OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ PSIHOLOGIJE |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Prikaz knjige: Kako postati ličnost?
(Karl Rodžers)
Kako psihoterapija utiče na razvoj ličnosti?
Seminarski rad je baziran na knjizi Karla R. Rodžersa „Kako postati ličnost“.
Tema knjige su odnosi koji pomažu ili pak odmažu razvoju ličnosti ili uzrokuju njenu promenu. Posebno je opisan odnos terapeut-klijent i uticaj tog odnosa,odnosno psihoterapije na promenu i razvoj ličnosti osobe. Pored toga,u knjizi su prikazana razna istraživanja upravo na ovu temu kao i pristupi lečenju,tj.pravci kretanja terapije.
U ovom seminarskom radu mi smo se koncentrisali upravo na one delove koji opisuju kako terapija utiče na razvoj i promenu ličnosti,šta znači postati ličnost i šta ličnost zapravo jeste po mišljenju Karla R. Rodžersa.
Kako on sam kaže,ova knjiga predstavlja pogled jednog terapeuta na psihoterapiju.„Ova knjiga govori o patnji i nadi,strepnji i zadovoljstvu kojima je ispunjena svaka soba u kojoj terapeut obavlja psihološko savetovanje.“ (Karl Rodžers)
Karl R. Rodžers (Carl R. Rogers) je rođen 1902.godine u gradu Oak Park, Ilinois.
Tvorac je fenomenološke teorije ličnosti koja je zapravo teorijski okvir namenjen tumačenju i objašnjavanju njegove Klijentom usmerene terapije.
Njegova teorija se još smatra humanističkom i aistorijskom.
Ono što je posebno zanimljivo je da njegova fenomenološka teorija zastupa potpuno različite stavove od Frojdove (Freud,S.) uprkos tome što su obe potekle iz prilično iste prakse.
Suprotno Frojdu, Rodžers tvrdi da je čovek racionalno biće, socijalizovano i pritom realistično.
Selekcija po motivacionom principu i potrebe iskrivljuju opažanje što dovodi do neprilagođenog ponašanja. Svakako da neprijateljska osećanja u čoveku postoje ali srž ljudske ličnosti je pozitivna.
Po njegovom mišljenju, svest je ta koja uravnotežava, procenjuje mogućnosti, bira reakcije, obogaćuje ličnost...
1987. godine bio je nominovan za Nobelovu nagradu za mir. Iste godine je i preminuo.
Njegova knjiga „Kako postati ličnost“ zapravo predstavlja zbirku članaka koje je objavio i predavanja koje je održao na ovu temu u periodu od 1951. do 1961. godine.„Odnos koji pomaže“
Nakon bogate,raznolike i dugogodišnje kliničke prakse,Karl Rodžers je postepeno razvio i, po njegovom mišljenju, uspeo da pronađe odgovarajući način rada sa ljudima za koji je smatrao da je pun konstruktivnih mogućnosti.
Neuspeh svih pristupa koji su se oslanjali isključivo na razum primorao ga je da shvati da se promena zapravo dešava kroz ono što klijent doživljava u terapijskom odnosu.
Postavio je opštu pretpostavku tzv. odnosa koji pomaže, a ta pretpostavka glasi :
„Ako mi pođe za rukom da sa nekom osobom uspostavim određeni tip odnosa, ona će otkriti da je u stanju da taj odnos iskoristi za sopstveni razvoj i tada će početi da se menja.“
Ipak,ne možemo se menjati, ne možemo otići dalje od onoga što jesmo dok to što jesmo u potpunosti ne prihvatimo, a promena će zatim čak neprimetno uslediti.
Pritom,veoma je bitno i da terapeut bude kongruentan,u skladu sa samim sobom jer će tek tada i on sam biti u potpunosti spreman da svog klijenta prihvati i razume.
Terapeut se ne sme voditi tuđim procenama. Njegovo lično iskustvo za njega mora biti najveći autoritet,jer pre svega, može biti provereno na mnogo načina, pa se tako njegova pogrešivost i neretke zablude mogu uspešno popraviti.
Vraćajući se na njegovu pretpostavku o odnosu koji pomaže treba pomenuti i uslove pod kojima ona važi i očekivanim ishodima.
„Ako sam u stanju da sa nekom osobom ostvarim odnos u kome ću ispoljiti sledeće odlike:
—prirodnost i otvorenost,što znači da prihvatam i izražavam svoja prava osećanja
—toplo prihvatanje druge osobe kao posebnog,nezavisnog pojedinca
—istančanu sposobnost da njen svet i nju vidim onako kako ih i ona vidi
onda će druga osoba u tom odnosu:
—iskusiti i razumeti one strane sebe koje je ranije potiskivala
—otkriti da postaje sve bolje integrisana,sposobnija da uspešno funkcioniše
—postati sličnija osobi kakva bi želela da bude
—više će upravljati sama sobom i u sebe imati više poverenja
—postati u većoj meri osoba,u pravom smislu te reči,jedinstvenija i samoizražajnija
—biće sposobna da se sa životnim problemima suoči na adekvatan način“Zapravo, optimalni odnos koji pomaže jeste upravo onaj koji stvara psihološki zrela osoba. Odnosno, „stepen u kome uspem da stvorim odnose koji pospešuju razvoj drugih,kao posebnih,nezavisnih osoba,jeste mera razvoja koji sam sam posigao.“ (Rogers)
Šta znači postati ličnost?
U dugogodišnjem radu sa raznim klijentima svaki terapeut će naići i na mnoštvo različitih problema. Ipak,uprkos mnogostrukosti problema ispod nivoa situacije na koju se pojedinac žali,nalazi se jedna središnja težnja da se dođe do saznanja „Ko sam ja stvarno?“
U suštini,cilj svakog pojedinca jeste da postane on sam. Terapija stvara atmosferu u kojoj se klijent oseća slobodnim da izrazi apsolutno svako svoje osećanje ili misao i najčešće pruženu slobodu koristi da bi sve više postajao on sam. Klijent počinje da skida masku,lažno lice koje mu je pomagalo da se suoči sa životom. U tom odnosu klijent obično koristi terapijski odnos da bi istraživao sopstveno doživljavanje.
Klijenti uglavnom dolaze do saznanja da je veliki deo njihovog ponašanja zapravo samo fasada a da im je život vođen onim što misle da bi trebalo da budu a ne onim što zapravo jesu. Istraživanje sopstvenog organizma postaje najbolnije onda kada klijent počne otklanjati svoja lažna lica za koja i nije znao da su lažna...
I tek onda kada u potpunosti osoba iskusi osećanja koja na organskom nivou jesu isto što i on sam,teka tada on postaje uveren da je deo svog novog samstva.
Doživljavanje svojih osećanja je zaista otkriće nepoznatih elemenata svog samstva. U svakodnevnom životu postoji barem hiljadu razloga da ne dozvolimo sebi da u potpunosti doživimo i iskusimo svoje stavove. Ali,u terapijskom odnosu u kome se klijent oseća sigurnim on ih može doživeti u potpunosti,do krajnjih granica onoga što ona jesu.
Skoro je nemoguće i nezahvalno govoriti o tome kakva ličnost osoba postaje nakon terapijskog odnosa. Pre svega,zato što je svaki pojedinac samosvojna i jedinstvena osoba i svaki svoje iskustvo proživljava na sebi svojstven način. Na ovu temu može se samo govoriti o težnjama koje terapeut uočava kod klijenata,ali koje nikako u potpunosti ne odgovaraju jednoj osobi. Rodžers smatra da ljudi najčešće teže da budu otvoreni prema svom iskustvu i da veruju sopstvenom organizmu.
Naime,skloni smo da konstantno izobličavamo čulne podatke koji se suprotstavljaju slici koju imamo o sebi,tj. vidimo samo one čulne podatke koji se uklapaju u sliku koju već imamo o nečemu. U terapijskom odnosu koji pruža osećaj sigurnosti,taj odbrambeni stav se zamenjuje otvorenošću. Pritom,čovek je u stanju da sagleda novu situacije onakvu kakva ona zaista jeste,umesto da je izobliči da bi je uklopio u šemu koje se drži od ranije odnosno,umesto da iskustvima svog celokupnog organizma zatvori pristup u svest,on ih sada živi u potpunosti.
Takođe,čovek postepeno otkriva da moze da veruje sopstvenom organizmu, smatra da je organizam zapravo najpogodniji instrument za otkrivanje ponašanja koja ce mu u svakoj neposrednoj sutuaciji pruziti najviše zadovoljstva. Nakon terapije, osoba je u stanju da spozna sopstvena osećanja i impulse, s tim u skladu je u stanju da oseti različite socijalne zahteve.Sve u svemu, izgleda da se može reći da kada je klijent otvoren za svoje iskustvo, on može da ima više poverenja u svoj organizam. I umesto da svest bude stražar koji nas čuva od opasnog nepredvidivog mnoštva impulsa, dopuštajući tek ponekom da ugleda svetlost dana, ona postaje stanovnik impulsa, osećanja i misli, koji mogu sami da vladaju sobom, na sasvim zadovoljavajući način.Nastajanje ličnosti
Proces psihoterapije je jedinstveno dinamičko iskustvo različito za svakog pojedinca,ali i iskustvo koje ipak pokazuje iznanađujući opšti red i zakonitost.
Jedna strana terapijskog odnosa mogla bi se nazvati „doživljavanjem doživljenog“ ili doživljavanjem sopstvenog samstva (self) gde se klijent upušta u ispitivanja raznih strana svog iskustva i dopušta im da neiskrivljena dopru do njegove svesti. Onda kada klijent otkrije da on može da bude sopstveno iskustvo,da prihvati i sagleda sebe,taj proces se može smatrati gotovim.Ipak,taj proces je tek početak,jer klijent takođe mora naučiti da prihvata i pozitivna osećanja drugih ljudi jer je bitno da u tom iskustvu otkrije i to da za njega nije pogubno da u svoje iskustvo uključi i pozitivna osećanja koja neko drugi gaji prema njemu.
Tako će postati svestan da je vredan naklonosti drugih i pritom će razviti naklonost prema sebi samom,naučiće da voli i prihvata sebe.
Vremenom,u okviru kliničkog iskustva počelo se razvijati uverenje da je srž ličnosti pozitivna. Ovo stanovište je ipak neistraženo,stoga ga ne treba prihvatati bez rezervno.
Na osnovu njegovog ličnog iskustva,Rodžers tvrdi da je unutrašnja bit čoveka zapravo sam organizam,koji je u svojoj suštini socijalan i pritom u isto vreme pokušava da se samoočuva.
Može se reći da je psihoterapija proces kroz koji čovek postaje sopstveni organizam,odnosno vraćanje na osnovna čula i visceralna iskustva.
Osoba postaje u svojoj svesti ono što zaista jeste u svom iskustvu.
Kako sam Rodžers kaže:
„Biti ono što jesi znači naći sklop i red koji leži u osnovi,otkrivaš sklad i jedinstvo u sopstvenim aktualnim osećanjima i reakcijama umesto da stalno potireš svoje iskustvo.“Zamisao procesa psihoterapije
Interesujući se za nepromenljive aspekte promene ličnosti,Rodžers je sebi postavljao razna pitanja,od kojih je svakako najvažnije: „Koji je to proces kroz koji se promene ličnosti zapravo odvijaju? Shodno tome,pokušao je da predstavi proces u kojem se ličnost menja kroz sedam uzastopnih stadijuma prolazeći kroz kontinuum koji je nazvao ukrućenost-opuštenost.
Prolazeći kroz ove stadijume,samo ćemo ukratko navesti najvažnije odlike svakog od njih.Prvi stadijum
Nema želje za promenom. Postoji otpor da se govori o sebi. Ne prepoznaju se i ne poseduju osećanja ni sopstvena značenja. Bliski i i ovoreni odnosi smatraju se opasnim. Osoba ne prepoznaje i ne uviđa nikakve probleme. Postoji mnogo prepreka u opštenju sa samim sobom.
Drugi stadijum
Izražavanje tema koje nisu o sebi postaje instančanije. Problemi se opažaju,ali izvan sebe. Ne oseća se sopstvena odgovornost za probleme. Osećanja se opisuju kao tuđa,a ponekad i kao objekti iz prošlosti. Osećanja se mogu izraziti,ali se ne prepoznaju kao takva,ili bar ne kao vlastita.
Treći stadijum
Izražavanje o sebi kao objektu postaje slobodnije i instančanije. Doživljaji u vezi samog sebe prikazuju se kao objekti. Javljaju se izrazi o sebi kao o odrazu nečeg što prvenstveno postoji u drugima. Osećanja se vrlo malo prihvataju,jer su za klijenta još uvek na neki način, neprihvatljiva. Javlja se prepoznavanje protivrečnosti u doživljavanju. Sopstvene odluke često se vide kao beskorisne.
Četvrti stadijum
Klijent opisuje neka osećanja iz skupa „ne-sad-prisutnih“. Povremeno se osećanja ispoljavaju kao da provaljuju sama od sebe,protivno volji klijenta. Dolazi do izvesne gipkosti u načinu opisivanja doživljaja. Otkrivaju se poneki lični konstrukti i konačno dolazi do uviđanja da su to konstrukti;počinju da se postavljaju pitanja o njihovoj valjanosti. Javlja se zabrinutost zbog protivrečnosti i neslaganja između samog sebe i sopstvenog iskustva. Klijent se polako,i pored toga što bliski odnosi izgledaju opasno,upušta u rizik i u maloj eri ostvaruje veze na osnovu osećanja.
Peti stadijum
Osećanja se slobodno izražavaju onako kako se javljaju u tom trenutku i tek što nisu u potpunosti doživljena. Doživljavanje je opušteno,ali se događa sa malim odlaganjem. Način građenja iskustva postaje dosta rastegljiv. Raste prihvatanje samoodgovornosti za probleme sa kojima se suočava i briga o tome kako uspeva. Mnogo su slobodniji dijalozi u samom
sebi,dolazi do poboljšanja u opštenju sa samim sobom,odnosno do smanjenja zakočenosti.
Šesti stadijum
U ovom stadijumu nema više „problema“,ni spoljašnjih ni unutrašnjih. Klijent subjektivno proživljava jednu fazu svog problema koji više nije objekat i svoje iskustvo. Neposredno se doživljavaju osećanja koja su kao proces bila zakočena i pokreću se do potpunog ostvarivanja.
Protivrečnosti između doživljenog i svesti se živopisno proživljavaju u trenutku kada iščezavaju pretvarajući se u slaganje.
Sedmi stadijum
Razvija se osnovno poverenje u svoje sopstvene procese. Nova osećanja se doživljavaju neposredno i o njihovom doživljavanju se može jasno misliti. Sopstveno ja postaje sve više jednostavno subjektivna i refleksivna svest o doživljavanju. Opštenje sa samim sobom je jasno. Doživljava se mogućnost stvarnog izbora između novih načina života.
Ovaj proces dovodi do toga da se pokrenu zakočena osećanja. Ovaj proces takođe obuhvata i promene u načinu doživljavanja. Uključuje i promenu od nepodudarnosti ka podudarnosti. Kao što se može videti,uključuje i promenu u načinu i u meri do koje je pojedinac u stanju i želi da saopštava sebi,kao i postizanje gipkosti u načinu poimanja doživljaja.
Ovaj proces predstavlja predstavlja kretanje od krutosti do momenata koji se u terapiji mogu uhvatiti u proticanju,jer su svi elementi i apekti neraskidivo isprepletani. Ono što je najznačajnije,to je da osoba sama u toku ovog procesa postaje zapravo jedan integrisani proces stalne promenljivosti.
ZaključakPsihoterapija može biti jedno od najfinijih sredstava za kontrolu jedne osobe nad drugom. Terapeut može uticati na pojedinca i neosetno ga oblikovati. Razvoj do koga dolazi u terapiji usredsređenoj na klijenta predstavlja „uzbudljiv nagoveštaj onoga što nauka o ponapanju može da učini u ostvarivanju prethodno istaknutih vrednosti.
Kao što je rečeno,cilj svakog pojedinca jeste da postane on sam (self).
Na kraju,u čoveku postoji samo čovek i nijedna osoba se ne bi trebala plašiti toga da bude „samo čovek“. Jer,kada svest,čovekova jedinstvena sposobnost funkcioniše tako slobodno i potpuno onda otkrivamo da pred nama nije zver koje bi trebalo da se plašimo ili kontrolišemo,već „organizam sposoban da zahvaljujući izvanrednoj integrativnoj sposobnosti centralnog nervnog sistema,postigne uravnoteženo prilagođeno ponašanje,kojim pospešuje i obogaćuje i sopstvenu ličnost i ličnost drugih,ponašanje koje je proizvod svih tih elemnata svesti.“ (Rodžers)„BUDI VERAN SAMOM SEBI.“
(Šekspir)
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi