PSIHOLOGIJA LIČNOSTI

(Sigmund Frojd, Erih From, Karl Rodžers, Abrahram Maslov, Gordon Olport, Rejmond B. Katel, Hans Ajzenk)

O LIČNOSTI SE ZNA MNOGO, ALI JOŠ VIŠE NE ZNA

KAKO JE SIGMUND FROJD OBJAŠNJAVAO LIČNOST?

Učenje o strukturi ličnosti Sigmund Frojd je izneo u knjizi Uvod u psihoanalizu 1900. godine. U to vreme u psihologiji je glavna pažnja posvećivana proučavanju SADRŽAJA SVESTI. Težilo se upoznati od kojih se jednostavnih svesnih elemenata sastoji svaki subjektivni doživljaj. Frojd oštro napada takvo shvatanje. On poriče značaj svesnog, a ističe važnost nesvesnog dela ličnosti. „Psihički život je nalik ledenom bregu koji plovi morem. Mali deo brega viri iznad površine, a ogromna masa se nalazi pod vodom. Isto tako, od psihičkih procesa samo je neznatan deo svestan, a ogroman deo pripada oblasti nesvesnoga". Tu se nalaze potisnute želje, ideje, predstave. Ovaj nesvesni deo psihičkog života upravlja ponašanjem čoveka.
Struktura ličnosti. Prema učenju Frojda strukturu ličnosti čine tri sloja: ID (ono), EGO (ja) i SUPEREGO (moral, savest).
ID je nesvesni deo ličnosti i zahteva oko 2/3 psihičkih procesa, stanja i ponašanja. U njemu su smešteni instinkti života: seks, glad, žed i instinkti smrti. Celokupna aktivnost je usmerena ka zadovoljavanju instinkata, u prvom redu seksualnog instinkta. Psihički procesi pomoću kojih se ostvaruje zadovoljenje su refleksi, dakle, nesvesni procesi. Osnovni princip kojim se id rukovodi, u ponašanju jeste princip zadovoljstva. Ovaj deo ličnosti se ne obazire na ograničenja, moralne norme, propise; bitno je postići zadovoljstvo. Id, s obzirom da raspolaže instinktima, sadrži i celokupnu psihičku energiju - libido.
EGO (ja) predstavlja svesni deo ličnosti. Ovaj sloj ličnosti upoznaje spoljni fizički i socijalni svet na osnovu racionalnih podataka koje prikuplja putem opažanja, pamćenja i mišljenja. Za razliku od id, ego se u ponašanju rukovodi principom realnosti. Instinkti se ne mogu zadovoljavati samo radi postizanja zadovoljstva. Postoje norme i pravila, kako, kada i s kim treba zadovoljavati seksualni instinkt. Ego odgađa zadovoljenje, bira prihvatljive situacije i prilagođava instinkte realnim uslovima spoljnje sredine.

SUPEREGO (moral, savest). Sačinjavaju ga moralni principi, norme, moralni propisi. To je onaj sloj ličnosti koji je proizvod življenja u određenoj društvenoj sredini.
Između ova tri sloja ličnosti postoje hijerarhijski uređeni odnosi u kojima superego ima glavnu, usmeravajuću ulogu, on kontroliše ego u izvršavanju svojih zadataka u odnosu na id. Ego usmerava aktivnost id tako da on mora voditi računa
o okolnostima u kojima se mogu zadovoljavati instinkti. Ali, nevolja je u tome što je izvor energije id i od njega zavisi aktivnost i EGA i SUPEREGA. Međutim, kada se id izmakne ispod kontrole ega, pa se zadovolji neki instinkt po principu zadovoljstva, onda superego kažnjava ego. Javlja se ono osećanje koje je poznato kao griza savesti.
U normalnim uslovima vlada relativan red i harmonija između ova tri sloja ličnosti. Međutim, u određenim situacijama dolazi do sukoba. Rezultat tih sukoba je pojava neprijatnog osećanja anksioznosti. Ličnost je doživljava kao neprijatnost i nastoji da se na neki način oslobodi. Pri tome su moguća dva rešenja: korišćenje odbrambenih mehanizama ili bekstvo u bolest - neurozu.
Frojd je prvi otkrio i objasnio odbrambene mehanizme. Kada dođe do učestalog neuspeha i nemogućnosti zadovoljenja motiva, želja i interesa dolazi do negativnih posledica kao što je anksioznost - ličnost nastoji da se oslobodi tog neprijatnog stanja i da izbegne gubljenje samopoštovanja. Tada nesvesno koristi odbrambene mehanizme. Oni predstavljaju u celini stečene načine reagovanja na frustracione situacije. Oni načini ponašanja koji su se pokazali korisnim, zadržavaju se i postaju navike koje pojedinac koristi uvek kada dođe do anksioznosti. (Npr. dete plače i dobije slatkiše: plač postane navika da se dode do cilja). Ili, izbegavajući da sebi prizna neuspeh zbog toga što je nesposoban, čovek navodi iskonstruisane i lažne razloge neuspeha, u koje i sam veruje da su istiniti (racionalizacija). Postoje različiti mehanizmi odbrane: kompenzacija, projekcija, identifikacija, sublimacija, maštanje
Usled čestih frustracija ličnost labilnije konstitucije, često nalazi izlaz u bekstvu u bolest-neurozu. Neurotične reakcije na neki način olakšavaju postojeće stanje i dovode do kanalisanja anksioznosti u pravcu koji bi bio prihvatljiv za ličnost i okolinu. Obično oboleli nije svestan uzroka oboljenja jer su oni potisnuti u nesvesni sloj ličnosti. To što je potisnuto, nije uništeno, pa upravlja ponašanjem stvarajući tako određene simptome neurotičnog reagovanja.
Frojd je prvi ukazao na put lečenja neuroza koristeći hipnozu, pomoću koje je „izvlačio" iz podsvesti traumatizirajuće doživljaje u svest i tako pacijente usmeravao da racionalno prosuđuju i postupaju.
Prema Frojdovom shvatanju razvoj ličnosti je neprekidan proces koji prolazi kroz ustaljene stadijume. Najvažniji stadijumi razvoja ličnosti su oni koji se odvijaju u prvih pet godina života kada se u najvećoj meri formira „prototip" strukture odraslog čoveka.
U oralnom stadijumu koji se odigrava u prvoj godini života, sva zadovoljstva koje dete ostvaruje dolazi preko erogenih zona usta. Najvažniji izvor zadovoljstva jeste uzimanje mleka sisanjem majke. Ako je u toku dojenja bilo neprijatnosti (strepnja, nesigurnost) može doći do vezivanja deia libida za oralne aktivnosti što dovodi do formiranja oralnog karaktera. Odraslu osobu sa oralnim karakterom odlikuje zavisnost, pasivnost, pohlepa i preterano oralno uživanje.
Drugi stadijum razvoja ličnosti Frojd naziva analni stadijum. Ovaj stadijum se proteže na drugu i treću godinu života. U tom periodu dete se najviše interesuje za analne aktivnosti što je još više potencirano zahtevima roditelja da dete nauči vršiti nuždu.
I u ovom stadijumu može doći do vezivanja dela energije libida za analne radnje čiji su uzroci prekori i kazne zbog nekontrolisanog pražnjenja ili preterano hvaljenje za uspešnu kontrolu obavljanja fizioloških potreba. Odraslu osobu sa analnim karakterom karakterišu kao tipične osobine tvrdičiuk, preterana potreba za čistoćom i urednošću, tvrdoglavost i nepopustljivost.
Treći stadijum Frojd je nazvao falički. Dečja interesovanja se pomeraju ka seksualnim organima koji treba da budu primarno izvor zadovoljstva. U ovom stadijumu (između 4 i 5 godine) može doći do preteranog vezivanja deteta za roditelja suprotnog pola, koje Frojd smatra normalnom i univerzalnom pojavom, ako ovaj period traje neko uobičajeno vreme. Ova pojava preteranog erotskog vezivanja deteta za jednog od roditelja nazvana je Edipov kompleks.
Posle navedena tri stadijuma psihoseksualnog razvoja koja zajedno predstavljaju pregenitalnu fazu, nastupa genitalna faza u pubertetu. U toku ove faze vrši se pomeranje dečijih interesovanja sa vlastitog tela na druge osobe iz okoline što ima za rezultat stvaranje heteroseksualnih veza, tj. veza među osobama suprotnih polova.

KRITIKA FROJDOVE TEORIJE LIČNOSTI

1) Neopravdano je prenaglašena uloga seksualnog instikta u objašnjavanju celokupne motivacije čoveka. Postoje i drugi veoma važni motivi ljudskog ponašanja, ponekad mnogo jači od fiziološkog seksualnog nagona.

2) Frojd je zanemario društvene uticaje na razvoj ličnosti, a preterano ističe ulogu nasleda.

I pored opravdane kritike koja se upućuje Frojdovoj teoriji ličnosti, savremena psihološka nauka prihvata njegovo učenje kao veliko naučno delo, a Frojda svrstava u red velikana naučne psihologije. Frojd je bio prvi koji je ukazao na dinamički karakter ličnosti. Čovekovo ponašanje nije isključivo uzrokovano sredinskim podražajima, nego je podstaknuto unutrašnjim pokretačima, instiktima.
Druga velika zasluga Frojda jeste što je ukazao na podsvesni deo psihičkog života i objasnio uticaj nesvesnih mehanizama na ponašanje čoveka. Njegova je velika zasluga u otkrivanju uzroka psihoneuroza i definisanju psihoterapije. Otkriće odbrambenih mehanizama ličnosti, kao sredstava adaptacije čoveka sredini, takođe je delo velikana Frojda.

PSIHOLOGIJA LIČNOSTI - ERIH FROM

From ističe da je u svim dosadašnjim društveno-ekonomskim formacijama čovek živeo sa osećanjem usamljenosti čija je posledica nesigurnost i strah. Tokom istorije, od robovlasničkog ka kapitalističkom sistemu, osećanje usamljenosti postajalo je sve izrazitije, da bi u savremenom kapitalizmu dostiglo svoj vrhunac. Osećanje nesigurnosti javlja se kao posledica distanciranja čoveka od prirode. U stvari, usamljenost se povećava uporedo sa ostvarivanjem veće slobode: što je čovek više slobodan, on je više opsednut i strahom od izolovanosti, jer, po Fromovom mišljenju, sloboda koju dobija čovek nije u skladu sa njegovom ljudskom prirodom. Na taj način čovek dolazi u dilemu za šta se opredeliti: više slobode ili više usamljenosti ili udružiti se s drugima i žrtvovati slobodu. Samo, svi dosadašnji društveni sistemi su nesavršeni, postavljaju neprirodne zahteve čoveku i on ne može da ispolji svoje ljudske atribute. Pored toga što je čovek deo prirode, jer ima biološku strukturu, istovremeno se izdvaja iz životinjskog sveta svojom svešću, maštom i svrsishodnom delatnošću, ali i tipičnim ljudskim motivima koje ne poseduju ostale životinjske vrste.
Odvajajući se od životinjskog sveta, čovek se u velikoj meri odvojio i od prirode. U njemu se razvila potreba za uključivanjem u ljudsku zajednicu na bazi uzajamnog razumevanja i ispomaganja. From ovu potrebu naziva produktivna ljubav. Druga ljudska potreba je potreba za kreativnošću koja se manifestuje u težnji za stvaralaštvom, a izbegavanju da ga samo oblikuje priroda. Treća potreba se izražava u čovekovoj težnji da bude jedinstvena osoba sa svojim identitetom. Dalje, From navodi čovekovu potrebu da bude ravnopravan član društva, da učestvuje u društvenim aktivnostima kao jedinka koja nešto vredi. Najzad, u čoveku postoji stalna težnja da na ustaljen način opaža i tumači svet u kome živi, da ima svoju ideologiju, religiju ili tzv.potreba za Bogom.

Prema Fromu ličnost se razvija i formira tako što socijalna i kulturna sredina postavljaju određene zahteve pojedincu, koji, da bi opstao, mora da izgrađuje određene osobine ličnosti i obrasce ponašanja koji mu omogućavaju prilagoda-vanje određenoj društvenoj sredini. U stvari, From i ne pominje pojam ličnost, nego govori o karakteru koji može biti individualni i socijalni. Individualni karakter čine one osobine po kojima se pojedinci iz iste socijalne sredine međusobno razlikuju, dok socijalni karakter predstavljaju osobine koje poseduje većina članova nekog društva.
From naglašava da su zahtevi socijalne sredine u suprotnosti sa pet navedenih tipično ljudskih potreba i da osujećivanje tih potreba dovodi do destruktivnog ponašanja. Ovo je naročito izraženo u savremenoj zapadnoj civilizaciji. Svoje ljudske potrebe, koje su formirane u toku evolucije čoveka pa se i nasleđuju, pojedinac će moći da zadovolji tek u nekom budućem društvu, koje će biti uređeno u skladu sa ljudskom prirodom. Takvo društvo From naziva humanistički komunitarizam.

Iz ovog globalnog pregleda Fromovih pogleda na ličnost, može se izdvojiti za nas nekoliko interesantnih postavki:
1) From naglašava da čovek poseduje specifično ljudske potrebe , kao što su svest, razum, samosvest, mašta ... koje se ne susreću u životinjskom svetu; istovremeno, čovek ima i zajedničkih osobina sa životinjama (fiziološke potrebe, rudimenti instinkata, nagoni).

2) Faktori socijalne sredine u formiranju ličnosti prenaglašeno su stavljeni na prvo mesto; značajnu ulogu u razvoju zrele ličnosti pridaje kognitivnim faktorima, jer se ističe zahtev da ličnost u svom razvoju i ponašanju treba da se rukovodi razumom, a ne instinktima i drugim iracionalnim silama kao što je tvrdio Frojd i svojoj biologističkoj teoriji.

3) Unutrašnje pokretače na aktivnost, motive, predstavljaju posebno dve specifične ljudske potrebe koje se odnose na težnju pojedinca da iskaže potencijalne mogućnosti, da se samorealizuje. Reč je o kreativnosti, potrebi za stvaranjem i prevazilaženjem životinjske prirode i potrebi čoveka da bude deo sveta, ravnopravan, priznat i prihvaćen.

Uloga socijalnih faktora posebno je naglašena u razvoju osobina ličnosti i načinu njihove organizacije. Ličnost se formira tako što kulturna sredina postavlja svoje zahteve, a pojedinac racionalno nastoji da u sebi razvije i održi socijalnost i altruizam. Istina, From uvek govori o idealizovanom čoveku, pretpostavljenom, ali izvan konteksta realnih društveno-ekonomskih uslova.
Za razliku od bihejviorista, From u svom viđenju ličnosti ističe da čovek ima ljudsku potrebu za samorealizovanjem koja deluje kao snažan motiv u procesu rada, učenja i razvoju ličnosti. To su potrebe za kreativnošću i priznavanjem od strane društva. Pojedinac nije pasivan primalac podsticaja iz spoljnog sveta na koje reaguje, nego postoje unutrašnje snage koje podstiču na aktivnostl i upravljaju ponašanjem čoveka.
Fromova teorija je veoma vredna jer ukazuje na društvene činioce koji utiču na razvoj i ponašanje ličnosti.

PSIHOLOGIJA LIČNOSTI - KARL RODŽERS

ČOVEK SE PONAŠA U SKLADU SA LIČNOM PROCENOM ODREĐENE SITUACIJE, A OSNOVNI MOTIV JE TEŽNJA ZA SAMOSTALNOŠĆU I SOCIJALNOM ZRELOŠĆU LIČNOSTI
(Karl Rodžers)

Rodžersovo shvatanje ličnosti predstavlja jednu od važnih osnova tzv. humanističke orijentacije u psihologiji. Učenje o čoveku zasniva se na postavci da je ljudsko biće racionalno, da se u svojoj aktivnosti svesno rukovodi određenim ciljevima; ljudsko ponašanje ne uzrokuje samo nesvesni impulsi i unutrašnji nagoni, niti je ono determinisano i kontrolisano samo objektivnom situacijom; kakvo će biti ponašanje čoveka u određenoj situaciji, pre svega zavisi od ličnog, subjektivnog, svesnog interpretiranja te situacije. Svaka osoba na jedinstven način tumači svet oko sebe, gradeći tako svoje jedinstveno fenomenoioško polje, koje predstavlja celokupno svesno iskustvo pojedinca. Iskustvo se stiče na osnovu sistema opažanja spoljnjeg sveta i predstavlja za svakog pojedinca njegov „sistem referencije", način tumačenja vlastitih postupaka i ponašanja.
Navedena određenja vlastitog „ja" ukazuju na to da slika o sebi predstavlja organizovanu celinu percepcija spoljnjeg sveta, a u skladu sa sistemom referencije koji podrazumeva vrednosti, stavove, sposobnosti i osećanja. Pored vlastitog ja, čovek poseduje idealno ja koje odgovara psihoanalitičkom pojmu superego. Idealno ja odnosi se na predstavljanje sebe onakvim kakvim bi čovek želeo da bude. Odnosi vlastitog i idealnog ja mogu biti različiti - od potpunog podudaranja pa do stepena potpune različitosti. Različitost slika o sebi veoma često se pojavljuje kao razlog nemogućnosti uspešnog prilagođavanja određenoj situaciji i predstavlja izvor neprijatnih osećanja. Uspešnost „nedirektivne terapije" upravo se ceni po tome u kom stepenu ličnost uspeva da promeni realan pojam o sebi u poređenju sa idealnim ja.
Samoaktuelizacija u Rodžersovoj teoriji čini jedan od temeljnih postulata za objašnjavanje ponašanja i razvoja ličnosti. Osnovni cilj kome u ponašanju teži pojedinac odnosi se na aktuelizaciju vlastitog ja, odnosno na samoaktuelizaciju.

Rodžers u vezi s tim navodi: „Organizam poseduje jednu temeljnu tendenciju i nastojanje, a ta je da aktualizira, održi i pojača svoje doživljavanje", odnosno, samoaktualizacija je ...„unutrašnja tendencija organizma da razvije sve svoje kapacitete na način koji će služiti održavanju ili pojačavanju ličnosti".
Motiv za samoaktualizacijom predstavlja jedini motiv kojim se može objasniti veoma raznovrsno ljudsko ponašanje. Svi ostali motivi (seks, glad, žeđ) samo su oblici ispoljavanja ovog osnovnog motiva.

Bitne karakteristike motiva za samoaktualizacijom su: zasnovanost na fiziološkim, organskim osnovama; on podstiče samostalnost i kreativnost u sticanju iskustava; utiče na zadržavanje onih iskustava koja su, sa stanovišta jedinke, korisna, a doprinosi izbegavanju onih doživljaja koji su štetni za razvoj i održanje. Najvažnije svojstvo motiva za samoaktualizacijom izraženo je u težnji za ostvarivanjem samostalnosti i socijalne zrelosti ličnosti.
Razvoj ličnosti, prema Rodžersu, treba da ide u pravcu formiranja ličnosti „koja potpuno funkcioniše". Osoba koja u punoj meri funkcioniše otvorena je i sposobna da aktualizuje svoj organizam, pri čemu nijedan nepovoljan doživljaj ili nijedna neprijatna emocija neće ugroziti ličnost. Uz pomoć razuma i svesti, takva osoba deluje u skladu sa svojim osećanjima ne negirajući ih i ne potiskujući ih.
Druga karakteristika „osobe koja u punoj meri funkcioniše" sadržana je u usklađenosti između vlastitog ja i realnog iskustva pojedinca. Takva osoba je adaptabilna i sposobna da doživljeno iskustvo nepreraduje i podešava pojmu o sebi. Prva karakteristika se ogleda u postojanju razvijene potrebe da se pojedinac ponaša onako kako mu nalaže lično iskustvo, a ne da se oslanja na društvene norme, institucije, ili druge osobe.

Sledeća karakteristika „osobe koja dobro funkcioniše" odnosi se na potrebu i sposobnost pojedinca da sam formira svoj život i svet, pri čemu je uvek spreman da prihvati odgovornost za svoje ponašanje i posledice koje proističu iz takvog ponašanja. Ukratko, to je osoba sa razvijenom potrebom za samoprihvatanjem. Najzad, kreativnost i nekomformizam, predstavljaju osobinu ličnosti koja „potpuno funkcioniše".
Fenomenološka teorija ličnosti Karla Rodžersa može da nađe svoju primenu u mnogim sferama proučavanja vaspitno-obrazovne efikasnosti.
U svetlu ove teorije R. Kvaščev definiše učenje kao „proces kojim se sva čulna i visceralna iskustva organizma asimiluju na simboličkom nivou i stoji u čvrstoj vezi sa postojećom organizacijom „selfa".
Pomoću ove teorije prvenstveno možemo da objasnimo motivaciju u domenu školskog učenja, a zatim, izgrađujući određen sistem vrednosti, moguće je delovati na promenu motivaciju u željenom pravcu. Svoj sistem vrednosti pojedinac izgrađuje u komunikaciji sa spoljnom, prvenstveno socijalnom sredinom, pri čemu nije bitna stvarnost, već subjektivno doživljavanje stvarnih događaja. Ako je subjektivna realnost naglašeno ne podudama sa objektivnim svetom, javljaju se problemi prilagodavanja koji su u negativnoj vezi sa motivacijom i uspešnošću učenja. Zbog toga ova teorija nudi mogućnost planskog podsticanja razvoja onih osobina ličnosti koje će pojedincu omogućiti da realistički opaža stvarnost i takvu ugrađuje u svoje fenomenološko polje, u vlastito ja. Time će se smanjiti raskorak između pojma o sebi i realnih doživljavanja, što predstavlja preduslov da ličnost postane „potpuno funkcionišuća osoba".
Rodžersova fenomenološka teorija omogućava da proces učenja i vaspi-tno-obrazovne efikasnosti proučavamo u kontekstu celovite, integralne ličnosti. Ako je organizam (ličnost) ukupno subjektivno iskustvo pojedinca, ako su sve ljudske potrebe proizvod jedinstvene potrebe za samoaktualizacijom i ako je ponašanje čoveka pokušaj organizma da u okviru fenomenološkog polja zadovolji svoje potrebe, onda i efikasnost učenja i razvoja ličnosti treba posmatrati kroz celovitu strukturu i interakciju osobina u toj strukturi. U vezi sa ovim stavom Rodžersove teorije nalazi se i problem formiranja vlastitog „ja" koje ima značajnu ulogu u samoaktualizaciji ličnosti. Vlastito ja kod ličnosti koja „potpuno funkcioniše" (pa i efikasno uči) trebalo bi da je konstituisano od onih osobina koje omogućavaju neinhibiranu, slobodnu aktualizaciju.

PSIHOLOGIJA LIČNOSTI - ABRAHAM MASLOV

ZA RAZUMEVANJE PONAŠANJA ČOVEKA VELIKU VAŽNOST IMA POZNAVANJE CILJEVA KOJIMA TEŽI (Abrahram Maslov)

Teorija ličnosti Abrahrama Maslova (A. Maslovv) spada u one teorije koje imaju humanističku orijentaciju u psihologiji. Humanistička psihologija se pojavila kao protest prema dotad vladajućim psihološkim teorijskim smerovima - psihoanalitičkim učenjima i bihejviorističkom pravcu.
Kao što je poznato, psihoanalitički koncept čoveka podrazumevao je biološki determinizam, po kome je ljudsko ponašanje uzrokovano urođenim nagonima i instinktima i nesvesnim impulsima. Instinkti su destruktivni, pa i čovek u svojoj suštini mračan i zao. Druga, bihejvioristička, orijentacija usmerena je na proučavanje zakonitosti uticaja spoljnih podražaja na reagovanje i ponašanje čoveka. Ovde se determinisanost ljudskog ponašanja nalazi u spoljnoj sredini. Čovek po svojoj prirodi nije ni dobar ni zao, nego onakav kakvom ga učine sredinski uticaji. Humanistička psihologija negira psihoanalizu i biološki determinizam, ističući da se čovek bitno razlikuje od svih vrsta životinjskog sveta. Čovek poseduje svoju specifičnu prirodu, čije zakonitosti ne važe za ostale životinjske vrste.
S obzirom na osnovni pojam koji razmatra, Maslovljeva teorija ličnosti može da se nazove teorija aktualizacije ličnosti. On ističe da su psihoanalitički pokušaji objašnjenja čoveka bezuspešni i pesimistički, jer su bili usmereni na poremećenu osobu, pa je pažnja bila okupirana strahom, agresijom, sukobima, a malo pažnje je posvećeno kreativnosti, zadovoljenju potreba i pozitivnim emocijama. Zbog toga se Maslov opredeljuje za objašnjavanje ljudske prirode preko aktualizacije normalne i stvaralačke ličnosti. U vezi s tim ističe: „Ljudski život nikad neće biti protumačen ako se u obzir ne uzmu njegove najviše težnje. Rast, samoaktualizacija, težnja za zdravljem, traganje za identitetom i samostalnošću, težnja za savršenstvom (i druge težnje 'na gore') moraju se sada bez sumnje prihvatiti kao proširena i možda univerzalna potreba.
Proces samoaktualizacije i ponašanja čoveka treba da se analizira na podacima koji se prikupljaju na zdravim i normalnim subjektima koji su po svojoj prirodi ili dobri ili indiferentni, a ne zli. Da li će osoba postati destruktivna, zavisi od toga u kom stepenu su obezbeđeni uslovi za nesmetanu samoaktualizaciju, za slobodan prirodni razvoj potencijala ljudske ličnosti. Ako ne postoje takvi uslovi, ljudi postaju agresivni, jer su osujećeni u svojoj aktualizaciji.
Za razumevanje ponašanja ličnosti od velike je važnosti poznavanje ciljeva kojima svaki pojedinac teži. Po mišljenju Maslova, zadovoljenje željenih ciljeva izaziva u čoveku osjećanje zadovoljstva. To zadovoljstvo nikada nije potpuno, niti ima trajan karakter da bi se moglo reći da određena osoba više ne poseduje želju. Naprotiv, ostvarenje želja jedne vrste „umnožava" nove potrebe i ciljeve tako da čovek uvek nešto želi i nečemu stremi.
Po mišljenju Maslova, procesi ostvarenja ciljeva odvijaju se prema određenim zakonitostima upravo zbog toga što su različite potrebe različito važne za pojedinca. Najvažnija zakonitost u zadovoljavanju potreba sadržana je u hijerarhijskoj organizaciji, po principu prioriteta u redosledu zadovoljavanja. Hijerarhijska organizacija potreba ostvaruje se na pet nivoa. Prioritet u zadovoljavanju imaju potrebe koje se nalaze na nižem nivou hijerarhijske lestvice. Osnovni uslov da se zadovolje potrebe sa višeg nivoa jeste da prethodno budu zadovoljene u potpunosti ili delimično potrebe nižeg reda.

Hijerarhijska organizacija potreba u pet nivoa, po Maslovu, izgleda ovako:

1. fiziološke potrebe,
2. potrebe za sigurnošću,
3. potrebe za pripadanjem i ljubavlju,
4. potreba za poštovanjem od strane drugih i
5. potrebe za samoaktualizacijom.

Na najnižem nivou su fiziološke potrebe, a na najvišem je potreba za samoaktualizacijom.
Celovit i potpun razvoj ličnost dostiže ako čovek uspeva da zadovolji potrebe za samoaktualizacijom, koje predstavljaju prirodne, urođene ljudske potrebe da ostvari svoje unutrašnje mogućnosti, da bude ono što jeste, odnosno ono što bi mogao da bude. lako su ove potrebe urođene svim ljudima, samo neznatan broj može da postigne potpunu samoaktualizaciju. Kao razlog nezadovoljenja ovih potreba Maslov nalazi u tome što mnogi ljudi ne znaju svoje dispozicije; međutim, daleko jači uzrok nalazi se u socijalnoj sredini u kojoj danas čovek živi. Mnoštvo predrasuda i stereotipnih stavova javlja se kao prepreka da ljudi realizuju svoje potencijale. U nekim društvima nisu povoljni uslovi ni za zadovoljenje fizioloških potreba, a još manje potreba za sigurnošću. Zbog toga, po mišljenju Maslova, treba menjati društvene sisteme u pravcu stvaranja povoljnih uslova za slobodno i efikasno ostvarenje ljudskih mogućnosti.
I pored toga što se Maslovljeva teorija ličnosti pretežno temelji na pretpostavkama, što se zasniva na subjektivnim pogledima, ona nudi svežija objašnjenja, naročito u dinamičkoj sferi ličnosti. Ova teorija je podstakla mnoga savre-mena istraživanja kojima su neke teorijske postavke u potpunosti, a neke delimično verifikovane. Jedno od takvih istraživanja izvršio je sam Maslov u vezi sa visoko samoaktualizovanim osobama. Na osnovu ovog istraživanja Maslov izdvaja petnaest osobina koje su karakteristične za samoaktualizovanu osobu:

- uspešnost opažanja stvarnosti i predviđanja budućnosti,
- prihvatanje sebe i drugih ljudi,
- prirodnost i jednostavnost,
- orijentisanost na fundamentalne probleme života,
- potreba za povlačenjem u „svoj svet",
- nezavisnost od kulture i sredine u kojoj živi,
- sposobnost zapažanja novog u već doživljenom,
- sposobnost za „vrhunske doživljaje", kao što su oni kod nekog velikog naučnog otkrića,
- potreba za pomaganjem drugim ljudima,
- intenzivne i trajne veze sa užim brojem sličnih osoba,
- demokratičnost,
- posedovanje čvrstih etičkih standarda,
- kreativnost,
- distanciranost od konvencionalne kulture.

U ovom istraživanju prisutne su određene metodološke greške, u prvom redu pristrasan uzorak aktualizovanih osoba. Izbor uzorka ispitanika izvršen je, u stvari, prema Maslovljevom sistemu vrednosti, a ne prema nekom univerzalnom kriterijumu. Uostalom, zašto ne bi mogao biti samoaktualizovan i jedan ulični čistač obuće isto onako kao i hemičar-nobelovac!
U pogledu hijerarhijske organizacije potreba, postoje empirijski podaci koji potvrđuju da prioritet u zadovoljavanju imaju fiziološki motivi i motivi za sigurnošću (motivi nedostatka) u odnosu na motive iznad nivoa sigurnosti (motivi razvoja). Takve dokaze pružili su Mek Gregor (Mc Gregor, 1960 i Porter 1961).

PSIHOLOGIJA LIČNOSTI - GORDON OLPORT

CRTE LIČNOSTI DOPRINOSE DOSLEDNOSTI U PONAŠANJU I DELUJU MOTIVIŠUĆE (Gordon Olport)

Olportovo tumačenje strukture i dinamike ličnosti je interesantno, jer je on prvi objasnio pojam osobina (crta).
Ako posmatramo ponašanje neke osobe duži period vremena, možemo zapaziti izvesnu doslednost u ispoljavanju određenih reakcija. Naime, neka osoba će da se pokazuje, na primer, kao ambiciozna u obavljanju različitih pdslova, druga će da pokazuje tvrdičluk, dok će treća osoba biti agresivna u svojim postuipcima. Takvu doslednost u ponašanju Olport objašnjava postojanjem tipičnih osobnia ličnosti koje su trajne karakteristike i usmeravaju karakteristične načine reagovanja u različitim situacijama. Osobine predstavljaju dispozicije individue da na različite situacije reaguje slično. O osobinama (crtama) ličnosti posredno saznajemo na osnovu toga šta neko u određenoj situaciji želi da radi, koliko uspešno obavlja razne poslove i na koji način postupa u određenoj situaciji.
Osobine ličnosti mogu postojati u različitom stepenu izražene i, u zavisnosti od toga, i na osnovu različitih kombinacija osobina, može se govoriti o osobenosti ličnosti tako da ne postoje dva ista čoveka. Olport upravo naglašava specifična obeležja svake ličnosti i nastoji da objasni individualne razlike. Otuda proističe i metodološki pristup u proučavanju ličnosti koji se ogleda u individualnom tretmanu svakog pojedinca, a podaci prikupljeni na taj način mogu da posluže objašnjavanju i predviđanju ponašanja samo određene, konkretne osobe.

Navedeni pogledi na ličnost sadržani su i u Olportovoj definiciji ličnosti: „Ličnost je dinamička organizacija unutar pojedinca onih psihofizičkih sistema koji određuju njegovo karakteristično ponašanje i mišljenje". Iz definicije se vidi dinamičnost, psihofizičko jedinstvo, unutrašnja determinisanost ponašanja, individualna osobenost i spoljašnje ispoljavanje osobina kroz ponašanje i mišljenje.
Osobine ličnosti nemaju istu važnost u ponašanju pojedinca u različitim situacijama. Ovo se odnosi i na najopštije osobine. S obzirom na značaj osobina za objašnjavanje i predviđanje ponašanja, Olport navodi sledeće vrste: kardinalne osobine koje pojedinac ispoljava u celokupnom svom ponašanju i u svim situacijama; središnje osobine koje su manje univerzalne od kardinalnih, ali dovoljno široke da mogu uspešno izraziti bitna područja ličnosti i sekundarne osobine koje su specifične i pojavljuju se najčešće u samo određenim i konkretnim situacijama. Ove osobine susreću se u onom ponašanju koje je najviše uslovljeno situacionim faktorima.

Osobine ličnosti su na poseban način kod svakog pojedinca organizovane u jedinstvenu i osobenu strukturu. Objedinjavajuću funkciju, ističe Olport, vrši „proprium" ili „ja" koji je zamena za psihoanalitički ego ili Rodžersovo „vlastito ja". Proprium je celokupno iskustvo pojedinca i predstavlja sve aspekte ličnosti. Razvoj ličnosti, koji je usmeren ka njenoj zrelosti, neodvojiv je od razvoja u smislu jačanja jedinstva (integriteta) organizacije osobina.

U pogledu motivacije Olport ističe da dinamički sistem čoveka čini neograničen broj motiva. Objašnjenje raznovrsnosti i velikog broja motiva Olport nalazi u pojmu funkcionalne autonomije, po kojoj oblici ponašanja koji su služili za zadovoljenje nekog primarnog motiva tokom vremena mogu postati cilj i poprimiti motivaciona svojstva. Drugim recima, aktivnost koja je prvobitno vezana za zadovoljenje nekog motiva vremenom može postati autonomna i sama sebi cilj. Takvih aktivnosti može biti neograničen broj i one daju osobena obeležja svakoj ličnosti. Po Olportu, sve osobine ličnosti su istovremeno i motivacione komponente ličnosti.

Razvoj ličnosti ide od deteta koje ima samo urođene mogućnosi iz kojih se do doba zrelosti mogu razviti određene osobine. Olport tvrdi da dete nema ličnost. Proces razvoja odvija se preko različitih mehanizama od kojih su najvažniji: funkcionalna autonomija, diferencijacija, integracija, maturacija i učenje.
Pravac razvoja ličnosti je usmeren na formiranje zrele, mentalno zdrave osobe čije su karakteristike sledeće: prošireno „ja", zadovoljstvo sobom i sigurnost, bliska povezanost sa drugima, realističnost u opažanju drugih osoba, razvijen smisao za humor i jedinstven sistem vrednosti.

Olportova teorija ličnosti, uprkos nedostatku empirijskih istraživanja koja bi verifikovala osnovne postavke, ima teorijsku i praktičnu vrednost. Ova teorija je vratila psihološku nauku proučavanju svesnog psihičkog života, za razliku od psihoanalitičara, koji su precenili značaj nesvesnih faktora. Pored toga, Olport je učenjem o osobinama ličnosti opovrgao klasični bihejvioristički koncept čoveka po kome organizam predstavlja „crnu kutiju", dok je ponašanje uzrokovano podražajima iz spoljne sredine. Olport ističe u prvi plan crte ličnosti koje su odgovorne za osobenost i doslednost u ponašanju.
Olportovi stavovi o osobinama ličnosti kao motivacionim aspektima i funkcionalna autonomija motiva ukazali su na svu složenost i raznovrsnost ljudske motivacije. Značajan je i Olportov pristup ličnosti kao celovitoj organizaciji crta koja se na dosledan način manifestuje u ponašanju pojedinca u različitim situacijama.
Međutim, mnogi psiholozi stavljaju ovoj teoriji ozbiljne primedbe koje se mogu svesti na sledeće: nedovoljno pažnje posvećuje socijalnim faktorima u objašnjavanju razvoja ličnosti; negira povezanost prošlosti i sadašnjosti u ličnosti kao i kontinuiran prelaz od zdrave ličnosti u bolesnu ličnost. Ovde se zapaža Olportova nedoslednost, jer funkcionalna autonomija motiva podrazumeva i uticaje sredine i funkcionalnu vezu prethodne aktivnosti i izvedenog motiva.

PSIHOLOGIJA LIČNOSTI - REJMOND B. KATEL

PSIHOLOŠKA NAUKA ZAHTEVA PRECIZNOST MERENJA, VALJANOST OBJAŠNJAVANJA PONAŠANJA I POUZDANOST PREDVIĐANJA (Raymond B. Cattell)

Katel čvrsto veruje da psihološka nauka mora da počiva na preciznim opisima i merenjima. Iako psihičke pojave izgledaju nepristupačne merenju, Katel tvrdi da sve što postoji, postoji u nekoj količini i može se meriti. On je ubeđen da će čovek moći da predviđa ponašanje svakog pojedinca sa istom preciznošću kojom se to čini u astronomiji i drugim prirodnim naukama. „On veruje da pojedinačna ličnost podleže matematičkoj formulaciji isto kao što i naš sunčani sistem podleže Keplerovim zakonima". U analizi ličnosti tehnika faktorske analize je „ključ za sve probleme" i predstavlja „jedno od najboljih oruđa koje je čovek ikada pronašao".

Istraživanja se vrše u prirodnim uslovima tako što se procesi i pojave odvijaju prirodnim tokom, a istraživač posmatra i registruje podatke na osnovu kojih, uz pomoć matematičko-statističkih tehnika, otkriva zakonitosti koje vladaju među određenim faktorima i procesima. Najčešće korišćen matematičko-statistički postupak u ovakvim istraživanjima ličnosti je faktorska analiza. Postupak se sastoji u tome da se na osnovu interkorelacija velikog broja manifestnih varijabli (na primer, odgovora u testovima) utvrdi manji broj zajedničkih (latentnih) faktora na osnovu kojih se može objasniti veći broj spoljašnjih oblika ponašanja.

Za faktorsku analizu Katel koristi tri vrste podataka:

• L-podaci iz ličnog života (ocene drugih, dokumenta),
• Q-podaci koje ispitanik daje sam o sebi (upitnici, inventari) i
• T-podaci testiranja ponašanja o konkretnoj situaciji.

Polazeći od toga da se čovek u različitim situacijama ponaša na sličan način, Katel zaključuje da ponašanje nije uzrokovano situacijama, nego određenim stabilnim osobinama ličnosti. Do tih osobina može se doći na osnovu korelacija, odnosno faktorskom analizom. Faktori ili izvorne crte ličnosti čine osnovu doslednosti u ponašanju, odnosno pravilnosti koje se zapažaju u ponašanju pojedinca. Broj faktora je znatno manji od broja manifestnih oblika ponašanja, pa su oni pogodniji za opisivanje i objašnjavanje ličnosti nego što su površinske osobine.
Izvorne crte ličnosti determinišu razne manifestne oblike ponašanja, pa je ispravno da se takve varijable koriste u predviđanju budućeg ponašanja. Po Katelu, crte mogu da se formiraju pod uticajem genetskih faktora, sredinskih faktora, ili istovremenim delovanjem obe vrste činilaca. Ako su crte nastale pretežnim delovanjem naslednih činilaca, onda su to konstitucionalne osobine; kada su dominantni sredinski uticaji, Katel govori o sredinom formiranim osobinama.
U ponašanju ličnosti ispoljavaju se tri vrste postojanih osobina i situacione (povremene) osobine. Postojane osobine su dinamičke crte ličnosti, sposobnosti i crte temperamenta. U situacione osobine svrstavaju se stanja, raspoloženja i navike.
Ranije smo istakli da u analizi ličnosti Katel polazi od nivoa crta koje predstavljaju osnovnu jedinicu analize. Koristeći se faktorskom analizom, Katel i saradnici su utvrdili 36 faktora, od kojih se 15 odnosi na sposobnosti, a 21 faktor objašnjava konativno-emocionalnu i dinamičku sferu ličnosti.

Katel strukturu ličnosti prikazuje kao hijerarhijski organizovan sistem u kome prvi nivo predstavljaju primarni faktori (nivo crta), drugi nivo čine faktori drugog reda (nivo tipa) i treći nivo predstavljaju faktori trećeg reda.

Faktori drugog reda, koji su utvrđeni faktorskom analizom primarnih faktora, na osnovu L-podataka, jesu:

• If Eksvija - invija (ekstraverzija - introverzija),
• llf Prilagođenost - anksioznost (neuroticizam),
• lllf Opreznost - suptilna emocionalnost,
• IVf Nezavisnost - potčinjenost.

Budući da su se ovi faktori drugog reda nalazili u izvesnim značajnim korelacijama, Pavlik i Katel su izdvojili tri faktora trećeg reda: A, B, C koji su vrlo slični Frojdovim pojmovima id, ego i superego. Faktori trećeg reda su:

A - egocentrični temperament, nezrelost;

B - svesno prihvatanje spoljnih normi ponašanja i

C - naglašena samosvest, savesnost.

Svi navedeni faktori čine osnovu u teorijskom oblikovanju strukture ličnosti. Za razliku od Olporta, Katelove izvorne crte nemaju motivacioni karakter i zato Katel posebno razmatra strukturu motivacije. Prema njemu, dinamičke komponente ličnosti su ergovi, stavovi i sentimenti.
Ergovi predstavljaju urođene biološke nagone. „Erg je jedna urođena psihofizička dispozicija koja omogućava onome koji je poseduje da više obraća pažnju na jedne objekte nego na druge, da doživljava u odnosu na njih specifične emocije i da otpočne aktivnost u kojoj je uspešniji nego u nekoj drugoj".
Stavovi predstavljaju spoljnje dinamičke karakteristike ličnosti koje su determinisane ergovima, dok su sentimenti različite strukture stavova. Sentimenti se izgrađuju učenjem i delovanjem sredinskih faktora. Zbog takvog svog porekla broj sentimenata nije ograničen.

Pored stabilnih strukturnih i dinamičkih crta, na ponašanje ličnosti mogu da utiču i situaciona stanja, kao što su raspoloženja i uloge, koje treba uzeti u obzir prilikom objašnjavanja i predviđanja ponašanja.
U pogledu razvoja ličnosti Katelov polazni stav je da se ličnost formira kroz interakcijski odnos nasleđa i sredinskih faktora, pri čemu napušta alternativna stanovišta o isključivoj determinisanosti ponašanja osobinama ličnosti ili situacionim činiocima. U proučavanju razvoja ličnosti Katel posebnu pažnju obraća na dva područja problema. Prva sfera interesovanja jesu međusobni odnosi nasleđa i sredine, a druga je razvoj strukture ličnosti.

U vezi sa interakcijskim delovanjem nasleđa i sredine, eksperimentalna istraživanja Katela i drugih pokazala su da u međusobnom odnosu ovih činilaca postoje određene zakonitosti. Prva zakonitost se ogleda u tome da je uticaj sredine na razvoj osobina ličnosti znatno veći u ranijem periodu života, nego u kasnijem životnom dobu. Druga zakonitost se ogleda u diskontinuiranom, skokovitom razvoju u oblasti kognitivnih sposobnosi i emocionalnog učenja. Treća zakonitost jeste prinuda na biosocijalni prošek.
Naime, utvrđeno je da su korelacije naslednih i sredinskih varijabli negativne, što znači da socijalna sredina različito utiče na individualno različite genetičke potencijale, nastojeći da sve pojedince približi nekom društvenom standardu. Tako, na primer, veći pritisak školska sredina vrši na pojedince koji su intelektualno inferiorniji, agresivniji, dominantniji da bi većim radom postali obrazovno efikasniji, manje agresivni i potčinljiviji.

Najzad, kao opšta pravilnost utvrđeno je da sredinski faktori ispoljavaju veći uticaj u izgrađivanju specifičnih obrazaca ponašanja, nego na opšte osobine. Kada je, na primer, reč o seksualnom motivu shvaćenom kao opšta seksualna potreba, onda je njegova nasledna komponenta dominantna, ali konkretni oblici ispoljavanja i zadovoljavanja ovog motiva su pretežno, ako ne isključivo, određeni sredinskim činiocima.
Katel ističe da je za razvoj lčnosti zančajno učenje koje se odvija u periodu do sedme godina života. Kognitivni i emocjorialni razvoj ličnosti ostvaruje se na osnovu klasičnog uslovljavanja i instrumentalnim učenjem, ali poseban značaj Katel pridaje tzv. integracionom učenju. Ono predstavlja „učenje hijerarhije ili kombinacije
odgovora koji će pružiti najveće zadovoljenje ličnosti kao celini, a ne samo jednom pojedinačnom nagonu".
Za celovitu ocenu Katelove teorije ličnosti biće neophodno sačekati rezultate savremenih istraživanja, kako bi Katelovi nalazi bili konačno verifikovani. Međutim, ono što je već sada prihvatljivo u Katelovom naučnom delu jeste objektivan multivarijantni metod u proučavanju ličnosti.

AJZENKOVA FAKTORSKA TEORIJA LIČNOSTI

Teorija ličnosti Hansa Ajzenka zasniva se na empirijskim, objektivnim istraživanjima na osnovu faktorske analize, eksperimentalnim istraživanjima i analizi fiziološke zasnovanosti psihičkih procesa. Zadaci koje je Ajzenk postavio u svojoj teoriji ličnosti sastoje se u utvrđivanju faktora ličnosti (osnovnih dimenzija) koji determinišu različite i složene oblike manifestnog ponašanja; zatim, eksperimentalno proveravanje uticaja indentifikovanih osnovnih faktora na ponašanje ličnosti i, najzad, objašnjavanje fiziološke osnove faktora ličnosti.
Značaj Ajzenkovih istraživanja je i u tome što je faktorsku analizu kombinovaosa kliničkom metodom i primenio na područje ličnosti u kome su do tada bili skoro nepoznati kvantitativna tehnika i merenje.
U istraživanju strukture ličnosti pomoću faktorske analize Ajzenk polazi od nekoliko karakteristika ljudskog ponašanja:
1) U ljudskom ponašanju vladaju određene zakonitosti.
2) Postupci u ponašanju su hijerarhijski organizovani i kreću se od specifičnih reakcija ka sve opštijim postupcima. Za predviđanje ljudskog ponašanja veći značaj imaju opštiji nego specifični oblici ponašanja.
3) Nivo opštosti postupaka u ponašanju najbolje se može utvrditi faktorskom analizom empirijskih podataka koji se prikupljaju na velikom broju ispitanika. Cilj analize je da se utvrde opšte, zajedničke karakteristike ličnosti.

Ajzenkova definicija ličnosti glasi: „Ličnost je ukupni zbir aktuelnih i potencijalnih načina ponašanja organizma koji su određeni nasleđem i sredinom; ona nastaje i razvija se funkcionalnom interakcijom između četiri glavne oblasti u koje su organizovani svi načini (obrasci) ponašanja: kognitivna oblast (inteligencija), konativna (karakter), afektivna (temperament) i somatska oblast (konstitucija)".
Ova definicija ukazuje na tri bitna aspekta koji su značajni u Ajzekovom shvatanju ličnosti. Ti aspekti su:
- za upoznavanje ličnosti potrebno je da se koriste spoljnje, manifestne reakcije i oblici ponašanja;
- isticanje interakcijskog odnosa navedena četiri područja ličnosti, što ima sličnosti sa celovitošću;
- ukazuje se na konstitucionalni (nasledni) činilac u formiranju strukture
ličnosti.

Ličnost je strukturirana na četiri hijerarhijska nivoa s obzirom na opštost oblika ponašanja.

Prvi, najniži nivo organizacije ličnosti, predstavljaju specifični, pojedinačni akti ili reakcije koji su različiti u različitim konkretnim situacijama.

Drugi nivo u strukturi ličnosti čine uobičajene reakcije ili postupci. Ove reakcije su opštijeg karaktera od specifičnih akata i pokazuju tendenciju da se češće javljaju iste reakcije u sličnim situacijama. Ovaj nivo može se nazvati nivoom navika.

Treći nivo organizacije ličnosti predstavljaju crte ili osobine ličnosti. Crte su ustaljena organizacija uobičajenih reakcija ili navika koja se relativno dosledno ispoljava u mnogim različitim životnim situacijama. One su opštijeg karaktera nego što su uobičajene reakcije (navike).

Četvrti, najviši nivo organizacije ličnosti koji je i najopštiji, Ajzenk naziva tipovima ličnosti. Tip ličnosti čini skup međusobno povezanih crta ili osobina ličnosti. Takva povezanost je trajnog karaktera i dosledno se manifestuje u različitim situacijama.

Po mišljenju Ajzenka, za deskripciju, objašnjenje i predviđanje ponašanja ličnosti najveću vrednost imaju tipovi ili osnovne dimenzije ličnosti, dok crte služe za utvrđivanje tih dimenzija. Zbog toga se Ajzenk u istraživanjima usmerava prvenstveno na tipove ličnosti.
Faktorskom analizom Ajzenk je utvrdio da postoje tri osnovne dimenzije ličnosti:

• introverzija-ekstraverzija (IE),
• neuroticizam (N)
• psihoticizam (P).

Ponovljenim ispitivanjima, potvrđeno je postojanje navedenih dimenzija ili tipova ličnosti.
U procesu razvoja ličnosti Ajzenk više nego drugi savremeni autori naglašava značaj genetičke osnove ličnosti. Pod genetičkom osnovom on podrazumeva anatomsku strukturu i funkcionalnost nervnog sistema, kako centralnog tako i vegetativnog. Poznavanje stepena genetičke uslovljenosti određenih osobina ličnosti ima veliki pedagoški značaj, prvenstveno u sferi učenja i razvoja ličnosti. Ako je neke osobine ličnosti teže promeniti spoljnim uticajima, jer u njihovom razvoju dominira genetska predispozicija, onda je razumno da se uticaji usmere na one osobine koje se razvijaju pretežno spoljnim faktorima.
Razvoj ličnosti po Ajzenku rezultat je interakcije genetičkih predispozicija, čiju osnovu čini struktura i funkcionalnost nervnog sistema i spoljne sredine u kojoj se ličnost razvija. Budući da nervni sistemi različitih organizama mogu da poseduju različita svojstva s obzirom na ekscitaciju i inhibiciju, različite osobe mogu da uspostavljaju različite odnose sa potpuno istom životnom sredinom. Na taj način ista objektivna sredina učestvuje u stvaranju razlika među ljudima u pogledu svih dimenzija i osobina ličnosti. S obzirom na različitu genetsku osnovu introvertnih i ekstravertnih osoba, socijalizacija kao najvažniji put razvoja ličnosti biće različito uspešna; ekstravertirana predispozicija ličnosti češće će se sukobljavati sa postojećim normama nego što je slučaj sa intravertiraraom dispozicijom ličnosti. Treba istaći da Ajzenk ne prenaglašava genetsku uslovljenost ličnosti u odnosu na faktore sredine, jer i sam tvrdi da od okoline zavisi da li će ekstravertirana dispozicija postati i takav tip ličnosti. Autokratski način vaspitanja i podizanja dece je pogodniji metod socijalizacije za ekstravertirane tipove ličnosti, nego za introvertirane osobe.

ZAKLJUČAK

Predstavnici humanističkog pravca u psihologiji (From, Rodžers, Maslov) daju nova i verovatno prihvatljivija objašnjenja čoveka i njegovog ponašanja, a naročito u sferi dinamike ličnosti. Pre svega, ljudskim ponašanjem ne upravljaju nagoni, niti je ljudsko biće reaktivističko u tom smislu da mu se reakcije mogu programirati stimulusima iz spoljnje sredine. Čovek poseduje specifična obeležja, od kojih je najvažnija samoaktualizacija. Prema tome, učenje i razvoj ličnosti izraz su ljudskih potreba da realizuju sve svoje mogućnosti. Pri tome važnu ulogu ima socijalna sredina koja treba da stvori takve uslpve koji će omogućiti nesmetan individualni razvoj, aktualizaciju svakog pojedinca.
Međutim, i pored toga humanističko shvatanje čoveka izloženo je kritici, jer mnoge tvrdnje nisu naučno proverene; čovek je idealizovan i savršen, a nesavršeni su društveni sistemi koji otuđuju čoveka sputavajući ga u njegovom ljudskom ispoljavanju. Prema ovom shvatanju proizilazi da čovek, po svojoj želji i volji, po svojim zamislima i idealima može izgrađivati društvene sisteme koji će mu omogućiti ljudski razvoj. Pri tome se ne uzima u cbzir značaj i uloga proizvodnih snaga i produkcionih odnosa, odnosno kontekst realnih društveno ekonomskih uslova.
Olportova teorija ličnosti ponovo je psihološku nauku vratila izučavanju svesnog psihičkog života, a učenjem o crtama ličnosti opovrgnut je klasični bihejvioristički pogled na čoveka čije je ponašanje uzrokovano sredinskim podražajima. Po Olportu su crte ličnosti prvenstveno odgovorne za doslednost i osobenost ponašanja.
Uprkos svom doprinosu, ova teorija malo pažnje pridaje socijalnim faktorima u tumačenju razvoja ličnosti. Kao posledica toga jeste zanemarivanje zajedničkog u ličnosti, a prenaglašavanje posebnosti svake osobe.
Faktorske teorije ličnosti (Ajzenk, Katel), svojim multivarijantnim pristupom omogućavaju integralno proučavanje složenog ljudskog ponašanja. Faktorska analiza, kao matematičko-statistički postupak, omogućila je objektivno istraživanje interakcijskih odnosa između personalnih i sredinskih činilaca u procesu formiranja i ponašanja ličnosti. Zahtev za kvantifikacijom i objektivnošću u proučavanju ličnosti izgleda da je dosledno materijalizovan u tehnikama i instrumentima faktorskog tipa. Univarijantni metod, kada je u pitanju proces učenja, pokazao je ograničenu vrednost i upotrebljiv je za jednostavne psihičke procese kao što su refleksi, ali kada se radi o celovitom organizmu, onda taj organizam mora biti celovito - multidimenzionalno obuhvaćen.
Međutim, to ne znači da su faktorske teorije učenja i ličnosti uspešno resile sve probleme razvoja ličnosti. Ostaje prigovor da je prenaglašen značaj klasičnog i instrumentalnog učenja u procesu socijalizacije, a zapostavljena delatnost i aktivan odnos čoveka prema sebi i sredini u kojoj živi i radi. Drugo važno pitanje odnosi se na to da li se dimenzije i crte ličnosti zaista i potpuno dosledno ispoljavaju u ponašanju ličnosti.
Moje je mišljenje da su ljudsko ponašanje i učenje složene aktivnosti koje su uslovljene mnogim faktorima subjektivne i objektivne prirode i da se čovek u svim aktivnostima ispoljava kao jedinstveno delatno biološko-psihološko-socijalno biće. Svi pokušaji da se ljudsko ponašanje objasni samo uz pomoć osobina ličnosti, ili samo situacionih faktora, predstavljaju neuspele pokušaje zato što je sam problem pogrešno postavljen. Isključivi razlog određenog ponašanja nije ni u osobinama ličnosti, ni u situacionim činiocima uzetim pojedinačno, nego u njihovom međusobnom odnosu, pri čemu aktivnost (delatnost) pojedinca daje novi kvalitet tom sadejstvu. Ovaj problem možemo podvesti pod filozofski koncept nauke i prirode kako ga izuzetno široko i dijalektički prikazuje : „Priroda se pokazala nemilosrdna prema naučnicima. Dok naučnici teže jednostavnosti i štedljivosti u svim teorijama, priroda se razbacuje obiljem i raznovrsnošću. Pošto se priroda neće prilagoditi standardima nauke, naučnici će morati da se prilagode bogatstvu i raznovrsnosti prirode".

LITERATURA

- Andrilović, V.: Teorije učenja i pamćenja u programiranom učenju, Simpozijum „Programirana nastava", Beograd, (1970),
- Bespaljko, V.D.: Programirana nastava, Radnički univerzitet, Novi Beograd, (1971),
- Bojanović, R.: Psihologija međuljudskih odnosa, Naučna knjiga, Beograd, (1980).
- Busher, H.J.: Human Inteligence its Nature and Assasement, Harfer Torbchbooks, NewYork, (1973).
- Cassel, N.R.: Th psychology of Decision Making, The christophen publ. house, North Quincy, (1973).

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

 preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD