Makedonija u helenistickoj epohi

Uspon Makedonije i propast nezavisne Grčke

Istorija Makedonije do Filipa ( 359.-336.) je malo poznata i naša saznanja o ovom periodu svode na kratak Tukididov osvrt u Istoriji. Međutim, za epohu Filipa ima izvora. Glavni je Istorija Filipa od Teopompa koja je do nas stigla u oskudnim odlomcima. Dosta njegovih podataka je koristio Diodor sa Sicilije u XVI knjizi svoje Istorijske biblioteke. Ovo saopštenje puno je netačnosti i grešaka, a naročito hronoloških. Uglavnom govori o spoljno-političkim događajima, a gotovo da se ne dotiče unutrašnjih stvari. Teopomp je bio izvor i učenom gramatičaru Didimu za neka njegova tumačenja Demostenovih govora. Odlomci Didimovog dela sačuvani su na papirusima iz Egipta. Teopompa je koristio i Plutarh za Demostenovu biografiju. Takođe tu je i Pompej Trop iz I veka p.n.e. koji je pisao istoriju Filipa. Efor, Teopompov savremenik je takođe opisao Filipovo vreme, ali ovo delo nije sačuvano. Drugi važni izvori su govori besednika Eshina, Demostena i besednika-publiciste Isokrata.
Eshin (390.-323.g.p.n.e.) je pripadao srednjem sloju građanskog staleža. Političkom delatnošću počeo je da se bavi relativno kasno. Još 348. posle pada Olinta putovao je po Grčkoj pozivajući stanovnike polisa da se ujedine u borbu protiv Filipa. Ali, kasnije on je postao jedan od lidera promakedonske stranke u Atini. Vrlo je važno pitanje – da li je on u stvari bio potkupljen od makedonskog kralja. Verovatno se i ne bi pročuo kao besednik da nije bio Demostenov protivnik. Posle heronejske bitke on je dosta učinio oko toga da se sa Filipom sklopi mir i savez, a po kome bi Atina sačuvala političku samostalnost. Pored svega toga, ugled njegove makedonske stranke sve je više opadao te su ga narodne mase najzad optužile da je primio mito od Filipa. U parnici 330. Eshin je izgubio građanska prava. Zato je otišao u Efes da čeka da se Aleksandar vrati, a posle njegove smrti je otišao na Rodos pa na Sam gde je i umro.

Njegove sačuvane besede su:
1) Protiv Timarha
2) O nepošteno izvrđenom poslanstvu
3) Protiv Ktesifonta

Eshin je izražavao nade dosta velikog broja stanovništva Atine. To su bili imućni građani koje spoljna politike nije zanimala. Ovaj sloj nije posebno pogađao gubitak teritorija u Trakiji. Obnova tih teritorija bi njima pala mnogo teže jer bi prikupljanjnje svih sredstava za to išlo preko njih. Sa druge strane bogatom stanovništvu je Makedonska hegemonija omogućavala neku vrstu zaštite od mogućeg ustanka sirotinje s obzirom da su se socijalni odnosi sve više zaoštravali.
Isokrat (436.-338.) je takođe pripadao promakedonskoj poziciji. On je još pre uzdizanja Filipa govorio da Grčka treba da se ujedini za borbu protiv Persijanaca. Rođen je u Periklovo vreme, u porodici koja je mogla da mu omogući sjajno obrazovanje. Kasnije, kada je njegov otac izgubio imanje u peloponeskom ratu odlučio je da otvori besedničku školu (388.). Njegovo delo i škola predstavljali su velikog protivnika pesnicima, filozofima, a ponajviše sofistima toga doba. Umro je 338/7., nekoliko dana posle bitke kod Heroneje, od neizlečive bolesti. Danas je poznata 21 beseda i 9 pisama.
Isokrat nije bio pristalica demokratije jer je smatrao da u ovakvom sistemu vlada razuzdanost, protivzakonitost i da sistem ne pruža nikakvo obezbeđenje bogatim ljudima već se trudi da ih izjednači sa siromašnima i njihovo bogatstvo da prisvoje demagozi koji ovo propagiraju. Od Makedonije Isokrat je očekivao ujedinjenje svih Grka čime bi se obustavile unutrašnje socijalne borbe i snaga usmerila na spoljnjeg neprijatelja – Persiju. Stalno je isticao prednost monarhije u odnosu na demokratiju i oligarhiju.
Demosten (384/3 – 322.) Njegove mnogobrojne besede predstavljaju stvaranje jasne predstave o toj epohi ali i jedan od akata borbe Atine protiv Filipa i zato prema njima treba biti veoma oprazan. Ta primedba odnosi se pre svega na karakteristike koje Demosten prispisuje svojim protivnicima. Na pr. Filipu on pridaje sve moguće negativne osobine, naglašavajući posebno to da nije Helen već varvarin...
Zastupao je interese tzv. partije Pireja vezane za pomorsku trgovinu, posebno onu sa Crnim morem. Bosfor je bio zainteresovan za pružanje podrške antimakedonskoj partiji, jer mu pojava Makedonije nije išla u račun.
Ulazak Makedonije u Trakijui njeno izbijanje na Crno more predstavljali su težak udarac za partiju Pireja.

Makedonija pre Filipovog dolaska na vlast

Makedonija je zauzimala severni deo Balkanskog poluostrva – severno od Tesalije. Na zapadu se graničila sa Ilirijom, a na istoku sa Trakijom. Posedovala je veoma plodne ravnice u dolinama reka Haliakmona, Aksiosa i Strimona (istočna granica zemlje). Bilo je izuzetno razvijeno stočarstvo, a naročito uzgoj konja. Bilo je još razvijeno rudarstvo, izvoz drvne građe, proizvodnja smole i katrana.

Etnička pripadnost:

Grci su oduvek Makedonce nazivali varvarima, a to je naročito isticao Demosten, ali su Herodot i Tukidid grčko poreklo kraljevskog roda Makedonije. Danas se smatra da je ovo stanovništvo etnički raznoliko. U svom sastavu imalo je i neka helenska plemena o čemu govore helenske vlastite imenice i geografski nazivi meseca u makedonskom kalendaru. Pored toga u jeziku Makedonaca bilo je i dosta reči ilirskog i tračkog porekla. Nije isključeno da je neko od helenskih plemena koja su se doselila u Makedoniju zauzelo dominantan položaj, a ostala se stopila sa mesnim plemenima ilirskog i tračkog porekla. Uz to način života i sva kultura Makedonaca bili su najbliži Trčanima pa su ih zato i Grci nazivali varvarima. Makedonski Heleni odavno su nastojali da uključe u opštegrčku kulturu – to je i bio preduslov za brzu helenizaciju u doba Filipa i Aleksandra.

Društveni poredak VII-VI vek

Postoje mnoge odlike koje su slične sa socijalnim uređenjem homerskog društva, ali je Makedonija još sličnija sa Trakijom iz ovog perioda. Zemljom su upravljale plemenske vođe potpuno nezavisne jedan od drugog. Glavno stanovništvo Makedonije bili su slobodni seljaci koji su imali manje parcele zemlje. Plemstvo je imalo velike komade zemlje. Na ostatke rodovsko-plemenskog uređenja ukazuju narodne skupštine kojima prisustvuju svi oni koji su sposobni da nose oružje.

Rod Argeada

Vremenom je dobio prednost među ostalim vladajućim rodovima, a tokom vremena Argeadi su stvorili monarhiju iako nije bilo prave naslednosti ni početkom IV veka. Aminta I - (500. – 449.) u vreme grčko-persijskih ratova. Makedonija kraće vreme priznaje vlast Persijanaca.
Aleksandar I (498. – 454.) – prvi istaknutiji kralj iz ove kuće, učvršćivao je svoju vlast i proširivao posede. Potčinio je oblast Bisalta na zapadnoj obali reke Strimona. Heleni su ovog vladara priznali za svog saplemenika i mogao je da učestvuje na svečanostima u Olimpiji. U njegovo vreme Makedonija po prvi put kuje svoju monetu. Porasla je kako unutrašnja robno-novčana privreda tako i spoljna trgovina.
Arhelaj I (419. – 399.) - najznačajnija figura u antičkoj tradiciji. Uveo je niz reformi oko jačanja države. Svoju vlast je otpočeo ubistvom svojih rođaka koji su mu osporavali pravo na presto. On je sagradio utvrđenja, presekao puteve, uredio vojsku. Prestonica je prenesena iz Ege (u planinu) u grad Pelu (u ravnici). Na svoj dvor je iz Grčke uspeo da dovede ljude kao što su slikar Zeuksis i pisac tragedija Euripad. Sa Atinom je Arhelaj održavao prijateljske odnose i čak mu je Atina poslala jedan odred za ugušenje ustanka. Iz Makedonije je Atina dobijala građevinski materijal a i hranu, a Atina je 407. Arhelaja i njegovu decu darivala ulogom dobrotvora. Krajem svoje vlade Arhelaj je osvojio Larisu u Tesaliji. Ubijen je 399. U periodu do 390. smenilo se tri vladara – Arhelaj II, Aminta II i Pausanija.
Tek je Aminti III, koji vlada sa prkidima od 390. – 369. pošlo za rukom da suzbije unutrašnje nerede. Na početku svoje vladavine je morao da ratuje sa Ilirima i u početku je trpeo poraze da bi mu kasnije pomogao savez grčkih gradova sa Halkidika i Tesalije. Sa gradovima sa Halkidika sklopio je vojni savez na 50 godina. Ali, ovaj ugovor se uskoro raspao jer je savez halkidičkih gradova posebno Olint, želeo da se u njegov savez uključe i grčki gradovi sa makedonskog primorja. Aminta III je tada zaključio ugovor sa Spartom (tada najjačim grčkim polisom) koja je uputila vojsku na Olint.
Olintski rat (382. – 379.) se završio pobedom Sparte, a Olint i mnogi drugi halkidički gradovi su uključeni u savez Sparte. Aminta se uplašio ovakve moći Sparte te je 370-tih godina sklopio ugovor sa Atinom (vojni savez najverovatnije).
Posle Amintine smrti nekoliko godina su se vodile borbe oko prestola. Njegov stariji sin Aleksandar II ubijen je 368. Tek stupanjem na presto njegovog drugog sina Perdike III 365. stišavaju se neredi.
Aleksandar II je 369. ušao u Tesaliju i zauzeo gradove Larisu i Kranon pod izgovorom da želi da ih oslobodi od surovog vladara Aleksandra Ferskog. Ovi su gradovi zatražili pomoć Tebe i tebanska vojska je prognala Makedonce iz Tesalije. Zaključen je savez uz obavezu da mlađi Aleksandrov brat Filip II boravi u Tebi kao talac.
Perdika III – dalekovid i sposoban 365. – 360. u vreme rata između Atine i Halkidičkog saveza gradova bio je na strani Atine jer mu je koristilo slabljenje Olinta i njegovih saveznika. 365. Atina je pokušala da ponovo osvoji Amfipolj – najvažniji grad na obali Makedonije i Perdika je javno prema njoj izjavio neprijateljski stav. Konflikt između Makedonije i Atine oko Amfipolja rešen je tek posle Perdikine smrti. Perdika je poginuo u borbi sa Ilirima 360.

Filip II (359. – 336.) i formiranje Makedonske države

Čitava prethodna istorija Makedonije pokazuje kako su rasli, mada sporo, njen značaj i njen uticaj na opštegrčke poslove.
Do ½ IV veka značajnu ulogu u Makedoniji igrali su ostaci plemenskog uređenja i to se ogledalo u velikom uticaju zemljoradničke aristokratije kao i u pokušaju vladara nekih oblasti da se osamostale (dinasti Bizalta, Edona, Derona – kovali vlastitu monetu). Ekonomski razvoj oblasti gornje Makedonije odvijao se sporije od oblasti donje Makedonije i moguće je da se u oblastima gornje Makedonije robovski rad nije mnogo koristio. Bilo je puno i slobodnih zemljoradnika.
Spoljna situacija – borba sa Ilirima i drugima susedima, neophodnost da se spreči proširenje Halkidičke lige – zahtevala je unutrašnju konsolidaciju Makedonije.

Prve godine Filipove vladavine

Teopompov odlomak iz njegove Istorije Filipa kaže da Evropa nikad nije poznavala muža kakav je bio Filip, sin Aminte.
Filip II je zaista posedovao izuzetan talenat za upravljanje državom, diplomatsku veštinu i vojna znanja. Želja mu je bila da stvori najjaču državu na Balkanskom poluostrvu.
1) Podmićivanjem je ostvario primirje sa Tračanima.
2) Zatim je sklopio savez sa Neoptolemom, kraljem Molosa, oženivši se njegovom ćerkom Olimpijadom.
3) Filip je još stupio u povoljne odnose sa Atinom povukavši vojsku iz Amfipolja i davši autonomiju gradu. Atina je tako promenila svoju politiku po kojoj je ranije pružala podršku njegovom suparniku Argeju. Sada je Filipu predala grad Pidnu.
358. Filip je zadao težak poraz Ilirima, a onda je proširivši svoju zemlju (sve do oblasti Lihnitide) sa Ilirima sklopio mir. Iste godine potukao je i Peonce – severoistočno od Makedonije. I sada obezbedivši svoju severnu granicu započeo opsadu Amfipolja.
Opsednuti Amfipoljani su zatražili pomoć Atine obećavajući da će se staviti pod njenu vlast. Ali, kako kaže Demosten, Atinjani su više verovali Filipu koji im je obećao Amfipolj pošto ga zauzme i tako su dozvolili da ovaj zauzme grad. Prema gradu je Filip postupio blago osim što je proterao svoje protivnike. Zauzimanje ovog grada bilo je jako važno kao važnog starteškog uporišta i bogata teritorijom, ovo je znatno povećalu već poraslu moć Makedonije.
Zatim je Filip sklopio mir sa Olintom obećavajući mu grad Potideju. On je prvo zauzeo Potideju, njene stanovnike prodao u ropstvo i onda grad predao Olintu. Atinske kleruhe je iz Potideje proterao.
356. – upad na teritoriju Trakije. Filip se učvrstio u gradu Krenidi (kolonija Tasošana) na poziv samih Kreniđana koji nisu mogli da se odupru odriskom kralju Kersoplepta. To je bio mali grad, ali je bio značajan jer je predstavljao nepristupačnu tvrđavu u blizini zlatonosne planine Pangeja. Osvajanjem Krenide Filip je mogao da osvoji zlatonosne rudnike, a i okolne oblasti Trakije. Filip je u Krenidi naselio makedonske koloniste i dao joj novo ime – Filipi. Grad je po pogledu unutrašnje uprave ostao samostalan.
Godišnje je Filip dobijao i po 1 000 talenata zlata što mu je omogućilo da počne da kuje zlatnu monetu – stater. Ovo je bilo jako značajno jer je u Heladi postojao srebrni novac, a zlatna moneta je jedino dolazila iz Persije. Zato Filipovi stateri uskoro postaju opštepriznata jedinica razmene. Zlato-srebro nije više u odnosu 1:12 već 1:10. On je sada mogao da koristi ogromna sredstva za izgradnju brodova, vrbovanje najamnika, podmićivanje…
356. je postignut savez između Atine, Tračana, Peonaca i Ilira s obzirom da Atina nije mogla sama da se odupre Makedoniji zabavljena ratom protiv svojih saveznika koji su se otcepili 357.
Makedonija je u stvari vršila izuzetne diplomatske pripreme u samoj Grčkoj, koristeći se razmiricama između polisa i ne štedeći na podmićivanju. Ona je pridobila za sebe Delfijsko proročište (što se vidi po tekstu ugovora sa halkidičkim gradovima) koje je bilo u zategnutim odnosima sa Atinom.

Filipova unutrašnja politika

Boreći se protiv separatizma aristokrate je pozvao na dvor. Filip se bojao dejstva mesne aristokratije pa je zato sve predstavnike privukao na dvor deleći im razne vojne i građanske dužnosti. Oni gube vezu sa zemljoradničkim stanovništvom koje je bilo pod njihovom vlašću i pretvarali se u dvorsku aristokratiju. Ističu se Antipatar, Parmenion, Perdika.
Koristeći se iskustvom svojih prethodnika on angažuje mnoge Grke – naučnike, vojskovođe – preuzimajući tako najvažnije tekovine helenske kulture.
Gradovi: Pela je bila prestonica koja sve više postaje grad antičkog tipa. Makedonija gradi gradove i u drugim krajevima Makedonije nalik na grčke kolonije, kopirajući tako helenski metod osvajanja teritorija putem podizanja gradova u njima. Razlika je u tome što makedonske kolonije imaju vojno-strateški karakter i što su u unutrašnjosti zemlje.

Vojska

Odlična konjica koju sačinjavaju plemići jer je naoružanje bilo skupo. Konjica se naziva konjica hetera (drugova kralja) – naoružana mačevima i kopljima; sarisofori (kopljanici) – drugi red konjice, koji su izgleda bili naoružani teškim naoružanjem. Podeljena je u taktičke jedinice – (f)ile i u mnogo čemu je premašivala grčku konjicu.
Pešadija je reorganizovana u to doba – takođe ima duga koplja (sarasi). Dat joj je počasni naziv pešadijska pratnja kralja. Uvedeno je postrojavanje po borbenim jedinicama – falange, slične grčkoj ali mnogo zbijenijoj. Zato je ona bila manje mobilna, ali teško probojna.
Hapastiti (štitonoše) – poseban deo pešadije. Manje naoružani od falangista, ali pokretljiviji. Oni su bili veza između falante i konjice.
Peltasti - lako naoružana pešadija, strelci i bacači kopalja takođe su bili deo makedonske vojske. Filip u vojsku uključuje i mnogo grčkih najamnika koji su rado stupali u njegovu službu zlatnih statera.
Novina je uvođenje nove vojne taktike, a najvažnija je koordinacija između pojedinih rodova vojske. Zato je vojska morala da prođe surovu školu neophodnih vežbi i to i leti i zimi. U vežbama je učestvovao i Filip i tako bio popularan kod vojnika. Konjica dobija isti a ponekad i veći značaj kao i pešadija. Novina su i nove naprave za opsadu gradova preuzete od sirakuskog tiranina Dionisija I.
Što se tiče flote – lađe sa 4 i 5 redova veslača - Tetrere i Pentere umesto Trijera. Za relativno kratko vreme obavljen je tako ogroman posao na reorganizaciji državne uprave i armije koja su omogućila buduća velika osvajanja. Možemo reći da se monarhija u Makedoniji konačno formirla bš za ove centralizatorske vlade. Makedonija je sad mogla da započne borbu za vodeći položaj u helenskom svetu.

Filip i Atina

Glavni protivnik Filipa u zauzimanju Halkidika i Trakije bila je Atina jer je to ugrožavalo njene kolonije, a i trgovinu sa Pontom. Trgovina sa Pontom je bila značajna za mnoge atinske trgovce. Ova grupa gleda na Makedoniju sa velikim neprijateljstvom i mislila da Atina može da joj se suprotstavi a predvodili su je Demosten, Hiperid itd.
Pristalica makedonske strane i mirne politike bilo je takođe dosta; oni su podeljeni u više struja. Osim Eshina koji je predvodio proomakedonsku stranku 40-tih, tu je i grupa koju je predvodio Eubul. Njima je bilo jasno da Atina ne može da vodi neku aktivniju ulogu na severu. Posle savezničkog rata (357. – 355.) ona je izgubila svoje najbolje i najbogatije saveznike. Atina je posebno posle raspadanja II atinskog pomorskog saveza mogla da računa samo na vlastite snage. Atinu je jako zabrinuo poraz njenih saveznika – Peonije i Ilirije – koje su potučene 356.

Sveti rat

Uzrok rata: Posle bitke kod Mantineje srušen je dominirajući položaj Tebe. Njeni saveznici, najpre Tesalci, a zatim i gradovi Eubeje, ulaze u uticajnu sferu Atine Fokida je takođe težila da se oslobodi uticaja Beotij. Teba je zadobivši većinu u delfijskoj amfiktioniji odlučila da iskoristi taj opštegrčki organ za svoje interese. Protiv Fokiđana su bili i Tesalci. Prema Diodoru oni su okrivljeni za svetogrđe jer su uzorali zemlju koja je pripadala hramu.
Na zasedanju amfiktionije Teba je Fokiđanima postavila zahtev da oslobode zemlju koju su bespravno uzeli i da nadoknade štetu. U protivnom, po odluci amfiktionije, zemlja Fokiđana mora da se preda hramu Apolona. Amfiktioni, su zaključili na isti način moraju biti kažnjeni ostali polisi osuđeni na svetu globu među kojima su se nalzili i Lakedemonjani (zbog zauzimanja tebanskog akropolja Kadmeje). Staro beotsko-spartansko neprijateljstvo ovako je oživelo u novom ruhu. Ova novčana kazna, pretila je Fokiđanima potpunim materijalnim uništenjem. Filomel, bogati Fokiđanin nagovorio je ljude da ne plate globu, govoreći da su Delfi oduvek pripadali Fokiđanima.. On se pri tom oslanjao na tajnu pomoć Sparte, kojima je obećao da će Fokiđani oprostiti dug Delfima.
U maju 355. Filomel je zauzeo Delfe i zaplenio svu imovinu (preko 10 000 talenata) od koje je opremio 20 000 najamnika. Zatim je prognao iz Delfa pristalice Tebe i primorao veće amfiktionije da objavi rat Tebi.
Uskoro on je dobio savezništvo Sparte i Atine kojima je bilo od koristi dalje slabljenje Beotije. U jesen 355. Teba je (prethodno zatraživši pomoć Tesalije) objavila sveti rat. Helada je bila podeljena u dva dela, zbog rata koji je u prvo vreme predstavljao lokalni konflikt i to u doba kada je pretila neposredna opasnost od Makedonaca.
Sveti rat je trajao 10 godina. Jedini izvor za tok rata Diodor ne daje jasne i određene podatke, on govori samo o mnoštvu dobijenih i izgubljenih bitki među zaraćenim stranama. Filomel je poginuo na samom početku rata i zamenio ga je mnogo iskusniji vojskovođa Onomarh koji je uspeo da zauzme Termopile, čime je stvorena velika opasnost za Severnu Grčku.
U Tesaliji su u ovo vreme bili veliki unutrašnji nemiri. Jedna od zaraćenih, strana koja je podržavala tiranina grada Fere, zatražila je pomoć Onomarha, a druga koja je delovala u Larisi obratila se Filipu, što je makedonskom kralju omogućilo direktno uplitanje u helenske poslove. Nešto pre toga – 354. Filip je osvojio grad Metonu, poslednji atinski posed u Trakiji. Ali, kampanja nije počela dobro.
1) 353. – Filip je pretrpeo težak poraz od Onomarha i morao je da napusti Tesaliju.
2) 352. – Filip je krenuo u nov pohod protiv Fokiđana, načinivši sjajan diplomatski potez najavivši svoj pohod na pljačkaša hramova Onomarha – Makedonija se učvrstila u isti red sa helenskim polisima koji su štitili Apolonovo svetilište. U leto 352. makedonska vojska je do nogu potukla Fokiđane. Atinska flota koja je stigla Onomarhu u pomoć nije mogla da uzme učešća u bitki. Filip je zarobljenike pobacao u more, kao ljude koji su oskrnavili svetinju a Onomarha izložio poruzi – razapevši ga na krst.
Filip je sada imao vlast nad Tesalijom i sebe stavio na čelo tesalske savezničke vojske. U tesalskim gradovima je postavio makedonske garnizone. Svi njegovi planovi skoncentrisali su se na osvajanje Fokide, ali su Atinjani na vreme poslali vojsku Failu (Onomarhovom bratu) u Termopile tako da je on morao da se povuče – avgusta 352.
Međuvreme Fokiđani iskoriste da obnove svoju armiju. Filip nastavi rat u Trakiji i na obalama Propontide. Atinjani mu uzvrate zauzimanjem Seksta.
Eubul, Atinjanin, je po svaku cenu želeo mir, ali Demosten i njegovi sledbenici su nastojali da dokažu narodu kakva mu opasnost preti i da ga ubede da Atina pruži pomoć Megalopolju kome je pretila opasnost od Sparte. U 351. spada prva Demostenova Filipika koju je održao uskoro posle Filipovog pohoda na Termopile.U njoj zahteva da bar ¼ atinske armije bude sastavljena od građana a ne od najamnika – na poziv Demostena oko Atine je trebalo da se ujedine svi neprijatelji Filipa.

Događaji na Halkidiku – osvajanje Olinta

Makedonija je bila naročito zainteresovana za gradove na Halkidičkom poluostrvu tj. Olint koji se nalazio na čelu tih gradova. Sa Makedonijom i sa tračkim kraljevstvom Odrisa kao i celom Heladom, Olint je imao davnašnje trgovinske veze. Olinćani koji su ranije bili Filipovi saveznici su to dobro znali i zato su još 358. sklopili savez sa Atinom. To je dovelo do zaoštravanja odnosa sa Filipom koji je stalno uveravao u svoja prijateljska osećanja, čak i kada je 349. upao u njihovu oblast i zaposeo nekoliko utvrđenih uporišta. Atinjani su dva puta slali Olintu pomoć od najamničkih odreda. Uzalud je Demosten u svojim Olintskim besedama govorio Atinjanima da treba mnogo energičnije da nastupe protiv Filipa. 348. on je održao III olintsku besedu kada je na stranu Filipa prešlo nekoliko gradova u okolini Olinta većinom zbog izdaje njihovih vlastodržaca i kad se Olint našao u teškom položaju bez obzira na pomoć Atinjana (ova je zakasnila). Dva olintska izdajnička komandanta konjice – Eutikrat i Lasten, udesili su da u ruke Filipa padne odred od 500 konjanika. Ovo je toliko oslabilo odbranu grada da ga je 348. Filip osvojio i sravnio sa zemljom tako da više nikada nije obnovljen. Stanovništvo je pobijeno i prodato u ropstvo. Uopšte u daljem periodu Halkidik je izgubio svoju nekadašnju ulogu.
Zbog toga je breg koji nastao od ruševina Olinta dugo vremena ostao nenastanjen, što je omogućilo veoma dobru očuvanost ostataka. On je iskopan 1928. Arheološki nalazi govore o veoma luksuznom životu Olinta i o trgovini sa skoro svim helenskim gradovima. Bio je sagrađen po tzv. hipodamovskom sistemu – pravougaonog rasporeda ulica. Zanimljivo je da su prilikom iskopavanja nađeni vršci strela sa izgrebanim imenom Filipa.
Osvajanjem bogatog i gusto naseljenog Halkidika Filip je sada zavladao važnim i velikim delom Egejskog mora, čime su stvorene mogućnosti za razvoj makedonske flote.

Filokratov mir

Još na početku Filipove olintske kampanje Atinu je zadesila velika nesreća, izgubila je ostrvo Eubeju. U gradovima na tom ostrvu vođena je borba: jedan deo stanovništva tamo je bio za Filipa, a drugi protiv njega. Pomoć koju je Eubeji poslala Atina pokazala se nedovoljnom i preovladala je prva struja.
Filip je, u međuvremenu svršivši sa halkidičkim poslovima, pokušao da privoli Atinu da mu prizna osvojene teritorije pošto je ona još uvek predstavljala veliku silu – naročito na moru gde je njena flota imala 350 trijera.
Atinjani svesni makedonske moći (čak i Demosten) pristaju. U Pelu je upućena delegacija od 11 ljudi, a među njima lideri dve glavne protivničke struje u Atini: Demosten i Eshin. Delegaciju je predvodio sekretar Narodne skupštine – Filokrat.
Mir je zaključen 346. – Filokratov mir. Dok su se vodili pregovori Filip nije gubio vreme i širio je svoje posede u Trakiji, gde je već dopro do Propontide. Mir je konačno sklopljen – priznat status quo što je za Atinu značilo konačan gubitak Amfipolja i Potideje i što je dovelo do zaključenja odbrambenog saveza između Atine i Makedonije sa važnošću i posle Filipove smrti. Atini je na tračkoj obali ostao samo Trački Hersones.

Fokida i Filipov ulaz u delfijsku amfiktioniju

Mir se u početku nije ticao Fokide pošto ona nije ulazila u sastav Atinskog pomorskog saveza, a Atina je mir zaključila u to ime. Filip je uskoro upao u Fokidu na poziv Tebanaca i počeo da je pustoši. Vođa fokidske vojske je kapitulirao i Filipu predao sva uporišta Fokide pa i Termopilski klanac. Delfijska amfiktionija donosi ovakve odluke:
1) da se Fokidi oduzmu dva glasa koji se dodeljuju Filipu
2) da se razore sva 22 grada, a stanovništvo raseli u sela
3) da se Fokiđanima oduzmu naoružanja i konji
4) da Fokiđani vrate sav novac koji su uzeli iz Delfijskog hrama
Na narednim Pitijskim igrama predsedavali su predstavnici Makedonije koje je poslao Filip (pravo oduzeto od Atinjanima).

Dalja borba u Atini

Do 345. Filip je postigao ogromne uspehe: priznato mu je pravo na sve osvojene teritorije, Termopilski klanac, Delfijska amfiktionija i izabran je za arhonta tesalskog saveza.
U Atini sada besni borba između makedonske i antimakedonske partije. Iste godine kada je potpisan Filokratov mir, Isokrat objavljuje pamflet Filip u kojem ga poziva da ujedini Helene i svrši sa Persijom ili u najmanju ruku oslobodi Mala Azija.
Antimakedonskoj partiji pripadali su pored Demostena i besednik Hiperid i poznati upravnik atinskih finansija Likurg. Na čelu suprotne strane nalazili su se Filokrat, Eshin i Fokion (vojni stručnjak).
Partijsku borbu počeo je Demosten koji je okrivio Eshina da je kao član atinske delegacije koja je sklapala Filokratov mir bio potkupljen od Filipa. Ali se na tužbi potpisao u ime nekog Timarha. Eshin je protiv Timarha uložio prigovor optuživši ga za nemoral usled čega je Timarh bio lišen građanskog prava. Tako je prvi udarac protiv Eshina promašio cilj.
Uskoro se Filip uključio i u poslove na Peloponezu pridobivši Argos, Arkadiju i Meseniju. Demosten se zbog ovoga uputio na Peloponez gde je agitovao protiv Filipa.
U Atini je Hiperid podigao tužbu protiv Filokrata, koji uveren u neizbežnost kazne odlučuje da se spase bekstvom. Istovremeno tužba je podignuta i protiv Eshina, proces se završio 343. na kome je oslobođen optužbe; Fokion i Eubul dali su iskaze u njegovu korist
Filip poslao delegaciju u Atinu moleći Atinjane da podnesu uslove i da će on sve njih ispuniti. Zahtevi Atinjana:
1) da Filip vrati ostrvo Halones južno od Lemnosa
2) da se izmeni mirovni ugovor i da svaka ugovorna strana vlada onim teritorijama koje joj pripadaju po pravu. Filip odbija zahtev za ovim ispravkama.

Novi uspesi Makedonije

Dok se u Atini vodila borba partija, Filip je dalje širio svoj uticaj po Heladi. U Epiru je posadio na presto svoga šuraka Aleksandra; ugrozi je Akarnaniju, sklopio savez sa Etolijom, u svakoj od 4 oblasti Tesalije namestio svoje namesnike i njenu vojsku priključio svojoj, u eubejskim gradovima naklonjene su mu Eretrija i Orej dok je Halkida i dalje bila na strani Atine.
Spremajući se za novi pohod u Trakiju, 343. Filip je pokušao da ostvari novi sporazum sa Atinom. On je hteo da vrati ostrvo Halones, a pitanja o spornim punktovima Trakije da se reše putem arbitraže. Za uzvrat Filip je molio Atinu da sa atinskom flotom uzme učešća protiv pirata u Egejskom moru. To je značilo da Filip hoće da u Egejskom moru drži makedonsku flotu. Atina je odbila, što je svedočilo o porastu uticaja antimakedonske partije.
342. Filip preduzima pohod na Trakiju. U državnim poslovima zamenjivao ga je Aleksandar koji je imao samo 15 godina. Po Diodoru, Filip je krenuo u pohod u ulozi oslobodioca grčkih gradova koji su se graničili sa Trakijom. Filip je potukao posle duge borbe tračkog kralja Kersoplepta, pokorenim plemenima nametnuo veliki danak. Na nekoliko mesta u Trakiji on je osnovao gradove i naselio ih makedonskim kolonistima. Sa grčkim gradovima Filip je zaključio savez na koji su svi pristajali sećajući se sudbine Olinta. Veliki gradovi Vizant i Perint verovatno su se nadali da će iskoristiti Filipa samo za borbu protiv Tračana.
Atinjani su zatim uputili u Hersones kleruhe i počeli da naplaćuju kao i ranije carine od trgovačkih brodova za prolaz kroz moreuz. Atinjani su još zauzeli grad Kardiju koji se nalazio pod zaštitom Filipa i počeli da pljačkaju neke gradove koji su pripadali Makedoniji. Filip je uložio protest Atini, koji je međutim ostao bez odgovora.
341. nastala je Demostenova III Filipika. Demosten je tada putovao po gotovo čitavoj Heladi, Trakiji i Iliriji pobunjujući stanovništvo protiv Filipa. Demosten je nameravao da od persijskog cara Artakserksa III Oha isposluje novčana sredstva, ali se ovaj ograničio samo na poklone. U ovo vreme atinski vojskovođa Fokion uspeo je da potuče tirane Filistida i Klitarha koje je Filip ostavio u Eretriji i Oreju. Ovo je bio veliki uspeh Atinjana – Eubeja je cela prešla u antimakedonski savez.
Filip se sada odluči da pokori gradove Propontide, uspostavivši odnose sa Skitskim kraljem Atejem. 340. Filip je opkolio grad Perint. Perint je u početku odolevao, a onda je zatražio pomoć Vizanta i Atine. Pomoć mu je pružio Vizant, a i car preko okolnih persijskih satrapa jer se bojao Filipovog nadiranja. Uputio je najamničku vojsku, ratne mašine i sprave, velike količine novca i žita.
Zbog ovakvog otpora Perinta, Filip je promenio plan. Deo vojske on je ostavio za dalju opsadu Perinta, a sa ostalom vojskom je opseo Vizant. Opsada Vizanta je izazvala veliku uznemirenost Atine tako da je ubrzo Vizantu poslata u pomoć flota od dve eskadre, u početku na čelu sa Haretom a zatim Fokionom. Brodove su poslali i Hios, Kos i Rodos. Makedonska flota je bila potučena. Filip je dugo držao opsadu Vizanta sa kopnene strane, ali pošto to nije imalo većeg uticaja on je posle duge opsade 339. ipak odustao.
339. – Filip je, verovatno da bi podigao poljuljani ugled, organizovao skitski pohod. Krenuo je na sever u dubinu tertorije plemena Odrisa koje je bilo pod njegovom vlašću. Apolonija, tesno povezana sa kraljevinom Odrisa, verovatno je još 341. sklopila sporazum o prijateljstvu sa Filipom. Zato mu je Odes, pružio otpor, dobivši izgleda pomoć od tračkog plemena Geta. Makedonska vojska prisiljena je na povlačenje od Odesa, pa je sa njim morao da sklopi sporazum. Uskoro je Filip pobedio u odlučnoj bitci i ubio skitskog kralja Ateja (pod izgovorom da mu nije pružio pomoć prilikom opsade Vizanta) i dopao mu je ogroman ratni plen od 20 000 konja.
Uskoro posle pobede nad Skitima – veliki poraz od Tračana. Filipa je napalo tračko pleme Tribali i odnelo mu sav skitski plen, a on sam je bio teško ranjen. Uz velike napore Makedonci su se vratili kući, ne dovršivši osvajanje Trakije (339.).

Drugi Sveti rat

Filipovi neuspesi 340. – 339. još više su osnažili antimakedonsku stranku. Inicijativom Demostena koji je bio imenovan za epistata flote, eklesija izvršava reformu u trijerarhiji, sada je svaki član simorije (razred građana koji su bili obavezni da opreme po jedan brod) a ne samo imućni građani, morao da da doprinos u jačanju flote, srazmerno svom imovinskom stanju. Sav prihod od priredaba preuziman je za vojne potrebe.
340. – Atina je kao pilagore (predstavnike u skupštini amfioktiona) odredila Demostenove neprijatelje – Midiju i Eshin. Eshin je na zasedanju predložio da se povede sveti rat protiv Amfise u Lokridi (s-z od Delfa) pod izgovorom da su preorali Krisejsku ravan koja njima ne pripada. Skupština je primila Eshinov predlog, ali on nije mogao da se ostvari. Zato je na idućem (jesenjem) zasedanju odlučeno je da se u pomoć pozove Filip, kojem je poverena vrhovna komanda nad savezničkim vojskama. On je brzo krenuo na jug i zauzeo grad Elateju u Fokidi. Ovo je bila opasnost za Tebu, a i za Atinu koja se nije slagala sa odlukom amfiktiona. Demosten (vidi O vencu str. 490) se onda obratio Atinjanina sa predlogom da se upute na beotsku granicu i zamole pomoć od Tebe. Ovaj predlog je primljen i on sa još 10 delegata krene u Tebu, gde se sreo sa makedonskim poslanicima koji su došli sa zahtevom da Tebanci propuste makedonsku vojsku, mameći Tebu velikim plenom u slučaju pada Atine. Tebanci je bila saglasna sa savezom koji joj je nudila Atinom, ali su za to tražili visoku cenu:
1) da 2/3 vojnih rashoda preuzme Atina
2) da prizna vlast Tebe na moru sa istim pravima kao Atina
3) da se na kopnu stavlja pod vrhovnu vlast Tebe
4) da joj prepušta prevlast nad Beotijom
Ovako stvorena koalicija je bila ozbiljna pretnja Filipu, iako u savezu mnoge države sa Peloponeza nisu učestvovale..

Heronejska bitka

Proleće 338. – Atinska narodna skupština je Demostenu za zalaganje darovala zlatni venac. To pokazuje da Atinjani tada još nisu smatrali svoj položaj dosta ozbiljnim.
Filip je zauzeo klanac koji vodi u Amfisu, potuka Hareta i uskoro osvojio Amfisu i Naupakt. On je ponudio mir Atini i Tebi, međutim Demosten je vodio u oba grada agitaciju za nastavak rata.
Avgust – septembar 338. – bitka kod Heroneje bila je odlučujuća. Makedonska vojska je brojala 30 000 pešaka i 2 000 konjanika. Saveznička vojska je bila nešto veća, ali je zato makedonska bila bolje uvežbana i predvođena velikim stručnjakom koji je uz to imao energične vojskovođe.
Na levom krilu bio je Filip i on se borio sa Atinjanima (koji su u početku imali više uspeha). Na desnom je bio Aleksandar protiv Tebanaca. Ubijen je tebanski vojskovođa a sveta četa od 300 ratnika je uništena. Nastupilo je opšte bekstvo, a među onima koji su bežali bio je i Demosten koji se borio u redovima hoplita. Na mestu bitke kasnije je na humkama izginulih Tebanaca i njihovih saveznika podignut nadgrobni mramorni spomenik sa prikazom lava, ostaci su sačuvani sve do danas.
Posledice:
- svi gradovi Beotije su proglašeni autonomnim – osim Oropa
- u Tebi je smešten makedonski garnizon
- na Eubeji, u Ahaji, u Korintu na upravu su postavljene pristalice Makedonije
- Atini je ponuđen mir i koristeći se odsustvom Demostena, koji je otišao u neutralne grčke države kako bi ih pridobio, Filip je u Atinu uputio besednika Demada koji je bio zarobljen u heronejskoj bici koji je izradio mirovne ugovore između Makedonije i Atine:
1) svi Atinjani zarobljeni kod Heroneje puštaju se na slobodu bez otkupa
2) Atina ostaje nezavisna, zadržava flotu i ostrva Salaminu, Lemnos, Samos i Imbros i upravu nad Delosom
3) Atini se vraća grad koji je na granici između Beotije i Atike
4) Atina se odriče Hersonesa tračkog i gradova na Halkidičkom poluostrvu
5) raspušta se II Atinski pomorski savez

Korintski kongres

Posle bitke kod Heroneje pred Filipom je stajao neposredan zadatak – učvršćenje makedonske hegemonije nad Grčkom. 337. – Filip je pozvao u Korint delegate svih grčkih polisa na zajedničku skupštinu. Jedino su se Spartanci usudili da se ne odazovu na poziv. Na kongresu je proklamovan opšti mir kojim je trebalo da se učini kraj Filipovoj vojni sa Grcima. Odlučeno da se objavi rat Persiji. Ovom prilikom su utvrđeni principi buduće grčke federacije – Helenskog saveza.
Helenski savez polisa, formalno samostalan i suveren, Filip je ujediniju u jedinstvenu uniju sa Makedonijom čiji je kralj kao vođa rukovodio spoljnom politikom.
Pod hegemonijom Makedonije, Helenski savez sačuvao je u pravnom smislu izvesnu samostalnost. Mogao je da saziva skupštine i da daje svoje predloge. Odluku o pohodu na Persiju zvanično je doneo kongres po Filipovom predlogu.

Kraj Filipove vladavine

Sda je Filip počeo da se sprema za pohod protiv Persije, a pošto je ova odbila da vrati grčke maloazijske gradove što je Filip zatražio, u proleće 336. on prebacuje preko Helesponta u Malu Aziju 10 000 ljudi pod vođstvom Parmeniona i Atala. Kizik i Hios dočekali su ovu vojsku kao oslobodioce, međutim Filipu nije bilo suđeno da učestvuje u ovom pohodu.
U ovo doba došlo je do razmirica u Filipovoj porodici. On se 337. oženio Kleopatrom poreklom iz makedonske plemićke porodice. Zbog ovoga je Olimpijada prešla bratu u Epir, a Aleksandar je otišao u Iliriju. Proterani su i njegovi najbliži prijatelji Ptolemej i Nearh.
Uskoro zatim kada je u leto 336. u Egi slavio svadbu svoje kćeri, ubio ga je Pausanija jedan od pripadnika njegove telesne garde. Razlog ubistva ostao je nepoznat. Filip je živeo 47 godina, a vladao 24 godine. Bio je obdaren trezvenim umom, nezadrživo stremivši jasno određenim ciljevima. Filipova dalekovidost uputila ga je na to da cilj ujedinjenja svih Helena ne ostvaruje putem nasilja, već njihovog ujedinjenja u vidu saveza sa Makedonijom, koji je bio stvoren s ciljem da se davnašnjem grčkom neprijatelju Persiji zada konačan udarac.

Aleksandar Makedonski

Korintski savez pod hegemonijom Filipa nije ujedinio rčku u jednu državu ali je obeležio početak kraja autarhije grčkih polisa; veće ili manje federacije, lige, postaju preovlađujući oblik državnog uređenja Grčke. Ekonomsko propadanje njihove domovine primoralo je Grke da služe kao najamnici na Istoku, gde su došli u uske odnose sa drugim narodima.
Sredinom IV veka persijska ogromna država je takođe na ivici propasti. Ona se sastojala iz većeg broja država, na različitom stupnju društvenog, kulturnog i ekonomskog razvitka . Satrapi su se sve više odvajali od centralne vlasti.
404. – Egipat se odvojio od ahemendiskog carstva. Za vreme vladavine Artakserksa II, od 372. počinje niz ustanka koje su dizali satrapi. 358. na vlast dolazi Artakserks III, nasledivši svoga oca Artakserksa Mnemona. On uspeva da uguši ustanke i čak je uspeva da ponovo osvoji Egipat. 338. – dvorski prevrat vezira, dvorskog evnuha Bagoasa – dovodi na vlast Darije III Kadoman, jedan od mlađih potomaka roda.
Grci koji su učestvovali kao persijski saveznici ili najamnici u vojnim poduhvatima Artakserksa II i III, imali su priliku da realno ocene vojnu snagu Persije. Vođe grčkih odreda, usuđivali su se da vode samostalnu politiku i da vladaju nezavisno malim delovima Persije. Tako je vođa najamničkog odreda u Herakleji Pontijskoj – Klearh, vodio demokratsku stranku, zbacio oligarhe sa vlasti, pobio ih, konfiskovao imovinu, oslobodio robove i proglasio se tiraninom – mlađa tiranija. Njegova vlast je nadživela čak i vlast Aleksandra Makedonskog. On je bio prvi vladar koji je osnovao grčku biblioteku. Pomagao je i širio helensku kulturu.
Hermija, tiranin u Atari, filozofima je stavio na raspolaganje grad Asos. I karijski dinast, Mauzol, pretvorio je Halikarnas u središte grčke umetnosti. Jačaju ne samo kulturne već i ekonomske veze između Grka i Istoka – što se najbolje ogleda u uzajamnom prožimanju persijskih i grčkih monetarnih sistema. Tako su mnogi elementi helenističkog društva, koje se tek javljalo već postojali kada Aleksandar stupa na pozornicu.

Aleksandrov dolazak na vlast

Posvećena su mu mnoga dela, među kojima ima i onih koja su prožeta skepsom pred tolikim delima koja je izvršio ovaj mlado preminuli vladar. Plutrahovo delo De fortuna Alexandri Magni visoko uzdiže moralni lik junaka.
Aleksandar Makedonski se rodio u Peli, u mesecu hekatombejonu (kraj jula) 356. Po jednom predanju to je isti dan kada je i Herostrat zapalio hram Artemide Efeske – njegovo rođenje trebalo je da nadoknadi štetu izazvanu tom paljevinom. Njegova majka Olimpijada, ćerka mološkog kralja, bila je vlastoljubiva žena demonskih strasti. Prvi Aleksandrov vaspitač bio je Leonida, Olimpijadin rođak, veoma strog čovek. 343. – 340. – Aleksandrov vaspitač je Aristotel. Aristotel u to vreme još nije bio slavan, ali je već uživao ugled. Tri godine njih dvojica su provela u malom gradu Miezi. U jedno nema sumnje, to je da je Aristotel znao da svome vaspitaniku ulije ljubav prema grčkoj kulturi i interesovanje za umetnost. Ahil i Herakle postaju za mladića idealni uzori koje on nastoji da sledi.
340. Aleksandar se vraća na dvor svoga oca i već počeo da učestvuje u političkom životu. On je tako sa 17 godina zamenjivao Filipa II i rukovodio ekspedicijom protiv Tračana i tom prilikom osnovao grad Aleksandropolj. Kod Heroneje je komandovao jakim odredom konjice i išao u Atinu kao predstavnik makedonskog kralja.
337. Filip II se odvojio od Olimpijade i zaručio Kleopatrom – poreklom iz moćne plemićke porodice, zbog toga je došlo do raskida sa Aleksandrom. Aleksandar se povukao u Iliriju, a njegovi najbolji prijatelji (Ptolomej i Nearh) bili proterani iz Makedonije. Uskoro se ipak pomirio sa ocem. Sledeće godine Filip je ubijen i na Olimpijadu je pala sumnja za učešće u ubistvu, ali za to nije bilo direktnih dokaza. U Makedoniji nije bilo pravilo da sin nasleđuje očev presto, ali tadašnje glavne vojskovođe Antipatar i Parmenion obezbedili su presto Aleksandru. Radi učvršćenja vlasti, Aleksandar je odmah pobio sve svoje eventualne protivnike, a među njima i brata Karana. Olimpijada se osvetila Kleopatri i njenoj ćerki koju je rodila sa Filipom.

Ratovi na severu

Po Filipovoj smrti u Grčkoj su odmah oživele nade u oslobođenje od makedonske vlasti. Na scenu je ponovo stupio Demosten. Međutim, Aleksandar je, pokazavši svoju karakterističnu brzinu akcije i odlučnosti, zaobišao dolinu Tempe i iznenada izbio u Tesaliju gde su ga kao i ranije Filipa priznali za vođu Tesalske lige. Onda je otišao u Tebu i razbio ustanak u zametku, a uplašena Atina mu je poslala posebnu delegaciju da mu izrazi pokornost.Odamah se sastao sinedrion Korintskog saveza i umesto Filipa izabrao Aleksandara za vođu u predstojećem ratu protiv Per.
Zatim je Aleksandar pre pohoda na Persiju umirio svoje severne susede, da bi sebi obezbedio zaleđinu. 335. je prešao Balkan i pokorio Tribale. On je sa 5 500 vojnika u ribarskim čamcima prešao Dunav i rasterao Gete. Zatim je otišao u Iliriju, gde je bio započeo ustanak i uprkos teškoj situaciji po mak. vojsku pobedio Autarijate.

Ustanak u Tebi

Dok je Aleksandar bio u Iliriji pronela se vest o njegovoj pogibiji. Demoratske snage koje je Filip oterao iz Tebe opsele su makedonski garnizon u Karneji. Etolija, Elida i Arkadija su prikupljale vojsku za pomoć, Atina je pomagala oružjem, a Sparta se spremala za rat. Ali, Aleksandar je uspeo da se za rekordne 2 nedelje vrati iz Ilirije pred kapijue Tebe, pre nego što su ustanici uspeli da se udruže. Teba je zauzeta na juriš i prema sugestiji Aleks. jedan deo saveta Korinskog saveza je zaključio da se Teba kazni i ona je razorena; pošteđeni su samo hramovi i Pindarova kuća. Preživeli su prodani u ropstvo. Ovim primerom umirili su se svi ostali pobunjeni gradovi. Atina je uputila delegaciju sa čestitkama, Etolija se pokorila (ali nije pokorena), Elida se vratila pod vlast maked. poverenika. Aleksandar je milostivo pristao na to da ne traži izručenje Demostena i dr. vođa antimakedonske opozicije, samo je Haridem otišao u progonstvo.
U ratnim operacijama 335. Aleks. nisu pratile Filipove vojskovođe; svim operacijama je sam rukovodio i upravo tu su se ispoljile njegove osobine vojskovođe koje su mu u kasnijim uspesima bile ne od male koristi, to su: brzina, odlučnost, lična hrabrost, snalažljivost, veština u zastrašivanju i pridobijanju neprijatelja.
Različiti su podaci o tome sa koliko je vojske Aleksandar krenuo u Persiju – proleća 334. (Plutarh, Ptolemej, Anaksimen). Ipak možda treba najviše verovati Ptolemeju kao Aleksandrovom ratnom drugu – 30 000 pešaka i 5 000 konjanika. Najviše je bilo makedonskih odreda. Plemstvo –1500 hetera - konjanika, isto koliko i tesalske konjice (koji je Aleks. vodio kao priznati vođa tesalske lige: u konjici se nalazio izvestan broj vojnika iz tračkih plemena), 6 000 pešaka u falangi i 3 000 lakše naoružanih štitonoša od kojih je jedan deo predstavljao kraljevsku pešadijsku gardu.
Korintski savez – 7 000 ljudi,koji nisu igrali bitniju ulogu, što tim više iznenađuje jer su u Aleks. pešadiji služili grčki najamnici. Mada je kralj krenuo u rat kao strateg autokrator Korin. saveza pod parolom osvete Pers. za razaranje G. i skrnavljenje njenih svetišta za vreme grčko-pers. ratova i oslobađanje grčkih M. A. gradova od jarma pers. varvara – on je ipak očito svoju misiju vodio ne toliko za ostvarenje panhelenskih ideja, koliko pre svega za ostvarenje velike mak. države i proširenje svoje vlastite teritorije. Ali kako je stalno rastao br. njegovih pobeda, tako je ideja svetske države potisnula i Mak. u dr. plan.
Za prelaz u Aziju Aleksandru je bila potrebna flota, ali ni tu on nije iskoristio sve mogućnosti koje mu je mogla pružiti Helada. Njegova flota od 170 brodova o kojoj govori Arijan ne samo da je zaostajala iza pers., već je bila i mnogo manja od atinske. Međutim, od Atinjana on je tražio samo 20 brodova i to više za prevoz vojnika nego u ratne svrhe. U literaturi je izraženo mišljenje da su Heleni, posebno Atinjani, u Aleks. vojsci i floti bili pre taoci nego saveznici. Pa ipak je Aleks. flota ugl. bila grčka.
U vojsci je bila izuzetno dobro organizovana tehnička služba. Istaknuti stručnjak Dijad je rukovodio savršenim bacačkim spravama za opsade. Zatim, tu je bilo računovodstvo, služba veze, snabdevanje. Sa sobom je Aleksandar vodio i filozofe i naučnike, istoriografe (Kalisten – zvanični istoriograf, Aristobul). Najverniji Aleksandrov pomoćnik bio je Parmenion. Jedan od Parmenionovih sinova Filota komandovao je heterima, drugi Nikanor – hipaspistima. Mnogi iz Aleks. okoline imali su kasnije značajnu ulogu u istoriji: Perdika, Antipatar, Antigon, Lisimah, Seleuk, Ptolemej itd.
Iako je persijska vojska bila brojna,ona je bila slabo naoružana, nije imala neki vojni plan i nije imala čvrste komande, što je pružalo ne samo Aleks., već i Filipu opravdan razlog da računaju sa pobedom nad Darijevom vojskom koja je br. ljudi nekoliko puta ndamašivala grčku vojsku. Ekspedicija koju je Filip bio uputio u M. A. pod komandom Parmeniona i Atala bila je primorana da se posle niza uspeha vrati u Makedoniju, a vođa grčkih Darijevih najamnika, Memnon sa Rodosa, potpuno je zagospodario situacijom (samo 2 uporišta na obali Helesponta ostala u su u rukama Makedonaca.
Povoljan simptom po Aleksandrov pohod predstavljala je činjenica što su Persijanci potcenili nastupajuću opasnost, tako da iako su imali nesumnjivu prednost na moru, ipak nisu preduzeli ništa da osujete Aleksandrov prelazak u Aziju. Ozbiljni su bili jedino grčki najamnici kojih nije bilo tako puno. U svakom slučaju pohod na Aziju je predstavljao vrlo smeo poduhvat, ali i Aleksandrovi planovi – to trebamo da imamo na umu – bili su u to doba vrlo skromni i nisu išli dalje od zaposedanja M. A.
Aleksandar je u Makedoniji ostavio Antipatra da vrši dužnost regenta, a on je sa svojih 160 lađa bez smetnje prešao Helespont. Persijanci su prema njemu poslali jedan odred svoje odlične konjice i grčke najamnike sa Memnonom na čelu. Memnon je persijskim satrapima predlagao da se povuku u unutrašnjost i da za sobom sve opustoše, da uvuku Aleksandra u dubinu zemlje i onda krenu u protivnapad, ali su oni odbili.
Prešavši u Malu Aziju 334. Aleksandar je posetio Ilion, a onda se uputio ka rečici Granik koja se uliva u Mramorno more gde su se na drugoj obali nalazili Persijanci na suprotnoj, strmoj obali koja je mestimično bila potpuno nepristupačna. Ne slušajući svoje vojskovođe, Aleksandar je prešao reku i upustio se u borbu u kojoj je mogao da izgubi život, da ga nije spasio Klit. Naglim napadom teške Aleksandrove konjice, persijska laka konjica bila je pregažena i naterana u bekstvo, pri čemu su mnogi satrapi poginuli pa čak i lidijski satrap Spitridat, kraljev zet. Odmah zatim makedonska falanga se sruči na grčke najamnike, koji su stajali iza pers. konjice, nepripremljeni i uništi ih skoro potpuno zarobila 2 000 Grka. Memnon se spasio. Aleksandar je vratio atinske zarobljenike po povratku iz Egipta 331. Makedonci su izgubili samo 115 ljudi, među kojima 25 hetera..
Pobeda na Graniku otvorila je Aleksandru put duž čitave obale jer Persija nije imala pripremljenu rezervnu vojsku koja bi posle eventualnog poraza mogla da spreči neprijateljsko napredovanje. Gradovi Male Azije počeli su da se predaju Aleksandru. Ušao je u Sard, imenovao Asandra za satrapa Lidije i vratio im pravo da se služe starim lidijskim zakonima. Efes kao i niz drugih gradova osvojeni su bez otpora. Milet, koji je pružio otppor, je osvojen na juriš, a jedan deo grčkih najamnika ( persijska flota nije stigla na vreme da im pruži pomoć) pređe na str. pobednika. U Kariji se ogorčeno branio Halikarnas, ali je osvojen posle opsade.
Posle toga Aleksandar se uputio na jug do stenovitog Klimaksa u Likiji, a onda ka severoistoku u unutrašnjost, u Frigiju, i zaustavio se u staroj prestonici Gordiji da prezimi. Tamo je presekao čuveni Gardijski čvor i prema proročanstvu tako postao gospodar Azije. U osvojenim gradovima Aleksandar je uspostavljao demokratiju i grčke gradove proglašavao slobodnim i autonomnim.
U to vreme Memnon je dobio široka ovlašćenja od Darija. On je odlučio da rat prebaci na grčku teritoriju. Zauzeo je ostrvo Hios i gradove na Lezbozu gde iznenada i umire. Po rečima Arijana i Diodora ovo je bio za Darija najveći gubitak. Njegov zamenik Farnabaz je zauzeo Mitilenu i ostrvo Tenedos, ali nade Persije da će u Grčkoj izbiti ustanak nisu se ispunile; Darije je osim toga opozvao grčke najamnike. Aleksandrovom vojskovođi Hegelohu je sad bilo lako da ponovo oslobodi ostrva i zbaci oligarhiju i tiraniju.
Aleksandar je iz Gordija krenuo do Ankire. Susedna Paflagonija je izrazila svoju pokornost. Odavde je kroz Kapadokiju, i uspešno izvršio smeli prelaz preko planine Taurus kod Kilikijskih vrata. Zatim se Aleksandar zadržao u Tarsu, gde se bio razboleo. Onda je krenuo u susret Dariju. Darije ga je čekao kod malog mesta Sohoi gde je zauzeo dobar položaj na kojem mu je bilo moguće da iskoristi brojčanu nadmoćnost svoje vojske. Međutim, verujući da Aleksandar izbegava odlučujuću bitku Darije napušta ovaj položaj i povlači se prema Isu. Time je ustvari Aleksandru zašao iza leđa i ovaj je u slučaju poraza lako mogao biti odsečen. Aleksandar je svojom uobičajenom energičnošću i brzinom, predvodeći svoju konjicu, napao Darijevo levo krilo i ovaj je pobegao sa bojišta zaboravivši šator u kome su bile njegova majka, žena i dve kćeri. Desno krilo se snažno borilo i čak su potisnuli levo Parmenionovo krilo, ali opasnost sa boka naterala je najamnike da se povuku, a čim je stigla vest o Darijevom bekstvu nastupi i opšte povlačenje - jesen 333.
I pored očekivanja da nastavi svoje prodiranje u dubinu persijskog carstva, Aleksandru je zbog ove pobede, sazreo plan da pokori celu persijsku državu i umesto nje stvori svoju svetsku državu; za ostvarenje svog plana morao je da učvrsti ono što je već postigao i da na taj način obezbedi pozadinu. Mala Azija nije bila u celini osvojena, ali su i krajevi koje nije zaposela Aleksandrova vojska bili odsečeni od Persije i potpali pod vlast pobednika. Aleksandar je morao da na ovoj teritoriji organizuje upravu. On je zadržao staru podelu na satrapije s tim što:
1) to nije bilo izvršeno svuda: u Kapadokiji je ostao raniji regent koji je predstavljeo maloletnog nezavisnog kralja,a ne Darijevog slugu; u Herakleji Pontijskoj na vlasti je ostala dinastija tiranina Klearha; u Kariji Aleksandar je poverio upravu Adi, ženi halikarnaškog dinasta.
2) satrapi su imali samo vojnu vlast ograničenu kraljevim propisima; privredne i finansijeske funkcije su ostale van njihove nadležnosti. Epimelati su od strane svojih teritorija ubirali porez i dažbine, ali su ih morali predavati direktno državnoj blagajni. Glavni blagajnik cele Male Azije do Taurusa bio je Filoksen. Kovanje novca je bilo centralizovano – osnova za centralizaciju državnog aparata, jedinstvenost uprave i ekonomsku povezanost između satrapija.
Novi tip državnog uređenja nastao je već na početku Aleksandrovih osvajačkih pohoda, u suštini ovog uređenja nalazi se Aleksandrova politika prema grčkim gradovima u Maloj Aziji.
Svi izvori govore o tome da je Aleksandar dao slobodu helenskim gradovima. Ova ideja je postojala još iz doba grčko-persijskih ratova. U ovom slučaju Aleksandru, koji nije imao ni dovoljno vojske, a ni materijalnih sredstava, je u početku zadobijanje simpatija i stvarne podrške od str. oslobođenih grčkih (i negrčkih) gradova bilo i te kako potrebno. Sloboda gradova je sada označavala samoupravu, vlastito gradsko pravo, slobodno raspolaganje zemljištem koje je pripadalo gradu. Oslobođenje grčkih gradova na Istoku značilo je oslobođenje od persijske vlasti. Neki gradovi su neprijateljski dočekali Aleksandra, prozrevši njegovu ideju o stvaranju svetske države. Oslobođenje azijskih gradova u ono doba nije moglo značiti davanje nezavisnosti tim gradovima ili njihovo uključivanje u Korintski savez, tj. proširenje helenske države. U suštini Aleksandru je bio potreban oslonac za dalja osvajanja na Istoku. Aleksandar je oslobođenim helenskim gradovima nalagao ratne namete.
Posle bitke kod Isa Darije je i dalje bio jako moćan. U svakom slučaju, Darije je i dalje imao nadmoćniju flotu, dok se Aleksandar nije ni potrudio da napravi svoju, jer se nadao da će razbiti persijske snage na kopnu, a samim tim i njihove baze za brodove. Vrlo je verovatno da nije hteo da iskoristi pomoć helenske flote, kako im ne bi omogućio da iznesu zahtev na jedan deo osvojenih područja. Mada je fikciji saveza davao izvestan tribut, Aleksandar je i Heladu smatrao delom (istina neumirenim) svoje državei nije bio zainteresovan za pomoć Grka. Ovo je našlo svoj potpuni izraz posle 330. kada je konačno pobedio Darija i potpuno raspustio sve grčke snage.
Aleksandar je krenuo duž sirijske obale. Parmenion je išao napred i zauzeo Damask, uzeo veliki plen i tako rešio novčane teškoće. U početku ovog pohoda Aleksandar je u Maratu primio Darijevo izaslanstvo koje je nudilo mir, a koji je Aleksandar odbio. Arad, Biblos, Sidon – fenički gradovi predavali su se Aleksandru jedan za drugim. Otpor je jedino pružao grad Tir (opsada). Ovaj grad je bio smešten na ostrvu i bio je neosvojiv do tada (čak ni Navukodonosor – Nebukadnezar nije uspeo da ga zauzme). Prvo je Aleksandar pristupio izgradnji mosta dugačkog 2 km da bi spojio ostrvo sa kopnom, ali čim je bio završen stanovnici Tira su ga porušili. Onda je Aleksandar mobilisao feničansku flotu, flotu Rodosa i Kipra i opkolio grad sa svih strana. U leto 332., posle 7 meseci opsade grad je osvojen. Znatan deo stanovništva je poubijan, a 30 000 ljudi je odvedeno u ropstvo. Osvajanje Tira znatno je povećalo Aleksandrov ugled. Iz toga su proizašle dalekosežne posledice u pogledu organizacije Aleksandrove države i drržave njegovih naslednika, jer je pad Tira doprineo bržem razvitku i procvatu novih gradova koje su ovi gradovi osnivali.
Tokom opsade Tira Darije je po drugi put ponudio uslove mira i to:
1) oblasti zapadno od Eufrata
2) 10 000 talenata kao otkupninu za svoju porodicu
3) ruku svoje kćeri
4) sina Oha kao taoca

Tom prilikom je održano savetovanje na koje je Parmenion rekao da bi prihvatio ponudu da je Aleksandar, a Aleksandar je odgovorio da bi je i on prihvatio kada bi bio Parmenion.
Daljem osvajanju otpor je pružao grad Gaza (opsada). Opsada je trajala 2 meseca, a onda je Aleksandar postupio prema stanovništvu kao prema stanovništvu Tira. Iz Gaze Aleksandar je stigao do Peluzije i tako do teritorije Egipta. Persijski satrap Mazap nije pružao otpor i Aleksandar je bez gubitaka zauzeo Egipat. Ušavši u Memfis on je odao počast egipatskim bogovima za šta su ga egipatski sveštenici proglasili za faraona. On je ovo odbio i iz Memfisa se niz Nil spustio do mora gde je kod ostrva Farosa osnovao luku Aleksandriju.
Promene u sistemu egipatske uprave:
1) Aleksandar je odvojio civilnu vlast od vojne – Libija i Arabija posebne upravne oblasti
2) upravnik Libije i dela Egipta blizu Arabije bio je Makedonac
3) civilna uprava Egipta – Egipćani – nije menjao administraciju
4) finansijska uprava je bila izdvojena i poverena Kleomenu iz Naukratisa
5) garnizoni i flota na ušću stajali su pod komandom Makedonaca

Na ovaj način vlast svakog pojedinog satrapa bila je decentralizovana, a istovremeno učinjen pokušaj približavanja mesnog stanovništva (Aleksandar je priznao egipatske kultove i bavio se lanom o spajanju grčkih i egipatskih kultova). Dok je Aleksandar boravio u Egiptu došao mu je Hegeloh da ga izvesti o uništenju persijskih pomorskih snaga i pripajanju ostrva Aleksandrovoj državi. Aleksandru je ovako pozadina bila obezbeđena.
Pre svog odlaska iz Egipta, Aleksandar je otišao do Amonovog orakula (proročište) u oazi Sivah. Tamo su Aleksandra nazvali Amonovim sinom (str. 52.). 331. Aleksandar je napustio Egipat i vratio se u Tir i pošto je sproveo niz mera za organizaciju uprave u Siriji i Fenikiji i umirio Atinu oslobađanjem najamnika zarobljenih na Graniku i preduzeo mere protiv Sparte u kojoj je kralj Agis spremao ustanak protiv makedonske vlasti, krenuo je u nov pohod na Darija.

Bitka kod Gaugamele

Parmenion je išao ispred vojske i kod Tapsaka je pripremio prelaz preko Eufrata. Pošto vavilonski satrap Mazej nije pružao otpor Aleksandru, vojska je prošla bez problema Eufrat, a onda i Tigar. Tu je kod Gaugamele, kod razvalina drevne Ninive, Darije čekao svog protivnika sa ogromnom vojskom iz svih satrapija (15 slonova). Aleksandrova vojska je imala 40 000 pešaka i 7 000 konjanika.
Bitka se odigrala 1. oktobra 331.i bila je ogorčenija od prethodnih. U samom početku bitke Aleksandar je sa svojim heterima prodro u centar pers. fronta gde se nalazio Darije i uz pomoć hipaspista i falange probio ga. Darije tada beži sa bojnog polja čime još nije biio rešen ishod bitke. Persijska konjica je rasturila levo krilo Makedonaca, ali je tada krenula da pljačka logor omogućivši tako jednom dr. odredu Makedonaca da je potisne inatera u bekstvo. Tokom bekstva konjanici su naleteli na Aleksandra koji je žurio u pomoć Parmenionu. Posle sada zametnute krvave borbe samo je jedan deo te konjice uspeo da se probije i umakne. Ostali odredi persijske vojske su posle ovih događaja u opštoj pometnji krenuli da odstupaju. Jedino su grčki najamnici i baktrijsko – sogdijanska konjica pod komandom Besa napustili bojno polje u redu. Ali, Aleksandar je želeo da uhvati samog Darija i zato se dao u poteru za njim, nedajući predaha svojoj vojsci. Usput je uništavao i neprijateljske begunce. Aleksandar je posle 80 km stigao u Arbelu, ali je Darije opet pobegao. On je uspeo da pobegne sa svojim najbližim ljudima i 2 000 grčkih najamnika u Mediju i zaustavio se u Ekbatani. Iz Arbele, gde je stekao veliki plen, Aleksandar je krenuo u zaposedanje Vavilona. Mazej je Aleksandru izašao u susret i predao grad. Aleksandar se sada mogao osećati kao zakoniti vladar Azije i naslednik velikih orijentalnih careva.
U Vavilonu je Aleksandar odao dužne počasti domaćim božanstvima i naredio da se obnovi hram bogu Marduku koga je Kserks razrušio. Satrap ove oblasti Mazej, ostavljen je na dužnosti. Sama činjenica da su Persijasnci ostajali na dužnosti satrapa svedoči o Aleksandrovom stremljenju za stvaranjem jedinstvene države, u kojoj bi pokoreni narodi imali ista prava kao i makedonski osvajači.
Iz Vavilona Aleksandar je krenuo u Suzu i zauzeo je bez borbe. Ovde je zaplenio 50 000 talenata; u blagu se našla i grupa Tiranoubica.od Antenora, koju je Kserks odneo iz Atine i koju je Aleksandar sada vratio zakonitom vlasniku.
Aleksandar je morao da savlada otpor brđana i da savlada satrapa Ariobarzana. Pošto je to učinio Persepolj, prestonica Ahemenida, se predao na milost i nemilost pobednika. U Persepolju Aleksandru je dopalo u ruke 120 000 talenata, ali se nije time zadovoljio. Grad je morao da plati za ono što je pre 150 godina Kserks učinio Atini. Grad je bio opljačkan i razoren, a Kserksov dvorac spaljen – ispunjena prvobitna misija (osveta prema Persijancima) i istovremeno opomena dr. satrapijama da odustanu od otpora.
U ovo doba u Grčkoj jača antimakedonska opozicija. Spartanski kralj Agis je započeo neprijateljsku akciju i opseo grad Megalopolj – makedonski oslonac u Arkadiji (sinoikistički oslonac Aleksandrove buduće politike u Aziji). Ali, ovu vojsku je uspeo da razbije Antipatar i svaka nada Helade u oslobođenje od Makedonaca nestala je.
Darije se u ovo vreme nalazio u Ekbatani i možda je i planirao napad na Aleksandra. Ali, kada je ustanak u Grčkoj uništen, on je pobegao dalje na istok. U Ekbatani je Aleksandar otpustio vojsku Korintskog saveza i tesalsku konjicu i na taj način zauvek raskinuo sa Heladom. On je samo bio kralj Vaseljene – svoje stvorene države. Njegova titula basileus ne mora biti oznaka za makedonskog kralja, već oznaka za položaj velikog kralja, kralja kraljeva – položaj koji je nasleđan odv Ahemenida.
Uskoro su satrapi (Bes) zbacili Darija sa vlasti i držali ga kao zarobljenika. Saznavši za ovo Aleksandar je ostavio svoju vojsku na mestu gde se zatekla i krenuo u poteru za njima sa 500 konjanika i 350 km prešao za 6 dana. Kako se približavao satrapi su se razbežali, a Darija zaklali. Aleksandar je našao Darija mrtvog. Učinivši sve dužne počasti uputio ga je u Persepolj radi sahrane. Rat je završen 330.
Ovim je završen rat sa Darijem. Ostalo je još da se pokore istočne pokrajine Persijskog carstva. Po prvi put su Grci došli u dodir sa ovim narodima, o kojima su imali samo maglovite predstave. Ipak, savlađujući ogromne teškoće, Aleksandar je uspeo da za tri godine pokori istočne satrapije i u njima učvrsti svoju vlast, istim metodama kojima se i do tad služio. Na taj način on je osvojio Hirkaniju, Ariju, Partiju, Drangijanu, Arahoziju, Baktriju i Sogdijanu, stigao na granicu persijske države sve do reke Jaksarta. Tu je osnovao Aleksandriju Krajnju, čak je prešao preko Jaksarta i žestoko zaplašio Skite koji su mu pretili.
Najviše teškoće je imao sa Baktrijom i Sogdijanom, za čije osvajanje mu je potrebno 2 god. U Baktriji jezarobio Besa koji se bio proglasio za kralja pod imenom Artakserksa, a zatim je dao da bude mučen i pogubljen.
327. Aleksandar je napustio Sogdijanu, otišao u Baktriju, i počeo da se sprema za pohod na Indiju.

Razmirice u Aleksandrovoj vojsci

Dolazi do sve češćeg razmimoilaženja između Aleksandra i Parmeniona (sukob generacija), ali bez obzira na to njegov sin Filota bio je i dalje zapovednik hetera. Ipak za vreme Aleksandrovog boravka u Drangijani Filota je bio uhapšen pod optužbom da učestvuje u zaveri protiv kralja (zavera paževa). Onda ga je vojni sud osudio na smrt 330. Parmenion je u to vreme bio u Ekbatani i Aleksandar je još pre nego što je ovom došla vest o smrti sina poslao kurire vojskovođama u Mediji sa naređenjem da ga ubiju.
228. je Aleksandar na jednoj gozbi u Marakandi (Samarkandu) ubio svog druga Klita koji ga je spasio kod Granika. Klit je samo prebacio Aleksandru što napušta makedonske tradicije, što uvodi orijentalne običaje i što nastupa kao tiranin. Razjaren Aleksandar naredi da se da znak za uzbunu što je u makedonskoj vojsci predstavljalo vanredno stanje. Ptolemej je uspeo da iz dvorane ukloni pijanog Klita, ali ovaj se vrati na dr. vrata. Razjareni Aleksandar proboo ga je kopljem telohranitelja. U tom trenutku se otreznio i čak pokušao da se ubije.
Posle ubistva Klita došlo je do još jednog događaja koji je pokazao neslaganje Aleksandra i makedonske aristokratije. Aleksandar je posle osvajanja istočnih oblasti uveo i orijentalnu dvorsku etikeciju, a između ostalih i proskinesis – padanje na kolena pred kraljem. Grcima je ovaj izraz ropske pokornosti bio odvratan, jer je u stvari značio da je Aleksandar (kojeg su oni smatrali hegemonom i strategom Helena tj. izvršiteljem osvajanja i u njihovom interesu) podjarmio i same Helene i ponizio ih kao varvare. Protiv ovog običaja pobunio se Kalisten, Aristotelov nećak i istoriograf, smatrajući da Helenu ne dolikuje da ničice pada pred kraljem. Zato kad je jedna grupa dvorskih ljudi pod vođstvom Hermoleja skovala neuspelu zaveru protiv Aleksandra, ovaj je u to umešao i Kalistena. Njemu makedonska vojska nije mogla suditi jer je bio Helen, a za opokretanje sudskog postupka nije bilo dokaza. Zato ga je Aleksandar držao u tamnici sve do pohoda u Indiju, a onda naredio da ga razapnu na krst.

Pohod na Indiju

Ratovi među dijadosima i nastanak helenističkih država

Odmah posle Aleksandrove smrti izbila je na videlo nestabilnost države koju je stvorio. Za njeno stvaranje nije bilo ni političkih ni ekonomskih preduslova. Za jedinstvo su nešto više bili zainteresovani trgovački gradovi, narod je bio pasivan. Aleksandar nije uspeo da stvori jedinstvenu upravu. Ona je bila samo nagoveštena. Trebalo je punih 40 god. da se na prostoru ogromne svetske države, koja nije bila učvršćena, već samo labavo združena formiraju manje, ali zato stabilnije monarhije.
Izvori:
Arijan pisac iz II veka n.e. u Anabazis -u je opisao Aleksandrovu istoriju i u 10 knjiga događaje posle njegove smrti (do 320.), ali je delo uglavnom izgubljeno. Nije sačuvano ni visoko cenjeno delo u antici Hijeronima iz Kardije, Duris (tiranin sa Samosa) – delo obuhvata vreme do 281. – izgubljeno. Uglavnom se moramo služiti delima Diodorovim Biblioteke (u 18.-20. knj. Do 302.), Trog Pompej u prepričavanju Justina (do Pira), Plutarh (Fokion, Eumen, Demetrije, Pir), Kornelije Nepot (Eumen).
Posle Aleksandrove smrti javilo se ne samo pitanje naslednika već i karaktera vlasti. Da u njegovoj državi postoje decentralizujući elementi pokazalo se još za njegova puta u Indiju kada su se pojedini satrapi osamostalili. Posle njegove smrti pešadija, uglavnom sastavljena od makedonskih seljaka bila je za to da se presto sačuva za Filipovu dinastiju i da kralj bude slaboumni Arhidej, sin Filipa II. Aristokratija, koja je služila u konjici htela je da sačeka da se Roksana porodi i da ako bude sin nasledi presto. Sastanak u Vavilonu - nađeno je kompromisno rešenje i vlast su dobili Filip III (Arhidej) i uskoro rođeni Aleksandrov sin koji je dobio ime Aleksandar IV. Njihova vlast je bila nominalna. Mada su podaci u izvorima o regenstvu protivrečni ipak je vlast u zemlji pripala Krateru koji je u to vreme sa 10 000 otpuštenih veterana bio na putu za Makedoniju gde je trebalo da smeni Antipatra. Vojnu vlast dobio je Perdika. Izvršena je i podela satrapija:
1) Antipatar - Evropa
2) Antigon - Frigija, Likija, Pamiflija
3) Ptolemej - Egipat
4) Lisimah - Trakija i Pont
5) Leonat - Helespontska Frigija
6) Eumen (Aleksandrov sekretar, Grk i jedini nemakedonac) – Kapadokiju i Paflagoniju (još uvek nisu bile osvojene)
7) Piton - Medija
U Baktriji su digle ustanak grčke trupe (20 000 pešaka i 3 000 konjanika) protiv kojih je upućen Piton iz svoje Medije i koji je najvećim delom uništio ustanike.
Na vest o Aleksandrovoj smrti Rodos je proterao makedonski garnizon i proglasio se nazavisnim.

Stanje u Grčkoj – Lamijski rat (323.-322.)

Nezadovoljstvo upereno protiv Aleksandra i uopšte Makedonije u kopnenoj Grčkoj je stalno postojalo, ali kulminira posle Aleksandrovog dekreta o povratku proteranih. Atina tako gubi Samos gde su 368. naseljeni klerusi na posedima proteranih. Etolija gubi posede u Akarnaniji. Ali, ni jedna ni druga nisu ustale protiv Makedonije za vreme Aleksandrovog života. Čak i kada je Harpal, Aleksandrov blagajnik, pobegao iz Vavilona i potražio, sa 30 lađa i vojskom od 6 000 vojnika, utočište u Atini, nagovarao Atinjane da se dignu na ustanak, oni su odbili. Atinjani su pritvorili Harpala, ali ga nisu predali Makedoniji, već su samo njegov novac stavili pod sekvestar. Kasnije je uspeo i da pobegne. Posle je utvrđeno da polovina para koje je Harpal doneo (350 od 700 talenata) nedostaje, pa su za to optuženi Demad i Demosten. Kao tužilac nastupio je Hiperid. Osuđeni su na 50 talenata kazne. Izgleda da je Demad platio kaznu, jer je ostao u Atini, a Demosten otišao iz Atine najpre na Eginu, pa u Trezen. Tako su Atinjani sačucvali lojalnost prema Makedoniji.
Čim je u Atinu došla vest o Aleksandrovoj smrti aktivirale su se demokratske grupacije koje su želele da dignu ustanak protiv Makedonaca. Protiv ovoga su bili bogati građani – Fokion i Demad, ali je prevladalo prvo mišljenje. Atina je imala Harpalov novac, a Leosten je sa 8 000 najamnika preuzeo vojno rukovodstvo. U isto vreme podigle su se i Etolija, Fokida i Lokrida, a nešto kasnije i Tesalija (čija je slavna konjica mnogo doprinela grčkim uspesima u predstojećem ratu).
Protiv Grka je krenuo Antipatar i bio poražen, zatim se povukao u Lamiju gde je bio zatvoren opsadom. Posle pobede ustanicima su prišli Korint i Argos. Demosten je trijumfalno vraćen u Atinu, a državna blagajna je vratila njegov dug.
Međutim, onda je sreća Atinjanima ubrzo okrenula leđa. Najpre je poginuo Leosten, a onda je u pomoć Antipatru došao Leonat, satrap Helespontske Frigije. Heleni su odustali od opsedanja Lamije i okrenuli se borbi sa Leonatom. Leonat je bio pobeđen, a u borbi je i poginuo. Ipak, njegove trupe su se prodružile Antipatru. Dalje je od velike važnosti bila prevlast na moru. Krater je došao sa 240 brodova, a Atinjani su uspeli da prikupe 180. U bici kod ostrva Amorgosa u Egeji, Atinjani su potučeni, čime je bio predodređen konačni ishod rata. Zatim je Krater došao sa vojskom Antipatru u pomoć. U bitci kod Kranona (avgust 322.) - pobeda Makedonaca.
Polisi su jedan za drugim počeli da napuštaju koaliciju i ona se raspala. U Atini su ponovo došli na vlast Fokion i Demad koji su stupili u pregovore sa Antipatrom. Ovoga puta Atina nije dobila nikakve ustupke.
1) uvedena je oligarhija sa Fokionom na čelu
2) uveden je cenzus u visini 2 000 drahmi - najsiromašnije stanovništvo je lišeno političkih prava
3) u područje Pireja - u Munihiju je postavljen makedonski garnizon
Hiperid i Demosten su bili osuđeni na smrt. Demosten je uspeo da pobegne i skloni se u hram Posejdona u Kalauriji; nešto kasnije (oktobar 322.) izvršio je samoubistvo.
Atinjani su morali da napuste Samos. Antipatar kreće protiv Etoljana koji su se povukli u planine. Stanje u Grčkoj nije bilo normalizovano, ali su Antipatar i Krater morali da se pozabave borbom koja je buknula među dijadosima u Aziji. Posle konferencije u Vavilonu jedino su Perdika (koji je obojicu vladara – Arhideja i Aleksandra IV – držao kod sebe), Antipatar i Eumen ostali verni dinastiji i nastojali da očuvaju Aleksandrovu državu.

Pogibija Perdike i Kratera

Perdika je pokorio Kapadokiju, vladara Arijarat obesio, a upravu poverio Eumenu. Međutim, ovde se pokazalo da je vlast dvojice maloletnih kraljeva – Arhideja i Aleksandra IV samo fiktivna. Perdika je prvo za pohod na Kapadokiju odredio Antigona koji je odbio, zatim Leonata kome je bilo draže da pređe u Grčku i požuri u pomoć Antipatru. Leonat je tamo i poginuo. Kada je Perdika hteo da pozove Antigona na odgovornost, ovaj se uputio u Makedoniju kod Antipatra.
Ptolemej je u Egiptu počeo da se ponaša nezavisno. On je pogubio Kleomena, poverenika za finansije koga je na taj položaj postavio Aleksandar. Zatim je prisvojio Aleksandrovo telo i odbio da ga preda radi sahrane u Makedoniji. Zato je Perdika krenuo u pohod na Egipat. Pri pokušaju da pređe Nil njegova vojska je doživela velike gubitke. Nezadovoljstvo su u vojsci iskoristili satrapi, a među njima Piton i Seleuk, i ubili Perdiku u njegovom šatoru – 321. Njegovu vojsku je u Aziju vratio Piton. Onda je Krater iz Makedonije krenuo protiv Eumena i ovaj ga je porazio, a Krater je poginuo u boju.

Sastanak u Triparadisu (Sirija)

Prilike u Heladi, Kasandar i Poliperhont

Borba između Kasandra i Poliperhonta u Heladi tekla je tako što su se obojica trudila da pridobiju oslonac kod stanovništva ove ili one gerupacije (oligarhije ili demokratije). Poliperhont kao zvanični regent je 319. proklamovao slobodu Helade da bi pridobio demokratiju. U Atini je narod ukinuo oligarhijski ustav koji je uveo Antipatar i proterao oligarhe, a neke pogubio (Fokion 318. koji se inače preko 40 god. nalazio na dužnosti stratega). Ali, ova sloboda je bila vrlo varljiva stvar jer je ona zavisila od kolebljivih interesa makedonskih vlastodržaca i od njihove promenljive vojne sreće.
Naime, Kasandar se dobro učvrstio u Pireju i Atinjani su uskoro morali da mu se pokore – 318. On je uveo oligarhijski ustav sa građanskom cenzom od 1 000 drahmi. Na čelo polisa postavljen je Demetrije iz Falerona (317.-307.) koji je kao umereni tiranin 10 godina upravljao Atinom. Demetrije je bio filozof, Teofrastov učenik i pisac velikog broja dela. Njemu se pripisuje kodifikacija atičkog prava. On je uvršten u isti red sa Tezejem i Solonom.
Kasandar je malo po malo osvojio čitavu Heladu. Poliperhont se povukao u Etoliju. Svi Aleksandrovi potomci bili su mrtvi, osim Aleksandra IV koji je bio zatvorenik. Da bi stupio u rodbinske veze sa dinastijom Kasandar se oženio Tesalonikom, polusestrom Aleksandra Makedonskog, Filipovom ćerkom i podigao 315. grad koji je nazvao njenim imenom. 316. je obnovio Tebu razorenu za vreme Aleksandra. Prilozi za obnavljanje Tebe su dolazili iz cele Grčke.

Situacija 316.:
1) Ptolemej - Egipat
2) Kasandar - Grčka i Makedonija
3) Lisimah - Trakija i Pont (još iz prve podele u Vavilonu)
4) Seleuk – koji se na vreme potpuno povukao u Vavilon
5) Antigon - najjači u Aziji posle pobede nad Eumenom

Antigon je počeo da se ponaša kao neograničeni vladar.Počeo je da vrši deobu istočnih satrapija prema svom nahođenju. On je ubio Pitona, satrapa Medije. Peukasta, satrapa Persije je smenio. Seleuka je pozvao na odgovornost, ali se ovaj pametno na vreme povukao kod Ptolemeja u Egipat. Antigon je uz to raspolagao ogromnim novčanim sredstvima.
Protiv Antigona se podigla koalicija (Lisimah, Ptolemej, Seleuk, Kasandar). Ona je od Antigona tražila da Siriju i Fenikiju ustupi Ptolemeju, da Kasandra prizna za stratega nad Evropom, da Seleuku vrati Vavilon, a Helespontsku Frigiju preda Lisimahu. Antigon je ovo odbio i počeo je relativno dugotrajan rat i na kopnu i na moru. 312. – Ptolemej je odneo veliku pobedu kod Gaze nad Demetrijem, Antigonovim sinom koji je branio oblasti na jugu, prema Egiptu. Posle ovoga Ptolemej je zauzeo Fenikiju i Siriju. Seleuk, koji se istakao kao Ptolemejev vojskovođa, pođe sa odredom od 1 000 ljudi u Vavilon gde se ponovo učvrsti na dužnosti satrapa - era Seleukida.
Antigon je opet preuzeo napad. On je ponovo zauzeo Palestinu i čak pripremio pohod na Egipat. Demetrije se uputio u Vaviloniju, opljačkao je, ali se tu nije mogao održati. Situacija nije pružala izglede za odlučujuću pobedu ni jednoj zaraćenoj str. i moralo je da dođe do sklapanja mira - 311. Mir nije rešio ni jedno sporno pitanje, već su samo zaraćene strane mogle da predahnu.

Prilike do bitke kod Ipsa

Antigon je radio na organizacionom učvršćenju svoje države, poklanjajući naročitu pažnju osnivanju i sinoikizmu grčkih polisa (Antigoneje u Troadi, Bitiniji i 307. na Orontu. Odustaje od svoje namere da postane vladar Istoka i okreće se zapadu.
Ptolemej koji je želeo da vlada Sirijom takođe je tražio oslonac u Grčkoj. Organizacija Ostrvske lige (Kikladi) pod vođstvom Delosa i Ptolemejevim pokroviteljstvom, obezbedila mu je pomorske komunikacije. On je preduzeo pohod na Grčku (pod parolom oslobođenja Helade)i osvojio Korint i Megaru, ali je ubrzo morao da se vrati u Egipat zbog ustanka u Kirenaici.
307. – Antigon je uputio u Grčku svog sina Demetrija i ovoga puta on nastupio pod parolom oslobođenja Helade. Kasandrovi garnizoni u Pireju i u Munihiji bili su savladani i u Atini je ponovo uspostavljena demokratija. Demetrije Faleronski je pobegao u Tebu, zatim u Egipat gde se potpuno povukao iz političkog života. Antigon i Demetrije su u Atini doživeli izuzetne počasti. Dve file su nazvane njihovim imenom, a obojici su ukazane božanske počasti. Antigon je u to vreme ponovo bio u sukobu sa Ptolemejem, te je pozvao Demetrija da dođe iz Grčke. Demetrije je napao ostrvo Kipar i kod Salamine potukao Ptolemejevu vojsku koja je bila brojčano jača. Posle ovoga - 306. - Demetrije i Antigon uzimaju kraljevske titule. Uskoro su ovo uradili i Lisimah, Ptolemej, Seleuk i Kasandar.

Opsada Rodosa 305. – 304.

Posle pobede kod Salamine, Demetrije je krenuo protiv Rodosa. Rodos je bio važan trgovački centar koji je spajao Aziju sa Evropom i u to vreme bio u savezu sa Ptolemejem. Zauzimanje Rodosa bi svakako oslabilo Ptolemejevu državu. Opsada i odbrana Rodosa su trajale u periodu od 305. do 304. Demetrije je dobio nadimak Poliorket. On je opsedao grad i sa kopna i sa mora. Za opsadu je upotrebljena izuzetna ratna tehnika pa i helepolj (osvajač gradova, mašina na 9 spratova koju je opsluživalo 3 000 ljudi). Građani su sve vreme dobijali pomoć od Ptolemeja, Kasandra i Lisimaha. Sklopljen je mir - Rodos je sačuvao slobodu, ali je ušao u Antigonovu simahiju uz privilegiju da neće učestvovati u pohodima protiv Egipta.

Demetrijev ponovan odlazak u Grčku

Za vreme Demetrijevog odsustva Kasandar je u Grčkoj ponovo prigrabio vlast. Zatim je Demetrije izvojevao niz pobeda i 303. obnovio Korintski savez. On je zatim oslobodio od makedonskih i egipatskih garnizona niz gradova na Peloponezu i proglasio slobodnom čitavu Heladu južno od Termopila. Zatim je krenuo u Tesaliju i spremio se za ulazak u Makedoniju, ali ga je Antigon ponovo pozvao, jer je koalicija Lisimah, Ptolemej i Seleuk objavila rat.

Seleukovo jačanje u Aziji

Seleuk je porazio satrapa Medije, zatim je priključio Suzijanu, Persiju, pokorio Baktriju i krenuo u Indiju, gde je tada osnovana moćna država – Maurija. Osnivač tamošnje dinastije bio je čuveni Čandragupta koji je zauzeo sve oblasti koje je Aleksandar držao u Indiji. Pojedinosti o Seleukovom pohodu na Čandraguptu nisu poznate, ali izgleda da je Čandragupta nominalno priznao Seleukovu vlast (Seleuk - Nikator (pobednik)) pošto je Seleuk utvrdio uzajamnu epigamiju i dobio za to 500 slonova. Ovako osnažen Seleuk je krenuo u Kapadokiju, sa velikom vojskom od 20 000 pešaka, 12 000 konjanika, 480 ratnih slonova i 100 kola sa srpovima.

Bitka kod Ipsa (Frigija) - 301.

Ptolemej nije učestvovao kod Ipsa, jer je kada je došao do Koilesirije morao da se vrati zbog nekih događaja u Egiptu. Antigon je potučen do nogu i sam poginuo (kao 80 – godišnjak), a Demetrije se sa ostacima vojske spasio bekstvom.
Pobednici su međusobno podelili Antigonovu zaostavštinu:
- Seleuk - Sirija i južni deo Male Azije
- Lisimah - veći deo Male Azije pripaja svojim posedima
- Ptolemej - južna Sirija i Palestina, iako u bici nije učestvovao
- Kasandar - gospodar u Grčkoj i Makedoniji

Demetrije je još držao neke posede u Fenikiji (Tir, Sidon), u Maloj Aziji (Efes, Milet), u Grčkoj (Korint, Megara). Seleuk je štitio Demetrija, da se njegovi saveznici ne bi previše učvrstili.
297. – umire Kasandar i Demetrije pokušava da se ponovo učvrsti u Grčkoj. Atina je sada pružila otpor, pa je bila izložena dugotrajnoj opsadi 296. – 294. Demetrije je osvojio grad i uspostavio demokratiju. Ipak, ovo gotovo da nije bila demokratija jer su se vratile pristalice Demetrija Faleronskog. Demetrijev garnizon je bio ne samo u Pireju, već i u samom gradu na Muzejonu.
Pošto je Kasandar umro, Demetrije je mogao da zauzme i makedonski presto. Pošto je čak pomišljao i na osvajanja na istoku, protiv njega se ponovo digla koalicija u kojoj su bili Seleuk i Lisimah, a kojoj se pridružio i Pir, kralj Epira. Demetrije je uskoro izgubio sve posede u Grčkoj i Makedoniji, vodi nekoliko avantura u Aziji u kojima je doživeo neuspehe, pa se posle toga predao na milost i nemilost Seleuku. Seleuk nije mogao da pogubi ovako hrabrog vojskovođu, a bio je i oženjen njegovom kćerkom, pa ga je držao kao počasnog zarobljenika. Demetrije je ostatak života proveo u preteranom piću i uživanjima. Umro je 283.
Lisimahu je pripao veći deo Grčke i Makedonije, a Demetrijevom sinu Antigonu Gonati pripale su samo manje oblasti. Lisimah je u Grčkoj i u svojim azijskim gradovima sprovodio liberalnu upravu. Davao je slobodu gradovima, a oligarhiju i tiraniju je ostavljao tamo gde ih je zaticao, a nije pravio ni smetnje demokratiji. Pred kraj njegovog života njemu je došao Ptolemej Keraun, najstariji Ptolemejev sin koga je ovaj zaobišao u nasledstvu. Ptolemej Keraun je raznim intrigama izdejstvovao da Lisimah ubije svog sina Agatokla.
Lisimahova država se širila, pa je na Istoku došlo do njegovog sukoba sa Seleukom. Bitka kod Kurupediona u Lidiji (tačno mesto nije poznato)- 281. –Lisimah je poražen i ubijen. Seleuk je sada mogao da zavlada čitavom Aleksandrovom državom. Na njegovom putu za Makedoniju dok je bio zagledan u jedan spomenik ubio ga je Ptolemej Keraun - 280.
Ptolemeja Kerauna je vojska proglasila za kralja Makedonije. Upadom Kelta u Makedoniju on je bio zarobljen i ubijen. 280. godine Kelti su duboko prodrli u Grčku i zapretili opštegrčkom svetilištu Delfima. Za suzbijanje Kelta pre svega su zaslužni Etoljani. Odlučan poraz Keltima je zadao Antigon Gonata (sin Demetrija Poliorketa) i to 277. – bitka kod Lisimahije. Zbog poraza Kelta Antigon Gonata je proglašen za kralja Makedonije. Dinastija Antigonida je vladala Makedonijom sve do dolaska Rimljana.

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi