ISTORIJA FILMA

HOLIVUD 30-TIH GODINA – ESKAPIZAM I OTPORI

MJUZIKL

Koren melodrame i mjuzikla je isti. Melodrama je muzička drama, nastala je u 17. veku u Francuskoj – radnja se odvijala na francuskim dvorovima. Ovaj žanr se proširio i nastaju komadi koji sve više koriste muziku, a manje govor – od njih nastaje opera, a s druge strane melodrama sve više gubi muziku, pa današnje značenje melodrame ne podrazumeva obavezno i muziku.

Muzika na filmu intezivira emociju, ovaj element filma ne proističe direktno iz strukture filma – muzika čiji izvor nije u kadru, ona dolazi „odnekud”. Ova muzika podstiče emocije i gledalac se ne pita odakle potiče ta muzika, ona mu pomaže da doživi emociju na filmu na pravi način.

Prv zvučni film je „Pevač džeza” iz 1927. godine (Warner Bros). Već ovaj film je najavio mjuzikl. „Džez pevač” je uneo veliku pometnju u Holivud (o ovom fenomenu govori film „Pevanje na kiši”). Stradali su svi – glumci čiji glasovi nisu odgovarali likovima koje su igrali, oni sa akcentom, oni koji nisu znali da pevaju. Producenti su morali da nabavljaju novu tehniku za snimanje zvuka, reditelji su morali da se priviknu na novi način rada, vlasnici bioskopa opremaju sale novom opremom, projektorima, opremom za reprodukciju zvuka. Rečju, samo je publika bila na dobitku. Holivud je želeo da upotrebi zvuk kako bi „holivudske snove” ulepšao, učinio ih atraktivnijim. Nastao je mjuzikl, koji je doživeo ogroman uspeh 30-tih i 40-tih godina (sve do uspeha Kazanovog filma „Na dokovima Njujorka” – uspeh ovakog FILM NOIR-a sklonio je mjuzikl u drugi plan). Od 50-tih pa nadalje, retki su bili uspešni mjuzikli („Kabare”, „Njujork, Njujork”, „Kosa”...).

Dva uticaja na mjuzikl:
1) evropski (operete)
2) američki (kantri + džez muzika)

Za novi žanr su bili potrebni novi ljudi – producenti angažuju najbolje umetnike sa Brodveja. Najznačajniji od njih, koji je obeležio početke mjuzikla u Holivudu je koreograf BAZBI BERKLI. On se vrlo vešto prilagodio izražajnim sredstvima filma: bira eksterijere za snimanje, pokreće kameru, menja uglove snimanja, koristi donji i gornji rakurs... Zasnovao je svoje koreografije na ženskim horovima (više desetina identično obučenih i našminkanih devojaka), uveo je u Holivud bogatu i raskošnu erotiku na mala vrata. Umeo je da zaobiđe cenzuru, na opštu radost i producenata i publike.

Obavezan sastojak melodrame i mjuzikla je kič (CAMP, engl.) – umereno doziran daje odličan efenat, bez njega ovi filmovi ne mogu da opstanu. Karakteristike Berklijevih filmova su KIČ, CAMP i RETRO. U prvim filmovima Berkli je bio samo koreograf, ali producenti ubrzo shvataju da on može i da režira kompletne filmove.

Izvođači u mjuziklima imaju više zadataka: glume, pevaju, igraju, moraju da imaju sluha. Najveći izvođač holivudskih mjuzikla je Frederik Austerlic (Fred Aster) –u početku samo igrač, kasnije i koreograf. Bio je odličan u adađu (ples u dvoje, veoma popularan u mjuziklima). Njegova dugogodišnja partnerka bila je Džindžer Rodžers.

Drugi veliki par bio je Moris Ševalije Mekdonald. U početku mjuzikli su snimani samo u studiju, ali uz pomoć plejbeka, oni izlaze u eksterijere – ples i muzika transcendiraju stvarnost.

Najveći problem mjuzikla: prelaak sa dijaloga na pevani dijalog (deluje vrlo neprirodno, taj prelaz je jako komplikovan). Moguće rešenje, koje je često korišćeno, je da film govori o nekoj muzičkoj trupi, pa se prepliću probe i dijalozi između, da bi se na kraju odrđala grandiozna premijera te trupe. Takav sistem je korišćen u filmovima „Sav taj džez”, „Kabare”...

Vinsent Mineli („Amerikanac u Parizu”, „Žiži”) je 40-tih uspeo da napravi odlične mjuzikle koji ne govore o tim muzičkim trupama. „Amerikanac u Parizu” je prvi mjuzikl kome je priznat kvalitet, ali ne samo filmu već i reditelju Vinsetu Mineliju.

Kompozitor muzike za mjuzikle: Geršvin („Amerikanac u Parizu”, „Rapsodija u plavom”)

Bitan doprinos razvoju žanrova zvučnog filma doprineo je Volt Dizni (animirani mjuzikl serijal „Sili simfonije”, započet 1929, kuilminirao je 1933. filmom „Tri praseta”). Prvi muzički crtani film Volta Diznija bio je „Parobrod Vili” (1928), koji je svetu predstavio Mikija Mausa. Veliki uspesi naveli su Volta Diznija da snimi tri animirana kolor dugometražna filma („Snežana i sedam patuljaka”, „Pinokio” i „Fantazija”).

POETSKI (CRNI) REALIZAM (1930-1940)

Preteča poetskog (crnog) realizma je:

ŽAN VIGO (1905-1934)

Snimio je jedan dogumetražni, jedan srednjemetražni i dva dokumentarna filma. Označava početak modernog filma. Nazivan je: „vilin konjic”, „ukleti pesnik filma”... Umro je veoma mlad. Wegov otac bio je anarhista (ekstremni revolucionar). Od oca je nasledio anarhizam, koji se manifestovao u umetnosti. Obogatio je jezik filma. Nastavio je avangardu na potpuno novi način. Sarađivao je isključivo sa snimateljem BORISOM KAUFMANOM, preko koga je preuzeo detalje estetike ruskog filma. Period u kome je stvarao: 1930-1934.

1933. „Nula iz vladanja” srednjemetražni film, traje 45 minuta, radi se o pobuni đaka u internatu. Film je ocenjen kao „subverzivan” (kritikuje čitav sistem), pa je cenzurisan. „Nula iz vladanja“ je prvi put pušten u bioskopu 1945. U filmu je izražen revolt. Film je istovremeno liričan, nadrealistički, komičan i duboko ozbiljan. Karakteriše ga anarhistilki duh i obilje detalja. Među najznačajnije sekvence spadaju baletska, slow motion tuča jastucima tokom pobune u spavaonici, zvaniočna poseta školskog inspektora kepeca sa cilindrom na glavi i završni napad u dvorištu, u kome učenici stoje na krovu škole i bombarduju uvažene osobe na pompeznom skupu đubretom. Muziku za film je komponovao Moris Žober (kreirao je muzičku analogiju vizuelne fantazije svirajući snimivši svoju muziku unazad. Pri snimanju je izumeo proces u kome su note bile u pravilnom poretku, ali su emitovane naopako – efekat istovremeno deluje i jezivo i razigrano. Ovaj film je suptilna mešavina poezije, fantazije i realizma. Imao je veliki uticaj na naredne generacije reditelja:

1) Fransoa Trifo, „Četiri stotine udaraca“
2) Lindzi Anderson, „Kad bi...“ („If...“)

Vigo je bio drug sa Bunjuelom. Vigo je najbolji i najautentičniji predstavnik poetskog (crnog) realizma.

1934. „Atalanta“ – dugometražni film“. Snažna lirska peoma o životu i ljubavi. Žan Epsten je već radio film „Lepa Nivenežanka“ (oba nose ime broda u naslovu filma). Radnja u „Aatalanti“ traje 24 sata: venčanje vlasnika broda, on dovodi mladu na brod (glavnog mornara igra Mišel Simon, koji pokušava da preotme mladu). Mladoženja je ljubomoran. Mlada napusti brod, mladoženja je nalazi i vraća je i HAPPY END.

REALIZAM – autentičnost ambijenta i detalja: scenografija, kostimi, ljudi, rekviziti...

POETSKA NADGRADNJA: čista filmska poezija (nije zasnovana na scenariju, već je ona stvorena neposredno, filmskim metodama i filmskim izrazom). Film ima sloj nadrealnog. Najavljuje suštinu modernog filma: film nije sam, autor je uključen u njega. Vigo je odmah posle premijere (na taj dan) preminuo od tuberkuloze.

ANRI-ŽORŽ KLUZO

Počeo je kao asistent režije.
1942. „Ubica stanuje na broju 21“
Svi njegovi filmovi imali su komercijalnog uspeha, ali su dobro prošli i kod kritike.
Dela: „Gavran“, „Manon“

Remek-dela:

1) „Nadnica za strah“ 1952. povezuje akciju i triler
2) „Demoni“ („Les Diaboliques“), hičkokovski triler, scenario prema knjizi, po kojoj je napisan scenario za Hičkokovu „Vrtoglavicu“
3) „Tajna Pikaso“, dokumentarni film, najbolji film na temu slikarstva, otkriva tajnu nastanka jedne slike (Pikaso slika po staklu iza kog je kamera)

Kod Kluzoa je više naglasak na crnom realizmu (pa je on epilog), a kod Vigoa naglasak je na poetskom realizmu (pa je on prolog).

RENE KLER (1898-1981)

On i Renoar se izdvajaju, ne pripadaju nijednoj školi.
Pravo ime: Rene Šomet (Anri Šomet (čist film) mu je bio rođeni brat).
Jedini reditelj koji je ušao u francusku akademiju nauka i umetnosti (1962). Potiče iz niže srednje klase. Pisao je pesme, naginjao književnosti. Učesnik I svetskog rata. Bio novinar, glumac...

1923. režira svoj prvi film „Pariz spava“.

Nije bio politički obojen, ali je bio progresivni intelektualac, koji je pravio satiru – dobronamerna kritika. Kombinovao je komediju i fantastiku.

1924. „Međuigra“ („Međučin“) – snimljen da bude intermeco za pozorišnu predstavu. Scenario je napisao Fransis Pikabija (književnik dadaista). Muzika: Erik Sati. Film nema nikakvu narativnu logiku. Ismeva građanske običaje. Radi se o sahrani: iza kovčega ide pratnja - Kler čas ubrzava (podseća na slepstik), čas usporava sluku (kao da igraju). Na taj način ismeva taj običaj.

1927. „Italijanski slamnati šešir“. Film predstavlja kombinaciju: vodvilj+slepstik+satira. Ovaj film ga je učinio poznatim. Zatim se pojavljuje ZVUK.

1930. „Pod krovovima Pariza“ – manifest protiv nekontrolisane upotrebe zvuka (bez realistilkih šumova, samo najneophodniji zvukovi i dijalozi). Ovaj film je vrsta eksperimenta u kome Kler dokazuje da zvuk ne mora da se koristi kao u američkim filmovima. Parižanima se film nije dopao.

„Milion“
1931. „Dajte nam slobodu“.

Zazirući od dijaloga, u ova dva filma ih je zamenio pesmom i muzikom (ali to nije bio mjuzikl, već je bio inspirisan francuskim pozorištem)
„Milion“ doživljava ogroman uspeh. Film je komedija, burleska.
1931. „Dajte nam slobodu“ je više satira o upotrebi mašina, o licemerju kapitalističke klase (Čaplin je inspirisan ovim filmom snimio „Moderna vremena“ (1935.), producent filma je hteo da tuži Čaplina, ali je Kler rekao da je to za njega čast i nije mu dozvolio)

1934. „Poslednji milijarder“. Glavni junak je kralj neke evroske države. Te godine je u Marseju ubijen Aleksandar Karađorđević, pa je zbog sumnje da film može da se shvati kao ismevanje ovog događaja, „Poslednji milijarder“ zabranjen.

1935. britanski producent Aleksandar Korda ga poziva da dođe u Englesku. Kler prihvata i tamo snima film „Duh ide na zapad“ u kome povezuje škotski humor i galski duh. Radnja: Amerikanac dolazi u Škotsku i kupuje zamak, koji želi da prenese u Ameriku. To i čini, ali za zamkom dolazi i duh iz zamka.

Do 1935. radio je u Francuskoj. Tada je otišao u Englesku, zatim u Ameriku. Od 1935. do 1946. boravio je u Engleskoj i Americi.

1942. „Oženih se vešticom“ snimljen u Americi
1943. „Dogodilo se sutra“ snimljen u Americi

Posle rata (1946) se vraća u Francusku:

„Ćutanje je zlato“, posvećen pionirima filma, bavi se nemim filmom.

Žerar Filip glumi u tri njegova filma (velika zvezda u celom svetu):

1) „Lepota đavola“ (modernizovana verzija „Fausta“)
2) „Lepotice noći“
3) „Veliki manevri“

„Ulica snova“, poslednji Klerov film, nastao iz ljubavi prema Parizu, najviše podseća na poetski realizam, kome Kler ne pripada kao pokretu, ali ga koristi.

Uticao je na mnoge, najviše na Vitorija de Siku. Godine 1951. objavljuje knjigu „Kad razmislim“ o istoriji filma.

ŽAN RENOAR (1894-1979)

HUMANISTA, KOSMOPOLITA, INTELEKTUALAC

Kler i Renoar nistu proistekli iz poetskog (crnog) realizma, ali su ga u jednom trenutku dodirnuli. Počeli su avangardi, ali prevazilaze sve to i stvaraju svoj stil.

Žan renoar je sin Ogista Renoara, slikara impresioniste. Ogist je planirao da Žan bude keramičar, ali počinje rat, pa postaje avijatičar. Štrohajm je mnogo uticao na njega (pogotovo film „Luckaste žene“). Renoar svoj stil menja od filma do filma – naturalizam, fantazija...

1924. snima svoj prvi film „Devojka iz vode“.

Imao je tri faze rada:

1) Francuska (1924 – Drugog svetskog rata)
2) Amerika
3) Dopuni

Renoar je bio tipični Francuz, ali je do kraja života živeo u L.A.

1926. „Nana“ (po romanu Emila Zole). U ovom filmu se vidi uticaj Štrohajma. Uviđaju se osnovne teme koje Renoar ističe: spektakl, ljudski moral... U centru priče je prostitutka Nana.

1928. „Mala prodavačica šibica“, po Andersonovoj bajki

Od 1931. prihvata zvuk i snima film „Beba se kupa“, vodvilj snimljen za 4 dana.

Do odlaska u SAD, njegov najznačajniji film bio je film „Kučka“ (1932), tematski sličan „Nani“ – stariji oženjen muškarac se zaljubljuje u prostitutku. Priča ima fatalni ishod. Renoar se u ovom filmu bavi DUBINSKIM MIZANSCENOM (DUBINSKI KADAR) – bez rezova, radnja u jednom kadru. Iako je montaža bitno filmsko izražajno sredstvo, ova pozorišna metoda je vrlo korisna na filmu, ako se pametno koristi.

1932. „Budi, spašen iz vode“ – glavna uloga Mišel Simon, kao i u „Kučki“.

„Toni“, poludokumentarni film, igraju naturščici, začetak neorealizma. Asistent mu je bio Lukino Viskonti.

1943. Viskonti snima svoj prvi film „Opsesija“ – prvi film neorealizma, po romanu „poštar uvek zvoni dva puta“, radnja premeštena u Italiju. Ideju da snimi ovaj film dao mu je Renoar.

FRANCUSKA: CRNI REALIZAM, SAD: FILM NOIR, ITALIJA: NEOREALIZAM – Objedinjeni su nekim elementima, ali ipak oslikavaju podneblje gde su snimljeni.

„Zločin gospodina Lanža“, scenario: Žak Prever. Priča: počinjen zločin nad nekim ko je hteo da počini još veči zločin.

„Život pripada nama“ – po narudžbi, film je direktna propaganda Komunističke partije Francuske. Film je ubrzo zabranjen. Godine 1968. ovaj film je ponovo pušten, tada je bio vrlo popularan (demonstracije studenata). Zalaže se za autentične levičarske ideje koje su vremenom iskrivljene.

„Izlet“ nije ga završio, film po priči Mopasana o impresionizmu i slikarstvu.

Radio je adaptaciju dela Maksima Gorkog „Na dnu“, s tim da je radnja preneta u građansko društvo.

NAJVAŽNIJI FILMOVI:

1) „Velika iluzija“ 1937. snimljen prema memoarima francuskog oficira koji je više puta bežao iz nemačkih logora. Renoar se otvoreno zalaže za jednistvo među narodima. U ovom filmu Štrohajm igra nemačkog oficira. Film je antiratni (već tada se naslućivao sukob Nemačke i Francuske) i jedna je vrsta poziva na toleranciju. Film je zabranjen u Nemačkoj i Italiji.

2) „Čovek zver“, po romanu Emila Zole

3) „Pravilo igre“ 1939, kontraverzan film, različita mišljenja o njemu. Kritika ga je napala. Vojna cenzura zabranila. Ovo je stilski nečist film, svi stilovi su izmešani. Ima elemenata satire. Renoar kombinuje pokret kamere, dubisnki mizanscen. Altmanov film „Gosford park“ je inspirisan ovim filmom. Renoar je koristio OFF prostor – ljudi izađu iz kadra, ali se čuje njihov glas.

KRAJ PRVE FAZE RENOARA

Amerika - snimio sedam filmova, ali su svi manje uspešni od onih u Francuskoj.

1941. „Močvara“, scenario: Dadli Nikols, koji je napisao scenarije za najbolje filmove Džona Forda.

„Dnenik jedne sobarice“, Bunjuel kasnije radi francusku verziju ovog filma. Ovo je najmračniji Renoarov film.

„Žena na obali“

Rene Kler je bio mnogo veći zanatlija od Renoara, zbog toga se bolje snašao u Americi. Renoar nije pristajao na zahteve producenata i klišee u Holivudu.

„Reka“, poludokumentarni, prvi njegov film u boji.

Filmovi u kojima forsira ideju „Dionizijskog načina života“:

1) „French Can-Can“
2) „Helena i muškarci“ (Ingrid Bergman je došla i rekla Renoaru da želi da igra u njegovom filmu)
3) „Doručak na travi“, impresionistička slika koja u punom koloru afirmiše imresionističko slikarstvo, prirodu i žensko telo.

FILM KAO SEDMA UMETNOST

Rićoto Kanudo, filmski teoretičar (nije ništa režirao) je definisao film kao sedmu umetnost 1911. godine u svom tekstu „Manifest sedme umetnosti“, on je tradicionalne umetnosti podelio na dve grupe:

- PROSTORNE (PLASTIČNE) VREMENSKE (RITMIČKE)
- ARHITEKTURA MUZIKA
- VAJARSTVO PLES
- SLIKARSTVO LITERATURA

FILM (spaja vrednosti prostornih i vremenskih umetnosti, on je kruna umetničkih dometa)

FRANCUSKI FILM

Između perioda pionira filma i moderne je period od desetak godina koji se naziva:
FRANCUSKA AVANGARDA
francuski: pred straža

Obuhvata 3 faze:

1) impresionizam
2) čisti film
3) nadrealizam

PRVA FAZA FRANCUSKE AVANGARDE: IMPRESIONIZAM

Od 1919. počinju da se razvijaju ideje impresionizma.

ANRI LANGLOA
Direktor i osnivač francuske kinoteke, dao je ovaj naziv impresionizmu (sami impresionisti nisu sebe tako zvali). On je rekao: „Sve treba sačuvati, mi nismo bogovi da odlučujemo šta je vredno, a šta ne“. Zbog toga je francuska kinoteka najbogatija na svetu.

Pariz između dva rada je bio stecište velikih umetnika i elitne kulture (najveći umetnici iz celog sveta školovali su se u Parizu). Posle I svetskog rata, najveće francuske kuće okreću se ka distribuciji.

Stvaraju se umetnički bioskopi, filmski klubovi i časopisi. Sve to potiče od ideja Rićota Kanuda. Njegovi sledbenici: Luj Delik, Žermen Dilak, Žan Epsten (oni su njegovi direktni nastavljači i u teoriji i u praksi). Oni čini jezgro impresionizma. Ostali: Marsel Lerbije i Abel Gans (pre svega praktičari).

U Pariz tada dolaze i mnogi Rusi (Ivan Možuhin, glumac i reditelj; sarađivao sa Kulješevim i Pudovkinom).

Polazište impresionizma je VIZELNA ESTETIKA

1) FILMOGENIČNOST (termin Rićota Kanuda, Delik je napisao knjigu „Filmogeničnost“) ne predstavlja ono na šta se obično pomisli, već mogućnost filma da prikaže skrivenu suštinu bića uz pomoć načina snimanja, svetla itd.

2) MUZIKA – film je vizuelna muzika, muzika svetlosti.

3) TOK SVESTI (UNUTRAŠNJI MONOLOG) – trude se da ga filmom iskažu. Do tada se smatralo da to može da izvede samo literatura.

LUJ DELIK

1920. „Tišina“
1921. „Groznica“
1922. „Žena niotkuda“

Pokušavao je da otkriva stanja duše preko toka svesti, memorije... Njegove filmove nazivaju „crna poezija“. Naziva se i „ocem filmske kritike“, prvi je teoretičar filmske estetike.

ŽERMEN DILAK

Radila jeu sve 3 faze avangarde (verovatno jedina).

1927. „Školjka i sveštenik“, prvi nadrealistički film.

1919. „Španska svečanost“, scenario: Luj Dilak

1923. „Nasmejana gospođa Bede“, inspirisana pozorišnim komadom, ali se služi filmskim sredstvima (montaža, svetlo, duple ekspozicije...)

ŽAN EPSTEN

Poljski Jevrejin. Pesnik (intelektualac) i reditelj (intuitivac). Napisao knjigu „Dobar dan, filme!“

„Crvena krčma“. Želeo je da postigne „fotogeniju pokreta“, sve je snimao na crnoj podlozi.

1923. „Verno srce“, remek-delo

„Lepa Nivenežanka“ (naslov je ime broda)

NAJČUVENIJI: „Pad kuće Ašer“ (1928), po delu Edgara Alan Poa. Bunjuel je zamolio Epstena da mu asistira na ovom filmu, da bi naučio nešto.

MARSEL LERBIJE

1921- „El Dorado“
„Ne ubij“, snimljen kod nas („Lovćen film“)

ABEL GANS

„evropski Grifit“

Počeo kao glumac, zatim scenarista. Prvi oslobađa kameru, a pod uticajem Grifita u montaži koristi „vizuelni kontrapunkt“. Stalno je eksperimentisao. Rekao je: „Veliki film je kao simfonija u vremenu, ali u prostoru“. Poklanja pažnju priči, kao Amerikanci. Sižei su mu melodramski. Nije bio intelektualac.

1919. „Optužujem“ – osuđuje rat, antiratni film

1923. „Točak“, melodramska patetična prila, dešava se na železnici (vozovi su nafilmičnije prevozno sredstvo, mnogi reditelji bole da ga ubace u film, ima isti ritam kao film) „FILM JE KAO VOZ KOJI SE KREĆE KROZ NOĆ“. Gans je koristio šine, dim, tunele da bi ostvario furioznu montažu. Koristi paralelnu montažu i prevazilazi njenu dosadašnju upotrebu. Ovaj film je vrsta protesta protiv filmova u kojima kamera služi samo da ilustruje priču.

(1923-1927) „Napoleon“, veliki doprinos filmskom jeziku. Prva verzija film je trajala 12 sati, komercijalna 2,5 sata. Pun naslov filma je „Napoleon, kako ga vidi Abel Gans“. Gans je bio filmski revolucionar, ali kasnije ne pravio najkonvencionalnije i najdosadnije filmove. Istraživao je mogućnosti montaže i kamere (baca kameru, kači je na klatno, montažu iskorišćava maksimalno, koristi kadrove dužine 1 ili 2 kvadrata). Kopola je restaurirao ovaj film o svom trošku. Lajtmotiv filma je muzika „Marseljeza“. Poslednjih 40 minuta filma koristio je poliviziju – snimao je sa 3 kamere, a pri projekciji si koriste 3 projektora, pa se tako dobija utisak sinemaskopa. Nekada koristi triptih (u sredini anfas, sa strane levi i desni profil). Nekada te 3 slike koristi potpuno odvojeno (pravi francusku zastavu, na primer).

„Austerlic“, sve je statično, daleko od njegovih početaka, kada je eksperimentisao.

DRUGA FAZA FRANCUSKE AVANGARDE: ČISTI FILM

Dominacija vizuelnog nad narativnim dostiže vrhunac (film = muzika svetlosti). Žan Epsten; „Ne postoje priče, već samo situacije bez početka, sredine i kraja“. Rene Kler je počeo u ovoj fazi. Takođe, predstavnici ovog pokreta su i Fernand Leže (slikar) i Men Rej (američki fotograf). Svi oni bili su eksperimentatori. Ovoj fazi avangarde pripada i rođeni brat Rene Klera Anri Šomet.

ANRI ŠOMET

Rođeni brat Rene Klera.
On se bavio samo kratkometražnim filmom. Snimio je filmove: „Igre odsjaja i brzine“ i „Pet minuta čistog filma“. Šomet: „Film može da izvuče snagu sam iz sebe“ (nisu mu potrebni literatura, pozorište...).

FERNARD LEŽE

„Mehanički balet“, poigrava se ljudskim licima.

MEN REJ

Američki fotograf.
„Vraćanje razumu“ (posipao je po filmskoj traci igle i dugmad da bi stvorio ogrebotine)
„Emak Bakija“
„Morska zvezda“ (veza čistog sa nadrealnim filmom)

RENE KLER

1923. „Pariz koji spava“ (komedija o Ajfelovom tornju)
„Međučin“, snimljen za potrebe popunjavanja pauze jedne pozorišne predstave.

NADREALIZAM

Ovaj umetnički pokret započeli su književnici: Breton, Ragon, Aleksandar Vučo, Koča Popović... Nadrealizam predstavlja „pobunu protiv konformizma građanske umetnosti“, oslobađanje iracionalnog u umu, povratak magiji sna. Kod impresionizma se javlja nastojanje da se prati tok svesti (kombinacija sećanja i maštanja), a kod nadrealizma se prati podsvest. Agresivni ateizam. Zanimaju ih snovi.

1927. „Školjka i sveštenik“, Žermen Dilak, prvi nadrealistički film, scenario: Arto (zgrožen „ženskom režijom“)

1928. „Andaluzijski pas“, najznačajniji film nadrealizma, Luis Bunjuel i Salvador Dali. U film unose duh nadrealističke revolucije. Ovaj film je neka vrsta manifesta nadrealizma. On je „oruđe skandala“, namenjen je da šokira malograđane. Sačinjen je od fragmenata snova Bunjuela i Dalija. Jeste uznemirio javnost, ali ne dovoljno.

„Zlatno doba“ je uzazvao skandal (publika je cepala nadrealističke slike u predvorju, gađali su platno u sali)

ŽAN KOKTO

Nadrealisti ga nisu prihvatali. Nije hteo da provocira.

„Krv pesnika“, iako je bio „drugorazredni nadrealista“, uspeo je da nadrealizam proširi u javnosti.

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi