OSTALI SEMINARSKI RADOVI - KRIMINOLOGIJA - |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
VOJNA STRATEGIJA GLOBALNOG DŽIHADA
Amerika je ušla u globalni rat protiv terorizma sa vrlo malo razumevanja o neprijatelju sa kojim se suočava. Al Kaida igra vodeću ulogu u većem pokretu globalnog džihada, i ona je mala frakcija militantnog islamizma sa namerom uspostavljanja svojih pogleda na stroga Islamska pravila u muslimanskom svetu,a sve kroz oružanu akciju.Globalni džihadisti su proveli više od 40 godina gradeći svoju filozofiju, stičući iskustvo, gradeći organizaciju, i razvijajući planove za ponovno uspostavljanje onoga što oni vide kao jedinu pravu Islamsku državu na zemlji. Sa napadom 11. septembra 2001. godine prešlo se sa reči na dela. U godinama koje su dovele i nakon napada 11. septembra, globalni džihadisti su izgradili svoju vojnu strategiju za stvaranje Islamske države.Ovaj dokument se oslanja na one spise kako bi ispitali i objasnili mehanizme prema kojima planiraju da neutrališu supersilu, čuvara svetskog poretka , prisvoje zemlju i narod za Islamske emirate iz rezultirajućeg haosa, i spoje emirate kako bi postali prava Islamska država. Njihovi zapisi takodje ukazuju na slabosti u njihovoj strategiji , i ovim dokumentom se ispituju te potencijalne slabosti.2. Vojna strategija globalnog džihada
Iz vedra neba , 11.septembra 2001, 19 otmičara upravljalo je nad četiri letilice a protiv političkih, ekonomskih, i vojnih meta u srcu Amerike, ubivši skoro 3000 ljudi. Istraga je otkrila da su otmičari bili mladi muslimani vođeni fanatičnom mržnjom prema Americi. Amerika je odgovorila operacijom Istrajuća sloboda, rušeći Afganistansku protalibansku vladu , koja je omogućila sklonište liderima Al Kaide, organizacije odgovorne za napade. Američki odgovor je bio brz i efikasan: Talibani su zbačeni i nova vlada je postavljena za 78 dana, dok su se države širom zemlje ujedinile kako bi pomogle novom Afganistanu da nastavi dalje na putu ka uspostavljanju demokratije. Amerika je izašla iz posthladnoratovskog perioda i ušla u novu epohu, epohu rata protiv globalnog terorizma. Sa naknadnim zbacivanjem režima Sadama Huseina 2003. god, vojno učešće SAD-a u jugozapadnoj Aziji se drastično uvećalo, sa trupama premašujući cifru od 210 000 vojnika.
Za američku javnost, dela Al Kaide bila su neshvatljiva. Direktno napadajući Ameriku, navukli su ogroman ali predvidiv odgovor u smislu političkih, ekonomskih, i vojnih sredstava, sa ciljem uništenja organizacije. Da li je napad na Ameriku bio slučaj za sebe, ili deo nekog većeg plana? U godinama koje su dovele do i tokom napada, globalni džihadisti su izgradili svoju strategiju u vođenju džihada, opisane planove stopili sa svetskim pogledom a opet suprotno od strane Zapada, filozofiju militantnog Islamizma, i iskustva koja traju preko 40 godina. Ovaj dokument istražuje ciljeve i vojnu strategiju globalnog džihada, kako je iskazano I od samih stratega globalnog džihada.3. Šta je globalni džihad?
U SAD, Al Kaida je postala sinonim za terorizam, ali u stvarnosti organizacija Al Kaida igra vodeću ulogu u većem političkom i vojnom pokretu zvanom “globalni džihad.” Globalni džihad je ekstremistička frakcija unutar islamizma, široko rasprostranjen religijski pokret koji teži pooštrenju usadjivanja Islama u politici, ekonomiji, i društvu. U Sunitskoj Islamskoj tradiciji, šerijatski zakon ima četiri izvora. Primarni izvor je Kuran, reč Božija otkrivena od strane Proroka Muslimanskoj zajednici, nazvana Uma. Sekundarni izvor je Ahadit, kolekcija zapisa o životu Proroka i njegovih Saputnika. Šerijat koji je takav poznat današnjici, stvaran je tokom dugog vremenskog perioda, i zadnja dva izvora sunitskog šerijatskog prava- analogija I konsenzus- bili su procesi kroz koji su različite muslimanske vlasti stvorile nove zakone za rešavanje situacija koje nisu obuhvaćene u primarnim i sekundarnim izvorima. Prirodno, ta dva poslednja zakonska izvora, kao i različita tumačenja prva dva izvora, donele su varijacije originalnom sadržaju šerijatskog prava kojeg praktikuju muslimanska društva. Globalni džihadisti žele da odstrane inovacije koje vide kao iskvareno poimanje Islama, počevši sa materijalom koji su analogija i konsenzus kao i neki delovi ahadita dodali šerijatskom zakonu, ali i praktikovanje vere koje su muslimanska društva usvojila oponašajući Zapad. Oni vide trenutne vlade u islamskom svetu kao prozapadno orijentisane, i kao voljne učesnike u iskvarenju Islama; oni odbijaju učestvovanje u takvim vladama i ukazuju na oružanu akciju- džihad- kao jedini način za postizanje političke moći.
4. Pogledom na svet od strane vojnika džihada
Globalni džihadisti dele pogled na svet u kojem muslimanski svet trpi produžen, agresivni napad sa Zapada, vodjen od strane SAD-a, u ono što Abu-Mus’ab al-Suri naziva kao Drugi i Treći Krstaški pohod. Abu Musab al-Suri je strateg pokreta globalnog džihada koji je služio kao vojni istruktor i predavač u afganistansko-arapskim kampovima za obuku, koji se borio u nekoliko džihadskih kampanja, i koji je zauzimao i druge pozicije u džihadskoj organizaciji u Evropi i srednjem Istoku. Prema Al-Suriju, Drugi krstaški pohod počeo je Napoleonovom okupacijom Egipta godine 1798 i završio se kolapsom arapskog nacionalizma 1970 god. Na početku 19-og veka, druge Evropske sile ujedinile su se radi kolonijalizacije Srednjeg Istoka, i do kraja Prvog svetskog rata, rasturile su Otomansko carstvo i podelile ga među sobom. Britanija je ustanovila Izrael kroz Balfursku deklaraciju, i Evropski moćnici su birali vladare među lokalnim saradnicima kako bi nadgledali svoje nove kolonije. Nakon Drugog svetskog rata, SAD su nasledile interese Evropskih moćnika, i Sovjetski savez je nastavljao da dodaje islamske zajednice Evroazije svojoj imperiji u porastu. Strahujući da bi se muslimanski narod mogao ujediniti i postati ponovo moćan, kolonijalni gospodari su ohrabrivali nastanak nacionalističkih pokreta u njihovim zemljama. Ovaj privid nezavisnosti osigurao je da će muslimanski narod ostati podeljen i slab zato što lojalnost prema državi stavljaju iznad lojalnosti prema svojoj religiji ili svojoj zajednici u celini.
Prema Al-Suriju, Treći krstaški pohod počeo je 1990. god i nastavlja se do današnjeg dana. Prema njegovom viđenju, SAD su inicirale raspad Sovjetskog saveza, kako bi uspostavile novi svetski poredak kroz koji bi dominirale svim aspektima života muslimanskog naroda. On smatra SAD odgovornim za ustoličenje Bašara el-Asada kao predsednika Sirije i kralja Abdulaha na tron Jordana i zbacivanje vlade Pakistana što je postavilo na čelo predsednika Perveza Mušarafa, karakterišući ove događaje Američku političku agresiju. Na ekonomskom polju, optužuje SAD da kontroliše MMF kroz manipulaciju lokalnim valutama kako bi bile sigurne da nijedna muslimanska država ne može steći samodovoljnost. Uporedo, Zapad izvlači naftu i metale sa Srednjeg istoka, nadgledajući njihov prevoz i ograničavajući njihove cene u zapadnjačkim bankama. Optužuje SAD da su oterale milione radnika sa Srednjeg istoka u SAD i Evropu kako bi stvorili jeftinu radnu snagu. Kulturna dominacija uključuje “programiranje mas medija i podizanje dece, obrazovne i kulturne instrumente kako bi pozapadnjačili naša društva i preoblikovali ih u skladu sa kolonijalističkim željama“. Najvažnije, 1990 godine, SAD su navukle Sadama Huseina u napad na Kuvajt, sa ciljem omogućavanja razloga za povećanje prisustva svojih trupa u regionu na preko pola miliona i prateći Madridski mirovni sporazum prisilili razbijen muslimanski narod na priznavanje države Izrael.5. Demokratija protiv Božijeg suvereniteta
Politika SAD u promovisanju demokratije širom muslimanskog sveta, viđena je kao drugačiji oblik napada na Islam. Globalni džihadisti se protive sekularizmu u bilo kom obliku: demokratija, nacionalizam, komunizam, Baatizam, i bilo koji drugi ne-islamski sistem filozofije. Pokojni ideolog Al-Kaide Jusuf al-Ajiri napisao je, “ Jedan od najgorih proizvoda sekularizma je demokratija, ona ukida nadležnost šerijata nad društvom, i suprotstavlja mu se u formi i sadržaju“. Najveći je rekao, ‘komandovanje je ni na kome, do na Alahu’. Demokratija kaže da komanda nije ni na kome do na većini. U ideologiji džihada, jedino je Bog vladar, i Njegovi zakoni već postoje u formi šerijata. Vladari ili zakonodavci za koje se pretpostavlja da ih donose na taj način preuzimaju božanske atribute, kao i svako ko prihvata taj zakon, priznaje uzvišenost zakonodavca. Al Suri objašnjava:
“Postoje vrlo jasni dokazi u Kuranu i Suni, o nevernosti onih koji su sebi dali za pravo da donose zakone o onome što je zabranjeno i dozvoljeno , kao i da vrše promene zakona, i time se suprotstavljaju suverenitetu Boga, postajući i sami Bogovi…“
Indikacija iz stiha i Hadisa je potpuno jasna. Ona ukazuje da onaj ko kreira zakone, onaj ko ih dozvoljava i zabranjuje, učinio je samog sebe Bogom, i samim tim , ko ga posluša , smatra se njegovim vernikom.Demokratija se samim tim izjednačava sa politeizmom, zbog toga što se moć vladara izabranog uz popularnost može upotrebiti da se krši Bogom dato pravo. U ovoj filozofiji, demokratija nije samo alternativa ili konkurentski oblik vladavine, na individualnom nivou to predstavljagreh, a na kolektivom to je napad na Islam. U očima globalnih džihadista, Zapadnjački liberalni principi takođe doprinose korupciji Islama ohrabrujući radnje koje prevazilaze ili su u suprotnosti sa šerijatom, kao što su sloboda verovanja(ili ateizma), sloboda govora(čak i bogohuljenja), i “jednaka prava muškaraca i žena, bez bilo kakvih razlika, kao što su rasa, boja, pol, obrazovanje, i religija“-izjednačavanje vernika sa nevernicima, grešnicima sa bezgrešnima, i muškaraca sa ženama u svim situacijama, nevezano za ulogu koja im je od Boga data.
Stoga je sveopšta politička, ekonomska, kulturalna, i vojna invazija bila u toku i u uvećanju snage, kada su 11.09. 2001. god. globalni džihadisti zadali udarac.
Al Suri ističe da su napadi bili logičan i neophodan odgovor na američku agresiju, I sve što je usledilo- zbacivanje Talibana, uvećano američko vojno prisustvo u regionu, itd.- bilo je svakako deo američkog plana:Okolnosti u kojima živimo danas mi iz islamskog sveta , nakon incidenta 11.septembra, nisu rezultat isključivo tog, iako veoma važnog, incidenta. Ono u čemu se trenutno nalazimo jeste period koji je došao u skladu sa planovima Amerikanaca i Evropljana, kao i njihovih gospodara Jevreja. Ove okolnosti su poglavlja iz pretpostavki o novom svetskom poretku, lansirane još rane 1990.god. nakon raspada Varšavskog pakta I prelaska njegovih komponenti u NATO, i početka jedinstvene američko-jevrejske palice koja želi da upravlja svetom…Mi sada živimo u stanju programiranog američko-jevrejskog iskorišćavanja medija…zarad racionalizacije sopstvenih napada i ubeđivanja sveta u laži, da 11.septembar, Intifadah i slične radnje otpora nisu ništa drugo do odgovori na napade i to ne na napade koji su uzrokovani.
6. Istorija globalnog džihada
Globalni džihad danas gleda na 40 godina borbe protiv sila za koje veruju da su pokvarile njihovu zajednicu Egipćanin Sajid Kutb se smatra osnivaocem modernog pokreta. U svojoj knjizi iz 1964.god. , Malim fi al Tarik , izjavljuje da sekularne vlasti modernih država-demokratskih, komunističkih, diktatorskih itd.-koriste državne strukture i moć kako bi sopstven narod sprečili da slede Božije vođstvo, umesto čega drže narod u pokornosti sopstvenim vladama i zakonima. Naglasio je da je vojna snaga- džihad -neophodna za razbijanje ovog ljudskog postavljenog reda, kako bi se ljudi koji su u pokornosti oslobodili kako bi bili slobodoni da služe isključivo Bogu. U pogledima koji podsećaju na Marksističko-Lenjinističku filozofiju, on govori da prethodnica istinskih vernika živi u velikoj meri odvojeno od društva i vodi pokret za rušenje modernog zapadnjačkog svetskog poretka, oslobađajući celokupan narod od ljudskih vlasti. Oslobodivši se od ljudskih sveza, tim ljudima bi se zatim dozvolilo da biraju bilo koji oblik vladavine koja bi isključivo pratila Božije zakone. Smatrajući ga za pretnju po režim egipatskog predsednika Gamala Abdela Nasera, Kutb je uhapšen i ubijen 1966. godine. Nakon njegove smrti, proglašen je za mučenika i slavljen je od strane grupe vernika i njegova filozofija je dobila uporište. Kroz 1970. i 1980. godinu mnogobrojni muslimanski radikalni pokreti stvorili su se kako bi podstakli zbacivanje lokalnih vlada, ali je svaki ugušen od strane državnog bezbednosnog aparata. Do kraja sredine osamdesetih godina,filozofska škola globalnog džihada razvila je filozofiju kojom govore kako su džihadistički pokreti omanuli u muslimanskim zemljama zbog korumpiranih vlada potkupljenih od strane imperialističkog Zapada. Jedan od uticaja na ovu školu bila je isterivanje Sovjeta iz Afganistana koje je nastalo ubrzo nakon raspada Sovjetskog saveza. Haos i kasnije talibansko zauzimanje Afganistana dalo je pokretu globalnog džihada njihov prvi model Islamske države, kao i adekvatno okruženje za razvoj sopstvene filozofije i obuku vojnih kadrova.
Kroz ovaj 40-godišnji period, ostali islamsti su radili unutar sistema koje su želeli da reformišu, čak su i sticali parlamentarna mesta i ministarske pozicije u nekoliko zemalja. Za globalne džihadiste su ovi Islamisti bili ili marginalizovani ili korumpirani od strane vlada kojima su pristupale, čineći beznačajne političke dobitke i odvlačeći naporei ljude od pravih borbi. Ovaj očekivani neuspeh mirnog pokušaja reforme u kombinaciji sa verskom obavezom džihada, ostavlja oružanu akciju kao imperativ. Uprkos potrebi za upotrebom sile, globalni džihadisti preuveličavaju kako njihova filozofija nije nasilna. Umesto toga, oni vide sebe kao politički pokret koji uvežbava pravo na samoodbranu.7. Politički cilj globalnog džihada
Za globalne džihadiste, politički cilj je vrhovni, i oni rade prema pozitivnom nastanku nove države, tzv. kalifata. Politički i fizički oblici kalifata počinju sa udruživanjem istomišljenih islamskih emirata, iliti mini-država,koje mogu biti male kao predgrađe ili velike kao država. Prvobitno ova mreža emirata ne zahteva centralizovan autoritet , tj. ne treba se posebno hijerarhijski organizovati pod jednim liderom ili vladom. Umesto toga, svaki emirat komunicira sa drugim kako bi omogućio određeni stepen političke, logističke, finansijske, vojne, i/ili intelektualne podrške njima i formiranju drugih emirata. Ova decentralizovana mreža istomišljenika čini osnovu za upostavljanje budućih istinskih Islamskih država:kalifata, jednopolitičkih entiteta kojima upravljanih onako kako su Prorok i njegovi sledbenici u početku vodili muslimanske sledbenike.
Globalni džihadisti današnjice su vezani 40-godišnjim filozofskim razvojem i uskim zakonom za koji smatraju da je ideološki čist. Ovi faktori su utvrdili filozofsku mrežu unutar koje moraju da ostanu kako bi ostali dosledni svojoj ideologiji. Pokazujući da je unutrašnja legitimacija vrlo važna za njih, literatura globalnih džihadista obiluje šerijatom i opravdanjima za njihova dela. Ova filozofska mreža takođe nameće potrebe u formiranju emirata i kalifata. Kako Kutb piše, religija ne može biti nametnuta narodu; mora biti svojevoljno usvojena od strane njih: “Muslimanska zajednica može preživeti jedino kad pojedinci i grupe ljudi odbiju služenje bilo kome osim Bogu- i podrede mu se,Onom koji nema saradnike, i reše da organizuju svoj život po ovom sistemu ili na bazi ove podređenosti. Iz ovoga će se roditi nova zajednica. “ Formiranje kalifata zahteva da kalif ispunjava određene uslove. Mora biti potomak Prorokov, iz plemena Kujraš, pobožnik, edukovan i fizički spreman. Zbog ovih uslova, uspostavljanje kalifata bi se moralo posmatrati kao daleki cilj, ipak, jednom kada se realizuje mreža istih emirata, promena iz tog entiteta u kalifat, zahtevaće samo unutrašnje promene.8. Strategija globalnog džihada
Istorijski gledano, globalni džihadisti su bili imali uspeha sa Kutbovom formulom korišćenja sile za rušenje postojeće sekularne vladavine u regionu, a zatim vraćanja reda uspostavljanjem njihove verzije Islamskog zakona. Nakon preživljavanja nasilnog haosa koji je nastao slomom vlasti, stanovnici regiona pozdravljaju red koji vraćaju globalni džihadisti, ispunjavajući time uslove koje stanovništvo prihvata kao oblik vladavine.Sa početkom 21. veka, SAD postaju garant svetskog poretka, poretka koji se bazira na ljudskoj umesto Božijoj vladavini. Neophodni prvi korak za obaranje ovakvog svetskog poretka je neutralizacija SAD, nakon čega će se uspeti u slomu lokalnih vlasti i izgraditi emirati iz haosa. Za neke, neutralizovati značiuništenje ili kolaps SAD; drugi su zadovoljni slabljenjem ili kažnjavanjem SAD u toj meri kako bi ih sklonili iz muslimanskog sveta. Uništenje SAD- okupatora i napadača muslimanskog sveta- je tako viđeno kao koristan krik za pridobijanje muslimanske zajednice.
9. Uništenje Amerike
Strategija operativnog nivoa za neutralizaciju SAD kombinuje aktivne i pasivne komponente.Aktivnim napadima koriste se direktni vojni udari na interese SAD, u zemlji i vani, u pokušaju da utiče na politiku SAD. Pored materijalne štete, ovi napadi uništavaju iluziju američke neuništivosti. Prema glbalnim džihadistima, upadima SAD u muslimanski svet, bi se trebalo suprotsaviti terorističkim napadima na zapadnjačke interese u zemlji i inostranstvu.Ove operacije su u rasponu od najmanjih (npr. ubistva), preko najvećih napada kao što je onaj 11.septembra. Al Suri beleži da se odvraćanjem napada na Madrid 11.03.2004.god., ostvarilo da se Španija povuče iz Iraka- što predstavlja čistu pobedu za globalne džihadiste.
Al Suri preporučuje stvaranje muslimanskog sveta negostoljubivim za zapadnjačke poslove, turiste, političke i vojne angažmane kroz individualni džihad. U taktičkoj implementaciji ove strategije, muslimani širom sveta preduzimaju lokalne nepovezane udare protiv zapadnjačkih interesa, pretvarajući fenomen nasumičnog ili oportunističkog nasilja u ono što predstavlja masovni pokret sa koordinacijom i usmerenjem.
Pasivna komponenta kampanje globalnog džihada protiv SAD je oblik ekonomskog ratovanja koji uključuje teranje SAD da uništava sopstvene interese rasipajući sopstvene vojne i ekonomske resurse. Džihadistički strateg Abu-Bakr Naži citira autora teksta Pola Kenedija: “Ukoliko Amerika proširi korišćenje svojih vojnih moći i strateški se rascepi više no što može, može doći do njenog pada.“ Ova izjava odzvanja I predstavlja slaganje sa izjavom džihadističkog stratega da je ekonomija SAD istovremeno njena moć i njeno najslabije sredstvo. Abu Ubajid Al Kuraši, džihadistički vođa i Bin Ladenov pomoćnik, beleži:Jasno se vidi da je američka ekonomija njen centar gravitacije. Ovo je što šeik Osama Bn Laden kaže izričito. Podržavajući ovaj strategijski pogled činjenicom da je neujedinjena SAD kombinacija nacionalnosti, etničkih grupa, i rasa ujedinjenih jedino pod AMERIČKIM SNOM, li da kažemo to jasnije, obožavanjem dolara. Rušenje američke ekonomije nije nedostižan san. Napadi na Nju Jork i Vašington, suprotno od svih predviđanja, pokazali su slabost američke ekonomije, koja je znatno obuhvaćena.
Ekonomski rat može biti vođen direktno kroz vojnu akciju, ili indirektno naterati SAD da prenapregne svoje ekonomske mogućnosti.Mudžahedinski centar za usluge “Džihad u Iraku: Nade i opasnosti“ omogućava interesantnu analizu kasnijeg fenomena. Anonimni autori ovog dokumenta iz 2003. godine upoređuju troškove operacija SAD u Iraku i predlažu da prekinu pomoć SAD od njihovih koalicionih partnera, tako ih prisiljavajući da podnesu celokupnu cenu sami. Naži takođe ocenjuje zapadnjačke saveze kao potencijalnu slabost. “Diverzifikovati i proširiti napade na Krstaško-cionističkog neprijatelja na svakom mestu u islamskom svetu, čak i izvan ako je to moguće, kako bi se raspršili napori u pomaganju neprijatelju i na taj način ga iscedili do kraja.“ On daje primer: “Ako se napadne turističko odmaralište u Indoneziji koje je pod patronatom Krstaša, sva odmarališta u svetu će se morati dodatno obezbediti dodatnim snagama, što će biti veliki trošak.“ Operativni nivo strategije globalnih džihadista na razbijanju SAD kombinuje aktivne i pasivne komponente: Napadi na interese SAD su planirani sa namerom da izazovu vojni odgovor. Na taj način će, dodatnim uništenjem direktnih objekata napada , džihadisti takođe profitirati uvlačenjem snaga SAD na neprijateljsku teritoriju. Istovremeno, otvorena invazija SAD - umesto uobičajenog plašta dobre volje, pod kojim se krije politički, kulturni i ekonomski napad- izazvao je muslimanski gnev protiv osvajača. Bezbednosni šef Al Kaide Sajif al Adel piše kako su napadi 11. Septembra bili planirani sa namerom privlačenja vojnog odgovora SAD-a, kao I nanošenja štete na direktne mete napada:
Naš glavni cilj, sami tim, jeste da odsečemo zmiji glavu na njenom pragu, da razbijemo njenu aroganciju…Drugi cilj ovog napada je hitnost novog svetskog vođstva za ovaj svet…Treći, I naš poslednji cilj jeste da je nateramo da izađe iz njene rupe. Ovo će nam olakšati da zadamoadekvatne udarce kako bismo je podrili i rasturili. Ovo će nam podići kredibilitet pred našom nacijom i podstaći ljude širom planete.
U objavljenim radovima globalnih džihadista, rezultat napada 11.septembra prvobitno je išao na njihovu štetu zbog pretrpljenih materijalnih i ljudskih gubitaka zbog kasnijih operacija SAD u Afganistanu, ali to sada nadoknađuju. Al Suri je objavio svoju enciklopediju o džihadu od 1600 strana , zbog toga što je osećao da je njegova generacija džihadista u osnovi uništena iznenadnim uspehom SAD-ovog globalnog rata protiv terorizma. Zbog toga je ostavio knjigu koja bi vodila nove generacije koje bi se pojavile. Do avgusta 2006. godine džihadski vođa pod imenom Luis Atijatalah napisao je na onlajn intervjuu da su početni negativni uticaju napadima na džihad zamrli i sada je džihad u punom naletu. Al Kaidini vebsajtovi, al-Thabitun Ala al-Ahd, nose ovo viđenje dalje i kažu da skoro svi al Kaidini ciljevi ispunjeni i da se može početi sa poslednjim a to je uništenje SAD kroz još jedan napad sličan onom 11. septembra:
Povlačenjem neprijatelja u direktnu borbu bez kompromisa, al Kaida je želela da realizuje osam važnih ciljeva: kao prvo-da dovede neprijatelja do iscrpljenja, da ga iscrpi ekonomski i kao treće da ga iscrpi u ljudstvu, društveno, i psihološki na način koji ne može da kompenzuje. Ovo će ga na kraju dovesti do poraza, gde će izgubiti sposobnost, želju, ili rešenost da nastavi konflikt. Ovo će zasigurno biti praćeno socijalnim i civilnim kolapsom unutar neprijateljskih linija. U najboljem slučaju nprijateljska država može nestati; u najgorem slučaju njegova moć da se osveti muslimanima će znatno oslabiti…Neprijatelj će zatim upotrebiti poslednje atome snage i sredstava, nakon čega više neće biti ništa za njega , sem kompletnog kolapsa- ili potpuno povlačenje u sebe gde bi lizao svoje rane u tugi i sramoti.
10. Istorijska perspektiva
U svom duhu za narodne revolucije, svetski džihadisti se okreću komunističkim liderima, Mao Ce-Tungu i Ernestu “Če” Gevari, kao izvorima za gerilske strategije. Iako se okruženje dvadeset prvog veka razlikuje od epohe Maa i Gevare, najviše u postojanju svetskih masovnih medija, Interneta, kao i pretpostavljenoj dostupnosti oružja masovnog uništenja – istorijske lekcije o tim komunističkim revolucionarima ističu potencijalni nedostatak u strategiji svetskih džihadista.
Sledeći uspešnu Kubansku revoluciju, Gevara je učinio bitnu izmenu u komunističkoj teoriji revolucije kada je izjavio: “nije potrebno da se ispune svi uslovi za stvaranje revolucije, pobuna ih može stvoriti.” Gevara je koristio ovaj koncept, nazvan fokoizam, u njegovim kasnijim propalim revolucijama u Kongu I Boliviji. Dokumentovan u Redžis Debrejinoj Revoluciji u revoluciji? Fokoizam je proizišao iz rasprave da li je politička ili vojna ruka imala primata u ranim fazama konflikta. Po mišljenju Gevare i Debrejeve, kurs revolucije počinje sa vojnom jedinicom, jedan “foko” koji preduzima napade protiv vlade. Kako vojni napadi postaju uspešni, populacija uočava prividnu snagu gerilaca, u suprotnosti sa slabošću vlade i inspirisana je da se pridruži gerilcima. Kasnije, kako revolucija napreduje, vojni foko takođe počinje da sprovodi političko vođstvo. Foko pristup koristi vojnu akciju da bi stvorio revolucionarnu klimu, neophodnu za željene političke promene. Rezultat je bio ono što je jedan komentator nazvao inverzijom principa Klauzevic da je rat nastavak političke borbe drugim sredstvima; umesto toga politička borba postaje nastavak rata. U Gevarinom slučaju, testiranje njegove teorije pokazalo se smrtonosnim kada su ga seljaci iz Bolivije, kojima je želeo da upravlja u revoluciji, izdali vladajućim snagama, dokazujući da se gerilci ne mogu kriti među stanovništvom „kao riba u moru“ pre nego što se stanovništvo ne dovede do svog cilja.
Početkom dvadeset prvog veka svetski džihadisti su se suočili sa krizom. Kroz Treći krstaški rat Amerika je ubrzala svoj prodor u muslimanski svet i bila je spremna da dominira. Iako su decenijama radili da izgrade podršku naroda za svoje ciljeve, svetski džihadisti nisu uočavali da je revolucionarna klima potrebna njihovim ljudima, kako bi spontano ustali i odupreli se američkoj invaziji. Umesto toga, kako su to uočili, muslimansko stanovništvo je još uvek bilo pod čvrstom kontrolom korumpiranih, otpadničkih vladara, uljuljkano u pasivnosti zbog lažnog obećanja o mirnom političkom napretku kroz izbore i unutrašnje reforme i zbog ne prihvatanja rizikovanja onoga što imaju, koje bi možda izgubili učestvovanjem u otvorenom otporu. Sa svojim filozofskim naglaskom na džihad kao na oružanu borbu, bilo je logično da će se svetski džihadisti okrenuti fokoizmu kako bi zapalili revoluciju. Saif Al-Adel izjavljuje da je glavni razlog za napad 11. septembra, bio buđenje uspavane ume:
Naš cilj je, dakle, bio podsticanje Amerikanaca da izađu iz svoje rupe i bave se moćnim napadima na telo nacije koja nije postojala. Bez ovih napada ne bi bilo nade za buđenje nacije. Čitave mase nacije sa svojim finansijskim mogućnostima i visokim moralom bi pobedile neprijatelja... Uspavana nacija će se uskoro probuditi. Amerikanci, njihovi saveznici i lakeji su prevareni.
Ova filozofija se raširila zahvaljujući Al-Suriju, Naji i drugima. Na klasičan foko način, svetski džihadisti vide vojne napade kao najbolje sredstvo da pokažu pravu slabost i ranjivost Amerike, da pridobiju sledbenike i stvore momenat za političke promene.
Istoričari zapažaju da su „Mao i Giap možda rekli Gevari i Debreji da bi foko nasilje pre izložilo revolucionarni pokret, u svom najslabijem momentu, razarajućem kontranapadu nego kataliziranje revolucije.“ Al-Suri bi se složio; po njegovom mišljenju, odgovor Amerike na napade 11. septembra doveo je do krize u svetskom džihadu, sve je učinio samo nije uklonio njegovu generaciju džihadista: „Pokret džihadista u svojoj celini, njegove organizacije, vođe, simboli i činovi, zaista, sve njegove pristalice, prolaze danas kroz najstroži sud, sa kojim se moderan pokret džihadista ikada susreo od svog pokretanja pre 40 godina. Ovo se dešava zbog nepravedne kampanje koju Amerika vodi protiv pokreta pod parolom „borba protiv terora“. On nastavlja sa nabrajanjem kategorija vođenja, kadrova, finansijskih resursa, i simpatizera izgubljenih u napadu SAD; 80 % njih po njegovo proceni. Što je najvažnije, gubitak Avganistana kao svetilišta lišilo ih je sposobnosti da efikasno indoktriniraju i obuče nove članove. Ostaje da se vidi da li je umrežena međunarodna priroda pokreta svetskog džihada dovoljno otporna da ga štiti od vrste kontranapada koji je okončao Gevarinu bolivijansku avanturu.
ZaključakIako stratezi svetskog džihada prevashodno pišu da bi motivisali sledbenike i prikazali svoju viziju, oni se ponekad odnose otkrivajuće prema akcijama koje njihov neprijatelj preduzima protiv njihovog pokreta.???Radnje koje dovode u pitanje unutrašnji legitimitet pokreta smatraju se posebno efikasnim i obuhvataju izjave islamske verske vlasti koje se protive svetskom džihadu, smrti Muslimana civila prouzrokovane od strane džihada, kao i mešanju njihovog pokreta sa onim džihadistima koje čak i oni smatraju nastranim ekstemistima. (Jedan od poslednjih pimera je Alžirska oružana islamska grupa (GIA) koja je smatrala da će muslimanske zajednice koje žive pod trenutnom sekularnom vladom biti saučesnici u njihovom vladanju, i sprovodila masakre u kojima je pobijeno desetine hiljada muslimanskih civila. ) Mudžahidinovo ciljanje iračkih šiitskih Muslimana stalno podiže strah od smrti muslimanskih civila prouzrokovane od strane džihada, izazivajući nelagodan dijalog unutar pokreta. U konfiskovanom pismu upućenom bivšem lideru Al-Kaide u Iraku, Abu-Mus’ab Al-Zarakvija, zamenik komandanta Al-Kaide, Ajman al-Zavahiri, upozorio je na oprez protiv prakse jer nije donela ništa dobro muslimanskom auditorijumu. Drugi kao Al-Ajiri, smatraju da šiitski treba da budu otpadnici i saradnici sa Zapadom i stoga opravdane mete. Da bi bili efikasni, svaki izazov legitimnosti pokreta u vezi sa sopstvenim pravilima može doći samo iz islamske zajednice.
Američki planeri mogu imati velike koristi od strateških spisa svetskih džihadista prikazivanjem američkih akcija i strategija u svetlu veoma različitih percepcija džihadista i filozofija. Američki izazov je veliki: Iako Sjedinjene Države ne mogu jednostavno apsorbovati udare koji su napravljeni tako da stvore maksimalno uništenje i odbiti da odgovore, svetski džihadisti će nastaviti da pokušavaju da preokrenu bilo koji odgovor američke vojske na njihovu štetu. Dok Zapad ne može priuštiti da zapostavi nekontrolisane regione sveta, svetski džihadisti će nastaviti da slikaju umešanost SAD-a i vojske Zapada u muslimanski svet, kao invaziju. Svetski džihadisti razjašnjavaju da je stvaranje nestabilnosti ključna komponenta njihove strategije, a Zapad mora da odigra svoju ulogu u obnavljanju reda i olakšavanju nepovoljnih uslova u regijama koje bi džihadisti u suprotnom pokušali da dovedu jedino pod svoju kontrolu. Talibanski stil vladanja ne bi trebalo da bude jedina opcija koja se nudi žrtvama anarhije; umesto toga, promoteri demokratije bi trebalo da uvere takve ljude da imaju i druge alternative, forsirajući viziju džihadista da se takmiči u okviru ideja otvorenog tržišta. Konačno, Amerika je proglasila politiku promovisanja demokratije problematičnom, jer se suočava sa problemima religije i vlasti koji dosežu izvan svetskih džihadista u mnogo širi islamski pokret.??? Sjedinjene države bi bolje učinile kad bi potražile zajednički jezik sa Islamom, naglašavajući osnovna uverenja koja stoje iza njene demokratske filozofije: vlada predstavnica koja odgovara narodu i štiti ljudska prava i dostojanstvo. Sjedinjene države takođe moraju imati na umu da demokratija nije lek, fenomen povećanja radikalizacije omladine britanskih Muslimana pokazuje da čak i mogućnosti koje nudi život u modernoj demokratskoj naciji mogu biti nedovoljne da pobede ideju džihada.
Strateški spisi svetskih džihadista pokazuju da su oni preveli svoje filozofije i iskustva u planove za akciju, planove koje će oni goniti do današnjih dana. Da bi razumeli i odbili njihovu strategiju, Sjedinjene države moraju da iskoriste uvid u njihove spise, ideologiju, njihova formativna iskustva, i njihovi ciljevi.
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi