformizma. Polni konformizam se ogleda u interesovanjima za aktivnosti koje su karakteristične za određeni pol (grublje igre dečaka ili igre sa lutkama kod devojčica). odrasli pripadnici seksualne manjine se često prisećaju da su u detinjstvu bili više zainteresovani za aktivnosti suprotnog pola, manje zadovoljni svojim biološkim polom itd. Ipak, moguće je da homoseksualni odrasli mogu imati distorziju sećanja, kao posledicu stereotipa da homoseksualci nemaju polni konformizam. Egan i Perry (2001) su izneli podatke koji potvrđuju da seksualno preispitivanje kod dece nosi sa sobom i njihov pogled na sebe same kao netipične, ali ne specifiraju vrstu veze između ove dve pojave. Moguće je da su netipične polne aktivnosti uzrok kasnijeg razvitka u pravcu homoseksualnog identiteta. To je zapravo suština hipoteze o samo-etiketiranju koja kaže da samoposmatranje usmereno na sopstvene netipične aktivnosti dovodi do preispitivanja svoje heteroseksualnosti i istraživanja u okviru nje putem seksualne aktivnosti (East, 1946; Garnets i Kimmel, 1993; Nasjleti, 1980; Plummer, 1981). Druga hipoteza koja podržava stanovište da polni nekonformizam prethodi seksualnom preispitivanju je Bemova (1996, 2001) po kojoj "egzotično postaje erotično" (EBE). Po ovoj teoriji deca rođena sa preferencijama prema tipičnim polnim aktivnostima, preferiraju da se druže i interaktuju sa decom istog pola, usled čega posmatraju sebe kao njima sličnima i različitim od dece suprotnog pola. Posledica toga je da erotizuju osobe suprotnog pola, kao nešto što je različito od njih samih, samim tim i privlačno. Erotizujući suprotan pol, ovakva deca razvijaju heteroseksualnu orjentaciju. Deca koja preferiraju aktivnosti suprotnog pola, više interaktuju sa osobama suprotnog pola, osećaju se njima sličnijim, erotizuju osobe istog pola, osećajući ih kao nešto drugačije i privlačno, razvijajući homoseksualni identitet.
Suprotna hipoteza ovim teorijama (self labeling i EPE) je hipoteza da seksualno preispitivanje prethodi razvoju netipičnog polnog ponašanja. Sveukupni osećaj o svojoj homoseksualnosti prevazilazi ponašanje koje je tipično za svoj pol i prihvata ponašanje koje je percipirano kao konzistentno sa svojim polnim identitetom (Golombok & Tasker, 1996; Kohlberg, 1969; Ruble & Martin, 1998).

Adolescencija

Adolescencija je posebno osetljiv period, kroz koji mladi treba da stvore temelje koherentnom identitetu, da ostvare separaciju od roditelja i primarne porodice i usvoje obrasce funkcionisanja u odnosima, ličnim, socijalnim i poslovnim koje će razvijati u ranom odraslom dobu. Najveći broj homoseksualne omladine postaje svestan svoje seksualne orjentacije tokom puberteta. U toku adolescencije oni prolaze kroz faze čiji je krajnji cilj uspostavljanje stabilnog homoseksualnog identiteta i ostvarivanje adekvatne emotivne i seksualne veze sa osobom istog pola, kao i uklopljavanje u podržavajuću zajednicu. Naravno, ovakav idealni razvoj događaja izuzetno je redak. ostvarivanje ovakvih zadataka mogu kočiti reakcije porodice i socijalne sredine koja je od velikog značaja za adolescenta. Većina homoseksualne omladine ostvaruje heteroseksualne veze tokom adolescencije. Na taj način, svesno ili nesvesno, odlažu razvoj svog seksualnog identiteta do povoljnog trenutka u kome mogu imati veću podršku, samopouzdanje i osećaj sigurnosti (odlazak u urbaniju sredinu, stvaranje prihvatajuće mreže prijatelja i sl.).
Neki adolescenti mogu potiskivati svest o istopolnoj privlačnosti, drugi mogu pokušavati da izgrade heteroseksualni identitet, ili samo pokušavati da prikriju spoljašnje indikatore svoje orjentacije. Retko kad mladi otvoreno prikazuju svoju seksualnu orjentaciju u ranijim godinama. Neki mladi se upuštaju u nezadovoljavajuće heteroseksualne relacije, imaju i odgajaju decu, uklapaju se u tradicionalnu ulogu i žive u strahu od razotkrivanja njihove primarne seksualne orjentacije.
Usled nedostatka odgovarajućih modela na koje se mladi homoseksualci mogu ugledati, nedostatka podrške, čestog napada na osobe koje su vidne homoseksualne orjentacije, nedostatak afirmacije od roditelja i prijatelja, često dolazi do značajnih teškoća u razvoju sopstvenog integriteta i zdravog identiteta kod ovakve omladine.
Često se pretpostavlja da se homoseksualni i heteroseksualni adolescent razlikuju po pitanju razvoja i psihičkog zdravlja. Studija Savin-Williams-a ispituje razliku u pubertetskom sazrevanju i samopouzdanju na uzorku biseksualnih i homoseksualnih adolescenata. Dva bazična pitanja se postavljaju kao centar ove studije: Da li mladi homoseksualci prate isti razvojni put kao i heteroseksualna omladina i da li se razlikuju od heteroseksualne omladine po pitanju mentalnog zdravlja?

Pubertetsko sazrevanje

Sam ulazak u pubertet i njegov razvoj, povezan je sa razvojem seksualnosti. Ulaskom u pubertet povećavaju se homoerotske fantazije i ponašanja. Interesantna su poslednja otkrića o uticaju socijalnih faktora na vreme upuštanja u seksualne odnose. Bez obzira na vreme ulaska u pubertet (biološke godine), heteroseksualni mladići obično imaju prvo seksualno iskustvo sa 15 godina (kada je hronološki "vreme" da ga imaju). Kod homoseksualnih mladića to nije slučaj. Homoseksualni mladići stupaju u prve homoseksualne odnose u zavisnosti od svoje biološke spremnosti. Biologija je dobar prediktor za otkrivanje vremena upuštanja u homoseksualna ponašanja, dok je hronološki uzrast bolji prediktor heteroseksualnog ponašanja i kod homoseksualnih i kod heteroseksualnih individua.
Rani pubertet može dovesti do toga da se mladi adolescent susreće sa zabranjenim aspektima sebe i svoje seksualnosti u isto vreme kada prolazi kroz redovnu adolescentnu krizu i problematiku. Naravno ovakvi prevazilazeći razvojni zadaci mogu dovesti do visokog rizika za emotivno i psihičko zdravlje adolescenta, kao i izgrađivanje negativne slike o sebi, (Richards, 1993). Ovakve nove informacije o samom sebi mogu potencijalno narušiti njegov koncept selfa, pogotovu ako nadolaze u periodu još uvek ograničenih kognitivnih sposobnosti i nedovoljne socijalne i emotivne podrške koja bi mu pomogla da se izbori sa takvim saznanjima. Dete u pubertetu trpi pritisak da ne ispoljava svoje seksualno ponašanje, kao i da ne priča o njemu sa svojim vršnjacima i porodicom, zajedno sa opštim vršnjačkim pritiskom da ne bude gay. Sasvim logična posledica ovakve situacije je veoma nisko samopouzdanje. Prvo homoseksualno iskustvo mladi su prijavljivali da se dogodilo prosečno šest godina posle prve homoerotske privlačnosti. Najčešće bi to bilo tokom viših razreda (34%) ili nižih razreda (23%) srednje škole. Skoro četvrtina muške omladine govori o prepubertetskoj istopolnoj privlačnosti i aktivnost. oni koji su imali i heteroseksualnu aktivnost izveštavaju da je ona obično sledila skoro 1.5 godinu nakon prve homoseksualne aktivnosti. Skoro 70% omladine koja je imala heteroseksualno iskustvo, čekala je do srednje škole ili više da bi imala heteroseksualne odnose, dok je 7% imalo prepubertetsko heteroseksualno iskustvo.

Dimenzija samopouzdanja

Prethodni pregled literature o psihološkoj prilagođenosti homoseksualnih osoba ustanovio je da nema bitne razlike u mentalnom zdravlju sa obzirom na seksualnu orjentaciju kao takvu (Gonsiorek, 1977). Posebno je ispitana jedna od dimenzija psihološke prilagođenosti -samopouzdanje. Greenberg (1973, pp. 141-142) je zaključio da iako poseduju osećanja koja su odbačena od socijalne mreže u kojoj se nalaze, homoseksualne osobe su zadovoljne svojom homoseksualnošću u tolikoj meri da mere njihovog samopouzdanja ne odstupaju od mera heteroseksualaca na istom instrumentu. Bitno je istaći da ove studije nisu vršene na adolescentima.
U studiji Savin-Willilams-a učestvovalo je 83 homoseksualaca i biseksualaca muškog pola od 17 do 23 godine. Zaključak studije je da se mladi homo i heteroseksualci nisu razlikovali u samopouzdanju. Gay i biseksualni muškarci su delili isti razvojni put kao i heteroseksualna omladina, sa obzirom na pubertetsko sazrevanje i samopouzdanje.

Rano odraslo doba

Period prelaska iz adolescencije u mlado odraslo doba je veoma značajan u životu homoseksualne omladine. obično baš u tom periodu se mladi otvaraju prema drugima i izveštavaju o svojoj seksualnosti.
Homoseksulni mladi prolaze kroz iste razvojne zadatke kao i njihovi heteroseksualni vršnjaci. Između 20-te i 30-te godine, mladi razvijaju svoju karijeru, ostvaruju svoj pun socijalni identitet, postižu veći kapacitet za intimne veze, neki ostvaruju i roditeljstvo. Često se dešava, da kao posledica spoljašnjih faktora, kao i internalizovane homofobije, mladi homoseksualci kasne u ostvarivanju sopstvenog seksualnog identiteta, što mogu kompenzovati usmeravanjem svoje energije na karijeru. Tokom ranog odraslog doba veliki broj heteroseksualnih osoba stupa u brak i dobija decu. Homoseksualna omladina njihovih godina u znatno manjem broju ostvaruje dugoročne veze u ovom uzrastu. Neki od njih i dalje pokušavaju razviti heteroseksualni identitet.

Zrelo doba

Između 40-te i 50-te godine života većina ljudi okrenuta je karijeri, roditeljstvu, nosi se sa zdravstvenim problemima i problemima starenja. Homoseksualni muškarci i žene u ovom trenutku većinom su otvoreni po pitanju svog seksualnog identiteta i deluje kao da postižu dobar balans između karijere i intimnih veza, naručito u poređenju sa heteroseksualnom populacijom.
Nažalost, često se događa da zbog njihove seksualne orjentacije gay individue budu diskriminisane na poslu i da doživljavaju određena ograničenja u napretku njihove karijere. Oni mladi koji su se naručito usresredili na karijeru u periodu mladosti, ovakva ograničenja i razočarenja mogu doživeti veoma bolno.
Mnogi homoseksualci odgajaju decu tokom sredovečnosti, kao posledice prethodnog braka ili usvojene dece. Homoseksualni roditelji ne dobijaju podršku svoje primarne porodice, kao što je dobijaju heteroseksualni parovi. Takođe, često, homoseksualni parovi nailaze na barijere u zakonu koje ih onemogućavaju da odgajaju, ni sopstvenu, a kamoli usvojenu decu. U tom slučaju mnogi se okreću jakim prijateljskim vezama, kao i mentorstvu u različitim oblicima.

Starost

Starost je težak period za svakoga i nosi sa sobom niz problema. Nošenje sa starenjem, teške i ozbiljne bolesti, suočavanje sa smrću, faktori su koje je teško podneti sam. U tom smislu, homoseksualne osobe mogu opet imati otežane faktore.
Ipak, pokazalo se da su homoseksualne osobe isto prilagođene koliko i heteroseksualne, čak da je ovo period života u kome one nisu više zabrinute oko svoje seksualne orjentacije, niti strahuju od otkrivanja, već su do tada naučile da prihvate svoju seksualnost u potpunosti. Bitan faktor psihološke prilagođenosti u ovom dobu je uklopljenost u socijalnu zajednicu (obično gay zajednicu). Većina starih ljudi je druželjubiva i uključena u ljubave veze. Velika većina homoseksualaca starije dobi izveštava da su srećni, zadovoljni, da se ne plaše usamljenosti i smrti i opisuje dobru integraciju sa socijalnom zajednicom.

Svest o sopstvenoj homoseksualnosti

Dugo vremena psiholozi su verovali da se homoseksualnost ne pojavljuje pre odraslog doba. Studije muške homoseksualnosti, prikazane u žurnalu Američke Medicinske Asocijacije (Remafedi 1988), pokazuju da su takva verovanja rezultat intervjuisanja tinejdžera koji su osećali stid i bili nevoljni da iskazuju svoja osećanja i razmišljanja na datu temu. Studije koje su koristile bolji metod su nepokolebljivo složne u tome da je najmanje jedna trećina muške populacije imala bar jedno homoseksualno iskustvo koje je rezultiralo orgazmom, tokom svojih adolescentnih godina. Navodi se da je oko 10% isključivo homoseksualno, u trajanju od najmanje 3 godine, u periodu između 16 i 55-te godine svog života. Janus i Janus (1993), pronašli su da je 22% muškaraca i 17% žena imalo bar jedno homoseksualno iskustvo. Sa druge strane studija Muira (1993) izveštava da je samo 1% ljudi isključivo homoseksualno tokom celog života. očigledno da je istina po ovom pitanju neuhvatljiva. Zbog male količine longitudinalnih studija u okviru ove tematike, znanja koja postoje o razvojnim događajima i iskustvima koja učestvuju u formiranju homoseksualne orjentacije su ograničena. Retrospektivne studije tvrde da se većina odraslih homoseksualaca seća osećanja da su se na određeni način "razlikovali" od svojih vršnjaka na uzrastu od 13 godina, godine kada većina dečaka počinje da se zanima za devojčice. Neki homoseksualci opisali su sebe kao osećajnije, lakše povredljive, manje agresivne i više zainteresovane za umetnost od svojih vršnjaka (Isay 1989).
Zajedno sa prvim osećajima izolovanosti i uznemirenosti, dolazi i svest o seksualnim osećanjima (Savin - Williams i Rodriguez 1993).
Prema studiji Rodrigueza, na muškim homoseksualcima, svest o istopolnoj privlačnosti javlja se oko 11 godine života. Prihvatanje ovih osećanja dolazi dosta kasnije, oko 16 godine, a određenje sebe kao homoseksualca javlja se tek oko 20 godina.
Kod ženske homoseksualnosti, svest o istopolnoj privlačnosti javljala se oko 16-te godine, a određenje sebe kao lezbejke oko 21-ve godine (D'Augelli i saradnici 1987). Naravno, sve spomenute godine odnose se na prosek i individualna odstupanja mogu biti velika. Savin -Williams i Rodriguez veruju da granica ovih godina opada zbog veće otvorenosti kulture prema gay populaciji. Iako je većina homoseksualaca svesna svoje seksualne orjentacije mnogo ranije, većina njih je otkriva drugima tek znatno kasnije.
Paul Paroski (1987) intervjuisao je 120 homoseksualnih adolescenata oba pola interesujući se za razvoj njihovog seksualnog identiteta. Odgovori ispitanika, u većoj ili manjoj meri, imali su sličan obrazac razvoja iz koga se mogao stvoriti određeni model. Skoro svi tinejdžeri izveštavali su o istovetnim stadijumima:
■ Svest o želji za istopolnim odnosom
■ Razvoj osećanja krivice, stida i straha od otkrivanja sopstvene seksualnosti i osećaja da je njegovo ponašanje abnormalno
■ Pokušaj da se promeni i da postane heteroseksualan kroz fantazije i ponašanje
■ Neuspeh u promeni seksualne orjentacije i pad samopoštovanja
■ Ispitivanje homoseksualnog načina života različitim metodama i seksualnom aktivnošću
■ Prihvatanje i razvijanje pozitivnog homoseksualnog identiteta

Takođe pokazana je veza između samopouzdanja i prihvatanja homoseksualnog identiteta. Visoko samopouzdanje pratilo je bolje prihvatanje gay identiteta, bilo da su osobe sa više samopouzdanja lakše prihvatale sebe u takvom svetlu ili je samoprihvatanje uticalo na porast samopouzdanja.
Bilo kako bilo, jasno je da je razvijanje zdravog i pozitivnog seksualnog identiteta, kao i održanje visokog samopouzdanja, mnogo teže i komplikovanije za homoseksualne adolescente, koji moraju da izađu na kraj sa problemima kao što su stigmatizacija od strane društva i predrasude. Psihološki stres koji prati proces prihvatanja sopstvenog seksualnog identiteta je mnogo manji u sredinama koje prihvataju homoseksualnost u većoj meri (Boxer i saradnici 1993). Adolescenti koji imaju teškoća u prihvatanju svoje homoseksualnosti i strah od njenog otkrivanja drugima mogu kriti svoju seksualnu orjentaciju. ovakav izbor plaćaju u niskom samopouzdanju i narušenoj dobrobiti celokupne ličnosti.
Otkrivanje svoje seksualne orjentacije značajnim drugima je veoma bitno za stvaranje pozitivnog homoseksualnog identiteta. otkrivanje svoje homoseksualnosti nažalost nosi sa sobom i veliki rizik. Gubitak podrške i ljubavi prijatelja i porodice, kao i ugroženost fizičke sigurnosti, gubitak roditeljske emotivne i finansijske podrške i ograničanje u karijeri neke su od mogućih posledica.
Iz ovih razloga možda i nije mudro vršiti pritisak na adolescente da otkriju drugima svoju homoseksualnosti, pre nego što se sami osećaju spremnim. Postoje dokazi da su neki mladi adolescenti, čiji su roditelji imali uvid u njihovu homoseksualnost, trpeli zarad toga određene psihičke posledice, koje su se izražavale kroz veću stopu zloupotreba supstanci, više izostanaka iz škole, u potrebi za psihijatrijskom pomoći, u odnosu na starije adolescente u istoj situaciji (preko 18 godina).
Homoseksualnost nosi sa sobom specifične probleme. Kao posledica društvenih stereotipa i predrasuda, homoseksualna omladina često trpi osećanje izolovanosti od svoje porodice, prijatelja, vršnjaka i socijalnih institucija (D'Augelli i Rose, 1990, Martin i Hetrick 1988). Socijalna izolacija i slabija identifikacija sa drugima često vodi depresiji, te se homoseksualni adolescenti smatraju rizičnom grupom kada je samoubistvo u pitanju (Harry 1989, Savin -Williams 1994). Gibson (1989) je našao da je 30% adolescentnih samoubistava povezano sa homoseksualnošću. ovde je veoma bitno shvatiti da je ovakvo stanje stvari prouzrokovano društvenim predrasudama, osudama i odbacivanjem homoseksualaca, a ne homoseksualnošću samom za sebe. očigledno je homoseksualnim adolescentima potrebna pomoć i podrška u cilju prevencije mentalnih poremećaja kao posledica stresa i pritiska društva.

Modeli razvoja homoseksualnog identiteta

Od kada je homoseksualnost izbačena iz dijagnostičke nomenklature psihijatrije, psihologije, savetovanja i sl. došlo je do naglog rasta istraživanja etiologije homoseksualnosti, razvijanja LGB (Lezbian, Gay & Biseksual) identiteta i sličnih tema. Pojavio se veliki broj modela razvoja seksualnog identiteta. Tipičan razvoj ima nekoliko stadijuma koji slede jedan za drugim, od tačke polaska koja je svakako osećaj seksualnog privlačenja od strane osobe istog pola, kroz različit broj iskustava kao što su traženje osoba sličnih sebi, započinjanja istopolnih veza i doživljaja, identifikovanja sebe kao homoseksualca i otkrivanja sopstvenog identiteta pred drugima, do krajnje tačke koju čini ostvarivanje isključivo homoseksualne veze i integraciju svog seksualnog i emotivnog idenititeta. To je staza koju predlažu svi navedeni modeli. Uz određena odstupanja ovakav prikaz seksualnog razvoja vodi osobu ka integrisanju svog homoseksualnog identiteta i otkrivanju svoje seksualnosti drugima kao krunu sinteze identiteta. Takođe, većina ovih modela pretpostavlja da je seksualna orjentacija činjenica koja je u svojoj suštini ista kroz vreme i kroz kulturu. Takođe ovi modeli drže da je homoseksualna orjentacija neodvojivi deo onoga što jedna osoba jeste i da je ponašanje u skladu sa svojim nagonima i osećajima veoma bitan deo izgrađivanja svog identiteta i njegove integracije (Stein, 1999;Yarhouse & Jones, 1997;Yarhouse & Throckmorton, 2001). Većina modela prepoznaje 4, 5 ili 6 faza. Da bi se izbeglo prosto nabrajanje modela, a kako bi većina bila prikazana, može se prikazati model koji će sumirati sve sličnosti ovih modela, a sadržati i njihove specifičnosti:

PRVI STADIJUM razvoja homoseksualnog identiteta:
■ Kriza ili konfuzija identiteta - 1. faza Marc Yarkhous-ovog modela
■ Konfuzija identiteta (ispitivanje svog identiteta sa obzirom na doživljaj privlačenja od strane istog pola) - 1. faza Kasov model (Cass's (1979))
■ Osetljivost - počinje pre puberteta i za nju je karakterističan opšti osećaj izopštenosti. Osetljivost se odnosi na osećaj da je drugačiji od svojih vršnjaka u detinjstvu, pre 13-te godine, a kasnije u adolescenciji do 17-te postoji sve više iskristalisan osećaj seksualne nepodudarnosti - 1. faza Troiden (1979)
U skladu sa mnogim modelima, pokazano je da osoba koja doživljava istopolnu privlačnost u određenom trenutku doživljava ono što možemo nazvati krizu identiteta. Seksualno uzbuđenje se može javiti bilo kad i bilo gde, gledajuću televiziju, u društvu sa prijateljima, kroz raznorazne aktivnosti itd. Verovatno živeći u društvu koje je determinisano kao heteroseksualno, homoseksualna osećanja su nešto što prirodno izaziva konfuziju. Konfuzija može dovesti do krize. ovo bi se možda ređe događalo kada bi se više ulagao napor u prihvatanje homoseksualnog iskustva i formiranje identiteta u tom smeru. Međutim, iz različitih razloga, ovakvo iskustvo osoba može doživeti kao neprihvatljivo i nesklopivo sa vrednosnim okvirom individue, te samim tim izazvati veću krizu. Kriza identiteta može se pojaviti i u kasnijim stadijumima.

DRUGI STADIJUM razvoja homoseksualnog identiteta:
■ Označavanje identiteta - 2 faza Marc Yarkhous-ov model
■ Otpisivanje identiteta nasuprot njegovoj ekspanziji - 3 faza Marc Yarkhous
■ Upoređivanje identiteta (dostižući zaključak da je različit zbog doživljaja privlačenja od strane istog pola) - 2. faza Kasov model
■ Odvajanje i označavanje - karakteristični su sumnjom da je osoba homoseksualna. Prolaze kroz razgraničavanje osećanja i identiteta, kao i pridavanje smisla osećanjima koje poseduju - 2 faza Troiden
Kriza i označavanje sebe mogu ići zajedno. osobe koje iskuse istopolno privlačenje mogu svoje iskustvo početi da uklapaju u svoj identitet. Društvo u kome su ovakve vrednosti prihvaćene u velikoj meri će olakšati osobi ovaj proces. osobe koje svoje iskustvo gledaju kroz svoja religijska i druga vrednosna uverenja odvajaju svoje potrebe od svog identiteta i ne integrišu svoj identitet u pravcu homoseksualnosti.
Nottebaum, Schaeffer, Rood i Leffler izveštavaju o interesantnom zapažanju o odnosu roditelj - dete. Oni pojedinci koji su integrisali svoj identitet kao homoseksualan, pokazali su značajno bolji odnos sa oba roditelja. Iako se ne zna udeo roditelja u formiranju dečije seksualnosti, sigurno je da oni utiču na doživljaj selfa i uklapanje homoseksualnog identiteta u sliku sebe.
Veze i iskustva sa osobama istog pola, kao i socijalna mreža od velikog su značaja za formiranje gay identiteta. Mnogi prolaze kroz faze eksperimentisanja i istraživanja, koje su bitne za formiranje krajnjeg identiteta. Pojedine osobe shvataju svoju istopolnu seksualnost kao zadovoljavajuću i kreću se ka usvajanju takvog identiteta, ali druge osobe mogu odbacivati svoj gay identitet i boriti se na razne načine protiv njega.

TREĆI STADIJUM razvoja homoseksualnog identiteta:
■ Ponovno formulisanje identiteta - 4 faza Marc Yarkhous-ov model
■ Tolerisanje identiteta (pretpostavljajući da doživljaj istopolnog privlačenja verovatno znači da je homoseksualac) - 3 faza Kasov model
■ Coming out (otvaranje) - počinje označavanjem seksualne privlačnosti kao homoseksualne i uključuje samodefinisanje sebe kao homoseksualnu jedinku, sa početnim uključivanjem u homoseksualnu substrukturu i redefinisanje homoseksualnosti kao i odgovarajuće životne alternative - 3 faza Troiden
Preispitivanje svog identiteta se odnosi na osobe koje nailaze na teškoće na bilo kojem od ovih puteva kojim su krenule. Teškoće na putu ka ostvarivanju novog identiteta mogu dovesti do preispitivanja sopstvenog identiteta. Na putu odbijanja identifikacije sebe kao gay individue, može se desiti da osoba naiđe na teškoće pri pokušaju razvijanja alternativnog načina života - tj. heteroseksualnosti. Postoje mnogi razlozi koji uzrokuju preispitivanje identiteta. Jedni od njih su lična sreća ili zadovoljstvo, vršnjačka podrška, reakcije porodice i njihova podrška, sopstveni religijski i vrednosni okvir. Oni koji dožive nezadovoljstvo prilikom pokušaja ostvarivanja svojih identiteta vraćaju se opet u fazu krize identiteta.

ČETVRTI STADIJUM razvoja homoseksualnog identiteta:
■ Sinteza, integracija identiteta - 5 faza Marc Yarkhous-ovog modela
■ Prihvatanje identiteta (prihvatanje istopolne privlačnosti kao znaka da je homoseksualac) - 4 faza Kasov model
■ Ponos identiteta (ponos što je homoseksualan, uprkos dobrom koje se prepoznaje u heteroseksualnosti) - 5 faza Kasov model
■ Integritet identiteta (zaključivanje da je doživljaj sebe kao homoseksualca deo onoga što osoba jeste) - 6 faza Kasov model
■ Posvećenje - odnosi se na fuziju seksualnog i emotivnog života u svrsishodnu celinu. Ovo se dešava kada je homoseksualnost već prihvaćena kao način života, kada se oseti zadovoljstvo u životnoj situaciji u kojoj se nalazi, kada osoba više ne vidi razlog da se menja i veruje da ne postoji ništa što bi mogla dobiti time da je izabrala heteroseksualnost. Prema ovom modelu posle identifikacije sebe kao homoseksualne osobe, osoba potvrđuje svoj identitet kroz vezu sa osobom istog pola - 4 faza Troiden
U ovoj fazi se podrazumeva seksualno istraživanje, otvaranje, širenje socijalnih kontakta itd. (McDonald, 1982; Sophie, 1986; Spaulding, 1982).

Bez obzira na razlike u modelima, svi ističu prelazak puta od konfuzije, nesigurnosti, kroz istraživanje do integracije i prihvatanja. od suštinskog je značaja za profesionalce u oblasti mentalnog zdravlja da budu upoznati sa stadijumima razvoja gay identiteta. Razvoj identiteta i proces "coming out-a" tj. izlazak iz mraka, ormana, tame i drugih sinonima za iznošenje na videlo svoje homoseksualnosti se često poistovećuju u literaturi.

Proces "izlaska iz senke"

Engleski termin "coming out of the closet" odnosi se na "izlazak iz tišine/ćutnje/senke". To je načešće dugotrajan proces u kojem homoseksualna osoba otkriva svojoj okolini svoju seksualnu orijentaciju. Iako se najčešće izraz "coming out" upotrebljava da bi označio otkrivanje prema okolini, on se često odnosi i na proces samospoznaje, otkrivanja i priznavanja homoseksualnog identiteta samome sebi.
Nakon prihvatanja sopstvene homoseksualnosti, kod većine ljudi, javlja se potrebu da svoja osećanja, misli i potrebe saopšte značajnim drugima - osobama koje smatraju važnim u životu. ovaj proces je veoma individualan i najčešće nije ni malo lak. Može biti izuzetno bolan i težak, a posledice mogu biti odbacivanje od najbližih, stigmatiziranje, izolacija, te u najgorem slučaju i nasilje.
Coleman (1982) opisuje 5 stadijuma seksualnog razvoja, ali ovi stadijumi su usko vezani za sam proces otkrivanja:
■ Pred otkrivanje - predstavlja proces predsvesnog saznanja o homoseksualnom identitetu. Coleman tvrdi da homoseksualci odbacuju, otpisuju i potiskuju osećanja istopolne privlačnosti, a konflikt koji preživljavaju ogleda se kroz depresiju, suicidalno ponašanje ili priznavanje ovih osećanja.
■ Otkrivanje - je period u kome se homoseksualna osoba miri sa svojom seksualnošću, što uključuje i kazivanje drugima o svojim osećanjima.
■ Istraživanje - sastoji se od istraživanja i eksperimentisanja u okviru novog seksualnog identiteta. ostvarivanjem kontakta sa gay zajednicom i uključivanjem u nju naglo raste broj seksualnih kontakta i socijalne mreže.
■ Prva veza - prati ponovno definisanje sebe kao osobe sposobne da voli i bude voljena, sposobne da ostvari vezu. Primarna potreba u ovom stadijumu je potreba za intimnošću.
■ Integracija - faza koja je često karakterisana u opadanju osećanja kao što su ljubomora i posesivnost, karakteristične za prvu vezu. Tada osoba postaje spremna za ozbiljno vezivanje na duže staze.

McDonald (1982) je radio istraživanje na 199 muških homoseksualnih ispitanika o karakterističnim momentima u procesu otkrivanja (coming out-a) i oni se poklapaju sa Colemanovim fazama.
Prosečna godina u kojoj je postojala svest o istopolnoj privlačnosti je 13, homoseksualna iskustva i razumevanje pojma 19, prva homoseksualna veza 21, otvaranje u javnost 23, a pozitivni homoseksualni identitet prosečno se razvijao do 24-te godine.
Ono što je McDonald (1982) istakao kao zanimljivost je da Troiden (1979) u svom istraživanju nalazi osnivanje homoseksualnog identiteta pre ostvarivanja veze sa istim polom, dok je u McDonaldovom istraživanju postojala tendencija da se gay identitet usvoji tek skoro 3 godine posle ostvarivanja veze da osobom istog pola.
Iako Troiden (1979) tvrdi da je posvećivanje faza koja prethodi ponašanju, on priznaje da podaci zapravo pokazuju drugačije, dok je početak regularnih homoseksualnih aktivnosti vezan sa procesom samootkrivanja, većina uzorka (68%) je iskusila homoseksualni kontakt i orgazme jednom ili više puta znatno pre nego što su sebe označili kao homoseksualce. Tako da se može zaključiti da za gay muškarce homoseksualno ponašanje uzrokuje konačnu integraciju gay identiteta.
McDonald takođe primećuje da 15% njegovog uzorka nije usvojilo pozitivan gay identitet, da su bili manje uključeni u gay zajednicu i da su osećali veću dozu krivice, anksioznosti i srama vezano za svoju homoseksualnost.
Bez obzira na individualne razlike čini se da mladi muškarci prvo ulaze u seksualne veze, pa tek onda razvijaju emocijalne i socijalne odnose i sam gay identitet, dok mlade žene razvijaju prvo emocije, tek onda idenitet, a na kraju i seksualne veze sa drugim ženama (Gramick,
1984).
Takođe postoje indicije da su mladi gay muškarci i žene, koji su ranije izašli u javnost sa svojom homoseksualnošću i doživeli pozitivne reakcije svoje okoline, mnogo lakše razvili pozitivan odnos prema sebi i samopoštovanje.
Neki homoseksualci mogu biti otvoreni u vezi sa svojom seksualnošću u samo određenim sferama svog života, dok u drugim ne (porodica, prijatelji, poslovni svet...). Priznanje svoje seksualnosti uzima se takođe kao socijalni i psihološki proces koji pomaže gay osobi da prevaziđe mržnju prema sebi samom i da se izbori sa unutrašnjom homofobijom. Proces coming out-a je relativno kontinualan, jer osoba mora neprestano obaveštavati druge o svom identitetu. Bez obzira na stereoptipe vezane za izgled homoseksualaca, kako ih većina ljudi opisuje, pravog identifikovanja homoseksualne individue nema, bez njenog voljnog učešća u otkrivanju sebe kao takvog. Ambivalentnost polova, kao rezultat postmoderne kulture, takođe doprinosi konfuziji i umanjuje preciznost ocene tuđe seksualne orjentacije. Skorašnje studije ukazuju da se granica godina, u kojima dolazi do otkrivanja svoje homoseksualnosti drugima, pomera, isto kao što se pomeraju godine stupanja u prvi seksualni odnos, ka sve ranijim adolescentnim godinama. Mnogi faktori igraju važnu ulogu u procesu otvaranja, kao što su socioekonomski status, obrazovanje, etnička pripadnosti, kultura, restriktivnost društva itd.
Proces izlaska iz sene je složen proces koji obuhvata unutrašnju i spoljašnju sferu života jedne individue, traje tokom celog životnog veka i varira kroz različite domene života. Kliničari bi trebalo da budu svesni da se priznavanje sopstvene seksualne orjentacije samom sebi, veoma razlikuje od priznavanje drugima i označavanja sebe kao pripadnika homoseksualne grupe. Coming out proces je multidimenziponalan i jedinstven za svaku osobu.

Aspekti coming out-a

Coming out proces ima dva bitna aspekta - otkrivanje sebi i otkrivanje drugima. U jednom slučaju, mladi rano prepoznaju svoju seksualnu orjentaciju i već u adolescenciji je prihvataju bez većeg stresa i konflikata. ovakav slučaj se može postići samo u sredini koja je puna podrške, porodicama koje su fleksibilne i socijalnim grupama koje su podržavajuće i ne vrše diskriminaciju prema članovima koji se razlikuju. osoba zadržava pozitivnu sliku o sebi i samovrednovanje, a njeno viđenje homoseksualnosti je pozitivno. Nažalost, ovakav sled događaja je više idealan.
Veliki broj mladih koji su otkrili svoju homoseksualnost drugima, suočili su se sa negativnom reakcijom društva. Često su osećanja vezana za sopstveni identitet sačinjena od nepoverenja u sebe, krivice, stida, čak i mržnje prema sebi samom i internalizovane homofobije (Hall,
1985).
Zajedno sa svešću o sopstvenoj orjentaciji, često se javlja i osećaj inferiornosti i odbačenosti od društva, osećaj "građana drugog reda". Ovakav stav prema sebi samom utiče na veću verovatnoću da ovakve individue budu odbačene i od strane drugih. Često, mladi se odlučuju na skrivanje, što povećava stres i osećanje izolacije, a dovodi i do širokog dijapazona negativnih posledica po njihovo mentalno zdravlje, ne retko i suicida (Rofes, 1983).

Coming out i značajni drugi

Osobe kojima se može otkriti sopstvena seksualnost mogu biti porodica, prijatelji, kolege, nadređeni (profesori), stručne osobe itd. Mladi koji žele biti iskreni oko svoje orjentacije često su otvoreni prema svima, prema nekima direktno, nekima prosto ne krijući sopstvene stavove/osobine/osećanja. Neizbežno je da neki od ljudi sa kojima se susreću neće biti u stanju da prihvate ovakvu informaciju i da će odbaciti osobu, bilo na manje ili više grub način. Naravno od značaja za individuu i njeno samopouzdanje je važnost osobe koja ga odbacuje (majka, otac, brat, sestra, najbolji prijatelj, poznanik...). Za mlade homoseksualce važi pravilo da što je razgranatija i prisnija socijalna mreža koju doživljava kao podržavajuću, biće više sposoban da prihvati nečije odbacivanje.
Kada su u pitanju mladi koji su zbunjeni u odnosu na svoju orjentaciju, koji imaju nisko mišljenje o sebi i samopouzdanje, koji vide svoju orjentaciju negativno i većinom skrivaju sopstvenu orjentaciju treba biti posebno pažljiv.
Često se dešava da odrasli homoseksualci imaju potpuno odvojene sfere života, mogu biti otvoreni u svom socijalnom okruženju, a potpuno zatvoreni na poslu. Iako većina stručnjaka zagovara maksimalnu otvorenost, zato što skrivanje nosi sa sobom stres, strah i negativna osećanja, ipak treba biti veoma oprezan. Svaka individua mora za sebe doneti odluku o otkrivanju svoje seksualnosti, u odnosu na okolnosti u kojima se nalazi. Sa mladima koji se osećaju konfuzno i imaju nisko samopoštovanje, treba prvo raditi na pozitivnom samoocenjivanju i vrednovanju, smanjivanju homofobije i predrasuda vezanih za homoseksualnost, a tek kasnije pokrenuti pitanje otkrivanja. Jednom rečju, tokom faze reparacije, pitanje coming out-a treba odložiti. Na kraju, mladi treba da razmisle o tome kome i kako žele otkriti svoju tajnu. Coming out iz besa, ljutnje, inata ili želje da se neko kazni nije dobra ideja.

Skrivanje naspram otkrivanja

Otkrivanje sopstvene seksualne orjentacije kada je homoseksualnost u pitanju je mač sa dve oštrice. Život obavijen velom tajne je svakako uzrok stresa i slabijeg psihološkog funkcionisanja, ali pitanja kako, kada, kome i zašto otkriti svoju tajnu, zahtevaju zrele i promišljene odgovore, kako otkrivanje drugima ne bi postala slabost umesto snage. Istraživanja stigmatizacije homoseksualaca i njenih efekata otkrilo je koliko negativnih posledica, po psihološko zdravlje pojedinca, može stigma da nosi. Paradoksalno, skrivanje sopstvene seksualnosti se često koristi kao strategija prevladavanja, sa ciljem da se izbegnu negativne posledice stigme. Međutim, ovakva strategija prevladavanja može se vratiti kao bumerang i postati izvor stresa sama po sebi (Miller i Major, 2000).
Smart i Wegner (2000) opisuju negativne efekte ovakve strategije i ističu breme koje pojedinac mora neprestano nositi sa sobom u stalnoj okupiranosti skrivanjem. ovi istraživači su opisali kompleksan kognitivni proces, koji je delom svestan, delom nesvestan, koji je neophodan u cilju održavanja tajne u odnosu na druge i takvo unutrašnje iskustvo nazvali "privatnim paklom".
Razlozi zašto se LGB populacija odlučuje da skriva svoju seksualnu orjentaciju mogu biti u želji da se zaštite od zla koje im mogu naneti drugi (napada, odbacivanja, otpuštanja na poslu itd.), ili iz razloga krivice i stida (D'Augelli i Grossman, 2001).
Skrivanje sopstvene seksualnosti je veoma bitan izvor stresa u životu homoseksualaca. Hetrick and Martin (1987) opisuju kako homoseksualni adolescenti uče da skrivaju svoju seksualnost i kako takva pozicija zahteva neprestano nadgledanje i kontrolisanje sopstvenog ponašanja u svim okolnostima, od oblačenja, načina govora, hoda, interesovanja, izražavanja itd. Osoba mora da ograniči sebe na određene prijatelje, određena interesovanja i sopstvena izražavanja kako ne bi bio "sumnjiv". Svaki ovakav akt obmane i zatvaranja prema drugima, nesvesnog ili svesnog kontrolisanja sopstvenog ponašanja, osnažuje uverenje o sopstvenoj različitosti, neadekvatnosti i inferiornosti.
Skrivanje i strah od otkrivanja ne završavaju se sa adolescencijom. Studije pokazuju da se javlja neprestana borba između skrivanja sopstvenog identiteta i straha od diskriminacije sa jedne strane i potrebe za sopstvenim integritetom, sa druge strane, kod osoba koje koriste skrivanje kao strategiju izbegavanja diskriminacije na radnom mestu.
Druge studije pokazuju da su izražavanje emocija i deljenje bitnih aspekata sopstvenog selfa sa drugima, kroz priznanja i otkrivanja, značajni faktori održavanja fizičkog i psihičkog zdravlja (Pennebaker, 1995). Potiskivanje, koje postoji kod skrivanja tajne, dovodi do negativnih posledica po mentalno zdravlje, dok izražavanje i otkrivanje traumatičnih doživljaja ili karakteristika, dovode do jačanja selfa, smanjivanja anksioznosti i pomaže u asimilovanju ovih karakteristika (Bucci, 1995; Stiles, 1995).
U jednoj seriji istraživanja pokazano je da potiskivanje i inhibicija utiču na imunološke faktore i zdravlje u celini, da izražavanje emocija, kao što je pisanje o traumatičnom doživljaju, poboljšava imunitet i smanjuje simptome astme i artritisa (Petrie, Booth i Davison, 1995; Smyth, Stone, Hurewitz i Kaell, 1999).
Takođe LGB osobe koje kriju sopstveni identitet, sprečavaju sebe u povezivanju i mogućoj identifikaciji sa drugim osobama koje su iste orjentacije. Povezivanje sa drugima koji su slični sebi, ima veliki uticaj na samopouzdanje osobe (Crocker i Major, 1989; Jones, 1984; Postmes i Branscombe, 2002). Ovaj uticaj pokazali su i Frable, Platt i Hoey (1998), ispitujući samoprocenu i opštu psihičku dobrobit u kontekstu socijalne okoline. Studenti homoseksulaci koji su se kretali u sredini gde su postojale njima slične osobe, imali su značajno bolje mišljenje o sebi, nego kada su se nalazili u sredini koja im nije slična. Takođe osobe koje kriju svoju orjentaciju ne mogu biti u prilici da prime formalnu ili neformalnu pomoć LGB zajednice.
Postavlja se pitanje koji su to faktori koji utiču na razlike između LGB individua, u nivou samoprihvatanja i otvaranja sebe drugima. Neki tvrde da razlike leže u ličnosti i određenim okolnostima u životu koje imaju snažan uticaj na sposobnost individue da se upusti u izazov koji sa sobom nosi coming out proces (Cass, 1996).
Psihodinamski teoretičari su istakli ulogu interpersonalne istorije LGB individua koja može uticati na samoprihvatanje i otvorenost u odnosu na svoju seksualnu orjentaciju prema drugima (Cohler i Galatzer-Levy, 1996; Laird, 1996; Margolies, Becker, i Jackson-Brewer, 1987; Mohr, 1999). Coming out proces je u velikoj meri interpersonalno iskustvo i obuhvata izazov samootvaranja prema familiji i značajnim drugima.

Model vezivanja i coming out proces

U svom istraživanju Jonathan Mohr i Ruth Fassinger povezali su faktore samoprihvatanja i otvaranja ka drugima sa teorijom vezivanja (attachment theory, Bowlby). Mohr i Fassinger su ispitali uticaj vezanosti za roditelje i generalnog vezivanja sa dve dimenzije koje su bitne za coming out proces, a to su samoprihvatanje LGB orjentacije i otvorenost u iskazivanju svoje orjentacije u svakodnevnom životu.
Samoprihvatanje i otvaranje sebe drugima su smatrali za povezane, ali ipak nezavisne koncepte (Fassinger i Miller, 1996).
Teorija vezivanja ističe značaj bliske afektivne veze sa kasnijim osećajem sigurnosti i bezbednosti (Bowlby, 1969/1982). Iz perspektive ove teorije ljudi imaju urođenu tendenciju da traže i formiraju emotivnu vezu sa drugim ljudima. ovakva veza povećava šanse za opstanak individue, pogotovo u prvim godinama života. U trenucima stresa i opasnosti po psihološku dobrobit individue, sistem ponašanja usvojen kroz rano vezivanje, opet se aktivira. Drugim rečima, ovaj sistem nastavlja da funkcioniše "od kolevke pa do groba" (Bowlby, 1988). Bez obzira na zrelost individue i njen razvoj, ona i dalje ima iste emotivne potrebe i nastavlja da primenjuje sistem vezivanja koji je usvojila u detinjstvu, šta više ovakav prvobitan oblik vezivanja primenjuje se na partnerske i druge odnose. Model vezivanja uspostavljen u ranom detinjstvu sa primarnim afektivnim objektima, rezistentan je na promenu i zadržava se u odraslom dobu.
Model vezivanja je konceptualizovan preko dve ključne dimenzije - anksioznost i izbegavanje (Brennan, Clark, i Shaver, 1998; Fraley i Shaver, 2000). Anksioznost se definiše preko stepena u kojem je individua osetljiva na pretnju odbijanja i napuštanja. Izbegavanje je definisano kao mera do koje je individua voljna da se oslanja na druge u trenucima kada joj je potrebna njihova podrška. Visok nivo izbegavanja govori o potiskivanju sopstvenih potreba za vezivanjem i nedostatkom poverenja u sposobnost druge da odgovore na potrebe individue. Povezanost modela vezivanja sa coming out procesom je upravo u stresu, provokativnosti, konfliktima i izazovu koji coming out kao situacija nužno nosi. Coming out proces je po svojoj prirodi preteći, jer otkrivanje seksualne orjentacije može imati za posledicu odbacivanje, zabrane, negativne reakcije, čak i opasnost od fizičke agresije od strane značajnih drugih, prijatelja, porodice itd. Iz ovih razloga, razumno je pretpostaviti da coming out proces aktivira sistem vezivanja individue, njenu sposobnost da se efektivno nosi sa antigay stavom i predrasudama, homofobijom itd.
U istraživanju Mohr i Fassinger model koji povezuje attachment varijable sa samoprihvatanjem i otvaranjem prema drugima testiran je na 489 LGB odraslih subjekata. Model je uključivao 4 varijable:
■ Iskustvo vezivanja za roditelje kroz detinjstvo
■ Doživljaj podrške roditelja u odnosu na seksualnu orjentaciju
■ Generalni model vezivanja
■ LGB varijable

Rezultati su uglavnom potvrdili predloženi model. Dobijeno je na primer da izbegavanje vezivanja i anksioznost doprinose teškoćama u samoprihvatanju, a izbegavanje je takođe povezano sa niskim nivoom samoizražavanja u svakodnevnom životu. Veza sa roditeljima imala je indirektnog efekta na osećaj identiteta i otvorenosti, zbog njenog uticaja na roditeljsku podršku u odnosu na seksualnu orjentaciju i generalnog vezivanja.

Mentalno zdravlje

Gledajući razne definicije mentalnog zdravlja može se reći da je ono produkt bioloških, psiholoških i socijalnih faktora. Sa obzirom na tematiku koja je u središtu ovog rada, aspekti od značaja su svakako socijalni faktori i internalizovani socijalni faktori koji onda prelaze u domen psiholoških faktora. Postoji više definicija mentalnog zdravlja:
■ Mentalno zdravlje može se definisati kao uspešno funkcionisanje mentalnih funkcija, koje ima za posledicu produktivne aktivnosti, ispunjavajuće odnose sa drugim ljudima i sposobnost da se prilagodimo promeni i da prevazilazimo nedaće. www.mentalhealth.org
■ Druga definicija ističe da je mentalno zdravlje relativno trajno stanje u kome je individua zadovoljna sobom, što se ogleda u njenom uživanju u životu i osećaju samo-realizacije. Takođe se podrazumeva visok stepen prilagođenosti socijalnoj sredini, što ima za posledicu zadovoljstvo koje dolazi od socijalne interakcije, kao i uspeh u njoj.
■ Sledeća definicija naglašava kapacitet individue da formira harmonične odnose sa njenim socijalnim i fizičkim okruženjem, kao i da postigne balans u odnosu na sopstvene potrebe i motive.
■ I na kraju još jedna definicija koja ističe postizanje balansa između individue, njene socijalne grupe i šire sredine. ove tri komponente u svom kombinovanju obezbeđuju psihološku i sociološku harmoniju, osećaj dobrobiti i samoaktualizacije. www.schizophrenia.atspace.org
Sumirajući više definicija mentalnog zdravlja mogu se istaći više komponenti:
Mentalno zdravlje podrazumeva samoaktualizaciju, zadovoljstvo individue samim sobom, a kao nužan preduslov za samorealizaciju individue ističe se odnos sa socijalnom okolinom, ispunjavajući i zadovoljavajući odnosi sa drugim ljudima. Da bi se postigli ovako harmonični odnosi, osnovna strategija koja se ističe je prilagođavanje.
Već navedeno može se svesti na dve bazične komponente:
■ Postajanje zadovoljavajućeg sopstvenog identiteta
■ Postojanje zadovoljavajućih odnosa sa socijalnom okolinom

Ono što je bitno razumeti u okviru teme kojom se ovde bavimo, a to je homoseksualizam, da on nikako nije sam po sebi poremećaj ni jedne od nabrojanih komponenti. No, stavljajući se na stanovište građenja sopstvenog identiteta koje ometa neprestana borba sa neznanjem, predrasudama i diskriminacijom svoje socijalne okoline, jasni su izvori stresa i konfuzije koji mogu nastati. U svrhu razumevanja eventualnih komplikacija koje mogu nastati kod homoseksualnih individua, kao i u svrhu prevencije psihičkih teškoća, valja posebno razmotriti svaku od ovih komponenti mentalnog zdravlja. U drugoj komponenti ovako definisanog mentalnog zdravlja, dolazi se do povezanosti otkrivanja sopstvene homoseksualnosti drugima i njene posledice po mentalno zdravlje individue.

Zrelost ličnosti i mentalno zdravlje

Pojam zrelost ličnosti često se sreće kao alternativa pojmu mentalno zdravlje. Koliko se definicije ova dva pojma preklapaju zavisi od toga kako se definišu svaki od njih ponaosob i koji se njihovi aspekti ističu kao bitni.
Jahoda kriterijume mentalnog zdravlja definiše u dve grupe - pojavni (odsustvo mentalne bolesti i normalnost) i unutrašnjeg porekla, vezani za dublja psihološka svojstva ličnosti (osećanje identiteta, samoaktuelizacija, ravnoteža psihičkih snaga itd.). Fromova definicija mentalnog zdravlja podrazumeva suprotnost otuđenosti i po njoj mentalno zdrav pojedinac je onaj koji živi na osnovu principa ljubavi, razuma i vere koji poštuje sopstveni život kao i druge ljude. Otuđenost podrazumeva osećanje krivice, nesreće i odsustvo svesti o sopstvenom ja.
Za tematiku ovog istraživanja, veoma je interesantan odnos zrele ličnosti i prilagođavanja. Kada se govori o homoseksualizmu i mentalnom zdravlju, neizostavno se postavlja pitanje prilagođavanja društvu koje homoseksualizam u većoj meri ne prihvata. onda se možemo pitati da li se homoseksualna jedinka treba prilagoditi zahtevima takvog društva ili ostati verna sebi i sopstvenom izboru. Hit je kategoričan u stavu da zrela ličnost nije prilagođena ličnost. Pojam prilagođenosti uključuje u sebe sociokulturne vrednosti šire sredine kojoj se neka osoba prilagođava, a zanemarije unutrašnje zahteve i strukturu ličnosti (Heath D., 1965). Prilagođenost je ono ponašanje koje u optimalnoj meri simultano usklađuje stabilnost ego strukture i zahteve sredine. Zrela ličnost je dobro organizovana ličnost i ako zahtevi sredine ugrožavaju njene potrebe ili sistem vrednosti, ona ih ne mora prihvatiti. U slučaju neprihvaćenosti homoseksualizma od socijalne sredine koja okružuje homoseksualnu individuu, veća je šteta po ličnost da odustane od svojih sopstvenih potreba, nego njena neprilagođenost zahtevima okoline. U tom slučaju kriterijum zrelosti nije prihvatanje zahteva okoline vec stav prema tim zahtevima. Može se reći da su samo ekstremni stavovi indikativni za procenu zrelosti ličnosti, tj. sistematsko prihvatanje svih zahteva sredine ili sistematsko odbacivanje njenih zahteva.

Prevencija

Pod prevencijom se podrazumeva "združena primena medicinskih, psiholoških i socijalnih mera" koje imaju za cilj:
■ Da uklone činioce štetne po zdravlje čoveka,
■ Da omoguće da se fizičke i duhovne sposobnosti čoveka razviju na najbolji mogući način,
■ Da obezbede pravovremenu i adekvatnu pomoć u vidu lečenja i rehabilitacije obolelim članovima društvene zajednice (Kaličanin, Bojanin, 1975;po Vlajković, 1990).
Prevencija se najčešće deli na primarnu (sprečavanje pojave oboljena), sekundarnu (rana dijagnostika i terapija) i tercijarnu (rehabilitacija).
U okviru homoseksualne tematike, a sa ciljem prevencije treba obratiti pažnju na faktore kao što su netolerantnost socijalne okoline i u zavisnosti od procene socijalnih faktora, podrška coming out procesu, internalizovana homofobija, krizni faktori u adolescentnom periodu, prilagođavanje društvenoj zajednici, bez odustajanja od sopstvenog identiteta itd.
Tipični problemi homoseksualne omladine
Postoje četiri grupe problema sa kojima se mladi homoseksualci susreću danas:
■ Homofobija (Berzon, 1979; Fairchild, 1979)
■ Nedostatak zdravih uzora i razvojnih modela (Berzon, 1979; Coleman, 1985; Decker,
1985)
■ Coming out proces (Berzon, 1979; Gartrell, 1984; Suppe, 1981; Toder, 1979)
■ AIDS (Altman, 1986; Messing, 1985).

Homofobija je već bila obrađena kao tema u prethodnom poglavlju. Zbog svoje unutrašnje i spoljašnje snage ona se smatra primarnim faktorom sa kojim se mladi homoseksualci moraju izboriti. Najbolja borba protiv uticaja homofobije je gay afirmativna terapija. AIDS je jedan od problema koji je takođe veoma ugrožavajući po homoseksualnu populaciju, ali on nije tema ovog rada.
Preostale dve grupe problema su od velikog značaja za rad sa homoseksualnim klijentima i mentalnu prevenciju. Adolescenti homoseksualci su suočeni sa nedostatkom zdravih uzornih obrazaca koji bi im mogli pomoći u razvoju pozitivnog percipiranja sebe tokom identifikacije. Brown Larson i DeWolfe (1979) navode da gay parovima nedostaje jasan model interakcija, oni ne mogu gledati televiziju i preko nje dobiti informacije kako da strukturišu svoj socijalni i seksualni život. ovde treba naglasiti da u poslednje vreme raste trend TV serija koje uključuju i gay parove. Postoji veliki broj filmskih ostvarenja i knjiga koja uključuju gay karaktere, ali se u njima najčešće govori o bolu, patnji, borbi i nesrećnim krajevima glavnih junaka, što može imati negativan uticaj na adolescenta u razvoju. Model koji najviše nedostaje je model običnih, normalnih, visoko funkcionalnih odraslih osoba iz različitih ekonomskih i kulturnih sredina.

Klinički pristup homoseksualnoj populaciji

Problemi i fokus u terapiji LGB osoba je u principu isti kao i za generalnu populaciju. Specifična razlika je jedino u tome što kliničar treba da bude svestan određenih karakterističnih aspekata i situacija sa kojima se LGB individua nužno susreće, dok se heteroseksualna individua sa takvim pitanjima ne mora sresti. Sam jezik koji kliničar koristi trebalo bi da bude neutralan u odnosu na seksualnu orjentaciju i da ne implicira da su svi klijenti heteroseksualni. otvoreno priznavanje da ljudi mogu osećati različite vrste emotivne i seksualne privlačnosti je dobar početak u podsticanju iskrenog iznošenja širokog raspona osećanja i briga o seksualnosti kod klijenta.
Prilikom rada sa LGB populacijom, treba imati na umu mogućnost postojanja nasilja i fizičke agresije prema pripadnicima ove grupe. Oni mogu biti žrtve nasilja, što uključuje i posttraumatski stresni sindrom, depresiju, kao i raspon psiholoških problema i poremećaja. Internalizovana homofobija nije mnogo milostivija prema svom domaćinu, te osećanja neadekvatnosti, stida, srama, inferiornosti i ranjivosti mogu dovesti i do potiskivanja i odricanja sopstvene homoseksualnosti i identiteta. Prerani coming out može nositi sa sobom trpljenje različite vrste, pogotovo mogućnost odbacivanja od vršnjaka i porodice. Rizik od samoubistva postoji kod svih osoba, bilo kojeg uzrasta koji se bore sa coming out-om, kao i uspostavljanjem LGB identiteta. Povišena stopa samoubistava upozorava na razvoj programa koji će moći bolje štititi LGB populaciju.
Diferencijalna dijagnostika je naravno od krucijalnog značaja za primenu odgovarajućeg tretmana. Psihoterapeuti bi trebalo da budu spremni da identifikuju probleme u vezi sa prihvatanjem sopstvenog identiteta kod njihovih klijenata i da diferencijalno dijagnostikuju ove probleme u odnosu na zloupotrebu supstanci, alkohola i druge vidove neprilagođenog ponašanja koji mogu biti posledica drugih psiholoških uzročnika. Indikatori psiholoških poremećaja i indikatori odloženog i otežanog uspostavljanja zdravog identiteta kod LGB individua mogu biti veoma slični i uključivati crte kao što su poricanje, strah, bes, krivicu, bespomoćnost, beznadežnost, nisko samopoštovanje, socijalnu izolaciju i otuđivanje.

LITERATURA

1. APA (2000) Guidelines for Psychotherapy With Lesbian, Gay, and Bisexual Clients
American Psychologist December 2000 Vol. 55, No. 12, 1440-1451 American Psychological Association
2. Carver P., Egan S. & Perry D. (2004). Children Who Question Their Heterosexuality.
Developmental Psychology, January 2004 Vol. 40, No. 1, 43-53, American Psychological Association
3. Dacey, J; Kenny, M. (1997): Adolescent development, Brown & Benchmark publishers, Madison WI
4. Golombok S. & Tasker F. Family and Child Psychology Research Centre, City University. Do Parents Influence the Sexual Orientation of Their Children? American Psychiatric Association Developmental Psychology. 32(1), Jan 1996, 3-11.
5. Hooker E. (1993). Reflections Of A 40-Year Exploration A Scientific View On Homosexuality. American Psychological Association, American Psychologist April 1993 Vol.
48, No. 4, 450-453
6. Hrnjica., S.(1982). Zrelost ličnosti: Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
7. Kutchins H., & Kirk S. A. (1997). The Fall And Rise Of Homosexuality Making us crazy: DSM: The psychiatric Bible and the creation of mental disorders. New York: Free Press.
8. Meyer I. (2003). Prejudice, Social Stress and Mental Health in Lesbian, Gay, and Bisexual Populations Conceptual Issues and Research Evidence. Department of Sociomedical Sciences, Mailman School of Public Health, Columbia University Psychological
Bulletin. 129(5), Sep 2003, 674-697.
9. Mohr J. & Fassinger R. Self-Acceptance and Self-Disclosure of Sexual Orientation in
Lesbian, Gay, and Bisexual Adults An Attachment Perspective. Department of Psychology,
Loyola College in Maryland Department of Psychology, University of Maryland
10. Savin-Williams R. (1995). An Exploratory Study of Pubertal Maturation Timing and Sef-Esteem Among Gay and Bisexual Male Youths. Department of Human Development, Cornell University. Developmental Psychology. 31(1), Jan 1995, 56-64.
11. Shadbolt, Carole.(2004). Homophobia and gay affirmative transactional analysis.
Transactional analysis journal, Inetrnational transactional Analysis Association, v.34
12. Slater B. (1988). Towson State University: Essential Issues In Working With Lesbian And Gay Male Youths. American Psychological Association, Professional Psychology: Research andPractice April 1988 Vol. 19, No. 2, 226-235. www.apa.org/about/copyright.
13. Stein T. & Kaplan M.D. Homosexuality and Homosexual Behavior
14. Strickland B. (1995) Research on Sexual Orientation and Human Development A Commentary Department of Psychology, University of Massachusetts at Amherst Developmental Psychology January 1995 Vol. 31, No. 1, 137-140 American Psychological Association
15. Yarhouse M. (2001). Sexual Identity Development The Influence Of Valuative
Frameworks On Identity Synthesis. School of Psychology and Counseling, Regent
University. Division of Psychotherapy (29), American Psychological Association Fall 2001

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE | FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU | OPERATIVNI I STRATEGIJSKI MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA | SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD

OTKRIVANJE SOPSTVENE HOMOSEKSUALNOSTI DRUGIMA (“COMING OUT” PROCES) I MENTALNO ZDRAVLJE HOMOSEKSUALACA

Postojeća istraživanja na područiju homoseksualnosti

Pojam homoseksualnosti

Seksualna orjentacija i seksualno ponašanje

Homoseksualnost kroz istoriju

Veličina homoseksualne populacije

Homofobija i heteroseksizam

Uzroci seksualne orjentacije

Biološke teorije homoseksualnosti

Teorije učenja

Psihoanalitička teorija

Društvene teorije

Status homoseksualnosti u naučnim krugovima

Životni ciklus kroz prizmu homoseksualnosti

Homoseksualnost kroz detinjstvo

Adolescencija

Pubertetsko sazrevanje

Dimenzija samopouzdanja

Rano odraslo doba

Zrelo doba

Starost

Svest o sopstvenoj homoseksualnosti

Modeli razvoja homoseksualnog identiteta

Proces "izlaska iz senke"

Aspekti coming out-a

Coming out i značajni drugi

Skrivanje naspram otkrivanja

Model vezivanja i coming out proces

Mentalno zdravlje

Zrelost ličnosti i mentalno zdravlje

Prevencija

Klinički pristup homoseksualnoj populaciji

OTKRIVANJE SOPSTVENE HOMOSEKSUALNOSTI DRUGIMA (“COMING OUT” PROCES)
I MENTALNO ZDRAVLJE HOMOSEKSUALACA