GRAĐANSKI RAT U SJEDINJENIM DRŽAVAMA

Američki građanski rat (1861-1865), u Sjedinjenim Američkim Državama, je bio rat između severnih saveznih država (Unija ili Sever) i južnih robovlasničkih država (tada novoformirana Konfederacija, ili Jug pod vođstvom Jeffersona Davisa). Unija se sastojala od svih država u kojima je bilo zabranjeno robovlasništvo (takozvane slobodne države), kao i od pet država koje su dozvoljavali držanje robova, i bila je pod vođstvom Abraham Linkolna i republikanske partije. Sama Republikanska partija je osporavala širenje ropstva na teritoriji SAD, a njihova pobeda na izborima 1860. godine bila je uzrok toga da je sedam južnih država proglasilo otcepljenje od Unije još pre i nego je Lincoln preuzeo predsednički mandat. Unija je odbila da prizna otcepljenje, okarakterisavši ga kao pobunu.

Abraham Lincoln                             Jefferson Davis

Neprijateljstva su počela 12. aprila 1861. godine napadom trupa Konfederacije na utvrđenje Fort Sumter u Južnoj Karolina. Linkoln je reagovao na ovo tako što je pozvao dobrovoljce u vojsku Unije, da bi posle tog čina još četiri južne države proglasile otcepljenje. Prve godine Unija je uspostavila kontrolu nad pograničnim državama, kao i pomorsku blokadu Konfederacije. U 1862. godini već je došlo do većih bitaka i gubitaka u ljudstvu sa obe strane, do tada nezabeleženih u istoriji SAD (Bitka kod Šajloa, Bitka kod Entitema). U septembru 1862. Linkoln je odredio ukidanje ropstva kao glavni cilj rata.

General-William-Sherman                      General Lee

Rat se pokazao kao najsmrtonosniji u istoriji SAD, izazvavši smrt oko 620.000 vojnika i neutvrđen broj civilnih žrtava. Druge njegove posledice su ukidanje ropstva, jačanje uloge centralne vlasti, kao i porast socijalnih, političkih, rasnih i ekonomskih tenzija, što još uvek vrši uticaj na savremeno američko društvo.

2. STANJE SAD UOČI RATA

Teritorijalno proširenje Sjedinjenih Američkih Država počinje odmah posle sticanja nezavisnosti (1783). Povezano je sa naglim porastom stanovništva, do kojeg je došlo prirodnim putem i useljavanjem velike mase kolonista iz Evrope i drugih krajeva sveta.

Godine 1803. američka vlada kupila je od Napoleona Bonaparte ogromnu francusku koloniju, Luizijanu, za 60 miliona dolara. Tako su celi sliv Misisipija i velika prostranstva Srednjeg zapada dospeli u posed SAD-a. Do sredine tridesetih godina, Amerikanci su ovladali čitavim Srednjim zapadom a kasnije i dalekim Zapadom. U ekonomskom pogledu, rezultati kolonizacije Zapada bili su raznovrsni i veoma značajni. Ogromna prirodna bogatstva davala su neizmerne količine raznovrsnih sirovina za mladu američku industriju. To su istovremeno bila i prostrana tržišta za produkte industrijske proizvodnje starih i novih američkih privrednih centara. Sve je to dovelo do burnog razvitka i napretka američke privrede u celini.

SAD pre rata

Industrijska revolucija u Americi praktično je završena tridesetih godina XIX veka. Razvili su se mnogi krupniji centri metalne, tekstilne, prehrambene, prerađivačke (kožne) i druge industrije (Bafalo, Čikago, Detroit, Klivlend, Njujork, Ročester, Nju Orleans). Godine 1860.već je bilo izgrađeno oko 50 000km železničke pruge. Krajem tridesetih godina počela je i postepena mehanizacija poljoprivrede.

Odvajanje južnih država počinje nakon američkih predsedničkih izbora 1860, kada je za šefa države izabran Abraham Lincoln, veliki protivnik ropstva. Prva se odvojila Južna Karolina (South Carolina), a do 1. februara 1861. odvojilo se još 6 država. 4. februara 1861, 7 odvojenih država osnovale su Konfederativnu Državu Amerike i donele svoj Ustav. Glavnim gradom je proglašen Montgomeri, Alabama. Kasnije je glavni grad postao Richmond, Virginia. 4. marta 1861. Abraham Lincoln je stupio na dužnost kao predsednik i u prvom obraćanju naciji osporio je pravo južnim državama na odvajanje.

Podeljena teritorija SAD-a

Od 34 savezne države, Konfederaciji se pridružilo 11: South Carolina, Georgia, Alabama, Florida, Mississippi, Luizijana, Teksas, Severna Karolina, Arkansas, Virginia i Tennessee. Dvadeset tri (23) države su ostale verne Uniji, uključujući i tri robovlasničke: Maryland, Delaware i Kentucky. Kentucky se proglasio neutralnim u sukobu, dok su u državama Maryland i Delaware postavljeni vojni odredi od Unije da ne dođe do pobune. U Missouriju je došlo do rascepa vlasti pa su postojale dve vlade, unionisti u glavnom gradu i konfederati u egzilu.
Od zapadnog dela države Virginija, koji je bio za Uniju, stvorena je Zapadna Virdžinija koja je 1863. priključena Uniji.

2.1 Privreda pre rata

Privreda pre građanskog rata se puno razlikovala između Juga i Severa. Jug nije imao velik broj stanovnika te je njegova klima bila povoljna za razvoj suptropskih biljaka te se zasnivala na robovskoj snazi koji su činili crnci dovezeni iz Afrike.Jug uopšte nije ima velik broj fabrika za koje ni nije bila velika potreba. Takođe oni su profitirali izvozom, posebno u zapadnoj Evropi (uglavnom pamuk).Jug nije imao nijednu fabriku streljiva.

Za razliku od Juga, Sever je imao veliki broj mašina kojima je bila potrebna industrijska snaga. Ona se sva sačinjavala od industrije, prvenstveno mašinske. Takođe, ljudska snaga je bila sva u Jugu te je ono kočilo razvoj mašinske industrije.Što se više mašinska industrija razvijala, ti su odnosi bilvali sve gori.Veoma je važno reći da su 35 godina od završetka rata, SAD su postale vodeća zemlja u svetu po proizvodnji uglja, gvožđa, čelika te i izradi mašina.

Jedna od fabrika oružja i municije u New Yorku

3. IZBIJANJE RATA

Dok je raspoloženje protiv ropstva na Severu postajalo sve snažnije, na Jugu su ga sve odlučnije branili. Ovu svoju odlučnost Južnjaci su ispoljili već 1845, kada su pokušali da do tada nenaseljavane Kanzas i Nebrasku, na Srednjem zapadu, silom uvedu u ropstvo.

Tada su u Kanzasu izbili krvavi obračuni između pristalica ropstva i njihovih protivnika. Odnosi između kapitalističkih-severnih i robovlasničkih-južnih država nastavili su da se pogoršavaju. U takvim prilikama je nad predsedničkim izborima 1860. pobedio Abraham Linkoln, predstavnik republikanske partije i odlučan protivnik ropstva, što južnjaci nisu hteli da prihvate. Zato je cepanje Unije postalo neizbežno. Izdvajanje iz SAD prva je proglasila Južna Karolina 20. decembra 1860. Tokom januara i februara 1861.godine na isti način je postupilo i još 10 južnih država. Otcepljene države obrazovale su Konfederaciju južnih američkih država. Sukob njenih trupa sa trupama vernih Uniji 12.aprila 1861. značio je početak građanskog rata.

3.1 Ropstvo

Mogla se uočiti jaka veza između jačine podrške otcepljenju i broja plantaža u određenoj oblasti. Najjužnije države, iste one koje su imale najveći broj plantaža, bile su prve koje su se otcepile od Unije. Države koje su ležale nešto severnije, poput Virginie, Severne Karoline, Arkanzasa i Tenesija, su imali manje plantaža i nisu proglašavale otcepljenje sve dok ih incident sa Fort Sumterom nije prisilio na to da izaberu stranu. Granične države su imale sasvim malo plantaža i one su ostale u Uniji. Procenat porodica na krajnjem Jugu koje su posedovale robove iznosio je 36,7%. Taj procenat se smanjivao na broj od 25,3% na srednjem Jugu, te na broj od 15,9% u graničnim južnim državama (istim onim koje su se borile za Uniju). Takođe 95% amerikanaca crne boje kože živelo je na Jugu, što je činilo gotovo jednu trećinu ukupnog broja stanovnika u tim oblastima. Na Severu je živelo samo 1% crnih amerikanaca. Uzimajući u obzir na ove okolnosti, strah od eventualne emancipacije bio je mnogo veći na Jugu nego na Severu.

Crnci na plantažama Pamuka u Georgiji

Odluka Vrhovnog suda iz 1857. godine u slučaju Dred Scott - Sandford izazvala je dosta kontroverzi po ovom pitanju. Sudija Roger B. Taney je u svojoj presudi naveo da "su crnci toliko inferiorni da nemaju prava koja bi beli čovek trebao poštovati" (u engleskom originalu: "so far inferior that they had no rights which the white man was bound to respect"), i da bi držanje robova trebalo biti omogućeno i u slobodnim državama. Predsednik Lincoln je upozorio da bi u slučaju izricanja još jedne ovakve presude, severne države bile suočene sa robovlasništvom. Abraham Lincoln je naveo i da je pitanje robovlasništva važnije u datom trenutku od bilo kog drugog nacionalnog pitanja.
U vreme dok se zaoštravala situaca u zemlji i dok je otcepljenje postajalo važna tema državni senator i plantažer iz Južne Karoline John Townsend je u svojim govorima navodeo: "naši neprijatelji preuzimaju vlast u Vladi, i imaju nameru da nas prisile da se složimo sa kapricima njihovih fanatičnih teorija, i da se složimo sa ukidanjem ropstva". Mišljenja slična ovom su bila izražavana u novinskim tekstovima, političkim govorima i deklaracama širom Juga potkrepljujući zahteve za otcepljenjem. Iako Linkoln nije imao planova da obezakoni ropstvo tamo gdje je ono već postojalo južnjaci širom Juga su bili zabrinuti za budućnost ovog poretka.
Južnjaci su bili zabrinuti ne samo za ekonomske gubitke, već i uplašeni eventualnim promenama vezanim uz rasnu emancipaciju. Teksaška deklaracija uzroka otcepljenja navodi da nerobovlasničke države "obavljuju doktrinu jednakosti za sve ljude, nezavisno od rase ili boje kože" i da je Afrička rasa "s pravom smatrana za inferiornu i nesamostalnu rasu". Zagovornik otcepljenja iz Alabame E. S. Dargan navodeo je da bi emancipacija naterala Južnjake da se osećaju "demoralizovani i degradirani".
Počevši od tridesetih godina devetnaestog veka Američka Pošta je odbijala da dozvoli da pisma sa propagandnim pamfletima protiv ropstva budu isporučivana na adrese na Jugu.
U slučaju bilo kakve sumnje u podršku abolicionizmu, učitelji sa Severa su bivali proterivani, a abolionistička literatura je zabranjivana. S druge strane severnjaci su ropstvo osećali kao pretnju, i kako je zaključio Eric Foner "severnjaci su ropstvo videli kao antitezu dobrog društva, i smatrali su ga za pretnju njihovom sistemu vrednosti i njihovim interesima.

3.2 Odcepljenje Južne Karoline

Južna Karolina je 24. decembra 1860. usvojila Deklaraciju kojom je opravdavala svoju odluku da se otcepi od Unije. U navedenoj Deklaraciji poziva se na pravo južnih država na robovlasništvo, ali takođe se i navodi da severne države krše prava južnih država i ne izvršavaju svoje ustavne obaveze, s obzirom na njihovo protivljenje ropstvu.
Najbitnije tačke Deklaracije su:
• Odbijanja severnih država da obezbede sprovođenje zakona i vrate odbegle robove, čime one krše pravo južnjaka na privatno vlasništvo;
• Sprovođenje propagande protiv ropstva, što krši pravo na privatno vlasništvo;
• Pomaganje hiljadama robova da "napuste svoje domove", različitim kanalima za beg;
• Izbor Lincolna za predsednika, s obzirom da je on isticao da "zemlja ne može biti napola robovlasnička, a napola slobodna", i da građani moraju ostati u ubeđenju da je ropstvo na putu konačnog istrebljenja;
• Protivljenje davanju građanskih prava "osobama koje su, po snazi zakona zemlje, nesposobne da budu građani". Mnogi severnjaci su bili protiv sudske odluke Dreda Scoota, mada je svega nekoliko severnih država dozvoljavalo pravo glasa crnim amerikancima.

3.3 Secesijska zima

Pre nego što je Lincoln stupio na predsedničku dužnost, sedam država je proglasilo otcepljenje od Unije. One su uspostavile Južnjačku vladu, Konfederativne Američke Države 9. februara 1861. godine. Preuzele su kontrolu nad federalnim utvrđenjima i drugim vlasništvom unutar svojih granica, gotovo bez otpora od strane predsednika Buchanana, čiji je mandat isticao 4. marta 1861. godine. Buchanan je navoeo da: "Jug nema pravo na otcepljenje, ali ja nemam moć da ga sprečim da to učini".
Kako su južnjaci napustili mesta u Senatu i Predstavničkom domu, secesija je posle pomogla Republikancima da usvoje neke zakone i donesu neke odluke koje su južnjaci konstantno blokirali (poput projekta transkontinentalne željeznice, Centralne banke, i drugih). Takođe je usvojen zakon o dodatnom porezu koji je služio za finansiranje dela ratnih troškova.

3.4 Konfederacija

Sedam najjužnijih država otcepile su se do februara 1861. godine, počevši sa Južnom Karolinom, Misisipijem, Floridom, Alabamom, Džordžijom, Luizijanom i Teksasom. Ovih sedam država su 4. februara 1861. godine formirale Konfederalne Američke Države, sa Jefferson Davisom kao predsednikom, i sistemom vlasti po uzoru na američki ustav.
U aprilu i maju 1861. godine, još četiri robovlasničke države su se otcepile i pridružile Konfederaciji: Arkanzas, Tenesi, Severna Karolina i Virdžinija. Virdžinija je podeljena na dva dela, sa istočnim delom koji se priključio Konfederacji i severozapadnim delom koji se priključio Uniji, i to kao nova država pod imenom Zapadna Virdžinija (20. juna 1863. godine).

3.5 Države Unije

Dvadeset tri države su proglasile svoju lojalnost Uniji: Kalifornija (California), Konetiket (Connecticut), Delver (Delaware), Ilinois (Illinois), Indiana, Ajova (Iowa), Kanzas (Kansas), Kentaki (Kentucky), Mejn (Maine), Merilend (Maryland), Masačusets (Massachusetts), Mičigen (Michigan), Minesota (Minnesota), Misuri (Missouri), Nju Hempšir (New Hampshire), Nju Džersi (New Jersey), Nju Jork (New York), Ohajo (Ohio), Oregon, Pensilvanija (Pennsylvania), Roud Ajland (Rhode Island), Vermont i Viskonsin (Wisconsin). Tokom rata Nevada i Zapadna Virdžinija (West Virginia) su se pridružile Uniji kao novoformirane države. Nad Tenesijem (Tennessee) i Luizijanom (Louisiana) je ubrzo po izbijanju rata uspostavljena vojna kontrola od strane Unije.
Teritorije Kolorada (Colorado), Dakote, Nebraske, Nevade, Novog Meksika (New Mexico), Jute (Utah) i Vašingtona (Washington) su učestvovale u ratu na strani Unije. Nekoliko plemena američkih domorodaca (koji su podržavali robovlasništvo) stalo je na stranu Konfederacije (na nekadašnjoj Indijanskoj teritoriji - sada Oklahomi).

3.6 Kako je došlo do rata?

Postojanje robovlasničkog Juga i antirobovlasnički nastrojenog Severa u jednoj državi učinilo je konflikt izvesnim. Dolazak Linkolna na mesto predsednika SAD kao prvog predsednika novoformirane republikanske stranke uzburkala je strasti na američkom Jugu.
Iako Lincoln nije izričito najavio ukidanje ropstva, u svom govoru iz 1858. rekao je da se nada da će prestati sa širenjem takve prakse, što bi na kraju dovelo i do nestanka ropstva i robovlasništva u SAD.
Uzroci rata su mnogobrojni i složeni, ali se uglavnom mogu svesti na ekonomske suprotnosti između severnih država, kojima je dominirala industrija, i južnih država, koje su bile orijentisane na poljoprivredu. U južnim državama glavnu reč vodili su veliki zemljoposednici s radnom snagom koju su sačinjavali crni robovi. Njima je glavni izvor prihoda bilo plasiranje pamuka i drugih poljoprivrednih proizvoda na strana tržišta, te su se zalagali za slobodnu trgovinu i niske carine. Na Severu su industrijalci uglavnom zadovoljavali domaću potražnju, pa im je u interesu bila protekcionistička ekonomska politika s velikim zaštitnim carinama.

Te suprotnosti su počele sve više da izlaze na videlo kada su se SAD proširile na zapad severnoameričkog kontinenta, odnosno s demografskim promenama zahvaljujući kojima je Sever stekao prednost u odnosu na Jug. Političari s Juga su nastojali da očuvaju svoj položaj insistiranjem da se na novim teritorijima uvede ropstvo, što je dovelo do reakcije u obliku abolicionističkog pokreta koji se zalagao za ukidanje ropstva na celoj teritoriji SAD. Iako je ispočetka većina severnjačkih političara abolicionizam smatrala šačicom ekstremista, postupno su počeli da koriste njegove argumente u raspravama o budućnosti SAD, što je mnoge političare na Jugu nateralo da počnu da koristite argumente ekstremista koji su zagovarali otcepljenje od SAD i stvaranje nove Konfederacije u kojoj će ropstvo biti očuvano.

Suprotnosti, kojima je bitan podsticaj dala pobeda SAD u američko-meksičkom ratu, su krajem 50-tih godina 19. veka eskalirale u oružane sukobe između abolicionista i pristalica ropstva na novim zapadnim teritorijima. Zbog toga je u SAD stvorena Republikanska stranka, koju su ispočetka sačinjavali ekstremni abolicionisti i levi radikali, da bi se oko nje postupno okupili svi severni političari nezadovoljni statusom kvo. Jedan od njih je bio i Abraham Linkoln, koji će godine 1860. kao njen kandidat biti izabran za predsednika SAD.

Veliki deo političkih bitaka tokom 1850-tih bio je usmeren na zaustavljanje širenja ropstva na novoformiranim teritorijama. Postojala je tendencija da sve novoformirane teritorije budu nerobovlasničke ("slobodne države"), što je povećavala južnjačke težnje za otcepljenjem. I na Severu i na Jugu su smatrali da će, u slučaju da se ropstvo ne bude moglo teritorijalno širiti, ono oslabiti i nestati.

Južnjaci su strahovali od gubitka uticaja u federalnoj vladi i jačanja antirobovlasničkih snaga, dok su severnjaci smatrali da je vlada već pod južnjačkom kontrolom. U takvom okruženju kasnih 1850tih kriza se sve više zaoštravala. Neslaganja oko pitanja moral držanja robova, obima demokratije i ekonomskog vrednovanja rada slobodnih radnika u odnosu na robovski rad na plantažama, dovela su do kolapsa Whig i "Know-Nothing" političkih stranaka, i do rasta novih (Free soil stranka 1848., Republikanska stranka 1854. i Ustavna Unija 1860. godine). U 1860. godini zadnja preostala stranka, Demokratska stranka, se razdvojila na dva dela.

I severnjaci i južnjaci su bili pod uticajem ideja Thomasa Jeffersona. Južnjaci u isticali prava država, ideje spomenute u Kentucky i Virdžinija Rezolucijama, kao i pravo na revoluciju navedeno u Deklaraciji o nezavisnosti. Severnjaci su sa druge strane (od abolicioniste William Lloyd Garrisona do lidera republikanske stranke Abrahama Linkolna) isticali Jeffersonovu ideju da su svi ljudi stvoreni ravnopravni.

Primer južnjačkih pokušaja da ideju otcepljenja prikažu kao pravednu borbu država na svoje pravo na opredjeljenje se može videti i kroz rad potpredsednika Konfederacije Aleksander Stephensa koga istoričar Kenneth M. Stampp navodi kao jednog od najgorljivih južnjaka koji su pokušavali da daju moralni alibi južnim državama u njihovoj borbi da očuvaju isti poredak u svojim državama.

Još neki od faktora koji su doprineli zaoštravanju krize uključivali su brzu industrijalizaciju Severa, razvoj secesionističkog pokreta (uzrokovan jačanjem ropstva na Jugu, dok je na Severu ono praktično bilo ukinuto), kao i ekonomskim razlikama između Severa i Juga, dok savremeni istoričari danas odbacuju ranije zastupljene ideje ekonomskog determinizma (istoričari Charles Bearda) kao uzroka sukoba. Činjenica je da se od osam imigranata u SAD njih sedam naseljavali na Severu, a tek jedan na Jugu (87,5% spram 12,5% u korist Severa), kao i da je veliki broj belaca napuštao Jug i odlazio na Sever, doprinela je Defanzivno-agresivnom političkom ponašanju južnjaka.

Slika 2. Pobeda Unije, nestanak Konfederacije, ukidanje ropstva

Javljala su se neslaganja i oko primanja države Missouri (ropstvo je u Missouri bilo dozvoljeno) u Uniju, što je dovelo do Missouri kompromisa iz 1820. godine, zatom kriza vezana za protekcionističku politiku i carine 1828. godine, potom Gag pravilo (eng. Gag rule) koje je zabranjivalo rasprave o ukidanju robovlasništva u Kongresu u periodu 1835.-1844., pripajanje Teksasa kao robovlasničke države u Uniju, širenje SAD na zapad Američkog kontinenta (koje je moglo da predstavlja ujedno i širenje robovlasništva) što je rezultiralo krizom koja je premoštena novim kompromisom iz 1850. godine., dok Wilmot Proviso zakon (neuspešni pokušaj severnjačkih političara da se zabrani ropstvo na novim teritorijama na zapadu) nije bio usvojen niti sproveden.

Nesuglasice vezane za pitanje robovlasništva dovele su do podela i u najvećim religijskim zajednicama (Metodistička, Baptistička i Prezbiterijanska crkva), naročito su vođene rasprave u vezi okrutnosti nad robovima (sakaćenje, bičevanja i razdvajanja porodica). U Kongresu se dešavalo da rasprave postanu toliko oštre da je dolazilo i do fizičkih obračuna. Na kraju je sam izbor Linkolna za predsednika poslužio kao povod za otcepljenje.

Otcepljenje je počelo sa Linkolnovim izborom, jer su regionalne vođe bile u strahu da će on zaustaviti širenje ropstva a potom ga postepeno iskoreniti. Mnogi južnjaci su smatrali da je došlo vreme za otcepljenje s obzirom da će Linkoln, ili neki drugi vođa sa Severa, zabraniti ropstvo. Robovlasničke države, koje su već bile u manjini u Predstavničkom domu, suočavali su se sa tim da će postati manjina i u Senatu. Najjužnije države su se prve otcepile, a usledilo je otcepljenje još četiri države posle Linkolnovog poziva da svaka od njih obezbedi dovoljan broj vojnih trupa za održavanje reda i gušenje pobune. Južne države koje su se graničile sa severom odbile su zahteve za slanje trupa na njihove komšije jer su to smatrale invazijom.

3.7 Fort Sumter 1861.

Fort Sumter je dominirao nad ulazom u Charleston Luku i smatran je za najjaču tvrđavu na svetu kad je njena konstrukcija završena. Bila je mnogo jača od Fort Moultrie, i njena lokacija na sprudu sprečavala je da bude laka meta kopnenih kojima je Fort Moultrie bila podložna.

Fort Sumter

Fort Moultrie

Jefferson Davis je želeo da njegova strana ne bude predstavljena kao agresor. Obe strane su verovale da prva strana koja upotrebi silu da će izgubiti politički uticaj u graničnim državama. Marta, Gen. P.G.T. Beauregard je preuzeo komandu nad snagama J. Karoline u Charlestonu; 1. Marta, Davis ga je postavio za prvokomandujućeg u vosci Konfederacije kako bi preuzeo opsadu tvrđave. Beauregard je zahtevao od Unije da ili preda tvrđavu, ili se povuče i postarao se da oni ne dobiju nikakve zalihe iz grada, jer su im iste ponestajale. Takođe je povećao vežbe među pripadnicima milicije J. Karoline, uvežbavajući ih za razna oružja. Obe strane su provele Mart u vežbanju i ubapređenju zarad boljih sposobnosti.
4. Aprila, predsednik Lincoln, otkrivši da su zalihe u tvrđavi manje nego ranije, naručuje trgovačke brodove praćene Mornaricom Sjedinjenih Država do Charlestona. 6. Aprila, 1861, Lincoln obaveštava guvernera J. Karoline Francis W. Pickensa da će sprovesti pokušaj da snabde Fort Sumter, i ako takav pokušaj ne bude onemogućen, neće biti potrebno slati ljude, vojsku, ili municiju, osim u slučaju napada na tvrđavu.
Kabinet Konfederacije, u Montgomeryu, 9. Aprila odlučuje da otvori vatru na Fort Sumter u pokušaju da ga prisili na predaju pre nego što obećana flota dostigne destinaciju. Samo se državni sekretar Robert Toombs protivio ovoj odluci: on je rekao Jeffersonu da će zbog napada izgubiti sve prijatelje na Severu.
-"Pogodićeš u stršljenovo gnezdo. ... Legije koje sada miruju će iskočiti i pobiti nas sve. To je nepotrebno i fatalno. "

Robert Toombs

Konfederacijski sekretar za rat je telegrafom kontaktirao Beauregarda da ako je on siguran da će tvrđava biti snabdevena, "Moraš zahtevati njenu evakuaciju, a ako je odbiju, ti odluči da im suzbiješ odluku." Beauregard šalje jedinice na Fort Sumter 11. Aprila i postavlja ultimatum. Anderson ga odbija.

Gen. P.G.T. Beauregard                   Gen. Robert Anderson

Bombardovanje

Kasnije rasprave posle ponoći su bile beskorisne. U 3:20, 12. Aprila, 1861, konfederacija obaveštava Andersona da će otvoriti vatru za jedan sat. U 4:30, minobacač ispaljen sa Fort Johnsona eksplodira u Fort Sumteru. Edmund Ruffin, značajni secesionista, je doputovao u Charleston kako bi prisustvovao početku rata. Anderson je odbijao da uzvrati sve do 7:00 kada je kap. Abner Doubleday zapucao na Ironclad Battery na Cummings Pointu.
Ali Anderson nije mogao mnogo da uradi sa 60 topova. Najbolji topovi tvrđave su bili montirani na najvišim vezačima gde bi njegove trupe bile najizloženije vatri. Tvrđava je sagrađena i dizajnirana da izdrži pomorski napad, a zemni topovi milicije J. Karoline su bili u stanju da zadaju direktan udarac na Fort Sumter. Iako je Federacija dopremila što je moguće više zaliha do Fort Sumtera, tvrđavi je ponestajalo municije, i bila je na ivici nestanka iste nakon 34-časovnog bombardovanja. Bombardovanje je trajalo kroz noć sve do sledećeg jutra, kada je granata pogodila oficirsku prostoriju, izazivajući ogroman požar koji je zapretio glavnom magacinu.

Bombardovanje Fort Sumter-a, 12. i 13. april 1861.

Predaja

Zastava na tvrđavi je pala. Anderson pristaje na primirje u 14:00, 13. Aprila 1861. Uslovi povlačenja garnizona su odlučeni te večeri i Unijin garnizon je predao tvrđavu Konfederaciji u 14:30, 14. Aprila. Niko ni sa jedne strane nije ubijen za vreme bombardovanja, sa samo 5 ranjenih vojnika Unije i 4 ranjnih Konfederacije. Trupe Unije su prebačene na parnjak Konfederacije gde su proveli noć i odakle su transortovani na parnjak Unije Baltic. Vojnici zajedno sa ženama i decom su bezbedno trasnportovani na teritorije Unije, tj. Sjedinjenih Država. Anderson je nosio Fort Sumterovu zastavu sa sobom na Sever, gde je ona postala simbol borbe.

3.8 Tok rata

Ispočetka su obe strane, pogotovo Jug, verovale da će se rat završiti brzo, nakon jedne odlučne bitke. No, ubrzo se ispostavilo da sukobljene strane to jednostavno nisu bile u stanju. SAD je pre rata imala malobrojnu profesionalnu vojsku, čiji je veći deo ostao veran Uniji, dok je manji deo - pogotovo najbolji i najsposobniji oficiri - prešao Jugu. Te snage su vrlo brzo utopljene u neiskusnim dobrovoljačkim milicijama kojima su, pogotovo na Severu, komandovali oficiri imenovani iz političkih razloga umesto stručnih. Isto tako, čak su i profesionalni oficiri koristili taktiku naučenu iz Žominijevog udžbenika napoleonske ere, ne uzimajući u obzir nagli razvoj vatrenog oružja, odnosno povećanu brzinu, domet i preciznost koja je bitke učinila daleko krvavijima u odnosu na prethodne sukobe.

Vojnici Severa (Unije)                                Vojnici Juga (Konfederacije)

Sve to je izašlo na videlo već u prvoj velikoj bici kod Bul Rana, koja je završila pobedom Juga, ali nakon koje pobednička vojska nije mogla marširati na Vašington i naterati Sever na predaju. U međuvremenu je Sever započeo pomorsku blokadu i kampanju zauzimanja južnjačkih luka koja će s vremenom dovesti do ekonomskog iscrpljivanja Konfederacije. Na zapadnim bojištima su severnjaci imali više uspeha, pogotovo kada je general Grant započeo postupno zaposedanje strateški ključne doline Misisipija, odnosno Jugu naneo prvi značajniji poraz u krvavoj bici kod Šajloa u proleće 1862. godine.

Bitka kod Antitema

Na istočnom bojištu je komandu nad snagama Unije preuzeo general Džordž Maklelan, vrlo efikasan administrator i popularan među svojim vojnicima, ali potpuno nesposoban na bojnom polju. To se pokazalo za vreme pohoda na Ričmond u proleće 1862.godine kada je naredio povlačenje sa samih prilaza južnjačkog glavnog grada. General Li, koji je u to doba postao komandant snaga Juga, smatrao je da Jug ne može pobediti u ratu koji se vodio na njegovoj teritoriji, te da je nužno izvršiti ofanzivu na Sever i tako Uniju prisiliti na mir. Prvi takav pokušaj je u septembru 1862. godine doveo do krvave bitke kod Antitama. Iako je njen rezultat bio taktički neodlučen, Linkoln ju je proglasio pobedom i iskoristio kao priliku da donese Proklamaciju o emancipaciji, kojem je de fakto ukinuto ropstvo nad svim južnjačkim teritorijama pod severnjačkom okupacijom.

Taj proglas je iz temelja promenio viđenje rata u svetskoj javnosti. Ispočetka se na njega gledalo kao na čisto ustavni spor, u kojem su mnogi simpatizirali slabiji Jug i priznavali mu pravo na nezavisnost. No, kada je ukidanje ropstva navedeno kao jedan od severnjačkih ratnih ciljeva, podrška za Jug je naglo splasnula, pogotovo u Velikoj Britaniji i Francuskoj, čije su vlade dotada razmišljale o posredovanju, pa čak i vojnoj intervenci u korist Juga.

3.9 Bitka kod Antitema 1862.

Bitka na Antietamu (znana i kao bitka kod Sharpsburga), je vođena 17. Septembra 1862, blizu Sharpsburga, Maryland, rukavca Antietam. Kao deo Maryland kampanje, bila je prva veća bitka Američkog građanskog. To je bila najkrvavija jednodnevna borba u Američkoj istoriji, sa oko 23,000 žrtava.

Major gen. vojske Unije, George B. McClellan lansirao je napade na Leeovu vojsku. U zoru 17. Septembra maj. gen. Joseph Hookerove jedinice su zadale jak udarac Leeovom levom krilu. Napadi Unije na Sunken Road eventualno su „izbušili“ centar Konfederacijskih trupa. U popodnevnim satima, maj. gen. Unije Ambrose Burnsideove i jedinice ulaze u akciju, i zauzimaju kameni most preko Antietam rukavca i napreduju ka desno prema Konfederaciji. U krucijalnom trenutku, Konfederacijski maj. gen. A.P. Hill i njegova divizija stizu sa Harpers Ferry i lansiraju iznenađujući protivnapad, terajući Burnsidea na povlačenje i završavajući bitku. Tokom noći, obe amije su zgusnule svoje linije. Uprkos teško povređenim vojnicima, Lee nastavlja borbu sa McClellanom do 18. Septembra, dok istovremeno pomera svoju iscrpljenu vojsku južno niz reku.
Iako je imao prednost u brojnosti, McClellanovi napadi su propali, dozvoljavajući Leeu da uzvrati prebacivajući jedinice unutar središnjih linija. Leeova invazija na Maryland je bila gotova, i bio je spreman da povuče armiju nazad u Virginiu bez straha od napada McClellana.

3.10 Bitka kod Getisburga 1863.

24. Juna, 1863, General Robert E. Lee je vodio svoju armiju Konfederacije preko reke Potomac i krenuo ka Pennsylvaniji. Kao odgovor na ovu pretnju, predsednik Lincoln vrši zamenu svog komandira, General Joseph Hookera, sa General George Meadom. Kako su Leeove trupe zašle u Pennsylvaniju, Mead je poveo vojsku Unije severno od Washingtona. Meadeov napor je nehotice potpomognut od strane Leeovog komandira konjice, Jeb Stuarta, koji je, umesto da informiše Leea o kretanju Unije, odlazi na prepad duboko u teritoriju Unije. Ova akcija ostavila je Leea „slepog“ za pozicije Unije. Kada je izviđač obavestio da se trupe Unije približavaju, Lee obaveštava svoje jedinice da se sastanu zapadno od malog sela Gettysburg, Pennsylvanija.
1-og Jula, jedan deo Konfederacijske pešadije se uputio ka Gettysburgu da se domognu zapadnog dela grada, gde se zadesila borba sa konjicom Unije. Komandir Unije, je uvideo značajnost držanja Gettysburga. Tokom teške borbe, Konfederacijska vojska je proterala trupe Unije kroz ulice Gettysburga do Cemetery Hilla south, južno od grada. Lee je naredio generalu Richard Ewellu, da napadne tu poziciju "ako je izvodivo", akcija koju je Jackson izvodio i koja je značila lansiranja punog napada. Ali Ewell nije Jackson. On je odlučio da ne napada kad je ugledao artiljeriju Unije na vrhu brda. Da je tada napao, to bi možda promenilo kurs rata.
Ostatak armija je stigao u noć. Lee odlučuje da napadne oba krila Unije. Na njegovom desnom krilu, trupe Unije su greškom izmenili formaciju, ostavljajući Little Round Top nebranjen. U posledjnem trenutku, general Unije šalje prodor svojih trupa na Konfederativce. Nakon dugog dana borbi, jedva su uspevali da drže svoj položaj. Formacijski razbijeni Severnjaci su odgurnuti do Peach Orcharda, do Žitnog Polja (Wheat Field), i do Đavolje Jame (Devil's Den). Levo, Ewellov napad je propao uglavnom zbog njegovog lošeg rukovođenja.

gen. Richard Ewell                      gen. George Mead

Misleći da je centar Unije oslabio njegovim napadima, Lee odlučuje da ih sutra napadne artiljerijom, a zatim i divizijom vođenom George Pickettom. Stuartova zakasnela konjica je trebala da dođe iza centra Unije za to vreme, ali oni su bili zadržani konjicom Unije vođenom mladim generalom George Custerom. Nakon sata borbe, Unijska artiljerija je „navukla“ Konfederaciju da pomisle da su im se topovi pokvarili. Tada 13,000 vojnika maršira preko polja ispred Cemetery Hilla, ali su dočekani artiljerijom Unije, praćenu smrtonosnom Federalnom pešadijskom vatrom. Jedva se njih pola vratilo na početne linije. S krajnjem, Lee je izgubio više od trećine svojih ljudi pre povlačenja nazad u Virginiju. Meade, odlučuje da je gubitak ljudstva od 25% veliki, i samo polako pokušava da izgoni Leea, propuštajući priliku da ga potpuno uništi.

Bojno polje Gettysburga

Odlučujući udarci Unije i bliženje pobedi

3.11 Konačni ishod

Nakon toga je svima bilo jasno da se, objektivno gledano, rat ne može završiti drukčije nego južnjačkim porazom, ali je vlada u Ričmondu nastavila borbu, smatrajući kako će nezamislivo veliki gubici u ljudstvu rat učiniti nepopularnim među glasačima u severnim državama te ih naterati da na predsedničkim izborima godine 1864. okrenu leđa Linkolnu i podrže demokrate, čiji je kandidat Maklelan bio zagovornik mirovnih pregovora, uključujući opciju da Jug sporazumno napusti Uniju.

Te su nade kratko vreme bile osnovane, nakon što je Grantova spektakularna ofanziva u Virdžiniji u proleće 1864. godine dovela do teških gubitaka u severnjačkim redovima i degenerisala u pozicioni rat pred vratima Ričmonda. Ali na zapadnom bojištu je u to vreme severnjački general Šerman uspešno probio južnjačke linije, prodro u Džordžiju, osvojio Atlantu i započeo zloglasni Šermanov marš prilikom koga su opustošene države Džordžija i Južna Karolina, a Konfederacija lišena svojih ključnih poljoprivrednih i drugih resursa.

Razrušen i poražen Ričmond, 1865.

Nakon što je Linkoln ponovo izabran za predsednika, a južnjačke redove počela da muči glad i nestašica svih mogućih namirnica, kraj rata je bio samo pitanje vremena. U proleće 1865. probijene su južnjačke linije pred Ričmondom, koji je ubrzo pao u severnjačke ruke, čime je vlada Konfederacije de fakto prestala postojati. Glavnina južnjačkih snaga se ubrzo nakon toga predala generalu Grantu kod Apomatoksa, što se uzima kao formalni završetak građanskog rata.

3.12 Oružja i tehnike u ratu

Naime da se ovaj rat zavrsio nereseno i da je jug uspeo da se odrzi mapa Amerike, savremenog sveta i nase zemlje bi verovatno izgledala potpuno drugacije. Ovaj rat je znacajan za razvoj vojne tehnike jer su u njemu prvi put uspesno koriscena tada nova revolucionarna oruzja kao sto su mitraljezi, podmornice oklopni brodovi i vozovi. (Podmornica je za napad na brodove neuspesno koriscena i ranije ali je prvi uspesan napad podmornice na povrsinski brod izveden upravo u ovom ratu).

Jedno od revolucionarnih oružja koje je korišćeno prvi put u tom ratu bio je višecevni gatling mitraljez. Za razliku od maksimovog mitraljeza, gatling je imao ručni pogon i mogao je da ispali 300 metaka u minuti. Mane gatlinga bile su njegova velika masa i dimenzije koje su bile slične artiljeriskim oružjima. Postojanje više cevi omogućavalo je gatlingu da smanji problem pregrevanja cevi koji se javljao pri velikoj brzini paljbe.

Gatling mitraljez

U ovom ratu su koriscene pretece modernih oklopnih i
samohodnih artiljeriskih vozila

Tokom rata zeleznicke pruge su imale glavnu ulogu u snabdevanju vojski zbog cega su bile cesto na meti napada protivnicke vojske. Da bi se ovi napadi mogli eliminisati bilo je potrebno pored pruge imati snage slicne velicine protivnickim snagama. Da bi se smanjila potreba za ovim snagama resenje je nadjeno u uvodjeno naoruznih vozova u upotrebi koji su mogli sami da se brane. Pojedinacne lokomotive su koriscene za izvidjanje jer su zahvaljujuci svojoj velikoj brzini od oko 100 km/h bile sposobne da pobegnu neprijateljskoj konjici. Takodje su vozovi korisceni za kurirske zadatke sto je bilo veoma vazno u ratu u kome je neprijatelj cesto unistavao

Prenos artiljerije preko železnice

Iako su bile korisne za takticke i logisticke zadatke, lokomotive su bile ranjive na protivnikovu paljbu koja je mogla probusiti kotao sa parom. Da bi se ovaj problem resio poceo se na vozove dodavati oklop. U nekim situacijama su lokomotive koriscene kao ovnovi za napad na neprijateljske vozove, zeleznicke objekte ili trupe. Ponekad su korisceni pojedinacni vagoni punjeni eksplozivom za napad na mostove. Da bi se ovi napadi izbegli vojnici su zahtevali uvodjenje skretnice za kontrolu koloseka. Vozovi su korisceni i kao mamac za neprijateljsku artiljeriju koja je otvaranjem vatre na njih otkrivala svoj polozaj. Sledeci korak je bila montaza teskih topova na vozove koji su bili mnogo teski za manevrisanje u poljskim uslovima. Naime brzina kretanja ovih samohodnih topova je bila znatno veca od topova sa konjskom vucom, a takodje su imali prednost jer su za razliku od nijh mogli da otvaraju vatru u pokretu. Da bi se zastila zeleznicka baterija protiv neprijateljske vatre, na vagone su montirani drveni i celicni oklop. Artiljerijski vagoni su imali otvor sa strane koji im je omogucavao laku popunu zaliha municije. Nisu se sve zeleznicke baterije oslanjale na oklop vec su se pojedine oslanjale na mobilnost i prikriveno dejstvo tokom perioda lose vidljivosti. Kako je neprijatelj prilikom povlacenja cesto unistavao zeleznicnicke pruge, bilo je potrebno brzo izgraditi nove, a oklopni vozovi su pruzali zastitu radnicima tokom gradnje. Sem topova vozovi su nosili vrlo cesto i pesadiju. Lokomotiva se obicno smestala u centar, na krajevima su bili naoruzani vagoni, a vagoni za prevoz putnika i tereta izmedju naoruzanih vagona i lokomotive. Takodje cesta je bila kombinacija da lokomotiva sa jednim naoruzanim vagonom prati i stiti voz za snabdevanje. Cesto je kod ranih zeleznickih oruzja pesadija dejstvovala iz otvora koji su se nalazili blizu artiljeriske municije sto je moglo da bude opasno. Kasnije je doslo do odvajanja pesadisjkih od artiljerijskih vagona sto je resilo ovaj problem. Kod pesadijskih vagona postojali su mali otvori sa obe strane vagona koji su omogucavali pesadiji da kroz njih dejstvuje.

Slicno artiljeriskim, i pesadijski vagoni su mogli dejstvovati po protivniku koji se kretao pored pruge. Kao sto su zeleznicki monitori sa svojim debelim oklopom i topom bili preci danasnih tenkova tako su i pesadijski vagoni bili preci danasnih borbenih vozila pesadije. Najednostavniji oklopni voz se sastojao od jedne lokomotive i jednog monitora. A najcesce su imali po jedan monitor na krajevima, lokomotivu u sredini i pesadijske vagone izmedju lokomotive i monitora. Ideja je bila da se kombinuje mogucnost artiljeriske vatre monitora sa malokalibarskom vatrom. Danasnje moderne oklopone snage koriste slicnu taktiku kombinovanja vatrene moci topova velikog kalibra i oruzja malog kalibra. Najveca opasnost za oklopne vozove su predstavljale mine koje su bile opremljene sa upaljacima koji su se aktivirali na udar. Da bi smanjila opasnost od korisceni su prazni vagoni koji su se nalazili na pocetku kompozicije ovaj vagon se zvao kontrolni vagon. Druga taktika koju je koristila unija je bila da se u prvi vagon smeste taoci to jest simpatizere konfederacije. Pored vozova cest su koriscene za evakuaciju ranjenika i izvidjanje dresine koje su imale jednu prednost a to je da su bile tise od vozova. Mana dresina jeste bila mala brzina i nedostatak oklopne zastite. Sem oklopnih vozova i dresina u u toku rata su projektovana i samohodna oklopna vozila. Ova oklopna vozila su imala prednost nad klasicnim oklopnim vagonima jer nisu zavisili od lokomotive za svoje kretanje.

The Ketchum bomba je bila rucna bomba koja se koristila u americkom gradjanskom ratu. Bombu je patentirao F. Ketchum 20 avgusta 1861. Tezina ove bombe je oko 5 funti. Korisila ju je armija Unije u bitkama kod Vicksburga i Petersburga. Bomba se sastojala od, metalnog tela, eksplozivnog punjenja od crnog baruta, udarnog upaljaca i drvene drske sa stabilizatorima koji su osiguravali da bomba padne sa upaljacem okrenutim nadole. Iako su vojnici Unije bili impresionirani njenom snagom nisu bili zadovolni njenom pouzdanoscu. Problem kod ove bombe je bio taj sto se ponekad desavalo da prilikom njene upotrebe ne dodje do aktiviranja upaljaca sto su koristili vojnici Konfederacije da je bace nazad na napadaca.
Trupe Konfederacija su koristile male sfericne granate (na slici pored). Trupe Konfederacije su koristile pored ove bombe i Rains i Adams bombe koje su po nacinu delovanja bile slicne Ketchum bombi.
Gradjanski rat je bio prvi rat u kome su koriscena torpeda. Tada se pod tim nazivom nisu podrazumevala torpeda sa pogonom koje ispaljuju podmornice vec mine. Naime sidrene mine su koriscene za odbranu luka i kanala. Telo ovih mina je obicno bilo izradjeno od drveta tako da su plutale na vodi a bile su povezane sa sidrima koja su osiguravala da ove mine ostanu usidrene na istom polozaju.
Suprotno verovanju da je samo jug u sastavu svojih pomorskih snaga imao podmornice to nije bilo tacno jer je i sever imao u sastavu svoje mornarce podmornice klase Aligator. Prvi uspesan podmornicki napad na ratni brod izvela je juznjacka podmornica Hunley. Jedino naoruzanje ove 7.5 tona teske podmornice na ljudski pogon bila je 40 kg mina koja je bila pricvrscena za koplje na pramcu podmornice. Taktika napada se sastojala u pricvrscivanju mine pomocu koplja za drveni trup broda i njenog aktiviranja pomocu zice koja se obmotavala iz trupa podmornice i koja je spajana na izvor elektricne energije kada bi se pomornica udaljila na bezbednoj daljina od neprijateljskog broda. Prvi brod potopljen ovom podmornicom bio je USS Housatonic deplasmana 1240 tona naoruzana sa baterijom od 12 topova. Prilikom ove misije stradala je i podmornica Hunley.

Podmornica Hunley u podvodnoj voznji
(Na pramcu se vidi koplje za koga je pricvrscena mina)

4. ZNAČAJ RATA I POSLEDICE RATA

4.1 Značaj rata

Građanski rat 1861-1865. imao je velike posledice na dalji razvoj SAD. Ogromna prostranstva od Atlantika do Pacifika i od Meksičkog zaliva do Kanade postala su potpuno slobodna za naseljavanje i eksploataciju. Razvitak kapitalističke privrede na celoj teritoriji SAD pobedom Severa dobio je veliki zamah, koji će se postepeno širiti i na poražene juđžne države. Crnci će iako pravno slobodni, još dugo imati podređenu ulogu u društvenom i privrednom životu SAD.

Najznačajniji rezultati:

a) Ukinuto ropstvo na Jugu

b) Osujećena secesija, očuvano jedinstvo države

c) Zavedena vojna diktatura na Jugu zbog toga što je koristeći federativno uređenje Jug donosio zakone po kojima su osporavana prava crnačkom stanovništvu (1867-1876)

4.2 Posledice rata

Kraj rata nije sam po sebi značio kraj političke nestabilnosti u SAD. Nedugo nakon proglašenja pobede Linkoln je pao kao žrtva atentata, a nasledio ga je potpredsednik Endru Džonson, južnjački demokrata veran Uniji, čija je pomirljiva politika prema okupiranim južnim državama bila trn u oku radikalnim republikancima koji su dominirali Kongresom. Južne države su postepeno vratile punopravno članstvo u Uniji u procesu Rekonstrukcije, završenim sporazumom severnih i južnih političara na račun oslobođenih crnih robova koji su potpali pod sistem rasne segregace.
Rat je takođe poslužio i za ustanovljavanje celog niza reformi uprave i jačanje uloge federalne države u svakodnevnom životu, čime su SAD došle na isti nivo, odnosno premašile druge moderne države u tadašnjem svetu. Zbog toga se američki građanski rat često naziva Drugom američkom revolucijom.

ZAKLJUČAK

Američki građanski rat predstavlja najkrvavi rat u američkoj istoriji, ako se u obzir uzme isključivo broj američkih žrtava. Iza sebe je ostavio dugotrajne ekonomske i demografske posledice, pogotovo na opustošenom Jugu koji se nije oporavio sve do poslednje četvrtine 20. veka
S druge strane, rat je konačno ustanovio SAD kao pravu nacionalnu državu - ne samo što je jednom zauvek ustanovljen ustavni primat federalne nad državnim vlastima, nego su i u kulturnom smislu SAD postale jedinstveni prostor čiji su se stanovnici smatrali građanima vlastite nacionalne države.

LITERATURA

• Vojni leksikon, Vojno-izdavački Zavod Beograd, 1981
• David Potter, The Impending Crisis, 2001
• Bruce Catton „The Civil War (American Heritage Books)“, 2004.
• McPherson, Battle Cry, 1999
• David Potter, The Impending Crisis
• William C. Davis, Look Away, 2003
• William W. Freehling, The Road to Disunion, 2002
   INTERNET:
• http://www.americancivilwar.com
• http://www.sunsite.utk.edu/civil-war/warweb.html
• http://www.wikipedia.org

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | HEMIJA I INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi