Grčko-persijski ratovi

1. Persija

1.1 Jačanje persijske države

Sredinom VI ceka,za vreme vladavine dinastije Ahimenida,persijska država je dostigla veliku moć.Kirovo carstvo obuhvatalo je Persiju,Elam,Partiju,Hirkaniju,Mediju i dobar deo Mesopotamije .Kir je osim toga nadstojao da proširi svoju vlast na sve zemlje koje su ulazile u sastav asirske i medijske monarhije.Uspesi Persije su uplašili sve okolne država uključujući i bogatu kraljevinu na severozapadu,Lidiju.Na čelu ove kraljevine nalazio se kralj Krez koji se učvrstio kao kralj osvajanjem maloazijskih Grčkih polisai time značajno unapredio trgovinu svoje zemlje.Uveren u svoju snagu,odlučio je da napadne kralja Kira.Sklopio je savez sa egipatskim i vavilonskim carem.Započeti rat okončan je potpunim porazom Lidije i zarobljavanjem samog Kreza.Okončavši osvajanje Lidije 546. godine Kir se okrenuo ka Maloj Aziji-jonski polisi.

Slika 1-Mapa Lidijskog, Međanskog, Neo-Vavilonskog i Egipatskog carstva (VI vek p.n.e)

Persijanci su nastavili posle toga sa osvajnjem maloazijske obale Egejskog mora, efikasno stavljajući pod svoju kontrolu helenske gradove Male Azije kao i ostrve istočnog Egejskog mora koja su izrazila lojalnost persijskom caru.Jonjani su tražili pomoć od Spate međutim Lakademonjani nisu hteli da pomognu Jonjanima jer su smatrali da bi to bilo previše rizično.Neki Jonjani su pobegli u Italjiju a neki na ostrvo Korziku.
Povećavajući svoje posede na zapadu,Kir je istom energijom delovao na istoku,godine 539. p. n. e. Kir Veliki je osvojio Vavilon i ukinuo je Vavilonsko carstvo. Na taj način Persija je postala najsnažnija država na Bliskom istoku i njene granice su na istoku doprle do Inda.Politiku Persijanaca obeležila su dva cilja:da se pokoreno stanovništvo zadrži u pokornosti uz primenu sile i da to stanovništvo redovno plaća dažbine.U administrativnom delu Darijeva država obuhvatala je 20 okruga;u svakom okrugu kao namesnik je vladao satrap koji je bio odgovoran caru..Što se finansijskog dela tiče,svaka satrapija je predstavljala posebnu poresku jedinicu.Svaki narod koji je živeo u Persijskoj carevini morao da je plati tačno određen danak od nekoliko stotina talenata,a u nekim satrapijama su od ljudi uzimali hranu i sirovine.Tako su sva plemena i narodi plaćali redovni godišnji danak,izuzetak su predstavljali Persianci,koji su bili oslobođeni od godišnjeg danka.
Bitno je napomenuti da je ova velika država bila ispresecana mežom puteva koji su povezivali satrapije.Odrržavanje i čuvanje tih puteva takođe je ulazilo u funkcije ovog ili onog satrapa,ali opštu kontrolu nad putevima imala je centralna vlast.U oblastima na kojima se prostirala Persijska carevina bili su smešteni persijski garnizoni.U slučajevima velikih pohoda carevi su pozivali u svoju vojsku mnogobrojne odrede sastavljene od stanovništva iz raznih oblasti koja su se nalazila pod njihovom vlašću.
Persijanci su prema većini procena bili prva nacija koja je bila svesna kako se vlada nekim carstvom gde je multietnička koegzistencija neophodna da bi zadržala jedinstvo same države. Karakteristično je da su Persijanci pokazivali veliku toleranciju prema stranim običajim i verama i bili su veoma svesni da su vladali velikim delom sveta. Sam veliki kralj Persijanaca, Kir II, je lično davao takve primere pokazivajući svojim vojnicima da cene i poštuju strane običaje. Snažno tolerantan stav prema osvojenim narodima omogućio je Persijancima da prošire svoje carstvo. Kir II je umro 529. godine p. n. e..

1.2 Uspon Ahimenidske dinastije (Darije I)

Kira je nasledio njegov sin Kambiz koji je proširio svoje carstvo, osvajajući Egipat. Kambiz je umro pod nerazjašnjenim okolnostima 522. godine p. n. e. Nakon dinastijske krize i borbe za vlast na presto dolazi plemić Darije i vlada pod imenom Darije I . On je imao daleke krvne veze sa vladajućom dinastijom, i to mu je omogućilo da legalizuje svoju vlast. Darije je označio Ahemenisa kao svog i Kirovog zajedničkog pretka i svojoj dinastiji dao ime Ahemenidska.

Darije I je proširio carevinu na račun svojih severnih i istočnih suseda . Tokom njegove vladavine Persijsko carstvo je dostiglo vrhunac teritorijalne ekspanzije. Krajem 6. veka p. n. e. Ahemenidsko carstvo se prostiralo od planisnkog lanca Himalaja u Centralnoj Aziji do južne obale Dunava na Balkanu, i od antičke Etiopije i Libije na Zapadu do doline Inda na istoku. Darije, osim kao veliki vojskoviđa i osvajač, se dokazao i kao veoma efikasan administrator. On je korenito reformisao monetarni sistem carstva , uveo zajedničku monetu, darik (zlatan novac ), koji je imao cilj da ujedini trgovačka područja prostranog carstva.Pored monetarne politike Darije je izgradio i profil čvrstog i strogog vladara, vladao je apsolutistički , efikasno centralizujući vlast. Krajem 6. veka p. n. e. Ahemenidsko carstvo Persije je bilo najveće carstvo u dotadašnjoj istoriji čovečanstva i njegove armije su se smatrale nepobedivim.

Slika 2- Carstvo Darija I (521-486 god. p.n.e.)

2. Uzrok i povod grčko-persijskih ratova

2.1 Jonski ustanak

Jonski gradovi bili su pre svega trgovački gradovi.Persijsko zaposedanje Helesponta i Bosfora zadalo je težak udarac trgovini Jonjana sa zemljama na Crnom moru,a konkurencija feničanskih trgovaca svakim danom je donosila sve ozbiljnije pretnje.Osim ekonomskih šteta,jonski gradovi su kao što je već rečeno, politički ugnjetavani.U svim gradovima koje su okupirali Persijanci postavljanu su tirani od strane persijskog satrapa iz Sarda.(M.N.Đurić, ,,Istorija Starih Grka“, 1983. god.)

2.2 Uzrok i povod Jonskog ustanka

U zimu 500-499 god. Došlo je do prevrata na ostrvu Naksosu.Pristalice demokratije zbacile su vladajuću aristokratsku vlast.Proterane aristokrate tražile su pomoć od Aristagore,tiranina koji je vladao Miletom.On je rado prihvatio njihov poziv i pohod na Naksos smatrao je kao kaznenu ekspediciju i tim pohodom proširio bi svoj uticaj na to ostrvo.Uz podršku persijskog cara Darija,499 godine krenula je kaznena ekspedicija na Naksos.Pomorska blokada ostrva trajala je puna cetiri meseca ali se pohod završio neuspešno.
Položaj Aristagore je bio pokoleban i znao je da će ga persijanci pozvati na odgovornost zbog ovog neuspeha i da će ga svrgnuti sa položaja tiranina nad Miletom.
Znajući šta mu je sledilo,Aristagora je rešio da podigne ustanak protiv persijske vlasti.On je okupio svoje pristalice u Miletu i oni su se jednoglasno složili sa njim.Helenski narod u Jonskim polisima je rado prihvatio ovaj ustanak jer nije više mogao da trpi samovolju persijskih satrapa i samovolju tirana koje su persijanci postavljali.Odlučivši da se podigne ustanak,zaverenici su zauzeli flotu i to je poslužilo kao signal svim grčkim gradovima na zapadnim obalama Male Azije.U svim tim gradovima bili su zbačeni tirani koje je postavila persijska vlast i uspostavljena je demokratija čak se i Aristagora odrekao svoje vlasti u korist Narodne Skupštine.Vođe ustanka su znale da sa svim raspoloživim sredstvima nisu imali sanse protiv mnogobroje i bolje obučene persijske vojske.Zbog toga Aristagora odlučuje da zatraži pomoć od dva najjača grčka polisa,Atine i Sparte.
Situacija sa Spartom od početka nije bila povoljna po ustanike.Sparta je bila u neprijateljskim odnosima sa Korintom i Argosom i borba između spartanskih kraljeva Kleomana i Demarata.Aristagora se sastao s Kleomanom i obražložio mu ciljeve njegovih ustanika.On je pokušao na sve načine da pridobije njegovu podršku da bi Sparta poslala vojsku i resurse za buduće sukobe ali Kleoman nije hteo da pomogne jer je smatrao da bi mnogo trebalo Sparti vremena da posalje vojsku,hranu,oružije itd...
U Atini,Aristagora je imao više uspeha.On je izneo svoj plan i program pred atinskom skupštinom i Atina je odlučila da pomogne ustanak sa 20 trijera,za komantanta je imenovan Melantija i ti su brodovi bili početak nevolja za varvare i za Helene(HerodotV,97).
Po dolasku Atinjana i Eretrijaca grčki ustanici su izvršili smeli poduhvat: njihov odred u koji su se uključili i atinski hopliti brzo je krenuo u pravcu Sarda.Nije im pošlo za rukom da osvoje tvrđavu koja se nalazila na nepristupačnoj steni.Tvrđavu je branio jak persijski garnizon ali su uspeli da osvoje utvrđenje i da ga spale.Grci se nisu zadržavali u ovom gradu te su rešili da se povuku u Efes.Na putu do Efesa presrela ih je persijska vojska i krajem leta 498. godine potukla ih je do nogu.Posle ovog poraza Atinjni i Eritrejci koji su došli da pomognu ustanike su se povukli i time su završene ofanzive ustanika.Sad im je ostalo samo da se brane od persijske vojske.

Slika 3 – Položaj ostrva Naksos                                    Slika 4 – Jonska oblast

2.3 Gušenje jonskog ustanka

Dok je deo persijske vojske gušio ustanak u primorskim gradovima Male Azije,drugi deo je bio na obalama Helesponta.Veliki deo persijskih trupa bio je upućen na Kipar i posle žestokih borbi uspeli su da osvoje ostrvo.Persijanci su imale velike poteškoće u suzbijanju ustanka u Kariji.Vojne operacije su počele u proleće 497 god. p.n.e.Persijanci su odneli 2 pobede te godine ali 496 su pretrpeli težak poraz i trebalo im je dve godine da okupe veću vojsku i da konačno 494 god. p.n.e. nateraju ustanike da polože oružije.Još pre toga,Persijanci su uspeli da izoluju glavno žarište ustanka sa severa i juga-Joniju.
Persijska armija,pod ličnim vođstvom satrapa Artaferna ,osvojila je Klazomenu i Kimu,persijanci su suzili obruč oko Mileta,glavnog poporišta ustanka.Silom prilika Aristagora je dezertirao i poginuo u borbama protiv Tračana.Posle njega niko nije imao hrabrosti da stane na čelo ustanika.
Milet je opsednut sa svih strana.Odbrana grada odlučila je da pokuša da porazi persijsku flotu a da preko kopna brani samo bedeme grada.U velikoj luci Mileta nedeleko od ostrva Lade okupila se jonska flota.Nekoliko sedmica dve flote su stajale suprodstavljene jedna na prema drugoj.Persijanci su uporno pokusavali da unesu nemire medju ustanike obećanjima na amnestiju. Jonske snage bile su paralizovane usled nedostataka jedinstvene komande i totalnim odsustvom discipline. Persijska flota je presrela ustanike i brzim jurišom porazila ustaničku flotu.Posle poraza na moru grad je zauzet na juriš i spaljen do temelja.Stanovnici su mahom poubijani a neki su preseljenji na obale Tigra.Uskoro su bila pokorena i opustošena ostrva Lezbos,Hios,Tendos.Persijanci su okupirali i poslednje ustaničke gradove, i u njima uveli persijsku upravu i ponovo im nametnuli isti danak koji su ti gradovi plaćali pre ustanka.Bio je to kraj napretka Jonije. Gradovi, koji su ranije predstavljali najvažnije centre grčke trgovine i kulture , sve više gube snagu i značaj među helenskim polisima.

2.4 Značaj Jonskog ustanka

Jonski ustanak je i pored tragičnog završetka imao značajnu ulogu. On je pokazao Grcima da mogu da se nose sa persijskom vojskom.Sa vojnog gledišta ove dve strane su odmerile snage.Grci su kao Persijanci imali šta da nauče,snaga i organozovanost grčkih hoplita protiv persijske mnogobrojne ali lako naoružane pešadije i konjice.Iako su jonski polisi bili razoreni car Darije nije potpuno bio uveren u pobedu persijskog oružija.Njega će vrlo brzo obuzeti ambicija da pokori celu Heladu uz izgovor da ide da kazni Grke zbog pomaganja ustanika. Njegova ambicija biće posledica ovih ratova iz kojih će jedna od ove dve država izaći kao pobednik i steći prevlast u trgovini i dokazati svoju vojnu superiornost.

3. Mardonijev pohod

Pohod protiv Grka u Heladi nametao je Persijancima ozbiljne pripreme. Osim vojnih priprema bilo je potrebno da se u Joniji zavede čvršći režim kako bi se onemogućio novi ustanak i kako bi persijska vojska mogla da vrši uspešne vojne operacije.Na čelo operacije postavljen je Mardonije ,zet cara Darija. On je izvršio političku reorganizaciju jonskih gradova, zbacio je većinu tirana i u tim gradovima uspostavio demokratiju. Početkom proleća 492. god. pripreme su bile završene i Mardoniju je uspešno započeo pohod na Heladu. Persijska vojska je zauzela nekolicinu grčkih polisa uključujući i ostrvo Tasos.Plan je bio da vojska napreduje preko obala Trakije a da ih sa mora štiti mornarica međutim persijsku flotu je zadeslila nesreća.Oni su uplovili u buru blizu Atoskog rta i tu su izgubili većinu svoje flote(oko 300 brodova).Kopene snage su mahom desetkovane od strane tračanskih razbojnika.Mardonije je rešio da povuče svoje snage i da obustavi pohod.

4. Darijev pohod

Neuspeli Mardonijev pohod nije naterao Darija da odustane od toga da Grčku stavi pod svoju vlast. 491.god. Persija vrši marljive pripreme za nov pohod protiv Grka.Na čelo persijske vojske postavljeni su Datis i Artafem .
Pripreme za pohod uključivale su i slanje izaslanika u grčke polise. Darije je obećavao milost svima koji mu se pokore , a kao znak njihove vernosti tražio je zemlju i vodu. Mnogi polisi severne Grčke i ostrva prihvataju ove uslove.Atina i Sparta su se oštro suprotstavile i prekinule svaki odnos sa Persijom .
Početkom proleća 490.god. u Kilikiji okupila se persijska vojska.Vojni vrh Persije razmotrio je neuspeli Mardonijev pohod i zaključio da vojska ne bi trebalo da ide zaobilaznim putem do Atike preko Trakije već da se persijska vojska prebaci brodovima u srce neprijateljske teritorije. Time bi se postigao efekat iznenađenja i sačuvale trupe. Očekivalo se da će prisustvo persijske vojske na teritorije balkanske Grčke pokrenuti pristalice Persije.Na strani Persijanaca bila je grčka arisokratija , koja je videla priliku da zadrži i proširi svoju političku moć u borbi protiv naroda(demosa).
Za prebacivanje persijske vojske bile su potrebne velike pripreme i mnogo brodova.Ne postoje pozdani izvori iz tog perioda koji mogu da posvedoče koliko je zapravo bilo uključeno vojnika u ovaj pohod.Nagađanja su različita.
Početkom leta 490.god. persijska flota je krenula iz Kilkilije i preko Rodosa se prvo uputila prema Naksosu, koji je bio kažnjen za svoj otpor 500.god., a zatim preko Delosa prema krajnjem jugu Eubeje. Smatrali su da će im Eubeja poslužiti kao sjajno mesto za buduće vojne operacije na Atiku.
Eubejski grad Karist pokušao je da pruži otpor ali je posle kratkotrajne opsade pao pod vlast Persijanaca.Persijska flota se , potom, uputila prema Eritreji.Iako je bilo dosta zagovornika da je otpor nemoguć i da Persiju treba pustiti da zagospodari celom Eubejom , Eritrejia je ipak pružila otpor.Persijanci su, posle 6 dana opsade, zauzeli grad i stanovništvo ostrva deportovali u Persiju.Iskrcavanje persijske vojske na Atiku izvršeno je na Maratonskom polju ,40km od Atine. Predviđanja Persijanaca , izgledalo je, da se ostvaruje: neprijatelj je bio iznenađen, a o nekom planu otpora ujedinjenih Grka nije moglo biti ni govora. Doduše, Atinjani su Sparti poslali hitan poziv za pomoć, ali su Spartanci odbili molbu, pozivajući se na svoj običaj da se ne može preduzeti pohod pre izlaska punog meseca. Tako je Atina mogla da računa samo na vlastite snage; jedino joj je Plateja poslala jedan odred u pomoć, koji se već na samom bojnom polju priključio Atinjanima.Pripreme Atine za doček neprijatelja , pored poziva za pomoć, uključivale su i duge rasprave u atinskoj skupštini kako i gde je najbolje dočekati neprijatelja: da li da se neprijatelj čeka unutar bedema grada ili da mu s suprotstave van grada. Posle dugih nesuglasica odlučeno je da se Persijancima pruži otpor na otvorenom polju. Miltijad je zahtevao neodložni pokret,ukazujući na to da svako odugovlačenje može da aktivira persofilske elemente u Atini i da prouzrokuje katastrofu.
Smatra se da je Atina mogla da mobiliše nešto manje od 10 000 hoplita. Pausanija navodi da su se u Maratonskoj bici prvi put robovi borili sa vojnicima zajedno.

4.1 Maratonska bitka

Maratonsko polje,mesto odlučujuće bitke je ravnica oivičena s juga, zapada i severa ograncima Pentelikona i Parnasa , a s istoka morem; proteže se 9 kilometara u dužinu i 3 kilometra u širinu. Tri čevrtine severnog dela ravnice je bilo močvarno, a južni deo čini terasu koja se postepeno spuštala ka moru. Persijanci su se iskrcali u severni deo ravnice, na jednu usku kosinu, koja se pružala između močvare i mora, dakle na položaj koji je već po prirodi odlično utvrđen. Još uvek nije pouzdano utvrđeno koji su položaj zauzeli Grci, ali je najverovatnija pretpostavka da su Grci zaposeli breg koji se nalazi u južnom delu Maratonske ravnice.

Slika 5 - Grčka vojska tokom bitke izvodi dvostruki manevar
nad persijskim snagama.

Maratonska bitka odigrala se 13. septembra 490. godine. Pošto su Atinjani zauzeli položaj, među stratezima je započela duga prepirka oko toga da li da se krene u napad ili da se čeka da Persijanci povuku prvi potez. Herodot nam je ostavio ovaj zapis….
Dakle, konačnu pobedu odneo je predlog Miltijada , ne čekati već prvi preći u napad. Atinska vojska, je trčećim maršem udarila na Persijance, koji su bili udaljeni jedan kilometar ili nešto više od toga. Započela je oštra borba u kojoj su Persijanci po sredini probili grčke redove, ali je zato na grčkim krilima postignuta pobeda. Okrenuvši se zatim protiv neprijateljskog centra, Grci su porazili Persijance, koji su zatim pobegli prema brodovima. Tu je došlo do nove bitke: Grci su zaplenili sedam brodova, dok su ostali uspeli da pobegnu. Prema Herodotu, u bici je poginulo 6.400 Persijanaca i 192 Atinjana, među kojima i polemarh Kalimah.
Ogromne su zasluge Miltijada koji je pravilno ocenio opastnost unutrašnjih neprijatelja i na bojnom polju energično se zalagao za hrabru odluku-juriš na neprijatelja ne čekajući na njegov napad.Takvu smelost ispoljio je Miltijad i onda kad se odlučio za riskantno slabljenje centra svojih borbenih redova zato da bi pojačao krila i konačno,kad se marš hoplita u određenom momentu pretvorio u trku i time njihov juriš pretvorio u udarač sličan udarcu maljem.
Međutim, pretrpljeni poraz nije naterao Persijance da odmah polože oružje i da se odreknu daljih operacija. Persijska komanda i dalje je računala na pomoć svojih pristalica u Atini – sledbenika Pizistratida i Alkmeonida.
Persijska flota, pošto je odmakla od Maratona, zaobišla je rt Sunion i uputila se direktno u Atinu. Atinske vojskovođe su otkrile plan Persijanaca, te je atinska vojska odmah krenula natrag i ubrzanim maršem prispela u Atinu, pre nego što su pristalice Persijanaca mogle da ostvare svoje planove. Tako je grad, kada je flota prišla atinskoj luci Faleronu, već bio pod sigurnom zaštitom. Pesijanci su izvesno vreme stajali na domaku Atine, a zatim su otplovili nazad u Aziju.
Kod Maratona su se najjasnije pokazale prednosti građanske vojske Atinjana nad vojskom persijskih osvajača. Tu su se ispoljile prednosti grčkog hoplitskog naoružanja i taktike; oštri napada zbijenog stroja hoplita skršio je i rasturio labavu masu persijskih strelaca i konjanika.Ovo nije bila samo pobeda Atinskog oružija već je Atina pokazala kako može sama da se brani od okupatora i stekla je veliki ugled među drugim polisima ali se i rivalstvo sa Spartom pogoršalo.Maratonska bitka je imala ogroman značaj jer je s očiju Grka skinula koprenu kroz koju im se persijska vojska činila nepobedivom i pokazala im je da je moguća uspešna borba protiv moćne persijske carevine.

5. Političke borbe u Atini posle Darijevog pohoda

Uspeh Maratonske bitke ni izdaleka nije značio završetak borbe protiv Persije već samo kratak predah.U samoj Grčkoj kao i ranije vođene su neprekidne borbe između samih polisa od kojih se svaki pre svega borio za svoje uske lokalne interese.Persijska opasnost najjače se osećala u Atini.Sparta je još mogla da se koliko toliko obezbedi od nje sagradivši lanac utvrđenja na Korinstkoj prevlaci ali Atika je bila otvorena za persijski udarac.Bilo je jasno da se nikakvim bormama na kopnu ne može očuvati nezavisnost Grčke sve dokle do Persijanci gospodare morem.Već sada su se sve jače osećale posledice jačanja Persijske moći na moru;držeci u svojim rukama Helespont Persijanci su presekli veze Atine sa obalama Crnog mora,glavnim izvorom za snabdevanje Atike žitom.Tako je za demos prevlast na moru postala pitanje života i smrti.
Narodna Skupština je ostrakizomom uklonila Pizistratide i Alkemeonide-protivnike stvaranja jake atinske flote.486. god.p.n.e. bio je proteran Alkmeniod Megakle,485. Drugi Alkmeniod Ksantip .Istovremeno je sprovedena dalja demokratizaija državnog uređenja Atine.U državnoj upravi arhontima je još uvek pripadala velika uloga pa iako je Klisten ukinuo sve prvilegije vezane za poreklo arhonti su skoro uvek birani iz redova aristokrata.Tom bedemu aristokratije zadat je smrtni udarac;488/87 g. Izbori arhonta vršeni su kockom.Zahvaljujući toj reformi položaj arhonta faktički je izgubio svaki značaj a vodeća uloga prešla je u ruke desetorice stratega biranih po filama i to ne kockom već hirotonijom(dizanjem ruku);rukovodioca kolegijuma stratega birala je narodna skupština,takođe hirotonijom.
483/82 g. Aristid je bio proteran ostrakizmom iz Atike.Konačno posle 10 godina uporne borbe,,pomorska partija“ sa Temistoklom na čelu pristupila je izgradnji velike flote.Sredstva za to dobijena su iz prihoda Laurijskih rudnika srebra koju su od davnina bili u posedu Atine,prema starinskom običaju srebro koje se tamo dobijalo deljeno je demosu.
483 g. otkrivena su nova bogata nalazišta srebra a Temistokle je pred Narodnu Skupštinu izneo predlog da se to srebro iskorsti za izgradnju flote.Narodna Skupština je prihvatila ovaj predlog i za kratko vreme Atinka je postala polis sa najjačom flotom koja je brojala preko 180 trijera.Istovremeno je započeta izgradnja vojne luke kod Pireja i luka je utvrđena.Izgradnjom flote težište u ratu prelazi na more i osnovnu snagu Atine čine mornari.Posledica toga bila je dalja demokratizacija robovlasničkog uređenja Atine.

5.1 Savez Atine sa Spartom; Kongres Grčkih gradova

Jedino je jaka Atinska flota stvorena poslednjih godina bila u stanju da brani spartanske granice od Persijanaca.Spartancima je bilo jasno da će u slučaju persijske pobede nad drugim grčkim polisima oni izgubiti svoju nezavisnost.U jesen 481 g. Skoro sve grčke zajednice primile su poziv od Sparte da pošalju svoje predstavnike u Posejdonov hram na korintskog prevlaci.Iako se nisu svi odazvali pozivu kongres je ipak održan.
Na njemu je odlučeno da svi polisi koji su pristupili kongresu moraju među sobom da sklope mir.Doneti su zaključci o broju vojnika koja svaka od ugovorenih strana stavlja na raspolaganje i o strogom kažnjavanju zajednica koje se dobrovoljno priključe Persijancima.
Kongres je imao ogroman značaj.Delegati raznih gradova i koji Herodot označava rečima,,Da ujedini sve Helene i da svi sporazumno deluju zajedno-iako ne potpuno“(Herodot, ,,Herodotova Istorija“ ERATO VI str.199) ipak je postignut.Svest o jedinstvenosti opštegrčkih interesa koja se probdila suočena s jednom velikom zajedničkom opasnošću našla je svoj izraz u opštehelenskom savezu.Pošto se taj savez smatrao nekom vrstom proširenja Peloponeskog saveza te je rukovodstvo opet preuzela Sparta kao najjači grčki polis.

6. Kserksov pohod

Darijeve ambicije nasledio je njegov najstariji sin , Kserks . Pošto je ugušio ustanak u Egiptu nastavio je pripreme za nov pohod na Grčku.Ovaj pohod je bio najveći koji je do tada preuzela persijska carevina. Pripreme su trajale pune 3 godine (483-480 god.). Obuhvatale su ogromne vojne i diplomatske pripreme.Persijanci su nastojali da Grci budu potpuno izolovani.Kserks je sklopio savez sa Kartaginjanima,koji su bili zakleti protivnici Grka.
Ovo je učinio jer nije hteo da Sirakuza,grčki grad na Siciliji koji je raspologao značajnim sredstvima,pomogne Grcima na Balkanu .Tesalija i Beotija su priznale vlast Kserksa kao I Argos koji se formalno izjašnjavao da je neutralan.
Mardonije,najbliži Kserksov savetnik, savetovao je da se sagradi kanal kroz uski zemljouz koji spaja stenoviti Atoskog rta sa kopnom.Tri godine je trebalo da se dovrši ovaj ogromni projekat koji je omogućio bezbedno prebacivanje persijskih trupa na u Heladu.
Ne možemo sa sigurnošću tvrditi koliko je ljudi Kserks poveo u rat . Početkom zime 481/80 god. sve pripreme za pohod su bile završene. Kopnena vojska nalazila se u Kapadokiji, a flota blizu Fokeje na zapanoj obali Male Azije. Grčkoj je pretila najveća persijska najezda do sad.
Vesti o tome da su Persijanci prokopali Atoski kanal i poređali brodove po celoj dužini Helesponta tako da su praktično napravili most i o drugim Kserksovim pripremama izazvale su veliko uzbuđenje u svim grčkim polisima.Spartancima je bilo jasno da, ukoliko svi ostali polisi padnu, da će Sparta izgubiti svoju nezavisnost.Razmatrali su da brane pojas utvrđenja oko korintske prevlake ali su shvatili da bi nadmoćna persijska flota slomila Spartu.U jesen 481. god. skoro sve grčke zajednice primile su od Sparte poziv da pošalju svoje predstavnike u Posejdonov hram na Korintskoj prevlaci.
Zaključen je odrbrambeni savez i svi polisi su izneli sa kojim ljudskim i materijalnim resursima raspolažu . Svesni velike opasnosti za ceo helenski svet, složili su se da se strogo kazne polisa koji se priključe neprijatelju.
Persijska opasnost najjače se osećala u Atini, jer je Atika bila potpuno otvorena za napad. Sparta je, možda, mogla da se odbrani tako što bi gradila lanac tvrđava na Korintskoj prevlaci.Međutim, dominacija Persije na moru značila je da Atina ne može da uvozi žito sa Crnog mora , pa je, za atinski demos , vlast na moru postala pitanje života ili smrti.
Kongres grčkih saveznika sastao se ponovo na proleće 480. pne. gde je odlučeno kako će se braniti od prodora Persijanaca . Grčki plan predviđao je da opštehelenska vojska pokuša da spreči persijski prodor u srednju Grčku kod prolaza Termopile. Taj uski prolaz odabran je zato što je topografija terena odgovarala grčkim hoplitima (teško oklopljena pešadija) pa bi mogli da neutralizuju persijsku brojčanu nadmoć. Na čelo opštehelenske vojske postavljen je spartanski kralj Leonida . Dogovoreno je i da , kako bi sprečili persijski obilazak Termopila morskim putem, atinska i saveznička mornarica blokiraju uski kanal pokraj rta Artemizija. Ova paralelna strategija prihvaćena je na grčkom kongresu. Odbijen je plan peloponeskih gradova za obranu prevlake na Korintu ( plan je uključivao i evakuaciju atinskih civila u peloponeski grad Trezenu ). Nedugo zatim, primili su vest kako je persijska vojska prešla na evropsko tlo.
Nakon što su prešli na evropsko tlo, aprila 480. pne. persijska vojska je krenula prema Grčkoj. Od Helenspota (Dardanela) do grada Terma na severozapadu Egejskog mora kretanje je bez otpora trajalo tri i po meseca dok su se zaustavili u blizini Doriskosa gde im se priključila persijska mornarica. Kserks je tada regrupisao svoje trupe u taktičke jedinice te nastavio sa pohodom.

6.1 Bitka kod Termopilskog klanca

U rano proleće 480 persijska armija pod vođstvom Kserksa krenula je u pohod ;u maju su Persijanci, služeći se ranije postavljenim brodovima prešli Helespont I krajem juna stigli su do Terme.Naravno,uz armiju je išla flota koje je posle nastavila da plovi kroz Atoski kanal.
U proleće 480 godine p.n.e. saveznički kongres Grčke je izgradio plan ratnih operacija.Prema predlogu Temistokla,s kojim su se Spartanci složili posle velikih kolebanja,odlučeno je da se težište operacija prebaci na more dok su kopnene snage imale zadatak da štite flotu i olakšaju njene operacije.
Prema unapred donetoj odluci,Grci su rešili da zatvore nekoliko postojećih planinskih prelaza nkoji su sa severa vodili u Heladu;zato je tog proleća 480 godine saveznička vojska krenula u susret Persijancima u Tesaliju.Grčke savezničke snage koncentrisale su se kod Termopikskog klanca na granici između Tesalije i srednje Grčke.Visoke i strme planine svojim okomitim liticama spuštale su se do same obale mora i nisu dozvoljavale Persijancima da u velikom broju napadnu Grke koji su se već bili organizovali.
Na kongresu je bilo odlučeno da se Termopile moraju odbraniti.Uprkos tome,Sparta je poslala samo 300 ratnika na čelu sa svojim kraljem Leonidom kome je bila poverena komanda nad celom Grčkom vojskom koja je brojala negde oko 5000 ljudi.
Kserks je oklevao sa napadom.Očigledno je bilo da je čekao akciju flote koja se zadržala zbog nevremena.Tek posle petog dana usledio je napad.Grčka vojska je čekala neprijatelja . Duž celog prolaza raspoređene su bile falanke u formaciji .Persijanci su uglavnom bili laganije naoružani i sa slabijim oklopima. Disciplinovani Spartanci su orkestrirano izveli nekoliko puta malo povlačenje sa brzim povratkom u raniju poziciju , zadajući tim brzim manevrima ogromne gubitke lako oklopljenim i naoružanim Persijancima. Sam izgled terena onemogućava Persijance da opkole Grke, tako da njihov daleko veći broj nije dolazio do izražaja.Međutim Persijanci su i dalje nastavili silovito da jurišaju.Samo zahvaljujći izdaji,grčkog pastira Efijalta, Persijanci su uspeli da nađu put kroz planine i da iz zasede napadnu grčke vojnike s leđa.Kada je saznao za ovo Leonida je raspustio vojsku i sa svojih 300 spartanaca ostao da brani ovaj tesnac.Prema starom spartanskom zakonu vojnik nije imao pravo na povlačenje ni pod kojim uslovom.Sudbina dezertera bila je strašna podrazumevala je isključenje iz političkog života.U poslednjem okršaju Persijanaca i Lakademonjana na Termopilima svi Spartanaci na čelu sa Leonidom su junački poginuli braneći ovaj značajan strateški položaj.Herodot nam je ostavio ovaj zapis .Nakon pada Termopila više nije bilo svrhe da Grčka flota boravi kod Artemisija te se i ona povukla ka Eubejskom zalivu i Atici.
Izvučene su dve poruke:da su grčki brodovi i mornarica dorasli protivniku i da su grčki hopliti nadmoćniji nad persijskom kopnenom vojskom.

Slika 6 - Prikaz Termopila

5.2 Bitka kod Artemizija

Paralelno sa bitkom kod Termopila, 11. avgusta 480. godine p. n. e. odigrala se i pomorska bitka kod Artemisija. Udružena grčka flota raspolagala je ukupno sa 333 ratna broda, od toga 127 trijera (ratnih brodova sa 3 reda vesla) iz Atine i Plateje i 40 iz Korinta .Tom flotom komandovao je Spartanac Euribijad,ali pošto su Atinjani dali najveći broj trijrera ispostavilo se da je vodeću ulogu u ovim pomorskim operacijama imao Temistokle. Grci su planirali da presretnu persijske brodove na severu osrva Eubeje. Atinski komadant Temistokle je evakuisao stanovnike Eubeje.
Flota,koja je uglavnom bila atinska bila je tu samo da zaštiti kopnenu vojsku i možda da oproba nove borbene brodove čiji su zapovednici sigurno znali da idu u susret bržim ipomorstvu vičnijim Feničanima.Sticajem okolnosti persijska flota pretrpela je velike gubitke u olujama koje su je zadesile kad su pokušali da dođu Grcima s Leđa (Kserks je poslao eskadru od 200 brodova da oplve Eubeju i napadnu Grke s leđa,čime je Bog dao sve od sebe da izjednači sukobljene strane).
Ova pomorska bitka je trajala onoliko koliko su Grci predvođeni Leonidom uspeli da odoleju persijskim jurišima.Nakon pada Termopila više nije bilo svrhe da Grčka flota boravi kod Artemisija te se i ona povukla ka Eubejskom zalivu i Atici.

Slika 7 - Prikaz Trijere

Tako je pred neprijateljem bio otvoren ceo put u srednju Grčku i persijska armija je prolazila zemjom rušeći i paleći sve na svom putu.Ostao je čitav samo vrlo bogat Delfski hram:Kserks je dobro znao njegov značaj i cenio njegove davnašnje simpatije prema Persijancima.Za sve koji nisu hteli da se pokore persijskim osvajacima nije bilo drugog izlaza nego da se pokupe i da napuste zemlju.
Atinsko stanovništvo i atinska vlada u toj kritičnoj situaciji bili su prisiljeni da ostave grad i zemlju za sobom i napustili su grad.Samo je grupa fanatika ostala u Apolonovom hramu.Pod rukovodstvom areopaga sprovedena je evakuacija stanovništva.Svaki stanovnik je dobio malu novčanu pomoć od areopaga,muškarci su bili upućivani u mornaricu dok su žene,deca,starci i robovi bili prebačeni na ostrva Salamina,Eginu i Trezen.Atinka kao i cela Atika bila je spaljena i opustosena.Persiska flota se usidrila u luci Faleronu.
Pošto je zauzeo Atiku, Kserks je rešio da zagospodari morem.Na svoju nesreću nije računao na domišljatog mornara poreklom iz Atine koji će biti najzaslužniji što će Grčka izaći kao pobednik u ovim ratovima a Atina kao najmoćniji polis,reč je o Temistoklu.On je bio taj koji je uvideo da jedina nada leži u bici koja se ne bi vodla negde na otvorenom moru dalje na jugu,kod Korintske prevlake ili drugde,nego u uskom moreuzu između Salamine na koju se flota bila povukla.Tu Persijanci nisu mogli da iskoriste svoju brojčanu nadmoć. Temistokle je uspeo da uveri Spartance da zid preko Korintske prevlake ništa neće značiti sve dok je mornarica u stanju da prevozi i snabdeva persijsku armiju.
Inače, rasprava Temistokla i Spartanaca vođena je oko proročanstva iz delfskog proročišta koje je neodređeno kazivalo da će Salamina "doneti smrt ženinim sinovima" i da će Grci biti spašeni "drvenim zidom".
Temistokle je interpretirao drveni zid kao flotu brodova i tvrdio je da će to doneti Persijancima smrt. Neki Atinjani su to predviđanje shvatili doslovce, pa su se zabarikadirali drvenim zidom na ulazu u Akropolj.
Persijanci su olako razbili taj zid, njih pobili, a Akropolj zapalili.Temistokle je bio uporan i uspeo je da ubedi Spartance da ostanu da se bore pod pretnjom da će celo stanovništvo Atine pobeći na zapad i osnovati novu koloniju.Drugi korak je bio obmanjivanje persijskog cara Kserksa. Bojeći se da će biti nadglasan od strane Spartanaca, Temistokle se odlučuje na trik. Šalje uhodu persijskom caru, da bi on poverovao da se Grci nisu složili oko mesta prihvatanja bitke i da će se povlačiti tokom noći. Kserks I blokira zapadni prolaz, tako da se grčki brodovi ne mogu izvući. Time su Spartanci bili ometeni da promene Temistoklov plan. Tokom noći persijski brodovi su pretraživali zaliv ne bi li sprečili grčko povlačenje, do koga nije ni došlo. Sledećeg jutra (najverovatnije 28.septembra), Persijanci, izmoreni potragom za grčkim brodovima za koje su očekivali da će pokušati da se probiju kroz blokadu na zapad, zaplovili su u tesnac u odlučujući napad.

5.3 Bitka kod Salamine

Bitka kod Salamine, najverovatnije vođena 28. septembra 480. pne., je pomorska bitka između udružene flote grčkih polisa i persijske flote, najveća i najslavnija pomorska bitka starog doba. Bitka je vođena blizu Atine, u uskom prolazu između ostrva Salamine i Pireja, u Grčkoj. Persijanci su imali daleko više brodova, međutim, zahvaljujući većoj pokretljivosti svojih brodova Grci su odneli odlučujuću pobedu nad moćnijom persijskom flotom. Ova bitka označila je prekretnicu Grčko-persijskog rata, jer nakon nje persijski car Kserks I povlači većinu svoje armije nazad u Persiju.Broj Grčkih i Persijskih trupa nije pozdan . Nominalni komadant je bio Spartanac Euribijad, a stvarni Temistokle. Spartanci su imali malo brodova, ali s obzirom da su sebe smatrali prirodnim vođama bilo koje zajedničke grčke vojske zahtevali su da njihovom generalu pripadne komanda nad flotom.
U početku invazije,--persijska mornarica je brojala preko 1200 brodova, ali su mnogi brodovi izgubljeni u olujama Egejskog mora i kod Artemisija. Međutim, mnogi antički istoričari u svojim spisima ipak tvrde da su Perisjanci uspeli da popune svoju flotu do broja od oko 1000 do 1200 brodova. Persijanci su odlučili da unište grčku flotu kraj Salamine, pa se i sam persijski car Kserks pripremio da isprati taj prizor sa obale ni malo ne sumnjajuci u uspeh svoje flote u Salamini je video priliku da porazi grčku flotu i time praktično osvoji Heladu.Grčka flota se u to vreme nalazila u zaštićenom zalivu koji duboko ulazi u istočnu obalu ostrva.Uski prolaz između ostrva i kopna na jugu skoro sasvim je zatvoren malim ostrvom Psitalijom;tu su se duž obale Atike postrojili persijski brodovi.

Slika 8 - Prikaz bitke kod Salamine

Brodovi brojnije persijske flote nisu mogli manevrisati na uskom prostoru što je olakšavalo atinskim brodovima da ih uništavaju svojim moćnim kljunovima. Persijanci su pokušavali da okrenu svoje brodove, ali uzak i plitak moreuz im to nije dozvoljavao.Korintski brodovi koji se nisu povukli zatvorili su u potpunosti sve izlaze za persijsku flotu.Oni koji se nisu mogli okrenuti, ostajali su blokirani ostalim persijskim brodovima i zaglavljivali su prolaz. Grčki i persijski brodovi su razbijali jedni druge pri čemu se mestomično sve pretvaralo u bitku poput one kakva bi bila vođena na kopnu. Strele i koplja letili su sa broda na brod. Glavni persijski admiral Arijamen je svojim brodom udario u Temistokleov brod, ali u bici prsa u prsa jedan Grk ubija Arijamena. U uski zaliv moglo je ući samo stotinak persijskih brodova. Grci bi ih uništili i onda je mogao uploviti novi talas brodova koji bi takođe bio uništen. Najmanje 200 persijskih brodova je potopljeno. Atinski komadant Aristid preotima od Persijanaca ostrvce Psitaleju na kome su pobijeni svi persijski vojnici, koji su se na njemu zatekli.Pobeda Grka označava prekretnicu Grčko-persijskog rata, jer posle nje persijski car Kserks I povlači većinu armije u Persiju bojeći se da će Grci uništiti i brodove koji su služili kao most preko Helesponta, koji je spajao Aziju i Evropu. Kserks I se vratio u Persiju ostavivši u Grčkoj okupacione trupe pod komandom Mardonija. Bitka kod Salamine označava spas za Grčku od persijske opasnosti, ali ta bitka ima i širi značaj, pobedu evropske sile nad azijskom i pojavu Zapadne civilizacije kao glavne sile sveta. Rat još ni izdaleka nije bio završen.Jaka suvzemna vojska Persije i dalje se nalazila u Grčkoj i pustošila teritorije Tesalije i Atike.Temistokle je posle pobede kod Salamine zahtevao da grčka mornarica krene u ofanzivu prema Helespontu da bi se presekla komunikacija persijskoj vojsci međutim Spartanci su odbili taj predlog smatrajući da je previše rizičan jer su se oni i dalje plašili da bi Persijaci mogli ugroziti njihove teritorije napadom na Korintsko uvrđenje.
Jedino što je Temistokle postigao bilo je preduzimanje ekspedicije protiv onih ostrvskih polisa,koji su kao Andros Paros i Naksos pružali podršku Persijancima ili su bili neutralni prema njima.Temistokle je tim ostrvima nametnuo kontribuciju

5.4 Bitka kod Plateje

Posle bitke kod Salamine, Kserks I se vraća u Persiju, a u Grčkoj ostavlja Mardonija na čelu okupacionih persijskih trupa.Spartanci su najpre oklevali, ali onda šalju 40.000 ljudi pod komandom Pausanija. Spartanci su znali značaj bitke, koja se očekuje. Očekuje se bitka za sam opstanak grčkih polisa. Kad je Mardonije shvatio o kakvoj sili se radi osvojio je Atinu po treći put i onda se povukao prema Tebi da bi tu dočekao Grke. Mardonije se utvrdio kraj reke Asop u Beotiji. Nadao se da se Grci neće moći ujediniti protiv njegovih trupa. Ali Atinjani skupljaju 8.000 ljudi, a Sparta 40.000 (5.000 punopravnih građana i 35.000 ostalih). Ujedinjene grčke snage zauzimaju planinski prelaz , kao dobru poziciju za obranu. Mardonije šalje konjicu da zauzme prelaz, ali Atinjani i Megarani uspešno odbijaju napad. Komadanta persijske konjice ubijaju, a konjica se povlači. Grci su se pokrenuli od tog planinskog prelaza prema Plateji, gde je bio smešten Mardonije sa Persijancima. Atinjani su formirali levo krilo, a Spartanci desno krilo. Mardonije je prema Herodotu imao 250.000, a moderni istoričari smatraju da je realni broj bio oko 80.000.
Obe armije su logorovale 10 dana jedna pored druge, sa malim čarkama sa svake strane.Kad je Mardonije odlučio da napadne, Atinjani i Spartanci menjaju pozicije, tako da se Atinjani bore protiv glavne Persijske vojske, a Spartanci protiv grčkih delova Persijske vojske. Persijanci su skrenuli tok voda, tako da su Grci bili prisiljeni da nađu novo mesto logorovanja. Kad je otkrio da su Grci promenili pozicije, Mardonije je krenuo za njima. Persijska konjica i strelci su prvi naleteli na Spartance. Pešadija je došla posle. Konjica i strelci nisu mnogo učinili, pa su propustili pešadiju u obračun. Iako mnogobrojniji na tom delu bojišta, Persijanci nisu mogli da probiju grčku hoplitsku liniju sa dugim kopljima. Persijanci su uglavnom imali kratka koplja i mačeve, pa su grčke linije sa dugim kopljima bile u prednosti.

Persijanci su prosto uništeni. Spartanci su ubili Mardonija. Artabaz je preuzeo persijsku komandu i odmah naredio povlačenje, što je omogućilo Grcima da osvoje glavno sedište komande. Prema Herodotu ubijeno je 43.000 od 250.000 Persijanaca, dok su Grci izgubili samo 159 vojnika. Pošto su istorijski izvori tog vremena netačni i pristrasni, pravi broj ne znamo. To je bila zadnja Persijska invazija Grčke s ciljem potpunog osvajanja. Ipak Persijanci se i dalje mešaju u odnose grčkih polisa, sve dok Aleksandar Makedonski ne osvaja Persiju.

5.5 Bitka kod rta Mikale

Ova bitka je paralelno vođena sa bitkom kod Plateje.Naime,pod komandom spartanskog kralja Leotihida i atinskog stratega Ksantipa helenska flota uputila se prema obalama Jonije.Još ranije,Temistokle je sa Spartom ugovorio plan oslobođenja Grčke.Dogovoreno je da će se Grčke snage podeliti tj. Deo flote je ostao kod obala Grčke a drugi deo se uputio prema obalama Jonije,kopnena vojska se uputila prema Mardoniju koji je tada po treći put opustošio Atinu i koji je sad regrupisao trupe blizu Plateje.
Persijska flota bila je usidrena kod ostrva Samos,ali se nije usuđivala da stupi u borbu sa Grčkom flotom.To se može objasniti činjenicom da je većina flote(feničanski brodovi) već bio upućen u otadžbinu,a ostali brodovi su bili izvučeni na obalu nedaleko od rta Mikale.Ovamo je radi njihove zaštite dovedena malobrojna kopnena vojska Persijanaca koja se smestila u utvrđenom logoru.
Grci su se iskrcali baš pre tim logorima bez ikakvih smetnji.Prethodno su stupili u kontakt sa Jonjanima koji su boravili u logorima sa Persijancima i dogovorili se oko napada.Grci su napali logor frontalno a Jonjani su Persijance napali s leđa.Istovremeno su zapaljeni i spaljeni persijski brodovi.Kada su to čuli,Jonjani su se pobunili protiv Persijanaca ,persijski garnizoni su bili pobijeni ,namesnici proterani;ostrva Lezbos,Hios i Samos su se priključila Grčkom savezu.

7. Posledice Grčko-persijskih ratova

Slika 9 - Mapa Delskog saveza

7.1 Delski Savez

Posle odlučujućih pobeda grčkog oružija 480-479.god. u ratu protiv Persijanaca u Grčkoj nastupa period pod imenom ,,pentekontaetija“ - ,,pedesetogodišnjica“.Tokom tih pedeset godina u Grčkoj se odigrao čitav niz različitih istorijskih događaja koji su snažno uticali na celokupan tok ekonomskog,socialnog i političkog razvoja čitavog helenskog društva.Završnu hronološku granicu perioda ,,pedesetogodišnjice“ obeležio je niz oštrih konflikata među pojednim grčkim državama i njihovim grupama.Ti konflikti poslužili su kao neposredan povod za Peloponeski rat.
Jedan od najznačajnijih događaja u periodu pentekontaetije koji su obeležili istorijsku situaciju celog tog perioda jeste obrazovanje Delskog pomorskog saveza,koji je kasnije prerastao u Atinsku pomorsku državu.
Formiranje Delskog saveza neposredno je vezano za grčku ligu,koja je bila oformljena u vreme Kserksove invazije i radi odbrane i oslobođenja grčkih polisa .U direktnoj vezi s vojnim uspesima te lige izvojevanim u borbi protiv Persijanaca znatno se povećao i stalno se povećavao njen okvir,jer su joj stalno pristupali novi članovi,tj. gradovi koji su ranije bili neutralni ili su se oslobodili od persijske vlasti.
Iako su sukobi između Grčke i Persije zvanično trajali do 449. god. posle grčih pobeda 480-79 tok rata bitno se izmenio.Rat se više nije vodio na teritoriji Grčke i bitke su bile manjeg obima i uglovnom su bile pomorske.Most kod Helesponta uništila je bura tako da Persija više nije mogla direktno da ugrozi Grčku.
Razne Grčke države različito su se odnosile prema nastavku rata.U toj podeli izdvojila su se dva tabora.Sparta i polisi koji su se okupili oko nje bili su za prestanak rata.Sprta je pre 480 god. smatrana zvaničnim vođom opštehelskog odbrambenog sistema.
Kao agrarna zemlja koja se nalazila po strani opštegrčko trgovinskog prometa,Sparta je bila zainteresovana za rat samo dok se neprijatelj nalazio nadomak Peloponeza.Osim toga,Sparta nije imala jaku flotu i nisu imali toliko iskustva u trgovini i veštini pomorskog ratovanja.Atina i polisi koji su bili razoreni u ovom ratu imali potpuno drugačiji pristup.Oni su bili za nastavak rata i želeli su da neprijatelja potpuno istisnu sa obala Male Azije kako bi zagospodarili polisima sa te strane Egejskog mora.Potpuna kontrola egejskog mora značilo je sigurnost i bolju vezu sa gradovima na Crnom moru.Persijski garnizoni i dalje su bili stacioniraniu gradovima kao što su Sest,Vizant,Eion i Dorisk na tračkoj obali.
Bitno razmimoilaženje među tim dvema grupama polisa ispoljilo se ubrzo posle bitke kod rta Mikale.U to vreme gradovi na Jonskim ostrvima odazvali su se pozivu spartanskog kralja Leotihida,koji je bio zvanični vojskovođa pomorskih snaga.Pošto su se ti gradovi oslobodili od persijske vlasti postavilo se pitanje kako će se zvanična Grčka odnositi prema tim polisima.Sparta i Atina imale su potpuno različite stavove.
Sparta je mislila da građani koji žive na obalama Jonije treba da se presele u balkansku Grčku da bi izbegli odmazdu Persijanaca,ustvari nije htela da ima vojne obaveze prema tim polisima.Atina protivila i zahtevala je ostrva Samos,Hios,Lezbos i neki drugi polisi sa ostrva uđu u sastav saveza.Spor se završio pobedom Atine,Atinjani su preuzeli na sebe i pokroviteljstvo nad još nekim grčkim polisima na obalama Male Azije.
Vrativši se na Atiku,Atinjani su počeli da obnavljaju svoj razrušeni grad.Sparta se protivila jačanju atinske države pod izgovorom da ako Atina obnovi svoja utvrđenja da će Persija to iskoristiti protiv Grka u slučaju ponovne invazije.Sparta i polisi koji su se okupili oko nje su bili uznemirini što je moć Atine tako brzo rasla.Bilo je jasno da sa svojom flotom i pomorskim savezom Atina potiskuje Spartu i postaje moćniji polis.Spartin manevar nije uspeo.Atinjani su poslali izaslanije na čelu sa Temistoklom koji je uspešno odugovlačio pregovore.Kad su bedemi već bili podignuti do pola pregovori su postali uzaludni.Bilo je jasno da su sad među Grcima postojale dve struje,jedna je zastupala demokratiju ,a druga aristokratiju.
U proleće 478.god. na čelo flote grčkih saveznika postavljen je Pausanije . Grci su osvojili Kipar i Vizant.
U savezničkoj floti nadzirao se razdor. Vojnici nisu voleli što je Pausanije preferirao luksuzan istočnjački život ali najveći revolt izazvalo je to što je stanovnike Vizanta pustio na slobodu,a neke Persijance primio u svoju ličnu gardu.Grci su organizovali zaveru da potope njegov brod međutim zavera je propala i saveznička flota se podelila na dva deča:spartansko-peloponeski i atino-jonski.Zbog takve situacije Pausanije je opozvan i na njegovo mesto postavljen je Dorkid.To nije imalo nikakvog efekta i spartansko-peloponeska flota se vratila na Peloponez ali se ipak neprijateljstvo umanjilo.Sparta je zvanično istupila iz saveza 478. god.(,,Stara Grčka“ V.V. Struve D.P. Kalistov.)
Uskoro posle izlaska Sparte i Peloponežana iz opštegrčkog saveza, grčki gradovi zainteresovani za nastavak rata s Persijancima uputili su svoje delegate na ostrvo Delos, gde je 477. godine st. e. na sastanku predstavnika tih država donesena odluka, potkrepljena zakletvom, da se očuva savez koji je od tog vremena dobio naziv Delski savez..Cilj ove lige sastojao se u tome da se nastavi rat protiv Persijanaca radi osvete za nesreće i razaranje počinjene u Heladi i radi oslobođenja oni Helena koji su još bili pod vlašću Persijanaca(Tukidid,I,96;III,10).
Taj je savez u početku predstavljao ligu nezavisnih i ravnopravnih grčkih gradova-država. Svaki član saveza sačuvao je svoje uređenje, svoju vladu, svoje državljanstvo, tako da građani jednog saveznog grada nisu uživali građanska prava u nekom drugom gradu: u drugom gradu nisu mogli posedovati zemljište itd. Cilj ovog saveza bio je nastavak rata protiv Persijanaca radi osvete za nesreće i razaranja počinjena u Heladi i radi oslobođenja onih Grka koji su još bili pod vlašću Persijanaca. Za ostvarenje tih ciljeva saveznici su se obavezali da za ujedinjenu flotu opremaju određeni broj brodova s posadom, a takođe da u savezničku blagajnu na Delosu prema utvrđenom razrezu ulažu foros – prilog u novcu kojim su pokrivani zajednički vojni troškovi. Vrhovni organ saveza trebalo je da bude zajedničko veće sastavljeno od predstavnika svih članova saveza sa jednakim pravom glasa.
Veće bi se sastajalo na Delosu, starom centru jonske amfiktionije koja se formirala oko Apolonovog hrama na Delosu. Nije poznato da li se to veće sastajalo redovno ili su ga Atinjani sazivali po potrebi.
Kao država sa najjačom i najvećom flotom, Atina je u tom savezu odmah zauzela rukovodeći položaj. Još pre izlaska Sparte iz opštegrčkog saveza tri najveće ostrvske države – Hios, Lezbos i Samos – zamolile su Atinjane da preuzmu vodstvo i izrazile spremnost da se pokoravaju njenom rukovodstvu. Sada je Atinjanima poverena vrhovna komanda u predstojećim vojnim operacijama. Atinjani su stvarno igrali glavnu ulogu u organizacionim i finansijskim poslovima Delskog saveza još od njegovog obrazovanja. Na primer, atinski stratezi su u potpunosti preuzeli posao oko razrezivanja forosa po gradovima i određivanja njegove visine. Atinjanin Aristid, koji se iz izgnanstva vratio uoči salaminske bitke, prvi je odredio njegov ukupan iznos u visini od 460 talenata. Pri izračunavanju te svote izgleda da su uzete u obzir kako realne finansijske mogućnosti saveznih gradova, tako i vojne potrebe saveza. Izgleda, ipak, da je tih 460 talenata Aristidovog forosa predstavljalo svotu kojom su saveznici bili samo zaduženi prema proceni njihove potencijalne platežne sposobnosti, jer Atinjani kasnije skoro nikada nisu uspeli da dobiju foros u onom iznosu koji je bio određen. Sledećih godina svota se više puta menjala i iznosila je od oko 410 do oko 490 talenata, sve do 425. godine st. e., kada je ukupan iznos forosa u vezi s peloponeskim ratom povećan na 1.300 talenata, tj. bio je više nego dva puta veći od Aristidovog razreza.
U čisto vojnom pogledu formiranje Delskog saveza odmah je pokazalo svoju opravdanost. Posle proterivanja Temistokla iz Atine (471. godine) i Aristidove smrti (oko 468/7. godine), rukovodstvo vojnim operacijama prešlo je na Kimona, Miltijadovog sina. Kimon je nesumnjivo bio jedan od najtalentovanijih atinskih vojskovođa toga doba. Saveznici su pod Kimonovim vođstvom započeli aktivne vojne operacije protiv persijskih garnizona koji su još postojali na tračkim obalama, odakle je bilo nužno isterati Persijance, jer su se u tračkom primorju nalazile velike količine drvne građe neophodne za gradnju brodova.

Isteravši Persijance iz nekoliko manjih mesta na tračkoj obali, saveznici su opkolili grad Ejon – glavno i dobro utvrđeno uporište Persijanaca, koje se nalazilo na ušću reke Strimona.
Posle pada Ejona Persijanci su konačno bili isterani iz Trakije. Odmah posle toga Kimon je preduzeo uspešan pohod na ostrvo Skiros. Osvajanje Skirosa, međutim, imalo je i jedan propagandni efekat. Na ovom je ostrvu, prema predanju, bio ubijen legendarni atinski kralj Tezej. Sada su se Atinjani setili toga, pa je pohod protiv Skirosa možda preduzet i pod parolom osvete za Tezejevu smrt. Po osvajanju ostrva Kimon je dao da se pronađe Tezejev grob, pa su tobožnji Tezejevi ostaci preneti u Atinu i sahranjeni uz velike svečanosti. Nije pronađeno mesto gde su potom u Atini čuvani Tezejevi ostaci (tzv. Tezejon je zapravo Hefestov hram), ali izgleda da se to mesto nalazilo na samoj agori ili negde blizu nje. U svakom slučaju, Skiros – strateški važno ostrvo zahvaljujući svom geogrsfkom položaju – prešlo je otada u isključiv posed Atinjana.
Otprilike u isto vreme Atinjani su zauzeli i Vizant koji je pre toga zauzeo Pausanija (on se, naime, kada je lišen vrhovne komande nad grčkim snagama i kada je zamenjen Dorkidom, ubrzo potom kao privatno lice vratio u Bizant i držao ga dok ga Atinjani nisu zauzeli, verovatno 477. godine). Oslanjajući se na sve ove uspehe, Atinjani su sa svojim saveznicima odlučili da preduzmu veliki pohod protiv Persijanaca, koji su sa svoje strane, pokrenuti atinskim vojnim uspesima, odlučili da preduzmu kontramere. Persijanci su opremili veliku flotu od oko 200 trijera i jaku kopnenu vojsku, računajući da će Grcima naneti težak udarac kao odgovor na udarce koje su pretrpeli od njih. Međutim, Kimon je uspeo da spreči pripremani udarac. Velika eskadra Atinjana i njihovih saveznika izašla je na more; kod južne obale Male Azije, u Pamfiliji, na ušću reke Eurimedonta, kako izgleda oko 469. godine, došlo je do velike bitke. Ratne operacije odvijale su se i na kopnu i na moru, jer su se Persijanci bili utvrdili i na obali. Grčka vojska do nogu je potukla persijske trupe i na moru i na kopnu.
Ubrzo posle ovog teškog poraza ubijeni su persijski car Kserks i njegov stariji sin Darije, a na presto je došao mlađi carev sin – Artakserks. Ratne operacije sada su bile koncentrisane na maloazijskoj obali kod Helesponta, gde su se pod persijskom vlašću još uvek nalazili grčki gradovi Troade i Eolije, dva grada na evropskoj obali moreuza i nekoliko gradova na azijskoj obali. Svi ti gradovi jedan za drugim bili su oduzeti Persijancima.
U vezi sa oslobađanjem tih gradova pred saveznike se postavilo pitanje njihovog političkog uređenja. Za vreme Persijanaca u tim su gradovima najčešće povlašćen položaj imali gornji slojevi aristokratije, ali sada su mnogi iz redova persofilskih aristokrata bili pobijeni, a drugi su pobegli Persijancima. U gradovima oslobođenim persijske vlasti trebalo je da se zavede nov politički poredak, a vojna i politička supremacija Atinjana učinila je da je glavna reč u tom pitanju pripala njima. Posle oslobođenja jonskog grada Eritre, Atinjani su, na primer, tamo smestili svoj garnizon i, prema svedočanstvu dekreta atinske narodne skupštine iz 465. godine, uveli su u njemu politički poredak po svom nahođenju. Tako su oni odredili broj članova i dužnosti lokalnog veća. Prvi sastav tog veća, koje je svakako bilo sastavljeno od pristalica Atine, odredili su atinski poverenici – episkopi. Ti poverenici, a takođe i starešine garnizona koji je zadržan u Eritri postavljali su i ubuduće lokalne magistrate i pod svojom prismotrom stalno držali organe mesne samouprave. U sličnom su se položaju našli i drugi gradovi, na primer Vizant, gradovi na tračkoj obali itd. u kojima su Atinjani postavili svoje garnizone. Svi novooslobođeni gradovi odmah su uključivani u sastav Delskog saveza. Uskoro su Atinjani počeli da se upliću ne samo u unutrašnji politički život novooslobođenih gradova, već i u život svojih saveznika u okviru Delskog saveza. To je dovelo do pobuna saveznika, koje su se završile pretvaranjem saveza u Atinsku pomorsku državu.

7.2 Pretvaranje Delskog saveza u Atinsku pomorsku državu

Bilo je mnogo razloga da se Delski savez postepeno pretvori iz asocijacije ravnopravnih grčkih polisa koji su ujedinili svoje snage radi udružene borbe protiv zajedničkog neprijatelja-u atinsku pomorsku državu, u kojoj su savezni gradovi stvarno dobili položaj atinskih podanika. Već od samog osnivanja saveza Atina je imala vojnu premoć, a tokom vremena odnos snaga u okviru saveza stalno se menjao u korist Atine. Takođe, upravo u ovo vreme u Atini se učvrstilo društveno uređenje antičke robovlasničke demokratije – demokrstki slojevi u svim grčkim gradovima vatreno su pristajali uz takvo uređenje, i Atinjani su na taj način imali mnogo svojih pristalica koji su uvek bili spremni da im pruže podršku.
Posebnu ulogu u preobražaju saveza odigrao je i sistem razreza i naplate forosa. Pošto se rat veoma otegao, za veliki broj grčkih gradova, naročito za one manje, izdržavanje vlastitih brodova i njihovih posada sastavljenih od građana tih polisa, kao i održavanje njihove stalne borbene spremnosti, postalo je veoma teško. Za te gradove neposredno učešće brodova i ljudstva u vojnim operacijama već od samog početka bilo je zamenjeno uplatom forosa. To je zadovoljavalo i same te gradove i Atinjane koji su razrez i naplatu forosa držali u svojim rukama.Kao rezultat toga, saveznici su bili podeljeni u dve kategorije: oni koji su sopstvenim vojnim snagama učestvovali u ratnim operacijama i na one koji su samo uplaćivali doprinos u novcu. Tim novcem stvarno su u potpunosti raspolagali Atinjani, i ta sredstva su upotrebljavali za izgradnju novih brodova čime su povećavali ionako veliku atinsku flotu.Na taj način Atina je uspela da izgradi najmoćniju flotu na Egejskom moru.
Posledice jačanja atinske flote odrazile su se na vođenje politike u Delskom savezu.Atina se sve više mešala u unutrašnje poslove drugih polisa i nametala svoje zahteve drugim polisima jer je bila vojno nadmoćna u odnosu na njih.Pretvaranje Delskog saveza u centralizovanu državnu formaciju pod atinskom dominacijom pokazalo se svesnim i glavnim ciljen atinske politike.Protiv saveznika koji bi pokazao tendenciju ka otcepljivanju Atinjani su upućivali svoju flotu,iskrcavali se na njegovoj teritoriji,smeštali u nemirnim gradovima svoje privremene ili stalne garnizone,konfiskovali zemlju lokalnih građana i na ta konfiskovana imanja dovodila svoje koloniste-kleruhe,gušeći svaki otpor snagom oružija.

7.3 Atinska pomorska država

Atinjani su čitavu terotoriju saveza u početku podelili na tri ,a od 443/42.god. na pet poreskih okruga:jonski,helesponstski,trački,karijski i ostrvski.Kasnije,kako izgleda oko 437.god jonski i karijski okruzi bili su spojeni u jedan.U te okruge nisu bila uključena samo ostrva Samos,Hios,Lezbos,kao države koje su i nadalje raspolagale vlastitim naoružanjem kao i autonomijom i stoga nisu plaćale foros.
Na čelu svakog ostrva nalazili su se atinski poverenici,tzv. Episkopi koji su vodli opštu kontrolu nad gradovima okruga i nad plaćanjem forosa.Razred forosa,u smislu njegovog povećanja ili smanjenja za pojedine gradove podvrgavan je reviziji svake četvrte godine.Za taj posao bio je nadležan atinska narodna skupština birala je posebna ovlašćena lica,po dvojci za svaki okrug;njigova dužnost bila je da utvrde platežne mogućnosti gradova koji su bili obavezni da plaćaju foros.Tek su neki gradovi,uglavnom oni koji su pripadali tračkom okrugu,kasnije kao posebnu privilegiju dobili pravo da sami razrezuju foros,ali takvih gradova je bilo samo jedanaest.
Konačni razrez forosa za četiri godine potvrđivao je u Atini poseban sud koji je imao 501 građanina-zakletog porotnika (i naročitim slučajevima -1501 zakleti porotnik).Na sednicama tog suda predstavnici saveznih gradova mogli su da ozraze svoje pritužbe i želje ali u svemu je zavisilo od nahođenja atinskih porotnika-od rezultata njehovog glasanja-da li će te pritužbe i želje biti uzete u obzir.Posle potrvrđivanja razreza savezni gradovi su bili u dužnosti da svake godine u martu mesecu za vreme velikih Dionizijskih svečanosti uplate određenu sumu novca za koju su bii zaduženi.Menji gradovi,koji su teritorijalno bili bližu udruživali bi se u naročite zajednice-sintelije i oni bi se međusobno dogovorili koji bi grad stao na čelo sintelije tj. koji grad će predati foros.
Još 454/53 god. ta državna blagajna prebačena je u Atinu iz Delosa.Atina je vodila rat protv Egipta koji je izgibla i pod izgovorom da je Delos nebezbedno mesto za državnu kasu premestili su celokupnu blagajnu.Ovo je ustvari predstavljalo prelaz saveza u Atinsku pomorsku državu.Prema izvorima iz tog doba,1/60 celokupne svote godišnjih savezničkih uplata išlo je direktno Atinjanima u tzv. Blagajnu boginje Atine.Ta blagajna je Atinjanima redstavljala neku vrstu rezervnog fonda.Oni su se povremeno služili tim fondovima uz obećanje da će vratiti iznos uz kamatu ali se ispostavilo da su Atinjani prisvojili novac za sebe.
Jedna od mnogih polemika atinske supštine bila je poreklo novca kojim se finansirala izgradnja Akropolja.Naime,Perikle je bio optužen da je uzimao novac iz savezničke blagajne radi izgradnje hramova i mnogobrojih podizanja kipova.Perikle je ovim davao šansku sirotinji da se obogati jer se u to vreme Atina najviše gradila,a ti se atinskoj oligarhiji nije dopalo i stoga su žustro kritikovali Perikla.,,Atinski narod“,vikali su oni ,,gubi poštovanje Helena...Cela Helada smatra da se nad njom vrši direktno nasilje i da se prema njoj postupa despotski;Heleni vide da mi sredstva koja na silu dobijamo od njih za vođenje rata trošimo na naš grad,kao raskalašan muškarac koji troši pare na razvratne žene,nakit i piće,što sve košta hiljade talenata“(Plutarh, ,,Biobliografija Perikla“).Na to Perikle je odgovorio u tom smislu da novac ne pripada onom koji ga uplati već onome ko ga prima i da ,,Atinjani nisu dužni da polažu računa svojim saveznicima kako troe taj novac,jer se oni bore za njih i odbijaju neprijateljske napade“( Plutarh, ,,Biobliografija Perikla“).
U ovom sporu kao pobednik izašao je Perikle.Atina je od tad strogo vodila računa da foros stiže na vreme.U slučaju da neki od saveznika ne stigne na vreme da uplati foros morali bi sa kamatom da vrate dug,a u slučaju da to odbiju Atina bi poslala inkasantija.Nisu bii retke slučajevi da inkasanti budu praćeni eskadrilom vojnika i nekim od stratega.Atinjani su prema neispravnim dužnicima primenjivali surove represije. Veoma značajnu ulogu u učvršćivanu atinske vlasti nad saveznicima i dalje su igrale kleruhije koje su obavljale funkcije stalnoh atinskih garnizona ua teritoriji saveza.Tokom pentekontaetije u kleruhije je upućeno preko 10 000 atinskih građana .Za njih je zemlja obično oduzimana od savezničkih gradova povodom raznih repesija,ali su ponekad gradovi prepuštali zemlju klerusima prema sporazumu na primer uz smanjenje forosa.
Pored političke i vojne kontrole, Atinjani su počeli sa ostvarivanjem ekonomske kontrole nad saveznicima. Atinska moneta dobila je tako široku upotrebu u svim savezničkim gradovima da je lokalni novac izdavan samo za opticaj na lokalnom tržištu. Kasnije je atinska moneta postigla potpunu dominaciju na svim tržištima, pa je 434. godine atinska narodna skupština savezničkim gradovima zabranila da samostalno kuju svoj srebrni novac.
Istina, ta odluka nije primenjivana naročito strogo – poznato je, na primer, da je Hios nastavio sa kovanjem vlastitog novca koji je bio u opticaju širom čitavog maloazijskog obalskog pojasa. Zato je 420. godine atinska narodna skupština donela novu odluku kojom se naređuje svim savezničkim gradovima da izvrše zamenu postojeće valute atinskim novcem, ali pošto je u to doba već počelo opadanje atinske moći, ta odluka nije realizovana u potpunosti.
Pod atinskom kontrolom našla se i trgovina savezničkih gradova. Tako su Atinjani, na primer, zaveli redovnu kontrolu nad tovarima žita i ostale hrane koji su preko Helesponta dolazili iz crnomorskih oblasti. Ti tovari raspoređivani su po savezničkim gradovima samo kroz ruke Atinjana. Nešto kasnije, već u godinama peloponeskog rata, Atinjani su na najužem mestu Bosporskog moreuza kod Hrisopolja postavili svoju carinarnicu i od svakog broda koji je tuda prolazio počeli su da naplaćuju carinu u visini od 10 odsto vrednosti tovara.
Međutim, atinska politika prema saveznicima nije se u svemu zasnivala na goloj sili. Savezom pod atinskom hegemonijom mnogi gradovi bili su međusobno zbliženi. Između njih, s jedne, i Atine, s druge strane, uspostavljene su bliže ekonomske veze i saradnja. Dominacijom atinske flote na moru olakšane su i obezbeđene trgovačke veze između saveznika, a centralizovanim rešavanjem sukoba, koji su izbijali u procesu tih odnosa, učvršćivale su se trgovinske veze. Tako je poraslo blagostanje mnogih savezničkih polisa. Politika zavođenja demokratskog poretka u tim gradovima kao i politika opšte podrške demokratiji koju je sprovodila Atina takođe je imala veliki značaj.
Međutim, sve te pozitivne strane saveza bile su u suprotnosti sa upornim nastojanjem Atinjana da nametnu svoju neograničenu vlast saveznicima i da podignu svoje blagostanje na račun eksploatacije nad njima.Neobuzdana spoljnopolitička ekspanzija Atine nije mogla da prođe neopaženo od strane njenih saveznika u savezu pa čak i od strane Peloponežana i Sparte koji su se plašili jačanja Atine.Ipak,pored svih tih uslova tendencija ka objedinjavanju u Grčkoj,koje je po svojim razmerama prelazilo u okvire polisa,ispoljavala se u formama koje nisu mogle da budu dugovečne.

8. Kalijin mir

Kalijin mir je sklopljen godine 449. pne.Sklopili su ga Persijsko carstvo s jedne i starogrčki polisi na čelu s Atinom s druge strane. Njime su završeni grčko-persijski ratovi.Perijsko carstvo se obavezalo da će priznati autonomiju starogrčkim polisima na zapadnoj obali Male Azije, da više neće osnivati satrapije u Maloj Aziji te da više neće slati flotu u Egejsko more. Atina i drugi polisi su se, pak, obavezali da više neće slati eskpedicije niti podržavati pobunjene oblasti Persijskog carstva kao što su Kipar i Egipat.
Mir je ime dobio po Kaliji, atinskom diplomati koji je ugovor sklopio u Susi, na dvoru kralja Artakserksa I gde je poslat kao izaslanik. U trenutku sklapanja mira, obe strane su bile iscrpljene višedecenijskim sukobom - Persija je, pre svega zbog niza teških poraza na moru, izgubila svaku realnu šansu da ostvari prvotni naum proširenja vlasti na gradove-države u Grčkoj, dok su Atinjani, delom zbog nedovoljno snažne kopnene vojske, a delom zbog neuspeha ekspedicije na Egipat, izgubili interes za trajno oslobađanje srodnih polisa u Aziji od persijske vlasti..
Persijanci se nikada nisu odrekli ambicije da zavladaju Grčkom ali posle ovih ratova vodeće vojne sile postaju Atina i Sparta. Grci su se nastavili širiti i osnivati kolonije na Sredozemnom moru. Ipak, najveći pobednik iz ovih ratova je Atina. Atina je preuzela hegemoniju u Grčkoj od Sparte što će dvadeset godina kasnije dovesti do Peleponeskog rata, 431 p.n.e.- 404 p.n.e.
Prema istorijskim izvorima, glavne tačake Kalijinog mira bile su:
• Grčkim polisima na obali Male Azije odobrena je autonomija.
• Persijski satrap (namesnik) gubi vlast nad obaloma Egejskog mora.
• Zabranjuje se ulazak persijskim brodovima u Egejsko more, odnosno atinskim brodovima u istočni Mediteran.
• Atina se obvezala kako više neće podsticati pobune na persijskim teritorijima poput Egipta, Libije i Kipra.

Zaključak

Ovo je do tad bio najveći zabeleženi sukob dve države.Grčki polisi i Persijska carevina su se gotovo u svim pogledima razlikovale.Jedino što ih je spajalo jeste trgovina,pored ambicije cara Darija I jedan od povoda za rat bila je prevlast nad morem tj. ko će zagospodariti većim tržištem.Ovaj rat je završen pobedom Grčkog oružija ali veliku zaslugu nose i dovitljivi i mudri pojedinci,jer Grci su znali kako da iskoriste svoj teren na kopnu i mnogobrojne zalive na obalama mora.Prednost grčkih hoplita u ovim ratovima došla je do izražaja.Upravo će ove kopnene borbene jedinice koristiti i Aleksandar Makedonski koji će pokoriti Persijsku carevinu i obrazovati najveće carstvo do tad zabeleženo.Persijanci,iako višestruko brojniji od neprijatelja,nisu uspeli da se nametnu kao gospodari Grka uprkos svim naporima.Njihova vojna dostignuća takođe ne smemo zanemariti.Ambicija Persijskih vladara dovela je do sudara dve potpuno različite kulture iz koje su obe zemlje imale što šta da zaključe.Pobednik ovog rata dobio je prevlast nad trgovinom u istočnom Mediteranu,ekonomski i politički Atina je doživela procvat.Upravo posle ovih sukoba na vlast će doći Perikle i započeće se gradnja Akropolja onakvog kakvog ga mi danas vidimo.Sav taj raskoš u arhitekturi ne bi bio moguć da nije bilo ovih sukoba,ali posle pobede kod Plateje,Grci su prešli u ofanzivu i nedugo posle obrazovan je Delski savez,na čelu sa Atinom koja se kao najmoćniji polis nametnula ostalim polisima iz tog saveza.Posle nekog vremena,Atinjani su premestili Delsku kasu u njihov grad i time stavili do znanja da sebe smatraju za najmoćniji polis u Heladi.Peloponeskom savezu na čelu sa Spartom ovo se nije dopalo i uskoro će u Grčkoj izbiti građanski rat za prevlast nad Grčkom koji će označiti propast celokupne Grčke.Posledice Grčko-persijskih ratova nisu samo političkog i ekonomskog tipa.Ne smemo zaboraviti i napredak nauke,pogotovu istorije jer su mnogi istoričari,ne samo savremenici tog doba,nego i mnogi posle,pisali o ovim sukobima i trudili se da nam detaljno dočaraju svaki detalj iz tog perioda.

Literatura

- Struve,Kalistov, ,,Stara Grčka“,Beograd,2006. god.
- M.N.Đurić, ,,Istorija Starih Grka“, Beograd,1983. god.
- Aristotel, ,,Ustav Atinski“,Beograd,1997. god.
- Herodot, ,,Herodotova Istorija“ ,Beograd,2003.god.
- Džon Bordman,Džasper Grifin,Ozvin Mari, ,,Oksfordska istorija Grčke i
- Helenističkog sveta“ ,Beograd,1999.god.
- Pausanija, ,,Opis Helade“ ,Beograd,1986.god.
-,,Ilustrovana istorija sveta,Stari svet“ ,Beograd, 1983.god.
- Tukidid, ,Istorija Peloponeskog rata“ ,Beograd, 2010.god.
- Plutarh, ,,Izbor iz uporednih životopisa“ ,Beograd,1963. god.

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi