OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ PSIHOLOGIJE |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Uloga ličnosti u kreiranju međuljudskih odnosa
Poznato je da je svaki čovek drugačiji, ne samo po spoljašnjem izgledu nego i po psihološkim osobinama i karakteristikama. Svaka individua, sa nasleđenim i stečenim karakteristikama, ima svoje vlastite potrebe, želje, strahovanja, strasti itd. Uticaji iz spoljašnjosti, kojima su ljudi podložni, različito deluju na svakog pojedinca i daju različite oblike njihovom mišljenju i postupcima. Socijalno poreklo ljudi, porodične veze, tradicije, interesi kao i sve ostalo, što čoveka okružuje i što se oko njega događa, takođe utiče na njegovo lično mišljenje i ponašanje. Ako posmatramo čoveka kao faktora proizvodnje, videćemo da svi oni koji rade na istom poslu neprestano utiču jedan na drugoga, kako u pogledu stavova, tako i u pogledu učinka. Ta sfera uticaja čoveka na čoveka bazira se na opšte poznatim odnosima simpatija i antipatija ljudi, jednih prema drugima.
Da bi se odgovorilo na pitanje kako nastaju različiti oblici odnosa među ljudima, mora se poći od društvene i kulturne sredine i od osobina ličnosti, kao od najznačajnijih činilaca. Neki oblici interpersonalnih odnosa samo su, manje ili više, verna reprodukciji kulturnih obrazaca odnosa koji se prenose generacijama. Isto tako međuljudski odnosi mogu biti u značajnoj meri određeni osobinama ličnosti onih ljudi koji su u njih uključeni. Ali, neophodno je naglasiti da društvena i kulturna sredina, ličnost i međuljudski odnosi stoje u odnosu složenog uzajamnog delovanja. Ličnost određuje oblike odnosa u koje je uključena, ali se i sama razvija u interakciji sa drugima. Osobine ličnosti članova jednog društva forimiraju se i pod uticajima sistema vrednosti i stavova karakterističnih za njihovu društvenu i kulturnu sredinu. Ali ličnost istovremeno utiče na kulturne obrasce i koriguje ih i menja. U stvari sva tri fenomena istovremeno su u interakciji. Uticaj društvene i kulturne sredine na ličnost, da prihvati određene vrednosti, stavove i oblike ponašanja odvijaju se najčešće u interpersonalnim situacijama. S druge strane, tradicionalni oblici odnosa kao najopštiji elementi kulture, prenose se i usvajaju u mnogim užim i širim društvenim grupama preko osobina ličnosti članova tih grupa. I kad ličnost nije samo pasivan primalac uticaja iz određene društvene i kulturne sredine, već i aktivan činilac i tada veza između kulture, ličnosti i međuljudskih odnosa se posmatra celovito. Kada je pojedinac aktivan, kreativan prema postojećim vrednostima, stavovima i oblicima ponašanja, tada i njegovi interpersonalni odnosi izmiču ustaljenim formama.
I međuljudski odnosi na radu povezani su sa osnovim karakteristikama kulture. Budući da rad ima najznačajniju ulogu za funkcionisanje svake društvene zajednice, prirodno je što odnosi između ljudi na radu održavaju značajne zahteve i vrednosti kulturno društvene sredine u kojoj se rad odvija.LIČNOST I CRTE LIČNOSTI
Ličnost je jedinstvena organizacija osobina koja se formira uzajamnim delovanjem jedinke i sredine i određuje opšti, za pojedinca karakterističan način ponašanja. Ličnost se formira pod uticajem vlastite aktivnosti čoveka i pod uticajem njegove prirodne i društvene sredine, a na osnovu bioloških osobina koje je nasledio.
Među socijalnim faktorima za formiranje ličnosti značajni su: porodica, škola, vršnjaci, sredstva masovnog komuniciranja, uspeh u zanimanju koje je pojedinac izabrao, psihosocijalne osobine ljudi sa kojima sarađuje, socijalni položaj, kultura u kojoj je odastao i drugi.
Pri proučavanju i prikazivanju ličnosti koristimo se utvrđivanjem i navođenjem opštih osobina koje nazivamo crte ličnosti. Kada posmatramo aktivnost nekog pojedinca tokom dužeg vremena, zapazićemo da kod njega postoji veća ili manja doslednost u ponašanju.
Crte ličnosti su trajne odlike nekog pojedinca koje se očituju u doslednosti njegovog ponašanja u brojnim različitim situacijama(aktivan, tačan, lenj, marljiv, uporan, nesebičan, nagao, vedar, hladnokrvan, miran, bezbrižan, osećajan, otvoren). Najčešće se razlikuju: crte temperamenta, crte karaktera i sposobnosti.
Temperamentom označavamo koliko se lako, koliko često, sa kojim intenzitetom i sa kojim trajanjem javljaju osećanja, kao i to koji emocionalni ton se češće javlja. Temperament je dispozicija za način emocionalnog reagovanja. Može se odrediti i kao karakterističan način reagovanja na različite draži i situacije. Temperament zavisi od nasleđa. Najpoznatija je Hipokratova klasifikacija temperamenata: kolerični, sangviničan, flegmatičan, melanholičan.
• Kolerični - jaka osećanja, česta uzbuđivanja, lako se naljuti.
• Sangviničan - brzo reaguje ali osećanja nisu jaka i ne traju dugo, promenljivost raspoloženja, sklon je vedrom raspoloženju.
• Flegmatičan - reakcije su ređe, spore, osećanja su slaba i slabo se manifestuju. To je po pravilu miran, staložen, slabo osetljiv i slabo pokretljiv čovek.
• Melanholičan - retko reaguje, ali kada reaguje onda su osećanja intenzivna i dugo traju, reaguje na ono što je u vezi sa njegovom ličnošću, slabo je pokretljiv, preovlađuju osećanja tuge i zabrinutosti. Reakcije su retke, spore ali jake.
Karakter čoveka odražava se u njegovom odnosu prema radu, u njegovoj marljivosti, upornosti, temeljnosti, spremnosti na saradnju itd. Sve su to osobine, po kojima se ljudi međusobno procenjuju, i po kojima se pojedinci više ili manje cene. Ovde treba naglasiti, da većina ovih osobina, nije nasleđena, već naprotiv, stečena tokom života. A produkt je određenih situacija i zahteva, pred kojima se dotični čovek nalazio još u svojoj najranijoj mladosti.
Često se izrazom karakter označavaju voljne osobine čoveka pa se govori o upornosti, odlučnosti, doslednosti u ponašanju... Ali te se osobine manifestuju kroz određene aktivnosti i postupke. Teško je odvojiti voljne osobine od moralnih ocena. Hrabrost, kukavičluk, savesnost, nesavesnost, poštenje nazivamo karakternim osobinama. Karakterne osobine jesu one crte ličnosti kojima se izražavaju istovremeno i voljne osobine i ostvarivanje moralnih principa. Dakle, pod karakterom treba podrazumevati sistem voljnih osobina koje pokazuju kako pojedinac postupa i deluje u vezi sa moralnim principima, normama i shvatanjima društva u kome živi.
Sposobnosti su takođe značajne osobine ličnosti, budući da predstavljaju bazu za obavljanje najraličitijih ljudskih aktivnosti. Ima ih veoma mnogo i vrlo je teško učiniti neku prikladniju i za praksu upotrebljivu klasifikaciju. Ipak se u praksi, kada je reč o sposobnostima, može oceniti pojedine ljude kao izdržljive, spretne, pažljive ili neizdržljive, nespretne, nepažljive, zaboravne itd. Sve nabrojane oznake ljudi, funkcije su pojedinih sposobnosti, a koje određeni ljudi poseduju a drugi ne. Za praksu je od bitnog značaja uočavanje pojedinih sposobnosti kod ljudi i postavljanje ljudi na određena radna mesta, koja iskazuju dobro razvijenu bas ovu, ili onu sposobnost. Postoji još jedna značajna mentalna (psihička) sposobnost, koja se označava kao inteligencija. To je sposobnost, koja je neophodna za vršenje gotovo svih ljudskih aktivnosti, a posebno se njena potreba i neophodnost ističe kod najrazličitijih vidova učenja, kod sticanja novih znanja i veština.LIČNOST I MEĐULJUDSKI ODNOSI
Priroda međuljudskih odnosa zavisi, naravno od više značajnih činilaca. Neki najčešći oblici ljudskih odnosa, koji se javljaju u gotovo svim sredinama – kao što je slučaj sa dominacijom i podređivanjem – predstavljaju ponavljanje jednog kulturnog obrasca ponašanja koji traje kroz čitavu istoriju. Pored toga, i klima društvenih organizacija može da podstakne razvijanje određenih tipova ljudskih odnosa na primer, kompetitivnih ili kooperativnih. Priroda aktivnosti grupe, takođe u izvesnoj meru utiče na oblike odnosa u grupi. Ali, i pored delovanja svih ovih činilaca na prirodu ljudskih odnosa, nesumnjivo je da ličnost predstavlja ključni fenomen za objašnjavanje interpersonalnih odnosa. Logično je da će, ako osobine ličnosti u najvećoj meri određuju sve čovekove aktivnosti, one imati odlučujuću ulogu i u njegovim odnosima sa drugim ljudima. Interpersonalni odnosi determinišu ličnost. Zato se veza međuljudskih odnosa i ličnosti posmatra na dva načina: 1) polazeći od ličnosti 2)polazeći od međuljudskih odnosa, kao od ključnog fenomena koji određuje onaj drugi fenomen.
LIČNOST ODREĐUJE MEĐULJUDSKE ODNOSE
Uticaj ličnosti na međuljudske odnose posmatran je na više načina, zavisno od polaznih shvatanja o ličnosti. Ako ličnost shvatamo integralno, ako polazimo od toga da je moguće sve njene karakteristike podvesti pod jedan tip, tada iz definicije tipa proizilaze i karakteristike interpersonalnog ponašanja. Po ovom shvatanju ličnosti u potpunosti određuje međuljudske odnose. Ako ličnost shvatimo kao zbir mnoštva osobina, tada je istraživanje usmereno na iznalaženje svih onih osobina ličnosti koje su značajne za međuljudkse odnose. Ponašanje različitih osoba u interpersonalnim odnosima zavisiće, prema takvom shvatanju, od prisustva i stepena razvijenosti osobina koje su relevantne za interpersonalne odnose.
TIPOVI LIČNOSTI I MEĐULJUDSKI ODNOSIIstraživanju veze između tipova ličnosti i interpersonalnih odnosa najveći doprinos dala je psihoanalitička literatura. Tako je Sigmund Frojd svoje shvatanje o tipovima ličnosti izložio u delu „Libidinalni tipovi“. Definisao je tri tipa ličnosti za koje veruje da ne opisuju samo patološke već i normalne ličnosti, ali i ostavio mogućnost da pored njih postoje i drugi tipovi ličnosti.
“Narcistički tip karakteriše odsustvo tenzije između ega i superega, a erotske potrebe nisu snažno izražene. Osnovni interes (ove ličnosti) je usmeren na samoodbranu; ovaj tip je nezavisan; nije ga lako zastrašiti. ” (Freud str.249)Opsesivni tip karakteriše premoć ega nad superegom i prisustvo tenzije koja je izražena u značajnoj meri. Najznačajniji motiv ovog tipa ličnosti nije strah od gubitka ljubavi; već anksioznost savesti. “Ove osobe karakteriše veća unutrašnja, nego spoljašnja zavisnost... One su razvile visok stepen samopouzdanja i sa društvenog stanovišta, to su stubovi civilizacije... u konzervativnom smislu” (str. 248)
Osnovna karakteristika erotskog tipa jeste njegova teznja da bude voljen. “Ljubav ali iznad svega biti voljen za njega je najznačajnija stvar na svetu. On je vođen strahom od gubitka ljubavi i zbog toga postaje zavisan od onih osoba koje mogu da prestanu da ga vole. ” (str. 248) Erih From (Fromm, 1947.) je definisao 3 tipa ličnosti sa karakterističnim “orijentacijama u procesu socializacije”. Prvi tip ličnosti karakteriše tendencija ka povlačenju ili destrukciji. To je težnja za postizanjem odstojanja u odnosu na druge ljude. “Osećanje lične bespomoćnosti može se savladati povlačenjem od drugih ljudi koji se doživljavaju kao opasnost... Povlačenje postaje osnovni oblik odnosa sa drugim ljudima... Destruktivnost je aktivni oblik povlačenja, težnja za uništavanjem drugih proizilazi iz straha od uništenja od strane drugih. ” (Fromm str.109-110)
Simbiotički oblik odnosa sa drugim ljudima karakteriše naglašena zavisnost od drugih ljudi.
“U simbiotičkoj relaciji osoba stupa u kontakt sa drugima, ali gubi ili nikada ne postiže nezavisnost; ona izbegava opasnost od usamljenosti spajajući se sa drugom osobom, bilo na taj način što će biti “progutana” od druge osobe, bilo na taj način što će “progutati” drugu osobu.”(str.107-109)
Treći oblik odnosa – ljubav – karakteriše one osobe koje su na potpuno uspešan način ostvarile svoje odnose sa drugim ljudima.
“Ljubav je produktivni oblik odnosa prema drugima i prema sebi. Ona uključuje odgovornost, brigu, respektovanje, poznavanje i želju da se druga osoba razvija i napreduje. To je izraz bliskosti između dva ljudska bića uz očuvanje integriteta svakog od njih.” (str.110)
Karen Hornaj (Hornaj, 1966.) u delu „Naši unutrašnji konflikti“, opisuje tri osnovne neurotične tendencije, koje zapravo predstavljaju tri karakteristična načina odosa prema ljudima.
Osobe sa tendencijom kretanja od ljudi, izbegavanja ljudi, karakteriše težnja za nezavisnošću. One su samodovoljne i povučene. Ove osobe izbegavaju da budu emocionalno vezane za druge ljude na bilo koji način. One se intimno ne prilagođavaju pravilima ponašanja i ne prihvataju tradicionalne vrednosti. One teže da ne budu pod prisilom, sa obavezom da ne budu bilo čime vezane.
Osobu kod koje poreovladava težnja ka ljudima karakteriše potreba za ljubavlju, za partnerom (prijateljem, ljubavnikom, mužem..) na kojeg će moći potpuno da se osloni. Ona ima potrebu da je omiljena, tražena, cenjena, priznata, da joj pomažu, štite je i brinu o njoj. U osnovi takvog ponašanja je osećanje vlastite bespomoćnosti, iz čega proizilazi težnja za razvojem afektivnog odnosa sa drugima i za osloncem na njih.
U osnovi orijentacije protiv ljudi nalazi se nepoverenje u emocije i namera drugih ljudi. Osobe sa ovom orijentacijom polaze od uverenja da su drugi prema njima neprijateljski raspoloženi i iz toga uverenje proističe spremnost za borbu sa drugim ljudima. Svet shvataju kao arenu u kojoj se ljudi bore i u kojoj će pobediti i nadživeti samo jaki. Žele da se ističu, uspeju, da steknu prestiž i priznanje, iz toga nastoje da nadmudruju ljude i da ih potčinjavaju.Analizirajući shvatanje Frojda, Froma i Hornajeve o tipovima ličnosti u vezi sa međuljudskim odnosima, zaključujemo da postoji značajna saglasnost među ovim autorima. Možemo uočiti da jezgro tih tipova čini nekoliko osnovnih težnji. To su težnje za izbegavanje bliskih i emocionalnih veza sa drugim ljudima (narcistički tip, tendencija ka povlačenju, kretanje od ljudi), zatim težnja za postizanjem bliskih i emocionalnih veza sa drugim ljudima (erotski tip, ljubav, kretanje ka ljudima), negativan emocionalni odnos prema drugim ljudima (destruktivnost, kretanje protiv ljudi), težnja za dominiranjem nad drugima (u izvesnoj meri narcistički tip, simbiotička orijentacija, kretanje protiv ljudi) i težnja za potčinjavanjem drugim ljudima (u izvesnoj meri erotski tip, simbiotička orijentacija).
Treba naglasiti da jezgro tipova ličnosti ne čini samo jedna od navedenih tendencija. To su kompleksni opisi koji obuhvataju i oblike odnosa sa drugim ljudima, ali i emocionalnu stranu tih odnosa. Svaki od navedenih tipova ličnosti predstavlja sindrom stavova i vrednosti, emocija i akcija u odnosu sa drugima.INTERPERSONALNI STILOVI
Interpersonalni stil označava karakterističan način odnošenja pojedinca prema drugim ljudima. Interpersonalni stilovi su složeni fenomeni, koji obuhvataju više osobina ličnosti, stavova i vrednosti.
Interpersonalni stilovi svrstani su u četiri kategorije:
• Hijerarhijski odnosi – odnosi jednakosti
• Emocionalni ton u odnosima sa drugima
• Stepen društvene bliskosti pojedinca i drugih osoba
• Poseban oblik ličnog izražavanja u interpersonalnim odnosimaHijerarhijski odnos (odnos jednakosti):
1. Dominantan: Nastoji da kontroliše ponašanje drugih i da ga usmerava. Želi da naređuje drugima, da ima vlast, da određuje aktivnosti u okviru grupe čiji je član.. Dominiranje kao interpersonalni stil podrazumeva i određeni opšti stav prema drugima i prema sebi. To je generalno nisko vrednovanje drugih i samoprecenjivanje.
2. Submisivan: Suprotno od dominantnog, submisivni žele da drugi vladaju njima. Oni prepuštaju drugima odgovornost za odluke koje bi morali sami doneti. Nastoje da budu u okrilju jakih ličnosti, da budu vođeni od njih. Submisivni su poželjni u grupama koje su direktno vođene, jer je to upravo onaj tip ličnosti kojim je najlakše vladati.
3. Egalitarni: U njegovom vrednosnom sistemu jednakost zauzima najznačajnije mesto. On posmatra ljude kao jednake, čak i kada se činjenice protive tome. Nije opterećen težnjom da dominira drugima, niti da im bude podređen. I ne samo to, on nastoji da u svoje interpersonalne odnose unese vrednost jednakosti. U položaju podređenih, oni žele da za sebe, ali i za druge izbore, koliko god je moguće ravnopravnu poziciju. Većina ljudi prihvata ili ne prihvata osobe sa egalitarnim stilom zato što i sami imaju jasan stav prema principu jednakosti – prihvataju ga ili odbacuju.
Emocionalni ton:
1. Čovekoljubiv: Ovaj interpersonalni stil sadrži redovno određeni sklop interpersonalnih osobina:
• Društvenost – voli da je sa drugim ljudima i učestvuje u društvenim aktivnostima
• Prihvatanje drugih ljudi – opšti pozitivan stav prema drugim ljudima. Prihvata ljude kao takve sa njihovim dobrim i lošim stranama.
• Emocionalna toplina i saosećajnost – u interakciji sa drugima ispoljava, najčešće emocionalnu toplinu i zainteresovanost za osećanja i potrebe drugih.
Ove osobe su povoljno vrednovane i rado prihvatane od drugih. Čak i oni kojima njihovo ponašanje nije simpatično najčešće ne izražavaju to javno, jer je ono povezano sa najprihvaćenijim vrednostima (altruizam, pomaganje drugih).
2. Mizantropski: Sindrom ovih osobina odgovara onom kod čovekoljubivih, ali naravno sa suprotnim predznakom:
• Odsustvo – emocionalne topline i saosećajnosti – to je negativan emocionalni naboj u odnosu na druge ljude i nezainteresovanost za osećanja i potrebe drugih ljudi.
• Neprihvatanje drugih ljudi – oni imaju opšti negativan stav prema drugim ljudima. Ne prihvataju druge ljude sa vrlinama i manama, već su najčešće orijentisane na njihove mane.
• Nedruštvenost – ove osobe ne pokazuju zadovoljstvo zbog prisustva drugih ljudi, ali je teško reći da generalno izbegavaju druge ljude. Neki od njih svakako ne žele kontakt sa drugim ljudima.
3. Ravnodušni: Ove osobe ne pokazuju zadovoljstvo zbog prisustva drugih, ali ni nezadovoljstvo, neprijatnost ili neprijateljstvo. One mogu biti sa drugima i to im ne smeta mnogo, ali se ne trude da dođu u kontakt sa drugima jer, jednostavno, nemaju motiv za to. Drugi ljudi mogu biti razočarani kada dožive da im ove osobe ne pružaju podršku ili pomoć koju od njih očekuju. Ali, s druge strane, one nisu sklone ni da nanesu zlo drugima.Stepen društvene bliskosti
1. Društveni: Kad neka osoba ima osobinu društvenosti znači da voli da je sa drugim ljudima, da lako dolazi u kontakt sa drugima, da učestvuje u mnogim društvenim aktivnostima. Društveni nalaze u drugima ne samo izvor zadovoljstva, nego i kriterijum za vrednovanje svojih savova i akcija. Oni se ne osećaju sigurnim dok ne dobiju potvrdu od drugih ili bar provere svoje stavove u odnosu sa drugima.
2. Usamljenički: To je ona kategorija ljudi koja je odlučila da živi bez kontakta ili sa što manje kontakta sa drugim ljudima. Ova kategorija obuhvata mnogo različitih grupa. U nju spadaju i pustinjaci, isposnici, budistički sveštenici, ali i neki filozofi i pisci. To su ljudi koji žive potpuno izdvojeno od ostalih, ali i takvi koji žive među drugima, ali gotovo bez ikakvog kontakta sa njima.
3. Povučeni: Usamljenici su ekstremni slučaj ljudi koji su prekinuli, koliko god je moguće, kontakt sa drugim ljudima. Povučeni su u kontaktu sa drugima, ali nastoje da taj kontakt bude na distanci, da ne sarađuju sa drugim ljudima. U grupnim aktivnostima, ove osobe su obeshrabrene i sklone su da ih napuste kad god je to moguće.Lična ekspresija
1. Individualistički: Individualisti su osobe koje su orijentisane na sebe. One nastoje da realizuju svoje lične ideje, planove i potrebe i u tome nisu sklone da se povinuju društvenim ograničenjima. Za razliku od usamljenika, individualisti ne napuštaju interakciju s drugima već upravo u njoj promovišu svoje ideje i planove.
2. Liderski: Ove osobe su za sebe planirale ulogu vođe i to nastoje da sprovedu u delo. To znači da one nastoje da stave na čelo manje ili veće grupe ljudi u različitim poduhvatima. Težnja za vođstvom, svako ko predstavlja sindrom koji uključuje više stavova i vrednosti. Ove osobe žele da imaju autoritet i moć u odnosu na druge ljude i žele da budu odgovorne za njih.
3. Takmičarski: Takmičari posmatraju druge ljude kao rivale. Oni nastoje da se sa njima mere i nadmeću u različitim oblastima i da dokažu svoju superiornost. Kao da su našli konačni smisao života – to je dokazivanje premoći nad drugima. Takmičari provode veći deo svog života maštajući i razmišljajući o tome kako da postignu više od drugih i kako da to javno promovišu.
4. Konformistički: Konformizam kao osobina ličnosti podrazumeva sklonost ka saobražavanju vladajućim standardima, stavovima, vrednostima, načinu ponašanja. Konformisti se trude da na što više načina iskažu svoju saglasnost sa opšte prihvaćenim. Upravo po toj odlici ih ljudi prepoznaju i svrstavaju u kategoriju konformista, ali ne opažaju konformizam kao jednu njihovu osobinu, već njihovu ličnost u celini opašaju kao konformističku.
5. Antikonformistički: Analogno konformizmu kao ličnoj tendenciji, antikonformizam je težnja da se ne prihvate i da se odbace dominantne društvene vrednosti, stavovi, mišljenja, način ponašanja.
6. Manipulativni: To su osobe koje nastoje da rukuju s drugim ljudima kao sa stvarima, da ih kontrolišu i usmeravaju tako da služe njihovim ciljevima, a ne svojim vlastitim. Sklonost ka manipulaciji podrazumeva više stvari. Pre svega, to je potpuno odsustvo emocija u odnosu na druge ljude. Zatim, to je posmatranje drugih ljudi kao stvari, objekata, s kojima se može lako rukovati.
7. Desruktivni: Ovaj interpersonalni stil ispoljava se kao težnja da se drugi povrede ili da se unište. Ta težnja poprima veoma raznolike odlike – od verbalne agresije preko mnogih radnji koje ove osobe preduzimaju kako bi nanele zlo drugima, do direktnog ataka koji ugrožava njihovu egzistenciju. Fizička destrukcija javlja se naravno, najređe, a u neskrivenom obliku. Najčešće se ispoljava u vreme rata, pobuna, štrajka i demonstracija.
8. Paranoidni: Paranoidni bolesnici žive u svetu iluzija. Oni su pre svega opterećeni idejama proganjanjem, što znači da svuda vide neprijatelje koji im rade o glavi. To je, naravno, oblik agresivne reakcije prema onima što su optuženi i svakako jedan od najneprijatnijih doživljaja u ljudskoj interakciji. Ova kategorija ljudi najčešće objašnjava svoje neuspehe prljavom igrom drugih ljudi.
9. Uravnoteženo interpersonalno ponašanje: Uravnoteženo interpersonalno ponašanje, kao što je rečeno, ne može se svrstati u bilo koju kategoriju interpersonalnih stilova. Ono pre svega, podrazumeva odsustvo devijantnih težnji kao što su dominantnost, submisivnost, destruktivnost. Ove osobe ponašaju se različito u različitim interpersonalnim situacijama i u njima zadovoljavaju različite interpersonalne potrebe. Tolerantni su prema drugim ljudima i prema njihovim nedostacima imaju poverenje u druge ljude. Žele da drugi ljudi ostvaruju svoje mogućnosti i pomažu im u tome.MEĐULJUDSKI ODNOSI ODREĐUJU LICNOST
Videli smo da od karakteristika ličnosti zavise i njeni međuljudski odnosi. Ali, na proces forimiranja ličnosti, na razvoj njenih bitnih odlika u značajnoj meri utiču međuljudski odnosi. Uticaj kulturnih obrazaca na formiranje ličnosti prenose se preko interakcije mladih sa roditeljima, nastavnicima, vršnjacima, prijateljima.
Uticaj međuljudskih odnosa na ličnost najbolje možemo ilustrovati ispitivanjima veze atmosfere u porodici i osobina ličnosti mladih članova porodice. Niz ispitivanja pokazuje da u porodicama sa represivnim odosima roditelja prema deci, u kojima se zahteva apsolutna poslušnost dece, ona često razvija osobine submisivnosti, zavisnosti i nedostatka inicijative. U demokratskoj porodičnoj atmosferi, u kojoj se dozvoljava visok stepen slobode dece, mladi često razvijaju osobine samostalnosti i inicijative.
Saliven (Sullivan, 1949, 1964) osnivač takozvane interpersonalne škole u psihijatriji, naglašava značaj odnosa u grupi za razvoj i shvatanje ličnosti. Po Salivenu, proučavanje u psihijatriji ne treba da pođe od pojedinca, jer izolovanog pojedinca nema. Sve što se pojedincu dešava, dešava se u međuljudskim odnosima, i zato jedinica proučavanja treba da budu međuljudski odnosi. Saliven međuljudske odnose definiše kao polje u kome postoji interakcija između dve ili više osoba. Interpersonalno polje je složeno jer njega čine društveni i kulturni faktori, ali i personalne karakteristike osoba koje su u njega uključene. Polje deluje na individue, ali i ona deluje na polje. Ali, Saliven je otišao daleko u naglašavanju značaja međuljudskih odnosa za ličnosti. Dao je preveliku težinu činjenici da ličnost mnogo šta od onoga što prima u svojoj sredini prima preko međuljudskih odnosa. Tvrdio je da se ličnost izražava jedino u ljudskim odnosima, pa prema tome da je ona samo hipotetički entitet. Izolovana jedinka (to jest jedinka van interpersonalne situacije) je fikcija. Ličnost je skup interpersonalnih situacija. To znači da “svako ljudsko biće ima onoliko ličnosti koliko ima međuljudskih odnosa.”
I pored toga što pojedinac mora da modifikuje svoje motive, stavove i druge osobine u međuljudskim odonosima, njegova ličnost ipak ostaje integralan, nezavisni fenomen koji nije hipotetički derivat međuljudskih odnosa.LIČNOST JE DINAMIČNIJA OD MEĐULJUDKSIH ODNOSA
Pored nasledne osnove, kulturnih i društvenih uticaja i procesa individualizacije, i međuljudski odnosi su značajan činilac razvoju ličnosti. Kulturni uticaji (na primer sistemi vrednosti i stavova) prenose se na pojedinca u interpersonalnim situacijama. Ali, međuljudski odnosi predstavljaju i neposredan činilac razvoja ličnosti. Videli smo da određeni tipovi odnosa roditelja i dece forsiraju razvoj određenih osobina ličnosti.
Treba istaći da su međuljdski odnosi značajan činilac za razvoj ličnosti, posebno u ranom detinjstvu, kada se inače i formiraju mnoge bazične osobine ličnosti. Kada počne proces individualizacije, tad je značaj odnosa sa drugima za razvoj ličnosti manji. U periodu individualizacije, pojedinac često menja one osobine ličnosti i one obrasce ponašanja koji su nastali u ranom detinjstvu. Zrelo doba, kada ga karakteriše samosvojan odnos pojedinca prema društvu, jeste doba premoći fenomena ličnosti u odnosu na međuljudske odnose. Ličnost se više ne oblikuje presudno u međuljudskim odnosima kao što je to slučaj u ranom detinjstvu. Interpersonalna situacija je, naravno, i dalje izvor podsticaja, ali svi se oni prelamaju kroz i zavisni su od perspektive koju pojedinac sam planira. Ličnost sada daje pečat međuljudskim odnosima, po logici svojih primarnih interpersonalnih osobina, i na taj način što reativno pristupa odnosima sa drugim ljudima, nastojeći da u njima zadovolji svoje potrebe i potrebe drugih.
ZAKLJUČAK
Veza između ličnosti, interpersonalnih odnosa i kulturnih obrazaca, koji su neizbežno povezani, veoma je složena. Često je teško oceniti koji je od ova tri fenomena najdinamičniji i najpresudniji za oblikovanje ostalih. Problem ne rešavaju odgovori koji su već „pronađeni“ u raspravama u odnosu ličnosti i kulture: da su sva tri fenomena višesmerno povezana i da uzajamno deluju jedan na drugi, ili da su sva tri fenomena samo različiti aspekti jednog dubljeg fenomena, te da ih zato i nije moguće posmatrati izolovano.
Često možemo uočiti veliku bliskost fenomena međuljudskih odnosa i ličnosti. Na primer, u autoritarnoj porodičnoj klimi često nastaju dominantne i submisivne osobe koje kasnije i same pokazuju sklonost ka odnosima dominacije i podređivanja. Jedan stari kulturni obrazac ljudskih odnosa (hijerarhijski) ponavlja se u porodici i dovodi do formiranja određenih osobina ličnosti kod članova porodice koji kasnije u životu pokazuju sklonost da se ponašaju u skladu sa onim obrascem ponašanja koji je i uticao na njihovo formiranje.
Ličnosti koje nisu dovoljno diferencirane, su zapravo one ličnosti koje su u velikoj meri natopljene kulturnim obrascima i pretežno formirane u međuljudskim odnosima. To su one ličnosti kod kojih nije dovoljno razvijen vlastiti sistem vrednosti i stavova, vlastiti odnos prema svetu i prema drugim ljudima, kod kojih proces individualizacije nije dao značajne rezultate. Takve ličnosti su u najvećoj meri proizvod ljudskih odnosa preko kojih se, u stvari, prenose kulturni obrasci, pa je zapravo jednako reći da su one proizvod kulture. Posmatrajući takve ličnosti možemo reći da su međuljudski odnosi i kultura primarni u oblikovanju ličnosti, a da ličnost nema značajan uticaj na njih.
Na sasvim drugi način treba posmatrati odnos kulturnih obrazaca, međuljudskih odnosa i ličnosti koje su u velikoj meri diferencirane kao ličnosti, koje su izgradile svoj životni stil. Biti diferenciran kao ličnost zapravo znači biti u velikoj meri emancipovan od kulturnih uticaja. To ipak ne znači biti slobodan od njih. To znači da u primanju kulturnih uticaja diferencirana ličnost ima aktivnu ulogu, da ih ona prelama na svoj način. Isto tako, i u međuljudskim odnosima, ona uspeva da održi distancu, da ne upija sve, da se ponaša kreativno.
Znači u slučaju izdiferenciranih ličnosti, ličnost je dinamičnija od međuljudskih odnosa. Ličnost je ključni fenomen, ličnost je u većoj meri uzročni činilac. Jer i kada ona prima u međuljudskim odnosima, od nje zavisi u kolikoj meri i na koji način će primati.
Ni kulturni obrasci, ni međuljudska klima ne mogu odrediti u kojoj meri će bilo koji pojedinac prihvatiti podsticaje za oblikovanje ili podsticaje za individualizaciju. To ostaje privilegija pojedinca i zato je ličnost ključni fenomen u trijadi: kultura, međuljudski odnosi, ličnost.
Literatura:1.Bojanović, R. (1998). Psihologija međuljudskih odnosa, Beograd: Centar za primenjenu psihologiju Društva psihologa Srbije
2.Šarić, Lj. (1962). Psihologija međuljudskih odnosa, Zagreb: Grafički centar
3.Golubović, Z. (2007). Ličnost, društvo i kultura, Beograd:
4.Kavran, D. (1968) Rukovođenje i međuljudski odnosi, Beograd: Savremena administracija
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi