Влада Кнеза Александра Карађорђевића и уставобранитеља
( 1842.г. – 1858.г. )

Период владавине кнеза Александра Карађорђевића (1842.-1858.) познат је као период владе уставобранитеља, јер су праву власт имали чланови Државног савета, који су заправо чинили једно олигархијско тело (владавина неколицине). Назив уставобранитељи потиче од њиховог залагања за строго поштовање Турског устава, а представљали су мали део српске буржоазије.
Ово време представљало је период бржег развоја Србије, изграђивања државе и оснивања институција важних за ту младу државу. Државна управа је била централистички уређена са широком мрежом судских установа. Уводи се и поштанска служба. Уставобранитељи су своју широку власт искористили за доношење бројних закона при чему издају "Грађански законик" 1844. направљен на темељу осталих. У њему су истакнута права српске буржоазије која постаје све бројнија, велика је пажња посвећена приватном власништву и слободи искориштавања радне снаге (али индустрија практично и не постоји јер је Србија тада била пољопривредна земља). Изграђују се прва индустријска постројења, бројне железничке пруге, нови путеви. Основане су разне просветне установе (школе), културне и друштвене установе ("Друштво српске словесности", "Народна библиотека" и "Народни музеј"). Непроцењива је победа народног језика коју је изборио Вук Караџић чиме на снагу ступа фонетски правопис. Почиње и политика слања младих и перспективних студената на познате иностране универзитете.

2. Њ.В. Кнез Александар

Најмлађи син Карађорђа и Јелене, Александар, рођен је у Тополи 11. октобра 1806. Школовао се у Хотину, у Бесарабији (Русија), под покровитељством руског цара. Оженио се 1830. године Персидом, ћерком војводе Јеврема Ненадовића. Имали су десеторо деце: ћерке Полексију, Клеопатру, Јелену и Јелисавету, и синове Алексија, Светозара (обојица умрли као деца), Ђорђа, Андреја, Петра и Арсена.
Крајем 1839. после султанског фермана о потврди кнежевског достојанства Кнеза Михајла Обреновића, породица Карађорђевић вратила се у Србију. Александар је ступио у службу при Главном штабу српске војске, а потом је унапређен у чин поручника и постављен за ађутанта Кнеза Михајла.
После политичких сукоба изазваних непоштовањем такозваног “Турског устава” и абдикације Милоша, а затим и Михајла Обреновића, на народној скупштини одржаној на Врачару 14. септембра 1842, Александар Карађорђевић изабран је за кнеза Србије. Након признавања кнежевске титуле од стране Русије и Турске, Кнез Александар се окренуо реформама и увођењу нових установа, како би се убрзао развој српске државе. Донет је кодекс грађанског права, уведена стајаћа војска, основана тополивница, унапређене су постојеће и основане нове школе, Народна библиотека и Народни музеј.
У Мађарској револуцији против аустријске власти 1848. у Војводини, учествују и чете добровољаца из Србије под командом Стевана Книћанина, које је као помоћ Србима у њиховој борби за аутономију послао Кнез Александар Карађорђевић. Као наставак национално-политичког покрета из 1848, развила се панславистичка идеја о Југословенској Краљевини, која је уз “Начертаније” Илије Гарашанина, четири године раније написан српски политички програм, утицала да основ српске спољне политике постане свест о мисији ослобађања свих јужнословенских народа од аустријске и турске власти.
У унутрашњој политици, Кнез Александар долази у сукоб са члановима Совјета, што кулминира сазивањем Светоандрејске народне скупштине у децембру 1858, која је изнудила његову абдикацију.
После силаска са кнежевског трона, Кнез Александар се повукао на своје имање у близини Темишвара (Румунија). Његов миран живот пореметила је оптужба да је за заверенике у атентату на Кнеза Михајла обезбедио новац и оружје. Осуда за дело које није учинио дубоко га је повредила. Династичке борбе су се још више распламсале, и Кнез Александар тек тада узима активно учешће у њима. У својим изјавама гнушао се помисли на недело које су му приписивали противници, борећи се свом снагом да на српски престо поново дође један Карађорђевић. Кнез Александар Карађорђевић умро је у Темишвару, 3. маја 1885. Сахрањен је у Бечу, а његови земни остаци пренети су 1912. у маузолеј цркве светог Ђорђа, задужбину Краља Петра И на Опленцу.

3. Уставобранитељи

У време Првог намесништва, познатог као прва уставобранитељска влада, када је на престолу био оболели кнез Милан, а потом очекиван долазак кнеза Михаила, Илија Гарашанин је као члан тзв. "уставотолкователне комисије" обишао Србију, објашњавајући одредбе Устава из 1838. и врбујући присталице за нови режим. Карађорђев син Александар појавио се као претендент на престо, па је већ острашћена политичка борба појачана династијском суревњивошћу. Уставобранитељски правци били су принуђени да напусте кнежевину, међу њима три Гарашанина - Милутин, Илија и Лука. Синови су остали у Видину, а отац се морао склонити чак у Цариград. Кнез Михаило и уставобранитељи измирилу су се под притиском Турске, Аустрије и Русије, па су се синови с већином сабораца вратили у отаџбину крајем 1841, а отац, тома Вучић и Стојан Симић с пролећа 1842. године.
Уставобранитељи су организовали тзв. Вучићеву буну (1842), протерали кнеза Михаила и довели на престо Александра Карађорђевића (1842 - 1858). У сукобу с Кнежевим противницима у Рипњу, погинули су Милутин и Лука. Када се формирала нова власт, у Савету је понуђено место Михаилу, али он се определио за трговину. Саветничку дужност прихватио је Илија, који је истовремено именован за помоћника министра унутрашњих дела Томе Вучића-Перишића. Пре другог избора Александра за кнеза, Вучић је на захтев Русије морао да напусти Србију, па је 1843. дужност министра унутрашњих послова преузео Илија Гарашанин и обављао је дуго, до 1852. године.
Илија Гарашанин, Тома Вучић и Аврам Петронијевић били су стубови уставобранитељског режима и главни ослонац кнезу Александру. Министарство унутрашњих дела није под својим надлежством имало само полицију, већ и војску, привреду, здравство и саобраћај. Из тога се може запазити да је Гарашанинова улога у учвршћењу и стабилизовању режима била огромна, посебно у време одсуствовања Вучића и Петронијевића. Све буне и акције Обреновића он је успео да угуши и сузбије, а најважније су биле оне из 1844, 1846. и 1848. године. Кнеза Александра пратио је приликом посете султану Абдулу Меџиду у Казанлуку (1846). Много напора уложио је у организовање и упућивање добровољаца у помоћ Србима у Јужној Угарској у револуцији 1848/9.
Гарашанин је Полицијским закоником (1850) дао право полицији да кажњава батином, чиме је њену власт знатно ојачао. Познат је још његов закон против крађе (1847) и распис о забрани разношења лажних гласова и говора против правитељства и власти (1852). Зато што је био човек од реда, о њему се уврежило мишљење да је био велики министар полиције, али не и унутрашњих дела. Сав у политици, он је мало пажње посвећивао оним привредним гранама које су биле у његовом ресору, чак и касније када је био председник владе. У земљи, у којој је тополивница била најјаче индустријско предузеће, а железница само сан, разумљиве су Гарашанинове жеље: "Куда би Србија за десет година коракнула, када би јој се потис индустријски дао".
Изненадна смрт Аврама Петронијевића у Цариграду довела је Гарашанина на положај кнежевског представника (представника владе) и министра иностраних дела. На овој дужности остао је кратко, од септембра 1852. до марта 1853. Кнез га је отпустио под притиском Русије, делимично Аустрије и своје камариле, због веза с пољском емиграцијом и окретања према Француској. Пошто није хтео да иде у Савет, стављен је у у пензију. Вратио се у Савет тек 1856. и у њему остао до 1858. Зашита француске дипломатије у Тенкиној завери (1857) сачувала га је од могућих непријатности.

''Однос између кнеза Александра и Гарашанина почели су да хладне крајем четрдесетих година, а сасвим су нарушени у време пада с положаја председника владе. Један од разлога био је Гарашаниново држање према проблему наслеђа престола. Тридесетих година он је подржавао ову значајну тековину кнеза Милоша. Кад је Порта променила свој однос према овом питању 1839, укинувши Обреновићима право наслеђа, усавобранитељи су прихватили решење господарског двора. Слаб а не јак владалац био је њихов, али не и државни интерес. Кад је радио државни програм Кнежевине Србије (1844), он се вратио Милошевој идеји "да књажеско достоинство мора бити наследствено". Поучен искуством честих промена владара, налазио је за набоље да наследство престола не везује ни за једну династију. Оно припада српском кнезу, а која династија ће преузети то узвишено место мање је важно. Због оваквог начелног става и због тога што су уставобранитељи жртвовали ову државну привилегију ради остварења својих политичких циљева, пре свега јачања прва Савета у односу на владара, Гарашанин није подржао акцију српске владе на Порти да кнезу Александру призна наследство. То је дало повода да оптуже Гарашанина како је педесетих година радио на томе да постане кнез. Чврстих доказа за то нема, али је остала сумња.''
Министарство унутрашњих дела припало му је још једном у Магазиновићевој влади (1858). Организовање Светоандрејске скупштине (1858/9) било је у Гарашаниноновој режији, али ток њеног рада измакао је његовој контроли. Повратком Обреновића, питање наслеђа престола делимично је решено. Закон из 1859. године осигуравао је Обреновићима наследство престола, али кнез Михаило није имао пород. Кад је, потом, као председник владе тражио да се "практично осигура", ојача и учврсти династија, како би Србија успешније остварила "дело соједињења јужних Словена", отпуштен је из службе. У Гарашаниновој биографији најзагонетнији је његов однос према српским владарима. Пад Александра припремио је он, али су Обреновићи васпостављени без његовог знања и против његових уверења.
Оно што највише карактерише владу уставобарнитеља, то је увођење првих модерних државних установа и стварање првог чиновничког реда. Изградња судске власти (стварање модерног судства са првостепеним, апелационим, врховним и касационим судом; доношење Грађанског (1844) и Кривичног (1850) законика са поступцима), унапређење школског система (посебно када је реформу водио Платон Симоновић),14 појава буџета као рачунско-правног акта,15 развој трговине и тржишних односа, као и стварање бирократије,16 само су неки од резултата владавине уставобранитеља. На њихова правно-политичка достигнућа, која су све више пуштала корен, наслањали су се каснији режими. У томе се и огледа историјски значај уставобранитељске владе.

4. Оснивање Врховног суда Србије

Врховни суд земаљски формиран је 1846.године као суд трећег и последњег степена.

«Врховни суд се састојао од Председатеља и четири члана, са секретаром и осталим потребним персоналом канцеларијским (& 2)» - из Уредбе о устројству Врховног суда

Судије и председника је постављао кнез, по предлогу Министарства правосуђа. Они су морали бити «понајотличнији људи, који су часни, непристрасни, правдољубиви и способни».

Овај суд је, по мишљењу историчара права, имао само судећу власт, док је касациона била и даље у рукама кнеза Александра Карађорђевића По његовој одлуци из 1847. Врховном суду је додељена титула «Високославниј», па је његов нови назив гласио «Високославниј Врховниј Суд».

Суд је први пут добио касациону надлежност 1855.године, када је кнез донео одлуку о његовом преустројству у «Високославниј Врховниј и Касациониј Суд». Поред председника, у суду је било још осам чланова, два секретара и особље. Био је подељен у два одељења, као и претходни суд. Одлуке су доношене већином гласова, а закључци о току суђења су завођени у протокол, са ознаком је ли суђење било у општем заседању или у одељењу.
Реорганизацијом из 1858.године, Високославни врховни и касациони суд је преобраћен у Високославни касациони суд, изгубивши судећу власт, чиме је коначно заживео тростепени судски систем какав је предвиђен у Уставу из 1838.године. Овај суд је имао исти састав и начин рада као и претходни суд. Спорови које је решавао били су грађански и кривични, као и сукоби надлежности између војних, полицијских судова, грађанских судова.
''Слободно се може рећи да су модернизација и даље јачање судске власти и у доба уставобранитеља имали подлогу у Турском уставу из 1838, чије су последице, и после много година од доношења, биле веома значајне: одвајање судске од управне власти, стварање позитивног права, слабљење кнежеве апсолутне власти, сређивање финансијске администрације и организација њене судске и рачунске контроле увођењем Главне контроле.''

5. ''Начертаније''

''Српска се кнежевина у другој половни 19. века политички образовала, имала је идеологију и политичку концепцију у којој се размишљало о будућности. Највећи политички идеолог је био Илија Гарашанин, аутор "Начертаније" из 1844. које било нацрт вањске и унутарње политике Србије. Размишља о напретку Србије без помоћи Русије те да Србији требају бити примјер земље западне Еуропе са напредном привредом. У привредном се смислу требала даље развити из те пољопривредне земље, али не само ослобођењем Србије од турске власти него и другог јужнославенског живља. Тврди да би у оквире Србије требала ући и Македонија због изласка на море. Назире се идеја о стварању "велике Србије", а те идеје ће постати посебно изражене и прихваћене од комплетне грађанске класе крајем 19. и почетком 20. века.''
Гарашанин је туркофилством прикривао национална стремљења када је као министар унутрашњих дела радио чувено Начертаније (1844) - државни и национални програм Кнежевине Србије. Дуго се у науци веровало да је српски државник преузео од пољске емиграције основне идеје и форму. Проф. др Милорад Екмечић доказао да су основне идеје преузете од кнеза Милоша посредством Дејвида Уркварта и достављене Адаму Чарториском. Те забелешке послужиле су вођи пољске емиграције да напише Савете, на основу којих је настао План Фрање Заха. Њих је Гарашанин имао при себи кад је састављао Начертаније. Утицај пољске емиграције није споран, али је очигледно да су они дали оквир, а садржај кнез Милош. Иако је Начертаније писао релативно млад, имао је 32 године, Гарашанин је пуних пет година био чиновник и млад политичар за прве владавине кнеза Милоша, па се с његовим идејама сусрео још тада.
Начертаније је разуђен план српске спољне политике. Оно има уводни део и следећа поглавља: "Политика Србије" и "О средствима, којима би се цјел србска постићи могла". Гарашанин је пошао од тога да Србија мора имати "план за своју будућност", односно постојећи правац спољне политике, чија је основна начела требало следити "кроз више времена". Срби желе оно што су некад имали, и то без икаквог преврата или револуције. "У кратко да рекнем: Србија мора настојавати да од зданија турске државе само камен по камен оцепљује и прима како би од овог доброг материјала на старом добром темељу старог царства србског опет велику нову србску државу саградити и подигнути могла". Он се није позвао на тековине Српске револуције, нити је на њих рачунао.

Начертаније се, може свести на два основна циља:

1. Независна спољна политика мора се водити балансирањем између великих сила и ослањањем на оне које немају непосредних интереса на Балкану. Ослонац на Русију могућ је само у смислу подршке српским тежњама, нипошто под условом да се интереси Србије потчине балканским циљевима словенске империје.

2. Развијање јужнословенске сарадње како би се постигло сједињење Србије најпре с БиХ, а потом и са Црном Гором, Македонијом и Старом Србијом, српским земљама у Османском Царству, којима би излаз на море био обезбеђен у уском обалском појасу на северу Албаније (што се вероватно, односи на Скадарско приморје и Улцињ). Уједињење с етнички и језички сродним Бугарима такође је један од приоритета, а сједињење с југословенским народима у Хабсбуршкој Монархији за Гарачанина је 1844. само задатак следећих покољења. Главна, пак, историјска порука Начертанија била је одлучно ослањање на подршку просвећене, либералне Европе: Подржана од турског суверенитета и уживајући потпуну унутрашњу независност Србија ће се показати вредном да је сачува исто као што је знала и како да је постигне. Усуђујемо се да тврдимо да Србија има право на симпатије уставне Европе и заслуæује њено поверење.
''Био је то нов концепт спољне и националне политике прозрачен либералним налелима, претежно француским, који су у Начертаније уграђени посредством савета из круга пољске емиграције. Позивање на историјско право, преузето из Заховог Плана, и преко њега на обнову Душановог Царства,био је покушај да се, макар и формално, нађе спона с легитимистичким начелима Метернихове епохе.''
Премда је, по спољном оквиру, најпре програм културног просвећивања који има за циљ да припреми подлогу будућег политичког уједињења, Начертаније је означило и важну прекретницу у спровођењу националне политике Србије: уместо неодређених тежњи и општих планова, замишљаних као једновремен низ националних устанака, оно постаје један дрæавни програм, где је носилац целокупне националне акције држава - снажна, просвећена и модерно устројена.
Главна мана Начертанија, као и каснијих Гараπанинових планова, била је у начину спровођења: он се не ослања на широку и активну подршку народа него главну улогу намењује бирократском апарату, тајним агентским испоставама и мрежи повереника који делају по упутствима из Београда
Анализа документа показује да је Гарашанин правио нацрт о будућој српској држави. Она би обухватала Кнежевину Србију, Босну, Херцеговину, Црну Гору и Стару Србију. Била би то монархија, која би у одређеним историјским околностима требало да добије ореол царства. Обнављајући тако Душаново царство, ново српско царство разликовало би се од њега у погледу територија које би објединило. После уједињења Срба у Турској, приступило би се присаједињењу Срба из Јужне Угарске. Та држава била би и даље српска. Уједињењем са Хрватском, Славонијом и Далмацијом, она би изгубила српско, а добила југословенско обележје. Уколико би у њу ушла и Бугарска, била би то права јужнословенска држава. До ње се могло доћи "у согласију са Русијом" и уз подршку Француске и Енглеске.

6. Уставобранитељски режим и борбе кнеза и Савета

За време олигархијске владавине уставобранитеља 1842-1858 у Србији је на снази био. твз. Турски устав. Према његовим одредбама врховна власт је била подељена између кнеза и Савета. Ипак, разграничење власти између ова два уставна чиниоца није било прецизно изведено. Устав је по овом питању био препун недоречених и противречних норми. И сами органски закони (као нпр. Закон о Устројству Савета) донети на основу Устава, не само да ове недостатке нису отклонили, него су их и продубили. Тако је функционисање уставног система много више зависило од односа политичких снага оличених у кнезу и Савету, него од уставне и законске реугулативе. Кнез је био овлашћен да бира 17 саветника, и то од људи који су уживали највеће поштовање у народу. Међутим, према Закону о устројству Савета, кнез је могао да изабере само оне људе за саветнике које би му Савет препоручио. Када би једном били изабрани чланови Савета више не би могли да буду опозвани. На тај начин је уставно устројство Србије носило у себи клицу будућих раздора и сукоба између два најважнија уставна чиниоца.
Како се испоставило, суштина сукоба између кнеза и саветске олигархије била је у томе ко ће контролисати администрацију. То је први пут постало очигледно када се поставило питање ко ће командовати војском јер је кнез желео да војска буде под његовим врховним заповедништвом. Кнез је себе такође сматрао председником владе и договарао се са Саветом само у законодавној радњи. До средине педесетих година ХIX кнез се изборио за право не само да поставља министре изван Савета, него и да именује његове чланове без претходне сагласности тог тела. Продубљивању сукоба између кнеза и Савета допринела је и чињеница да је кнез постављао најближе рођаке своје жене и одане пријатеље на висока места у државној хијерархији. Виђенији људи, међу којима и његови пријатељи, говорили су кнезу Александру да је кренуо погрешним путем, али се он очигледно није могао одупрети захтевима рођака кнегиње Персиде.
Борба између кнеза и Савета достигла је кулминацију септембра 1857. у време откривања тзв. Тенкине завере. Заправо, власти су откриле један покушај убиства кнеза Александра у који су били умешани: Стеван Стевановић-Тенка – председник Савета, Цветко Рајовић – председник Врховног суда, и три саветника, иначе бивша министра: Паун Јанковић, Павле Станишић и Радован Дамјановић. Циљеви и мотиви завере ипак нису били до краја истражени мада су се неки од завереника, вероватно под утицајем саветских дискусија, плашили да би кнез могао први да удари. Анализирајући овај догађај, Слободан Јовановић је изнео изузетно занимљиву теорију да на овакав начин поступају олигархијске политичке групе: аристократске колегије не дижу буне против тиранина, него га убијају у мраку. Завереници су проглашени кривим и осуђени на смрт, али се због интервенције Порте кнез Александар уплашио да потпише налог за извршење казне. Због тога је ту казну преиначио у доживотну робију.
После откривања Тенкине завере постало је очигледно да уставобранитељски режим броји своје последње дане. Непомирљиви сукоби између кнеза и Савета, тачније између дворске камариле Александра Карађорђевића и саветске олигархије онемогућавали су његово функционисање. Било је очигледно да се излаз из кризе није могао постићи компромисом два најважнија уставна чиниоца. Ни Порта као формални носилац суверенитета над Србијом није показала велико интересовање да се уставна криза одлучно разреши. Зато се излаз тражио изван редовне правно-политичке процедуре. Сазвана је Скупштина као народно представничко тело, да разреши кризу. Скупштина је била сазвана на Св. Андреју Првозваног 1858. па је и због тога позната у историји као Светоандрејска скупштина. За ову прилику донет је и посебан закон о Народној Скупштини. Њено сазивање било је од далекосежног значаја за развој српске модерне уставности.

7. Сазивање и рад Светоандрејске скупштине

Први закон о Народној Скупштини, израђен под владом Илије Гарашанина, објављен је 28. октобра 1858. Раније, скупштине су се састајале према обичајима и традицији. Овај Закон се односио само на једну скупштину и прописивао је услове о избору народних представника како би се спречило да то представничко тело постане обична гунгула предвођена једним човеком. Заправо, овај Закон је усвојен како би се обуздао један од најмоћнијих уставобранитеља - Тома Вучић. Поучен искуством Петровске скупштине од 1848, Савет је законодавном интервенцијом желео да спречи Вучића да доведе своју бунтовну и наоружану гомилу на Скупштину која би извикивала све што би он тражио. Тако је по први пут у уставној историји Србије, донет први законски акт о једном народном представништву.
Скупштина је обухватала укупно 438 посланика. Од њих 378 је имало карактер изабраних посланика, док је осталих 60 посланика ушло у Скупштину по својој функцији (председници судова, окружни начелници, игумани и протојереји.
На Скупштини се појавило више различитих опозиционих група које је спајала само једна иста политичка тежња: обарање кнеза Александра. Међутим, оне су се разилазиле по питању шта чинити након кнежевог пада.
Једну групу су сачињавали неприкосновени великаши предвођени капетан Мишом Анастасијевићем, Илијом Гарашанином и Томом Вучићем, који је и даље био харизматична политичка фигура иако му је Закон о Народној Скупштини забранио да у њу уђе. Другу групу су сачињавали уједињени обреновићевци (најважнији међу њима је био Стевча Михаиловић) и либерали, а трећу лични агенти некадашњег кнеза Милоша.
Великаши су намеравали, да после пада кнеза Александра образују једно намесништво које би сазвало Велику скупштину у циљу избора новог кнеза. Због тога су били у сталној вези с Портом у Цариграду како би се омогућило уздизање новог кнеза на престо по њиховом укусу. Великашка група је показала да није била нимало хомогена по овом питању. Вучић, тај рођени бунтовник и револуционар, без правог талента за осмишљавање адекватног политичког програма, сада већ на измаку живота, зацело није имао никакав план шта радити даље после одласка кнеза Карађорђевића. За разлику од њега, Гарашанин је био заинтересован играч о коме се говорило да је имао озбиљну намеру да се закнежи и тако формира трећу династију. Најактивнији међу њима је био капетан Миша, који је – по свему судећи – радио на томе да се за новог кнеза изабере његов зет Ђорђе Карађорђевић. Он је хладно и срачунато уносио разлоге приватне природе у своју политику. Више трговац него политичар, капетан Миша се у српској политичкој арени борио онако како је најбоље умео – парама. На обарање кнеза Александра Карађорђевића „уложио“ је 80.000 дуката. Ушавши у политику из приватних побуда он је за свој главни политички циљ могао имати само ласкање сопственој сујети. Том скоројевићу који је већ имао за зетове попечитеље и кнежеве рођаке, није требало много па да пожели да постане таст једног кнеза: то је требало да буде круна у његовој каријери јавне личности у тадашњој Србије.
Лични агенти бившег кнеза Милоша су имали за циљ да придобију Скупштину и грађанство за повратак кнеза Милоша и његове владалачке куће на престо. Реч је о политичарима, који су били искључиво вођени династичким побудама. Све остало их ја веома мало занимало.
Либерали су се врло брзо показали као најорганизованија политичка група. Најважнији међу њима су били: Владимир Јовановић, Јеврем Грујић, Милован Јанковић, Ранко Алимпић и Јован Илић. Припадали су другој генерацији либерала која се за разлику од либерала прве генерације (Димитрије Матић, Коста Цукић, Љубомир Ненадовић) није ограничавала само на теоријско разматрање идеја слободе и књишко објашњавање политике, него је развила врло снажну и утицајну политичку агитацију, промовишући јединство национализма и либерализма. Они су једини израдили план и тактику за држање на Скупштини. Њима је поред обарања кнеза Карађорђевића са престола, било стало да тек сазвана Скупштина изгласа један нов закон о народном представништву, који би му гарантовао права по принципу народне суверености. Либералима је највише стало до тога да Скупштина постане стално тело, бирано од народа, које ће се редовно сазивати како би вршила законодавну власт.
Пошто је за председника изабрала капетан Мишу Анастастијевића а за секретаре либерале Јеврема Грујића, и Јована Илића, Скупштина је започела рад. Грујић и Илић су настојали да Скупштина одмах изгласа Закон о Народној скупштини. Досадна и дуга дискусија о предлогу овог Закона уносила је нервозу међу посланике, који су били потпуно придобијени за борбу против кнеза. Није мировало ни београдско грађанство, које је опседало скупштинско здање. Скупштина је изненада променила ток свог рада у правцу извођења преврата. Драматично је било 10, 11. и 12. децембра када је Београд постао поприште истинске политичке и династичке борбе у којој су учествовали осим пораженог кнеза, још и министри, Савет, Народна Скупштина, војска и београдска чаршија. Скупштина је најпре донела је одлуку о опозиву кнеза Александра, који се по пријему акта о томе склонио код паше у град. Не чекајући кнежев одговор, Скупштина је изабрала Милоша Обреновића за кнеза. То је све изршено онако на јуриш, без дискусије, баш како су то хтели секретари Грујић и Илић. Сама Скупштина, вршила је функцију намесништва до повратка старог-новог кнеза Милоша у Србију. Убрзо је у њој завладао прави метеж, тако да је често личила на обичну разјарену и распуштену гомилу. Често је падала под један, а час под други утицај. Претило се чак и оружјем. Војска, још увек под командом Александрових људи, хтела је да растера Скупштину. Довела је чланове Савета у касарну где је трећег дана преврата, Александар Карађорђевић, упркос одлуци Скупштине, враћен на престо. Војска је у неколико наврата била упућивана на Скупштину, али је одступила и положила оружје услед снажног отпора београдског грађанства. Увидевши да је све изгубљено Александар Карађорђевић је признао пораз. Уступио је команду над војском министру унутрашњих дела Илији Гарашанину. Одлуке Светоандрејске скупштине засијале су у свом пуном сјају.

'' С падом Александра Карађорђевића престао је и уставобранитељски режим у Србији. Револуција коју је 1858. извела саветска уставобранитељска олигархија, окренула се на крају против ње. Од главних политичара те групе једино је Гарашанин преживео. Успешно се снашао и под новом-старом династијом. Савет је у догађајима за време Светоандрејске Скупштине изгубио сав свој престиж. Иако је поразио кнеза, његова победа је била пирова. Једини истински победник у овим догађајима била је институција Народне Скупштине која је захваљујући младим „паризлијама“ успела, бар на кратко, да преузме врховну власт. Скупштина је задала страховити удар олигархијском Савету који се од њега више није могао опоравити. Тако је са слабим и неауторитативним кнезом отишао и Савет. Према речима Слободана Јовановића, било им је суђено да падну заједно. Александар Карађорђевић је морао да падне јер није био јак владалац кога је ново време тражило, и који је имао да усредсреди власт у својој личности. Уставобранитељи су с друге стране, такође морали да падну, јер се уставобранитељска олигархија коју су представљали није могла помирити с јаким владаоцем. Једна иста политичка катастрофа упропастила је и кнеза Александра и саветску олигархију која се против њега борила. Сазивање Светоандрејске скупштине имало је ефекат бумеранга за уставобранитеље.''

ЗАКЉУЧАК

Може се запазити да је Светоандрејска скупштина имала епохалан значај за правно-политичку повесницу модерне Србије. Захваљујући младим либералима и њиховим идејама Народна скупштина је, макар на кратко, била уздигнута на ранг органа врховне власти, потчињавајући себи све друге уставне чиниоце: кнеза, Савет, попечитеље, па и војску. Имајући у виду њен делимично изборни карактер, млади српски либерали су је прогласили за носиоца народне суверености, коме припада право да одреди главни правац даљег државног развоја младе српске државе. Иако је и сама била веома крхка и лабилна, недовољно консолидована и лако подложна утицајима бројних скупштинских демагога, може се рећи да је Скупштина за тих неколико дана преврата била на висини задатка. Успела је да донесе одлуке о смени на српском престолу па и о паду комплетног уставобранитељског режима, које су на концу биле потврђене, а познато је да овакве одлуке могу доносити само истински носиоци суверености. Војска је додуше, покушала да оспори Скупштини карактер органа врховне власти и право да доноси акте о смени кнеза и режима, али је њен покушај био узалудан. У том сукобу између народног представништва с ограниченим изборним легитимитетом и оружане силе, народно представништво је изашло као победник. За ову победу има да захвали и окупљеном београдском грађанству, које му је пружило подршку у кључном моменту, обезбеђујући њеним одлукама додатни легитимитет. Схватајући да се Скупштина у том часу заиста наметнула као највиши орган власти у Србији излазећи из оквира важећег поретка, војска се повукла не желећи додатно да компликује политичку ситуацију: признала је њене одлуке, које су убрзо биле извршене. Тако је Светоандрејска скупштина ударила темеље за парламентарни систем власти, око чега су се водиле жестоке политичке и уставне борбе у Србији, посебно у периоду 1881-1903. Иако након сазивања Светоандрејске скупштине, она сама није успела да се устали и наметне као највиши орган власти, њен значај је изузетан, пошто је успела да се у народној свести представи њен најважнији представник. Краткотрајне друге владе кнеза Милоша 1858-1860 и кнеза Михаила 1860-1868, успеле су да је за кратко потисну на маргине политичког живота, али већ после Намесничког режима 1868-1872, стицања независности Србије 1878. и организовања првих политичких странака 1881, она поново долази у жижу политичког интересовања као примарни уставни чинилац. Овакав уставни и политички развој је био директна последица политичког ангажмана српских либерала, сазивања Светоандрејске скупштине и примене њених одлука. Светоандрејска скупштина је заправо утабала пут развоја демократске уставности у Србији у облику парламентарног система власти. У тој чињеници и лежи њен историјски значај. Због свега овога, данашња Србија је морала с много више пијетета да се подсети на тај догађај. Народна скупштина Србије је морала да бар једну своју седницу посвети том феномену. Национална историја се мора респектовати. Демократске државе то чине с посебним поносом. Као земља у посткомунистичкој транзицији Србија има већу обавезу да се сећа свих важних догађаја, који су утицали на њен демократски развој. То је потребно не само да би одала почаст својим прецима и да би нама показала шта би требало учинити, него и због будућих српских генерација. Србија је проћердала читав ХХ век, изгубљена у идеологијама југословенства и комунизма, премда је у њега закорачила као демократска држава са јасно заокруженим институцијама, стабилним правним поретком и скоро формираним културним обрасцем. Крајње је време да се за Србе који долазе припреми нова политичка и културна платформа.

ЛИТЕРАТУРА

1. http://www.srbijazemljaheroja.com/forum/viewtopic.php?f=37&t=508

2. http://www.vrh.sud.rs/code/navigate.php?Id=510

3. http://sh.wikipedia.org/wiki/Kneževina_Srbija

4. http://www.cpi.hr/download/links/hr/7032.pdf

5. http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/jedan-neobelezeni-jubilej.html

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi