Avari u jugoistočnoj Evropi i Panoniji

Arheološka istraživanja su dokazala prisustvo brojnih varvarskih plemena na tlu istočne, srednje i jugoistočne Evrope u periodu od 4. do 8. veka, pa i nešto kasnije, čiji koreni su iz Azije. Ta plemena su živela usitnjena i raštrkana na prostoru nepreglednih stepa centralne Azije vekovima pre prvog prodora Huna u istočnu Evropu. Najezda Huna je uticala na prve migracije stepskih naroda Azije da masovno krenu ka Evropi i promene tok istorije. "Vrata naroda", relativno uzan kopneni prolaz između planine Ural i Kavkaskog jezera, bilo je prirodan put za prodor Huna, a zatim i ostalih plemena u Evropu. 375. godina se uzima za prolazak Huna i upravo je ta godina, ili pravilnije ta decenija, nagovestila početak umiranja najnaprednije civilizacije starog sveta.
Varvarska plemena, kako su stizala na granice Rima, ostajala su zapanjena građevinama, putevima i bogatim gradovima sa raskošnim palatama u kojima su Rimljani uživali vekovima. Nomadski način života će vremenom menjati za trajni boravak u plodnim ravnicama rimskih provincija. Vremenom ih ni to neće zadovoljiti, pa će krenuti ka prestonicama podeljenog carstva, Rimu i Konstantinopolju. Zanimljivo je to da se istočna rimska prestonica održala čitav milenijum posle propasti zapadne. Treba da zahvali za svoj opstanak prirodnom položaju i udaljenošću od glavnog pravca varvarskog nadiranja. Nekako su je najmasovnije migracije varvarskih plemena zaobišle i ustremile se ka zapadu, na Rim.
Geografsko - strateški položaj Konstantinopolja, sposobnost careva, bogatstvo provincija, jedinstvo nacije koja je sebe nazivalo Romejima, sve je to uticalo da se ova imperija održi deset vekova posle propasti sestre na zapadu, i odoleva sve do dolaska Turaka. Zahvalnost za svoju propast treba da preda unutrašnjem državnom i društvenom uređenju, koje nije moglo da odgovori na promene privređivanja i skupih i mnogobrojnih ratova za očuvanje granica pred naletom varvara.
Avari su doneli novi talas nevolja Vizantiji dva veka posle Huna i uzdrmali samu prestonicu. Prvo kao njeni saveznici su ratovali sa plemenima sa zapada i Slovenima koji su stremili ka Balkanu u zauzimanje provincija južno od Save i Dunava. Za svoje usluge su dobijali teritorije u Panoniji za naseljavanje, kao i ogromne sume u zlatu i drugim dragocenostima. Avari su to iskoristili za opremanje sopstvene vojske, zatim savez sa Slovenima, da napadnu zajedno granice imperije i dodju pod zidine Konstantinopolja. Ovaj pokušaj zauzimanja najbogatijeg i najvećeg grada poznatog sveta, posle svoje propasti, nagovestio je kraj jednog perioda koji su Avari obeležili. Ubrzo zatim se gubi identitet avarskog naroda i fizičko prelivanje u druge narode istočne Evrope.

2. TERITORIJE IZVAN RIMSKOG CARSTVA U CENTRALNOJ EVROPI

Rimsko carstvo je doživelo najveće teritorijalno proširenje u prvim vekovima nove ere. Tada su bile savladane Galija, Britanija i Germanija na zapadu, Egipat na jugu i Persija na istoku. Rimsko carstvo je postalo najveća i najmnogoljudnija država koju je svet ikada video. Sposobnost njenih careva, disciplinovana vojska, strateška okupacija novih zemalja, agresivna politika, itd. usloviće nastanak najveće i civilizacijski najnaprednije države do tada. Veliko Aleksandrovo carstvo nije moglo da se meri ni u kom pogledu sa njim, jer je Rima samo u sklopu svojih istočnih provincija obuhvatio Makedonsko carstvo. Objedinjući prostor na sva tri kontinenta starog sveta, pod vlašću Rima našlo se na stotine pa i hiljade plemena i različitih naroda. Ovako velika šarolikost nosila je sa sobom i nepremostive probleme. Nejedinstvo je snažilo sa opadanjem kontrole okupatora, preokupiranim stalnim spoljnopolitičkim problemima.
Rimsko carstvo krajem 4. veka nove ere susreće se sa najvećim izazovom u svojoj istoriji. Naime, najezda najmoćnijeg varvarskog plemena iz centralne Azije uzdrmaće granice Rima u Evropi. Ali, to nije bio jedini problem, jer se imperija odbranila od Huna, istina sa mnogo teškoća. Daleko veća pretnja, po suzbijanju hunskih hordi, jesu migracije brojnih varvarskih plemena iz istočne i centralne Evrope, koje su Huni prouzrokovali. To pomeranje stanovništva evropskih stepa ka zapadu prouzrokovaće početak kraja jednog milenijumskog carstva, tako da kažemo. Bitno je napomenuti da nisu samo evropski varvari, odnosno plemena koja su živela izvan granica carstva, jer su ih Rimljani nazivali kolektivno tim imenom, predstavljali opasnost za Rim. Dolazak mnogih nomadskih naroda iz Azije zapravo će prouzrokovati njegovu propast, jer iscrpljena imperija više nije imala kapaciteta sa svoju odbranu.

2.1 Vladavina stepskih carstava u ranoj srednjovekovnoj Evropi

Većina kraljevina sa jakom konstituciju i potporom u formiranim rimskim provincijama, gradile su državno uređenje po rimskom modelu, ali sa jasnom razlikom šta je rimsko, a šta varvarsko u tome; još fundamentalnije: da li je socijalna, društvena i kulturna razlika Rimljana i varvara (Gemanina) pravi put da se opiše razlika među ovim državnim uređenjima? Posmatrajući vremensku komponentu, dolazi do specifične adaptacije i stapanja u poznom rimskom periodu.
U svakom dokumentovanom zapisu stoji, da bi varvarske kraljevine opstale na mapi Evrope, primile su Hrišćanstvo i činilo se da su se integrisale, stopile se sa Rimljanima u poznom periodu, koristile rimske puteve, infreastrukturu i tekovine njihove vekovne vladavine. Time su ostvarile komunikaciju sa drugim, udaljenim delovima imperije. Kontakt sa Alamanima i Tervingima u četvrtom veku, sa sitnim kraljevinama na Britanskim ostrvima u petom i šestom veku, sa Slovenima u šestom, sedmom i osmom veku ili sa kontinentalnim Saksoncima u osmom. Koristeći neke rimske sekularne ustupke, izgradile su samo teritorijalne instrumente vlasti u svoma kraljevstvu.
Bez pomoći tada već snažnih skandinavskih država u poznom rimskom periodu, koje su učestvovale u organizovanju vlasti u ovim relativno mladim državama, kontinentalna kraljevstva zasnovana na paganstvu i varvarstvu, verovatno ne bi opstala. Ovo su važni koraci u njihovom konstituisanju uprave, formiranju zakona i institucija. Ovi narodi su došli preko Karpata iz Azijskih stepa i trebala im je reorganizacija državnog i društvenog uređenja radi opstanka na tlu Evrope.
Evropa se prvo srela sa Hunima u prvoj polovini četvrtog veka, potom je usledio Avarski kaganat i konačno dolazak Ugara (Mađara) u desetom veku. Njihova uprava u većini slučajeva pokazala je drugačiji tip državne organizacije koje potiču iz evroazijskih stepa od vremena Skita u prvom milenijumu pre nove ere, sve do poznosrednjovekovnih Mongola. Ovi narodi se često klasifikuju kao nomadi po svom načinu života, koji se čini da je jednostvan zbog njihovog stalnog seljenja. Jedna takva populacija su i pozni Avari, koji su formirali evropsko stepsko carstvo, kada napuštaju nomadski način života, nastanjuju prostor srednje Evrope i osnivaju stalna naselja. Srž njihove vojne nadmoći nad neprijateljem su stepski ratnici na konjima. Svojim osvajanjima su bili sposobni da pod svoju vlast dovedu nepregledna prostranstva.
Ova stepska carstva su se ugledala na pozno rimski model države, tako da su kako na unutrašnjem tako i na spoljnopolitičkom nivou dostigli izvestan napredak. Činjenica je da su im u tome dosta pomogli i sami Rimljani. Ovo se dešavalo kroz par vekova posle najezde Huna iz istočne Evrope 375. godine nove ere, koji su izazvali mograciju varvarskih plemena prema granicama Rimske imperije i na taj način uslovili krah najnaprednije civilizacije starog sveta. Hunska dominacija je pokazala da varvarski narodi mogu biti moćni i kontrolisati velike teritorije, kao i da su u stanju da zarate i uništavaju same Rimljane. Njihovim stopama su pošli i Germani uništavanjem dobrog dela Rimske imperije.
Oko 450. godine Italijom su vladala 3 čoveka: prvi je bio poslednji zapadnorimski car Romul Avgustul, drugi je Odookar, a treći Teodorih – Atilin čovek. 495. godine konačno propada Zapadnorimsko carstvo, ili ono što je od njega ostalo, i svu vlast nad Italijom preuzimaju Ostrogoti. Jačanje Avara pole 560. godine izazvalo je dalekosežne posledice po okolna plemena. Neposredno su izazvali kraj Justinijanovog sistema i ugrozili većinu balkanskih provincija koje su bile pod vlašću Vizantijskog carstva. Da su Avari nastanjivali veliki deo Evrope, koja nije bila pod kulturnim, vojnim i privrednim uticajem Rimske države, postoje snažni dokazi koji to potvrđuju. Jedna bitna činjenica jeste da su iz vremena ranog srednjeg veka Evrope ostali brojni materijalni dokazi. Pronađeno je oko 60 hiljada avarskih grobova sa mnogobrojnim materijalnim dokazima njihovog prisustva i moći. Istraživajući ih pruža se prilika da se zapitamo kako su i na koji način postojale razlike u upravnom sistemu Avara, koje su dužnosti postojale, kakva je bila hijerarhija društvenog i državnog uređenja... u ovoj oblsti arheologije postoje naime i istraživanja Falka Dejmsa.
Pisani izvori su, kako se i očekivalo, površni i nedovoljni. Istraživanja su pokazala pisane dokumente drugih naroda koje potvrđuju postojanje Avara. Najznačajniji su pisani tragovi Vizantijaca. Ratovi i nesuglasice, odnosno sporovi oko teritorija između njih i Avara oko 626. godine, ostaće zapisani kod Romeja. Iz perioda sedmog veka, od vremena vizantijskog imperatora Iraklija i kasnije, postoje dokumentovani spisi sačuvani u prepisima i drugim pismenim formama. Te zapise su ostavili vizantijski učeni ljudi, putopisci, istoričari kao što su: Menandar, Teofilakt Simokata i drugi.
Avarsko pleme se pojavilo na severnom Kavkazu kasne 550. godine. Zanimljivo je to što su odmah po dolasku sa prostora centralne Azije na granice Vizantije odmah poslali poslanstvo vizantijskom imperatoru Justinijanu 558. godine. Dogovorili su se da ratuju u službi Vizantije protiv drugih varvarskih naroda. Cena je bila teritorija i velika svota novca. 568. godine avarski kagan (najviša državnička i vojna titula kod Avara) Bajan, kao rezultat saradnje sa Langobardima, zauzeo je posede na Karpatima i time preuzeo prevlast nad ostalim paganskim plemenima severno od reke Dunav. U sukobu sa Slovenima, podržavajući ratnički jača u borbi sa manjim i slabijim slovenskim plemenima, pridobijali su ih za sebe. Krajem 6. veka, pobedom jačih plemena pod jurisdikcijom avarskog kagana, Avari su stali na čelo većine Slovena.

2.2 Nestanak Gepida

Justinijan I umire 565. godine, a na tronu ga nasleđuje njegov sestrić Justin II(565.-578.). Avari su pokušali da obnove stare dogovore sa novim carom, ali im je on dao do znanja da je gotovo sa Justinijanovom politikom podmićivanja varvara. Avari koji su, za nešto više od jedne decenije, okupili preostala hunska plemena i bugarska plemena u Panoniji i levoj obali Dunava nalazili su se sada na čelu jake vojne sile koja je pod moćnim kaganom Bajanom (562.-602.) pretila da postane nova hunska država sa novim Atilom. Prodor na zapad u Tiringiju i uspešni ratovi sa Francima, jasno su pokazali njihovu snagu.
Izbijanje ponovnih sukoba i početak konačnog obračuna između Gepida i Langobarda doneo je nove značajne etničke promene u južnoj Panoniji. Langobardi su u sukobu zatražili pomoć Avara protiv Gepida i Vizantije. Bajan je na to pristao, ali tek kada mu je obećana gepidska zemlja (prostor današnje Slavonije i Srema). Rat je okončan trijumfom Langobarda i praktičnim nestankom Gepida. Avari su zauzeli gepidske zemlje nasuprot vizantijskim Sirmijumu i Singidunumu. Promene stanja na apeninskom poluostrvu, doveli su do novog pomeranja stanovništva jer se 568. godine Langobardi upućuju iz Panonije na sever današnje Italije (po njima kasnije nazvana Lombardija) „sa ženama i decom i svim pokućstvom“, posle čega Avari postaju vladari celokupne Panonske nizije.
Zbog teritorija želja Avara je prerasla iz savezništva sa Vizantijom u otvoren sukob. Sloveni su bili uz Avare prvenstveno zbog teritorija na Balkanu, ali i iz obaveze prema savezništvu. Sloveni su želeli da promene neplodne i krševite predele u podkarpatju za balkanske vizantijske provincije. Avari traže isplatu u zlatu od Vizantijskog cara u rekordnom iznosu od dve stotine hiljada zlatnih solida nešto pre 626. godine, i dobijaju je. Ovo ogromno zlato poslužilo je kaganu da opremi veliku vojsku za rat, učvrsti savez sa Slovenima i napadne svoje finansijere. Vekovima se nije dogodilo da je jedan varvarski vladar okupio tako ogromnu kopnenu vojsku. Za ovog varvarskog kagana je važilo legendarno pravilo da je uvek dobijao bitke i sa malobrojnijom vojskom i terao neprijatelja u beg i da ga služi dobro zdravlje. Međutim, pobede i uspešna ekspanzivna politika za kagana je imala ohrabrujuče dejstvo, a njegove sve veće i veće ambicije o velikim i plodnim teritorijama trebalo je upravo ta ogromma vojska i da ostvari.

3. PLJAČKAŠKI NAPADI AVARA TOKOM DRUGE POLOVINE VI VEKA

Zauzimanje juga Panonije dalo je Bajanu dodatno samopouzdanje, zbog čega je on zatražio da mu se preda Sirmijum čiji su jaki bedemi i jaka posada bili nož oko avarskog vrata, vezujući im ruke. Posle neuspešnih pregovora, otpočeli su vojni sukobi u kojima su Avari bili uspešniji, iako nije bilo pravih sukoba jer se slabija vizantijska vojska nije usuđivala da se upusti u borbu. Rezultat rata bila je verovatno neka vrsta zvaničnog priznanja avarske vlasti u Panoniji i na desnoj obali Dunava, ali je Vizantija zadržala Sirmijum i Singidunum. Bajan je probao da proširi svoju vlast i na Slovene oko ušća Dunava zbog čega je zatražio od slovenskih poglavica i njihovog vođe Davrentija da priznaju njegovu vrhovnu vlast i plaćaju mu danak. Sloveni su mu kratko odgovorili:
„Kakav je to čovek što se greje sunčanim zracima, koji će učiniti da se pokorimo?Pa mi smo naučili da vladamo tuđom, a ne drugi našom zemljom. A to drugačije i ne može biti, dok traje ratova i mačeva.“
(Odgovor Slovena kaganu Bajanu)
Tom prilikom došlo je i do manjeg sukoba u kome je pobijeno avarsko poslanstvo.
Ti isti Sloveni su 578. godine krenuli u pljačkaški pohod na Trakiju, znajući da je Carstvo zauzeto ratom sa Persijom. Hroničari procenjuju da je Slovena bilo oko 100.000, što dovoljno govori o njihovoj snazi i o plenu koji su nosili. Našavši se u škripcu, car se obratio Bajanu za pomoć, što je on i prihvatio. Tako su Avari ojačani sa 60.000 oklopnika preko Vizantije došli do Slovena na donjem Dunavu i udarili na njihovu zemlju nadajući se:
„da će naći zemlju punu bogatstava, pošto su Sloveni opljačkali romejsko područje, a njihovo nije niko drugi od ostalih naroda.“
(Menandar Protektor)
Pred ovim kombinovanim snagama Sloveni su se povukli „po šipražju i gustim šumama“ prepustivši zemlju Avarima na pljačku. Bajan je tada formalno primorao Slovene da mu plaćaju danak, ali čim je on otišao vratili su se na pređašnje stanje nepriznavanja Bajana i pljačkanja Vizantije. Sloveni koji su se u doba napada nalazili u Vizantiji, nisu se prenuli zbog napada, već su nastavili sa pljačkanjem. Razlog ovome je jednostavan. Sloveni su u pohode sa sobom vodili cele porodice, tako da su za sobom ostavljali samo drvena gradišta koja su mogli opet da podignu gde im se prohte. Ondašnji hroničari jasno govore da su Sloveni pljačkali gotovo neometano i da su prezimljavali na teritoriji Vizantije kao da je njihove zemlja, a mnogi su tu i ostajali, zapisao je 584. godine jedan hroničar. Car Mavrikije(582.-602.) je za Slovene i Ante zapisao da su to slobodoljubiva plemena, koja ne trpe ropstvo.

3.1 Pad Sirmijuma

Dugotrajni rat sa Persijom i novi slovenski upadi jasno su ukazali Bajanu koliko snage ima Vizantija u tom trenu. Zbog toga je on rešio da sam zauzme Sirmijum. Pošto mu je isplaćen godišnja nagrada od 80.000 nomizmata, Bajan je podigao vojsku i ulogorio se između Sirmijuma i Singidunuma. Prvo je podigao most preko Save tvrdeći da je njegova gradnja uperena protiv Slovena, da bi po okončanju gradnje zatražio predaju grada. Vizantinci su odbili, ali nemoćni da podignu vojsku za odbranu, mirno su prisustvovali hrabrom odolevanju gradske posade avarskoj opsadi koja se okončala posle tri godine 582. godine kada se izgladneli grad predao.
Car Tiberije(578.-582.) umire 582. godine, a na prestolu ga nasleđuje njegov zet Mavrikije, sa kojim Bajan obnavlja stari ugovor. Procenjujući svoju i snagu Vizantije u tom trenu on 584. godine zahteva od cara povećanje godišnje nagrade sa 80.000 na 100.000 nomizmata. Mavrikije to odbija, što Bajan koristi i istog trena otpočinje napade. U strahovitom naletu Avari su zauzeli dunavske utvrde Singidunum, Avgustu i Viminacijum, prodrevši do Anhijala. Silovit udar primorao je Vizantince na hitne pregovore koje su vodili Elpidija, nekadašnji upravnik Sicilije, i Komentiol, zapovednik telesne straže. Bajan se smatrao toliko moćnim da umalo nije pogubio obojicu kada mu je Komentiol odgovorio kao nekom sebi ravnom. Ipak pregovori su nastavljeni i 585. godine zaključen je mir po kome su Vizantinci prihvatili avarske zahteve.
Međutim malo nakon sklapanja tog mira ponovo na Vizantiju udaraju Sloveni. Prodor je opet bio silovit, jer ga je zaustavio tek Trakijski bedem, nadomak Carigrada. Komentiol je na čelu vizantijske vojske uspeo da u dve bitke kod reke Erginije i kasnije nedaleko od Hadrijanopolja, blizu utvrde Ansin pobedi Slovene predvođene Radgostom. U jesen iste godine i Avari se priključuju pljačkanju izgovarajući se uvredom koju su Vizantinci naneli Bajanu ne predavši mu ljubavnika jedne od njegovih žena. U odbranu Carstva ponovo je stao Komentiol, ali je na zboru u Anhijalu imao na raspoloaganju svega 6.000 sa kojima je trebao da odbrani celo Balkansko poluostrvo. Međutim Vizantinci su uspeli da se dosta uspešno suprotstave neprijatelju, zamalo ne zarobivši samog Bajana jednom prilikom. Avarska brojčana nadmoć na kraju je odnela prevagu i mnoge tvrđave su pale u njihove ruke, stigavši do Hadrijanopolja. Novi nalet Avara primorava cara da podigne novu vojsku koja uspeva da porazi Avare i polako ih istera iz Trakije.

3.2 Avari i Sloveni u pohodu na Balkan

Sloveni koji su pljačkali Balkansko poluostrvo osvanuli su u nedelju 22.09.586. godine pod Solunom. Prvo je na juriš osvojena mala utvrda svete Matrone. Sledeća meta bio je sam Solun koji su prvo pokušali da osvoje na juriš sa unapred pripremljenim lestvicama. Pošto nisu uspeli, otpočeli su sa njegovom opsadom. O vojnoj osposobljenosti Slovena najbolje govori činjenica da su prilikom opsade baratali svim standardnim opsadnim spravama tog doba katapultima, balistama i kornjačama, iako su bili varvari koji žive u kućicama od drveta i blata u nepreglednim dunavskim ritovima. Međutim nakon sedam dana opsade Vizantinci izvode jedan ispad iz tvrđave, čija se uspešnost prema legendi pripisuje svetom Dimitriju Solunskom, u kome su u potpunosti iznenadili Slovene i nagnali ih u beg razbivši opsadu. No to nije bio kraj tog slovenskog pohoda. Kada su se malo pribrali i shvatili da ih niko ne goni, Sloveni su se okrenuli i nastavili da pljačkaju prostor današnje Grčke sve do 589. godine, kada su se vratili preko Dunava.
Vizantijska diplomatija odnosi 591. godine veliku pobedu kada na persijski presto stupa Hozroje II, provizantijske orjentacije, koji sklapa sa Mavrikijem mir po kome Vizantija dobija veći deo Jermenije oko koje su vođeni dugotrajni ratovi. Okončanje sukoba na istoku, oslobodilo je Vizantiji veliki broj trupa i ona ih je odmah prebacila na Balkansko poluostrvo sa namerom da konačno razreši pitanje ko će gospodariti poluostrvom. O značaju koji je ovome pridavan govori i činjenica da je sam car Mavrikije lično izašao na Dunav da obiđe granicu i otprati pojačavanje odbrane. Tom prilikom su uhvaćena tri Slovena koji su kao špijuni izvedeni pred cara. Oni nisu bili naoružani mačevima i sekirama, već plunkama i guslama. Rekli su da dolaze od Slovena koji žive blizu nekog zapadnog okeana i da je njima Bajan poslao izaslanike tražeći njihovu pomoć protiv Vizantije. Njih trojica su predstavništvo koje je odnelo kaganu negativan odgovor pošto se njihova plemena nalaze predaleko od Vizantije. Bajan ih je nezadovoljan odgovorom zatočio, ali su oni uspeli da se izvuku i pobegli su u Vizantiju čuvši da Romeji vole muziku, pošto u njihovoj zemlji niko ne zna za oružje, već samo pevaju uz svoje instrumente, a ne uz bojne trube i doboše.Mavrikiju se dopala njihova muzika zbog čega ih je naskoro pustio da nastave svojim putem.
Neprijateljstva otpočinju 592. godine kada Mavrikije odbija da zahtev Avara za povećanjem godišnje naknade. Avari otpočinju pripreme za prelazak, angažujući Slovene da naprave gomilu brodića za prevoz preko Dunava nedaleko od Singidunuma. Vizantijska posada nije na te pripreme mirno gledala, već je stalnim ispadima uništavala pripremljenu građu i rasterivala Slovene. Združene snage su na kraju napale sam grad, ali su se posle nedelju dana povukle zadovoljivši se dobijenim otkupom (2.000 zlatnika, jedan zlatni sto i jedno skupoceno odelo). Gradnja brodova za prelaz otpočela je na drugom mestu, na Savi podno Sirmijuma. Na čelu vizantijske vojske nalazio se Prisk koji je, iako je komandovao malobrojnijim trupama, uspevao da pruža uspešan otpor, ali je na kraju morao da odstupi. Kombinovane snage su osvajala grad za gradom dok nisu stigli pod Drizperu. Posle nekoliko dana opsade Vizantinci su uspeli da nagnaju napadače u beg jednim ispadom koji je bio propraćen čudom jer se varvarima učinilo da iz grada naviru nebrojene grčke falange zbog čega su i pobegli. No kagan je uskoro uspeo da povrati kontrolu nad svojim ljudima i da nastavi sa napadima, opsevši Priska u Curulu. Ovoga puta lukavstvo je spasilo Vizantince pošto je u Bajanove ruke palo pismo koje je bilo navodno namenjeno Prisku, a zapravo spremljeno da ga Bajan pročita u kome se poručuje da vizantijska flota nadire uz Dunav i da će se uskoro iskrcati iza leđa združenih snaga u srcu avarske države. Bajan je brzo odreagovao pokupivši manji otkup, posle čega se brzo vratio da brani svoje zaleđe, koje zapravo nije ni bilo u opasnosti.
U proleće naredne godine Prisk ponovo dolazi na Dunav sa jasnom naredbom da Slovenima mora očitati lekciju koja će ih na duže odvratiti od upadanja u Vizantiju. Priskova pojava na Dunavu uznemirila je kagana, ali ga je vojskovođa izvestio da mu je cilj da pokori Slovene, a ne da se bori sa Avarima i njima podložnim Slovenima. Pod okriljem noći Vizantinci su prešli Dunav i u noćnom sukobu razbili Slovene koje je predvodio Radgost. O iznenadnosti udara najbolje govori činjenica da se sam Radgost jedva spasao skočivši na neosedlanog konja. Sloveni su se brzo organizovali i pokušali da se suprotstave neprijatelju, ali su ponovo potučeni, a sam Radgost je spas našao u preplivavanju jedne reke. Prisk je sa svojim odredima poharao taj deo leve obale Dunava posle čega je sakupljeni plen poslao za Carigrad pod pratnjom od 300 vojnika dok je on nastavio operacije protiv Slovena. Konvoj sa plenom je na šestom noćenju, u dubini Vizantije, napao jedan odred Slovena koji je krstario tim delom Carstva. Potpuni poraz Vizantinaca sprečio je ovog puta jedan drugi odred carske vojske koji se tu slučajno iznenada pojavio, odbivši slovenski udar.
Prisk je nastavio operacije protiv Slovena na prostoru današnje Vlaške, oslonivši se na pomoć jednog Gepida koji ih je odveo do skrivenih Slovena koji su izbegavali borbu navlačeći Vizantince u svoju zemlju. Iznenađeni Sloveni su pobeđeni, a zarobljenike je zapovednik Aleksandar bacio na muke, ali mu oni nisu odali ostale položaje ili druga slovenska gradišta. Vizantinci su se ponovo oslonili na onog Gepida koji je od slovenskog vođe Mužoka tražio pomoć da spase Radgosta, nakon čega je poverene trupe od oko 300 vojnika sa 150 monoksila predao Prisku. Potom je poveo Vizantince do Mužokovog gradišta. Iskoristivši trenutak kada je Mužok bratu davao daću Vizantinci su upali među pijane Slovene i bez muke ih savladali, zarobivši pri tom Mužoka.
Zadovoljan uspehom ovog pohoda Mavrikije je naredio Prisku da on i trupe prezime na slovenskoj zemlji. Ovakva naredba izazvala je pobunu u vojci i trupe su odlučile da se vrate na desnu obalu Dunava. Sam kagan bio je iznenađen uspehom Vizantije, zbog čega je odmah počeo da ispituje njenu snagu istakavši da su napadnuti njegovi podanici (iako ga Sloveni na donjem Dunavu nisu priznavali i plaćali danak i pored njegovog insistiranja) i da je on primoran da ih brani. Prisk je zbog toga bio primoran da mu preda oko 5.000 zarobljenih Slovena nakon čega mu je bio dozvoljen povratak preko avarskih teritorija u Vizantiju. Mavrikije je Priska, nezadovoljan njegovim povlačenjem i predajom zarobljenika, smenio postavivši svog brata Petra za novog zapovednika.
Slovenima nije trebalo mnogo da se oporave i oni već na proleće 596. godine opet pljačkaju po Trakiji. Tom prilikom došlo je do sukoba oko 600 Slovena koji su sa sobom nosili plen i zarobljenike sa vizantijskom konjicom koju je predvodio Aleksandar. Sloveni su od kola sa plenom napravili imrovizovani bedem, otpočevši sa ubijanjem vojnosposobnih zarobljenika unutar improvizovane utvrde. Pošto je uvideo da na konjima ne mogu probiti bedeme, a bilo mu je jasno šta se zbiva unutar njih Aleksandar je naredio svojim ljudima da sjašu i probaju na juriš savladaju Slovene koji su im nanosili svojim strelama ozbiljne gubitke. Vizantinci su na kraju uspeli da savladaju Slovene, koji su tokom borbi eliminisali i deo preostalih zarobljenika. Međutim ostali vizantijski odredi nisu bili toliko uspešni i aktivni u borbi zbog čega su Sloveni bez većih problema operisali po Trakiji.
Na Dunavu se Petar dugo ustručavao da pređe reku i krene u nepoznato, na šta ga je nagonilo raspoloženje u vojsci, kao i rana koju je zadobio tokom lova. Međutim naredbe i prekori koji su stizali iz Carigrada naterali su ga da krene u akciju. Prvo je poslao 12 vojnika u izvidnicu na drugu stranu reke, ali su izvidnici zaspali i bili uhvaćeni od strane Slovena, kojima su potom otkrili Petrov plan napada. Zahvaljujući tome je vođa Slovena Pirigost sačekao da Vizantinci krenu da prelaze reku, razbivši u iznenadnom udaru prethodnicu Petrovih trupa, njih oko 1000. Petar je brzo reagovao i naredio opšti napad, nakon čega su se Sloveni povukli iz borbe. Vizantinci su polako nastavili pohod, ali su na prostoru današnje Dobrudže ostali bez vode. Pored upornog traženja nisu uspeli da nađu nikakav izvor ili tekuću vodu, zbog čega su od jednog urođenika zatražili da ih povede do vode. Domorodac ih je odveo do jedne reke, ali čim su se Vizantinci bacili u reku da piju vode, iz šume sa druge obale na njih je krenula da pada kiša strela. Pošto nisu uspeli da nateraju Slovene na otvorenu borbu, Vizantinci odustaju od gonjenja i usiljenim maršem se vraćaju na desnu obalu Dunava.
U proleće 598. godine vraća se Prisk na čelo dunavskih trupa. Na njegov prelazak Dunava Bajan je odgovorio zauzimanjem Singidunuma. Prisk je pohitao u pomoć gradu, odlučivši da proba da privoli kagana da ga vrati. Njih dvojica su na Dunavu vodili oštre pregovore sa Priskom na lađi i Bajanom na obali. Pregovore je okončao Bajan koji se iznerviran Priskovim nastupom okrenuo i otišao doviknuvši mu da će putem Singidunuma uskoro poći i drugi vizantijski gradovi. Prisk je potom naredio jednom od svojih zapovednika, Guduju da uz pomoć flote i trupa povrati razrušeni grad oko koga su Avari podigli bedeme od transportnih kola. Vizantinci su uspeli da zauzmu grad, posle čega su otpočeli sa obnavljanjem gradskih bedema, što je Bajan iskoristio kao povod da Vizantiji objavi rat.
Kombinovane trupe upale su u Dalmaciju i u tom pohodu su opljačkali preko 40 gradova. Vizantinci nisu imali dovoljno vojnika da se suprotstave ovom upadu, ali je Prisk za pljačkašima poslao Guduja sa oko 2.000 vojnika koji su uspešno napadali delove protivničke vojske, komore i karavana sa plenom. Ovom upadu su se pridružili i stari avarski saveznici Langobardi, a pohoda nije ostala pošteđena ni Istra.
U zimu 599. godine okrenuo se Bajan na istok. Prilikom opsade Tomija Bajan je za Uskrs predložio petodnevno primirje poslavši hranu izgladnelim Vizantincima, čime je moral branilaca naglo opao. Drugi odredi kombinovane vojske razbili su iznenada nedaleko od Jatra Vizantince koje je na putu ka Nikopolju predvodio Komentiol. Iznanadni napad pomutio je samog Komentiola koji je svojim konfuznim naredbama dodatno doprineo katastrofi Vizantinaca. Prilikom bekstva pred Avarima nisu mu kao izdajniku dozvolili da uđe u Drizperu, već su ga kamenicama najurili. Pojava ostataka razbijene komentiolove vojske i njega samog u Carigradu izazvala je opštu paniku. Mavrikije je na brzinu skupio svoju gardu i nešto građana i požurio na trački bedem da zaštiti grad, ali Avari se nisu pojavili. Bajanove snage su zauzele Drizperu, ali ih je tada snašla velika bolest koja je izazvala pomor među njima, a samom Bajanu je za dan pomrlo sedmoro dece. Obe strane su se u ovaj mah našle nesposobne za dalji sukob, zbog čega je u Drizperi zaključen mir po kome je Dunav ostao granica između zemalja podložnih Avarima i Vizantije, a snagama Carstva su dade slobodne ruke da prelaze Dunav i bore se sa Slovenima oko njegovog ušća koji nisu priznavali Bajanovu vlast.
Međutim, Mavrikije je bio odlučan da dovrši svoj posao i očita jednom za svagda lekciju varvarima da se drže podalje od Vizantije. Sa tim ciljem poslao je ponovo Komentiola na Dunav sa vojskom. On se u Singidunumu spojio sa Priskovim trupama i u leto 602. godine velika vizantijska vojska je prešla Dunav i krenula u rat. Iskusni Prisk je u dve bitke potukao neprijatelja, da bi u trećoj odlučnoj bici iz stroja izbacio oko 15.000 varavara među kojima je bilo i Bajanovih sinova. Prisk je nastavio da goni neprijatelja po Banatu i potukao ih u još jednoj borbi. Potom je poslao jedan odred od oko 4.000 ljudi preko Tise. Oni su sa druge strane reke naleteli na tri naselja Gepida u kojima su pobili sve živo.
Posle ovog niza poraza Bajan je oformio novu vojsku i pokušao da savlada Priska, ali je ovaj ponovo ubedljivo trijumfovao. Kagan se posle toga obratio caru tražeći milost prema zarobljenicima i zaključivanje novog mira. Mavrikije je pristao na to i iz Tomija je oslobodio sve zarobljenike među kojima je bilo oko:
• 8.000 Slovena
• 3.000 Avara
• 6.200 drugih varvara podložnih Bajanu.

Pored velikog uspeha koji je Prisk postigao Mavrikije ga smenjuje, a na njegovo mesto postavlja ponovo svog brata Petra. Velika glad koja je zahvatila Carigrad, kao i vest da je mesto velikog pobednika Priska zapovednik ponovo nesposobni Petar, dodatno su povećali nezadovoljstvo koje je narod osećao prema Mavrikiju. Stvar je dodatno pogoršala i glasina da je Mavrikije odbio da otkupi zarobljene vizantijske vojnike koje je nakon toga Bajan u besu pobio, tako da je narod bio na ivici pobune.
Priskova smena dala je nadu Bajanu da će uspeti da se osveti Vizantincima, zbog čega je otpočeo sa grupisanjem svojih snaga u rejonu Đerdapa. Grupisanje Avara i glasine da će Bajan krenuti na sam Carigrad nagnale su Mavrikija da naredi Petru preventivni udar na neprijatelja. Vizantijski komandant se odlučuje da umesto direktnog udara protiv Avara pošalje jednog od svojih zapovednika, protiv Slovena koji su priznavali Bajana. Vođa pohoda bio je oprobani Guduj koji je uspeo da potisne lokalne Slovene uz pomoć Anta i drugih varvara koji su krenuli da napuštaju Bajana, nakon velikih poraza koje mu je Prisk naneo. Zadovoljan uspehom Mavrikije naređuje da se obavezno prezimi na slovenskoj zemlji, napomenuvši da se vojska za hranu snalazi na terenu pošto je u Carstvu velika glad i nema odakle da im se doprema hrana. Ova Mavrikijeva naredba bila je kap koja je prelila čašu. Pobesnele trupe su podigle pobunu, a za novog cara proglasile su jednog od svojih vođa Foku (602.-610.). Pobuna je zahvatila celu zemlju i Mavrikije je zbačen sa vlasti, a Foka je 22.11.602. godine proglašen za cara.
Persijanci koji su po Mavrikijevom zbacivanju sa vlasti stupili u rat sa Vizantijom pod izgovorom da čuvaju stari poredak stvari, delovali su novom caru kao veća pretnja i on zbog toga povlači trupe sa Dunava i prebacuje ih u Malu Aziju. Tokom Fokine osmogodišnje vladavine, granica na Dunavu ostaje praktično nebranjna (izuzimajući male posade u tvrđavama). Avari nesmetano pljačkaju po Vizantiji, dok Sloveni uz pljačkaške pohode počinju praviti i veće selidbe na teritoriju Vizantije. Fokina vladavina biva okončana početkom oktobra 610. godine, a za novog cara biva proglašen Iraklije (610.-641.).

Slika 1. Avarski ratnik na konju vraća se iz pohoda sa zarobljenikom
(oko 600. godine)

4. POHODI TOKOM PRVE POLOVINE VII VEKA

Rat sa Persijom koji se razbuktao od Fokinog dolaska na vlast, bio je glavna Iraklijeva preokupacija, jer su Persijanci već 614. godine zauzeli Jerusalim, a 619. godine Aleksandriju. Zbog toga on odmah po stupanju na presto on povlači sve preostale trupe sa Dunava i napušta sistem odbrambrenih utvrđenja, smatrajući da mu sačuvana severna granica neće biti od neke koristi kada Persijanci osvoje Carigrad i ostatak Vizantije. Od tog trena Sloveni koji su živeli na levoj obali Dunava, mogu slobodno i nesmetano da se naseljavaju po Vizantiji ili da je pljačkaju. Zbog toga se 610. godina uzima kao početak velikih slovenskih naseljavanja na Balkansko poluostrvo, iako je bitno istaći da su oni i pre toga živeli na poluostrvu odnosno na prostoru Vizantije u velikim brojevima, ali raštrkani i neorganizovani. Čim se okončala zima 610/611. Sloveni su upali u Istru, a jedna druga grupa u današnju Grčku opsevši Solun.
Jedna zajednica od nekoliko slovenskih plemena, među kojima su bili: Dragovići, Sagudati, Velegeziti, Vajuniti i Brziti, se nakon pustošenja Tesalije, Epira, Ahaje, Kikladskih ostrva i dela Male Azije pojavio 611. godine pred Solunom. Izgleda da je cilj ovih Slovena bio, prema tumačenjima ondašnjih hroničara, da grad zauzmu i tu se trajno nasele. U prilog tome, pored činjenice da su se kretala cela plemena sa ženama, decom i pokućstvom, idu i zapisi da su slične sudbine već zadesile mnoge gradove u današnjoj Grčkoj, tako da je moguće da su Sloveni nakon što su poharali okolinu Soluna rešili da zauzmu sam grad i trajno se nasele na tom području. Sloveni su opet pokušali da opštim jurišem sa kopna i mora(pomoću svojih brodova i monoksila) osvoje grad. Napad sa mora je u potpunosti propao velike međusobne blizine plovila, koja su se sudarala i prevrtala, što je za posledicu imalo neuspeh celog napada. U borbama je zarobljen i vođa Slovena Hacon, koji je kasnije usmrćen kamenovanjem, dok su se Sloveni posle poraza povukli od grada i naselili po okolini.
Združena vojska Slovena i Avara ustremila se posle 610. godine na Dalmaciju, zauzevši je u potpunosti oko 614. godine. U toj najezdi stradali su i porušeni su mnogi gradovi, među kojima su Singidunum, Viminacijum, Dokleja, Salona, Epidaurus, Narona i druge, dok su najezde spašeni samo Zadar i Trogir.
Pad Jerusalima 614. godine primorava Iraklija na pregovore sa kaganom. Dva vladara trebala su da se sastanu u Herakleji, nadomak Carigrada radi dogovora. Međutim, Bajan(602.-617.) nije planirao da pregovara već da zarobi samog cara i u opštoj pometnji uleti u Carigrad. Iraklije je jedva uspeo da se izvuče, a gradski branioci su jasno pokazali napadačima da Carigrad neće moći da osvoje na juriš, posle čega se okreću i nastavljaju da pljačkaju po Vizantiji sve do 619. godine kada se vraćaju svojim kućama. Stanje u Vizantiji je bilo takvo, da je Iraklije morao da dođe do mira ili sa Persijom ili sa kaganom jer Carstvo nije bilo u stanju da se bori na dve strane. Zbog toga on pristaje na nove kaganove uslove. Godišnja naknada je udvostručena na 200.000 zlatnika, a povrh svega su Vizantinci morali da daju i taoce, među kojima su bili carev vanbračni sin i sestrić.
Vizantija je potom ponovo krenula u ofanzivu prema Persiji, obezbedivši leđa prema Avarima. Persijskog cara Hozroja II je zbog toga situacija upućivala na pokušaj saradnje sa Avarima. Zajednički interes dvojice vladara razultirao je velikom opsadom Carigrada 626. godine koju su združenim snagama izveli Persijanci, Avari i Sloveni.

4.1 Opsada Konstantinopolja 626. godine

Najveći i najstrašniji pohod na vekovno carstvo usledio je 626. godine opsadom Konstantinopolja. Nešto slično su učinili i Huni dosta pre, a posle Avara su to bili Ugari. Avarska vojska je uputila stotine lađa sa slovenskim jednosednim čamcima sa Dunava da napadnu grad u vodama Zlatnog roga. Međutim, opsada je propala i avarska ofanziva se privodila kraju. Šta su slovenski čamci mogli da učine pod zidinama najmoćnije prestonice poznatog sveta, opremljenim tada najmodernijom borbenom opremom za napade sa mora!? Ubojito odbranbeno oružje, upravo namenjeno za ovakav tip napada, jeste čuvena "grčka vatra". Napravljena od primesa smole i katrana gorela je na vodi i uništavala neprijateljske brodove. Takva đulad su ispaljivana katapultom sa zidina grada. Mali slovenski čamci nisu imali nikakve šanse protiv takvog oružja.
Avarska vojska napadajući grad sa kopna je takođe doživela snažan poraz pod zidinama Konstantinopolja, posle čega je usledilo povlačenje i prelazak Avara severno od Dunava zauvek. Ipak je varvarski napad bio nedorastao takvom izazovu kakav je bio Konstantinopolj i njegove mnogostruke zidine opremljene najmodernijom odbranbenom tehnologijom.
Plan napada bio je da Avari sa Slovenima i drugim sebi podređenim narodima udare sa evropske, a Persijanci sa azijske strane, dok bi udar sa mora izveli Sloveni. Glavni udar na kopnene bedeme otpočeo je 31.07. sa Avarima na jednom i Slovenima sa svojim opsadnim spravama na drugom delu. Istovremeno su Sloveni vršili udare sa mora i prebacivali Persijance preko Bosfora. Međutim vizantijska flota je bila superiornija u odnosu na slovenske brodiće i monoksile, zbog čega napad sa mora nije bio toliko jak. Vizantinci su primetili da se Avari i Sloveni na vodi sporazumevaju paljenjem vatri, što su koristili za nanošenje udara slovenskoj floti navlačeći ih. Posle jedne takve varke tokom koje su Carigradski Jermeni navukli Slovene u luku svetog Nikole nanevši im teške gubitke, kagan se iznervirao i naredio da se svi preživeli Sloveni pobiju zbog svoje nesposobnosti. Tom prilikom hroničari su zabeležili da se:
„usled mnoge krvi zacrvene se morska voda.“
Posledica ovog avarskog masakra bilo je povlačenje odnosno razbežavanje ostalih Slovena, što je ostavilo usamljene Avare i Persijance koji posle toga 10.08. podižu opsadu i povlače se.
Kaganov postupak pod Carigradom povećava, ionako veliko, slovensko nezadovoljstvo avarskom vlašću usled čega dolazi do niza pobuna, od kojih je najveća ona u Moravskoj iste godine na čijem se čelu našao Samo. Pored Slovena podigli su se i ostali narodi, a posle kaganove smrti došlo je i do sukoba oko vlasti između Avara i Bugara.
Slom Persije 627. godine, posle bitke kod Ninive nije Vizantiji doneo toliko željeni mir na istoku, jer je Muhamed stvorio islam i 630. godine okupio oko sebe Arape, koji će postati novi protivnik Carstvu. Istovremeno prostor Balkanskog poluostrva skroz se poslovenio i oni su sredinom VII veka sačinjavali ogromnu većinu stanovništva na njemu. Slovenima nije bila naseljena samo moravska dolina, kao glavni putni pravac (Via Militaris lat. Via militaris) sa većim gradovima i prostor južno od Stare Planine i istočno od Strume, sve ostale teritorije počevši od Peloponez i Tesalije bile su naseljene Slovenima.
Sa blagom koju su sakupili deceniju pre napada na Vizantiju, posle propasti, avarski kagan se ustremio na istočni deo centralne Evrope, da sačuva svoju državu od daljeg propadanja, koja je stvorena 170 godina pre njega. Više od dvovekovne nadmoći u centralnoj Evropi, Avari su nastojali da sačuvaju svoj mir od zapadnih suseda – Germana. Germanski narodi, poput Franaka, Bavaraca i Langobarda, vodili su pogranične sukobe sa Avarima. Ovo je možda razlog zašto su Huni, ratujući u zapadnoj Evropi, propali ili se stopili sa ostalim varvarskim plemenima, dok su Ugari uz mnogo muke i odricanja sačuvali svoj identitet. Na kraju, usledili su vojni pohodi i brojni ratovi sa zapada koji su prouzrokovali propast Avarske države. 795. i 796. Godine Karlmajnska vojska uništila je Avarski kaganat gotovo bez većih gubitaka i otpora.
Ime Avarin je nestalo za jednu generaciju, kao da ih nije ni bilo. Prirodno, to ne znači da su Avari fizički svi najednom nestali, naprotiv, pokazalo se jednostavno nemogućim sačuvati avarski identitet posle visokih zahteva njihove tradicije koja je propala.

Slika 2. Karta Balkanskog poluostrva oko 700. godine

5. NASTANAK AVARSKOG IMENA

„Moj otac, kagan, otišao je sa svojih sedamnaest ljudi. Kada je čuo vesti da je njegovo napredovanje gotovo, ko je bio u gradovima otišao je u planine, a ko je bio u planinama sišao je, potom je okupio ljude kojih je bilo sedamdeset. Znajući da ih na nebu čeka mesto, vojnici moga oca kagana ličili su na vukove, a njihovi neprijatelji na ovce.
U borbi su išli čas napred, čas nazad, čas napadali, čas se branili, on ih je okupio zajedno i prebrojao, a ukupan broj je bio sedam stotina ljudi.
Kada je izbrojao sedam stotina ljudi, moj otac kagan, organizovao je i naredio ljudima koji su izgubili zemlju i svog kagana, ljudima koju su bili robovi i sluge, ljudima koji su izgubili pripadnost turskoj narodnosti, da se slažu sa zakonima mojih predaka.“

Ovo je prema turskim natpisima iz osmog veka pronađenim u Orhomeni, u centralnoj Aziji, opisan sam početak stepskog carstva. Ovo je vojni uspeh vođe u uspostavljanju veza sa svojim podanicima, gde on zapoveda slaganje sa zakonima predaka. Onaj koji izgubi turska prava i postane rob vladarima, samo vladar može da mu daruje slobodu. Ovo ne predstavlja mističnu pojavu, već uobičajenu. Kasnije, kada je novi kagan, okupio okolna turska plemena, nagovestilo je pojavu carstva Turaka. Mogu se rekonstruisati originalni Avari, njihova društvena i socijanlna povezanost, državno uređenje, veza između rodova i organizovanih skupina u kaganatu.
U latinskoj i grčkoj istoriografiji Avari su nazivani još i "Avaroj". U to vreme bili su slični Hunima ili Skitima. Ovo je etnografska kategorija, gde se opisuje njihov život kao stepskih ratnika sklonih stalnim migracijama. Kako god, centralnoazijski Sogdijanci i Turci, znani kao evropski Avari sa drugačijim imenom "Varhonitaj", kako su ih Menandar i Teofilakt opisivali. U mirnijim periodima, ova dva pisca su uspela da opišu originalne azijske Avare. U drugoj polovini 6. veka, u vreme raseljavanja turskih plemena sa prostora centralne Azije, uočili su neobične promene u poslanstvu i razmeni informacija između Konstantinopolja i evroazijskih stepa, preko dalekog istoka i Altajske planine, gde će se nešto kasnije u vreme krstaških ratova, stvoriti novo carstvo vredno respekta na čelu sa Džingis kanom.
Teofilakt Simokata, koji je pisao oko 640. godine, dao je neka obaveštenja – ako se informacija o pravim Avarima u kontekstu prevoda menja, onda se i kagan turskih plemena menja. Zapisao je posle njihove pobede nad Heftalitima:

„Avarska nacija je porobljena. Niko ne misli da smo mi istorija ovih vremena, zato što predpostavljam da Avari zajedno sa svojim varvarkim susedima u Evropi i Panoniji, misle da su uvek iznad svih, da su nepobedivi, što mi se učinilo dosta puta. Oni toliko srljaju u budućnost da ne misle o prošlosti, a za sadašnjost takođe ne mare. Pošto je pobedio Heftalite, turski kagan krene na Ogure, jedno od moćnijih plemena, čija se vojska stalno uvežbavala za ratove. Ranije vođe ovog naroda zvale su se Var i Kuni. Kao što je imperator Justinijan posedovao veliku vladalačku moć, tako su je i Var i Kuni posedovali.“

Pokušao je Teofilakt Simokata da da tačnu identifikaciju Avara, tj. kome pripadaju. Avari možda potiču od plemena Huan – Huan, od Heftalita, Ogura ili od nekih drugih naroda. On je dao kompleksniju priču o Avarima. Verovatno, Teofilakt u svojim spisima spominje neprijatelje Avara, turska plemena koja su se odvojila od njih i nastanila se blizu granica sa Vizantijom. Vizantijski pisci imali su malo razloga da gaje simpatije prema Avarima. Vremenom, oni su se okretali protiv nje i ratovali, tako da je u carstvu raslo antiavarsko raspoleženje. Zapravo ovo podseća na Nejmsac u „Germaniji“, Tacitovom delu, koji kaže da su Germani dali to ime zato što se narod plašio malih plemena koji žive pored Rajne. Ova priča je možda objašnjena u kontekstu propagandnog rata koji je izazvao protivljenje Civilisa. Osnovni nacrt Teofilaktovog izveštaja je verodostojan dokaz o etničkoj pripadnosti u stepama. Nekoliko osnovnih principa je prikazano dobro u pričama:
1.) Mnoga stepska carstva koju čine grupe koje su pobeđene, potpale su pod vlast jačih naroda, koja su ratničkog karaktera. Ovo se posebno odnesi na evropske stepe. Mađari su došli u evropske stepe posle poraza od Pečeneza. Karpatske planine su bile idealna zaštita od moćnih plemenskih saveza koja su nadirala iz Azije kroz „vrata naroda“.
2.) Ove grupacije su obično sačuvale svoju autohtonost, da bi se kasnije stapale i podpadale pod vlast moćnijih azijskih.
Kod Avara različiti karakter je dominirao u njihovoj strukturi, čiji su nosioci bili vladari Var i Kuni, stopili su se i nazvani "Varkonitaj". Predpostavka je da poseduju i jedan deo plemena Ogura. Ali, Teofilakt naglašava da su grupe Varkonitija uslovile avarska raseljavanja i migracije prema zapadu. Kagani su donosili odluku kuda će se plemena kretati, jer su imali vrhovnu vlast i bili su slušani bez pogovora. Ujedinjena plemena su zahtevala novo ime, koje bi bilo jedinstveno, da bi pojedinac znao kom narodu pripada, koju kulturu nosi i kojim jezikom priča.
Kada su Avari prvi put došli u kontakt sa Vizantijom davne 558. godine, poslali su poslanstvo u Konstantinopolj sa određenim zahtevima i predlozima. Imperator Rima, Justinijan, začudio se njihovom posetom i njihovim zahtevom za savezništvo, a posebno njihovim izgledom. Bili su obučeni u izrazito šarene odežde, duge kose su prebacivali na pleća i na grudi, posedovali divlje manire za stolom...
Što se tiče pregovaranja, car Justinijan nije mogao da ne primeti koliko su bili mudri, oprezni i koliko su naginjali u pregovorima u svoju korist. Kasnije, u 6., 7. i 8. veku, mnogi vizantijski pisci su boravili na avarskom kaganskom dvoru, upoznavali njihov mentalitet, način života i privređivanje.
Imperator Justinijan je govorio svojim naslednicima da treba da se zbliže sa Avarima što je moguće više i zadrže ih za saveznike, pokušaju da ispune njihove zahteve, jer u suprotnom, varvarsko pleme može biti pogubno za carstvo. Ako im budu dali teritorije za naseljavanje i godišnji danak, po rečima samog cara Justinijana, imaće saveznike i okrenuće ih ka svojim neprijateljima na zapadu. Tada je to bila germanska kraljevina Gota, Vandala i Langobarda. Time bi spasli živote vizantijskih vojnika i sačuvali granice imperije i preko potreban mir. Trebalo je čekati pravu priliku, zaratovati sa njima i prinuditi ih na pokornost carstvu.

Slika 3. Avarski zlatni pojas

6. ODNOS AVARA I SLOVENA

Teško je sa sigurnošću reći kakav je odnos bio između Avara i njima podređenih Slovena. Ti Sloveni su zadržali svoje vođe i način života, ali su svoje akcije morali da usklađuju sa kaganovim željama i namerama, ali to ne mora da znači da nisu mogli da samostalno upadaju u Vizantiju i pljačkaju po njoj u manjim odredima. Iako su zavisili od slovenske snage i brojnosti, Avari su se prema njima ponašali osiono, o čemu svedoče i stari hroničari. Fredegar je zabeležio da su prvo u borbu terali Slovene, pa su potom ulazili u borbu ako bi ovi gubili bitku ili su pokupili plen ako bi Sloveni pobedili, dok bi preko zime odlazili među Slovene i tamo spavali sa njihovim ženama i otimali im plen.„Povest vremenih let“ zabeležio je da su žene iz slovenskog plemena Duljeba uprezali umesto konja u kola. Isti letopis je zatim zabeležio i njihovu brzu propast koja se očuvala u izreci:
„Propadoše kao Obri. rus. Погибоша, аки Обре“
(Povest vremenih let)
Iako ove zapise ne treba uzimati kao opšte, oni ipak daju naznake o odnosima koji su često vladali među Avarima i njima podređenim Slovenima.

ZAKLJUČNO RAZMATRANJE

Dolazak plemenskog saveza Avara iz stepa centralne Azije otvorio je novu stranicu istorije Evrope. Divlje nomadsko pleme je donelo sa sobom pustošenje rimskih gradova i provincija. Kao i svako drugo varvarsko pleme, sklono ratovima i rušenju tekovina svojih neprijatelja na koje su nailazili, nisu prihvatali kulturu i romejsko nasleđe, već su se trudili da opljačkaju i žive od toga. Takav stav ih je doveo pod zidine same Justinijanove prestonice, gde su slomili zube. Preuveličavanje svoje moći i nipodaštavannje svojih neprijatelja, što je bila glavna odlika varvarskih naroda, dovela je do sopstvene propasti. Njihov kraj će dovesti na istorijsku scenu druge varvarske narode sa istim ciljem. Upravo taj nastup i nepromenjiv mentalitet usloviće propast brojnih plemena, čija će se imena naizmenično smenjivati na mapi Evrope.
Iza Avara su ostali tragovi u materijalnom i pisanom obliku. Arheološka iskopavanja su otkrila brojne grobove rasute u Panoniji i istočnoj Evropi, sa raznim predmetima koji su zakopavani sa poginulim ratnicima u skladu sa verovanjem u zagrobni život. Sjajni primeri od neprocenjive vrednosti pronađeni u ataru Srema, koji se danas čuvaju u muzeju u Sremskoj Mitrovici, svedoče o avarskoj moći i ratničkom temperamentu. Zlatan pojas avarskog vojskovođe, najverovatnije vrhovnog vladara - kagana, sa draguljima na sebi svedoči o veličini svog vlasnika. Takođe, avarski zlatan šlem sa ugrađenim dragim kamenjem, govori o raskoši koja je krasila vođe avarskog plemena. Ta vrsta ratnih odevnih predmeta je ili plen ili potiče iz Vizantije kao plata za ratovanje u njenu korist. Malo je verovatno da su Avari pravili tako nešto u svojoj radinosti.
Pisani tragovi potiču jedino iz kulturne Vizantije, iz pera hroničara i poslanstva koja su boravila kod avarskog vođe. Drugi, ali daleko manje značajni, su od strane latina, zapadnih Evropljana. Ali, bitno je napomenuti da su mnogi pisani dokumenti dosta pristrasni, jer zbog stalnih sukoba sa Vizantijom antiavarsko raspoloženje je raslo kod Romeja. Na taj način se ne dobija jasna slika o njima sa originalnim karakteristikama. Jedino kao nepristrasno svedočenje se može uzeti period kada su bili prijatelji vizantijskog dvora i ratovali kao plaćenici.
Uglavnom su opisani kao divljaci, nomadi bez stalnog mesta boravka, lukavi i dobri ratnici. Ovo ih klasifikuje u branšu ostalih varvarskih plemena koja potiču iz azijskih stepa, sa jasnim karakteristikama divljeg naroda koji živi na račun pljačke, osvajanja i stalnih migracija. Nestanak Avara sa prostora Panonije dovodi na scenu pojavu uspona drugih varvara koji prolaze Panonijom ili se kraće zadržavaju. Jedni od njih su Sloveni koji, nešto kasnije, trajno prelaze Savu i Dunav. Panonijom su protutnjali Gepidi, Franci (Fruzi), Langobardi, Ostrogoti i dr. Poslednje pleme koje dolazi u panonsku ravnicu i tu osniva svoju državu, koja traje više od milenijuma, jesu Ugari (Mađari). Oni će svojim doseljavanjem sa prostora severoistočne Evrope zatvoriti stranice istorije smenjivanja, uspona i padova raznih plemena, naroda i plemenskih saveza, u Evropi ranog i razvijenog srednjeg veka.

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi