OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ PSIHOLOGIJE |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
FROJD I PSIHOANALIZA
Sigmund Frojd
Sigmund Frojd je bio austrijski lekar (neurolog) i psiholog, a najpoznatiji je kao osnivač psihoanalize. Rođen je 6. maja 1856. godine u Frajbergu, u Moravskoj. Kao dete se preselio u Beč, gde je završio gimnaziju i studirao medicinu. Nastavio je studije u Parizu, kod Šarkoa koji je Frojda zainteresovao za histerične fenomene tokom svojih istraživanja. Do psihoanalize ga je dovelo istraživanje posledica hipnoze na histeriju, koje je objavio zajedno sa Brojerom 1895. godine. Nakon eksperimentisanja sa hipnozom na svojim neurotičnim pacijentima, Frojd napušta ovu tehniku, i koristi tretman gde pacijenti govore otvoreno o svojim mislima, odnosno metod slobodnih asocijacija. Cilj je bio da se locira i oslobodi snažna emocionalna energija koja je do tada bila potisnuta u nesvesno. Smatrao je da ove potisnute emocije utiču na normalno funkcionisanje čoveka, koje mogu čak i da prouzrokuje fizičke promene, odnosno psihosomatiku.
Kada je počeo II Svetski rat, bio je primoran da napusti Beč i da se preseli u London sa svojom porodicom. U Septembru 1939. godine, Frojd, koji se već dugo borio sa rakom i nesnosnim bolovima, je nagovorio svog lekara i prijatelja Šura da mu pomogne u izvršenju suicida. Šur je pristao i davao je Frojdu morfijum do njegove smrti 23. Septembra 1939. godine.Istorijat psihoanalize
1895. godine, Frojd odustaje od hipnoze u korist metode slobodnih asocijacija i objavljuje, u saradnji sa Brojerom, Studije o histeriji. U ovom delu se nalaze osnovni principi psihoanalize: pojmovi nesvesnog, supstitucije, negacije, odbacivanja. Tokom 1896. raskida svoju saradnju sa Brojerom. Godinu dana kasnije otkriva Edipov kompleks. 1901. godine objavljuje San i njegovo tumačenje i piše Fragment jedne analize histerije, u kome analizira traumatsku funkciju seksualnosti u histeriji, kao i ulogu homoseksualnosti.
Od 1902. godine u Frojdovom stanu, sredom se sastaju pripadnici jedne grupe lekara da bi proučavali psihoanalizu. Ubrzo će se toj grupi pridružiti A. Adler, S. Blojer, a zatim i njegov asistent K. G. Jung, koji će ubrzo pokazati živo interesovanje za frojdovska otkrića.Tada je psihoanaliza već postala teorija funkcionisanja društvenog sklopa. Bečko Psihoanalitičko društvo osnovano je 1908; ali, udruženje analitičara se već formiralo oko Frojda.Jung učestvuje na prvom kongresu psihoanalize u Salcburgu (1908) i prati Frojda u SAD na niz predavanja o psihoanalizi (1909).U Nirnbergu se 1910. održava drugi Kongres psihoanalize, koji osniva Međunarodnu psihoanalitičku asocijaciju. Mesto predsednika je povereno Jungu. Međutim, širenjem institucije analize, dolazi i do prekida podela između Frojda i njegovih bliskih učenika, naročito Junga. Razmimoilaženje je nastalo u vezi shvatanja značaja seksualnosti kao jedinog uzročnika u psihoanalizi; a što se tiče drugih, različitost pogleda je nastala u vezi sa praktičnim pitanjima, vezanim za teoriju regresije i traumatizma.
Od 1912. Frojd se bavi pitanjem oca, na koje će se vratiti 1939. u delu Mojsije i monoteizam. Pojmove nagona života (Eros) i nagona smrti (Tanatos), principa realnosti i principa zadovoljstva, uvodi 1920. godine, pa predlaže novi model ličnosti u kome se pojavljuje Id, Ego i Superego. Teorija Ega biće jedna od osnovnih tema Kolektivne psihologije i analize Ega (1921). Frojd se u to vreme, takođe, okreće velikim problemima civilizacije, poput religije.Teorija ličnosti
Primarno zainteresovan za psihološku terapiju, Frojd je morao da razvije hipotezu o ljudskoj prirodi pomoću koje bi mogao da izvede svoju terapiju. U svojim kasnijim spisima on je razvio implikacije ove hipoteze. U čovekovoj psihološkoj strukturi razlikovao je tri činioca: Id, Ego i Superego. Ovi činioci, uz pojmove nesvesnog (cenzura, represija, sublimacija), i hipoteze o ulozi seksualnosti u ljudskom životu, čine okvir njegovog gledišta.
Topološki model ličnosti
Psihički život čoveka je podeljen u tri sistema različitih svojstava i funkcija:
1) Svesno
2) Predsvesno
3) NesvesnoSVESNO čine sva iskustva kojih ljudi mogu biti svesni u ma kojem trenutku. Ima zadatak da opaža šta se događa unutar i izvan duše. Ideje u svesno mogu dospeti iz dva pravca: perceptualno svesno i predsvesno.
PREDSVESNO čine sećanja, opažaji i misli kojih ljudi nisu svesni u datom trenutku, ali koje lako mogu dozvati u svest. Sadržaj predsvesnog potiče iz dva izvora: svesna percepcija i nesvesno.
NESVESNO čini najveći deo psihičkog života, koji je skriven. Sadrži one nagone, instinkte i težnje kojih čovek nije svestan, ali koji motivišu najveći deo onoga što govori, oseća i čini. Sadržaj nesvesnog je često neprihvatljiv ili neprijatan, čine ga osećaji bola, anksioznosti, ili konflikti. Nesvesno utiče na naše ponašanje, snove, zaboravljanje i uzrok je omaški.Struktura ličnosti
Postoje tri instance ličnosti:
1) Id
2) Ego
3) SuperegoID je jedini deo ličnosti koji je nasleđen. Ovaj aspekat ličnost je potpuno nesvestan i uključuje instinkte i primarno ponašanje (lišeno logike). Prema Frojdu, id je izvor psihičke energije, čineći ga primarnom komponentom ličnosti.
Id je vođen principom zadovoljstva, koji teži trenutnim zadovoljenjem potreba i želja. Ako ove potrebe nisu momentalno zadovoljene, nastaje stanje anksioznosti ili tenzije. Id predstavlja veliku ulogu kod dece, zato što se time omogućuje zadovoljenje potrebe. Ako je dete gladno, ono će plakati dok se potreba ida ne zadovolji.
Ipak, trenutno zadovoljenje potrebe nije uvek moguće. Kad bi se ličnost isključivo vodila principom zadovoljstva, to bi za rezultat imalo ponašanje koje nije socijalno prihvatljivo. Prema Frojdu, id pokušava da se oslobi tenzije principa zadovoljstva kroz primarni proces, koji uključuje formiranje mentalne slike željenog objekta kojim ćemo zadovoljiti potrebu.EGO je centar racionalne svesnosti i efektivne delatnosti. Ono je izvor komunikacije sa spoljašnjim svetom. Ego operiše principom realnosti, koja teži da zadovolji želje ida na realističan i socijalno prihvatljiv način. Princip realnosti razmatra posledice neke akcije pre nego što odluči da li da zadovolji želju ili odbaci impuls. U mnogim slučajevima, impulsi ida se mogu zadovoljiti procesom odlaganja zadovoljstva – ego će na kraju dopustiti određeno ponašanje, ali u odgovarajućoj situaciji. Ego takođe eliminiše tenziju, koja je nastala zbog nezadovoljenih potreba, kroz sekundarni proces, gde ego traži objekat u realnom svetu koji se slaže sa mentalnom slikom stvorenom idovim primarnim procesom. Ego je „sluga tri gospodara“ pošto treba da zadovolji impulse ida, zahteve realnosti i moralne principe superega. Delimično je svestan, predsvestan, a delimično i nesvestan, ego donosi odluke na svakom nivou svesti.
SUPEREGO se poslednji razvija, funkcioniše po principu moralnosti, sadrži naše internalizovane moralne norme i ideale koje smo usvojili od svojih roditelja i od društva. Po Frojdu, superego se javlja oko 5. godine.
Superego se sastoji iz dva dela:
• Ego ideal čine ciljevi koje jedna osoba teži da ostvari.
• Savest uključuje moralne norme i principe usvojene tokom razvoja.
Svrha superega je da usavrši naše ponašanje. Potiskuje sve neprihvatljive potrebe ida i bori se sa egom da postupa po idealističkim principima, pre nego po principu realnosti.Dinamika ličnosti
U pogledu dinamike ličnosti, za Frojda, čovek predstavlja složen energetski sistem. Ljudski organizam raspolaže psihičkom energijom koja nastaje u idu delovanjem nagona. Mehanizmi dinamike ličnosti su:
• Katekse: trajno investiranje psihičke energije u neki objekat, aktivnost ili predstavu.
• Antikatekse sprečavaju da se katekste ispolje (represijom).
Iz ova dva mehanizma proizilazi harmonija ličnosti, ali i konflikti i tenzije.Frojd smatra da su osnovne pokretačke snage instinkti. Deli instinkte u dve grupe:
• Instinkt života – eros
• Instinkt smrti – tanatosInstinkt života (eros) je usmeren na rast i razvoj jedinke, na opstanak individue i vrste. Tu spadaju seksualni instinkti: erotika, seksualnost, aktivnosti i misli koje donose uživanje; ali i instinkti za preživljavanje: žeđ, glad, izbegavanje bola. Energija koju stvara instinkt života je libido, unutrašnja energija koja podstiče zadovoljenje nagona. Ponašanja koja su povezana sa instinktom života uključuju ljubav, saradnju i druga prosocijalna ponašanja.
Instinkt smrti (tanatos) - u svom delu S one strane principa zadovoljstva, Frojd ističe da je cilj života smrt. Ljudi imaju nesvesnu želju da umru, ali to ne dozvoljava instinkt života. Autodestruktivno ponašanje je izraz ovog instinkta, a ukoliko je energije usmerena na druge, onda se javljaju agresija i nasilje.
Psihoseksualni razvoj
Klasično psihoanalitičko određenje razvoja saopštio je Frojd posmatrajuci i analizujući odrasle pacijente, retrogradno rekonstruišuci njihove osnovne i bitne sadržaje. Na putu od rođenja do zrelosti osoba prolazi kroz tri ključne faze u razvoju:
1) oralnu
2) analnu
3) genitalnu
Svaka od ovih faza povezana je sa određenom telesnom zonom u kojoj je libido ili seksualna energija koncentrisana. Kao posledica traumatskog iskustva ili konstitucionalnih činilaca, ili i jednog i drugog, osoba može da bude zaustavljena u razvoju u oralnoj ili analnoj fazi, što će rezultirati u fiksaciji koja se zadržava i u doba odraslosti. Pod stresom koji donosi svakodnevni život odrasla osoba može da regredira na ovu, primitivnu fazu razvoja i da ispolji psihičku organizaciju nagonske gratifikacije povezane sa ovom fazom.Osnove psihoanalize
Pod psihoanalizom i psihoanalitičkom psihoterapijom podrazumevamo psihološko lečenje koje se zasnivana na uspostavljanju specifičnog odnosa između pacijenta i terapeuta u terapijskoj situaciji. Sposobnost terapeuta i mogućnost pacijenta da upozna dinamiku fenomena koji se pojavljuju u tom odnosu su veoma bitni za sve vreme trajanja terapijskog procesa i čine osnovu svih dinamičkih zbivanja tokom njegovog trajanja.
Pacijent je osoba koja ima određene smetnje, stanje, poremećaj ili bolest, a terapeut, je obučen za pružanje psihološke pomoći u njihovom lečenju. I pacijent i terapeut su u ovoj interakciji i učesnici i posmatrači zbivanja koja teku, dok se ona zasniva na uzajamnom poverenju i dobija podsticaje iz elemenata regresivnog i progresivnog u psihoterapijskom procesu.
Psihoanaliza i psihoanalitička psihoterapija su uzročni oblici lečenja, poseduju definisana pravila i zakonitosti, metodologiju i tehniku primene, primenjuju se saobrazno postavljenim ciljevima i za određene psihičke poremećaje nastale na osnovu intrapsihičkih konflikata ili, pak, razvojnih deficita. Ciljevi se ne odnose toliko na smanjenje ili otklanjanje simptoma pacijenata, koliko na istraživanju i eliminisanju uzroka koji ih stvaraju. Stoga se psihoanaliza i psihoanalitička psihoterapija ne zasnivaju na striktnom usmeravanju pacijenata. Terapeut se ne upušta ni u kakav oblik direktnog sugerisanja i izbegava bilo kakvo izricanje mišljenja, podsticanje, davanje saveta ili aktivnog mešanja u život pacijenta. Umesto toga on psihološki tumači iskaze i smetnje koje pacijent saopštava tokom terapijskog procesa, kao i odnos koji se stvorio i stalno se stvara između pacijenta i terapeuta. S obzirom na ove karakteristike psihoanaliza i psihoanalitička psihoterapija smatraju se dubinskim oblicima lečenja, onim koji dovode do restrukturisanja psihičkih procesa koji treba da postanu skladniji i konstruktivniji.Ciljevi psihoanalize:
• Smanjenje iracionalnih impulsa i htenja kod pacijenta i njihovo stavljanje pod kontrolu
• Povećavanje repertoara odbrane i povećanje elastičnosti odbrane
• Omogućavanje pacijentu da razume svoje potrebe i učini ih svesnijim
• Adaptiranje pacijenta na okolinu, kao i na sebe samoga i na svoje potrebePsihoanaliza i psihoanalitička psihoterapija zasnivaju se na određenim temeljnim principima, koji ih izdvajaju od drugih psiholoških pristupa u razumevanju i lečenju psihičkih poremećaja.
Nesvesno
Najvažniji osnovni princip na kome počivaju psihoanaliza i psihoanalitička psihoterapija je model svesti čija je glavna okosnica učenje o nesvesnom. Nesvesno je, po Frojdu, sedište urođenih nagona, prvenstveno seksualnog, a zatim i agresivnog, potisnutih želja i sećanja. Nesvesno postoji izvan principa realnosti i ne podleže zakonitostima vremena, uzročnosti i logičnosti i funkcioniše isključivo na principu zadovoljstva. Bitan sadržaj nesvesnog čine osnovni psihički procesi čije delovanje daje nesvesnom posebna obeležja i karakteristike, jer uvek teže samo ka jednom cilju - dostizanju zadovoljstva. Naglašavajući postojanje i značaj nesvesnog Frojd je kao kliničke dokaze opisao omaške, snove i upotrebu simbola.Omaške
Omaške se sastoje od takvih fenomena kao što su lapsusi, "slučajne radnje" i zaboravljanje ili zamenjivanje imena ili reči. Frojd je upotrebljavao ove neugodne incidente da bi pokazao proboj potisnutih želja i da bi dokazao da postoji paralela između psihičkih procesa u svakodnevnom životu i onih koji se odvijaju u formaciji neurotskog simptoma.
Analiza snova
Analiza snova je otkrila da je nesvesna želja iz detinjstva obično bila motivišuća sila koja je i stvarala snove. Rad sna prerušava želju pa je zato neophodna analiza sna da bi se ustanovila prava priroda želje. Razmišljanja o manifestnom ili otvorenom sadržaju snova dovoljno je da nas uveri da snovi obezbeđuju forum za ideje koje su neprihvatljive tokom budnog stanja. Snovi i snevanje su stanja na granici normalnosti u kojima su dominatno aktivni osnovni psihički procesi, bitni sadržaji nesvesnog. Međutim, njihova aktivnost nikada ne ostvaruje premoć nad funkcionisanjem ega, koje uvek i u svim situacijama, ima kontrolu i sprečava ih da prodru u svest i svakodnevni život. Snovi i sanjanje su svrsishodne psihičke aktivnosti i njihov cilj je da održe psihičku ravnotežu osobe i budu zamena i/ili dopuna za zadovoljstvo i ispunjenje želja. To postižu tako što umanjuju ili otklanjaju strah i osećanje psihičke napetosti u svim situacijama u kojima se više ne može popuštati nekoj nagonskoj potrebi ili, pak, kada se takav nagonski impuls ne može potisnuti.
Simbolizam
Simbolizam i simboli su, takođe, produkti nesvesnog i rada osnovnih psihičkih procesa koji imaju univerzalni značaj. Simbolizam predstavlja vremenski veoma star način izražavanja, "osnovni jezik čovečanstva". Zapravo, to je regresivni psihički proces koji je neprekidno aktivan u životu ljudi, koji iskazuje nešto što se u prošlom vremenu dešavalo osobi ili uopšte čovečanstvu, a što je bilo skriveno ili potisnuto.
Psihički determinizam
Po psihičkom determinizmu, ponašanje ljudi i nastanak simptoma su spoljašnja ispoljavanja nesvesnih psihičkih procesa. Tokom svakodnevnog života ljudi imaju iluziju da imaju slobodu izbora, međutim, to nije tako. Njihova ograničenja su mnogo veća nego što se to uobičajeno misli. U stvarnosti oni su osobe koje žive scenario koji je napisalo nesvesno. Izbor bračnog partnera, profesije, čak i aktivnosti tokom slobodnog vremena nisu slučajno izabrani. Njih su oblikovale nesvesne sile u međusobnom dinamičkom odnosu. Drugim recima, ponašanje ljudi uvek ima svoje značenje. Ono predstavlja prilagođavanje na zahteve nesvesnog sećanja nastalog pod uticajem mešavina nagona, odbrana, interpersonalnih odnosa i poremećaja selfa. Tako se po principima psihodinamičkog modela, ponašanje definiše kao krajnji rezultat različitih konfliktnih sila koje služe mnoštvu različitih i višeznačnih funkcija odgovarajući i zahtevima stvarnosti i potrebama nesvesnog. Drugim rečima, izvesni oblici ponašanja ili simptoma su nekada prouzrokovani specifičnom intrapsihičkom konstelacijom činilaca, ali u drugim slučajevima njih proizvodi mnoštvo drugih etioloških sila u nesvesnom.
Potiskivanje, otpor, odbrane
Pojam nesvesno, određen je razvojem znanja o potiskivanju. Ideje, želje, sećanja i podsticaji, uglavnom seksualne i agresivne prirode, iz nekih razloga ne mogu da budu prihvatljive za ego i zbog toga bivaju potisnute. Međutim, one ostaju u sećanju van svesnog nivoa, i dalje su aktivne i pod određenim okolnostima mogu ponovo da se pojave u svesti. U tom smislu potiskivanje je shvaćeno kao najznačajniji mehanizam odbrane.
U kliničkom radu se pokazalo da pacijenti mnogo trpe zbog prisustva simptoma, da ulažu mnogo napora da bi se od njih oslobodili, ali u interesu svoje bolesti (očuvanja simptoma). Taj otpor prema izmeni stanja oslanja se na iste snage koje drže patološki proces van svesnosti pacijenta, u nesvesnom. Prisustvo otpora pokazuje da obolela osoba nesvesno aktivira jake snage koje ne dozvoljavaju bilo kakvu promenu stanja pacijenta, a te iste snage, zapravo su i prouzrokovale to i takvo stanje.
Najzad, koncepcija o potiskivanju kao odbrani, otvorila je nov pogled na najvažnije mehanizme nastanka psihičkih poremećaja. S jedne strane, koristeći psihološke mehanizme odbrane, osoba savladava svoje životne probleme, dok s druge, zahvaljujući njima, živi neslobodno, a to je put ka nastanku i razvoju bolesnog stanja.Struktura psihičkih procesa
U psihoanalitičkoj teoriji struktura psihičkih procesa prvo je određena kao sistem nesvesnog, predsvesnog i svesnog, a kasnije, kao sistem u kome postoje posebni delovi koji su autonomni, ali međusobno povezani: id, ego i superego.
Id je nagonski deo ličnosti, njegov sadržaj je nesvestan i pretežno je potisnut kao rezervoar nagonske energije i snaga. Ta primitivna i dezorganizovana nagonska energija vrši stalni pritisak da se oslobodi po principu zadovoljstva i trenutnog zadovoljenja. Sadržaj ida obuhvata seksualne nagonske podsticaje somatske prirode usmerene ka oralnoj, analnoj i genitalnoj zoni na telu i agresivne nagonske podsticaje. Kada je reč o nagonima Frojd je insistirao da su oni zasnovani na telesnoj strukturi organizma i nikada nije odstupio od shvatanja da su uzroci neuroza seksualne prirode, ali je kasnije odredio i nagon smrti kome je pripisao agresivne, destruktivne i druge tendencije od značaja za klinički psihoterapijski rad.
Ego je psihička struktura koja obuhvata obeležja koja su prvenstveno u sistemu svesnog, pravi kompromis između aspekata ličnosti koji su odgovorni za shvatanje, razumevanje, rezonovanje, osećanja i izbore. Drugim rečima, ego je racionalan i razuman psihički sistem.
Superego je specijalizovani deo ega. Njegov najbliži ekvivalent u opštem smislu je svesnost, ali njegova "cenzura" može da bude nesvesna. Frojd je smatrao da se superego formira kada dođe do razrešavanja Edipovog kompleksa, kada dete prestaje da zadovoljava svoje edipovske želje i internalizuje roditeljske zabrane. To je trenutak u razvoju kada se javlja osnovna razlika između polova. Kod dečaka Edipov kompleks i strah od kastracije su blisko povezani i u osnovi njihove realizacije formira se superego. Kod devojčica kastracioni kompleks priprema nastanak Edipovog kompleksa, tokom života traje dugo i nepotpuno se razrešava. U kasnijim fazama razvoja superego se dograđuje zbog uticaja socijalnih i kulturnih činilaca: obrazovanja, religije, moralnih normi i sl. ali u suštini uvek zadržava internalizovane roditeljske zabrane. Frojd smatra da superego nije zasnovan na poistovećivanju sa roditeljima, već na njihovom uticaju, tj. roditeljskom superegu.
Koncepcija o libidu
Jedan od najvažnijih teorijskih principa psihoanalize jeste koncepcija o libidu. Frojd je libido odredio kao biološku datost kojom se označava energija seksualnog nagona, pokretačka snaga ličnosti. O libidu Frojd je govorio kao o elektrodinamičkoj ili hidrodinamičkoj snazi, fluidnom električnom toku, nečem što je sposobno da se poveća, smanji, promeni tok, ili, pak, isprazni. Libidinalna energija se usmerava i kanališe tokom biološki determinisanih faza dečjeg razvoja i smatra se urođenom. U toj svetlosti, Frojd je smatrao da se energija libida organizuje na različit način u zavisnosti od stepena psihoseksualnog razvoja.
U prvom stepenu, oralnoj fazi, libido je ograničen prvenstveno na usta, a oblik zadovoljstva deteta je njegovo sopstveno telo i grudi majke koje ga hrane. Pošto dete nema sposobnost da diferencira unutrašnje i spoljašnje oblike stimulacije, ono smatra da i majčine grudi pripadaju njegovom egu.
Tokom drugog stupnja u razvoju, između 2-3 godine, Frojd smatra da snaga libidinalnog interesa počinje da prelazi sa oralnog na analni predeo i dečje zadovoljstvo počinje da biva povezano sa sadržajem i izbacivanjem fecesa. U poređenju sa oralnom fazom, koja je pasivna, analna faza usmerena je prema spoljašnjem svetu, roditeljima, i karakteriše se napadima, potčinjavanjem i osećanjem moći. To je vreme kada se uspostavlja simboličko značenje davanja i zadržavanja.
U trećoj, falusnoj, fazi libidinalnog razvoja, libidinalne gratifikacije kod oba pola se centriraju na polne organe i to je vreme kada devojčica razvija osecanje penis zavisti. Tokom falusne faze pojavljuje se i Edipov kompleks, koji igra osnovnu ulogu u razvoju ličnosti, jer neurotične osobe ne uspevaju da ga pravilno razreše. Edipov kompleks, u kome je libido vezan sa sliku roditelja, čini jezgro neuroze.
Zatim, u razvoju dečje seksualnosti nastupa period latencije koji traje sve do porasta libida u pubertetu i ponovnog oživljavanja seksualnih interesa. Tokom ovog perioda pojačano je potiskivanje i dolazi do amnezije za rane godine života. Posle puberteta, dečak produžava svoj interes za penis i nastavlja razvoj istim tokom kao i ranije. Devojčice sada moraju da postanu svesne svoje vagine i zbog toga Frojd govori o ženstvenosti i njenoj pasivnoj ulozi.Sve navedene faze uzajamno se preklapaju i utiču na tok razvoja, a ni jedna se ne završava u potpunosti. Tendencije da se osnaže i obezbede neke ranije pozicije nazivaju se tačkama fiksacije, a povlačenje snaga pod određenim okolnostima na njih, regresijom. U toj svetlosti neurotski simptomi, pokrenuti aktuelnim teškoćama u životu odraslih osoba, uslovljavaju proces regresije, koji seže do tačaka na kojima je došlo do fiksacije u razvoju.
Subjektivno iskustvo i analiza prošlosti
Psihoanaliza i dinamička psihijatrija pridaju veliki značaj subjektivnom iskustvu ljudi. U psihoterapijskom procesu oni pristupaju pacijentima nastojeći da odrede šta je jedinstveno za svakog od njih, kako i na koji način se određeni pacijent razlikuje od drugih pacijenata kao posledica životne istorije različite od bilo koje druge. Simptomi i oblici ponašanja se smatraju samo konačnim zajednički imeniteljem visoko individualnih i ličnih subjektivnih iskustva koji filtriraju biološke i sredinske determinate poremećaja ili bolesti. Štaviše, psihoanaliza i dinamička psihijatrija najviše vrednuju unutrašnji svet pacijenta, njegove fantazije, snove, strahove, nade, nagone, želje, sliku o sebi, opažanje drugih i psihološke reakcije na ispoljene simptome.
Poseban stav psihoanalize odnosi se na prošlost svake osobe posebno. Iskustvo iz ranog i kasnog detinjstva odlučujuća je determinanta u životu odrasle osobe, a princip je jednostavan - dete je otac čoveku. Psihoanaliza poklanja veliku pažnju sećanjima iz detinjstva, smatrajući da ta iskustva mogu da odigraju ključnu ulogu u nastanku i razvoju sadašnjih problema.Transfer
Formirani obrasci psihičke organizacije u detinjstvu ponavljaju se u sadašnjosti i aktuelnom životu odrasle osobe. Drugim rečima, tokom života prošlost se stalno ponavlja u sadašnjosti.
U psihoterapijskoj situaciji transfer je sasvim specifičan fenomen od najvećeg značaja. Pacijent doživljava lekara-psihoterapeuta kao značajnu figuru iz svoje prošlosti, osobine ove figure sada on pripisuje terapeutu, a osećanja prema figuri iz prošlosti doživljavace na isti način prema njemu. Ta osećanja mogu da budu autentična, ali i iskrivljena ili, pak, prerušena, a mogu da uključuju i slike sećanja.
Posebno značajna osobina transfera je mehanizam ponavljanja, otpor prema promeni i snaga tih reakcija. To su preduslovi i priprema za obnavljanje sećanja u psihoterapiji, jer se u transferu oživljavaju potisnuti doživljaji iz prošlosti. Ta sposobnost za ponavljanje, kao i krutost transfera, nalazi se nasuprot realnim objektnim odnosima, koji proističu iz činjenice da se impulsima ida, koji teže zadovoljenju kroz ponavljanje transfera, suprotstavljaju nesvesne snage ega. Zadovoljenje u transferu nikada nije potpuno, sastoji se iz regresivnih derivata, kompromisnih fantazija i zamena za realno zadovoljenje.Pozitivan i negativan transfer
Pozitivan transfer obuhvata reakcije koje u sebi sadrže predominantno osećanje ljubavi u bilo kom obliku. O njemu se govori kada pacijent prema terapeutu oseća ljubav, obožavanje, poverenje, zaljubljenost, dopadanje, cenjenje, predanost, divljenje, zaslepIjenost, strast, čežnju ili nežnost.
Negativan transfer predstavlja važan znak napretka u lečenju, jer oživljavanje hostilnosti i mržnje prema figurama iz detinjstva je najproduktivnija i neophodna faza u svakom uspešnom lečenju. Suprotno, odsustvo negativnog transfera ili njegova pojava samo kao prolazne reakcije znak je nekompletne analize i neuspešnog lečenja. Negativni transfer često se koristi i kao odbrana i kao otpor protiv pozitivnog transfera. Mnogi pacijenti, naročito oni istog pola kao terapeut, čuvaju svoja hostilna osećanja, jer im koriste kao odbrana od njihove homoseksualne ljubavi. U okviru negativnog transfera spada i pacijentov strah od terapeuta, ispoljen kao strah od kritike, ili kao bazično nepoverenje.Kontratransfer
Kako pacijenti razvijaju transfer prema terapeutu tako i terapaut ima svoja osećanja i odnos prema pacijentu. Ono se odigrava na isti način kao i transfer. Pošto je svaki aktuelan odnos u životu ljudi, nov, dodatni odnos onim starim, logičan zaključak je da su i kontratransfer kod psihijatra i transfer kod pacijenta u suštini identični procesi, nesvesno doživljavanje drugoga kao nekoga iz prošlosti. Razlika je u tome kako se rukuje osećanjima u terapijskom smislu. Dok se transfer raspravlja i analizira kao deo terapijskog procesa, kontratransfer se nadzire stalnom unutrašnjom budnošću terapeuta koji primećuje izbijanje moćnih pozitivnih i negativnih osećanja prema pacijentu i razmišlja o mogućem izboru ovih osećanja u kontekstu prošlih odnosa.
Otpor
Pojam otpora je jedan od osnovnih postulata u psihoanalizi i psihoanalitičkoj psihoterapiji i igra važnu ulogu sve vreme tokom trajanja psihoterapijskog procesa. On sadrži elemente i sile kojim se pacijent u terapiji suprotstavlja napredovanju u lečenju. Način kako se otpor ispoljava veoma je promenljiv i varira od pacijenta do pacijenta, kao i u jednom pacijentu, tokom različitih perioda terapijskog procesa.
Oblici otpora
Otpor potiskivanjem je klinička manifestacija potrebe pojedinca da se odbrani od impulsa, sećanja i osećanja, koja bi, ako iz dubine pređu u svesno, dovela do bolnog stanja ili pretila da uzrokuju takvo stanje. Drugim rečima, otpor potiskivanjem se može shvatiti i kao primarna dobit od bolesti koja nastaje posle razrešenja intrapsihičkog konflikta stvaranjem neurotskog simptoma.
Transferni otpor ima posebno svojstvo da odražava borbu protiv infantilnih impulsa koji se pojavljuju neposredno ili u izmenjenom obliku u odnosu na terapeuta.
Otpor ida se suprotstavlja napuštanju ustaljenih navika i načina funkcionisanja i usvajanju novih modela. U psihoterapijskom procesu verovatno će biti teško da se nagonski proces koji je tekao decenijama na jedan poseban način, sada, odjednom, nađe na novom putu koji mu se upravo otvara.
Otpor superega vodi poreklo od pacijentovog nesvesnog osećanja krivice ili njegove potrebe za kažnjavanjem. Ova vrsta otpora se ne prepoznaje lako, a rad na njegovom razrešenju je težak. Njime se objašnjava paradoksalno reagovanje pacijenta na svaki pomak u terapijskom radu koji predstavlja zadovoljenje bilo kojeg impulsa od kojeg se on branio zbog pritiska sopstvene savesti.
Otpor izlečenju se javlja zbog opasnosti da pacijent bude izlečen i tako izgubi terapeuta. Mnogi pacijenti ostaju u terapiji zbog prikrivenih gratifikacija koje dobijaju od same procedure i odnosa u analizi. Do toga najverovatnije dolazi kada pacijent postane zavistan od terapeuta kao značajne ličnosti u svome životu. Pacijent može, nesvesno, ponovo da doživi terapeuta kao roditelja i zaštitnika, te otpor prema izlečenju može da odražava strah od napuštanja takvog odnosa.Tehnike primene psihoanalize
Tehnika primene psihoanalize i psihoanalitičke psihoterapije zasnovana je na precizno utvrđenim pravilima koja uključuju određena ponašanja terapeuta i sukcesivno vođenje terapijskog procesa od prvog kontakta pacijenta sa terapeutom, do završetka lečenja. Taj proces, koji se zasniva na verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji, kao i sklapanju ili ukidanju usmenih ugovora između terapeuta i pacijenta, naziva se psihoterapijski proces. Na njegovom početku terapeut sakuplja brojne podatke i obavlja određene procene koje treba da osvetle psihopatološke sadržaje zbog kojih se pacijent obraća za pomoć, kao i pogodnost pacijenta za primenu ovakvog oblika lečenja, a zatim ostvaruje uslove da se ono odvija, korak po korak, do njegovog završetka.
Prvi intervju
Prvi intervju verovatno je najbitnija karika u psihoterapijskom procesu. To stoga, što se tada prvi put susreću pacijent i terapeut, kao dva ljudska bića, od kojih jedan očekuje pomoć a drugi želi da je pruži. Povoljnosti ili greške, koje se tom prilikom mogu napraviti, mnogo su veće i značajnije utiču na dalji tok psihoterapije nego bilo koja seansa u potonjem celokupnom terapijskom procesu. Zadaci koje terapeut treba da obavi tokom prvog intervjua su brojni:
• Sakupljanje informacija o pacijentu. Na početku intervjua terapeut mora da prikupi neophodne informacije o pacijentu.
• Ostvarivanje prisnog odnosa sa pacijentom. U prvom susretu sa pacijentom terapeut treba da obezbedi podesnu emocionalnu atmosferu u kojoj bi kontakt sa njim bio spontan i prirodan. Terapeut mora da ispolji razumevanje i toleranciju za pacijenta i omogući mu da stekne poverenje i pozitivno očekivanje od lečenja.
• Procena. Zadatak terapeuta je da razume kako su nastali simptomi zbog kojih pacijent traži pomoć. Mora da utvrdi da li postoje svesni i/ili nesvesni konflikti i nepovoljni uticaji koji dolaze iz spoljašnje sredine. Procena koliko su simptomi intrapsihičke prirode, a koliko nastaju pod uticajem spoljašnjih činilaca svakako je najvažnija u pripremi za otpočinjanje primene psihoterapije.
• Zaključak terapeuta. Treba da proceni da li je pacijent podoban za lečenje psihoanalitičkom psihoterapijom. Pozitivne procene sastoje se u sledećem: pacijent je dovoljno motivisan, ego snage pacijenta su takve da omogućavaju pacijentu da izdrži zahteve terapije, okolina pacijenta je dovoljan izvor podrške, i da je pacijent sposoban da prihvati interpretacije.
• Praktični dogovor oko primene psihoterapije. Kada je terapeut doneo odluku o primeni psihoterapije i pacijent je prihvatio, treba da se dogovore oko ciljeva i dužine lečenja, o učestalosti seansi, o finansijskom aspektu, kao i oko načina komuniciranja.Terapijska situacija
Psihoanaliza i psihoanalitička psihoterapija odvijaju se u specifičnom odnosu između pacijenta i terapeuta koji se naziva terapijska situacija. Ona nameće i jednoj i drugoj strani niz obaveza i postavlja više zahteva, što je čini suštinskom za uspešno odvijanje lečenja. Terapeut mora da obezbedi određene uslove, prostor i vreme, odgovarajuću atmosferu u kojoj će se odvijati lečenje, kao i stalni nivo zainteresovanosti i kvalitetan odnos sa pacijentom.
Koristi se kauč na koji se pacijent udobno smesti, a terapeut sedi iza njega van njegovog vidnog polja. Terapeut ne govori mnogo o sebi i svojim ličnim aspektima življenja, osim onoliko koliko je to neophodno, tako da pacijent raspolaže sa malo podataka o njemu i tako treba da bude sve vreme trajanja lečenja.Radni savez
Jedan od aspekata odnosa pacijenta i terapeuta, koji omogućava da se u terapijskoj situaciji radi smišljeno ,nazvan je radnim savezom. On je aktivan sve vreme trajanja lečenja i treba da omogući pacijentu da zadrži pozitivan stav prema lečenju kada se konflikti koji ožive u terapijskom procesu približe svesnom i dovedu do uznemirujućih osećanja, želja i fantazija. Drugim rečima, radni savez obuhvata sve činioce zbog kojih pacijent ostaje u terapiji čak i u toku faza otpora i neprijateljskog transfera. Ovo se posebno odnosi na pacijentovo svesno saznanje o bolesti i o njegovom nesvesnom i svesnom osećanju potrebe da mu se pomogne, kao i sposobnost da toleriše napor i bol suočavanja sa unutrašnjim konfliktima.
Metode koje se koriste u psihoanalizi
Hipnoza:
Tokom hipnoze ego prestaje da kontroliše emocije i gubi kontakt sa realnošću. Hipnotisanom pacijentu se postavljaju pitanja u cilju otkrivanja uzroka njegovih simptoma i oslobađanja potisnutih emocija. Ovo oslobađanje predstavlja ogromnu terapijsku vrednost, i zato je nazvana katarzičnom. Međutim, Frojd i Brojer su ubrzo uvideli da prosto oslobađanje emocija ne dovodi do izlečenja pacijenta, i da je procedura hipnoze morala da se ponavlja kako bi se došlo do nekih rezultata.Metoda slobodnih asocijacija:
Traži se od pacijenta, koji leži na kauču, da izgovori sve što mu padne na pamet, odnosno da dopusti slobodan tok svojih misli, bez svesne selekcije i logičke povezanosti. Ove misli se crpe iz celokupnog života, osećanja, fantazija, snova, sadašnjosti i prošlosti. Ovim putem potisnuti sadržaji izviru u svest. Kasnija analiza ovih misli otkriva određena ponavljanja koja upućuju na nesvesne, potisnute emocije i konflikte. Svrha psihoanalize jeste da dovede ove potisnute sadržaje u svest, da razreši konflikte i da ih integriše u svakodnevni život pacijenta.
Tumačenje simbola i snova:
Frojd je otkrio da san ima smisao koji je nepoznat svesti snevača, ali ljudi, situacije i konteksti iz snova su viđeni kao simboli dubljih mentalnih konstrukata. Po Frojdu, san je izopačena zamena za nesvesno. Skriveno, pravo značenje sna se može otkriti analizom sna. Frojd je verovao da je analizom snova omogućen pristup podsvesnom. Izvorna tehnika za tumačenje snova je bila tehnika slobodnih asocijacija. Pokazao je razliku između sadržaja doživljenog u snu, čiji iskaz nema primarnu vrednost, i skrivene, latentne želje koja krije pravo značenje sna. San ne ponavlja percepciju stvarnosti, već ga prerađuje, odnosno pravi aluziju. Aluziju treba odgonetnuti i otkriti šta skriva. Pronalaženje latentne misli sna je od presudnog značenja, ali je veoma otežano usled cenzure – posebne funkcije psihe, koja izokreće slike sna, čineći ih neprepoznatljivim. Tumačenje sna zapravo znači dati smisao snu.
Literatura:
1) Alexander, F & French, T (1980): Psychoanalytic therapy – principles and application, Bison Books in Clinical Psychology
2) Frojd, S (1970): Autobiografija, Izdavačko preduzeće Matice Srpske, Novi Sad
3) Frojd, S (1970): Uvod u psihoanalizu, Izdavačko preduzeće Matice Srpske, Novi Sad
4) psychology.about.com
5) sr.wikipedija.org
6) www.filozof.org
7) www.freudfile.org
8) www.psihijatrija.com
9) www.scribd.com
10) www.wikipedia.org
11) www.znanje.org
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi