HABZBURŠKA MONARHIJA Za vreme bezvlašća u Nemačkoj 1246, Austriju je prisvojio češki kralj Otakar II, koji je proširio vlast na vojvodstvo Štajersku, Korušku, Kranjsku, Furlaniju i Istru. U sukobu sa novoizabranim nemačkim carem Rudolfom II Habzburgom, pretrpeo je poraz na Moravskom polju 1276. i Austriju morao ustupiti Habzburgovcima; tako je ona postala nasledno vojvodstvo porodice Habzburg, čime je udaren temelj budućoj Habzburškoj monarhiji. Prodiranje Turaka u srednju Evropu i druge okolnosti učinile su da su feudalni sabori Mađarske i Hrvatske tokom XVI veka izabrali Habzburgovce za svoje kraljeve, pa se u srednjoj Evropi formiralo Austrijsko carstvo, sastavljeno od raznih zemalja i naroda, a pod hegemonijom austrijske feudalne aristokratije. Habzburgovci koji su od XV veka do 1806. bili i nemački carevi, težili su apsolutizmu da bi preko čvrste vladarske vlasti osvojili za feudalce još veće posede i privilegije na račun naroda kome su povećavane feudalne obaveze. Ove težnje izazvale su najpre otpor seljačkih masa, koje su želele da se oslobode feudalnog ugnjetavanja. Bilo je više seljačkih ustanaka u Mađarskoj; buna Pere Segedinca u Vojvodini, a zatim neaustrijskog plemstva (zavera Zrinskog i Frankopana u Hrvatskoj i Ugarskoj 1671, Tekelijina buna u Ugarskoj 1672-86, i dr.) Težilo se odcepljenju teritorija od Habzburgovaca. Sve je ugušeno u krvi.
Na Bečkom kongresu 1815, povratila je zemlje koje je izgubila za vreme Napoleonovih ratova, i sa Rusijom i Pruskom postala vodeća sila u Evropi. U prvoj polovini XIX veka počinje u Habzburškoj monarhiji jači razvitak kapitalističke privrede, a uz to se snaži radnička klasa, koja ističe zahteve za ustavnošću i drugim liberalnim reformama. Paralelno sa ovim procesom rađa se i radnička klasa, naročito u Austriji; u početku su borbe za reforme.
Kako je Habzburška monarhija bila u pravom smislu «tamnica naroda», revolucionarni pokreti 1848-49, iz temelja su potresli Austrijsko carstvo. Revolucija je najpre planula u Beču, zahvaljujući radnicima, zanatlijama i studentima koji su se borili na barikadama. Zbačen je Meternihov policijski režim i obrazovana liberalna vlada, koja se odmah pokazala neprijateljski raspoložena prema radništvu.
Posle revolucije u Beču, počeo je rat za oslobodjenje i ujedinjenje Italije, čiji je severni deo bio od Bečkog kongresa pod Austrijom. Revolucionarno vrenje zahvatilo je Češku, Hrvatsku, Vojvodinu. U Mađarskoj izbija revolucija pod vodstvom L. Košuta. Postavljeni su zahtevi za ukidanje kmetstva i feudalnih obaveza, za nacionalnu autonomiju i odcepljenje, no svi su pokreti bili ugušeni zahvaljujući kolebljivom držanju buržoazije, neprijateljskom držanju plemstva i Klera prema revoluciji i vojnoj intervenciji feudalne Rusije. Rusija je svojim trupama ugušila mađarsku revoluciju, tada najopasniju za Austrijsko carstvo. Jedini pozitivan bilans revolucije bio je taj što je ustavotvorna skupština Carstva donela odluku o ukidanju feudalnih obaveza, uključujući i vezanost seljaka za zemlju. Apsolutizam je ostao, političkih sloboda i nacionalne autonomije za neaustrijske teritorije nije bilo.
U ovakvim uslovima sa nezadovoljnim i porobljenim narodima Habzburška monarhija nije mogla da izbegne teške poraze u borbama za ujedinjenje Italije i Nemačke (1859. kod Mađente i Solferina u ratu sa Francuskom i Italijom, a 1866. kod Sadove u ratu s Prusima). Ovi porazi produbili su krizu i naterali bečki dvor da traži rešenja za preuređenje Monarhije, čuvajući pri tom u najvećoj meri staro stanje. Najpre je učinjen pokušaj s federativnim uređenjem (Oktobarska diploma 1860.), a zatim s preuređenjem na bazi centralizma (Februarski patent 1861.). Kad su ovi pokušaji propali uglavnom zbog otpora austrijskog i mađarskog plemstva, došlo je do preuređenja na bazi dualizma 1867, po kome su vlast i teritorije u Monarhiji podeljene između Austrije i Mađarske. Od tada se Austrijsko carstvo naziva Austrougarska ili Dvojna monarhija.
Paralelno s liberalnim i nacionalnim pokretom, čiji je nosilac bila buržoazija i sve većim razvitkom industrije, snažio je i radnički pokret.
Da bi se odbranila od revolucionarnih nacionalnih pokreta, Austrougarska je 1879. stupila u agresivni savez s Nemačkom. Posle toga došli su agresivni potezi u osvajanju novih teritorija na Balkanu.
Padom Otomanskog carstva, pala je i Austrougarska.

1. HABZBURGOVCI OD XIII DO XVI VEKA

Habzburgovci su bili jedni od vladajućih kuća u Evropi: vladari Austrije (kao vojvode 1282-1453, kao nadvojvode 1453-1804 i kao carevi (1804-1918), vladari Ugarske (1437-1439, 1444-1457, 1526-1918), vladari Bohemije (Češke) (1437-1439, 1453-1457, 1526-1618, 1621-1918), vladari Španije (1516-1700), vladari Portugalije (1580-1640), i kao vladari Sveti Rimski Carevi nekoliko vekova do 1806. godine. Njihovo ime potiče iz švajcarskih Habichtsburg (zamak Hawk), porodično mesto u 12 i 13 veku kod Habzburg, Svajcarska.
Zemlje Habzburga nisu bile država nego zbir naslednih poseda. Habzurzi su bili zemljoposednici, neki nesposobni, neki lakomi i gramzivi, ali svi rešeni da izvuku najveću moguću dobit od svojih zakupaca i tako stvore od sebe evropsku veličinu. Habzburzi su od jezuita naučili šta su strpljenje, prepredenost i javne predstave, ali od njih nisu mogli da se nauče iskrenosti i kreativnosti.
Habzburzi vode poreklo od Guntrama koji se pominje u 10 veku. Guntramov čukununuk (peto koleno) Oto II prvi je upotrebio prezime Habzburg. Otoov potomak Rudolf I krunisan je za Svetog rimskog cara 1273. godine. Iste godine postao je kralj cele Austrije. Otokar, kralj Bohemije nije želeo da dođe na krunisanje i odbio je da prihvati Rudolfa kao kralja. Posle stupanja na presto, kralj Rudolf počeo je da se priprema za rat. Počeo je aranžiranje za venčanje svojih kćeri kao moćno dinastičko oružje ito je dokazano kao dobro oružje za povećavanje teritorija Habzburške dinastije. Udao je jednu od svojih kćeri za vojvodu od Bavarske, drugu za vojvodu od Saksonije, dok je treća bila zaručena za kralja Ugarske. Sada kada je imao saveznike na moćnim mestima, krenuo je protiv Otokara i pobedio ga izvan Beča 26. avgusta 1278. Otokar je uhvaćen i pogubljen. Rudolf je udao svoju četvrtu ćerku, Gutu, za Otokarovog sina Vensela II koji je bio ograničen na Bohemiju. Austrijske zemlje koje su bile oduzete od kralja Bohemije su date Rudolfovim sinovima, a familija je nastavila vladavinu Svetim rimskim carstvom vekovima. Njemu je namenjeno da bude najsnažniji car jugozapadne Nemačke. Oto, veliki grof (margrejv) od Burgundije takođe je odbio da prihvati Rudolfa za kralja. Rudolf je sa svojom vojskom krenuo na Bezankon. Kada su ljudi videli veličinu Rudolfove vojske, predali su se i iskazali su odanost Rudolfu. Zauzeo je Turingiju koja je bila u haosu. Doneo je red i zakon u skupštini Erfurta 1289. godine. Rudolf je znatno povećao moć svojoj porodici. Rudolf I umro je u Erfurtu 15. jula 1291. Nasledio ga je njegov sin Albert I koji je vladao od 1298 do 1308. Bio je realista. Rođen je sa borbenim duhom što ga je svrstalo u red najvećih moćnih lidera i temperamentne osobe u vladavini Habzburga.
Posle smrti cara Rudolfa, plemići, plašeći se Albertove moći izabrali su za cara Adolfa od Nasau-Vajlburg. Nije ga napustila nada za presto, i 1298. godine je izabran za Nemačkog cara od strane nekoliko prinčeva, koji su bili nezadovoljni vladavinom cara Adolfa. Odlučujuća bitka između dvaju careva odigrala se u Golhajmu blizu grada Vormsa, gde je Adolf poražen i pogubljen, a Albert se pomirio sa novim izborom. Za cara je izabran u Frankfurtu 27. jula 1298. godine, a krunisan je u crkvi Aix-la 24. avgusta 1298. godine. Oženio se Elizabetom, kćerkom Majnhard IV, grof od Gorca i Tirola, koja mu je rodila šest sinova i pet kćeri. Nastojao je da odigra najvažniju ulogu na evropskoj sceni. Bio je sklon da izvrši pritsak na Francusku oko burgundijske granice, ali odbijanje pape Bonifacija VIII da prizna njegov izbor navelo ga je da promeni politiku, i 1299. godine, sklopljen je sporazum između Alberta I i francuskog kralja Filipa IV, po kojem je Rudolf, sin nemačkog cara, trebao da oženi Blanš, kćerku francuskog kralja. Nije mu uspeo pokušaj da osvoji Holandiju i Ziland, posle smrti grofa Džona I 1299. godine, ali 1306. godine osigurao je krunu Bohemije za svog sina Rudolfa posle smrti kralja Venceslava III. Takođe je obnovio zahtev na presto Turingije, a umešao se i u spor oko nasleđivanja ugarskog prestola. Njegov napad na Turingiju se završio porazom u Luki 1307. godine, i iste godine, smrt sina Rudolfa slabi njegovu poziciju u istočnoj Evropi. Bio je na putu da uguši pobunu u Svabiji kada je ubijen 1. maja 1308. godine, od strane nećaka Džona.
Posle smrti cara Alberta I na presto Svetog rimskog carstva dolazi dinastija Luksemburg, čija vladavina traje do 1437. godine.
Dinastija Habzburg se ponovo vraća na presto Svetog rimskog carstva 1437. godine ustoličenjem Alberta V, koji je nakon krunisanja postao Albert II. On je dobio i položaj kralja Bohemije i Ugarske. Posle smrti Alberta II na presto Ugarske dolazi Vladislav I Jagelonac (1440). Međutim 1444. godine Vladislav I je poginuo u bici kod Varne i plemići su na presto doveli četvorogodišnjeg Ladislava V, sina Alberta II. Ladislav je rođen posle očeve smrti pa je prozvan Ladislav V Posthumus. Na presto Bohemije Ladislav V je došao 1453. godine. Umro je iznenada 1457. godine pripremajući se za venčanje sa Magdalenom, kćerkom francuskog kralja Karla VII. Posle smrti Ladislava V na presto Ugarske dolazi Matija Korvin iz dinasije Hunjadi, a posle njega dolazi dinastija Jagelonaca koji vladaju do Mohačke bitke (1526).
Na prestolu Svetog rimskog carstva Alberta II je nasledio njegov rođak Frederik III. Godine 1446. ušao je u bečki konkordat sa svetom stolicom, koji je ostao na snazi do 1806. godine i učvrstili prijateljstvo između Habzburga i Vatikana. Frederik je bio poslednji car koji je krunisan u Rimu 1452. godine od strane pape Nikole V. Sprečio je reformu Svetog rimskog carstva u tom vremenu istovremeno i mogao je otvoreno da se suprostavi biračima za izbor drugog kralja. Njegova politika bila je jedva spektakularna, ali uvek uspešna. On je bio tutor svom luckastom nećaku Ladislavu V Posthumusu. Kada je Ladislav umro 1457. godine, Habzburzi su izgubili dosta od svoje zemlje. Na mnogim građevinama iz vremena vladavine Frederika III urezani su inicijali: A E I O U, pet samoglasnika. Neki ljudi misle da oni znače "Austria Erit in orbe ultima"-"Austrija će nadživeti sve druge na svetu". Neke od tih se mogu videti danas.
Najbolja stvar koju je Frederik uradio za Austriju bila je ženidba njegovog sina Maksimilijana I sa Marijom kćerkom burgundijskog vojvode Karla. Shvatio je ako Habzburzi žele napredak, oni moraju da se vežu za neku jaku porodicu. To je donelo kući Habzburga Holandiju i veliki deo Burgundijske zemlje i Austriju pretvorili u evropsku silu. Godine 1486 abdicirao je u korist sina Maksimilijana I. Preselio se u Linc gde je mogao da uživa u svojim hobijima-alhemiji i botanici. Frederik je umro od neuspelog pokušaja amputiranja leve noge.
Maksimilijan je bio pravi čovek renesanse. Bio je izuzetno religiozan čovek. Govorio je sedam jezika. Imao je izvrstan smisao za humor. Voleo je fizičke vežbe. Rat je odigrao veliku ulogu u njegovom životu. U toku 25 godina, vodio je 40 bitaka. Njegov idealizam i krstaški duh dodeljeno mu je zvanje "Poslednji vitez". Marija i Maksimilijan su se preselili u Holandiju. Deset meseci posle njihovog venčanja, dobili su sina Filipa. Postao je poznat kao Filip od Kastilje. Maksimilijan je znao kakva su moćna oružja bila dinastička venčanja i bio je zabrinut za venčanja svoje dece. Ponekad deci su još pre rođenja nalazili prosca. Habzburška linija se deli na špansku i austrijsku. Filipov sin Karl oženio se iberijskom naslednicom Izabelom od Portugala. Godine 1490. Maksimilijan je zadobio Tirol (gornji deo Italije) i to mu je postalo najomiljenije mesto za boravak.
Sklopio je mir sa Francuskom u Trentu. Francuska osvajanja u gornjoj Italiji bila su priznata 1501. godine. Godine 1505. Maksimilijan je osetio da bi mogao da reformiše Sveto rimsko carstvo. Preuzeo je titulu cara bez krunisanja. Papa Julije II potvrdio je činjenicu da nemački kralj od sada postaje automatski Sveti rimski car. Godine 1509. bilo je progonstvo Jevreja u Nemačkoj. Preobraćeni Jevrejin Johan Fefer primio je ovlašćenje od Maksimilijana da konfiskuje i uništi sve jevrejske knjige, posebno Talmud. Oko 1511. godine osnovao je Svetu ligu sa Spanijom, Engleskom i sa papom protiv Francuske. Sporazum je prozvan Mehlinov sporazumom. Dogovoreno je da se osvoji Francuska. Ovaj rat trajao je sve do poraza Francuza u bici kod Spura 1513. godine.
Maksimilijan je potpisao Bečki mir 1515. godine sa Sigismundom od Poljske i Vladislavom od Ugarske. Time je povezano zajedničko nasleđivanje Habzburgovaca i Jagelonaca.
Tokom 1517. godine Maksimilijan je krunisao Uliriha fon Hutena kao "Kralja pesnika".
Londonski mir 1518. godine između Engleske, Francuske, Maksimilijana, pape i Spanije je zaveštan od kardinala Volseja.
Maksimilijan I je umro 12. januara 1519. godine u Insbruku, u Tirolu. Njegov unuk Karl I od Spanije postao je Sveti rimski car kao Karl V.

2. PRILIKE U EVROPI U XVI VEKU

Posle pogibije Lajoša Jagelonca kod Mohača 1526. godine, češko plemstvo je za kralja izabralo austrijskog nadvojvodu Ferdinanda Habzburškog, a mađarski i hrvatski staleži su se podelili između dva pretendenta: Ferdinanda i Jovana Zapolje. Polazeći od odluka sabora iz 1505. godine - prema kojima se, posle smrti Vladislava II, za kralja ne može birati stranac i da će se plemstvo, u slučaju oružanog napada stranog pretendenta, zajednički odupreti takvom pokušaju - mađarsko srednje i niže plemstvo i neki uticajniji baroni podržali su šuraka poljskog kralja Sigismunda Jagelonca, jednog od najbogatijih barona Mađarske, erdeljskog vojvodu Jovana Zapolju. Državni sabor u Sekešfehervaru je 10. novembra 1526. izabrao i krunisao za kralja Jovana Zapolju.
Drugi pretendent na presto bio je Fredinand Habzburški. On je polagao pravo na mađarski presto na osnovu mirovnog ugovora između Jagelonaca i Habzburga iz 1491. godine, dinastičkih ugovora iz 1506. i 1515, prema kojima, u slučaju izumiranja muške loze jedne od te dve dinastije, njihove posede nasleđuje druga ugovorna strana. Pošto je Ferdinand u Češkoj već bio izabran za kralja, njegove pristalice u Mađarskoj smatrale su da bi se tim izborom mogla uspostaviti već tradicionalna mađarsko - češka personalna unija. U prilog njegovom izboru išla je i činjenica da je Lajoševa udovica poticala iz kuće Habzburga. Posle Mohačke bitke oko nje su se okupljale Ferdinandove pristalice. Polazeći od toga, manjina mađarskog plemstva, pre svega baroni predvođeni palatinom Ištvanom Batorijem, na saboru u Požunu 17. decembra 1526, izabrala je Ferdinanda za kralja.
U cilju razrešenja nastalog spora između dva kralja i sprečavanja građanskog rata, Zapolja je ponudio da se oženi udovicom Lajoša II, habzburškom princezom Marijom, i zaključi savez sa Habzburzima, ali je odbijen. U momentu izbora Ferdinanda za kralja njegova vlast se ograničavala samo na nekoliko gradova u zapadnoj Mađarskoj i na posede njegovih pristalica. U tim okolnostima veliku važnost je imala činjenica da je Karlo V, umesto pomoći u borbi protiv Osmanskog carstva, obezbedio nemačke trupe Ferdinandu za borbu protiv kralja Jovana I. Uz pomoć te vojske Ferdinand je, tokom 1527. i 1528, uspeo da protera Zapolju u Erdelj, odnosno Poljsku, i da se kruniše za kralja (3. novembra 1527.). Zapolja je, uz podršku poljske i francuske diplomatije, pridobio turskog sultana, te je krajem januara 1528. u Carigradu zaključen tursko - mađarski savez, prema čijim odredbama je Sulejman I priznao Jovana I za jedinog vladara Mađarske. Cena sporazuma bilo je priznavanje turskog protektorata. Uz pomoć poljskih, srpskih i turskih odreda i svojih mađarskih pristalica, Zapolja je tokom 1528. i 1529. ponovo zavladao velikim delom zemlje. Građanski rat, koji je sa promenljivom jačinom trajao do Vardarskog mira 1538. godine (Varad ili Nađvarad, Oradea, Rumunija), štetio je obema stranama, a koristio je samo Osmanskom carstvu.
Kralj Jovan se tokom turskog pohoda 1529. godine razočarao u Portino savezništvo i shvatio da se na nju ne može oslanjati u postizanju svojih političkih ciljeva: Mehmed - beg je, prekršivši svoju zakletvu, pustošio severozapadnu Mađarsku, a ne Austriju i Moravsku. S druge strane, Ferdinand I je uvideo da ne može naneti odlučujući poraz svom protivniku. Svesni nastale opasne situacije, oktobra 1530. u Poznanju su započeti pregovori između predstavnika obojice kraljeva. Pošto nijedan od njih nije želeo da se odrekne kraljevske titule, zaključeno je samo jednogodišnje primirje. Slično njima, mađarski velikaši, pristalice i jednog i drugog kralja, 1531. i 1532. godine okupili su se na "saborima bez kralja" kako bi razrešili nastale suprotnosti. Teritorije pod vlašću Ferdinanda I savremenici su sve češće nazivali Zapadnom, a Zapoljine teritorije Istočnom Mađarskom, da bi se ti nazivi u drugoj polovini veka promenili u Kraljevinu Mađarsku i Kneževinu Erdelj.
Posle primirja 1530/1531. godine diplomatski kontakti između Ferdinanda I i Jovana I su i dalje održavani, što je dovelo do zaključivanja novog kratkotrajnog primirja 1532. i ulaska nemačko - rimskog cara Karla V u pregovore 1535. godine. On je podržavao ideju izmirenja kraljeva, jer je mir i ujedinjenje mađarskih oblasti pod vlašću jednog kralja smatrao preduslovom šire protivturske akcije. Prema njegovim zamislima, u poduhvatu bi, pored Nemačkog carstva, učestvovali Francuska, papa i Mletačka republika. Sazrevala je ideja da se Jovan I odrekne svojih prava i prizna Ferdinanda za jedinog kralja Mađarske. Karlo V je, u cilju ostvarenja ovog projetka, 1536. godine poslao u Mađarsku svog izaslanika, nadbiskupa grada Lunda Johana Vezea. Sa Zapoljom je pregovarano gotovo pola godine, bez Ferdinandovog znanja. Kasnije su pregovori držani u tajnosti čak i od Ferdinandovih savetnika i erdeljskih staleža.
Rezultat dugotrajnih i složenih pregovora bio je Varadski mir 1538. godine, kojim je zaključeno: da se Jovan Zapolja, Ferdinand I i Karlo V međusobno moraju odnositi kao braća; da Zapolja priznaje Ferdinanda za jedinog kralja Mađarske, ali da do svoje smrti zadržava vlast nad teritorijama koje u trenutku zaključivanja ugovora drži pod svojom kontrolom; da se posle objavljivanja zaključivanja mira Mađarski i Erdeljski sabor sazivaju na zajedničku sednicu na kojoj će biti izabran jedan palatin; da posle Ferdinandove smrti na presto Mađarske dolazi njegov sin, a ako ne bude imao sina, neko iz Karlovog roda, a ako ni on ne bi imao muškog naslednika, presto bi zauzeo Zapoljin naslednik, u slučaju da i on umre bez naslednika, mađarskim staležima se vraća pravo izbora kralja iz druge dinastije; da će porodica Zapolja biti materijalno potpuno obeštećena. Mirom je izvršeno i razgraničenje teritorija: zapadni delovi Mađarske, Hrvatska i Slavonija došle su pod Ferdinandovu vlast, a Erdelj pod vlast Jovana I, dok su nad ostalim teritorijama zadržali kontrolu njihovi gospodari prema zatečenom stanju.
Zbog opasnosti od turske odmazde, Varadski mir držan je u tajnosti, a javno je zaključeno samo primirje. Ugovorne strane su se sporazumele da će mir proglasiti car Karlo V kada oceni da su vojne i političke prilike povoljne. Porta je saznala za pregovore, ali ne i za pojedinosti zaključenog mira. Spremala se na odmazdu.
Sprovođenje Varadskog ugovora teklo je sporo i ne bez problema. Jovan I nije odustao od ugovora ni posle ženidbe poljskom princezom Izabelom. Međutim, Zapolja je doživeo neprijatno iznenađenje. Ferdinand I je 1539. godine obavestio Sulejmana I o ugovoru. Uspeo je da postigne samo šestomesečno primirje, a odnosi sa Zapoljom i njegovim pristalicama ponovo su se zaoštrili.
Pošto su na ovaj način pokušaji dvojice kraljeva za ujedinjenje zemlje dospeli u ćorsokak, mađarski staleži su preuzeli inicijativu: Ferdinandove pristalice su zahtevale od kralja da, zajedno sa Jovanovim pristalicama, razmotri mogućnosti za opstanak i jedinstvo zemlje - ali je Ferdinand odbio taj predlog. Kralj Jovan, međutim, nije imao prilike da odgovori na sve te teške izazove, jer je umro 22. jula 1540. godine, deset dana posle rođenja sina. Na samrtničkoj postelji opominjao je svoje savetnike da ne biraju kralja iz habzburške dinastije.
Prvobitni strateški cilj Porte bio je zauzimanje Mađarske u celini, kako bi poslužila kao baza za dalja osvajanja Nemačko - rimskog carstva, kao najmoćnije sile hrišćanskog sveta i nosioca ideje univerzalnog carstva. Kada je Ferdinand došao na mađarski presto, Sulejman je u dva velika pohoda (1529. i 1532.) pokušao da osvajanjem Beča zagospodari Mađarskom i slomi moć Habzburga. Pokazalo se, međutim, da on nije mogao da pokori Mađarsku, a kamoli da osvoji Nemačku ili celu Evropu.
Pristalice kralja Jovana I uspele su da za kralja bude izabran Jovanov tek rođeni sin Jovan Zigmund, a da za njegove staratelje budu imenovani varadski biskup, komornik i najbliži kraljev savetnik Đorđe Martinuci, Balint Terek i tamiški župan Petar Petrović, rođak Jovana Zapolje. Iskoristivši političku nesigurnost nastalu smrću Jovana Zapolje, Ferdinand I je političkim i vojnim sredstvima pokušao da zavlada Istočnom Mađarskom, ali je doživeo neuspeh. Glavna ličnost u političkom životu Erdelja posle Zapoljine smrti, Đorđe Martinuci, uspeo je kod Porte da isposluje priznanje nasleđivanja kraljevske titule za Jovana II. Ferdinand to nije hteo da prizna i opseo je Budim. Martinuci je po svaku cenu želeo da zaštititi prava Jovana Zigmunda, te je u pomoć pozvao sultana Sulejmana I. Bila je to kobna greška, jer Sulejman, posle pobede nad Persijom, više nije razmišljao o ujedinjenju Mađarske pod svojom vlašću, već o njenom potpunom zaposedanju i rasparčavanju. Sultan je zaista oterao nemačke trupe, ali je na godišnjicu Mohačke bitke 1541. opseo Budim. Turska vojska je okupirala oblast oivičenu gradovima Pečuj, Estergom i Segedin i kao klin se zabila između zapadnog i istočnog kraljevstva. Zemlja se za 150 godina raspala na tri dela. Ubrzo su na zaposednutim teritorijama osnovani Budimski pašaluk i organi osmanske vlasti. Sultan je prihvatio Jovana Zigmunda kao svog sina, darovao mu istočni deo Kraljevine i dozvolio da se sa kraljicom Izabelom vrati u Erdelj. Prema sultanovoj želji, Ištvan Verbeci ostao je u Budimu kao vrhovni sudija Mađara, ali je iste godine umro. Kružile su glasine da ga je otrovao budimski paša. Balint Terek je zatočen. Martinuci je, zadržavši za sebe dostojanstva regenta, kraljevskog rizničara, vrhovnog sudije i biskupa Velikog Varada, upravljao unutrašnjim i spoljnim poslovima Erdelja.
Tursko zaposedanje Budima izazvalo je burne reakcije, ne samo u zemlji već i u inostranstvu, pa je 1542. godine vojska od 55.000 carskih i mađarskih vojnika, predvođena brandenburškim markgrofom Joakimom, krenula da ga povrati. Međutim, doživela je neuspeh. Uviđajući nedovoljnost svojih snaga za savlađivanje Osmanlija, Karlo V i Ferdinand I su 1547. sa sultanom zaključili primirje na pet godina. Staviše, Ferdinand I je prihvatio obavezu da Porti plaća redovni godišnji danak za posedovanje teritorija, odnosno za osiguranje od turskih napada. Ovu svoju obavezu habzburški vladari su ispunjavali sve do Žitvatoročkog mira 1606. godine.
Pokušavajući da stvori uslove za povraćaj Budima i uspešnu borbu protiv Osmanskog carstva, Đorđe Martinuci se još 29. decembra 1541. sporazumeo sa Ferdinandom, predao mu je krunu svetog Stefana i izjavio da je, uz materijalno zbrinjavanje, Jovan Zigmund spreman da mu preda i Erdelj. Mada je svoju ponudu više puta ponovio, Ferdinandu je bilo potrebno deset godina da pripremi poduhvat. Odredbama ugovora zaključenog u Njirbatoru sa kraljem Ferdinandom 1549. godine, Jovan Zigmund se odrekao mađarskog prestola i kraljica Izabela i Jovan II su se 1551. godine povukli iz Erdelja u kneževinu Opeln. Vlast u Erdelju je, u ime Ferdinanda I, preuzeo general Đanbatista Kastaldo, sa carskom plaćeničkom vojskom od 6.000 do 7.000 vojnika. Martinuci je od Ferdinanda I tražio pojačanje i, da bi dobio u vremenu, poveo je pregovore sa Turcima. Bojeći se izdaje, carski general Kastaldo je, uz Ferdinandovu prećutnu saglasnost, naredio da se Martinuci ubije. Ubistvo kardinala izazavalo je revolt Papske kurije i evropskih vladarskih dvorova, te je Sveta stolica pokrenula istražni postupak protiv Ferdinanda, ali je donela oslobađajuću presudu.
Sporazum sa Ferdinandom i slanje habzburške vojske u Erdelj izazvali su veliki turski pohod na Erdelj, a kasnije i na druge mađarske oblasti. U teškim ratovima, koji su trajali od 1552. do 1556. godine, Osmanlije su uspele da osvoje prostrane oblasti između Tamiša i Tise (kasniji Banat), a od jakih tvrđava Temišvar i Solnok. Ferdinand I nije imao dovoljno moći da pod svojom kontrolom duže zadrži Erdelj i njemu pripojene oblasti. Zbog toga su erdeljski staleži, posle četvorogodišnje Ferdinandove vlasti, pristali da se vrate pod tursko sizerenstvo i 1556. godine su pozvali u zemlju kraljicu Izabelu i kralja Jovana Zigmunda.
Za Portu su prednost imala osvajanja na zapadu, a ne okupacija Erdelja, te je, posle povratka Jovana Zigmunda na vlast, umesto da ga kazni zbog nevernosti, Sulejman Veličanstveni priznao Zigmunda za zakonitog kralja Erdelja i Mađarske i garantovao je Erdelju šire političke slobode od onih koje je imao u vreme Jovana Zapolje. Posle tih događaja vlast Jovana Zigmunda je pre ličila na vlast evropskog suverena nego sultanovog namesnika.
Posle rešavanja političkih odnosa s Osmanskim carstvom ostalo je otvoreno pitanje međusobnih odnosa Zapadne i Istočne Mađarske, odnosno Jovana II i Ferdinanda I, kao i pitanje granica između teritorija pod njihovom vlašću. Narednih deset godina trajale su borbe duž Tise za utvrđivanje granica dveju mađarskih država, ali Habzburzi nisu uspeli da prošire svoju vlast na Erdelj sve do Bečkog rata (1683). Jovan Zigmund je preko varadskog kapetana Ištvana Batorija (kasniji poljski kralj) otpočeo pregovore sa Bečom. Smatrao je da bi za okončanje bezuspešnog ratovanja bilo prihvatljivo njegovo odricanje od kraljevske titule i formalna podele Kraljevine Mađarske na dva dela. Dok je Batori vodio pregovore u Beču, Sulejman Veličanstveni je 1566. godine sa velikom vojskom krenuo na Beč. Da bi se opravdao zbog veza sa Bečom, Jovan Zigmund je pošao na poklonjenje sultanu u Zemun. Sulejman se prema njemu poneo blagonaklono: ponovo ga je usvojio za sina i obećao njemu i njegovim naslednicima zaštitu nad Erdeljom.
U pohodu 1566. godine osmanska vojska je napadala u tri pravca: prema severu Mađarske, u pravcu Sigeta i prema Đuli. Važna tvrđava Đula se predala posle četrdeset tri dana teške opsade. Na zapadnom ratištu svojom herojskom odbranom Sigeta i junačkom pogibijom pročuo se Nikola Zrinski. Sultan je umro za vreme opsade. Zbog njegove smrti i činjenice da se, zbog duge opsade Sigeta, ratovanje odužilo, pohod je morao biti prekinut. Beč se spasao još jednom ali, zbog gubitka ključnih tvrđava Siget i Đula, prostrane oblasti Mađarske i Hrvatske pale su pod osmansku vlast, te se granica protezala linijom od Save preko Čazme, južno od jezera Balaton, na severu preko Estergoma do Fileka (današnja Slovačka) i odatle u pravcu jugoistoka ispod Jegra prema Jenopolju, Lipovi, istočno od Vršca do Oršave i Turnu - Severina.
Sultan Selim II Pijanica nije mogao da ponovi vojne podvige svog oca, te je februara 1568. godine u Jedrenu zaključio mir sa carem Maksimilijanom II. Prema odredbama ovog mira, Maksimilijan II je priznao osmanska osvajanja iz 1551 - 1556. i 1566. godine i obavezao se na plaćanje godišnjeg danka od 30.000 zlatnih forinti. Ovim mirom okončani su ratovi za tvrđave vođeni od 1541. godine. Granične linije su se ustalile za duže vreme - na obe strane izgrađena je pogranična linija tvrđava i, umesto velikih pohoda i ratova, nastavljeni su stalni pogranični sukobi: od čarki manjih odreda do pohoda vođenih sa nekoliko hiljada ratnika, koji su 1593. godine prerasli u velik i dugotrajan rat.
Nedugo posle Jedrenskog mira, avgusta 1570, opunomoćenik Jovana Zigmunda, Gašpar Bekeš, zaključio je tajni ugovor sa carem Maksimilijanom I, kojim su za duže vreme rešeni državnopravni odnosi dveju mađarskih država. Prema Spejerskom sporazumu, Jovan Zigmund je, u svoje ime i u ime svojih potomaka, priznao Maksimilijana za starešinu hrišćanskog sveta i za zakonitog kralja cele Mađarske i odrekao se prava korišćenja titule izabranog kralja Mađarske; prihvatio je i princip da teritorije Kneževine Erdelj čine sastavni deo zemalja krune svetog Stefana. Za uzvrat, Ferdinand mu je priznao titulu kneza i obavezao se na poštovanje svih erdeljskih zakona donetih od 1526. godine, kao i svih privilegija stanovništva Erdelja i zatečenih posedovnih odnosa. Određivanjem granica Kneževine (obuhvatala je oko 100.000 km , od čega je sam Erdelj obuhvatao 59.000 km ) okončani su sukobi između Habzburga i Jovana Zigmunda. Određeno je da pravo na nasleđe Kneževine Erdelj imaju Jovanovi muški potomci, a da se, posle izumiranja dinastije Zapolja, Erdelj vraća pod vlast kralja Mađarske; ugovorne strane su se obavezale na međusobnu pomoć u slučaju osmanskog napada; Jovan Zigmund dobio je za ženu nećaku cara Maksimilijana I, Mariju Bavarsku. Spejerski ugovor je bio prvi međunarodni diplomatski sporazum koji je Erdelj i njemu pripojene oblasti (tzv. Parcijum) tretirao kao posebnu državu.
Bez obzira na činjenicu da do ujedinjenja Erdelja i Kraljevine Mađarske nije došlo ni posle smrti Jovana Zigmunda i bez obzira na tursko vrhovništvo, erdeljski kneževi su spremno priznavali vrhovnu vlast kralja Mađarske, kao i princip da je njihova država neodvojivi deo teritorija krune svetog Stefana. To ih, međutim nije sprečavalo da s vremena na vreme, pozivajući se na pravo otpora staleža kralju, ratuju protiv kralja Mađarske, tj. Habzburga. Tako je i naslednik Jovana Zigmunda, Ištvan Batori, odbranio Erdelj od habzburškog napada i čak se uspešno nadmetao sa Maksimilijanom u osvajanju poljske krune, postavši kralj te zemlje 1576. godine.
Osmanski pohodi 1551 - 1556. i 1566. i Spajerski sporazum su, u stvarnom i u formalnopravnom smislu, okončali cepanje Mađarske na tri dela započeto zauzimanjem Budima 1541. godine: na zapadu i severu nekadašnje jedinstvene kraljevine, od Jadrana do županije Satmar, nalazila se tzv. kraljevska Mađarska, pod neposrednom habzburškom vlašću, s administrativnim centrom u slobodnom kraljevskom gradu Požunu (Bratislava).
Dvadesetpetogodišnji period od Jedrenskog mira 1568. do 1591 - 1593. godine protekao je bez rata s Osmanlijama. Ipak, pogranične borbe su bile stalne: samo 1576. godine, zabeleženo je šezdeset većih turskih upada. Napadi su u periodu 1580 - 1590. bili čak češći. Cilj tih prodora bila je pljačka materijalnih dobara i otimanje ljudi za robove. Naravno, i hrišćanska strana je uzvraćala istom merom: redovni su bili prodori duboko na tursku teritoriju, a dolazilo je i do pravih bitaka sa po nekoliko hiljada vojnika na obe strane: 1587. godine Ferenc Nadašdi, sa mađarskom pograničnom vojskom, zauzeo je tvrđavu Terekopanj, zarobivši veliki broj Turaka, zajedno sa begom. Iste godine, pridruživši se trupama Đerđa Zrinskog i Boldižara Baćanjija, u otvorenoj bici pobeđena je ujedinjena vojska podunavskih turskih tvrđava. Na pobedu Zigmunda Rakocija u bici kod Siksoa (1588) budimski paša je sledeće godine odgovorio podvlašćivanjem nekoliko sela.
Mada je 1590. godine car Rudolf II obnovio Jedrenski mir sa Portom, diplomatskim krugovima postajalo je sve jasnije da se stiču uslovi za novi veliki rat s Osmanskim carstvom. Posle poraza turske flote u Lepantskoj bici 1571. godine u hrišćanskoj javnosti je živo opstajala misao o potrebi zajedničkog nastupanja protiv "iskonskog neprijatelja". Za razliku od habzburškog dvora, kralj Poljske Ištvan Batori je požurivao rat protiv Osmanskog carstva i početkom osamdesetih godina započeo diplomatske pripreme za stvaranje široke srednjoevropske protivturske koalicije u koju bi ušle Poljska, Češka, nemačke kneževine, austrijske nasledne pokrajine, Mletačka republika, Kraljevina Mađarska, Erdelj i rumunske kneževine. Pošto su, zbog iznenadne Batorijeve smrti, obustavljene dalje pripreme (1586), Poljska je, uz posredovanje Engleske, 1591. godine zaključila mir s Osmanskim carstvom.
Habzburško carstvo nije bilo dovoljno pripremljeno za rat: novčana pomoć koja mu je do Jedrenskog mira upućivana iz Nemačkog carstva, Spanije i od rimskog pape već duže vremena nije pristizala. Zbog oskudice novca i formalnog mira, tvrđave nisu održavane na pravi način, te je u trenutku izbijanja rata odbrambeni sistem bio prilično oronuo i neodgovarajuće opremljen municijom i vojskom. Ipak, upravo u pogledu ratne tehnike i načina ratovanja, sukob je doneo određene novine: bio je to prvi moderan rat na tlu Mađarske u kojem su korišćena savremena borbena sredstva, i to u velikim razmerama i sa savremenom organizacijom. Posledice novina ratovanja su se osetile i na bojištu: hrišćani su u pogledu tehničke opremljenosti vojske i taktike nadmašili osmansku vojsku, ali je tu prednost Osmansko carstvo uspevalo da nadoknadi brojnom snagom i dobrom snabdevenošću.
Do početka rata, koji je kasnije nazvan Petnaestogodišnjim ili Dugim ratom (1591 - 1606), došlo je gotovo neprimetno, prerastanjem dugogodišnjih pograničnih sukoba u rat međunarodnih razmera. Neposredan povod bio je niz napada bosanskog paše Hasana Predojevića na Bihać (zauzet 1592) i Sisak, odnosno njihovu širu okolinu 1591 - 1592. godine. Tokom te dve godine Turci su u Hrvatskoj i Slavoniji osvojili 26 tvrđava i zarobili 35.000 ljudi. Kada su hrišćani, pod vodstvom Ferenca Nadašdija i carskih generala Egenberga i Ojeršperga, leta 1593. godine naneli težak poraz višestruko nadmoćnim turskim trupama, sultan Murat III je iskoristio priliku da objavi rat caru Rudolfu II. Sultan je imao velike ciljeve: osvajanje Beča, slamanje moći Nemačkog carstva, kao i konačno osvajanje i prisajedinjenje Kraljevine Mađarske Osmanskom carstvu.
Početak ratnih operacija obeležen je značajnim osmanskim uspesima: pod vodstvom velikog vezira Sinana, zauzeti su Sisak, Vesprem i Varpalota. Međutim, kada je napadnuto mesto i tvrđava Tata, hrišćanska vojska je kao protivmeru opsela Sekešfehervar i, mada sam grad nije uspela da zauzme, 3. novembra 1593. porazila je kod Pakozda tursku vojsku koja je pohitala da deblokira tvrđavu. Ova pobeda, kao i pobeda kod Siska, imala je znatan psihološki efekat na dalje ratovanje, jer je razbijen mit o nepobedivosti Osmanlija. Tada se Dvorski ratni savet vratio ratnom planu Johana Ruebera, te je hrišćanska vojska, pod komandom zemaljskog sudije, grofa Mikloša Palfija, povela ofanzivu u zimu 1593/1594. i potukla Osmanlije kod Romhanja i Fileka, što je dovelo do povlačenja njihove vojske iz ostalih tvrđava u županiji Nograd.
Mada nije bila posredi prostrano oslobođena oblast, ipak je zimsko ratovanje 1593/1594. godine označilo prekretnicu u istoriji habzburško - turskih ratova. Od vremena Mohačke bitke prvi put se dogodilo da je vojska sa teritorije Mađarske prešla u napad i da je uspela da oslobodi celu jednu oblast od osmanske vlasti. Posle ove pobede redale su se druge: mađarska vojska je počela sa čišćenjem odbrambene oblasti pred Budimpeštom; kapetan rudarskih oblasti severne Mađarske Simon Forgač je, na čelu mađarske plemićke vojske, 1. maja 1594. potukao budimskog pašu, a nadvojvoda Maksimilijan je sa slavonskom vojskom vratio Sisak i Petrinju. Turska vojska je ove godine kao svoju najveću pobedu zabeležila zauzeće Đera, predstraže Beča.
Neočekivani hrišćanski uspesi oživeli su ideju o evropskoj protivturskoj akciji. Papa Kliment VIII je od 1594. godine ustalio redovnu godišnju novčanu pomoć za rat protiv Osmanlija, a kasnije je poslao i italijanske pomoćne trupe na bojišta. Pokušao je da oživi hrišćansku ligu. Međutim, Spanija, Francuska, Poljska i Rusija zauzele su samo stav dobronamerne neutralnosti. Staleži u Nemačkom carstvu, kao i austrijski, češki i mađarski staleži, osetno su povećali svoju novčanu pomoć. Mađarsko plemstvo se 1595. godine, privremeno, odreklo svoje oslobođenosti plaćanja poreza i platilo poreze u korist rata s Osmanskim carstvom. Erdeljski knez Zigmund Batori uspeo je da priključi koaliciji Moldaviju i Vlašku, a kao priznanje za savez sa carem za ženu je dobio habzburšku princezu Mariju Kristiernu.
Savez s Erdeljom je podstakao dalje ratne napore. Glavnokomandujući ugarske vojske Karl Mansfeld, pri ponovnoj opsadi Estergoma, razbio je vojsku budimskog paše koji je pokušao da razbije opsadu tvrđave. Estergom je nešto kasnije zauzet. Istovremeno, erdeljska vojska je zauzela veći broj tvrđava; vlaške trupe kneza Mihajla zauzele su Trgovište; svoj najveći poraz Turci su doživeli od ujedinjenih erdeljsko - vlaških trupa Ištvana Bokačija (1557 - 1606) i vlaškog vojvode Mihajla, kod Đurđeva 29. oktobra 1595. Tom prilikom poražen je veliki vezir Sinan. Grof Mikloš Palfi je započeo pripreme za opsadu Budima.
Osmanski vodeći političari su uvideli da je njihova vlast u Podunavlju uzdrmana, te je sledeće godine sultan Mehmed III pokrenuo ogromnu armiju od 170.000 ljudi. Planiran je pohod na Prag, sedište cara Rudolfa, ali je glavni ratni cilj bilo zauzimanje Jegre i središta Gornje Mađarske, Košica. Turska vojska uspela je da zauzme Jegru, ali ne i Košice. Godine 1596. je kod Mezekeresteša došlo do najveće bitke Petnaestogodišnjeg rata i prve velike otvorene bitke posle Mohača. Sa hrišćanske strane vojsku su predvodeli nadvojvoda Maksimilijan i knez Batori, a osmansku sam sultan. Više manjih bitaka, otpočetih 22. oktobra, kulminirale su u trodnevnoj bici od 26. do 28. oktobra. Hrišćani su u početku prevladali, nateravši tursku vojsku u bekstvo, ali kad su se carski plaćenici bacili na pljačkanje turskog logora, janičari su prešli u snažan protivnapad i primorali hrišćansku vojsku na povlačenje. Na bojištu je ostalo 20.000 poginulih Turaka i 12.000 hrišćana.
U daljem ratovanju bilo je veoma mnogo obrta, opsada, osvajanja i gubljenja tvrđava i gradova po nekoliko puta, prelazaka pojedinih oblasti iz hrišćanskih u turske ruke i obratno. Veliki uspeh hrišćana bilo je vraćanje Estergoma i Đera i odbrana Varada. Hrišćanske vojske su tri godine neuspešno opsedale Budim: 1598, 1602, 1603. godine. Godine 1602. osvojile su Peštu i zadržale je dve godine. Do 1598. godine rat je krajnje iscrpeo finansijske i ekonomske resurse obe carevine i pretvorio se u stajaći rat bez smisla. Mada su ratne operacije nastavljene, postalo je jasno da sve slabije snabdevane hrišćanske vojske ne mogu da zadaju odlučujući poraz Osmanlijama. Pokušaji mađarskih, čeških i moravskih staleža da rat privedu kraju propadali su zbog nesposobne vladavine Rudolfa II i protivljenja ratne stranke na njegovom dvoru. Mađarska se nalazila u sve težoj opštoj situaciji i. prema mišljenju savremenika, pretila joj je potpuna propast.
Hrišćanski uspesi i, još više, jačanje Persije pod talentovanim mladim šahom Abasom, odnosno njegove inicijative za stvaranje protivturskog saveza s evropskim vladarima, nagnali su Portu da tokom 1597 - 1598. zatraži primirje. Međutim, usled ogromnih zarada koje je dvoru bliskim krugovima donosio rat, Rudolfovi savetnici nisu podržavali ideju o zaključivanju miru. Sem za bogaćenje, oni su ratne prilike smatrali pogodnim i za obračun sa protestantima, te je rat još godinama nastavljan. U suprotnosti sa tim, spoljne i unutrašnjopolitičke okolnosti nalagale su obustavljanje neprijateljstva - težnja Poljske da proširi svoj politički uticaj na rumunske kneževine, problemi koji su nastali zbog neodlučnosti Zigmunda Batorija da preda Erdelj kralju Rudolfu i zapleti koji su iz toga proizašli, kao i sve manje novčanih sredstava za nastavljanje borbi, od 1595/1596. ratovanje su učinili manje uspešnim. Na bojnom polju je došlo do potpune pat - pozicije: nedovoljno brojne carske trupe nisu smele da ulaze u ozbiljnije vojne sukobe, niti da ulaze u odlučujuću bitku. Tako je ratovanje vremenom postalo besciljno.

3. XVII VEK - POBEDA NAD PROTIVREFORMACIJOM

Progoni protestanata postajali su sve češći i sve teži. U velikoj besparici dvor se odlučio na još jedan potez koji je od njega udaljio i više slojeve mađarskog plemstva: počeo je, preko nameštenih izdajničkih parnica, da oduzima posede i tvrđave koje je založio kod plemstva. Zloupotrebe i diktatorsko nastupanje carskih vojskovođa koji su - pre svega u Erdelju -povremeno prelazili u otvoreni teror nad stanovništvom, samo je dolio ulje na vatru, te je izbio ustanak.
Ustanak j e predvodio dugogodišnji pristalica Habzburga, najbliži savetnik erdeljskog kneza, Ištvan Bočkai. Razljućen politikom rekatolizacije i nespremnošću habzburškog dvora da stvarno pomogne Erdelj u borbi protiv Osmanskog carstva, krajnje ozlojeđen strahovladom carskog guvernera, generala Baste, u Erdelju, pod geslom odbrane staleškog ustava i slobode veroispovesti, 1604. godine pozvao je narod na ustanak. Napustivši carsku armiju, njemu su se pridružili u prvi mah hajduci, pa kmetovi i plemstvo. Svojom vojskom je brzo osvojio teritorije gotovo cele Mađarske i došao do granica Austrije, Moravske i Sleske. Bočkaija su erdeljski (21. februara) i gornjomađarski redovi (20. aprila 1605) izabrali za svog kneza. U suštini došlo je do ujedinjenja Kraljevine Mađarske i Erdelja pod jednim vladarem.
Razmišljajući o političkom ujedinjenju Erdelja i Kraljevine Mađarske pod svojom vlašću i osmanskim protektoratom, Bočkai je zatražio kraljevsku krunu od Porte. Međutim, dok je veliki vezir Mehmed Lala stigao sa krunom, Bočkai je promenio svoje političko usmerenje: videvši da su Turci zauzeli tvrđavu Estergom i da sultan zahteva za sebe sve tvrđave koje je on osvojio od Habzburga i sve koje će ubuduće osvojiti, primio je krunu kao poklon, a ne kao kraljevsku insignaciju, i u novembru prihvatio ponudu cara Rudolfa II je takođe bio motivisan za pregovore, jer protiv Bočkaija nije uspeo da dobije pomoć ni sa koje strane.
Rezultat dugotrajnih pregovora bio je Bečki mir, zaključen 23. juna 1606. između triju zainteresovanih strana: poverenika Rudolfa II, poverenika mađarskih staleža i erdeljskog kneza Bočkaija. Odredbe ovog mira zadovoljavale su najvažnije zahteve mađarskih i erdeljskih staleža. Garantovale su slobodu protestantske veroispovesti; potvrđeno je da se Mađarskom sme upravljati samo preko palatina i Mađarskog saveta u skladu sa mađarskim zakonima i da činovnička mesta popunjava domaće stanovništvo bez obzira na versku pripadnost. Odlučeno je da se razdvoje finansijski poslovi Mađarske od finansija ostalih pokrajina dinastije. Ugovorom je određeno: da na sledećem staleskom saboru bude izabran palatin, koji ce voditi poslove zemlje zajedno sa Mađarskim savetom; da Bočkaji do svoje smrti dobija upravu nad četiri severnomađarske županije, ali da te županije svoje poslanike šalju u mađarski, a ne erdeljski staleški sabor; da će kruna sv. Stefana biti vraćena iz Praga u
Požun; da niko ne sme biti kažnjavan bez zakonitog postupka; da ce biti obeštećeni svi koji su oštećeni tokom veleizdajničkih parnica; da treba sklopiti mir sa Turcima, a ako do mira ne dođe, staleži će sa carskom vojskom poći na Turke; da se daje amnestija za ucesnike ustanka itd. Ugovor je, ustvari, priznavao samostalnost Erdelja.
Sprovođenjem odredaba Bečkog mira, uz značajnu ulogu kneza Bočkaija, s uspehom su oživljeni već nekoliko godina zamrli mirovni pregovori s Turcima, te je između poslanika Rudolfa II, sultana Ahmeda I i Istvana Bočkaija 11. novembra 1606. zaključen Žitvatoročki mir, koji je okončao petnaestogodišnje ratovanje. Sprovođenje Bečkog i Zitvatoračkog mira garantovali su česki, moravski, šleski, austrijski i lužicki staleži. Ubrzo posle zaključivanje Zitvatoračkog mira, knez Bočkai je umro. Savremenici su bili ubeđeni da je otrovan.
Mada su o Bečkom i Zitvatoračkom miru decenijama posle njihovog zaključivanja vođene rasprave, ti sporazumi su u datim okolnostima zadovoljavali osnovne zahteve sve tri strane. Obe carevine su sledećih godina težile očuvanju mira. Hazburšku carevinu je na takvu politiku upućivala njena angažovanost u Tridesetogodišnjem ratu.
Posledice Petnaestogodišnjeg rata bile su teže i dalekosežnije od svih protivturskih ratova tokom 16. i 17. veka zajedno. Duboke etničke, demografske i ekonomske promene izazvane strašnim pustošenjem tokom ovog rata umnogome su odredile ukupan razvoj Kraljevine Mađarske u narednim vekovima, a unutar nje, pre svega, sudbinu Mađara.
U desetogodišnjem periodu posle završetka Drugog rata i Bočkaijevog ustanka za habzburške vladare u Beču najveći izazov bilo je izuzetno izraženo jačanje staleža, kakvo se nigde drugde u Evropi toga doba nije zapažalo. Postojala je opasnost da se Habzburška monorhija pretvori u labavi savez zemalja, poput Nemačkog carstva. Staviše, u političkom razvoju posle 1606. godine osećala se težnja da se neke od zadovoljnih pokrajina odvoje od Habzburškog carstva. Ojačali austrijski, česki i mađarski staleži stupili su u međusobne saveze sa ciljem zajedničkog nastupanja protiv vladarevih političkih težnji usmerenih na ograničavanje prava i privilegija staleža i sprovođenje rekatolizacije.
Katolički Habzburzi kao vladari zemlje sa protestantskom većinom predstavljali su u tom smislu izuzetak u Evropi. Situaciju je činila složenijom okolnost da su austrijski Habzburzi bili i carevi Nemačkog carstva, gde je u većini severnih nemackih pokrajina stanovništvo bilo protestantsko. Pošto je u 16 - 17. veku vera bila jedna od najvažnijih određujućih činalaca u razmišljanju ljudi, evropske države su svoju političku stabilnost pokušale da osiguraju čuvanjem verskog jedinstva stanovništva. Samo je habzburška dinastija pokušala svoju volju da nametne većini stanovništva, cenivši da će na taj način razbiti saradnju staleža sklonih separatizmu i oslabiti ih do te mere da će njihova prava moći osetno da ograniči. Uz političku napetost koja je postojala u
Nemačkom carstvu, upravo ovakva politika dovela je do ustanka u Češkoj, izbijanje Tridesetogodišnjeg rata i pohoda erdeljskih kneževa protiv Habzburga.
Nosilac odlučne politike protivreformacije bio je Ferdinand II, unuk Ferdinanda I, koga su vaspitavali jezuiti u strogom katoličkom duhu. Ferdinandova netrpeljivost prema protestantima pokazala se još kada je kao nadvojvoda vršio vlast u alpskim naslednim posedima Habzburga. Češki i mađarski staleži su se njegovom izboru priklonili teška srca, zbog činjenice da bi njegovim odbijanjem bio otvoren put Filipu III Spanskom na prestolu austrijskih Habzburga, pod čijom bi vlašću svakako izgubili svoje dotadašnje privilegije. Češki redovi su Ferdinanda izabrali 1617. godine, a mađarski sledeće godine. Ferdinand je prilikom izbora polozio zakletvu na ustav, zakone i običaje Češke i Mađarske, obećavajući i poštovanje verskih sloboda. Ubrzo se pokazalo da svoju zakletvu ne shvata ozbiljno, što je izazvalo snažan otpor austrijskih, čeških i mađarskih staleža. Zamajac događajima dao je ustanak u Češkoj (oktobar 1618 - novembar 1620) protiv Ferdinanda II.
Kada je saznao za praški ustanak i teškoće Ferdinanda II oko izbora za nemačkog cara - erdeljski knez Gabor Betlen (1580 - 1629) procenio je da je vlast Habzburga ozbiljno dovedena u pitanje i da je došlo vreme za dalje učvršćivanje polozaja Erdelja i mađarskih staleža.
Vođe pristalica Betlena iz Kraljevine Mađarske uputile su poziv knezu da interveniše protiv Habzburga na strani mađarskih staleža.
Računajući na konfederaciju austrijskih, čeških i mađarskih staleža i pomoć evropskih protestanata češkom ustanku, Gabor Betlen se odlučio na vojnu intervenciju. Nastupao je pod geslom zaštite verskih sloboda i staleških prava.
Ferdinanda II je iznenadio Betlenob napad, j er je u početku mislio da je on krenuo protiv Čeha.
Knez Betlen je sa svojom vojskom 14. oktobra ušao u Požun, a tokom novembra, zajedno sa vojskom konfederisanih austrijskih i čeških staleža, došlo je do opsade Beča, što je izazvalo zaprepašćenje, ali i nadu u Evropi. Međutim, opšte vojne i političke prilike su se brzo promenile, a to je uticalo i na Betlenove ciljeve. Izbor Ferdinanda za nemačkog cara i Fridriha Falačkog za kralja Češke, izostanak očekivane međunarodne podrške, napad s leđa pretendenta na kneževski presto Homonaija (koga su podržavali dvor i Poljska), opasni razvoj vojne i političke situacije u dve rumunske kneževine, nesigurnost podrške mađarskih magnata - nagnali su Betlena da postane oprezan i na Požunskom državnom saboru ne prihvati krunisanje sa mađarskog kralja, već samo za izbor kneza Mađarske (8. januara 1620) i da zaključi primirje sa Ferdinandom. Na poziv cara čeških staleža, sledećih nekoliko meseci knez se posvetio posredovanju u mirovnim pregovorima između Ferdinanda i Čeha. Međutim, oni su bili bezuspešni, te je Betlen otkazao primirje i poslao više od 5.000 konjanika u pomoć češkim ustanicima.

Mapa tridesetogodišnjeg rata 1618 — 1648

Česi umesto da izaberu novog Habzburga za svog kralja, iako je obećala da će to učiniti, izabrala je nemačkog kneza, protestanta koji je mogao da računa na vojsku Kalvinističke unije u Nemačkoj i na vojsku svog tasta, kralja Engleske. Habzburška monarhija je bila pred raspadom: car nije imao ni novca ni ljudstva, a češka konjica je već stigla do bečkih kapija. Međutim, češki uspeh je bio kratkog veka: plemstvo nije bilo spremno da se žrtvuje da bi sačuvalo privilegije, Donji dom nije mogao da nagovori da pošalje armiju u Češku a što se tiče Kalvinističke unije nije mogla da obezbedi dovoljnu pomoć Češkoj. S druge strane Katolička liga je prišla Habzburgovcima zajedno sa poljskim odredom. Odlučujuća bitka odigrala se na mestu zvanom Bila Hora (Bela planina ili Bela gora) blizu Praga. Češka vojska je brojala oko 15.000 vojnika dok je habzburška vojska zajedno sa Katoličkom ligom i poljskim odredom brojala oko 25.000. Presudnu ulogu su imali Habzburgovci koji su pobedili češku armiju 8. novembra 1620. godine. Češkom plemstvu je oduzeta imovina ili je oterano u progonstvo; dve trećine poseda je promenilo vlasnike, a avanturisti iz svih zemalja Evrope, postali su nova carska aristokratija. Bitka na
Beloj gori je odredila karakter Habzburške carevine. Ranije su Češka i Ugarska bile slične, poluzavisne kraljevine; sada je Češka postala " nasledni posed " nalik na nemačke zemlje, a Ugarska je ostala sama. Pobeda iz 1620. godine bila je pobeda apsolutizma, a ne pobeda centralizacije.
Ferdinand II umro je 1637, a njegov naslednik Ferdinand III, sa više realizma u ponašanju, bio je spreman da se odrekne velikih carskih ambicija u korist politike učvršćivanja jezgra habzburških zemalja.
Vestfalski mir, kojim je završen Tridesetogodišnji rat, u mnogim pogledima označavao je početak nove epohe, kako u istoriji Evrope tako u istoriji Habzburškog carstva. Između ostalog, odrazio se i na slabljenje evropske moći Habzburga i njihovih veza sa španskom granom dinastije. U takvoj situaciji u održanju evropske moći i ostvarenju svojih političkih težnji habzburška dinastija se od druge polovine 17. veka oslanjala na političke, vojne, ekonomske, prirodne i ljudske resurse naslednih habzburških zemalja, Češke i Mađarske.
Vestfalski mir zaključen je sa namerom da bude hrišćanski, opšti i stalan. Nije, međutim, posvetio dovoljno pažnje jednom životno važnom otvorenom pitanju - opasnosti od Osmanskog carstva. Bilo je jasno da je Osmansko carstvo i dalje zastrašujuća sila koja se može nadvadati samo ujedinjenjem snaga hrišćanskih država. Javno mnjenje Evrope je smatralo da su posle Vestfalskog mira stvoreni potrebni uslovi za konačan obračun s Osmanlijama i požurivano je pokretanje zajedničke akcije.
Međutim, politički krugovi oko dinastije su, u potpunoj suprotnosti sa raspoloženjem u Evropi i Mađarskoj, zadovoljenje svojih interesa videli u mirnim odnosima sa Turskom, te je car Ferdinand III 1650. zaključio sporazum sa sultanom Muhamedom IV o produženju važnosti Zitvatoročkog mira za sledeće 22 godine. Zaključivanje sporazuma veoma je ozlojedilo mađarsku stranu, tim više što se tokom Tridesetogodišnjeg rata opšta situacija u vezi sa turskom opasnošću pogoršala.
Početkom 1663. godine erdeljski knez Mihalj Apafi obavestio je mađarskog palatina da se Porta sprema da prisajedini Mađarsku. Engleski poslanik Vinčelsi izvestio je svoju vladu da će Osmansko carstvo okupirati Mađarsku. I zaista, veliki vezir Ahmed Ćuprilić krenuo je u pohod na čelu armije kakvu Turska nije pokretala od vremena Sulejmana Veličanstvenog.
Povod za rat bila je odluka Dvorskog ratnog saveta, posle turskog zauzeća Varada, da pošalje trupe u Erdelj. Zapravo Porta je želela da jednom za svagda umiri Erdelj i Mađarsku njenim prisajedinjenjem Osmanskom carstvu. Na ponudu mira iz Beča veliki vezir je odgovorio zahtevom da se za održanje mirnog stanja dvor mora obavezati na jednokratnu isplatu dva miliona forinti, ponovo plaćanje godišnjeg danka od 30.000 forinti, obezbeđivanje slobodnog prolaza kroz Hrvatsku i Karintiju u Italiju i rušenje tvrđave Novo Zrinje.
Bečki dvor se, posle duže pasivnosti, odlučio da zatraži pomoć evropskih zemalja za vođenje odbrambenog rata. Međutim, deo mađarskih aristokrata, sa
Nikolom Zrinjskim na čelu, i Rajnski savez smatrali su da se trajni mir s Osmanskim carstvom može obezbediti samo ofanzivnim ratom. Posle savetovanja početkom 1663. godine - sa ciljem da obezbede unutrašnje vojne i društvene uslove za vođenje rata i aktiviranje međunarodne vojne pomoći -mađarski magnati su mobilisali pograničnu vojsku, županije i gradove, a palatin je, bez kraljeve dozvole, 22. maja objavio opšti zemaljski ustanak za odbranu zemlje. Leopold I je za komandanta ugarske vojske odredio Nikolu Zrinjskog.
U međuvremenu, krajem juna 1663. godine, osmanska armija je stigla u Budim. Činilo se da bi tu silu mogla zaustaviti samo evropska koalicija. Na veliku sreću hrišćana i štetu muslimana, kiša je padala 40 dana, te je, zbog nepovoljnih okolnosti, veliki vezir odustao od pohoda na Beč.
Grof Franjo Frankopan i grof Perar Zrinski na regenzburškoj konferenciji evropskih sila skrenuli su pažnju prisutnima da, u slučaju izostanka ozbiljne akcije protiv Osmanlija, preti realna opasnost da oni zauzmu Beč. Vođa Rajnske lige Jovan Filip je u februaru 1664. godine zvanično obavestio mađarskog palatina da je stvorena koalicija radi razbijanja moći Osmanskog carstva, proterivanje Osmanlija i vraćanje pune neokrnjene slobode Kraljevini Mađarskoj. Ubrzo se u zemlji okupila velika hrišćanska armija.
Najmanje je bio oduševljen bečki dvor, koji je početkom 1664. za zapovednika glavne armije imenovao maršala Rajmonda Montekukolija, sa naređenjem da stupi u borbu ako neprijatelj krene na Beč.
Kada je sultanova vojska krenula prema Beču, Montekukoli je, po prispeću carskih i francuskih trupa, 1. avgusta 1664. stupio u borbu pored reke Rabe kod Sentgotharda i teško porazio tursku vojsku. Turci su u toj bici, zajedno sa ranjenicima, izgubili preko 16.000 ljudi, dok su hrišćani imali beznačajne gubitke. Tok i ishod bitke pokazao je nadmoć međunarodne koalicije nad snagama Osmanskog carstva. Turska vojska je bila demoralisana i ozbiljno oslabljena, te je Ahmed Ćuprilić prekinuo pohod.
Pobeda je imala ogroman međunarodni odjek i oduševljeno je proslavljena od Moldavije do Pariza. Mađarski staleži i evropsko javno mnjenje očekivali su snažan protivnapad i oslobođenje bar jednog dela teritorije Mađarske i Hrvatske. Umesto toga, dvor je, prekršivši diplomatska pravila, bez dogovora sa svojim saveznicima i bez njihovog znanja, već 10. avgusta zaključio mir s Osmanskim carstvom u Vašvaru, ali ga je obnarodovao tek 27. septembra, ističući da je to bio veoma teško postignut mir. Odredbe postignutog sporazuma bile su toliko nepovoljne, kao da je odulučujuću bitku dobilo Osmansko carstvo a ne hrišćanska strana.
Francuski poslanik iz Beča izveštavao je da je opšte raspoloženje u Mađarskoj takvo da bi Nikola Zrinjski mogao veoma lako da digne pobunu protiv dvora. Moldavski knez Gika, u pismu caru Leopoldu, primetio je: "Mi, kao i ostali hrišćani, bili smo spremni da se u Vašoj službi borimo protiv pagana, ali ovaj mir nas ubija."
Bečka administracija je Vašvarskim mirom postigla za nju dva važna cilja: slobodne ruke na zapadnom frontu protiv Francuza i izvesnu sigurnost da ih Mađari uz tursku podršku neće napasti sa leđa. S druge strane, krajnje nepovoljne odredbe mirovnog ugovora neposredno su uticale na nastanak Veselenjijeve zavere i teških zapleta koji su posle nje sledili i, kao krajnja posledica, dovele su do novog rata s Osmanskim carstvom.
Mir je izazvao potpuno razočaranje i ogorčenje mađarskog i hrvatskog plemstva, ne samo zbog sramnih odredaba Vašvarskog mira već i zato što su događaji pokazali da Habzburzi nisu zainteresovani ni za proterivanje Osmanlija, ni za odbranu preostalih teritorija Mađarske, odnosno da ih zapravo koriste kao predstražu Beču. Vodeće ličnosti Mađarske i Hrvatske smatrale su da Leopold zapravo želi slabu i podeljenu Mađarsku.
Najviši dostojanstvenici Mađarske okrenuli su se protiv dinastije i otpočeli akciju radi njenog lišavanja mađarskog prestola i spašavanja nacije od krajnje propasti. Učesnici zavere bili su baron Ferenc Veselenji, palatin, Đerđ Lipai, estergomski nadbiskup, Ferenc Nadašdi, zemaljski sudija, grof Petar Zrinjski (mlađi brat Nikole Zrinjskog), hrvatski ban, Ferenc Rakoci I erdeljski knez.
Vođa zavere Veselenji, preko erdeljskog kneza, juna 1667. ponudio je Osmanskom carstvu prihvatanje njegovog protektorata pod uslovom da Porta garantuje pravo izbora kralja, poštovanje mađarskog ustava i mađarskih zakona, da se izvrši tačno razgraničenje turskih i ugarskih oblasti, da se garantuje okončanje turskih upada na teritoriju Mađarske i pod uslovom da sultan pri svojim pohodima ne traži učešće mađarsko-hrvatske vojske. Ne želeći da narušava za sebe veoma povoljan mir, Porta je odbila ponuđeni projekat, ističući da je sličnu tursku ponudu mađarski političari trebalo da prihvate 1663. godine. Sultan je još dva puta odbacio sličnu molbu (1668. i 1670).
Znajući za pripremanje zavere, Dvorski ratni savet je 1669. godine naredio grupisanje trupa prema Mađarskoj. Pošto je bilo izvesno da je ustanak osuđen na neuspeh, Zrinski i Frankopan su se, da bi se iskupili zbog organizovanja ustanka, već 13. aprila našli u Beču i uputili poziv Ferencu Rakociju da polozi oruzje i trazi oprost od kralja. Bez obzira na svoj pokajnički gest, oni su bačeni u tamnicu.
Petar Zrinski i Franjo Frankopan su pogubljeni u Vener Nojštatu, a Ferenc Nadašdi u Beču 30. aprila 1671. godine. Ferenc Rakoci je uspeo da sačuva zivot uz plaćanje ogromnog otkupa i uz zalaganje njegove majke, pristalice jezuita, Zofije Batori.
Leopold I je izjavio da je Mađarska nizom ustanaka proigrala svoje pravo na samostalnu upravu i da je zasluzila da se njome upravlja bez sabora, putem uredbi, i da se potpuno podredi centralnim uredima Habzburške monarhije. Odlučno je sprovedena politika "jednog zakona, jedne vere i jedne vladareve volje". Ustav Mađarske je suspendovan, na čelo drzave je februara 1673. postavljena sedmočlana Gubernija, pod predsedništvom velikog majstora tevtonskog reda Johana Kaspara Ampringena. Za predsednika Mađarske komore postavljen je bezrezervni pristalica vladarskog apsolutizma i nasilne rekatolizacije, biskup Leopold Kolonič, čija je uzrečica bila: "Ja ću Mađarsku pretvoriti u roba, zatim u prosjaka i konačno u katolika."
Izbeglice, pod vodstvom Ištvana Petrocija, Pala Sepešija i Maćaša Suhaja, već su 1672. godine krenule u oruzanu borbu protiv austrijskih vlasti i 14. septembra pored Košica potukle trupe generala Pari fon Spankaua, čime je otpočeo trinaestogodišnji protivhabzburški rat (1672 - 1685), odnosno drugi oruzani ustanak Mađara protiv habzburške vlasti.
Naziv "kuruc", "kuruci" ušao je u široku upotrebu tokom i u vezi s ovim ustankom i prvobitno je označavao izbeglice i borce protiv habzburškog apsolutizma neposredno posle Veselenjijevog ustanka. Kasnije je termin korišćen za Tekelijeve ustanike i pristalice protivhabzburških i socijalnih pokreta posle 1697. godine i, konačno, Rakocijeve ustanike 1703 - 1711. Među kurucima bilo je i nemađara, pre svega Slovaka, Rumuna, Rusina. Pristalice Habzburga nazivane su "labancima".
Agresivno nastupanje bečkog dvora samo je radikalizovalo ustanike, te su napadi kuruca postepeno prerasli u pravi unutrašnji rat. Pod vodstvom Tekelija, koji je bio dobar vojskovođa i komandant čvrste ruke, kuruci su prešli u ofanzivu i za nekoliko meseci potisnuli carske trupe iz severoistočne Mađarske. Za nepune dve godine kuruci su zavladali nad celom severnom Mađarskom. Nemačka štampa ga je opisivala kao umnog čoveka, velikog junaka, a francuski poslanik u Poljskoj je govorio da je "grof Tekeli najveći gospodar i najpošteniji čovek u Mađarskoj".
Uvidevši da se nasilnim sredstvima u Mađarskoj ne moze obezbediti politička stabilnost, Leopold I se odlučio na rešavanje duboke političke krize političkim sredstvima. Kralj Leopold je zaključio primirje sa Tekelijom i započeo sa njim mirovne pregovore, tokom kojih je Tekeli naglasio da u ratu protiv Osmanskog carstva vladar može od Mađara očekivati punu podršku.
Veliki vezir Kara-Mustafa, sa ogromnom armadom od 100.000 ratnika krenuo je iz Jedrena 1. aprila 1683. godine i uputio se prema Beču.
Iako je godinama upozoravan na turske ratne pripreme, Leopold I se ni diplomatski ni vojno nije pripremio za sukob. Kada je osmanska vojska prešla reku Rabu, glavnokomandujući hrišćanske vojske Karlo Lotarinški se sa glavninom armije povukao iza reke Lajte, a car Leopold se sa dvorom 7. jula preselio u Linc.
Nedelju dana posle preseljenja dvora u Linc otpočela je opsada Beča. Nedovoljno pripremljeno za odbranu, stanovništvo grada, zajedno sa komandujućim generalom Ridigerom Sterhembergom junački se branilo. Posle sedamdeset jednog dana opsade činilo se da modernizovani, veliki odbrambeni sistemi grada popuštaju. Međutim, 12. septembra saveznička armija, pod komandom poljskog kralja i Karla Lotarinskog, napala je tursku vojsku i nanela joj teške gubitke, nadomak Beča.
Car Leopold I je odmah ponudio mir, koji je Mustafa odbio, zapečativši time sudbinu Osmanskog carstva u Mađarskoj. Kako je slabost Turaka postala očigledna, došlo je do preokreta u habzburškoj politici: Leopold I je odlučio da ih protera iz Mađarske i Hrvatske. Carsko-poljska armija je počela da goni Osmanlije koje su se povlačile. Veliki vezir je ove neuspehe platio glavom.
U bici kod Nađharšanja (12. avgusta 1687) vojske Karla Lotarinškog i Maksimilijana Emanuela nanele su težak poraz turskoj armiji, što je doprinelo slomu celog sremskog odbrambenog sistema i otvorilo put ka "kapiji Balkana", Beogradu.
Hrišćanska vojska je 1688. godine nastavila prodor na jug. Pod komandom bavarskog kneza Maksimilijana Emanuela, 6. septembra krvavim jurišom zauzela je Beograd. Đorđe Branković je dobio grofovsku titulu i zadatak da digne ustanak protiv Turaka na Balkanu. Međutim, prodor saveznika na Balkan doveo je do političkih komplikacija - do zatezanja odnosa Habzburške monarhije sa Poljskom, zbog Vlaške i Moldavije, i sa Mletačkom republikom, zbog jadranske obale.
Ulaskom zapadnoevropskih zemalja u rat, borbe su se proširile na orgomna prostranstva od Irske do Dnjepra i od Rajne do Crnog mora. Pošto pokušaji saveznika da zaključe mir s Osmanskim carstvom, kojim bi se ono odreklo Srbije, Bosne, Erdelja i Mađarske, nisu urodili plodom, borbe su nastavljene. Kritičan momenat vojne kampanje posle francuskog napada savladan je zahvaljujući ustancima na Balkanu.
Pod vodstvom keza Ludviga Badenskog, naredne godine postignuti su sjajni uspesi: osmanskoj vojsci je nanet težak poraz kod Grabovca i Batočine 29. i 30. avgusta 1689. i kod Niša 24. septembra. Pobede hrišćanske vojske podstakle su izbijanje ustanka Srba. Uskoro su zauzeti Vidin, Skoplje i kosovske oblasti; hrišćanska vojska je prodrla u delove Vlaške i došla do Nikopolja. Neki od generala su već razmišljali o zauzimanju Carigrada.
Snažan protivnapad reorganizovane turske vojske, pod komadom velikog vezira Mustafe Cuprilića, s proleća 1690, zatekao je savezničku vojsku u teškom stanju: francuskim napadom i epidemijom kuge oslabljena, raštrkana na širokom prostoru, bila je lako ranjiva.
Turci i njihovi saveznici su napali na širokom frontu. Dok je Mustafa Cuprilić sa glavninom vojske zauzimao Niš, Vidin, Oršavu, Golubac, Smederevo i 8. oktobra 1690. Beograd, Tekeli je prodro u Erdelj, tatarska pomoćna vojska je zauzela Lugoš, Lipovu i opustošila Potisje. Venecija je pretrpela teške poraze na Balkanu i Kritu. U bici kod Slankamena, Ludvig Badenski teško je porazio osmansku vojsku. Septembra 1694. propao je pokušaj velikog vezira Sirmelija da povrati Petrovaradin. 1697. sultan Mustafa II nameravao je da zauzme Erdelj ili severne oblasti Mađarske. Međutim, na zapadnoevropskom frontu su utihnule borbe, što se odmah osetilo na turskom bojištu. Za glavnokomandujućeg postavljen je Eugen Savojski, koji je 11. septembra 1697. naneo turskoj vojsci odlučujući poraz u ovom ratu. U
"najkrvavijoj bici stoleća" osmanska vojska je izgubila. Posle ove pobede Savojski je preduzeo ofanzivu prema Bosni, potukao bosanske trupe i spalio Sarajevo. Ratovanje od 1690. do 1697. godine je pokazalo da hrišćanski saveznici ne mogu duže da se održe na Balkanu, odnosno da Osmansko carstvo ne može povratiti znatnije teritorije Mađarske, te je, posle teških bitaka tokom 1697. godine, postalo jasno da mir mora biti zaključen.
Zaključivanje mira su trazili i saveznici Habzburga, Engleska i Holandija, i činili su ozbiljne napore da se rat okonča. Posle dužih pregovora mir je zaključen 26. januara 1699. u Sremskim Karlovcima, na 25 godina, između Austrije, Poljske i Rusije, s jedne strane, i Turske, s druge strane. Trebalo je da mir potpiše i Mletačka republika, ali ona je to učinila kasnije. Najveće teritorijalne dobitke imali su, naravno, Habzburzi. Njima su pripale teritorije Kraljevine Mađarske, Hrvatske i Slavonije, bez Banata i manjeg dela Srema.
Mađarska je doživela veoma teška iskušenja tokom Bečkog rata. Činilo se kao da Leopold I vodi rat ne samo protiv Osmanlija već i protiv Mađara. Na oslobođenim teritorijama bečki dvor je vojnim komandantima i vojsci dao široka ovlašćenja. U zlodelima se posebno isticao general Karafa. Na teritorijama preko kojih su prolazile sukobljene vojske ostajala su spaljena sela, uništena zemljišta i voćnjaci, razorene šume. Mnoge oblasti su izgledale kao pustare, retko su se viđali ljudi. Imajući u vidu razmere propasti, vladaru potpuno lojalan knez Pal Esterhazi je i sam pitao Leopolda: "Kakve koristi će imati Vaša Visost da vlada samo nad opustelim šumama i gorama?"
Nova shvatanja su se od 1687. godine izražavala i u postepenom uvođenju jedinstvenog naziva Austrija ili Austrijske zemlje za sve zemlje i pokrajine pod vlašću austrijske grane habzburške dinastije, dok se konačno od 1711. godine i u zvaničnim dokumentima počinje koristiti termin Austrijska monarhija.

4. XVIII VEK - PROPAGIRANJE IDEJE PROSVEĆENOSTI

Zaoštravanje situacije u zemlji zbog politike dvora, kao i usled veoma teškog materijalnog položaja i lične nesigurnosti seljaštva, podudaralo se sa vremenom u kojem je, posle smrti poslednjeg muškog člana španske dinastije Habzburga, počeo dugotrajan Rat za špansko nasleđe. Neposredan povod izbijanju ustanka dalo je bezobzirno uterivanje poreza i ratnog nameta, surovo ponašanje carske vojske.
Vođa ustanka bio je knez Ferenc Rakoci II, sin Ferenca Rakocija I i Jelene Zrinske. Njegov otac je bio predvodnik protivhabzburškog ustanka u Gornjoj Mađarskoj 1670, očuh, Imre Tekeli, vođa kuruckog pokreta od 1678. do 1685. Rakocijevog dedu Petra Zrinskog bečka vlada je 1671. pogubila zbog učešća u Veselenjijevoj zaveri. Njegova majka se takođe pokazala odlučnim protivnikom Habzburga: posle sloma Tekelijeve moći Jelena Zrinska je, sa manjim brojem pristalica, tre godine (1685 - 1688) uspevala da održi poslednje kurcko uporište - tvrđavu Munkač. Bez obzira na to što su Ferenca Rakocija od dvanaeste godine obrazovali jezuiti - pod nadzorom kardinala Koloniča, u duhu lojalnosti dvoru - posle svog povratka u zemlju 1694. godine, upoznavši izuzetno tezak polozaj stanovništva, ubrzo se približio političkim shvatanjima protivhabzburški nastrojenih velikaša, koji su ga smatrali za svog prirodnog predvodnika i kneza. Sklopio je zaveru sa većim brojem magnata protiv Habzburga i 1700. godine zatražio podršku francuskog kralja Luja XIV, kao zaštitnika mađarskih staleža. Rakocijeva pisma su pala u ruke bečkih vlasti. Uhapšen je i 1701. izveden pred vanredni sud u Viner Nojštatu, koji ga je osudio na smrt i konfiskaciju imovine. Uspeo je da pobegne u Poljsku, kod svog prijatelja grofa Mikloša Berčenjija.
U proleće 1703. Rakociju je iz Mađarske upućena molba da stane na čelo ustanka krajnje izmučenog naroda. Doznavši za to, car ga je, u odsustvu, po drugi put osudio na smrt i konfiskaciju imovine. Rakoci je poslao zastave u zemlju sa geslom: "Sa Bogom za domovinu i slobodu" i proglas kojim je pozvao sve Mađare na oružje. Pre njegovog prispeća u zemlju izbio je ustanak. Rakoci je 16. juna 1703. prešao poljsko-mađarsku granicu i stao na čelo pokreta. Početni seljački ustanak prerastao je u nacionalnooslobodilački rat.
Značajni uspesi postignuti su i u oblasti između Dunava i Tise, ali do velikih teškoća na ovom delu ratišta došlo je jer su Srbi stali na stranu cara. 9. avgusta 1703. Rakoci izdaje proglas u kojem poziva Srbe na svoju stranu, obećavajući im ličnu slobodu i samoupravu. Bečki dvor je procenio da postoji opasnost da se Srbi priključe Rakocijevom pokretu, te je preduzeo mere da bi to sprečio. Određeni broj Srba se zaista opredelio za Rakocijev pokret, ali je većina ostala na strani dvora. U znak zahvalnosti za takav stav, car Jozef I i Karlo VI su potvrdili srpske privilegije 1706, odnosno 1713. Posledice mađarsko-srpskog sukoba bile su teške: Srbi su na jugu zemlje vezivali znatne kurucke vojne snage i tokom ratovanja obe strane su zabeležile velike gubitke u ljudstvu.
U ratu za špansko nasleđe u to vreme pobeđivali su Francuzi i njihovi saveznici, te su Habzburzi povukli najveći broj vojske iz Mađarske. Bečki dvor se našao u neugodnoj situaciji: ako bi se te dve vojske spojile i Beč pao, Habzburška monarhija bi se mogla lako raspati. Kuruci su do početka 1704. godine došli do granice austrijskih zemalja, pa i blizu Beča. Međutim, komandant francuske vojske, bavarski izborni knez Maksimilijan Emanuel II, umesto da napadne prestonicu Monarhije, skrenuo je prema Tirolu, gde se upustio u višemesečne gerilske borbe. Napredovanje Francuza je zaustavljeno. Od tog vremena francuska vojska se stalno povlačila, izgubljena je svaka nada za ujedinjenje sa Rakocijevim trupama - i Beč je spašen.
Od 1704. godine na evropskim ratištima pobeđivali su Habzburzi i njihovi saveznici. Turci nisu želeli da dovode u pitanje Karlovački mir pomaganjem ustanika, a ni Rakoci nije mogao da prihvati podršku Turaka. Vodstvu pokreta je već 1704. postalo jasno da se bez strane pomoći neće moći osloboditi habzburške vlasti, te da dalja borba ima smisla samo radi postizanja što boljeg političkog rešenja.
Godine 1707. ustanak je postigao najveći uspeh, posle čega je nastupila prekretnica u pokretu. Počelo se cepati jedinstvo pokreta.
Znajući da ju u političkoj i vojnoj prednosti, car Jozef I je preduzeo korake u pravcu mirnog rešenja spora. Bez obzira što je Mađarski sabor prethodne godine svrgao s prestola njegovu dinastiju i počeo da traži novog kralja, Jozef I je, da bi pokazao dobru volju, sazvao 1708. Državni sabor u Požunu. Tu je plemstvo, izložilo svoje žalbe i tražilo obnovu starih staleških prava. Jozef imje učinio neke ustupke: ukinuo je Budimsku komorsku administraciju, koja je simbolizovala poseban položaj novoosvojenih oblasti, proglasio je amnestiju za sve učesnike ustanka, sem za Berčenjija i Rakocija. Istovremeno car je zahtevao povraćaj katoličkih crkava.
Kuruci su počeli da gube masovnu podršku i od 1708. do 1710. pretrpeli su više poraza. Slabljenju pokreta doprinela je i teška epidemija kuge. Bez obzira na teškoće, vodstvo pokreta je do poslednjeg trenutka pokušavalo da spase ustanak. Pre polaska u Poljsku, gde je trebao da se sastane sa carem, Rakoci je ovlastio Sandora Karoljija da, radi odugovlačenja, vodi pregovore sa zapovednikom carske vojske u Mađarskoj, maršalom Janošem Palfijem. Grof Palfi nije hteo da nanese odlučujući poraz ustaničkoj vojsci, već je pomirenje želeo da postigne pregovorima, što je bečkom dvoru, zbog novih zapleta oko borbe za španski presto, takođe odgovaralo. 30. aprila 1711. godine potpisan je mir u Satmaru, a 1. maja ustanička vojska je položila oružje.
Satmarskim mirom vladar se obavezao da poštuje mađarski ustav, da protestantima garantuje slobodu veroispovesti i da ukine sve ustanove strane mađarskom pravnom sistemu, da se sporna pitanja rešavaju na državnom saboru. Mirom se predviđala amnestija za sve, čak i za Rakocija.
Satmarski mir značio je korekciju unutrašnjih mađarsko-austrijskih odnosa u korist Habzburga, ali i povratak na podelu vlasti između vladara i staleža, kakva je postojala u periodu od 1608. do 1670. Kao što je Karlovački mir označio kraj osmanske vlasti, tako je i Satmarski mir predstavljao okončanje unutrašnjih borbi za više decenija.
Rakoci nije prihvatio mogućnost amnestije i povratka u zemlju. Prvo je živeo u Poljskoj, kasnije na dvoru Luja XIV, da bi se 1715. povukao u jedan francuski manastir. Za vreme austro-turskog rata 1716 - 1718, na poziv Porte, 1717. otputovao je u Tursku, verujući da će rat omogućiti nastavak oslobodilačke borbe. To se nije ostvarilo, ostatak života proveo je u Turskoj.
Iako je u trenutku zaključivanja Satmarskog mira car Jozef I već bio umro, to je držano u tajnosti da ne bi sklapanje mira bilo osujećeno. Pretedent na španski presto postao je Jozefov naslednik, poslednji muški izdanak dinastije, nadvojvoda Karlo. Mada su Mađari vojno poraženi, Karlo je postupao blago i mađarsku stranu tretirao gotovo kao ravnopravnu. Nisu sledile nikakve odmazde.
Posle smrti Karlovog jednogodišnjeg sina Leopolda (1716. godine) okosnica spoljne i unutrašnje politike Karla VI postalo je pitanje nasledstva prestola u zemljama Habzburške monarhije. Pragmatička sankcija, koja se zasnivala na tajnom porodičnom ugovoru Habzburga iz 1703. godine, između ostalih, regulisala je i to pitanje. Suštinu dokumenta predstavljao je princip da se sve kraljevine i zemlje pod vlašću Habzburga nasleđuju kao nerazdvojna celina. U slučaju da Karlo VI umre bez muškog naslednika, prema odredbama Pragmatičke sankcije, presto bi pripao najstarijoj kćerki Mariji Tereziji. Međutim, porodični ugovor Habzburga nije obavezivao ni zemlje unutar Habzburške monarhije niti strane zemlje, te je Karlo VI uložio veliki napor da obezbedi njegovo opšte prihvatanje. Usvajanjem ovog dokumenta u formi ustavnog zakona od strane staleških skupština, Karlo VI je, osim obezbeđenja prestola svojim naslednicima, želeo da stvori čvrstu državnopravnu vezu između svih poseda svoje dinastije, bez obzira da li oni pripadaju naslednim habzburškim zemljama ili se nalaze van nje, kao Mađarska. Hrvatski sabor je još pre zvaničnog proglašenja Pragmatičke sankcije prihvatio nasleđivanje prestola od strane Habzburga po ženskoj liniji, a u periodu od 1720. do 1725. i ostali staleški sabori, čime je ovaj, ne mali, problem rešen unutar Habzburške monarhije.
Posle teških ratnih godina, počev od kuruckog pokreta 1672, preko Bečkog rata, Rata za špansko nasleđe i Rakocijevog ustanka, Habzburška monarhija je bila iscrpljena, u mnogim oblastima opustošena i izranjavljena. U takvim uslovima dvor i mađarski staleži smatrali su da je neophodan duži period mira radi rešavanja mnogobrojnih otvorenih unutrašnjih pitanja. Međutim, spoljnopolitički događaji su takvu delatnost u velikoj meri omeli. Austrijska monarhija je za vreme vladavine Karla VI vodila četiri rata: dva sa Turskom, jedan sa Spanijom i učestvovala je u Ratu za poljsko nasleđe.

Nedugo po završetku nesrećnog drugog Karlovog rata sa Osmanskim carstvom, iznenadnom smrću cara Karla VI, 20. oktobra 1740. godine, izumrla je muška grana habzburške dinastije. Presto je, prema odredbama Pragmatičke sankcije, pripao njegovoj najstarijoj kćerki Mariji Tereziji, jednom od najtalentovanijih i najznačajnijih vladara dinastije. Bavarski knez Karlo Albert postavio je neskromne zahteve: pretendovao je na presto i zahtevao za sebe Češku i Mađarsku. Pruski kralj Fridrih II smrt Karla Vi prokomentarisao je recima: «Kucnuo je čas potpunog preuređenja nemačkog državnog sistema.» Njegov cilj u ratu bilo je osvajanje Sleske. U početku neutralna, Francuska je postepeno postala izrazito neprijateljka. Bavarci i Francuzi prodrli su u Gornju Austriju. Sa juga u napad su prešle Spanija i Mletačka republika. Pruske trupe su u proleće 1741. osvojile Šlesku, a francusko-bavarske snage su tokom septembra zauzele Linc. Francuzi sa Karlom Albertom u novembru osvojili Prag. Vladarka se našla u veoma teškom položaju.
U takvoj situaciji porastao je značaj Mađarske i Marija Terezija je sazvala njen državni sabor za 18. maj.
U prilog Mariji Tereziji išlo je preovlađujuće mišljenje visokog plemstva da, u slučaju propasti Habzburške monarhije, okružena neprijateljski nastrojenim državama, nezavisna Mađarska ne bi mogla dugo opstati. U skladu sa tim, zemaljski sudija Mađarske Janoš Palfi je već januara 1741. pozvao narod na oružje i poslao dovrovoljačke odrede u Slesku. Marija Terezija je 25. juna na saboru, uz veliku pompu, krunisana za kraljicu, a Janoš Palfi je izabran za palatina.
Pošto je shvatila da pridobijanje najviših predstavnika mađarske staleške države neće dati zadovoljavajući rezultat, Marija Terezija se odlučila, suprotno vekovnoj tradiciji svoje porodice i savetima najbližih saradnika, da pristupi korenitoj promeni stava prema Mađarima i prihvati njihove zahteve. Pri tome je nameravala da usvoji samo one koji ne bi u osnovi menjali odnos snaga u Carevini.
Kraljica je pozvala mađarske staleže 11. septembra u kraljevsku palatu u Požun, gde se odigrala nezaboravna epizoda istorije Mađara i habzburške dinastije. Marija Terezija je poslanike dočekala na tronu, odevena u crninu, sa krunom sv. Stefana na glavi. Oko nje su se nalazili najviši dostojanstvenici Kraljevine. Izgledala je nevino, nezaštićeno i izložena volji sudbine. U takvoj atmosferi, setnim glasom održala je govor na latinskom jeziku: "Napušteni od svih, tražimo svoje jedino utočište u plemenitosti Mađara i njihovom od davnih vremena glasovitom junštvu. U krajnjoj opasnosti u kojoj su naša ličnost, naša deca, kruna i Carstvo, molimo staleže da nam delotvorno i nesebično pomognu. Naša dužnost je da povratimo Mađarskoj i njenom narodu negdašnje blagostanje i slavu njenog imena..." Pri kraju govora, ali naročito kada je pominjala svoju decu, kraljica je zaplakala i pokrila lice. Sabor je bio ganut. Mnogima su oči bile pune suza, sevale su isukane sablje, čulo se tapšanje i orili su se uzvici na latinskom: "Umrećemo za kralja našeg Mariju Tereziju!" kao i uzvici: "Život i krv!"
Odluka Državnog sabora da Mađarska svom snagom podrži kraljicu imala je jako moralno dejstvo. Evropska javnost komentarisala je taj čin kao viteško delo. Ugroženi austrijski staleži povratili su hrabrost, a kraljičini neprijatelji su uvideli da neće lako sprovesti svoje planove. Ujedno, događaji su pokazali neophodnost uvažavanja mađarskog elementa u Monarhiji, čime su ojačani temelji budućem dualizmu Habzburške monarhije. Marija Terezija je kasnije često govorila da su nju i Monarhiju 1741. spasli Mađari.
Mnoge je začudilo to što su, trideset godina posle Rakocijevog ustanka, mađarski staleži ponudili svoju pomoć za odbranu Habzburške monarhije. Mađarsko plemstvo nisu privoleli dramatični vapaji za pomoć lepe mlade kraljice, već činjenica da su protekle decenije vladavine Karla II odgovarale bitnim interesima mađarskih staleža: zemlja je bila zaštićena od turske opasnosti, staleška prava i ustanove su najvećim delom poštovani, feudalni odnosi odlučno održavani, protestanti nisu bili proganjani, odredbe Satmarskog mira su poštovane. Plemstvo je uživalo privilegije koje su u savremenoj Evropi bile jedinstvene, ali i anahrone. Otuda i uzrečica iz redova plemstva «Van Mađarske nema života».
Habzburške trupe su početkom 1742. ubrzo osvojile Bavarsku i, prelaskom Rajne, ugrozile Francusku. Njigovu konačnu pobedu je uspela da spreči samo ponovno uplitanje Pruske u rat (1742. i 1744), koja se bojala suviše velikog jačanja Habzburške monarhije. Rat za austrijsko nasleđe okončan je Ahenskim mirom, kojim je Marija Terezija povratila Belgiju, ali se morala odreći većeg dela Sleske u korist Pruske, kao i Parme i Pjaćence u korist Spanije. Za dinastiju je bilo posebno značajno da je mirovni ugovor garantovao poštovanje Pragmatičke sankcije i integritet teritorija Habzburške monarhije.
Godine imeđu Rata za austrijsko nasleđe i Sedmogodišnjeg rata predstavljale su više primirje nego pravi mir. Snagu Habzburške monarhije pokazivala je činjenica da je ona, uprkos svim teškoćama, uspela da održi svoju hegemoniju u Nemačkom carstvu.
Marija Terezija u Sedmogodišnjem ratu nije ulazila u sukob s mađarskim staležima, već je u tom vremenu vodila naglašenu politiku pridobijanja mađarske aristokratije. Njen odnos prema Mađarskoj pokazivao je da je raskrstila sa protivmađarskom politikom većine svojih prethodnika. Svoje zamisli je sprovodila odlučno, ali sa ženskim osećanjem za takt i meru. Mađarskom je upravljala i sprovodila svoje zamisli dekretima.
Istoriju Mađarske za vreme vladavine Marije Terezije i njenog sina cara Jozefa II u političkom, ekonomskom, ali i u kulturnom i civilizacijskom smislu, bitno je odredio reformski rad pomenutih vladara. Pri sprovođenju reformi oba vladara su se umnogome rukovodila savremenim prosvetiteljskim idejama. Uvođenje uprave nad Mađarskom dekretima u mađarskoj istoriografiji obično se smatra početkom perioda prosvećenog apsolutizma (1765 - 1790) u zemlji. Zavođenje apsolutizma kraljici je omogućilo da deo reformi koje je od 1749. intezivno sprovodila u ostalom delu Habzburske monarhije proširi i na Mađarsku. Metode prosvećenog apsolutizma još energičnije i odlučnije sprovodio je sin Marije Terezije Jozef, koji je od 1764. postao njen savladar, a naredne godine car Nemačkog carstva.
Decenijama dug reformski rad Marije Terezije prvobitno je bio motivisan negatvnim iskustvima stečenim u Ratu za austrijsko nasleđe, odnosno potrebom jačanja vojne moći Habzburške monarhije. Kasnije su reforme vođene sa većim ambicijama: vladarka je od šarolike skupine zemalja i pokrajina pod svojom vlašću želela da stvori jedinstvenu zemlju, pri čemu su nadležnosti i moć vladara i države trebalo da budu znatno osnažene. Tokom prethodnih ratova, ali i u mirnodopskim vremenima, pokazalo se da je jedan od važnih uzoraka slabosti Habzburške monarhije njena mnogonacionalnost, upravna nejednakost i rasparčanost, znatne privilegije feudalnih staleža.
Osnovne principe preuređenja habzburske države, razradili su tzv. austrijski kameralisti (finansijski stručnjaci). Predviđali su čitav niz veoma raznovrsnih mera. Predlagali su vođenje brige o povećanju broja stanovnika, poboljšavanju opšteg materijalnog stanja i zdravlja stanovništva, vođenje računa
0 povećanju produktivnosti rada stanovništva. Smatrali su da država mora činiti odlučne korake u pravcu unapređenja industrije i trgovine, poljoprivrede, umanjiti feudalne obaveze seljaštva, a istovremeno ograničiti feudalne zahteve vlastele. Predviđalo se uvođenje novog poreskog sistema, poboljšanja sistema javnog obrazovanja i zdravstva, saobraćaja, kao obezbeđivanja uslova za verski mir i toleranciju. Kameralisti su se u planiranju reformi neretko ugledali na rešenja u protestantskoj Pruskoj.
Kraljica je, uprkos snažnom protivljenju staleža, uspela postepeno da uvede urbare (= orati, neka vrsta zemljišnih knjiga). Uvođenje urbara za Mađarsku bilo je povezano sa sve snažnijim seljačkim pokretima i imalo je cilj da zaštiti kmetove kao subjekte oporezivanja ("..seljak mora biti u mogućnosti da izdržava sebe i da plaća porez"). 1766. svoje namere kraljica je, u pismu upućenom zemaljskom sudiji Miklošu Palfiju, obrazlagala sledećim bogobojažljivim recima: "Grize me savest posle saslušanja jedne delegacije kmetova, kada vidim kako postupaju sa tim jadnim ljudima... i ne želim da ispaštam zbog nekolicine magnata ili plemića." Uvođenje urbara izazvalo je nezadovoljstvo mađarskog i hrvatskog plemstva. Međutim, manji seljački ustanci, opomenuli su plemstvo na oprez. Posle iznenadne smrti nadbiskupa Ferenca Barkocija smirile su se strasti na relaciji dvor - mađarski staleži, što je podstaklo kraljicu da udovolji određenim oštrim zahtevima mađarskih staleža. Tako je 1776. Rijeka priključena Mađarskoj, a dve godine kasnije uspostavljena 1. civilna uprava Banata.
Marija Terezija je određene mere preduzela i za ograničavanje moć i Katoličke crkve. Bez obzira na svoja jaka katolička osećanja, u skladu sa svojim apsolutističkim shvatanjima, želela je da Crkvu stavi pod kontrolu države i donela je uredbu po kojima su papske odluke u Habzburškoj monarhiji mogle biti proglašene samo sa vladarevom dozvolom; ograničila je delokrug crkvenih sudova strogo na crkvene poslove. Ograničila je broj verskih praznika. Nekatolici su tokom cele njene vladavine bili građani drugog reda.
Jedna od najvažnijih terezijanskih reformi bila je reforma organizacije vojske, pri čemu je kao primer uzeta pruska vojna organizacija. Austrija je bila prva evropska zemlja koja je uvela artiljeriju kao poseban stalni rod vojske.
Marija Terezija je znala da su za modernizaciju države neophodni visokoobrazovani stručnjaci. U skladu sa tim shvatanjem, pomagala je rad postojećih univerziteta i srednjih škola i osnivala nove. Bila je svesna da austrijsko školstvo zaostaje za obrazovnim sistemom protestantskih zemalja, te je odlučila da izgradi mrežu državnih škola. 1777. godine uveden je novi školski sistem (poznat pod nazivom Ratio educationis). Njegova suština bila je u formiranju mreže državnih seoskih (trivium) i gradskih (norma) škola sa jedinstvenim nastavnim programom. Za potrebe visokog obrazovanja plemića, 1746. osnovan je tzv. Collegium Theresianum.
Možemo zaključiti da je Marija Terezija tokom svoje vladavine, uz sve teškoće iz spoljnopolitičkih zapleta i unutrašnjeg otpora staleža, uspela da ostvari ono o čemu su njeni preci samo sanjali: od staleške, federalne države stvorila je apsolutističku monarhiju i ujedinila je, po svemu veoma različite, poljske, češke, austrijske i slovenačke pokrajine u jednu državu. Od državne tvorevine kojoj je okvir dala dinastija, a snagu njena vojska, stvorila je modernu evropsku državu.
Posle smrti Marije Terezije, 29. novembra 1780. tron je nasledio njen najstariji sin, Jozef. Iako je od 1764. bio savladar majke, zbog različitih pogleda i političkih ubeđenja, za njenog života imao je samo ograničen uticaj na državnu upravu, ali je dobio slobodne ruke u poslovima Nemačkog carstva. Jozef II je, krijući svoj identitet, proputovao celu Austrijsku monarhiju.
Posle smrti kraljice Jozef II je ostvarivanju svojih planova pristupio energično i beskompromisno. Modernizacija države, prema Jozefovim zamislima, bila je neraskidivo povezana sa radikalnim smanjenjem uticaja, uloge i moći dva najsnažnija stuba feudalnog društva - plemstva i Crkve. Jozef nije nameravao da ukine feudalni sistem, već da državu učini snažnijom slabljenjem privilegija staleža.
Jozef je obrazovan u duhu prosvećenog apsolutizma, te je sebe smatrao neograničenim gospodarem Austrijske monarhije, ali i prvim slugom svoje zemlje i svojih naroda. Pošto je bio ubeđen da je narod nezreo za učešće u političkom životu, želeo je da u svemu upravlja sam. Svojim, neretko grubim, uplitanjem u društvene i političke tokove izazivao je revolt i u onim slučajevima kada bi njegove akcije bile korisne. Čuven je njegov moto da «sve treba učiniti za narod i ništa pomoću naroda».
Da ga u vođenju zamišljene politike ništa ne bi ograničavalo, nije se krunisao za kralja, a mađarsku krunu je 1784. godine iz Pozuna premestio u Carski muzej u Beču, zbog čega su ga njegovi neprijatelji nazvali «kraljem sa šeširom». Jozefove reforme bile su usmerene na ograničavanje uticaja katoličkog klera (duhovnički stalež, sveštenstvo), koji je tokom vekova stekao i suviše moći. U okviru te politike ublažio je cenzuru, doprinoseći time oživljavanju štampe i književnog stvaralaštva. Ograničio je politički uticaj biskupa, kao i uticaj papstva. Ediktom o toleranciji iz 1781. data je evangelicima, kalvinistima i pravoslavnima sloboda vere i kulta i otvoren im je pristup višim položajima u državnoj upravi. Jevrejima je dozvoljeno da pohađaju javne škole, stupaju u činovničku službu, zakupljuju zemljišne posede. Župnicima je dodeljena važna uloga u obrazovanju stanovništva. Crkveni redovi koji se nisu bavili obrazovanjem ili lečenjem ljudi, Jozef II je raspustio.
Početak sprovođenja ovih mera nagnale su papu Pija VI da 1782. lično poseti cara ne bi li ga privoleo da promeni svoju crkvenu politiku, što je on odlučno odbio. Za razliku od pape, vladareve crkvene reforme većina društva je prihvatila s odobravanjem i zadovoljstvom.
1781. godine Monarhiju je stavio pod jedinstvenu centralnu upravu. Ujedinio je Austrijsku i Češku kancelariju i Dvorsku komoru. Spojio je Mađarsku i Erdeljsku kancelariju.
Reforme Marije Terezije i Jozefa II u Mađarskoj nailazile su na različit prijem. Na Saboru 1764-1765. godine, držeći se zastarelih ideala, staleži su odlučno odbijali reformske pokušaje Marije Terezije. Međutim, sedamdesetih godina sve veći broj plemića počeo je da prihvata ideje prosvetiteljstva. Oslanjajući se prvenstveno na radove Rusoa i Monteskjea, cilj prosvećenih mađarskih plemića je bio da modernizuju Mađarsku, u toj meri kako ne bi zaostajala za savremenim apsolutističkim državama Evrope.
Jozef II je 1784. dekretom proglasio nemački zvaničnim jezikom u celoj Carevini - da bi se istim jezikom «njeni delovi čvršće povezali između sebe». Prelaz je trebalo ostvariti za tri godine.
Kao da uvođenje nemačkog službenog jezika nije bilo dovoljan izazov, Jozef II je iste godine naredio da se sprovede popis stanovništva i kuća, katastarsko premeravanje, u sklopu priprema za ukidanje oslobođenosti plemića plaćanja poreza. Mađarsko plemstvo se osetilo neposredno ugroženim i javljalo se nezadovoljstvo vladarevom politikom. 1785. godine ukinuo je samoupravu ugarskih zemalja. Zemlju je podelio na deset administrativnih okruga. Proglašena je sloboda unutrašnje trgovine. Prema stranim državama Jozef II je vodio oštru protekcionističku politiku u korist domaćih preduzeća: zabranama, visokim carinama i spaljivanjem zabranjene strane robe štitio je tržište Carevine od strane konkurencije. Kao rezultat te politike Beč je doživeo veliki ekonomski uzlet.
Godine 1781 i 1782, s objašnjenjem da «to zahteva prirodno pravo i opšte dobro naroda», ukinuta je lična zavisnost kmetova u austrijskoj polovini države. Ukinuti su gospodski sudovi, zabranjeno batinanje, osigurano je pravo kmetova na slobodnu selidbu i slobodan izbor zanimanja. Ukinut je čak i termin kmet. Na velikom delu vladarevih urbarijalnih poseda ukinuta je tlaka, a zemljište podeljeno između kmetova. Jozefove mere u korist kmetova ulile su prevelike nade seljaštvu. Krajnji cilj politike Jozefa II prema seljacima bilo je ukidanje tlake.
Krajnje ozlojeđeno plemstvo, zbog uvođenja neograničenog vladarskog apsolutizma, nemačkog službenog jezika i ukidanja samostalnosti Mađarske, bio je kap koja je prelila čašu, te se plemstvo okrenulo protiv vladara upravo u momentu kada je jozefinski sistem i u unutrašnjoj i spoljnoj politici dospeo u ozbiljnu krizu. Ipak, prelom u unutrašnjopolitičkim zbivanjima nastupio je usled neuspeha Monarhije u spoljnoj politici. Jozefovi pokušaji 1778. i 1785. da udaljenu Belgiju zameni za Bavarsku - doživeli su neuspeh usled protivljenja
Pruske. Ovo je podstaklo Jozefa II na učvršćivanje veza sa Rusijom protiv Osmanskog carstva. Katarina II predložila je Jozefu II podele Osmanskog carstva, u slučaju uspešnog ratovanja. Rat koji je pokrenut 1788. i vođen bez većih uspeha doneo je mnog teškoća vladaru.
Poslednji udarac Jozefovoj politici zadala je revolucija u Francuskoj. Vladar koji se sa bojišta vratio bolestan, slomljen već očevidnim neuspehom svoje unutrašnje, ali i spoljne politike, 26. januara 1790. sazvao je svoje savetnike da bi većali o smirivanju mađarskog pokreta.Na sastanku je zaključeno da je, radi smirivanja situacije, potrebno vratiti krunu sv. Stefana u zemlju, vratiti nadležnosti županijama, ukinuti službenu upotrebu nemačkog jezika, prekinuti sa katastarskim premeravanjem zemljišta i povratiti u celosti staleški ustav. 28. januara vladar je izdao uredbu kojom je u Mađarskoj ukinuo važnost svih svojih prethodnih uredbi, sem o verskoj toleranciji, oslobođenju kmetova i o crkvenim redovima. Potpisivanje patenta je prokomentarisao recima: "Od srca želim da Mađarska putem ove mere ostvari toliko sreće i dobru upravu koliko sam ja želeo da joj osiguram svojim uredbama".
U međuvremenu se pojavio snažan pokret za mađarski nacionalni preporod i za uvođenje mađarskog kao zvaničnoj jezika umesto latinskog, a ostala je i centralizacija uprave. Neuspeh Jozefove prosvećene i napredne reformske politike objašnjava se suviše velikom brzinom njenog izvođenja, nedovoljnim obaziranjem na političke realnosti zemlje, ciničnom prirodom samog vladara. Jozef II ničim nije pokušao da ublaži teške udarce koje je naneo plemstvu i Crkvi.
U vreme smrti Jozefa II (20. februar 1790) u Carevini su bili najveći unutrašnji nemiri. Belgija je bila u procesu otcepljenja od Carstva, u Mađarskoj se plemstvo naoružavalo, a nemiri su se javljali i u poljskim oblastima. Turski rat još nije bio završen, pruski kralj gomilao je trupe na šleskoj granici. Na tu situaciju bitno je uticala Francuska revolucija.
Kada je Jozef II na samrti povukao svoje protivustavne uredbe, u Mađarskoj je nacionalna euforija dostigla vrhunac. Odmah su počele pripreme da se kruna sv. Stefana, koju je Jozef II čuvao u Beču kao muzejski eksponat, vrati u Budim. Organizovana su velika narodna slavlja. U gradovima se odjednom više nije nosila "nemačka" građanska odeća, već je u modu ponovo ušla plemićka nošnja iz doba kuruca. Vest o smrti cara stigla je u Budim istog dana kada i kruna, ali je objavljena nekoliko dana kasnije, da bi se sveopšte slavlje moglo privesti kraju.
Ove spoljašnje manifestacije prikrivale su ožviljene političke sadržaje. Plemići u Mađarskoj počeli su da razmišljaju o otcepljenju Mađarske od Austrije. Za ove svoje ciljeve pokušavali su da obezbede pomoć spolja. Vođeni su tajni razgovori sa pruskim dvorom o tome ko bi od pruskih prinčeva mogao da zauzme mađarski presto. Pojavilo se mnogo brošura i političkih spisa o budućem uređenju Mađarske. Povod za ovakvu aktivnost bilo je zasedanje
Državnog sabora, koji je, posle dvadeset pet godina pauze, sazvao novi kralj Leopold II za 6. jun 1790. (počeo je, u stvari, 10. juna u Budimu).
Od svih planova koji su se tada pojavili, težnje i zahteve plemstva objedinio je jedan od vođa plemićkog pokreta Peter Balog iz Oče, koji je bio sudija kraljevskog Sudbenog stola (vrhovni sud). Prema njegovoj zamisli, pošto se Jozef II nije krunisao za mađarskog kralja, habzburška dinastija je izgubila pravo na mađarsku krunu i Mađarska bi trebalo da bude nezavisna u odnosu na ostale habzburške zemlje.
Pored tradicionalne plemićke opozicije, javili su se i predstavnici prosvećenog plemstva i inteligenicije. Njihov zahtev za uspostavljanje državnog školskog sistema na nacionalnom jeziku predstavljao je prve korake ka izgradnji građanskog društva.
Leopold II je mađarski presto nasledio u kriznoj situaciji za habzburšku dinastiju. Još se nije završio poslednji austro-turski rat, a suparnička i na uspehe Habzburga zavidna Pruska već je bila mobilisala svoju vojsku. U više provincija Carstva došlo je do pobuna i pokreta (Belgija je proglasila otcepljenje od Habzburške monarhije).
Leopold II je imao već četvrtvekovno vladarsko iskustvo, no njegovi opšti vladarski ciljevi nisu se mnogo razlikovali od ciljeva njegovog starijeg brata Jozefa II, ali su se razlikovali metodi njegovog vladanja, koji su bili prilagodljiviji. Vaznim je smatrao mudrost, hladnokrvnost i strpljivost. Nije prezao ni od toga da se koristi radom tajne policije. Zahvaljujući svojim političkim sposobnostima, uspeo je sve konce zamršenih političkih odnosa da zadrži u svojim rukama. Plemstvo austrijskih pokrajina smirio je tako što je ukinuo uredbe svog prethodnika za regulisanje urbarijalnih odnosa i obaveza plemstva da plaća porez. Umirio je Prusku, a sa Portom je zaključio Svištovski mir. U isto vreme svoju poziciju je ojačao i u Mađarskoj. Plemstvo je lišio spoljnog saveznika, a u isto vreme je uspeo da pridobije saveznike u mađarskom građanstvu, koje je tada pretežno bilo nemačkog porekla. Dozvolio je sazivanje Srpskog nacionalnog sabora u Temišvaru 1. septembra 1790. i podržao je zahtev Srba za teritorijalnu autonomiju.
Kada se Državni sabor 11. novembra 1790. iz Budima preselio u Požun, nije bio vidljiv revolt mađrskog plemstva. Postignut je kompromis između plemstva i vladara, tako što je mađarsko plemstvo uspelo da zadrži svoje dotadašnje privilegije. Zakoni doneseni na ovom saboru, inaugurisali su državnopravnu samostalnost Mađarske u okviru Habzburške monarhije, bar na papiru. Npr., u 10. članu zakona 1790. konstantovao je da je Mađarka "slobodna i nezavisna u svojoj unutrašnjoj državnoj upravi, kojom se upravlja na osnovu njenih zakona i običaja". Nizom zakona regulisao je vođenje državnih poslova većinom na bazi propisa iz vremena pre Jozefa II. Mađarska je ponovo dobila svog palatina - namesnika (vicekralja), istina iz dinastije Habzburga. Palatin je postao četvrti vladarev sin, osamnaestogodišnji Leopold Aleksandar. Zadržan je primat Katoličke crkve, ali su i protestantskoj i pravoslavnoj obezbeđeni skoro isti uslovi za rad i isti status.
Kralj Leopold II predlagao je reforme. Izdao je naredbu da se do narednog staleškog sabora pripreme reforme u poreskoj, ekonomskoj, državnopravnoj, verskoj, kulturno-prosvetnoj, sudskoj i vojnoj oblasti. Pristalice reformi su počele da nude vladaru svoje planove reformi. Međutim, vladar je umro 1792, a poslednja komisija koja je trebalo da predlozi potrebne reforme i promene u određenoj oblasti završila je rad tek 1795. Do tada su se opšte okolnosti u potpunosti izmenile i pripremljeni predlozi nikad nisu stigli do sabora.
Do 1792. godine postalo je jasno da se u Francuskoj ne vodi borba između staleža i kralja nego za temeljnu reformu društva, za ukidanje staleža i stvaranje građanskog društva. Car i kralj Leopold II, da bi onemogućio slične događaje kao u Francuskoj, zaista je započeo, u duhu prosvećenosti, sa pripremama ustavne reforme, kojom bi svoje saborsko predstavništvo dobili i društveni slojevi koji nisu bili pripadnici povlašćenih klasa. Njegovi politički metodi su, međutim, ukazivali na to da on stvarno nije želeo da prekine s apsolutističkim načinom vladanja. Vreme mu, međutim, nije dozvolilo da svoj naum sprovede u delo, jer je 1. marta 1792. preminuo.

5. XIX VEK - PRILIKE U EVROPI, ZNAMENITE LIČNOSTI I DOGAĐAJI, DOLAZAK FRANCA JOZEFA NA PRESTO, STVARANJE AUSTRO - UGARSKE

Zemlje Habzburga, najzad su, 1804. godine, dobile ime - postale su "Austrijska carevina". Postojala je opasnost da to bude krštenje na samrtničkoj postelji. San Habzburga o univerzalnoj monarhiji poslednji put je propušten 1805, uz nastojanje Franca II da staru Evropu odbrani od Napoleona. San je razbijen na Austerlicu, gde su zatrti i tragovi Svetog rimskog carstva, posle čega je Franc II postao, u najboljem slučaju evropski car niže klase. Austrija je iz toga izašla kao nezavisna država koja je nastojala da vodi nezavisnu politiku. Rezultat toga je bio rat 1809, kojim je Austrija pokušala da podstakne nove ambicije, stavivši se na čelo borbe za oslobođenje Nemačke. Taj rat je skoro uništio Austrijsku carevinu. Događaji iz 1809. prerasli su model austrijske politike, koji je važio ne samo tokom sledećih četrdeset godina nego i tokom čitavih stotinu godina koliko je još Carevina postojala. Austrija je postala potrebna Evropi. Priroda Austrijske carevine najbolje se vidi ako se ona uporedi sa Pruskom. Obe zemlje su posle pada Napoleona ponovo postale velike sile, s tim što je Pruska to postigla korenitim reformama, a Austrija vestom diplomatijom i mudrim zaključivanjem saveza.
Oličenje takve Austrije bio je Meternih, ministar spoljnih poslova od 1809, koji je predstavljao Austriju pred Evropom tokom trideset devet sledećih godina. Za njega, kao i za Evropu, reč "Austrija" je predstavljala diplomatski pojam. Bio je Nemac iz Rajnske oblasti, zapadnoevropskog obrazovanja i shvatanja, zakasneli racionalista iz doba prosvećenosti i bio uveren u sopstvenu nepogrešivost. Meternihova diplomatska veština provela je Austriju kroz opasne godine 1809 - 1813. i napravila od nje centar evropskog poretka nastalog posle Napoleonovog pada. Bečki kongres je bio simbol njegovog uspeha. Jer, kao što je Austrija bila neophodna Evropi, tako je i Evropa bila neophodna Austriji. Meternihova spoljna politika ponikla je iz teških iskušenja uz koja je preuzeo svoj mandat. Zbog toga se on plašio akcije, uvek nastojeći da odloži odluke i da održi stanje mirovanja. Njegova nesreća je bila to što je nadživeo generaciju kojoj je bilo dosta rata i doživeo Evropu ponovo željnu potrage za pozitivnijim idealima.
Austrija se nije odrekla vodstva u Nemačkoj 1815. Naprotiv, oživela je svoje nemačko svojstvo i, mada je prihvatila Prusku, to partnerstvo je bilo takvo da ju Pruskoj padao u deo sav posao, a Austriji sve počasti. Zajednički strah od Napoleona ih je združio, a zajednički strah od Francuske, držao ih je zajedno još čitavu generaciju posle Lajpciga i Vaterloa. Teorijski, Austrija i Pruska su zajedno branile Nemačku, ali je u praksi Austrija lukavo prepustila taj zadatak Pruskoj i prekasno uvidela da ju je to preskupo kostalo.
Austrijska spoljna politika se pomno bavila pitanjem Italije duže od četrdeset godina. Italijanska pitanja su čak 1866. bila presudna za poraz Austrije u ratu protiv Pruske.
Habzburška carevina je počivala na tradiciji, na dinastičkim pravima i međunarodnim sporazumima, na "vladavini zakona" koja je bila njen suštinski elemenat. Nacionalni princip koji je lansirao Napoleon u Italiji negirao je vladavinu zakona i predstavljao pretnju samom temelju postojanja Habzburga. S ostalim svojim protivnicima Habzburzi su mogli da se nagode, jedino je italijanski nacionalizam bio nepomirljiv. Italija je bila glavna tema Meternihove diplomatije, a sudbinu ostalih delova Carevine su i 1848. i 1859. odredili događaji vezani za Italiju. Pobede Radeckog su izazvale poraz svih revolucija iz 1848. Sukob sa Srbijom jedan vek kasnije, i ovaj sukob Habzburške carevine i italijanskog nacionalizma je bio simboličan - bio je to sukob dva sveta.
Meternihova spoljna politika je počivala na pretpostavci da su najvažniji poslovi vezani za Zapad: agresija Francuske je bila, smatrao je on, najveća pretnja bečkom sporazumu, a bezbednost Nemačke i Italije najveći problem. Pretpostavka je bila pogrešna: Francuska je prošla svoj zenit i nikad više neće nastojati da zagospodari Evropom. Pretnja opstanku Austrije, koja ju je na kraju i uništila, dolazila je iz Rusije, a ne iz Francuske, a najozbiljniji problem koji je Austrija imala bilo je istočno pitanje. Genc, publicista koji je Meterniha "napajao" idejama, napisao je 1815: "Kraj Turskog carstva Austrijsko carstvo bi nadživelo samo kratko vreme."
Meternihovo najveće diplomatsko dostignuće bilo je očuvanje mira između Austrije i Rusije uz istovremeno osujećenje daljeg napredovanja Rusije prema Bliskom istoku.
Nikolaj I i Meternih su se sastali 1833. u Mnihovom Gradištu (Mmhengrec), gde je Nikolaj I bio kao "učenik pred učiteljem". Sporazum je garantovao Austriji bezbednost, a to je bio cilj dvadesetogodišnjih Meternihovih diplomatskih napora i osnov njegove buduće politike. Konzervativno prijateljstvo između Rusije i Austrije bilo je temelj Meternihove politike i Meternihove Austrije. Ipak je bitan deo Meternihovog uspeha bila i slabost Austrije. Austrija je sačuvana jer je to odgovaralo drugima, a ne na osnovu sopstvene snage.
Habzburška kreativnost je sa Jozefom II ostvarila svoj poslednji uzlet. Car Franc, koga je kao mladića obuzdavao stric Jozef a u muževnom dobu njegov zet Napoleon, postao je tvrdokorni negator. Njegov jedini kvalitet bilo je tvrdoglavo suprostavljanje spoljnim neprijateljima i unutrašnjim promenama. Osrednjeg karaktera i inteligencije, mogao je da postane tolerantan car, vladar laboavog carstva u kome se većina stvari odvija bez neposrednog usmeravanja sa najvišeg mesta. Zahvaljujući Mariji Tereziji i Jozefu II, austrijski car je zaista bio vladar: njegova volja se mogla osetiti u svakom delu Carevine.
Vladini organi su postojali, ali nije bilo moguće ubediti Franca da ih i koristi. On je ukinuo, obnovio, pa ponovo ukinuo Državni savet koji je za
Mariju Tereziju osmišljavao reforme. Umesto njega osnovao je Ministarsku konferenciju, ali je nije sazivao. Carevina Franca I je bila klasičan primer policijske države. Postojala je zvanična, beživotna štampa, a prepiska, čak i prepiska carske porodice, bila je kontrolisana. Bio je potreban pasoš da bi se putovalo iz jedne pokrajine Carevine u drugu, ali iz grada na selo.
Stara Austrija je, pre svoje smrti, ostavila dve tekovine u nasledstvo Srednjoj Evropi, od kojih nijedna nije mogla da bude ostvarena lako: austrijski železnički sistem i Tršćansku luku. Austrija je bila ispred Pruske po razvoju železnica i prva u Evropi počela izgradnju planinske pruge preko Semeringa. Tršćanska luka, projekat nezamisliv pre razvoja železnice, bila je izgrađena na carsku inicijativu, sa namerom da se Srednjoj Evropi obezbedi izlaz na Sredozemlje i tako prekine njena zavisnost od Dunava.
Meternih je bio reformator najuspešniji, ali ne i najenergičniji. 1821. dobio je titulu kancelara, kao nagradu za svoju uspešnu diplomatsku aktivnost. Taj položaj mu de dao izvesno pravo da postupa kao carev generalni savetnik. Sem toga, on je bio brz, osrednje pameti i imao veliko svetsko iskustvo, a imao je, za pomoćnika najsposobnijeg publicistu tog vremena - Genca. Car Franc se opirao promenama ako bi ih predložio Meternih isto kao i ako bi ih predložio bilo ko drugi, tako da nijedan od Meternihovih projekata nije ostvaren. Meternih nije imao onu pokretačku snagu koja je potrebna da bi se ideje pretvorile u akciju, snagu koja je osobina velikih državnika. S druge strane, okolnosti pod Habzburzima su bile takve da bi on, i da je tu snagu imao, postigao jedino to da sam sebe ukloni iz javnog života.
Meternih je bio najsposobniji od svih koji su se pozabavili "austrijskim pitanjem", mada su praktični rezultati njegovog rada bili slabi. Pošto je najbolje shvatao šta je Habzburška monarhija, prvi se u nju i razočarao.
Meternih je znao da je centralizovani sistem bio uspešan u Napoleonovoj carevini, i u svojim rešenjima je nastojao da otkrije tajnu Napoleonovog uspeha u tome. A tajna je bila jednostavna - imati genija za cara. Pošto tu tajnu nije mogao da poveri Francu, niti je mogao sam da je prizna, morao je da nađe nekakvo rešenje u Napoleonovom Državnom savetu. Meternih je više od dvadeset godina nastojao da Franc osnuje Rajhsrat, ili Carevinsko veće. Rajhsrat ne bi, ograničio moć cara, nego bi joj dao samo formu. Franc nije želeo da ga išta obuzdava i odbacio je takav nacrt - niko ne odustaje od vlasti ako na to nije primoran. Ipak, termin Rajhsrat je prihvaćen, i pod tim imenom će se austrijski parlament sastajati sve do 1918. godine. Prva originalna inovacija koju je donela Meternihova šema bio je predlog da pokrajinske dijete šalju svoje delegate u Rajhsrat koji bi tako postao, neka vrsta Skupštine staleža Carevine.
Istorijsko divljenje prema austrijskim pokrajinama i njihovim dijetama izmislili su Meternih, koji je bio Nemac, i Genc - Prus. Dijete u stvari nisu imale ni moći ni značaja: to su bile paradne skupštine veštačkog habzburškog plemstva, koje su pompezno "razmatrale" - predloge zakona i poreskih mera koji su im bili predočeni. Umiruće pokrajine su postale stare boce u koje je sipano novo vino nacionalizma. Meternih je mislio da oživljavanjem pokrajina priprema "istorijski" federalizam koji će Carevini dati novu snagu. Desilo se da su pokrajine postale bojno polje nacionalnih ambicija i odlučujuća prepreka protiv saradnje među nacijama. Izmišljanje tradicija je donelo propast Austriji, a majstor koji je izmislio tu veštinu bio je Meternih.
Ugarske dijete iz 1825. i 1830. pokazale su da Meternih nije tako jake pameti kako se mislilo i oslabile su njegov uticaj na cara. Meternih je bio zadužen da očuva mir. Umesto toga, smišljao je rat sa Rusijom 1829. i morao 1830. da izvrši mobilizaciju za vreme nemira do kojih je došlo posle Julske revolucije u Francuskoj. Finansijsku situaciju je resio Meternihov suparnik, Kolovrat, češki plemić koji je bio pozvan u vladu 1826.
Kolovrat je 1831. postigao pozitivan budžetski bilans u Austriji, što je bio jedinstven događaj za vreme vladavine cara Franca - prema tome, zaradio je carsku naklonost. Unutrašnji poslovi prešli su u nadležnost Kolovrata, dok se Meternih ograničio na vođenje spoljne politike.
Meternih je na spoljnom planu imao uspeha - postigao je 1833. sporazum sa Rusijom. Njegov ugled kod cara Franca je ponovo porastao.
U februaru 1835. umro je car Franc. Na samrti je potpisao dva politička testamenta svom sinu. Ta dokumenta je Meternih već davno pre toga bio sastavio. Prvim je car ostavio u amanet Ferdinandu da oslobodi Crkvu kontrole koju joj je nametnuo Jozef II, a drugim mu je naredio da nipošto ne menja osnove državnog uređenja, da se konsultuje sa Ludvigom, Francovim mlađim bratom, o svim unutrašnjim poslovima i da se iznad svega osloni na Meterniha koji je, "moj najlojalniji sluga i prijatelj". Kolovrata nije ni pomenuo. Meternih je obavestio svog lekara o carevoj smrti rekavši "Ferdinand je car!" Doktor, ili tupan ili poltron, odgovorio je: "A vi ste Rišelje!"
Meternihova diplomatija, uspešna u negiranju, nije bila konstruktivna. Ništa se nije promenilo, tačnije, promenilo se, ali nagore. Carska vlast je preneta na namesnike: "pretkonferencija" sa Ludvigom, Meternihom i Kolovratom je odlučivala o poslovima koji će biti dalje prosleđeni ministrima. Kolovrat i Meternih su se mrzeli, a Ludvig je mrzeo bilo kakav posao. Prema tome, uvek je većina bila protiv bilo kakve akcije, pa je došlo do potpunog zastoja.
Najvažniji događaj predmartovskog doba bila je pobeda beskompromisnog mađarskog nacionalizma u Ugarskoj ili, ako govorimo o najistaknutijim ličnostima, pobeda Košuta nad Sečenjijem.
Lajoš Košut je aktivno učestvovao u političkom životu samo deset godina, ali je u Srednjoj Evropi ostavio jači pečat nego iko. Mada sitan plemić po rođenju, on nije imao zemlju. Bio je novinar koji nije imao šta da izgubi, pa je slobodno zastupao ekstremističke stavove. Mađar slovačkog porekla. Majka mu je bila Slovakinja koja nikada nije naučila mađarski. Slovensko poreklo mu je dalo samosvest koja nije svojstvena mađarskom mentalitetu opreznosti i smisla za realno. Sloven bez zemlje, on je želeo da bude prihvaćen kao ugarski gospodin, a njegova glavna teza je bila da je linija razdora u zemlji mađarski nacionalizam, a ne posedovanje zemlje. Njegov novinarski rad je dominirao Ugarskom četrdesetih godina 19. veka, pa je 1847, mada kao plemić bez zemlje nije ispunjavao neophodan uslov za to, bio izabran za člana dijete. Košut je postao popularan junak Ugarske i, u to vreme, junak radikalizma u celoj Evropi. Pre bi se moglo reći da je bio pravi diktator koji je osvojio vlast prostituišući idealizam za račun nacionalizma.
Ugarska je, navodno, bila mađarska nacionalna država. Ta dogma donela je Košutu uspeh. Veliki delovi Ugarske bili su bez mađarskog stanovništva, ako ne računamo ionako odstutno plemstvo, tako da su Mađari u stvari bili manjina u zemlji koju su smatrali svojom. Mogli su da održe položaj svoje nacije jedino uvođenjem veštačkog monopola na sav javni život i sprečavanjem buđenja kultura drugih naroda u Ugarskoj. Ta politika u početku nije bila smišljena sa svesnim ciljem, nastala je spontano posle napuštanja latiništine. Košut ju je pretvorio u oružje nacionalne prevlasti. Mađarski je 1840. proglašen jedinim zvaničnim jezikom u zemlji. Dijeta 1844. je označila potpunu pobedu Košuta: sasvim je ukinut latinski i uveden mađarski kao jedini jezik.
Košutova doktrina se nije ograničila na "užu" Ugarsku. Košutova doktrina predstavljala je pretnju Transilvaniji i Hrvatskoj. U Transilvaniji su živeli Mađari, Sikuli i saski Nemci, ali zato Rumuni, koji su bili većinsko stanovništvo, nisu imali pravo glasa. Do 1848. mađarsko ludilo je potpuno zahvatilo Transilvaniju.
Hrvatska je bila mnogo teži slučaj. Hrvatska dijeta je bila stara koliko i Ugarska, imala je i svoj feudalni zakon. Hrvatska dijeta, u svojoj poslednjoj rezoluciji na latinskom, proglasila za nacionalni jezik "hrvatsko-slavonski". Tako je došlo do sukoba Košutove Ugarske i nacionalne Hrvatske.
Carska vlada je bila nemoćna pred Košutovim uspesima. Meternih je uvideo opasnost koja preti od Košutovih aktivnosti i primenio sva protivsredsva: argumentaciju, hapšenje i mito. Sva su bila slabašna i bez efekta. Carska vlada je objavila da će odlučno štititi kulture naroda u Ugarskoj ali se, suočivši sa uzavrelom Dijetom 1844, uplašila i pristala na Zakon o jeziku. To je bio jedini ustupak Carevini koja je postojala tri stotine godina i koja je Ugarsku oslobodila od Turaka.
Ruska podrška je bila jedina sigurnost u koju je Meternih mogao da se pouzda. Ali, četrdesetih Rusija je otvoreno skretala sa politike status quo-a na Istoku i ponovo se usmerila na planove o raskidu savezništva Rusije i Austrije. Meternih je morao da potraži nove saveznike. Nije mogao da računa na podršku Pruske, a Engleska se držala rezervisano. Ostala je jedino Francuska, i Meternih je, pod stare dane, počeo da se nada savezništvu sa konzervativcima u Francuskoj da bi tako održao status quo, prvo u Italiji, a kasnije na Bliskom istoku. Saradnja se pokazala kao katastrofalna u Krimskom ratu, bila je, poreklom, upravo plod Meternihove kombinatorike. Primoran, Meternih se ponovo okreće Rusiji. Međutim, opasnost od revolucije 1847. bila je jasna da Meternih nije morao da preuveličava. Ustanak u Galiciji je bio samo prva grmljavina pred oluju u Poljskoj. Lombardija se već otvoreno pubunila; Ugarska se, pod Košutovim vodđstvom, otrgla kontroli Beca. Opasnost od revolucije je bila opšta i Rusija je odustala od savezništva. To je Rusiji donelo korist, a Meternihu propast. On, nikada nije delovao sam, našao se sam protiv revolucije, bez saveznika i bez domaće podrške. Njegovi protivnici na Dvoru, pa čak i članovi carske porodice, smatrali su da je on kriv i širili su uverenje da će sve biti u redu ako on padne. Umesto toga, Meternih je za sobom u ponor povukao i staru Austriju. Pojavilo se austrijsko pitanje, a stabilnost koja je uništena 13. marta 1848. neće u Srednjoj Evropi biti ponovo uspostavljena ni posle stotinu godina evropskih ratova.
Godina 1848. označava prelazak sa podsvesnog načina života na svesnu potragu za drugim načinom života.
Revolucija je zahvatila Carevinu koja je pretežno bila ruralna, a rešenost je bila seljaka da se oslobode rabota i drugih feudalnih obaveza.
Ugarsko sitno plemstvo, čiji je opstanak bio u opasnosti, pretvorilo se u pravu revolucionarnu klasu. To je dalo mađarskoj revoluciji, a samim tim i mađarskoj istoriji, izuzetan karakter.
Revolucije su izbile u austrijskoj Italiji, Beču, Budimpešti i Pragu. Posledica toga bio je pad životnog standarda u gradovima, zato sto su gradovi rasli brže nego što se razvijala industrija. Beč je bio najrevolucionarniji. Mađarsku revoluciju je prisvojilo mađarsko sitno plemstvo, u Pragu je revolucija ostala u rukama studenata pa je, doživela prvi poraz. Studenti su zahtevali demokratski ustav s opštim pravom glasa, ukidanje rabota i jednaka prava za sve narode. Košut je, jedini u Evropi, nagovorio svoje sledbenike da pobede radikale, dižući uzbunu protiv Habzburga i protiv ostalih naroda.
Carska vlada je nastojala da manevriše i da se nagodi sa revolucijom, kao što je učinila sa tolikim svojim neprijateljima. Vođa te "carske i kraljevske" revolucije je bila nadvojvotkinja Sofija, supruga carevog brata Franca Karla i majka Franca Jozefa. Uz nju su bili svi koji nisu trpeli Meterniha. Meternih je dao ostavku i stara Austrija je pala zajedno sa njim. Meternihovim padom ostvaren je celokupan program "carske" revolucije. Prvi premijer bio je Kolovrat, a ministar spoljnih poslova Fikelmon. Kolovrat je iščezao sa scene posle nekoliko dana, a Fikelmon je opstao do 5. maja, kada su ga studenti oterali sa funkcije. Bez političkog stava, carska porodica je pokušavala da se održi, priznala bi bilo koga i bilo šta, samo da i ona bude priznata. 17. maja, Dvor je prebegao iz Beča u Insbruk, a 26. maja revolucija u Beču dostigla je svoj vrhunac.
Ugarski palatin, nadvojvoda Stefan, predao se revolucionarima i preneo svoju vlast na odgovornu vladu na čijem je čelu bio Batanji. Košut je postao ministar finansija i kreator politike. Dvor je gunđao negodujući, i najzad je Ferdinand 11. aprila ustavno potvrdio Martovske zakone. Tako je revolucija u Ugarskoj legalizovana. Carevina Habzburga je podeljena na dva dela, pa je samim tim Ugarska, postala posebna država.
Košut je precenio snagu Mađara. Shvatio je da oni mogu jedino da opstanu u savezu sa nemačkim nacionalizmom, paje Nemcima ponudio savezništvo.
Takozvanim "Duhovskim nemirima" označena je prelomna tačka revolucija iz 1848, pa samim tim i sudbina zemalja Srednje Evrope. Poraženi su bili radikali, ne samo Česi nego svi koji su mislili da je stari poredak propao i da se Evropa može radikalno preoblikovati.
Ustavotvorna skupština, koja se sastala u Beču jula 1848, bila je jedini pravi Rajhstag, odnosno carevinski parlament, u istoriji Austrijskog carstva. Liberali su prihvatili Carevinu i dinastiju, a dinastija je prihvatila liberalizam. Kompromis nije nastao iz ubeđenja nego iz slabosti i straha.
Hans Kudlih, student radikal, ali i seljački sin, pokrenuo je pitanje agrara koje je dominiralo Ustavotvornom skupštinom sve do 7. septembra, kada je usvojen Zakon o emancipaciji seljaka. Taj zakon, najveće dostignuće revolucije iz 1848, zaokružilo je delo Jozefa II. Zakonom od 7. septembra određen je karakter Habzburške monarhije. Čim je rabota ukinuta, zemljoposednici nisu imali računa da drže brojnu seljačku populaciju vezanu za zemlju. Siromašni seljaci su prodali svoju zemlju bogatim seljacima i preselili se u gradove. Radna snaga je bila na raspolaganju kapitalizmu koji se razvijao.
Sve do septembra 1848. seljaštvo je u celoj Carevini bilo agresivno raspoloženo. Kada se uverilo u istinitost emancipacije, izgubilo je interesovanje za politiku i ravnodušno gledalo na pobedu apsolutizma. Bah je takav rezultat očekivao od početka.
Politika snažne Carevine zahtevala je snažne ministre i snažnog cara. Ferdinand je 2. decembra abdicirao u korist svog bratanca Franca Jozefa. Ferdinand je iščezao sa istorijske scene da bi se ponovo pojavio samo jednom, 1866, kada je povodom pruske okupacije Praga izjavio: "Čak bih i ja mogao ovo da uradim".
18. avgusta 1830. godine rodio se Franc Jozef. Izbor prvog imena izražavao je nameru da se izrazi poštovanje prema dedi po ocu, caru Francu. Franc je bilo ime supruga Marije Terezije, osnivača dinastije Habzburg-Lorenskih. Drugo ime upućuje na Jozefa II, čija vladavina simbolizuje predanost vladara carskim dužnostima i brigu Habzburga za napredak države nad pojedinačnim ineresima. Sa šest godina započinje njegovo obrazovanje. Pored francuskog, učio je i češki, mađarski, poljski i italijanski, sve jezike koji su bili u upotrebi u Carstvu. Sa nepunih osamnaest godina dolazi na presto Carevine. Franc Jozef u pogledu dve stvari nikad se nije pokolebao: smatrao je da mora da održi snagu svoje vojske i podigne ugled Monarhije u inostranstvu. Iskustvo ga, međutim, nije naučilo da su ti ciljevi pogrešni i da se narodi moraju pridobiti na stranu Carevine, a ne naterati da trpe. Bez vere u svoje narode, on se nije osećao odgovornim prema njima, a ustupke je činio iz straha, a ne zato sto je verovao da su neophodni. Rezultat toga je bila činjenica da je on postao glavni uzrok sloma Carevine Habzburga.

FRANC JOZEF (1830 - 1916)

1849. Habzburzi su raskinuli sa nacionalnom Italijom i nacionalnom Nemačkom, nacionalna Ugarska je raskinula sa Habzburzima. 14. aprila Ugarski parlament svrgnuo je Habzburge i postavio Košuta za namesnika.
Svarcenberg i njegove kolege su bili spremni za akciju protiv Ugarske, a prva demonstracija carske moći bilo je raspuštanje skupštine u Kromjeržižu 4. marta 1849, i to pre nego što je završila nacrt ustava.
Ipak su Svarcenberg, Stadion i Bah želeli da pokažu da su i sami nekakva vrsta revolucionara.
Umesto da smiri narode koji su živeli u Ugarskoj, Košut je podsticao mađarske nacionalističke strasti i skoro se radovao nacionalnim sukobima kao prilici da istrebi sve nemađarske narode. Sprečavao je da se ostvare sporazumi koje su pobunjenim narodima nudili ostali ministri. Sasuo je u lice tim probuđenim narodima uvrede koje peku i posle sto godina: Srbima je rekao da će "između nas presuditi sablja", za Hrvate je rekao da mu "nije dovoljna ni za jedan ručak", a Rumune nazvao "dušom zavere protiv Ugarske".
Podsticanje nacionalističkih strasti je imalo uspeha. Mađarski vojnici su bili ubeđeni da mogu da spasu svoju zemlju samo ako pobiju sve građane koji ne govore njihovim jezikom. Međutim, u maju 1849. ruska vojska je ušla u Ugarsku, a u avgustu je ugarska vojska kapitulirala. Košut je izbegao u Tursku, i sledećih četrdeset godina čuvaće u progonstvu bezvrednu titulu namesnika. San o velikoj nezavisnoj Ugarskoj je srušen. Habzburški uspeh bio je varljiv kao i Košutov. Uspeh je postignut zahvaljujući Rusiji i zavisio od trajanja prijateljstva sa Rusijom.
Kibekov Patent od 31. decembra 1851. nije doneo nikakve promene. Franc Jozef, do tada teorijski ustavni monarh, sada je postao teorijski apsolutista. Aprila 1852. umire Svarcenberg - učitelj Franca Jozefa, a Bah postaje premijer. Bah je nastojao da uvede privremeni apsolutizam da bi tako Carevinu pretvorio u jedinstvenu celinu bez nacionalnog separatizma. To mu nije uspelo. Medjutim, ironičnim, ali zasluženim, sudbinskim obrtom, palo je u deo ministru Bahu da poništi crkvene reforme Jozefa II koje su preživele čak i Meternihov konzervativizam i predmartovsko doba. Konkoradatom iz 1855. Rimokatolička crkva je postala nezavisna od države, dobila je toliku slobodu rada i upravljanja školstvom kakvu nije imala još od najgorih vremena protivreformacije. Novi apsolutizam nije imao planove za budućnost i to je bila njegova najgora strana.
Nemački kapitalisti iz Beča izgubili su svaku veru u Bahov sistem posle ekonomske krize 1857. Bah i njegova administrativna mašina su bili otporniji nego Meternih. Meternihov sistem je pao zbog unutrašnjih slabosti i podela, a Bahov sistem, beživotan ali strog, morao je da se sruši spoljnom intervencijom.
Apsolutizam je uspostavljen da bi se vodila snažna spoljna politika, a neuspeh spoljne politike je doneo kraj apsolutizmu.
Svarcenberg je bio smeo i nije imao predrasuda - isto kao i Bizmark - ali nije imao ono čime je Bizmark pobeđivao: magičnu ideju vodilju. Bizmark je, imao veliki uticaj na pruskog kralja i vlast koja je bila praktično neograničena. Pruski konzervativci i generali nisu se slagali sa Bizmarkovom avanturističkom politikom, ali su, uplašeni za svoju sudbinu i lojalni autoritetu kralja, ćutali.
Sa Krimskim ratom je Habzburška monarhija doživela pravu krizu odlučivanja. Odluke koje je tada donela, a koje su bile međusobno protivrečne, odredile su njenu dalju sudbinu. Nesposobni da se opredele za Istok ili za Zapad, Austrija je ostala zadržanog daha, obamrla. U prvim fazama Krimskog rata Buol je ostvario najveće habzburške ambicije: Rusija se povukla iz podunavskih kneževina, koje je zatim okupirala Austrija. Dunav je celom svojom plovnom dužinom pao pod kontrolu Austije. Rusija je bila odsečena od Balkana, a Austrija je mogla da postane jedini naslednik «bolesnog čoveka». Austrija je iz Krimskog rata izašla bez prijatelja.
Pariski kongres, kojim je okončan rat od 1856. označava prelomnu tačku i kraj sistema Beča. Austrija više nije bila potrebna Evropi. Engleska i Francuska su savladale Rusiju na Istoku. Obe su gledale sa odobravanjem na italijanski nacionalizam, a Rusija i Pruska nisu marile za stvar konzervativizma.
Francuska i Rusija, do tada neprijatelji, spremale se da se udruže protiv Austrije.
Rumunija je postala ničija zemlja, neutralna vlasnica ušća Dunava. Pariskim mirom osujećen je projekat austrijskog Podunavlja, takođe je osujećen projekat ruskog Podunavlja. 1856. godine pitanje Habzburške monarhije je izbio u prvi plan. Franc Jozef je vladao još šezdeset godina posle Krimskog rata, ali je tih šezdeset godina prošlo u senci Pariskog mira.
Francuska se pripremala da napadne Austriju, Rusija priželjkivala poraz Austrije, Engleska podržavala italijanski nacionalizam. Nemačka je bila jedina na koju je mogla Austrija da se osloni. Ali, Buol nije mogao da shvati da je neophodno demagoški se pozvati na nemački nacionalizam, dok Franc Jozef nije želeo da pridobije za sebe Prusku tako što bi priznao regenta Pruske za vrhovnog zapovednika Severne Nemačke. Habzburška monarhija se oslonila samo na svoju vojsku i tako izgubila Lombardiju.
Oktobarska diploma je slika površnosti i kratkovidosti habzburškog plemstva, koje je za Monarhiju bilo opasnije kad je lojalno nego kad nije.
Bahov sistem se držao određenog modela. Smerlingov sistem je počivao na protivrečnostima. Februarski patent je porekao sadržaj Oktobarske diplome, iako je formalno bio akt kojim se Diploma detaljnije tumači. Mada mu je duh bio centralistički, učinio je da pokrajinske dijete budu bitna izborna tela i tako im dao veći značaj nego ikad. Ni Diploma ni Patent nisu priznali ugarske zakone iz 1848, ali je ipak, preko propisa o dijeti, Mađarima pružena prilika da izraze svoje zahteve i organizuju opziciju bečkoj vladi. Ugarska je bila još nezadovoljnija nego pre, a Sečen i Smerling su postigli da to mađarsko nezadovoljstvo postane vrlo efikasno.
Za razliku od Franca Jozefa, Mađari su iz događaja 1849. izvukli pouku. Košut je pokušao da ostvari veliku Ugarsku podstičući mađarsku nacionalističku euforiju, a umesto toga poveo je Ugarsku u propast. Umesto Košuta, lider Mađara postao je Deak.
Deak, zemljoposednik i pravnik. Majstor pravnih smicalica, bez ličnih ambicija. Njegov cilj je bio pronalaženje sigurnog mesta za istorijsku Ugarsku u savremenom svetu. Zdrav razum mu je govorio da Mađari ne mogu da ostvare san o velikoj Mađarskoj pored podređenih naroda i Habzburga. Za razliku od Košuta, on je znao da je Ugarska postala velika zahvaljujući tome što je deo Habzburške carevine. Njegova opreznost i sposobnost taktičara nalagali su mu da bi trebalo da pridobije i ostale narode. Njihovi zahtevi su mu bili strani. I on je nastojao da «mađarizuje» sve stanovnike Ugarske, ali na mnogo podmukliji način. Njegova umerenost bila je sračunata.
Smerling nije bio protivnik dorastao Deaku. Smerling je verovao da je postigao mnogo učvrstivši savez između Nemaca i dinastije. U Ugarskoj je sistem županijske autonomije opet ukinut, a Bahovi činovnici su se vratili na posao. Smerling je nameravao da opameti Ugarsku, pa da joj posle vrati ograničenu dijetu iz 1861. Rezime njegovog programa bio je: «Mi možemo da čekamo!» Carevina to nije mogla. Bahov sistem bi sigurno uništio separatizam i doneo ujedinjenu Carevinu, samo da je mogao nesmetano da deluje dve ili tri generacije. Umesto toga, bio je uništen za deset godina u ratu sa spoljnim neprijateljem. Smerlingov apsolutizam u Ugarskoj nije dugo opstao. I sam Smerling i njegove kolege su ga nazivale privremenim. U Smerlingovom sistemu postojala je ravnoteža između dinastije i Mađara: nisu mogli da unište jedno drugo, a nisu mogli ni da budu veliki jedno bez drugog.
Esterhazi, ministar bez portfelja - bio je najgori mogući savetodavac -zlosutni konzervativac, skučenih vizija i uvek uveren u poraz, mogao jeu svemu da vidi opasnost a spas nigde. Verovao je jedino to da dinastija mora da brani svoju veličinu i da bi trebalo časno da propadne. Zato je odbijao da okalja tu čast pokušavajući da potkupi bilo kog neprijatelja Habzburške monarhije. Esterhazi je bio pravi čovek za Franca Jozefa. Obojica su želela da sačuvaju sjaj i moć Carevine i obojica su bila uverena da je to nemoguće. Obojica su bila uverena u nepobedivost austrijskih neprijatelja i obojica su odbijala da okaljaju svoju savest upuštajući se u pregovore sa njima. Uspon Esterhazija predstavljao je pretnju Smerlingu, jer je Esterhazi, mada nije živeo u otadžbini, bio Mađar.
U avgustu 1866. neposredno posle poraza, Mađari su ponudili partnerstvo. Deak je izjavio da Mađari ne traže posle poraza ništa više od onoga što su imali pre poraza. Nemci i Mađari su bili dva "državna naroda", a o ostalima je Andraši rekao: "Sloveni nisu podobni da vladaju, njima se mora vladati." Dualizam, kao partnerstvo Mađara i Nemaca, bila je omiljena ideja, ili, bolje rečeno, omiljeni nesporazum. Franc Jozef je pristao na ustupke Mađarima da bi izbegao ustupke drugima, a svakako da nije hteo da poklekne pred nemačkim liberalima.
Namera svih austrijskih ministara, i Smerlinga i Belkredija, kao i početna namera Deaka, bilo je postizanje sporazuma između dveju polovina Carevine. Ugarska se pitala o tome i dualizam je stupio na snagu tek kad ga je ugarski parlament priznao u martu 1867. Druga, bezimena "polovina" se nije čula: Franc Jozef se dogovorio u njeno ime. Dualizam je bio isključivo "nagodba" izmedju cara i Mađara. Mađari su pristali na jedinstvenu veliku državu samo u poslovima vojske i spoljne politike, a Franc Jozef je predao unutrašnje poslove Ugarske "mađarskoj naciji". Tako su postale dve ustavne države: Austrija i Ugarska.
Teorijski je Austrougarska bila savez dveju ustavnih država, od kojih je prva bila zasnovana na nemačkoj, a druga na mađarskoj hegemoniji. Iza te ustavne maske ostala je Habzburška monarhija, u kojoj se vladar zaista odrekao dela svoje vlasti u unutrašnjim poslovima, ali je i dalje bio vrhovni vladar, i u kojoj su mnogi nerešeni problemi i dalje pružali neograničen prostor za manervisanje u cilju očuvanja te vlasti.
Pre dualizma, kao i posle njega, primenjivana su mnoga politička orudža. Franc Jozef je dualizam prihvatio na brzinu, kao neophodan uvod u revanšistički rat protiv Pruske, ali se zbog toga istog trenutka pokajao. Više je bio kivan na Nemce nego na Mađare. Mađarska prevlast je nedirnuta opstala sve dok nije odvela Carevinu u propast. U unutrašnjim, kao i u spoljnim poslovima, mađarska hegemonija je bila cena koju je Franc Jozef bio voljan da plati u zamenu za očuvanje sopstvene moći. S obzirom na to da je upravo mađarska prevlast razorila Habzburšku monarhiju, ispada da je Franc Jozef bio vinovnik sopstvene propasti.
Ostao je još jedan problem: Bosna i Hercegovina, dve pokrajine pod turskom vlašću u kojima su ustanci počeli 1875. i koje se više nisu mogle vratiti pod tursku vladavinu. Rusija je stalno pokušavala da Austrougarsku namami na njih, da bi je time naterala da pokrene postupak podele Turske. Bosna i Hercegovina, nisu bile anektirane, i zato nisu mogle da se pripoje ni Austriji ni Ugarskoj. Time su postale jedino mesto gde se teritorijalno poštovala «zajednička Monarhija», odnosno poslednji okrajak one velike Habzburške monarhije koja je nekada upravljala jedinstvenom Carevinom.
Okupacija BiH je okončala karijere nemačkih ministara. Bili su ljuti zato što su isključeni iz spoljne politike, i to tako potpuno kao za vreme Krimskog rata, u doba apsolutizma. Austrijske Nemce su napustile i Nemačka i Ugarska, njihova politička hegemonija je izgubila moć, a Franc Jozef je ponovo mogao da stekne autoritet uzdižući se iznad nacionalnosti. Na opštim izborima, održanim juna 1879, carski uticaj je upotrebljen protiv Nemaca i nemački lideri su izgubili većinu. U avgustu 1879. Tafe je imenovan za predsednika vlade. To je bio kraj nemačke hegemonije u Austriji.
Imenovanje Tafea je vratilo caru političku nezavisnost. Umesto da služ i stranačkoj većini, Tafe je izmislio vladin blok, takozvani «gvozdeni krug». Tafe je upotpunio preobraćanje Ceha. Od 1882. Česi su nastavili da podržavaju Tafea u nadi da će preko njega uspeti da uvedu češki jezik i u «unutrašnje poslove».
Tafeov sistem «od danas do sutra» omogućio je Austriji stabilnost i mir kakve nije imala od vremena Franca I. Čitavu deceniju nije bilo gorčine u javnom životu. Pomirili su se plemstvo i birokratija, stari neprijatelji.
U vreme Tafea Austrougarska je ponovo oživela svoj status velike, samostalne sile. Kalnoki je postao ministar spoljnih poslova. Milan Obrenović bio je spreman da proda Srbiju Habzburzima. Kalnoki je mislio da ona nije vredna kupovine, već je uživao prednosti njene zavisnosti, bez pratećih nacionalnih potresa koje bi pripajanje Srbije Monarhiji donelo. Tafeov još veći uspeh bio je savez sa Rumunijom.
Poslednji udarac Tafeu uputio je Franc Jozef, jer je careva podrška, a ne «gvozdeni krug», bila njegova glavna uporišna tačka. Franc Jozef je često pravio kontradiktorne političke poteze, a najdublja kontradikcija u pogledu njegovih mišljenja bio je njegov odnos prema Nemcima. U izvesnom smislu oni su bili njegovi glavni protivnici, i on im nikada nije oprostio nameru da taknu u njegova ovlašćenja. S druge strane i sam je bio Nemac. Tafe je bio tu samo zato da spreči stvaranje parlamentarne vlade, a pošto u tome nije uspeo, smenjen je novembra 1893, a odmah posle toga je osnovana koaliciona, pseudoparlamentarna vlada. Ta vlada je, isto kao i Tafeova, bila potpuno zavisna od careve volje. Tafe je Austriji omogućio predah od četrnaest godina, koji nije dobro iskorišćen. Sada se, poslednji put, dinastiji pružila nova prilika koja će ustavnu Austriju uzdrmati do temelja. U roku nekoliko narednih godina svi će žaliti za mirnim danima "gvozdenog kruga" i Tafeovog "petljanja".
Tafeov pad je doneo potpuni zastoj u politici Austrije. Car ga je pustio da ode a da mu nije bilo jasno zbog čega, niti je pri tom imao neki drugi izbor.
Tafe je bio kao Meternih, samo bezočniji i prostiji od njega, čovek zavistan od carske volje, koji je carsku vlast čuvao manevrišući između naroda i klasa. Sa Tafeovim odlaskom, kao i 1848. sa Meternihovim, dinastija je zapala u neprilike, pa je za sve optužila svoje podanike i, na kraju, nemajući više strpljenja, ponovo pozvala u pomoć čoveka čvrste ruke - ranije Svarcenberga, a sada Badenija - da ispravi grešku i odlučnom akcijom zavede red. Događaji 1848. su bili realnost, a događaji 1893. do 1897. su bili komedija.
Tafea je nasledila vlada koja je pretendovala na to da bude parlamentarna, vlada sastavljena od stranackih lidera. Stranke nisu prihvatale ustav i nisu mogle da dođu do sporazuma jer nisu imale na osnovu čega. Stranke nisu bile ni zajednički lojalne Carevini, niti su imale ista politčka shvatanja. Poljaci i veleposednici su samo pazili da njihove povlastice ne budu poništene. Nemci, su samo nastojali da sačuvaju svoj položaj "državnog naroda", a mladočesi su nameravali da prave što više problema dok ne dobiju jedinstvenu Češku. Nije bilo ni utvrdjene vladine politike, pa je ponovo, kao i u predmartovskom dobu, njen posao preuzela administracija. Takvu slabost i pometnu može da izdrži samo država koju drži čelična birokratska konstrukcija, a Austrija je svojih poslednjih dvadeset godina života preživela samo zahvaljujući svom ogromnom državnom aparatu. Taj aparat je postojao i održavao državu u životu još dugo pošto je sav politički život u njoj odumro.
Ustavna Austrija se raspadala i iščezavala zbog neodgovornosti njenih političkih lidera. Većina tih političara je smatrala da Carevina mora da bude jaka; niko nije želeo da ona nestane, sem nemačkih ekstremista.
Austrija je patila od pravne zbrke nastale zbog prisustva tri ustavna sistema - Oktobarske diplome, Februarskog patenta i «ustavnih zakona» iz 1867, čije međusobne protivrečnosti nisu bile rešene. Pokrajine su godinama sticale sve širu samoupravu. Neodgovornost političkih lidera je ohrabrila, pa čak možda i navela, cara da zadrži pravu vlast u svojim rukama. Car je iz godine u godinu bio sve odlučniji da ne deli vlast sa neodgovornim političarima, a političari koji nisu dobijali deo vlasti postajali su iz godine u godinu sve neodgovorniji. Car nije izbegavao da manevrise između raznih nacionalnosti, pa i da ih huška jedne na druge ako treba, jedino je pazio da se one ne umešaju u vojne i spoljnopolitičke poslove - dva ključna domena svakog stvarnog liberalizma.
Pošto Habzburška monarhija nije mogla da izvede predstavu nacionalističke transformacije, kao što je uradila kuća Hoencolerna, morala je da pronađe neku "austrijsku ideju". Dinastija je imala jednu tradicionalnu ideju: bilo je to savezništvo sa Katoličkom crkvom. Habzburšku monarhiju je u ranim danima od propasti spasla protivreformacija. Franc Jozef je na početku svoje vladavine iskoristio apsolutističku moć da poništi odluku Jozefa II i obnovi savez sa Katoličkom crkvom protiv liberalizma. Crkva nije mogla da dozvoli da izgubi vernike, naročito zbog očigledne konkurencije Pravoslavne i Unijatske crkve. Jer Katolička crkva je postojala pre Habzburga i postojaće posle njih, pa je zaro, i pored toga što je favorizovala dinastiju, mislila na svoju budućnost.
Pad koalicione vlade 1895.naterao je Franca Jozefa da odustane od političkog sistema. Stranke ne mogu da formiraju vladu, a bilo je besmisleno pogađati se sa njima. Jedini izlaz bio je u snažnoj ličnosti, spasioca koji bi svoju vlast nametnuo odozgo. Poslednji spasilac Monarhije bio je Badeni, namesnik Galicije. Bio je pouzdan i efikasan, lojalan i na usluzi caru.
Badenijev veliki potez usledio je u vreme okoncanja opasnosti s Istoka, a on je odmah pokazao koje su posledice austrougarsko-ruskog sporazuma. Taj potez je bila Odluka od 5. aprila 1897, kojom su češki i nemački postali ravnopravni jezici «unutrašnje službe» u celoj Češkoj.
Badenijeva odluka je izazvala eksploziju nemačkog ogorčenja protiv slabljenja njihove nadmići koje je trajalo od 1879, ili čak od 1866. godine.
Senerer je dočekao svojih pet minuta. Mogao je da stane na čelo nemačkog pokreta za obnovu jedinstvene Carevine kao nemačke države. Njemu lično to nije bio cilj: verovao je da će nasilje, koje je on podsticao, izazvati pometnju u Carevini i da će to otvoriti put ka ostvarenju velike Nemačke. Sirom Nemačke održavani su skupovi. Čuveni istoričar Momzen je pisao: «Mozak Čeha ne razume rezone, ali razume batine. Ovo je borba na život i smrt». Badeni je bio bespomoćan. Nije mogao da upotrebi vojsku, a nije bio voljan da se obrati za pomoć širim masama hrišćanskih socijalista i novembra 1897. Franc Jozef je smenio čoveka koji je bio pozvan da spase Carevinu. Da je Senerer išao do kraja i srušio "vlast", to bi donelo propast nemačkoj buržoaziji. Njegov plan bio je da razbije Habzburšku monarhiju i njene teritorije pripoji Nemačkoj Hoencolerna. ""
Franc Jozef je dobronamerno želeo da očuva Carevinu, pa čak ida štiti svoje podanike, ali nije mogao da se odrekne ni dela vlasti koju je nasledio. Badenijeva odluka je bila samo poslednji pokušaj dinastiji da nešto uradi na planu međunacionalnih sukoba u Austriji. Plan ovi i napori će na početku 20. veka biti isključivo odbrambeni. Posle Badenija dinastija će se zadovoljiti pukim čuvanjem sopstvenog mrtvačkog sanduka.
Šezdeset osam godina vladavine Franca Jozefa obeleženo je upečatljivim nizom promena. Posle labudove pesme prve decenije vladavine, vreme apsolutizma je konačno prošlo. Austrija je ušla u doba masa, pojava novih ideja i modernih stranaka. Franc Jozef je bio vladar ograničenih mogućnosti i pogleda, koga je iskustvo naučilo kompromisu. Njegova fotografija u feldmaršalskoj uniformi postala je simbol jedinstva i dugotrajnosti Monarhije,

FRANC JOZEF I NJEGOV PRAUNUK OTO

ali njene paralisanosti. On je vladao, ali nije reformisao Monarhiju, iako nije ni sprečavao reforme koje su od njega zahtevane. Smrću Franca Jozefa, najdugovečnijeg vladara Evrope, završila se jedna epoha ne samo u istoriji Dvojne monarhije već i u istoriji Evrope, epoha plemića i džentlmena, epoha puna samopouzdanja u ustaljeni poredak, i započela nova, epoha masa, nacionalnih pokreta i ratova, u kojoj Austrougarska Franca Jozefa više nije imala svoje mesto.

6. KARAKTER I ZNAČAJ HABZBURŠKE MONARHIJE

Carevina Habzburga, koja je nestala 1918, po karakteru je bila jedinstvena, van vremena i van mesta. Skup teritorija kojima je vladala kuća Habzburga nikad nije u potpunosti definisan. Najšire granice određene su 1526, kada je Ferdinand, koji je već imao brojne titule kao vladar alpsko-nemačkih zemalja, postao je kralj Češke i kralj Ugarske, pa ipak te teritorije skoro tri stotine godina nisu imale zajedničko ime. Bile su to "zemlje pod kućom Habzburga" ili "zemlje (svetog rimskog) cara". Između 1740. i 1745, kada su Habzburzi ispustili iz ruku carsku titulu, Marija Terezija je sebe mogla nazvati samo "kraljicom Ugarske", mada njena carevina, nije bila Ugarska carevina. 1804. je Franc II, poslednji sveti rimski car, doživeo da vidi kako njegovu carsku titulu ugrožava Napoleonova ambicija, pa je sebi izmislio titulu "car Austrije". To je, takodje, dinastičko ime. Carevina je pripadala kući Habzburga, a ne Austrijancima. 1867. mađarska nacija je izrazila želju za partnerstvom sa carem, i tako je Carevina dobila ime "Austrougarska". Nemađarske zemlje su u njoj ostale bezimene sve do njenog kraja.
Sami Habzburzi su po poreklu nemačka dinastija. Dodali su svojoj lozi prvo španski, a kasnije i italijanski elemenat, a da pri tom nisu ostali ukorenjeni ni u jednom posebnom regionu ili narodu. U drugim zemljama dinastije su epizode u istoriji naroda; u slučaju Habzburga narodi su bili komplikacija u istoriji dinastije. Nijedna porodica nije toliko dugo opstala niti je ostavila tako dubok trag u Evropi: Habzburzi su bili najveća dinastija moderne istorije; istorija Srednje Evrope se vrti oko njih, a ne oni oko nje.
Habzburzi su, u svoje vreme, izvršili mnoge zadatke. U16. veku su branili Evropu od Turaka; u 17. veku su izvojevali pobedu nad protivreformacijom; u 18. veku su propagirali ideju prosvećenosti; u 19. veku su bili brana stvaranju velike nemačke nacionalne države. Sve su to, ipak bili samo slučajni spletovi okolnosti. Njihov stalni cilj bilo je trajanje i moć. Ideje su, kao i narode, koristili u cilju opstanka moći svoje vladarske kuće. Među tim idejama je i spremnost na eksperiment, da se Franc Jozef, na kraju svoje vladavine zalaže za opšte pravo glasa. Oni su, uvek kada je to bilo u interesu dinastije, menjali ideje, teritorije, metode, savezništva, državnike. Jedino je "Kuća Avgusta" bila stalna.
Turska invazija je, kao što se često čuje, pokvarila planove Habzburga o prevlasti nad Nemačkom. A možda su Turci spsli Habzburge od katastrofe i omogućili im da traju svo do 20. veka. Turci su Habzburzima obezbedili izvršenje prve od mnogih "misija". Habzburzi nisu tokom više od stotinu godina učinili ništa da oslobode delove Ugarske od Turaka, ali su ubedili druge, a i sebe, da su upravo oni branioci hrišćanstva. Hrišćanske crkve mogu da prežive jeretike, ali ne i raavnodušnost. Habzburzi su mogli da odole turskim napadima, ali je njihova moć opadala uporedo sa slabljenjem Turske, dok najzad i Habzburška i Osmanska imperija nisu zajedno propale.

RODOSLOV HABZBURGA 1273 -1918

1. RUDOLPH I HABSBURG ( 1273 - 1291 )
2. ALBERT I HABSBURG ( 1298 - 1308 )
3. FREDERICK I HABSBURG ( 1308 - 1330 )
4. ALBERT II HABSBURG ( 1335 - 1358 )
5. RUDOLF IV HABSBURG (1358 - 1365 )
6. ALBERT III HABSBURG (1365 - 1395 )
7. ALBERT IV HABSBURG ( 1395 - 1404 )
8. ALBERT II HABSBURG ( 1411 - 1439 )
9. FREDERICK III HABSBURG ( 1440 - 1493 )
10. MAKSIMILIAN I HABSBURG ( 1493 - 1519 )
11. CHARLES V HABSBURG ( 1519 - 1556 )
12. FERDINAND I HABSBURG ( 1556 - 1564 )
13. MAKSIMILIAN II HABSBURG (1564 - 1576 )
14. MATTHIAS I HABSBURG ( 1612 - 1619 )
15. FERDINAND II HABSBURG ( 1619 - 1637 )
16. FERDINAND III HABSBURG ( 1637 - 1657 )
17. LEOPOLD I HABSURG ( 1658 - 1705 )
18. JOSEPH I HABSBURG ( 1705 - 1711 )
19. CHARLES VI HABSBURG ( 1711 - 1740 )
20. MARIA THERESA HABSBURG (1740 - 1780 )
21. JOSEPH II HABSBURG ( 1780 - 1790 )
22. LEOPOLD II HABSBURG ( 1790 - 1792 )
23. FRANCIS I HABSBURG ( 1792 - 1835 )
24. FERDINAND I HABSBURG (1835 - 1848 )
25. FRANCIS JOSEPH HABSBURG ( 1848 - 1916 )
26. CHARLES I HABSBURG ( 1916 - 1918)

Napomene:

Albert I Habzburg bio je ubijen 1308. godine. Posle toga njegovi potomci su dugo bili bez krune Svetog rimskog cara sve do 1437. godine kada je Albert V Habzburg preuzeo carsku titulu i prozvao se Albert II Habzburg.
Marija Tereza je bila zadnji član dinastije Habzburg. Udala se za vojvodu Fransoa de Lorena i imali su 16 dece, od toga 2 buduća cara, cara Jozefa i cara Leopolda i ćerku Mariju Antoanetu koja se udala za kralja Francuske Luja XVI. Od tada dinastija Habzburg nosi dvojako prezime koji i dan danas nose njihovi potomci HABSBURG - LORRAINE .
Car Napoleon Bonaparta zahtevao je od Franca I da se odrekne krune Svetog Rimskog Nemačkog cara što je i učinio 1806. god. pa je iste godine pa do svoje smrti vladao kao Austrijski car.

LITERATURA

1. Alen Dž. P. Tejlor, HABZBURŠKA MONARHIJA 1809 - 1918, Clio, Beograd, 2001.
2. Žan Pol Bled, FRANC JOZEF, Clio, Beograd 1998.
3. OPŠTA ENCIKLOPEDIJA LEKSIKOGRAFSKOG ZAVODA, Zagreb 1977.
4. Petar Rokai, Zoltan Dere, Tibor Pal, Aleksandar Kasaš, ISTORIJA MAĐARA, Clio, Beograd, 2002.
5. ILUSTROVANA ISTORIJA SVETA, TOM 3: SVET U EKSPANZIJI,
Narodna knjiga-Vuk karadžić-Rad, Beograd, 1983.
6. MALA PROSVETINA ENCIKLOPEDIJA, Prosveta, Beograd, 1978.
7. www.wikipedia.com

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi