OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ ISTORIJE |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Распад Краљевине Југославије
Након атентата на Стјепана Радића Краљевини СХС је пријетило распадање. Завладала је тешка криза. Скупштина се више није састајала.
„ Срљате као гуске у маглу“
Стјепан Радић (Требарјево Десно покрај Сиска, 11.6. 1871. - Загреб, 8.8.
1928.), хрватски политичар.
Од 1902. године, па све до 1906., главни је уредник месечника Хрватска
мисао. С братом Антуном 1904. године оснива Хрватску пучку сељачку странку
(ХСС) - странку која на изборима за Хрватски Сабор добија девет мандата.
У Новембру 1918. године на седници Народног већа супроставља се централистичко-хегемонистичком
начину уједињења јужнославенских земаља. Тада је изговорио касније често
цитирану реченицу: "Срљате као гуске у маглу".
У фебруару 1927. Радић је у опозицији и склапа коалицију са Самосталном
демократском странком (коју је водио Светозар Прибићевић) и настаје Сељачко-демократска
коалиција којој је Радић био на челу. Годину дана касније (1928.) добио
је мандат али није саставио владу.
Дана 20. јуна 1928. године револверским хицима с говорнице српски посланик
и заступник Радикалне странке Пуниша Рачић усмрћује заступнике ХСС-а Павла
Радића, Ђуру Басаричека и смртно рањава Стјепана Радића. Стјепан Радић
преминуо је 8.8. 1928. у Загребу. Сахрањен је 12. августа у Загребу на
Мирогоју.
Радић је, с друге стране, постао мученик и једна од највећих икона хрватског
национализма. Његово наслијеђе, односно политички наук који се назива
радићевштином, су настојали искористити и присвојити не само чланови његове
ХСС, него и разни покрети с лева и десна, укључујући усташе, као и партизане,
који су године 1943. једну своју бригаду назвали Браћа Радић.
„ Штајер “ 9 мм
Пет пуцњева у парламенту: Како је српски посланик Рачић убио хрватског посланика Радића, онда кад су Хрвати први пут растурали Југославију
УВРЕДЕ ХРВАТСКЕ, МЕЦИ СРПСКИ
Српски посланик, четник добровољац код Војводе Вука, Пуниша Рачић, није
могао да отрпи увреде које су стизале из политичке клупе хрватског сељачког
демагога Стјепана Радића и његових кортеша. Кад је са говорнице поменуо
српску крв, која се за Краљевину проливала, Хрват Пернар злобно је добацио:
"Па израчунајте колико сте литара крви пролили па да је платимо!"
Рачић је извукао пиштољ... Пуцњи Пунише Рачића 20. јуна 1928. означили
су крај југословенске идеје. Остало је још да Хрвати, уз паролу "Никад
више у Београд", сахране Павла, па Стјепана Радића, да краљ Александар
распусти парламент и уведе шестојануарску диктатуру, покушавајући силом
да сачува државу која се цепала, коју је рат докрајчио да би се - после
покушаја обнове званог Титово братство-јединство - дефинитивно распала.
Жртву парламентарне пуцњаве Хрвати данас сматрају националним јунаком.
А Рачића Срби су заборавили: осуђен на двадест година, склонио се из затвора
кад су дошли Немци, дочекао је борбе за Београд, а онда су му, 17. октобра
1944.(!), ослободиоци закуцали на врата. Стрељан је одлуком партизанског
преког суда. За гроб му се никад није сазнало.
Овако је питомац 56. класе Војне академије, Арсеније М. Јанковић, доживео
слом лажног осећаја јединства у творевини незграпног имена - Краљевини
СХС - у којој су Хрвати вођени Стјепаном Радићем, тежачки тврдоглавим
политичаром који "изневерава све и свакога", хтели или све или
ништа:
„Било је већ прошло подне, 20. јуна 1928. године. Дан је био врло сунчан.
Кришом сам отворио прозор од наше спаваће собе, која је била на спрату,
у старој згради Војне академије, на углу Милошеве и Немањине улице. Кад
сам се мало боље наслонио, погледао сам на клупу, која је била поред трафике,
на самом углу ове две улице. Неки су седели на клупи а неки крај њих стајали.
Сви су били узбуђени и млатарајући рукама нешто су једни другима говорили.
Све су то били посланици из Хрватске сељачке странке (ХСС) и Сељачко-демократске
коалиције (СДК). Препознао сам Предавца, Светозара Прибићевића и још неке.
Затим се њихова бучност стишавала док нису сви погнули главе. Видео сам
по њима да се нешто трагично догодило. Београд још ни-шта није знао! Онда
су пристигли још један, па још један и сви заједно, чини ми се њих седам
до осам, као са зборног места, кренули журно, низ Немањину улицу, ка железничкој
станици...
(После овог дана, дуго година ће протећи да се хрватски посланици врате у Београд.)
"Са Београдом увек, под Београдом никад" било је гесло Стјепана Радића. Црногорски сепаратисти последњих година преузели су тај поклич.
После једног часа, у спаваћу собу је ушао наш собар Милисав, бацио поглед
по целој соби, па кад је видео да никог нема, задигао је yемпер, раскопчао
кошуљу и извукао ванредно издање "Политике". На првој страни
био је наслов "Атентат на Стјепана Радића".
Мара Вуксан, кћерка Пунише Рачића:
ГДЕ ЈЕ ГРОБ МОГА ОЦА?
Ко је био г. Пуниша Рачић данас се може мало сазнати. Помиње га, додуше, Владимир Дедијер у првој књизи "Прилози за биографију Јосипа Броза" али веома штуро. Могуће је да постоји још неки писани траг о овом човеку али у време владавине Јосипа Броза о њему се и говорило и писало готово све најцрње. Међутим.
- Мој отац Пуниша рођен је 1886. године. Био је диван отац и супруг.
Озбиљан домаћин. У ратовима с почетка века борио се за српски народ са
Војводом Вуком у елитним четничким одредима. Био је храбар човек о чему
сведоче гомила одликовања која на жалост, нису сачувана. А и како би када
су 17. октобра 1944. године изненада банули партизани и без икаквог разлога
мог оца извели из куће и ухапсили га. Нико нам тада није рекао ни зашто
га воде нити куда га воде. После месец и по, тачније 4. децембра 1944.
године дошао је код нас човек који је био са њим у истој ћелији у Бањичком
логору и саопштио нам да су оца извели из ћелије и стрељали га. Никада
породица није службено сазнала шта се догодило, нико нам никада није саопштио
бар где је гроб. Зашто?! Верујте ми страшно се узбудим када о томе говорим.
Не могу више да говорим. Молим Вас не замерите али не могу више да говорим
- рекла је, у телефонском разговору са сарадником "Српског наслеђа"
госпођа Мара Вуксан, рођена ћерка г. Пунише Рачића. Додала је само да
има и брата који живи у иностранству.
Рачић је после атентата свој револвер предао Управнику града. "Носим
га од Брегалнице", рекао је предајући се закону. У шаржеру су остала
два метка. Погрешно је извештавано о марки оружја, није у питању "парабелум"
него "штајер", калибра 9 мм
Разговор са госпођом Маром Вуксан обављен је 6. августа 1998. године у
Београду.
Како је од скупштине направљена механа најнижег типа?
Срби су Радића могли да прогутају, али нису могли да га сваре. Зато је
краљ Александар испрва прихватио "хрватског пророка" и његове
смућене визије, јер га је "сматрао оруђем које ће му бити податно".
Радић је привукао "Александра својом хипертрофијом идеја, духовитошћу
изражаја, способношћу ентузијазмирања, формалном прилагодљивошћу, својим
животним оптимизмом".
Арсеније М. Јанковић, који је своја сећања насловио "Записи о догађајима
и људима од 1915. до 1975", сматра да је атентат на Стјепана Радића
био "фатална грешка, која је тешко уздрмала темеље младе државе".
Жица непомирљивости између Београда и Загреба била је 1928. затегнута
- до усијања. У "једној ходничкој аудијенцији", одмах после
атентата на Радића, краљ је одсечно рекао Прибићевићу да је "пре
за поделу него за федерацију", јер се са "Хрватима заиста не
може наставити".
Пиштољ са Брегалнице
Стари репортер подробно је описао пометњу и панику која је завладала
у Скупштини, кад се огласио Рачићев револвер (систем "штајер",
а не парабелум, који је био тежак око пола килограма, калибра 9 мм). Он
је оставио запис како је Рачић неометано изашао из Скупштине да га нико
није ни такнуо:
"У паници која је завладала у целој Скупштини, на Рачића нико није
обраћао пажњу. Он је, после пуцњаве, с револвером у руци сишао с говорнице
(војвода В. Трбић тврди да су се једног тренутка гледали очи у очи, прим.
С. Ћ.) и упутио се у министарску собу у коју се улазило право из пленумске
сале... Из министарске собе прешао је у скупштински бифе, а одатле у мало
двориште из кога је кроз приземље зграде Министарства грађевина изашао
у Масарикову улицу и отишао у град. Био је у стану неког свог пријатеља...
Хтео је да се преда лично министру полиције попу Корошецу. За почињен
најтежи злочин врховном полицајцу! Корошец их није примио (Рачића и Драгана
Бојовића)... Занимљив је био сусрет управника града Манојла Лазаревића
и атентатора Рачића. Примајући револвер који му Рачић предаје, управник
Лазаревић га упита:
- Зашто га носиш!
- Ја га носим од 1913, са Брегалнице кад сам њиме убио једног поручника и два редова и од тог времена ја га имам стално, јер сам мислио да је овај револвер спасилац."
Овако је изгледао врхунац драме у скупстини:
Хрватски народни посланик Иван Пернар, који се налазио у клупи преко пута говорничке трибине, добацио (је) иронично: "Па, добро, онда кажи колико си литара крви пролио па да ти платимо у злату..." Пуниша застаде, у лице му пође крв и сав избезумљен повика неколико пута:
- Узми реч натраг!
- Узми реч натраг!
Место да повуче увреду, Пернар се само осмехну и окрете главу на другу страну.
Тачно у 11.25 запраштали су хици.
Један стари новински репортер овако је описао ту кључну сцену:
"Када је опазио да председника нема, Рачић, тачно у 11.25 часова вади револвер. Држи га у десној руци спуштеној испод говорнице. Посланици из дворане револвер нису могли видети, али су га приметили министри чија су седишта иза говорнице, дакле иза Рачића. Поред њега стајао је бивши министар вера Драгомир Обрадовић а министар правде Милорад Вујичић седео је одмах иза говорнице. Прискочили су обојица (по запису репотера загребачких "Новости" министар Вујичић хвата Рачића за леђа, а Обрадовић га хвата за десно раме. "Пуниша Рачић замахује и одбацује Вујичића, који пада у министарске клупе и Обрадовића, који је неколико метара одлетио.").
- Јеси ли луд, бре?!
Рачић љутито, отимајући се, првом подвикну:
- Измакни се!
А, затим Вујичићу, сувоњавом и физички слабом запрети:
- Пусти ме, иначе ћу те убити!
Остали су сами један према другом Пернар и Рачић, док су сви други били забезекнути, неми посматрачи.
Рачић је дигао револвер, окрећући га према Пернару:
- Устани и извини се!
Пернар ћути, а Рачић понавља:
- Извини се!
Земљораднички посланик Тупањанин мотрио је сваки Рачићев покрет. Полетео је према Рачићу да му отме револвер, али је било касно.
Први пуцањ је снажно ођекнуо...
Пет метака по првој клупи.
Прва два метка била су намењена Пернару. Погођен првим у груди, одмах
је пао на клупу. Басаричек је седео за стенографским столом, између двеју
говорница, чекајући прелаз на дневни ред да узме учешћа у дебати. Дигао
се да спречи Рачића, али га је други метак смртно погодио. Срушио се испред
стенографског стола и посланичких клупа. Трећим метком Рачић је гађао
Радића који се, погођен у трбух, стропоштао под клупу. Гранђа је устао
да заштити Радића, али није стигао већ је, рањен у подлактицу, спасао
Прибићевића који се још заклонио и испод клупе. Од петог метка пао је
Павле Радић који је стајао мало подаље и на болан узвик свога стрица Стјепана
појурио да му помогне, али је погођен испод срца. (Загребачки репортери
то овако описују: "Чим је Гранђа пао, Радић је остао незаштићен у
клупи, те Рачић испаљује и на њега хитац, који га погађа у трбух. Кад
је то видио Павле Радић скаче према Пуниши Рачићу. Рачић добацује нешто
Павлу Радићу, изгледало је, као да му каже: - Тебе сам тражио! те са петим
метком погађа смртоносно Павла Радића и то један центиметар испод срца.
Павле је одмах пао на земљу").
"Сви су викали: Пуниша, Пуниша! Лудак, поби људе! Шта му би..."
записао је Предраг Милојевић. "Меци из Рачићевог парабелума усмртили
су не само неке посланике него и Скупштину као такву. Њој више није било
живота; само пола године доцније, 7. јануара 1929. године, једним декретом
краља Александра проглашена је мртвом, заједно са Уставом и свим што је
још преостало од грађанских права и политичког живота у тадашњој држави."
Радић је, дакле, био пророк кад је најављивао генерала који ће доћи, да
у краљево име буде мали арбитар у великим пословима.
Пуниша Рачић је, уз доброг адвоката др Винка Зорца, осуђен на двадесет
година робије. Тужиоци су тражили смртну казну, јер је злочин извршен
смишљено, а браниоци зато што је оптужени био изазван и пуцао у афекту.
Истина је била између те две крајности, сматра П. Милојевић. Зв. Кулунџић
пише да је Рачић робијао у "сјајној изолацији" и да су му кожу
спасли Немци, који су га пустили из затвора 1941. Од тада је живео повучено
у Београду и држао млин. Убијен је одлуком партизанског војног суда 21.
српске дивизије, октобра 1944.
Šestojanuarska diktatura
(1929.-1931.)
Šestojanuarskom diktaturom se naziva period diktature u Kraljevini SHS od 6. januara 1929. do 3. septembra 1931. godine kada je kralj Aleksandar I Karađorđević raspustio Narodnu skupštinu, zabranio rad svih političkih stranaka i sindikata, političke skupove, uveo cenzuru, proglasio ideologiju „integralnog jugoslavenstva“ i državi promenio ime u Kraljevina Jugoslavija. Diktatura je zvanično ukinuta donošenjem Oktroisanog ustava.
Uvođenje diktature
Iskoristivši smrt Stjepana Radića i blokadu rada Narodne skupštine, kralj Aleksandar je u proglasu objavljenom 6. januara 1929. objavio da su "ti žalosni razdori i događaji (...) pokolebali kod Naroda veru u korisnost te ustanove" te da zato između kralja i naroda "ne može i ne sme biti više posrednika". Kralj je ukinuo Vidovdanski ustav i lično preuzeo izvršnu, zakonodavnu i vojnu vlast, a za predsednika vlade je imenovao generala Petra Živkovića. Takođe su na neke druge civilne dužnosti dovedene vojne osobe, posebno u Hrvatskoj i Makedoniji. Narodna skupština je raspuštena, zabranjen rad svih političkih stranaka, uvedena stroga cenzura novina i knjiga, zabranjeni svi politički zborovi, nacionalne, sindikalne i verske organizacije, zabranjena je upotreba nacionalnih imena i amblema. Takođe je proširen i dopunjen Zakon o zaštiti države i uveden Državni sud za zaštitu države pri Kasacionom sudu u Beogradu.
Snage podrške diktaturi
Kralj se u uvođenju diktature oslanjao na vojne vrhove i žandarmeriju, grupu srpskih političara vezanih uz dvor i na predstavnike krupnog kapitala kojima je u interesu red u zemlji. Podršku je dobio i u Sloveniji od slovenačkih liberala, kao i od Antona Korošca, predsednika Slovenske ljudske stranke (SLS), koja je ušla u vladu generala Živkovića. Međutim, Korošec i grupa vođa SLS su 1933. internirani, Korošec na Hvar, a ostali u Bosnu.
Oktroisani ustav i jačanje otpora
Kralj je 3.9.1931. odustao od otvorene diktature i doneo je Oktroisani
ustav i provedeni formalni parlamentarni izbori na kojima se pojavila
samo jedna stranka, režimska Jugoslovensko radničko - seljačka demokratija,
kasnije preimenovana u Jugoslovensku nacionalnu stranku.
Diktatura je imala vrlo usku socijalnu i političku bazu, a ekonomski je
bila neuspešna.Iste godine kad je diktatura uvedena u svetu je izbila
velika ekonomska kriza, koja je pogodila i Jugoslaviju. Diktatura je ekonomski
pogodovala samo krupnim kapitalistima, a ideologija uništenja nacionalnih
razlika izazvala je kod svih naroda suprotan učinak. Mnogi koji su je
u početku podržali odstupaju, a oni koji su se pasivizirali počinju pružati
aktivni otpor.
Seljačko-demokratska koalicija je početkom novembra 1932. objavljavila
tzv. Zagrebačke punktacije, koje su potpisale i Ante Trumbić i Mile Budak.
Zbog te je rezolucije Maček osuđen na tri godine robije.
Srpska opozicija (Demokratska stranka, Savez zemljoradnika) je promenila
svoja politička opredeljenja i prihvatila saradnju sa Seljačko-demokratskom
koalicijom i federalizam kao način rešavanja nacionalnog pitanja u Jugoslaviji.
Kraj diktature
Kralj Aleksandar je ubijen 1934. u Marseljskom atentatu. Pod regentom Pavlom Karađorđevićem je došlo do popuštanja režima i raspisivanja izbora 1935, na kojima je nastupila ujedinjena opozicija. Iako je parlamentarizam ponovo uspostavljen, a uspostavom Banovine Hrvatske 1939. napušten centralizam i ideologija integralnog jugoslavenstva,Oktroisani ustav je ostao na snazi sve do sloma Jugoslavije u Aprilskom ratu 1941.
Ustaški pokret
Дан по завођењу диктатуре, 7. јануара, др. Анте Павелић тајно оснива УХРО (Усташа - хрватска револуционарна организација) у старој каноничкој курији на Каптолу у Загребу, ради борбе против тираније краља Александра Карађорђевића и Југославије, а за остварење самосталне хрватске државе. Рад Усташе био је тајан, а рад Хрватског домобрана јаван. Од тада се почиње употребљавати назив домобранско-усташки покрет. 10. јануара педесет правашких омладинаца је положило прву усташку заклетву и основан је први усташки рој. Међу окупљенима су били: Густав Перчец, Миле Будак, Бранимир Јелић, Младен Лорковић, Стипе Јавор, Иван Перчевић и други. 17. јануара из домовине беже Бранимир Јелић, Густав Перчец и Анте Павелић. Њима се у избеглиштву поступно придружују Аугуст Кошутић и Јурај Крњевић те десетак хрватских интелектуалаца и радника. Након одласка у емиграцију Павелић ступа у ближи контакт с Хрватским комитетом који тридесетих година сарађује с Усташким покретом.
20. априла 1929. године представници УХРО Павелић и Перчец посећују Софију
где с представницима ВМРО (Унутрашње македонске револуционарне организације)
потписују Софијску декларацију, којом наглашавају да ће координирати "своју
легалну дјелатност за извојштење човјечјих и народних права, политичке
слободе те подпуне независности и Хрватске и Македоније".Због ове
декларације Павелића и Перчеца Суд за заштиту државе у Београду осудио
је 17. јула 1929. на смрт. Отада Павелић јавно наступа против Краљевине
Југославије и тражи успостављање самосталне хрватске државе. Наступа оснивање
усташког логора у Бовењу, близу Бресције у северној Италији. 1929. Рачуна
се да је било око 500 усташа, и да им је у Италији главни логор био у
Липарију. Од августа 1930. почиње организовање хрватских радника у Белгији,
а затим у Јужној и Северној Америци. У Аргентини у 12. маја 1931. године
оснива се “Хрватски домобран” у са циљем политичке и културно-просветне
дјелатности. Организаторски посао је преузео Бранимир Јелић и организација
убрзо стиче велики број чланова. У Буенос Ајресу је издаван седмичник
„Хрватски домобран“. У лето 1933. године у Северној Америци излази лист
„Независна хрватска држава“, гласило организације Хрватски домобран за
Северу Америку. Хрвати у Белгији су организовани у оквиру оквиру организације
„Хрватског савеза у Белгији“.
Усташа, хрватска револуционарна организација, почиње у јануару 1932. издавати
први број месечника "Усташа" у Хрватској. Средином 1932. објављен
је устав Усташе хрватске револуционарне организације (УХРО) и разни прописи
у вези с организовањем.
У септембру 1932. организован је тзв. Лички или Велебитски устанак, када
наоружане усташе нападају жандармеријску станицу крај Госпића. Оружје
и неколицина емиграната стигли су преко Задра, суделовали су и домаћи
усташе с подручја Госпића (др. Андрија Артуковић). Догађај је имао прилични
одјек у страној штампи, посебно у италијанској и мађарској где се приказивао
као почетак грађанског рата у Југославији. Комунистичка партија Југославије
такође прогласом »поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака
и ставља се потпуно на њихову страну«.
Атентат на краља Александрa u Marseju
17. децембра 1933. године Петар Ореб и Иван Херничић, припадници усташког
покрета, покушавају да убију краља Александра приликом његове посете Загребу,
што је успешно спречила југословенска полиција, ухапсивши атентаторе.[22]
Након тога, крајем августа 1934. године, на позив Анта Павелића, вођа
ВМРО-а Ванчо Михајлов је допутовао у Рим како би се договорили детаље
око извршења атентата на краља Александра. Одлучено је да се атентат изврши
у Француској јер се већ знао програм Александрове предстојеће посете.
Вођа хрватских усташа Павелић издаје деклерацију којом осуђује краља Александра
на смрт, а по усташким логорима почињу интезивне припреме за атентат.
Највеће припреме вршене су у логору Јанка Пуста и Нађ Кањижа, где усташе
за извршење атентата обучава професионални атентатор ВМРО-а, Владимир
Гергијев Керин, звани Владо Черноземски. Након обуке између 15 најуспешнијих
терориста, избрана су тројица атентатора: Мијо Краљ, Иван Рајић и Звонимир
Поспишил. Четвртог атентатора Черноземског, Павелић је одабрао на предлог
Михајлова.
Краљ, Поспишил и Рајић су добили лажне пасоше од мађарске обавештајне
службе. Њих тројица су, по налогу Анте Павелића, дошли у Цирих где су
их чекали Еуген Кватерник и Черноземски, који су дошли из Италије. Група
коју предводи Кватерник прешла је у Француску, где су се пријавили под
чехословачким документима. 8. октобра су сви пошли за Марсеј, где им је
Кватерник дао план града и показао место одакле би пуцали на краља. 9.
октобра 1934. усташе са ВМРО убијају краља Александра у Марсеју, приликом
његове званичне посете Француској. Атентатор, Владо Черноземски, припадник
Унутрашње македонске револуционарне организације, усмртио је краља Александра
са четири метка, а једним је лакше ранио француског министра иностраних
послова Луја Бартуа, који је услед неадекватне медицинске помоћи искрварио
и умро. У атентат су биле умешане и поједине стране силе, у првом реду
Мусолинијева Италија, која је имала територијалне претензије ка Југославији,
односно њеној јадранској обали.
Павелић и Еуген Дидо Кватерник, организатори атентата, у италијанском
су затвору од октобра 1934. до краја априла 1936.
Doba namesništva
Budući da je Aleksandrov naslednik – sin Petar bio maloletan, kralja
je zamenilo telo koje se sastoji od tri čovjeka – Namjesništvo. Kroz namjesništvo
je prošlo mnogo ljudi, no jedna osoba je bila stalna – knez Pavle Karađorđević,
kraljev rođak.
Namjesništvo je počelo polako vraćati Kraljevinu Jugoslaviju u ustavno
stanje. 1935. godine ponovno je dopušteno djelovanje sindikata, a vraćene
su i građanske slobode. No čim su ljudi dobili prava, počeli su štrajkovi.
Stanje u Jugoslaviji se sve više kompliciralo i ta nestabilnost se izražavala
tako što su se vrlo često izmjenjivale vlade. Jedini koji je uspio dugo
održati na čelu vlade bio je dr. Milan Stojadinović iz Radikalne stranke.
On je nastavio provoditi kraljevu politiku centralizma i nacionalnog unitarizma.
Nacionalno pitanje se u Kraljevini Jugoslaviji odražavalo na taj način
da su sve stranke počele osnivati svoje oružane organizacije koje su služile
za rastjerivanje političke skupove protivnika, ali i za međusobne sukobe
i obračune.
Stojadinović je bio veliki simpatizer fašizma i nije učinio ništa na sređivanju
unutarnje krize, međutim, počeo je izvlačiti Jugoslaviju iz gospodarske
krize. Ponovno je oživjela ekonomija. Kraljevina Jugoslavija se okrenula
fašističkim zemljama koje se pripremaju za rat.
Stojadinović je 1937. godine sa Italijom i Njemačkom sklopio gospodarsko-trgovački
sporazum o razmjeni u obliku kliringa (razmjena - roba za robu - bez novca).
Na taj način je Jugoslavija počela izvoziti hranu i rudne sirovine u Italiju
i Njemačku, a uvozila je poljoprivredne i druge strojeve. (Tek su se 1937.
godine počeli u poljoprivredi upotrebljavati strojevi.) Ta suradnja je
otvorila vrata izvozu njemačkog kapitala u Kraljevinu Jugoslaviju.
Крајем 30их, унутрашње тензије су наставиле да расту српским и хрватским
тежњама за успостављањем етничких федералних јединица. Срби су желели
да се данашња Македонија, Војводина, Црна Гора уједини са српским земљама,
док су Хрвати тражили Далмацију и део Војводине. Обе стране су тражиле
територију данашње Босне и Херцеговине. Експанзија нацистичке Немачке
1938. је дала нови подстрек напорима да се реше ови проблеми. Кнез Павле
је 1939. именовао Драгишу Цветковића за новог премијера, са циљем постизања
споразума са хрватском опозицијом. Према овом споразуму, Владко Мачек
је постао потпредседник владе Југославије и сворена је аутономна Бановина
Хрватска са својим сабором.
Ове промене нису задовољиле Србе који су били забринути за статус српске
мањине у новој Бановини Хрватској и који су желели још Босне и Херцеговине
као српску територију. Хрватске националисте усташе су такође биле незадовољне
било којим решењем који је био мањи од пуне независности Хрватске са целом
Босном и Херцеговином.
Sporazum Cvetković – Maček
Споразум Цветковић-Мачек је био споразум између представника Владе Краљевине
Југославије Драгише Цветковића и вође хрватске опозиције Владка Мачека.
Потписан је 26. августа 1939. године.
Ситуација до доношења споразума
Након што је пала влада Милана Стојадиновића који није желео преуређење
Југославије, нову владу саставио је Драгиша Цветковић. Овај радикал из
Ниша био је најмање познат члан претходне Стојадиновићеве владе, а требало
је да спроведе кнежеву жељу да се коначно постигне споразум са Хрватском
сељачком странком. Чим је дошао на власт Цветковић је признао народни
индивидуалитет Хрвата као резултат посебног развитка, а истакнуто је да
је споразум потребан ради учвршћивања Југославије и унутрашњег мира.
У разговору о споразуму са Хрватима Цветковићу је саговорник био Мачек,
који је имао подршку ХСС и Хрватског народног засупства, сачињеног од
свих посланика ХСС изабраних на изборима 11. децембра 1938. године. Резолуција
овог тела дала је Мачеку овлашћења за разговоре са идејом да се држе принципа
"опстанак и слобода хрватског народа изнад свега".
Доношење споразума
Иако је било доста застоја, споразум је донет доста брзо тако да је закључен
већ 26. августа 1939. године. Највише проблема је било око одређивања
граница Хрватске, јер је Мачек тражио Боку которску, Срем, део Бачке,
делове Босне и Херцеговине, Дубровник. Коначни споразум је обухватио спајање
две дотадашње административне јединице: Савске и приморске бановине, са
срезовима Дубровник, Шид, Илок, Брчко (Дервента), Градачац, Травник и
Фојница.
Обим бановине Хрватске није коначно одређен јер је остављено да се границе
накнадно одреде. Предвиђено је да се направи заједничка влада у коју би
ушао Мачек, која би спровела споразум у живот.
Бановина је добила одговарајуће компетенције, а морала је да обезбеди
равноправност Срба, Хрвата и Словенаца, једнакост при учешћу у вршењу
јавне службе, равноправност признатих вероисповести. Морала су да се гарантују
и једнака основна грађанска и политичка права. У надлежност Бановине Хрватске
спадали су пољопривреда, тровина и индустрија, шуме и рудници, грађевинарство,
социјална политика, народно здравље, физичко васпитање, правда, просвета
и унутрашња управа. Ипак, ни у погледу надлежности споразум није био коначан
Законодавна власт у Бановини је припадала заједнички краљу и Сабору, а
управну власт је вршио краљ преко бана, кога је он именовао и разрешавао,
и који је одговарао њему и Сабору. Судови су изрицали правду у име краља.
Последице
Образовањем Бановине Хрватске измењено је државно уређење Југославије
предвиђено Октроисаним уставом. Од тада се краљевина налазила у фази преуређивања,
што није завршено због избијања Другог светског рата. Аутономија је нарушила
дотадашњи принцип централизма, и појавили су се захтеви за даљим преуређивањем,
односно увођењем аутономије Словеније, Босне и Херцеговине...
Споразумом није било задовољно десно крило у ХСС. Владко Мачек се правдао
да је споразум само привремен, што није умиривало критике да није добио
довољно за Хрватску. Са друге стране, српска политичка елита је такође
била незадовољна а поједини њени делови су споразум гледали као капитулацију.
Ипак, српска политичка елита је највише била незадовољна губитком доминантне
позиције, ревизијом централизма и поделом власти са хрватском политичком
елитом.
LITERATURA
Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918-1978, Београд 1981.
Dr Ninko Perić (Predsjednik Narodne skupštine u vrijeme ubistava) o zločinu u Narodnoj skupštini 20. juna 1928. godine
Vikipedija – slobodna enciklopedija
preuzmi
seminarski rad u wordu » » » 