ФРОЈДОВО СХВАТАЊЕ СЕКСУАЛНОСТИ

Сексуални нагон

Битно је на правилан начин схватити термин der Trieb који је Фројд користио да означи урођени, органски и моторички импулс који организам усмерава и тера на активност према неком циљу. Да је Фројд говорио о сексуалном инстинкту, људска сексуалност би заиста могла да се сведе на урођени образац гениталне сексуалности, где су генетски кодирани и (хетеросексуални) објект и циљ (спајање гениталија у сврху размножавања). У том случају, као код глади и жеђи, постојао би само онај прави, незаменљиви објект, односно замена објекта не би била могућа. Међутим, читава грађевина Фројдове теорије сексуалности почива управо на особини сексуалног нагона која се зове пластичност, а која омогућава променљивост извора, циља и објекта, док је непроменљив заправо сам нагон, односно његова енергија.
Стога је боље превести овај термин као нагон, него као инстинкт, јер појам нагон истиче битну одлику онога што је Фројд под њим подразумевао, а то је покретање на активност, нагоњење. Нагон је стање тензије са тежњом на потпуном и неодложном растерећењу. Нагон је унутрашња сила јер је његов извор у унутрашњости организма. Влада се по принципу задовољства и циљ му је да придолазеће надражаје уклони или их сведе на минимум. Још једна одлика нагона је конзервативност, односно тежња за успостављањем ранијег стања.
Може се рећи да је Фројдова класификација нагона дуалистичка. Он је, наиме, нагоне сврстао у две основне групе: сексуални нагон и нагон ега. При овој подели пресудну улогу играо је сукоб између моралних и естетских захтева ега с једне, и сексуалних (и инфантилних и зрелих) нагона с друге стране. Акценат је на конфликту нагона самоодржања (потискујуће силе) и тежње за неограниченим задовољством (сузбијена сила).
Неуспех да се нађу задовољење или објекти изазива фрустрацију и повећава нагонску напетост која се доживљава као бол. Овај бол (у складу са принципом задовољства) мора да тражи растерећење и води ка активирању механизама одбране да би се смањила напетост. Анксиозност је начин реаговања ега на нагонску тензију која стимулише његове одбране. Фројд је тврдио да нагон може проћи кроз четири промене:
а) потискивање,
б) сублимацију,
в) окретање против себе (користећи себе као нагонски објект),
г) обртање (у своју супротност, на пример: замена активне улоге пасивном).

Одлике сексуалног нагона су следеће: он има свој извор, циљ, снагу и објект. Извор сексуалног нагона налазимо у телесним надражајима ерогених зона која изазивају пријатност. Под циљем се подразумева растерећење сексуалне напетости и постизање задовољења. Међутим, поред крајњег циља (задовољење) постоји и привремени циљ, а то су све радње које служе припреми крајњег циља (оне могу бити циљ по себи). Снага сексуалног нагона се огледа у количини незадовољене сексуалне енергије која врши притисак на понашање, и она је универзално и битно, мада променљиво, квантитативно својство нагона – ову одлику сексуалног нагона можемо именовати и као либидо; и на крају, објект сексуалног нагона који може бити предмет, ствар или особа у реалности која је потребна да би се остварио циљ.
Што се тиче избора објекта, према Фројду постоје два типа: анаклитички избор насупрот нарцистичком. Анаклитички (од грч. сложенице ανα-κλινω = наслањање на) избор објекта подразумева (свесно или несвесно) бирање објекта љубави које је извршено по узору на раноинфантилни избор објекта. То је обично родитељ супротног пола, али у неким случајевима сестра/брат или нека друга у прошлости изразита фигура. Анаклитички избор објекта карактеристичан је за мушкарце, који у одраслом добу бирају женску особу према представи о оном примарном објекту из раног детињства (најчешће је то мајка). Међутим, за жене је карактеристичнији нарцистички избор објекта (тип избора љубавног објекта који се врши према сопственом лику). Одрасле особе које на овај начин бирају партенера, у објекту љубави траже заправо себе. Овај посебан тип избора објекта, који се разликује од оног уобичајеног, анаклитичког, осим код жена запажа се и код хомосексуалаца, као и код оних особа чији је развој либида претрпео неко битно оштећење.
Сексуални нагон се разликује у односу на друге нагоне због своје пластичности. Код сексуалног нагона објект па чак и циљ (привремени) су променљиви и заменљиви, што није случај са нагоном самоодржања. Сексуални нагон постоји пре налажења адекватног објекта, тј. његов објект није a priori дат. Задовољење сексуалног нагона се може постићи на великом броју разноврсних објеката, јер је однос између сексуалног нагона и његовог објекта лабав, што се јасно види на примерима разних перверзија и дечије сексуалности.
Сексуални нагон је комплексан – састављен је од мноштва парцијалних нагона, од којих сваки стреми ка свом особеном начину постизања задовољства.
Сексуални нагон има и своју духовну и душевну компоненту, и када се она стави у први план и осамостали се, при чему је „чулна“ страна сексуалности сузбијена, привремено или трајно потиснута, говоримо о сексуалности са запреченим циљем.
Сексуалност са запреченим циљем се манифестује на више начина: као пријатељство, као „платонска“, романтична љубав, као оданост и нежна љубав према родитељу супротног пола, или као страст за научним истраживањем. У свим овим манифестацијама Фројд види несвесне и запречене циљеве: хомосексуални у пријатељству, еротска, телесна страст у романтичној љубави, инцестни у љубави према родитељу, сексуална радозналост у жељи за научним истарживањем. Ова способност премештања нагонске енергије када је нагону запречен пут до изворног објекта и циља јако је битна јер отвара могућност премештања нагона на неки други објект и циљ који је допуштен.

Теорија либида и стадијуми психосексуалног развоја

Либидо представља енергију сексуалног нагона, или, слободније речено „сексуалну глад“. Иако је овај кључни појам за разумевање Фројдовог дела у почетку обухватао само енергију сексуалног нагона, након увођења појма и теорије нарцизма, појам либида означава како енергију сексуалног нагона, тако и нагона ега (самоодржање, самољубље, частољубље, глад итд.). Ово, међутим, не значи да је он сматрао да је либидо целокупна психичка, или чак општа животна енергија као његов савременик Јунг; напротив. Појам либида за Фројда имао је широко схваћено сексуално значење, односно, за њега су то све оне нагонске тежње које траже пријатност и задовољство. У књизи Три расправе о сексуалној теорији Фројд одређује либидо као квантитативно променљиву снагу која је у стању да мери збивања и претварања у области сексуалног узбуђења. Либидо усмерен на објекте постоји у облику објектног либида, а усмерен на сопстевено ја у облику нарцистичког либида. Према творцу психоанализе либидо је увек активне, мушке природе. Две битне особине либида (осим његове одлике да се развија, тј. пролази кроз различите стадијуме психосексуалног сазревања) су пластичност и лепљивост.
Пластичност либида је особина либида да је еластичан, способан да се помера и нађе задовољство на заменским објектима. То значи да код сексуалног нагона ни објект па чак ни циљ (привремени) нису фиксирани, већ су променљиви и заменљиви, што није случај код нагона самоодржања (глади, жеђи итд.). Нагон глади се може задовољити само узимањем хране, али не и других објеката или само представом хране. То не важи за сексуални нагон. Овај нагон постоји пре налажења адекватног објекта до ког се долази постепено, социјализацијом у породици.
Супротано својство је лепљивост либида, која означава особину либида да се тешко помера са раније катектираних објеката. Она означава способност либида да се фиксира за извесне објекте или за читаве стадијуме психосексуалног развоја, што онда отежава његов даљи развој и омета усмеравање на нове објекте.
Овом особином либида објашњава се снага фиксације у поједином конкретном случају неке неурозе или перверзије.
У току развоја либида (психосексуалног развоја појединца), пролази се кроз више психосексуалних стадијума развоја, мењајући при томе привремене циљеве и објекте на којима се постиже задовољење, док се не достигне до гениталног стадијума и пронађе адекватан хетеросексуални објект који није, како се обично сматра, дат на самом почетку, пре искуства.
За сваки од стадијума психосексуалне организације либида карактеристична је посебна ерогена зона и за њу типичан парцијални нагон.

Први стадијум у развоју сексуалности је орални стадијум који се јавља у току прве године живота, у периоду одојчета. Усна шупљина представља ерогену зону. Задовољство долази од надраживања усне шупљине, од уношења и грижења парцијалног објекта (мајчина дојка). Детету је дојење потребно не само да би задовољило нагон глади, већ и да би смирило напетост и искусило еротско задовољство које му пружа чин дојења. Да је ова компонента дојења засебна, најбоље сведочи феномен сисања прста или неког предмета изван ситуације дојења. Од исхода добијених или ускраћених задовољстава у овом стадијуму, као и од успешности проласка кроз њега зависи каснији евентуални развој типичних црта оралног карактера, а у случају отворене регресије на овај стадијум, развој сексуалних настраности.
Примарни орални стадијум може бити схваћен и у ширем историјском смислу. Он се поново јавља у фантазији одраслог, у митологији и историји културе. На пример, губитак оралног објекта љубави подсећа нас на чувени митолошки губитак – прогон из раја због оралног греха.
Орални карактер настаје услед фиксације на орални стадијум у развоју либида. Оралне црте карактера испољавају се увек када је реч о давању-узимању. Препознаје се у особама које су пасивне, склоне пушењу, гојазне, брбљиве и којима је стало до мишљења и љубави других. Од душевних обољења код особа које су имале проблема са дојењем и које су уопште имале мало задовољства у оралном стадијуму развоја најчешћа је меланхолија.
Други по реду ступањ у развоју сексуалности је анални стадијум. Почиње да се развија у другој години живота, а доминантна ерогена зона је анална. Задовољство на овом ступњу долази од пражњења црева, с једне стране, и контроле те потребе, с друге. Навикавање на чистоћу представља једну од првих важних социјалних забрана либидиналног задовољства. Овај конфликт између нагона, с једне, и друштвене средине чији су представници родитељи, с друге стране, узрокује код детета тврдоглавост као једну од типичних црта аналног карактера. Овај стадијум психосексуалне организације значајан је за социјализацију детета с обзиром на то да се дете тада први пут, зарад очувања родитељске љубави свесно и вољно одриче једног нагонског задовољства.
Регресијом и фиксацијом на анални стадијум организације либида настаје анални карактер. Три кључне црте овог карактера су: тврдоглавост, уредност и штедљивост. Тврдоглавост и штедљивост настају померањем и сублимацијом потиснутог изворног аналног нагона, одн. тежње за задржавањем фецеса (у митовима и бајкама често се злато или новац претварају у измет или ђубре). Уредност, осим што подразумева бригу за чистоћу тела и одела, обухвата и савесност, марљивост и педантност у испуњавању многих ситних обавеза. Претерана уредност, пресавесност и наглашена чистоћа овог типа људи резултат су одбране од првобитнг импулса за прљањем, који се трајно потискује и замењује реактивном формацијом у виду црта карактера.
Следећи ступањ развоја јавља се у периоду од треће до пете године живота када дете све више свој либидо усмерава на сопствене гениталије, тачније на мушке гениталије, због чега се овај ступањ и назива фалусни. На фалусном стадијуму долази до пуног процвата инфантилне сексуалности: дете се интересује за разлике полова, сексуални однос, рађење... У овом периоду, девојчица, која је по Фројду, „фасцинирана пенисом“, верује да је кастрирана и истовремено осећа снажну завист за пенисом. Управо на овом стадијуму јавља се едипална ситуација која производи едипов копмлекс. У одраслом добу фиксација на фалусни стадијум доводи до стварања фалусно-нарцистичког карактера. Овај тип карактера препознаје се по снажној сујети, одлучности, дрскости, као и изразитој тежњи за стицањем моћи. Синдром црта фалусно-нарцистичког карактера чине хвалисавост, самоувереност, нарцизам, енергичност, безобзирност, сујетност, храброст и борбеност. Мушкарци са оваквим цртама карактера непрестано истичу своју мушкост, хвале се успехом код жена и врло су сујетни на свој физички изглед. Иза оваквог понашања често се крију хомосексуалност, несигурност, страх од кастрације и садизам. Код жена са овим цртама запажа се склоност ка честим променама партнера, изразито флертовање и уживање у завођењу, мада су, неретко, ове жене заправо фригидне. Фалусни карактер се драстично разликује од гениталног карактера. Он има потцењивачки и презрив став према женама (док их генитални уважава у равноправном партнерском односу).
Пре развоја последњег, гениталног стадијума, наступа период латенције који означава раздобље привидног мировања сексуалног нагона и застоја у његовом до тада бурном развоју у периоду раног детињства. Период латенције започиње око пете, а завршава се око једанаесте године живота. У том периоду дете слабо манифестује сексуалне преокупације и интересовања, и сва своја интересовања и сву своју психичку енергију улаже у интелектуални, морални и социјални развој. Тада се образују, потпомогнуте васпитањем, иначе наследно детерминисане, душевне бране (стид, гађење, осећање кривице) које блокирају, контролишу и преусмеравају сексуалне нагоне на нове, културно „више“ циљеве.
После периода латенције сексуални нагон се поново јавља у својој пуној снази у пубертету у виду зреле, гениталне сексуалности. Пубертет је доба другог, пуног процвата сексуалности, које се битно разликује од првог (доба инфантилне сексуалности). Генитални стадијум се достиже управо у овом периоду сексуалног сазревања. У пубертету се дешавају многе суштинске промене: инфантилни сексуални нагони се уједињују под приматом гениталне зоне (центрирање, организовање до тада анархичних парцијалних нагона); проналажење, тј. избор објекта који је супротног пола и налази се изван круга породице; нежна и чулна компонента полног нагона се интегришу (успоставља се природно јединство љубавне функције). Сексуалним тежњама у доба пубертета се супротстављају у међувремену успостављене душевне бране, тј. снаге ега и суперега које не допуштају продор инцестних жеља. У овом периоду појединац има последњу шансу да спонтано и без већих последица разреши едипалну драму, јер је то услов даљег нормалног развоја; ако у томе не успе, јављају се или настраности у сексуалном понашању (нпр. хомосексуалност) или неурозе (хпр. хистерија).
Завршни стадијум у развоју либида у којем сви парцијални нагони ступају у службу гениталне функције и подређују се примату гениталне зоне назива се генитални стадијум. На овом ступњу особа је превазишла раноинфантилни избор објекта и аутоеротске начине задовољења, јер је либидо усмерила на страни хетеросексуални објект, тј. на сексуално зрелу особу супротног пола, изван круга сродничких односа. Тек на овом ступњу образује се нормална, зрела или генитална сексуалност, која је само један вид људске сексуалности и само један од могућих исхода чије усвајање зависи од многих компонената које могу постати отцепљене и фиксиране. Парцијални нагони (орални, анално-садистички, воајерски итд.) више не делују самостално и независно један од другог, већ се организују и централизују, подређујући се водећој гениталној функцији. То значи да сви ови нагони делују у току „предигре“ (гледање, љубљење, грицкање итд.) изазивајући претходно задовољство које повећава сексуалну напетост. На тај начин, они воде до пуног сексуалног задовољства којим се окончава коитус (сам чин спајања гениталија). Код гениталне сексуалности долази до спајања до тада раздвојених компоненти, нежне и чулне.
Само особа која је успешно прошла кроз све претходне ступњеве и на крају достигла овај, може имати генитални карактер, који је одлика емоционално стабилне, социјализоване и зреле личности. Генитални карактер се одликује уравнотеженошћу, психичком стабилношћу, способношћу да воли и слободно ужива у хетеросексуалним односима, без принуде и без осећања кривице, добар однос са реалношћу и другим људима, одговорност, као и способност да ради и налази задовољство у раду.

Инфантилна сексуалност

Фројд је ефектно сажимајући своје учење о инфантилној сексуалности у свега две речи рекао да је дете полиморфно перверзно. Говорећи о значењу ове синтагме он каже: Када је дете названо полиморфно перверзним, то је само било описивање изразима који су највише у употреби; овим се није хтела да изрази морална процена.
Фројд је оспорио мишљење по којем се сексуални нагони буде тек у пубертету јер је мало дете, тобож, сасвим асексуално. Дечија сексуалност је нарочито приступачна посматрању у доба њеног процвата у раном детињству, на узрасту између треће и пете године када се буди сексуална радозналост и настају инфантилне теорије сексуалности, када се деца радо играју „доктора“, уживају да кришом прегледају гениталије, упражњавају отворено или скривено такозвану инфантилну онанију итд.
Фројд и први аналитичари до теорије инфантилне сексуалности нису дошли директним проучавањем понашања деце, већ проучавањем одраслих неуротичних пацијената, а тек касније су накнадно потврђене резултатима психоанализе деце.
Извори инфантилних сексуалних нагона су телесна раздражења у ерогеним зонама, а њен циљ је постизање осећања задовољства адекватним дражењем једне од њих.
Инфантилна сексуалност се суштински разликује од зреле сексуалности по једној појави названој аутоеротизам, а која се односи на задовољење сексуалних нагона на сопственом телу или делу тела као објекту. До аутоеротског задовољства дете кроз одређене стадијуме долази на одређен начин, па тако у оралном стадијуму сиса свој прст чак и након преласка на другу, чврсту храну. Како је већ речено, сексуални објект није a priori дат, већ је он променљив и налази се у току развоја либида, и зато је ова основна теза Фројдове теорије у складу са његовим тврђењем да је инфантилна сексуалност независна од објекта, тј. аутоероткса. Детету је задовољење либида на сопственом телу пријатније него на неком другом објекту, стога што га чини независним од спољног света којим још увек није у стању да влада. Друга важна карактеристика инфантилне сексуалности огледа се у чињеници да сексуални нагон није усмерен само на један објект, већ је раздељен на низ парцијалних нагона, од којих сваки независно од оног другог тежи сопственом задовољењу на одређеној ерогеној зони. Приметивши да је дете склоно садизму, мазохизму, егзибиционизму и другим „настраностима“, Фројд је дете назвао полиморфно перверзним.
У нормалном развоју либида аутоеротизам се превазилази избором објекта изван сопственог тела. Да би досегли специфични циљ и објекат потребно је искуство: сложени процес учења који лако може да се поремети.
Фројд тврди да је извор неуротичних проблема у детињству. Може се десити да нешто крене погрешно у процесу учења – у начину усвајања структуре људског сексуалног нагона.
Ево шта се дешава:
1. фиксација (заустављени развој) либида се може догодити на одређеном развоју стадијума у детињству (оралном, аналном, фалусном) што се манифестује као неуроза, психоза или перверзија
2. регресија (повратак) на рани „фиксирани“ ниво, што води различитим облицима неуроза код одраслих.

Инфантилна сексуалност постаје перверзна само онда када особа услед претеране фиксације за прегениталне начине задовољења почне у одраслом добу да их упражњава као главни облик сексуалности, или неуротична, када су они недовољно потиснути. Само у овим ситуацијама инфантилна сексуалност може да омета гениталну активност, док у нормалном развоју представља нужни стадијум развоја сексуалности који припрема зрелу гениталну сексуалност.
Још једна битна одлика инфантилне сексуалности је то што је анаклитичка, што значи да се њени парцијални нагони наслањају на извесне телесне и сензо-моторне функције: сисање, дефекацију, гледање, љуљање.
Аргументи које је Фројд изнео да докаже да се код поменутих манифестација инфантилне сексуалности заиста ради о сексуалним појавама су ови:
а) као прво, ове појаве су почетак који означава развој сексуалности одраслих, узевши у обзир то да либидо у свом развоју пролази кроз више фаза, односно стадијума, од којих су орални, анални и фалусни стадијум уједно и стадијуми развоја инфантилне сексуалности.
б) друго, када је одрасла особа фрустрирана у свом сексуалном задовољењу, он асе враћа на инфантилну сексуалност кој апредставља замену за зрелу сексуалност
в) треће, дечија сексуалност праћена је истим емоцијама као код одраслих (нпр. блажено осећање одојчета после подоја)
г) и последње, циљеви инфантилне сексуалности су исти као и код сексуалних настраности (перверзија) одраслих.

Оно што је од велике важности за читав каснији развој, формирање карактера, савести, као и за ментално здравље одрасле личности је чувени едипов комплекс који се јавља у фалусном стадијуму развоја либида.
Комплекс је грозд идеја (а често и сећања на стварна или имагинарна искуства) повезан са снажним осећањима која су потиснута у несвесни део ума и који има динамички ефекат на понашање. Може се понекад појавити, делимично или у целини, у свесном делу ума, мада је задатак потискивања да ово спречи. Фројд је сматрао да постоје само два комплекса: едипов (или едипални) и кастрациони комплекс. Едипов комплекс може касније бити одговоран за велики део несвесне кривице. Фиксираност неке особе на едипалном нивоу показује се на много начина: избором сексуалног партнера који је налик неком од родитеља, на пример.
Едипално ривалство са оцем изазива код особа мушког пола кастрациону анксиозност названу кастрациони комплекс. Девојчице и жене не могу да пате од ове типично мушке анксиозности. Али и оне се могу осећати „кастрирано“, желети да докажу одговарајућу симболичку замену за пенис; или осећати анксиозност која је у вези са било којим органом, објектом или активношћу која је за њих еквивалент пенису. Порекло овог комплекса је повезано са завишћу за пенисом. Ово схватање је оштро критиковано од стране феминисткиња. Једна Фројдова бивша ученица сагледала је ово учење са културног аспекта. Реч је о Карен Хорнај, која је тврдила да судбину жене не одређује њена анатомија већ култура у којој живи и која јој намеће одређену социјалну улогу. Жена не завиди мушкарцу на пенису, већ на социјалним и културним привилегијама које му тај „драгоцени орган“ доноси.

Развој дечије сексуалности завршава се периодом латенције, када се изграђују душевне бране (стид, гађење) против сексуалних импулса.
Откриће и проучавање инфантилне сексуалности има огроман теоријски значај јер нам помаже да објаснимо настанак, развој и природу људске сексуалности, а тиме и да много боље разумемо личност у целини.
Дечја сексуалност је кључна за разумевање како перверзне, тако и нормалне, гениталне сексуалности одраслих.

Сексуални поремећаји

Фројд је увидео да анализом понашања која одступају од моралног и свакодневног, стоји кључ за разумевање нормалне човекове сексуалности. Он оповргава конвенционални поглед на секс и перверзију својим закључцима да се циљеви задовољства и размножавања се не подударају у потпуности, да су сексуално и генитално два врло различита појма, да сексуално задовољство може да проистекне из било ког дела или зоне тела.
Сексуалне настраности јављају се по њему у два вида: као перверзије и у виду сексуалних дисфункција.
Сексуалне дисфункције представљају сексуалну неспособност мушкарца за обављање полног чина (импотенција) и сексуалну неспособност жене да доживи сексуално узбуђење и/или оргазам (фригидност). У оба случаја, сексуалне дисфункције могу се развити као последица органских поремећаја као што су атрофија тестиса, дијабетес, алкохолизам итд. код мушкарца и чести абортуси, болне менструације, тежак порођај, операције гениталија итд. код жена. Међутим, узроци настанка проблема често леже и у психичком животу индивидуе. Психолошки проблеми као тренутни конфликти, психичка исцрпљеност, жеља за доказивањем мушкости и страх од неуспеха, чест су узрочник појаве импотенције код мушкарца, која оставља тешке последице у виду велике нарцистичке повреде мушкарчеве личности. Разлози за настанак овог поремећаја могу се такође наћи и у дубљим проблемима везаним за структуру личности. Типични су проблеми у вези са комплексом мање вредности, затим са емоционалном и психо-сексуалном незрелошћу, а неретко се јавља и несвесно осећање кривице. Међу мноштвом разлога за настанак импотенције, код Фројда се налазе и они, добро познати стадијуми развоја сексуалности. Наиме, мушкарци који у свом психо-сексуалном развоју нису превазишли инцестну везаност за мајку или сестру, раздвајају чулну страст од узвишене љубави; када воле, не желе секс, када желе, не могу да воле. Импотенцију такође могу изазвати латентна хомосексуалност и фиксација за раније ступњеве у развоју либида, углавном за анални стадијум.
Иза сексуалне дисфункције код жене, често се као разлог крије стид или страх од сексуалности, затим прикривена агресивност према мушкарцима, раздвајање нормалне гениталне љубави на ону нечисту, „грешну“ (сам сексуални чин) и узвишену нежност и љубав. Фригидност још настаје и као резултат непревазиђеног нарцизма, дејства реактивне формације која има функцију заштите од снажних, несвесних сексуалних импулса, а јавља се и као вид одбране хистеричких особа од снажних, а потиснутих, инфатилних сексуалних жеља усмерених на оца. Као и импотенција код мушкарца, фригидност код жене може бити последица латентне хомосексуалности.
У Три расправе о сексуалној теорији Фројд више пажње посвећује сексуалним перверзијама. Он их дели према томе да ли је одступање присутно у односу на сексуални објект (лице од кога полази полна привлачност) или у односу на сексуални циљ (радња на коју нагон тера сексуални објект).
Одступања у односу на сексуални објект најчешће се јављају у следећим облицима:
а) инверзија (хомосексуалност), а према степену инверзије особе са сексуалним објектом различитим од уобичајеног могу се поделити на:
апсолутно инвертоване – лица чији сексуални објект може да буде само истог пола, док их супротни пол оставња хладним или чак изазива гађење
амфигено инвертоване (психосексуално – хермафродитски) – сексуални објект може бити и једног и другог пола; инверзија која нема карактер искључивости
оказионо инвертовани – сексуални објект је лице истог пола само под извесним спољашњим условима
Када је хомосексуалност у питању, битно је истаћи да Фројд никако није сматрао да она обавезно значи душевну болест (неку неурозу или психозу), већ да хетеросексуално опредељене особе имају подједнаку могућност да оболе, као и инвертоване. Он је такође тврдио да се суштина инверзије не може објаснити ни претпоставком да је инверзија урођена нити тврдњом да је стечена. Најбитнији закључак изведен из овог феномена је да сексуални нагон нема природни објект, тј. да је он независан од свог објекта.
б) педофилија и зоофилија
в) геронтофилија
г) некрофилија
д) трансвестизам
ђ) фетишизам

Најсликовитије објашњење у оволикој мери различитих објеката даје следећа Фројдова мисао: Природа полног нагона је таква да он дозвољава толико варијација и такво понижавање свог објекта, што би глад, која много енергичније држи свој објект, дозволила само у крајњем случају.
Привремени сексуални циљеви су они који се налазе на путу ка сношају, као што су додиривање и посматрање сексуалног објекта, док се за нормалан сексуални циљ сматра спајање гениталија у акту који се обележава као сношај, који доводи до попуштања сексуалне напетости и до привременог гашења сексуалног нагона.
Коришћење усана или додиривања, на пример, у нормалној предигри представља нагонске компоненте сексуалности. Али ако такви нагони по себи нису перверзни, шта заправо дефинише перверзију? Ако једна нагонска компонента постане изразито сексуализована и ако замени нормални сексуални циљ добијамо типичне примере сексуалне девијације: воајера, егзибиционисту, садисту, мазохисту.

Закључак

Критика упућена Фројду, здрава и пожељна, као и она друга, потцењивачка и пуна подсмеха и презира као свој објекат углавном је имала управо теорију сексуалности коју је у сопственој режији преценила, и истовремено приписала Фројду то исто прецењивање. То је било сасвим разумљиво за оно време; сексуална култура данас је у толикој мери измењена, да Фројдове теорије просечног човека не шокирају, напротив, оне представљају део опште културе о сопственој сексуалности и помажу у разумевању исте; међутим, данас смо у могућности да се сусретнемо са бројним заблудама као промашеним суштинма Фројдових поставки. Ово је неминовно морало довести до оштрих критика, погрда и осуда од стране, како шире, тако и стручне јавности уско везане за научни рад у области психологије и психоанализе.
Немилосрдна и жестока критика од стране феминисткиња које су га сматрале за „мушког шовинисту“, због тога што је, како су га оптужиле, у своју теорију прошверцовао отрцане заблуде о жени, и то оне које, иначе, доминирају у репресивној мушкој цивилизацији, те је тако најобичнијим стереотипијама и сексистичким предрасудама увијеним у обланду психоаналитичке терминологије дао легитимитет тобожње научности, још више је допринела ширењу психоаналитичке теорије.
Међутим, било је и оних који су се дубљим проучавањем на научан, објективан начин, огласили у циљу скретања пажње на недостатке, које свака ствар на овом свету мора имати, и унапређење, поновно сагледавање истих, ради што бољег поимања човечанства и путева којим нас оно води.
Тако једно од водећих имена психологије 20. века, Ерих Фром, у једном од својих многобројних дела каже: Ја не критикујем Фројдову теорију због његовог истицања секса, већ зато што није успео да је схвати довољно дубоко.
Фројд је многе духовне феномене (љубав, мржњу, амбицију, љубомору итд.) објашњавао као бројне изразе различитих облика сексуалног инстинкта.
Он није схватио да се основна реалност налази у тоталитету људске егзистенције, пре свега у људској ситуацији која је заједничка за све људе, а затим у животној пракси коју одређује посебна структура друштва. По Фројду, потпуно и неинхибирано задовољење свих инстинктивних жеља створило би здравље и срећу. Међутим, очигледне клиничке чињенице доказују да мушкарци и жене који су свој живот посветили неограниченом сексуалном задовољству не постижу срећу, и веома често пате од тешких неуротичних сукоба или симптома. Потпуно задовољење свих инстинктивних потреба не само што није основа среће него не гарантује чак ни здравље.
Фром му замера изразито физиолошко тумачење у откривању значења међуљудских страсти и то што је љубав представио као у основи сексуални феномен. Доживљај братске љубави је, по Фројду, резултат сексуалне жеље, али код које је сексуални инстинкт трансформисан у нагон са „запреченим циљем“.
Истицао је нужност превођења Фројдових увида из физиолошке у биолошку и егзистенцијалну димензију. Такође, сматрао је да љубав није резултат адекватног сексуалног задовољења, већ је сексуално слагање – чак и познавање такозване сексуалне технике – резултат љубави.
Са друге стране, неоснована критика почива на многим заблудама насталим или услед недовољно дубоког познавања или као својеврстан вид отпора према психоанализи, а најчешће се сводила на такмичење у погрдама и моралистичким осудама новог учења. Фројдово име постало је синоним за сексуалну анархију, разврат и нихилизам. Тако је један у то време угледни неуролог, Ален Стар, изнео 1912. пред неуролошком секцијом Њујоршке академије оптужбу да је оснивач психоанализе „бечки сладострасник“ и да се његово ексцентрично учење може објаснити неморалним животом који је водио у Бечу.
С обзиром да друштво има највише отпора према Фројдовој теорији сексуалности разумљиво је што ту има највише заблуда о ономе „шта је Фројд заиста рекао“.
Најсигурнији пут сазнања, како Фројдове, тако и мисли других великих имена, не води преко разноликих туђих тумачења и јавног мњења, него, како Фројд каже, преко најцивилизованијег облика принципа реалности – науке.

Литература

Требјешанин Жарко, ШТА ФРОЈД ЗАИСТА НИЈЕ РЕКАО. Центар за примењену психологију: Београд 2005.

Требјешанин Жарко, ЛЕКСИКОН ПСИХОАНАЛИЗЕ. Матица српска: Нови Сад 2003.

Фројд Сигмунд, ТРИ РАСПРАВЕ О СЕКСУАЛНОЈ ТЕОРИЈИ/ ТОТЕМ И ТАБУ. Одабрана дела Сигмунда Фројда, књ. 4., Матица Српска: Нови Сад 1984.

Фром Ерих, УМЕЋЕ ЉУБАВИ. Mono & Mañana Press: Београд 1999.

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

 

 preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD