VELIKA SEOBA SRBA 1690. | SEMINARSKI RAD

OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ ISTORIJE

Još...

VELIKA SEOBA SRBA 1690.

Svaki narod je kroz svoju istoriju prolazio kroz veoma teske periode, kada je bio u pitanju njegov sam fizicki i biološki opstanak na teritoriji koju je naseljavao. Srpski narod se mnogo puta nalazio u tako teškim situacijama, i uvek je do sada izlazio kao pobednik, ne dozvoljavajući da mu se ukalja dostojanstvo,ponos i pripadnsot srpskom plemenu.U svojoj bogatoj istoriji srpski narod je uvek pripadao zajednici evropskih naroda, čuvao je njene granice i branio je evropsku kulturu i civilizaciju u vremenu teskom za Evropu. Jedan od primera takve pozrtvovanosti srpskog naroda je Velika Seoba Srba koja se desila 1689/90., u vremenu dok su se u Evropa i Srbi nalazili u veoma teškoj situaciji, i kada se govori o Velikoj Seobi Srba, nezaobilazna tema je i patrijarh Arsenije III Čarnojević. Kao duhovni poglavar Srpske Pravoslavne crkve,jedine srpske institucije koja je imala autonomiju delovanja na teritoriji Turske, on je na svojim plećima nosio najveci teret toga doba. I kada se govori o patrijarhu Arseniju III Čarnojeviću, govori se o Velikoj Seobi Srba, a kada se govori o Velikoj Seobi Srba govori se o Arseniju III Čarnojeviću. Arsenije i Velika Seoba se nikako ne mogu razdvojiti. Oni predstavljaju jednu nerazdvojnu celinu, i kao sto je duša nedeljiva,ne mogu se podeliti ni opisati velikog patrijarha Arsenija III Čarnojevića i opisi Velike Seobe Srba.

Velika seoba Srba 1690.

U Austriji se situacija pogoršavala, a i na frontovima njena vojska je počela da gubi. U stvari, situacija na bojištu se iz osnove izmenila na štetu carske vojske. Krajem 1689. godine znatan deo carske vojske, a s njom i znatan deo Srba, poslat je na Rajnu da se bori protiv vojske Luja XIV koji je ušao u borbu kao saveznik Turaka. Osim toga, dogodile su se i druge promene. Te promene su se osetile već u decembru 1689. godine, kada su krimski Tatari, koji su ratovali na strani turske vojske, uspeli da popale sela u okolini Prištine. Naime, uspešne bitke austrijske vojske protiv Turaka, uz pomoć Srba, u Prizrenu su okončane smrću čuvenog generala Pikolominija (1689), koji čarnojeviću već bejaše predao pismo cara Leopolda I po kome se obezbedjuju Srbima znatne privilegije. Austrijska vojska i srpski ustanici doziveli su tezak poraz kod Kačanika (2. januara), pa su Turci u naletima zauzimali Skoplje, Pristinu i Prizren. Znajući kako ih strasna odmazda od Turaka očekuje, Srbi predvodjeni patrijarhom Arsenijem III čarnojevićem i nekolicinom vladika kreću prema Beogradu u nadi da će se ubrzo vratiti na svoja napustena ognjista. čekajući u Beogradu dva meseca dalji ishod dogadjaja, Arsenije III Čarnojević je odrzao čuveni sabor sa vojskovodjama Srbima koji su ratovali za cara Leopolda, sveštenstvom i narodom. Ispod beogradskih zidina smešten je veliki zbeg sa oko 40 hiljada ljudi. Uoči početka seobe taj broj se jos povećao.

Povlačeći se ispred Turaka, patrijarh se bio zadržao u beogradu. Tu je 18 juna 1690.sazvao zbor crkvenih i svetovnih lica,i to iz granica turskog i austrijskog poseda,da zauzmu stav prema carevom pozivu.Na zboru je,sem patrijarha,bilo 5 vladika,11 kapetana,7 igumana(od kojih iz Srbije samo dvojca : studenički i sopoćanski) i nekoliko drugih lica. Tom prilikomSrbi su rešili da traže od cara slobodu vere i jemstvo da se niko od inoveraca neće mešati u njihove poslove i stim u vezi svoju crkevenu samoupravu.Njihov verski poglavica može biti samo Srbin,“ot našeg roda i jezika srbkago“. Sem cara niko se drugi nije od svetovnjaka nije mogao mešati u njihovu jurisdikciju.Te narodne želje imao je odneti u Beč jednopoljski vladiak Isaija Djaković.
Na tom saboru Srbi su priznali cara Leopolda kao naslednog vladara srpskog naroda, i to ,kako su oni govorili,prvog posle kosova.Patrijarh Arsenije,koji mu se obraćao u Beč,naglašavao je u svom pismu kako su se na tom saboru našli ljudi sa više strana „zemlje naše“,obuhvatajući pod tim pojmom „naše zemlje“oblasti i pod Turskom i pod Austrijom,sve gde su se nalazili Srbi i gde je dopirala vlast i priznavanje Pećke patrijaršije.Za nju ne postoje istorijske granice, nego granice stvarnog živog narodnog poseda,mada piše da te granice“opredeliše nam u davnim samodržavni i svetopočivši kralji naša.

U Beču s tim odgovorom nisu mogli biti zadovoljni. Ispalo je baš obrtno od onog što se očekivalo.Pozivom od6 aprila htelo se da Srbi ponovo stupe u borbu na svom području,a ne da se sele u njihove zemlje.Ali se taj stav ipak razumeo.Za to vreme položaj carske vojske u Srbiji znatno se pogoršao.Ona nije mogla dobiti nikakvi pojačanja iz carskih zemalja,a bez tih pojačanja nije se moglo tražiti da se snažnije zatalasa i sam narod Srbije i susednih krajeva.Računajući sa srbima kao elementom koji bi se mogao iskoristiti pri svim obrtiima ratne sreće,i u ofanzivi i „u defanzivi,i koji bi u najgorem slučaju,mogao poslužiti i da se naseli opustela južna Ugarska,u Beču nisu hteli da ih ozlovolje.Stoga je car Leopold 11 (21) avgusta 1690.izdao svoju Diplomu kojom je dao Srbima željene privilegije .Privilegije su obuhvatile stanovnisštvo“grčkog obreda i srpskog naroda“ po Grčkoj, Bugarskoj, Raškoj, Hercegovini, Dalmaciji, Podgorju, Jenopolju i ostalim pridruženim mestima i svim ostalim oblastima .“Izdajući te privilegije,car je uzeo Srbe pod svoju zaštitu,a u isti mah ih je ponovno pozivao da se dignuna oružje .Car je ,priznajući Srbima izuzetan položaj,izdao ove privilegije preko Austrijske dvorske kancelarije,obišavši ugarske ustanove činioce,čija je saglasnost za ovakav akt bila potrebna.On je taj svoj korak objašnjavao vojničkom pogrebu ,a doneo ga je u suverenom uverenju da može nepoštovati ugarske ustavne propise,pošto je ugarsko područje oslobodio svojom sngaom od Turaka i smatrao ga kao vojničku tekovinu.Madjari su sve vreme stajali na gledištu da su tim aktom povredjena njihova prava i stoga su Srbima,kad god im se dala prilika ,pravili načela i stvarne teškoće.Sem Madjara , protivovih privilegija radila je katolička jearhija.Zbog nje nisu u privilegijama bili pomenuti Srbi iz Ugarske,Hrvatske,Srema i Slavonije,na koje je bila stavila ruku njezina propaganda.Kad je doznao za to ,episkop Isaija Djaković, on je zatražio energično da se obuhvate i Srbi sa tih strana.U Beču se,u tadašnjoj situaciji,popostilo,ali su zato u već spremljenom konceptu privilegija izvršene izvesne izmene da bi se patrijarhova jurisdikcija oslabila.“Ono mesto ,gde se kaže da se povlastice daju Srbima gde gd se u buduće budu nalazili izostavljeno je zamenjeno sa rečima:da privilegije i povlastice vaze dotle dokle god Srbi ,svi skupa i pojedince ,budu bili verni caru.Tim,naknadno dodanim ,rečima vrednost dane privilegije,naravno,znatno se smanjivala.“Pri pregovorima u Beču Djaković je radio sporazumno sa Djordjem Brankovićem,koji se tu nalazio u internaciji.
Istog dana ,kad je car izdao Srbima privilegije,nastradala je njegova vojska u Erdelju.Da bi zaštitila Ugarsku,glavna se austrijska snaga morala povući iz srbije.Oslabele posade nisu potom mogle da izdrže tursle napade.Za sedam nedelja Turci su preoteli svu Srbiju,zajedno sa Beogradom.Patrijarh ih,razume se,nije smeo tamo dočekati,nego se ranije,s ostalim izbeglicama,sklonio na carsko područje.Bojeći se turske ofanzive,patrijarh nije smeo da ostane u oblastima južne Ugarske,nego je otišao dalekona sever,u Sent-Andreju.Mi danas ne znamo koliki je bio broj srpskih izbeglica,koji nisu prelazili u jedno vreme i na jedno mesto.U jednom pismu sam patrijarh ,istina,navodi da je prešlo“više od 30 000 duša“,i to će svakako biti najverovatniji broj ,ali potpuno siguran nije ni on.U Budimu je npr.,1706/7. Godine bilo 536 srpskih poreskih glava,“i to su bili sve same zanatlije sem petnaest bakala”.Medju stanovnicima toga grada 1720 godine bilo je 14 Zećana,12 Prćana,6 Prizrenaca,8 Sarajlija,9 Kosovaca,8 Kruševljana,6 Požarevljana,5 Beogradjana itd.Budim je imao svoj srpski deo grada (Raczvaros),u kome se,prema jednom putopisu iz 1715 godine,nalazilo oko 20000 srpskih duša.Još više nego Budim dobila je priliv srpskog stanovnništva Sent-Andreja:u njoj je podignuto samih šest pravoslavnih crkava .U Čobancu,kraj Sent-Andreje,postoji predanje da su tu došči iz Peći, A.Belić je utvrdio da njihov dijalekat još čuva osobine kosovsko-resavske i staru kosovsko-resavsku akcentuaciju.

Dok su Austrijanci na jednoj strani pozivali Srbe i obećavali im slobodu vere i poštovanje starih tradicija,dotle se na drugoj udarali katolički sveštenici otvorene na njihovu veru.U tom je naročito bio aktivan isusovacki red.Krajem 1689 preveli su u uniju orahovačkog“vladiku“Jovana Rajića bsa 16 parohija i orahovackim manastirom Sv.Nikole,a 18 januara 1690.to su i potvrdili pismenim aktom.Rajiću se pridružio i iguman manastira Grabovca,Jevtimije Negomirović.Odmah potom izašla je naredba carskog komesara koja je tražila od srpskog sveštenika ,izmedju Drave i Save,da se pokoravaju ovom igumanu Jevtimiju .Vrlo je verovatno da je Djaković i ostali naš spiskopat doznao za to pre svog zbora i stoga još odlučnije tražio proširenje patrijarhove kompetencije i na oblasti Ugarske.Oni slučajevi bili su medjutim,predigra za dalje borbe koje će zagorčavati život novim srpskim doseljenicimai njihovim sveštenim predstavnicima.

Osim verskih sukoba nastalis u i socijalni.Ugarsko plemstvo tražilo je,prosto,da ukmeti Srbe ne priznavajući im nikakvih izuzetnih prava.Županske vlasti nametale su im,isto tako,ratne prireze i ometale ih u njihovom privrednom životu.Da se oslobode toga,Srbi uputiše ponovo u Beč episkopa Isaija da se potuži i da,u isto vreme,zatraži da se njihove privilegije objave i preko Ugarske dvorske kancelarije.Sem toga,Isaiju je,u ime naroda,imao da krene pitanje Djordja Brankovića.Isaija je poveravao njegovim pričanjima ,a kao jenopoljdki vladika znao je ponešto iz borbe Brankovića za crkvu.Srbi su poverovali da je on žrtva austrijskih spletaka i da je stradao zbog svojih planova u korist srpskog naroda. Kad je srpska deputacija došla u Beč zatekla je tamo novo ratničko raspoloženje.Austrija se spremala na novu ofanzivu,a u toj ofanzivi računala je i opet sa Srbima.Stoga je car 1 (11) decembra 1690.potvrdio svoju diplomu o privilegijama i to po želji Srba,preko Ugarske dvorske kancelarije.U isti mah,car je preporučivao ugarskim vlastima Srbe kao svoje štićenike i obećao je u Budimu posebnu komisijsku istargu za nasilje na koja se tuže.Naravno,s tim u vezi išla je odmah i akcija da se obrazuje srpska milicija.Radi toga bečka vlada niej mogla odbiti ni srpski zahev da se ispita slučaj Brankovićev i da se utvrdi verodostojnost njegove diplome.U Beču nisu mogli demantovati ranija svoja akta,ma koliko,inače,bili uvereni da Branković nije to za šta se izdavao,i mada im je ceo njegov slučaj i inače bio neprijatan.Kad su dobili potvrdu priznanja njegovih ranijih diploma ,Srbi na svom sastanku u Budimu,marta 1691,izabraše Brankovića za srpskog despota,pokazajući na taj način sad prvi put želju da dobiju svetovnog gospodara.Izbor je bio izvršen u odsutnosti patrijarha Arsenija.On ga je priznao ali preko srca,jer je išao očevidno nauštrb njegova dotadašnjeg apsolutnog položaja.

ARSENIJE III ČARNOJEVIĆ (1633 - 1706)

Arsenije III Čarnojević (oko 1633, Bajice, Cetinje, Crna Gora — 27. oktobar 1706, Beč), pećki patrijarh 1674—1690, arhiepiskop i patrijarh austrijskih Srba 1690—1706.

Arsenije III Carnojevic

Kao patrijarh putovao je 1683 u Jerusalim. Za vreme austrijsko-turskog rata 1683 do 1699 prodrla je austrijska vojska u južne srpske krajeve, te je Čarnojević, u oktobru 1689, neposredno pred dolazak Austrijanaca, morao da se kloni ispred turskog ogorčenja iz Peći u Nikšić i odatle na Cetinje, ali ga austrijski komandant Pikolomini (Piccolomini), osvojivši Prištinu, Skoplje, Prizren i Peć, pozove krajem oktobra, da se vrati u Peć i da se sa svojim sunarodnicima angažuje za borbu protiv Turaka. Čarnojević posluša Pikolominija i dođe u Peć, a potom u Prizren, gde se sastane sa njim. Pristajanje Čarnojevića uz Austrijance pojačalo je revnost Srba, koji su i dotle pomagali hrišćansku vojnu akciju. Posle Pikolominijeve smrti (9/11 1689, od kuge), obrne se ratna sreća u korist Turaka (početkom 1690), te se austrijska vojska povuče na levu obalu Dunava i Save. S vojskom se doselio u Ugarsku i Čarnojević, a s njime i mnoge srpske porodice, koje su se bojale osvete Turaka radi pomaganja hrišćana u borbi protiv Turske. U Ugarskoj je car Leopold priznao Čarnojevića za starešinu svih pravoslavnih Srba, koji su se nalazili u njegovoj državi. Punih 11 godina nije Čarnojević imao u Ugarskoj stalno sedište, nego je stanovao u Sentandreji, Kovinu, Sirigu, Hopovu, Sečuju, Futogu i Pakracu, uređujući srpsku crkvu. 8/10 1701 naložio mu je car da mora stanovati u Sentandreji.

Čarnojević je sproveo reorganizaciju pravoslavne crkve u Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji, koja je kao sastavni dio pećke patrijaršije bila organizovana u tim krajevima i za vreme Turaka, osnivao je nove episkopije, postavljao je episkope i sređivao u srpskoj crkvi haotičko stanje, ratom prouzrokovano, dolazeći često u sukob s katoličkim klerom, koji je ometao njegov rad i propagirao uniju. U vreme Rakocijeva ustanka (1703—1711) Čarnojević je sa Srbima ustrajao uz cara i poslao je u Beč proglas, od 9/8 1704, kojim je Rakoci pozvao Srbe, da mu se pridruže. Vernost i usluge Čarnojevića i njegovih Srba nagradio je car, poklanjajući patrijarhu spahiluke Sirač i Dalj (u zamenu za Sečuj) i dajući Srbima nove patente i privilegije, koji su većim delom ostali na papiru. Čarnojević je umro u Beču, odakle je prenesen u Srem i sahranjen u manastiru Krušedol.

ZAKLJUCAK

Seobe srpskog naroda su sastavni deo njegove novije istorije. Iako su svojstvene većini naroda sveta, seobe srpskog naroda su u velikoj meri bile rezultat sukoba interesa evropskih i svetskih sila na balkanskom geopolitickom i strateskom prostoru na kome je ziveo, narocito tokom poslednja tri veka. U poslednjem stoleću, koje karakterisu ekonomski motivisane seobe naroda uopste, iseljavanje Srba iz zemlje matice je proporcionalno bilo manje nego kod nekih drugih naroda. Do Prvog svetskog rata, medju srpskim iseljenicima malo je bilo Srbijanaca.
Većinu su cinili Srbi iseljeni sa teritorija koje su bile pod Austro-Ugarskom monarhijom.

LITERATURA:

preuzmi seminarski rad u wordu » » »