INSTITUT PRIKRIVENOG ISLEDNIKA
U BORBI PROTIV ORGANIZOVANOG KRIMINALA

Organizovani kriminal u smislu Krivičnog Zakona predstavlja „vršenje krivičnih dela od strane organizovane kriminalne grupe, odnosno druge organizovane grupe ili njenih pripadnika za koje je predviđena kazna zatvora od četiri godine ili stroža kazna". Proglašen je za izuzetno štetnu društvenu pojavu za društva u bilo kojoj fazi razvoja a posebno za ona u tranziciji. Postoji preko 150 raznih pokušaja definisanja pojave organizovanog kriminala koja je, iako nema opšteprihvaćenu definiciju, našla mesto u mnogim, pa i srpskom zakonodavstvu. Primena posebnih istražnih metoda je jedan od faktora suprotstavljanja organizovanom kriminalitetu. Posebne istražne radnje su mere tajnog prikupljanja podataka o najtežim oblicima kriminaliteta u koje spada organizovani kriminal, terorizam, korupcija, pranje novca i drugi finansijski delikti, trgovina narkoticima, ljudima, krijumčarenje vozila, oružja i drugo.
U Srbiji je posebna glava Zakona o krivičnom postupku posvećena organizovanom kriminalu. Postoji i Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala i noveliran Krivični zakon.
Medjunarodno uporište za aktivnosti protiv organizovanog kriminala se nalazi u: -Bečkoj konvenciji protiv nezakonitog prometa opojnih droga i psihotropnih supstanci iz 1988. godine - kontrolisana isporuka na međunarodnom nivou i mehanizmi njene realizacije
-Konvenciji Saveta Evrope o pranju, traženju, zapleni i konfiskaciji prihoda stečenih kriminalom iz 1990. godine - pristup kompjuterskim sistemima i izrada određenih dokumenata
-Rezoluciji Interpola o organizovanom kriminalu
-Rezoluciji Evropskog Saveta o sprečavanju organizovanog kriminala iz 1998.
godine
-Konvenciji UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala usvojena u Palermu decembra 2000. godine, koja je ujedno i najznačajniji međunarodni dokument koji predviđa kontrolisanu isporuku, elektronsko praćenje ili druge oblike nadzora i tajnih operacija
-Konvenciji UN protiv korupcije iz 2003. godine - predviđa korišćenje kontrolisane isporuke i druge posebne tehnike istrage.
Ove navedene rezolucije i konvencije polaze od predpostavke da efikasno suprotstavljanje organizovanom kriminalitetu nije moguće ostvariti primenom "klasičnih", tradicionalnih dokaznih metoda. Tradicionalne metode suprotstavljanja kriminalitetu, posebno organizovanom kriminalitetu nisu u potpunosti delotvorne i efikasne u suzbijanju ove negativne društvene pojave. Zbog prirode krivičnih dela i njihovih učinilaca, njima se ne mogu postići zadovoljavajući rezultati u sudskom postupku. Stoga je nužno koristiti savremene metode zasnovane na naučnim i tehničkim dostignućima koje se u svetu već uveliko primenjuju. Uprkos izvesnih nedorečenosti posebnih normi koje predviđa Zakon o izmenama i dopunama zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju kriminaliteta i kontraverznosti ovog zakona sa stanovišta zaštite ljudskih prava, osobine delovanja organizovanog kriminala rezultati koji su postignuti primenom posebnih mera čine te mere nužnim elementom metoda suzbijanja ovog oblika kriminaliteta. Upravo iz tih razloga je u Stokholmu (Švedska), 11. decembra 2009. godine, Evropska unija usvojila strateški petogodišnji plan za stvaranje evropskog Prostora slobode, bezbednosti i pravde (Area of Freedom, Security and Justice, AFSJ) tzv. Stokholmski program. Do 2014. godine u EU predviđa se dodatno razvijanje policijske i pravosudne saradnje država članica, posebno kroz instituciju prikrivenog islednika, zatim saradnju kroz zajedničke policijske i carinske centre, razvijanjemkriminalističko-obaveštajnog rada i sprovođenjem zajedničkih operativnih akcija. Predvidja se stvaranje policijskog pravilnika koji će uključiti izmene u razmeni i pristupu informacijama. Opšti zaključak je, medjutim, da se u Evropskoj Uniji „bezbednost" postavlja ispred „sloboda" i da se takva praksa praktikuje od 11. septembra 2001. godine. Zvaničnici EU, a posebno Evropska Komisija, nasuprot tom mišljenju ističu da se građanin ipak nalazi u fokusu i da je Stokholmski program upravo hteo da pronađe razvnotežu između pružanja bezbednosti i zaštite ljudskih prava. Ishod te „ravnoteže" videće se kroz sprovođenje programa. Za razliku od nekih zemalja koje nemaju "specijalne sudove" niti posebno definisan institut prikrivenog islednika niti specijalne istražne radnje, u Srbiji se smatra da je sa aspekta opšte bezbednosti prihvatanje i sprovodjenje tih medjunarodnih zakona značajnije za gradjane Srbije od bojazni zloupotrebe i mogućnosti kršenja osnovnih ljudskih prava i isloboda.

PRETPOSTAVKE ZA PRIMENU POSEBNIH ISTRAŽNIH TEHNIKA I MERA TAJNOG NADZORA

U zakonodavstvu se ove mere nazivaju različito: posebne istražne radnje (ZKP BiH), posebne dokazne radnje (ZKP Srbije ), posebni izvidi kaznenih dela (ZKP Hrvatske), mere tajnog nadzora (ZKP Crne Gore). Izgleda da je najbolji naziv upotrebljen u ZKP Crne Gore, jer upozorava na vezu i uticaj ovih mera i ljudskih prava i slobode građana. Prema ZKP-u Srbije glava XXIX-a „posebne dokazne radnje", tj. mere tajnog nadzora su: a) tajni zvučni i optički nadzor osumnjičenog, čl.504e b) pružanje simuliranih poslovnih usluga i sklapanje simuliranih pravnih poslova, čl.504i , c) angažovanje prikrivenog islednika, član 504m , d) kontrolisana isporuka, član 504l, e) saslušanje svedoka saradnika čl.504o.
Zakonik o krivičnom postupku Srbije iz 2006. Godine je morao da bude zamenjen novim jer izmedju ostalog ne sadrži opšte odredbe koje bi važile za sve mere tajnog nadzora i koje bi se odnosile na pitanja koja kod svih ovih mera moraju biti uređena na isti način, kao što ima odredbe o opštim pravilima za primenu mera procesne prinude (član 165). U njemu su izostale veoma važne instruktivne odredbe da će se primena mere tajnog nadzora ukinuti po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih je određena; da je sud dužan da se u primeni ovih mera rukovodi ustavnim pravilima o srazmernosti ograničenja ljudskih prava i svrhe ograničenja i da su organi gonjenja obavezni da svrhu ograničenja ljudskih prava uvek nastoje postići manjim ograničenjem, odnosno bezikakvog ograničenja, ako je to moguće i dr.
Načelo srazmernosti, koje ZKP poznaje kod određivanja mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog u postupku, mora postojati i u slučaju primene posebnih istražnih tehnika, sve vreme dok traje ograničenje ustavnih prava lica prema kojima su primenjene. Mere se mogu primeniti pod uslovom da postoje osnovi sumnje da je određeno lice učinilo određeno krivično delo ili da je učestvovalo u njegovom izvršenju, odnosno da se priprema na izvršenje krivičnog dela, a to se ne bi moglo otkriti, sprečiti ili dokazati na drugi način ili bi izazvalo nesrazmerne teškoće.
Svrha istraživanja odnosno otkrivanja se ne može postići na drugi način ako policija i javni tužilac nikako ne mogu doći do drugih izvora saznanja o činjenicama, ili bi traganje za njima bilo povezano sa nesrazmernim teškoćama (npr. prikupljanje dokaza za otvaranje postupka bilo bi vremenski znatno produženo). Zakonik o krivičnom postupku pretpostavlja da će se primenom ovih mera doći do takvih izvora saznanja o činjenicama, koje se ne bi smele primenjivati kad se pouzdano zna da se na taj način cilj nikako ne može postići (npr. lice prema kome je određeno prisluškivanje telefonskih razgovora nema telefon i ne vodi telefonske razgovore koji imaju veze sa krivičnim delom). Osnovi sumnje su pretpostavka za određivanje ovih mera. Ta sumnja se sadrži u izvorima saznanja o činjenicama iz kojih proizlazi verovatnost da je neko lice počinilo, odnosno da priprema krivično delo za koje Zakonik dopušta primenu navedenih mera. Osnovi sumnje moraju da prethode određivanju mera tajnog nadzora, jer je njihova primena opravdana samo kao odgovor državne vlasti na sumnju da je izvršeno krivično delo, odnosno da se ono priprema. Oni moraju da sa određenim stepenom sigurnosti, koji je veći od prostog nagađanja i proizvoljnog spekulisanja, pokazuju da je izvršeno, odnosno da se priprema krivično delo organizovanog kriminala. Osnovi sumnje takodje moraju da se odnose na lice koje je pripadnik kriminalne organizacije ili pretpostavljeni (presumptivni) učinilac krivičnog dela. Obzirom da se u svim pretpostavkama sumnje u ovoj fazi predkrivičnog postupka radi o indicijama, njih bi moralo biti više, tj. najmanje dve. "Osnovi sumnje" za dela iz organizovanog kriminala, koji prethode primeni mera o posebnim istražnim tehnikama predstavljaju, u stvari, isti stepen uverenja u istinitost činjenica kao i "osnovana sumnja", koja u našem zakonodavstvu služi za donošenje odluke o pokretanju krivičnog postupka, a ne za sprovođenje policijskih izviđaja u pretkrivičnom postupku.
U skladu sa ustavnim načelom srazmernosti, ograničenje ustavnih prava i sloboda građana radi pribavljanja dokaza za dela organizovanog kriminala, moguće je tek supsidijarno, kada se do tih dokaza ne bi moglo doći na drugi način, ili bi to bilo moguće uz nesrazmerne teškoće. U takvom slučaju, na zahtev javnog tužioca, istražni sudija može odrediti pojedine mere kojima se privremeno ograničavaju ustavna prava i slobode lica zakoje postoje osnovi sumnje da je samo učinilo ili sa drugim licima sudelovalo u izvršenju nekog krivičnog dela koje se po zakonu može kvalifikovati kao delo organizovanog kriminala. Koliko je veliki značaj pažljivo postupati u utvrdjivanju nužnosti primene posesebnih istražnjih radnji pokazuje i praksa Evropskog suda za ljudska prava koji je u više presuda ustanovio pravila za primenu mera tajnih opservacija. Kako one ograničavaju ustavno pravo na nepovredivost privatnog i porodičnog života iz člana 8, stav 1 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (gde spadaju i prava na nepovredivost stana i tajnost prepiske i drugih načina opštenja), te mere su načelno dopuštene samo u izuzetnim slučajevima iz stava 2 istog člana Konvencije: ako su u demokratskom društvu nužne, pored ostalog, radi „interesa državne bezbednosti, javnog reda i mira, i radi sprečavanja nereda i zločina". Pri tome, države mogu samostalno odrediti pretpostavke za primenu tih mera, ali je ta samostalnost ograničena konvencijskim načelima koja građanima garantuju adekvatna i efikasna jemstva protiv samovolje i zloupotrebe (presuda Klass v. Nemačke, 1978, koja se odnosi na tajni nadzor nad telekomunikacijama). Ta načela, pored spomenutog načela srazmernosti (primenjenog na slučaj organizovanog kriminala u presudi Malone v. Velika Britanija, 1985), uključuju:
a) postojanje zakonske osnove za tajne opservacije (pri čemu Konvencija pojam zakona tumači i kao podzakonske propise i sudske precedente kao izvore prava - Kruslin v. Francuska, 1990), koja (osnova) mora za građane biti „pristupačna i precizna", a ne da se sastoji, npr. samo od nepredvidivih administrativnih običaja, i b) takva da dovoljno jasno odredi obim i način primene diskrecionih ovlašćenja državnih organa koji te mere primenjuju (Malone, § 68, Kruslin, § 30, 36); c) određivanje kruga lica koja mogu biti podvrgnuta tajnoj opservaciji; d) određivanje krajnjeg roka primene; e) uređenje postupka kontrole u toku primene mere, uključujući sastavljanje izveštaja o izvršenju mere, zaštiti tajnosti njenih rezultata i njihovom uništavanju nakon obustave postupka ili izricanja oslobađajuće presude (Kruslin, § 35; Huvig v. Francuske, 1990, § 34).
Presudom Evropskog suda pravde (Vetter v. Francuska, 2005, § 21—29) se kaže da nije u skladu sa odredbom člana 8 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ako nacionalne vlasti, u nedostatku zakonske osnove, analogijom prošire (na druga lica) razlog za prisluškivanje telekomunikacija na tajno snimanje privatnih prostorija. Druga lica (za koja ne postoje osnovi „kriminalne" sumnje) mogu doći pod udar ovih mera samo izuzetno, pod određenim zakonskim pretpostavkama (da postoje osnovi sumnje da učiniocu ili od njega prenose saopštenja ili poruke u vezi sa krivičnim delom ili da se učinilac služi njihovim telefonskim priključcima ili drugim telekomunikacionim uređajem, da postoji pristanak oštećenog da se te mere primene u njegovim prostorijama ili na predmetima koji su u njegovom raspolaganju itd.). To, međutim, ne mogu biti lica za koja organi gonjenja znaju da se u kasnijem krivičnom postupku mogu pojaviti kao tzv. privilegovani svedoci i lica koja se ne kažnjavaju za neprijavljivanje krivičnog dela (član 332, stav 3 KZ). U ZKP-u Srbije takve odrdbe za sadane postoje.

PRIKRIVENI ISLEDNIK

Prikriveni islednici se u našoj literaturi definišu kao policijski službenici , kojima je dodeljen promenjen identitet (legenda) u određenom vremenskom periodu, da bi delujući tajno u kontaktu sa određenim kriminalnim krugovima, prikupljali informacije koje će moći da se koriste za otkrivanje, razjašnjavanje i sprečavanje krivičnih dela i to pre svega onih koja se odnose na organizovani kriminalitet . To ne znači da prikriveni islednici po pravilu treba da budu regrutovani iz redova već zaposlenih radnika bezbednosnih agencija ili policije. U SAD i Velikoj Britaniji na primer, ima raznih javnih konkursa za zapošljavanje lica na poslovima prikrivenog islednika. Na sajtovima mnogih kompanija koje se bave obezbedjenjem, kao i na sajtovima na kojima agencije nude zaposlenje , može se videti kako izgleda konkurs za prijem lica na radno mesto prikrivenog islednika sa adekvatnim radnim iskustvom i završenom strednjom školom. Kandidati se primaju na rad po ugovoru, na puno radno vreme za rad u drugoj i trećoj smeni. Plata koja se nudi je 15 eura na sat. Dalje se u konkursu opisuje da je u pitanju kratkoročni posao, koji zahteva rad iskusnog operativca sposobnog da obavlja fizički zahtevan posao i mogućnost pristupa elektronskoj pošti i programima za pripremu, preradu i dostavljanje dnevnih izveštaja Posao ovih Prikrivenih islednika uključuje uglavnom posebne istražne tehnike koje su regulisane zakonom. Njegovo delovanje u ranoj fazi je bazirano na pregledu raznih dokumenata osumnjčenog, uključujući čekove, kartice i bankovne račune. Sledeći korak je da prati i nadzire osumnjičenog što uključuje i audio i video monitoring. Poslednja faza koja se u žargonu policije zove Ubod(Sting), je pokušaj prikrivenog islednika da osumnjičenu osobu uhvati u izvršenju krivičnog dela. Za taj posao predvidja se da Prikriveni islednik dobije dozvolu pretpostavljenih, donetu na osnovu odluke suda u svim državama koje primenjuju institut prikrivenog islednika.
Osim što angažovanje prikrivednog islednika predstavlja vrstu posebne procesne mere koja se može odrediti uz ispunjenje potrebnih materijalnih i formalnih uslova, preduzimanje ove radnje po definiciji podrazumeva i pojavu u predkrivičnom, ali i krivičnom postupku (ako se pojavi kao svedok), jednog veoma specifičnog krivičnoprocesnog subjekta. Pojam i procesnopravna priroda prikrivenog islednika proizlaze iz njegovog položaja u predkrivičnom i krivičnom postupku i oni su u suštini obeleženi nizom elemenata jednog specifičnog procesnog subjekta. Njegov pojam i delovanje su odredjeni stadijumskom diferencijacijom na pretkrivični i krivični postupak, što znači da su funkcionalno povezani sa podelom procesnih aktivnosti na one koje se vrše u pretkrivičnom postupku i one koje se preduzimaju u samom krivičnom postupku.
Prikriveni islednik u pretkrivičnom postupku predstavlja jednu vrstu "agenta", odnosno lica koje na pritajen, krajnje diskretan način, prikuplja podatke o određenoj organizovanoj kriminalnoj grupi ili kriminalnim grupama, odnosno uopšte o organizovanom kriminalitetu, do kojih dolazi tako što se, u stvari, ubacuje u kriminalnu grupu ili na neki drugi prikriveni način povezuje sa članovima kriminalne organizacije. U pretkrivičnom postupku je uloga prikrivenog islednika orijentisana na prikupljanje dokaza u vezi delatnosti organizovanog kriminaliteta. U stvari, on tada prikuplja određene podatke do kojih, svojim prikrivenim, odnosno tajnim aktivnostima može da dođe. Njegova je delatnost obaveštajnog karaktera, po samoj svojoj prirodi tajna, te usmerena kako na otkrivanje krivičnih dela, tako i na prikupljanje podataka na osnovu kojih se već otkrivena krivična dela mogu razjasniti i dokazati, ali se njegovim aktivnostima mogu i sprečiti krivična dela koja bi inače bila izvršena od strane pripadnika kriminalne organizacije. Slični subjekti ne samo da postoje u drugim krivičnoprocesnim zakonodavstvima, već su iz njih i preuzeti.
Prikriveni islednik je posebno obučeno ovlašćeno službeno lice. Zakon ne uređuje na detaljniji način njegov stručni profil, niti ko ga određuje. Mora se raditi o licu koje je dobro obučeno za složene i opasne zadatke. U zakonodavstvu Republike Srbije prikriveni islednik pored ovlašćenog službenog lica policije, može biti i penzionisano OSL, pripadnik BIA, kao i zaposleni u drugom državnom organu, strani državljanin, ali to ne može biti lice za koje postoji osnovana sumnja da je sadašnji ili nekadašnji pripadnik organizovane kriminalne organizacije ili lice koje je osuđivano za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora od 4 godine ili teža kazna. Određuje ga ministar unutrašnjih poslova,odnosno direktor BIA, ili VBA ili lice koga on ovlasti. U našem zakonodavstvu je određeno trajanje ove posebne istražne radnje na godinu dana. Izuzetno, istražni sudija može produžiti na još šest meseci .

OSNOVNI ZAKONSKI USLOVI ANGAŽOVANJA PRIKRIVENOG ISLEDNIKA

Fridrih Hajek, jedan od najistaknutijih predstavnika savremene filozofije politike i prava, kaže da zakonodavstvo, odnosno promišljeno stvaranje prava, valja svrstati u one ljudske izume čije posledice mogu biti dalekosežnije od vatre i baruta. Moderno zakonodavstvo je otvorilo ljudima sasvim nove mogućnosti i dalo im osećanje moći nad sopstvenom sudbinom. Rasprava o tome u čijim je rukama ova moć, zasenila je mnogo važnije pitanje o tome koliko ova moć sme da se širi. Hajek ističe da će zakonodavstvo ostati krajnje opasna vlast sve dotle dok živimo u uverenju da ono može da nanese štetu ako je u rukama nepodesnih ljudi, a zanemarimo pitanje obima ove vlasti. Tajnost je glavni i osnovni princip postojanja i rada svih obaveštajnih službi sveta, pa i srpske tajne policije. U toj tajni o sebi i drugima, sadržana su snaga, moć i dugovečnost državne političke policije, koja postoji na ovim našim prostorima više od pola veka. Njen zadatak je od 1945. do početka devedesetih, a i kasnije, uvek bio da brani, štiti i čuva državu, vlast, partiju i njen politički vrh od tzv. unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja. Zato su Oznu, Udbu, SDB, politički čelnici od milošte zvali "pesnica komunizma" ili ponekad i „štit revolucije". Jugoslovenska tajna služba je u drugoj Jugoslaviji progonila i unesrećila najmanje pola miliona ljudi. Da li je danas u Srbiji, koja ima ovako bogatu tradiciju policijske države, opasno usvajati zakone koji policijskom i bezbednosnim službama daju nekontrolisanu moć. Ovu zabrinutost potkrepljuje i izjava Predsednika skupštinskog Odbora za odbranu i bezbednost koji je rekao: "Kao predsednik Odbora, mnogo bolja saznanja dobijam iznovina, nego od domaćih službi, čak i kad zvanično tražim neke informacije. Ali, pre svega se oslanjam na svoje izvore, koji su mi najsigurniji. A po njima, čitava plejada ovdašnjih političara sarađuje sa stranim službama."
Italijanski senat je 10.06.2010. odobrio nacrt zakona o prisluškivnju sa 164 glasa "za" i 25 protiv, kojim se predvidja ograničenje mogućnosti prisluškivanja razgovora u istražne svrhe i uvodi kažnjavanje medija za objavljivanje transkripata. Prema predlogu zakona, sudije mogu naložiti prisluškivanja lica samo u slučaju da postoji osnovana sumnja da su počinila krivično delo. Nalog prethodno mora da odobri panel koji čine trojica sudija i njegovo dejstvo može trajati najviše do 75 dana. Za prisluškivanje telefonskih razgovora parlamentaraca i sveštenika je, pri tom, potrebna posebna dozvola. Medijima je zabranjeno da objavljuju transkripte i da izveštavaju o toku istrage dok njen preliminarni deo nije završen - što u italijanskom pravosudnom sistemu može da potraje i godinama. Mediji koji prekrše te odredbe suočavaju se sa kaznom od 450.000 evra, a novinari mogu biti osudjeni i do tri godine zatvora. Prošle godine oko 120.000 telefonskih linija bilo prisluškivano u istražne svrhe.
U Srbiji je u isto vreme pred usvajanjem zakon koji omogućava službama da bez odobrenja suda primenjuju ove posebne mere. Predlog Zakona o elektronskim komunikacijama je usvojen 28.05.2010. godine i upućen parlamentu na usvajanje po hitnom postupku. Skupštinski Odbor za saobraćaj i veze nije 14. juna 2010. usvojio amandman Zaštitnika gradjana koji se odnosi na član 128. predloga Zakona o elektronskim komunikacijama, a kojim bi nadzor nad komunikacijom gradjana bio moguć samo uz dozvolu suda. Odbor je usvojio drugi Jankovićev amandman na član 130. ovog Zakona koji Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti omogućava da nadzire primenu zakona i proverava da li se podaci o komunikaciji gradjana zadržavaju u skladu sa zakonom, bez obzira da li ih koriste nadležne službe ili ne. Iako se u zvaničnom saopštenju na sajtu Ministarstva ze telekomunikaciju i informaciono društvo kaže da je Predlog zakona o elektronskim komunikacijama, usklađen sa regulatornim okvirom EU nesporno se vidi iz odluke italijanskog senata da članice EU donose zakone koji su dijametralno suprotni od naših.
Ratio legis, odnosno razlog ili svrha posebnih pravila krivičnog postupka u odnosu na razjašnjenje i dokazivanje krivičnih dela organizovanog kriminaliteta, se svodi na stvaranje povoljnijih normativnih i faktičkih uslova za razjašnjavanje i dokazivanje togoblika kriminalnog ponašanja. To se posebno može postići specifičnim merama koje se u odnosu na lice za koje postoje osnovi sumnje da samo ili zajedno sa drugim licima priprema krivično delo organizovanog kriminala, kada je, pod uslovom da se krivično delo organizovanog kriminala na drugi način ne bi moglo otkriti, dokazati ili sprečiti, ili bi njihovo prikupljanje bilo znatno otežano, moguće odobravanje mera pružanja simulovanih poslovnih usluga, sklapanje simulovanih pravnih poslova (504i) i angažovanje prikrivenih islednika (član. 504m st. 1 ZKP;504l). Ove mere se u najvećoj meri regulišu na sličan način, tj. istim odredbama Zakonika o krivičnom postupku, a njihova osnovna zajednička osobina je da one predstavljaju određeni pravno dozvoljeni način potajnog prikupljanja podataka koji mogu imati dokazni značaj, te služenje izvesnim oblicima Zakonikom dozvoljenog "lukavstva", "obmane", odnosno "prevare", što bi se naročito, kada je u pitanju prikriveni islednik moglo poistovetiti i sa jednom vrstom "špijunaže", odnosno prikrivenog prikupljanja važnih podataka, ali ne u odnosu na drugu državu i njene organe, njenu vojsku, legalne organizacije i sl., već u odnosu na pripadnike organizovanog kriminaliteta. Takav način prikupljanja dokaznih informacija nije uobičajen kada su u pitanju druge ("obične") vrste krivičnih dela, te se čak u drugim situacijama tako nešto moralo smatrati nedozvoljenim, ali u pogledu potrebe razjašnjavanja i dokazivanja krivičnih dela iz sfere organizovanog kriminaliteta, takve dokazne metode ipak imaju svoje opravdanje. Njihov ratio se zasniva na pojmu, prirodi i osnovnim karakteristikama organizovanog kriminaliteta, a iz čega direktno proizlaze i velike dokazne teškoće kada je on u pitanju, radi čijeg se prevazilaženja nužno moraju primenjivati dokazni metodi koji inače nikako nisu uobičajeni u slučajevima klasičnog kriminaliteta, ili bi čak tada bili štetni i potencijalno opasni po većinu građana. Ovo je još jedan očigledan primer izrazite povezanosti određenih fenomenoloških karakteristika jednog oblika kriminaliteta i pravne, odnosno pre svega krivičnopravne i krivičnoprocesne regulative i to prvenstveno u odnosu na stvaranje najpogodnijeg normativnog ambijenta za efikasno otkrivanje i dokazivanje krivičnih dela iz te sfere.
Postupci pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu ( tzv. Specijalni sud) vode se u skladu s odredbama novog Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) , koji po uzoru na inostrana zakonodavstva, predviđa posebne institute za borbu protiv organizovanog kriminala: institut prikrivenog islednika (čl. 504m), institut svedoka saradnika (čl. 504o), i meru nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora ili komunikacije (504đ), kontrolisane isporuke (čl. 504l), pružanje simulovanih poslovnih usluga i pružanje simulovanih pravnih poslova(504i). Sudovi u Srbiji primenjuju pravila Zakonika o krivičnom postupku iz 2004. Godine. Zakonik donet 2006. godine se nijeprimenjivao ni do kraja 2009. Njegova primena je, intervencijom zakonodavca, sredinom 2007. bila odložena do kraja 2008. godine. U međuvremenu je usvojen novi Zakonik o krivičnom postupku i stupio na snagu 01.01.2010. Pitanje je da li se, kako i koji ZKP ove 2010. godine, primenjuje.

MATERIJALNI USLOV ZA ANGAŽOVANJE PRIKRIVENOG ISLEDNIKA

FORMALNI USLOV ZA ANGAŽOVANJE PRIKRIVENOG ISLEDNIKA

Formalni uslov za odobravanje i primenu posebnih mera medju kojima je angažovanje prikrivenog islednika, ogleda se u potrebi postojanja odgovarajuće procesne inicijative, te odluke kojom se ta inicijativa odobrava. Procesna inicijativa mora poteći od državnog tužioca koji podnosi zahtev da se prema licu za koje postoje osnovi sumnje da samo ili zajedno sa drugim licima priprema krivično delo organizovanog kriminala, pored mera koje se odnose na nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja, te dostavljanja podataka o stanju poslovnih ili ličnih računa osumnjičenog (čl. 234 ZKP), odobre i primene ove posebne mere (čl. 504lj st. 1 ZKP). Odluku kojom se ta procesna inicijativa javnog tužioca odobrava, donosi istražni sudija u formi pismene i obrazložene naredbe, koja ima sledeći obavezan sadržaj: 1) podatke o licu prema kome se mera sprovodi, 2) podatke o krivičnom delu u pogledu kojeg postoje osnovi sumnje da ga je to lice učinilo - opis dela, 3) podatke koji se odnose na preciziranje same mere: a) modalni aspekt - način njenog sprovođenja, b) kvantitativni aspekt - obim mere, v) mesni aspekt - mesto sprovođenja mere i g) vremenski aspekt - trajanje mere (čl. 504lj ZKP). U citiranoj odredbi ZKP-a se govori samo o "opisu dela", ali je sasvim jasno da je neophodno navesti i zakonski naziv krivičnog dela, s tim da se mora raditi o krivičnom delu koje shodno zakonskoj definiciji spada u organizovani kriminalitet.
Služba za borbu protiv organizovanog kriminala je, polovinom 2006. godine prvi put u istoriji srpskog pravosuđa, angažovala prikrivenog islednika kao specijalnu i najkompleksniju istražnu metodu za prikupljanje dokaza u razotkrivanju organizovane kriminalne grupe koja se bavila prevarama u osiguranju takozvanoj "Saobraćajnoj mafiji". Nakon toga, marta 2007. god. u novoj sistematizaciji MUP-a u okviru Uprave kriminalističke policije, prvi put je osnovano Odeljenje prikrivenih islednika na čijem se operativnom, kadrovskom i tehničkom osposobljavanju intenzivno radi. Pružanje simulirane poslovne usluge i sklapanje simuliranih pravnih poslova, kao specijalne istražne metode, korišćena je u praksi prvi put 2010. godine u akciji "Šetač", zbog zloupotrebe službenog položaja i pranja novca. U "Specijalnom sudu" je 03. 03. 2009. godine 24 osumnjičenih, poznatih kao "saobraćajna mafija", nepravosnažno osuđeno ukupno na 51 godinu i deset meseci zatvora.

IZVRŠENJE I TRAJANJE MERE PRIKRIVENOG ISLEDNIKA

Mere angažovanja prikrivenog islednika, kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo iz člana 504a stav 3 ZKPa , na osnovu čl. 504m st. 1 ZKP odredjuje istražni sudija na zahtev javnog tužioca. Ove mere izvršavaju organi unutrašnjih poslova preko BIA i VBA. O izvršenju mere organi unutrašnjih poslova sačinjavaju dnevne izveštaje koje zajedno sa prikupljenom dokumentacijom dostavljaju istražnom sudiji, te javnom tužiocu na njegov zahtev. Ovi su izveštaji periodični - dnevni i oni omogućavaju kontinuirani nadzor nad izvršenjem mere, od strane istražnog sudije, odnosno javnog tužioca, tokom neposrednog trajanja mere. Izveštaji se istražnom sudiji i javnom tužiocu dostavljaju na njihov zahtev. Nakon izvršenja mere organi unutrašnjih poslova dostavljaju istražnom sudiji i javnom tužiocu poseban izveštaj, koji u stvari predstavlja konačan izveštaj, nakon što je primena odgovarajuće mere već završena (čl. 504n st. 2 i st. 3 ZKP). Taj izveštaj sadrži sledeće obavezne elemente: 1) bitne vremenske parametre - vreme početka i završetka mere, 2) podatke o licu koje je meru sprovelo, 3) opis tehničkih sredstava koja su primenjena, 4) broj i identitet lica obuhvaćenih merom, te 4) ocenu o svrsishodnosti i rezultatima primenjene mere.
Uz konačni izveštaj koji se podnosi javnom tužiocu, organ unutrašnjih poslova dostavlja i određene dokazne priloge: celokupnu dokumentaciju, koja može da bude fiksirana u nekoliko tehničkih modaliteta - fotografski zapis (fotografije), video, audio ili elektronski zapisi, kao i sve druge dokaze koje je primenom mere prikupio uključujući i opis postignutih rezultata (čl. 504n st. 3 ZKP).

PODACI KOJE PRIKUPLJA PRIKRIVENI ISLEDNIK I NJIHOV DOKAZNI ZNAČAJ

Obzirom na dokazni značaj, postoje dve vrste podataka koje prikuplja prikriveni islednik: 1) oni koji će sami po sebi, neposredno moći da predstavljaju dokaz u krivičnom postupku, kada se i ako postupak pokrene i 2) podaci koji ne predstavljaju sami po sebi dokaz, već su deo saznanja do kojih je došao prikriveni islednik, ali koji će moći da dobiju dokazni značaj, ukoliko ih tokom svog iskaza u svojstvu svedoka, sudu prezentira sam prikriveni islednik. U prvu vrstu podataka spadaju na primer, pismene isprave koje je prikriveni islednik prikupio, ili fotokopirao, to mogu da budu i sredstva izvršenja krivičnog dela, predmeti pribavljeni izvršenim delima, do kojih je došao prikriveni islednik i sl.
Pored toga, u takve podatke spadaju i drugi materijali koji mogu imati direktan dokazni značaj, odnosno služiti kao dokaz u postupku, pa tu tako spadaju i snimci telefonskih i drugih razgovora do kojih je u skladu sa svojim ovlašćenjima došao prikriveni islednik. Naime, on može upotrebiti tehnička sredstva za snimanje razgovora, te ući u stan i druge prostorije, uz ispunjenje formalnog uslova, da je to predviđeno naredbom istražnog sudije (čl. 504e st. 1 ZKP) koji kaže da istražni sudija može odrediti nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica što u prethodno važećem ZKPu nije bilo regulisano. Cilj ovakvih aktivnosti jeste da omogući upoznavanje sa takvim razgovorima, a samo snimanje po pravilu i podrazumeva prisluškivanje. Na izvestan način, snimanje ima veći obim od samog prisluškivanja, tj. snimanje razgovora po pravilu obuhvata i njihovo prisluškivanje, zbog čega bi se i mogla prihvatiti koncepcija da pravo, odnosno mogućnost tajnog snimanja razgovora, obuhvata i mogućnost njihovog prisluškivanja (nadzora nad razgovorima), mada je radi postizanja većeg stepena jasnoće i izbegavanja određenih dilema koje se u praksi mogu pojaviti, bizakonodavac to eksplicitno i naveo u novom Zakoniku o krivičnom postupku koji je stupio na snagu 01.01.2010. godine.
Drugu vrstu podataka predstavljaju informacije do kojih je prikriveni islednik došao tokom svog pritajenog angažmana u okviru kriminalne organizacije, tj. tokom kontakta sa pripadnicima organizovanog kriminaliteta, koji nisu materijalizovanog karaktera, u smislu da nisu sadržani u određenim ispravama, snimcima i sl., već jednostavno predstavljaju sopstveno iskustvo prikrivenog islednika, odnosno ono što je on lično opazio ili čuo. Takvi podaci mogu dobiti dokazni značaj, jedino ukoliko ih prikriveni islednik iznese u formi iskaza, onda kada se saslušava kao svedok u krivičnom postupku. Oni podaci koji se odnose na ono što je on lično tokom svog angažovanja opazio, predstavljaju deo njegovog iskaza koji daje u svojstvu izvornog odnosno neposrednog svedoka, jer on o njima ima direktna saznanja, tj. neposredno je povezan sa izvorom saznanja, dok podaci koji se odnose na ono što je on čuo od pripadnika kriminalne organizacije, odnosno indirektno saznao, su deo njegovog iskaza koji on daje kao derivativni svedok.

ODREĐIVANJE PRIKRIVENOG ISLEDNIKA

Agažovanje prikrivenog islednika odobrava svojom pismenom i obrazloženom naredbom istražni sudija, na zahtev javnog tužioca (čl. 504m st. 1. i st. 2 ZKP), što i predstavlja formalni uslov za aktiviranje - s jedne strane, ovog posebnog i vrlo specifičnog subjekta pretkrivičnog i kasnije eventualno, krivičnog postupka, ali s druge strane, i za odobrenje prikupljanja dokaza na neke posebne načine, te upotrebom posebnih metoda i sredstava, koji inače nisu karakterističi ni za većinu drugih situacija, ili su čak nedopušteni, odnosno zabranjeni. Dalje preciziranje u odnosu na lice (personalna konkretizacija), koja će preuzeti ulogu prikrivenog islednika, je prepuštena organima unutrašnjih poslova, odnosno odgovarajućem obliku funkcionalne policijske nadležnosti.
Nadležnost za određivanje prikrivenog islednika prema čl. 504m st. 4 ZKPa može da bude: 1) primarna i 2) supsidijarna. Prikrivenog islednika primarno određuje ministar nadležan za unutrašnje poslove, a supsidijarno, njega može odrediti i drugo lice, koje je ovlastio ministar nadležan za unutrašnje poslove . U Zakoniku o krivišnom postupku se ne uređuje na detaljniji način stručni profil prikrivenog islednika, mada nije sporno da se mora raditi o licu koje je dobro obučeno za složene i opasne zadatke koji ga očekuju, te da to lice (radi obezbeđenja da njegov iskaz, ako bude saslušan kao svedok, može u krivičnom postupku postići neophodan stepen dokaznog kredibiliteta), ne sme da bude osoba iz kriminalne sredine. Nemogućnost da u ulozi prikrivenog islednika nastupi osoba iz "kriminalne sredine", a što bi se pravno moralo uobličiti tako da prikriveni islednik ne može da bude lice za koje postoje osnovi sumnje da je i samo učestvovalo u izvršenju krivičnog dela, u pogledu čijeg razjašnjavanja i dokazivanja je potrebno angažovanje prikrivenog islednika; ili je izvršilo drugo slično ili istovrsno krivično delo, predstavlja još jedno distinktivno obeležje prikrivenog islednika u odnosu na svedoka saradnika, ili tzv. "pokajnike" i slične svedoke, koji postoje u nekim drugim krivičnim postupcima. Zakonodavac u članu 504m st. 6 ZKPa kaže da lice koje potiče iz kriminalne sredine, lice protiv koga se vodi krivični postupak ili je pravosnažno osudjivano za dela koja se gone po službenoj dužnosti ne može biti prikriveni islednik.

Kriminalistički posmatrano, sa praktičnog aspekta izbora, angažovanja i delovanja prikrivrnog islednika, potrebno je rešiti sledeća bitna pitanja:
• "izbor odgovarajućih lica za prikrivenog islednika, njihova fizička svojstva, karakteristike, stručnost, znanje, inteligencija, snalažljivost, psihička stabilnost, sposobnost za prilagođavanje načinu života u kriminalnoj sredini, kao i druga bitna svojstva vezana za takva lica, ali i za određenu kriminalnu sredinu;
• obuka prikrivenog islednika i njegova priprema za rad, snabdevanje infiltriranog lica odgovarajućom dokumentacijom, opremom, tehnikom idr.;
• načini održavanja veze, davanja uputstava i koordinacija sa prikrivenim islednikom;
• načina ubacivanja u kriminalnu sredinu;
• prognoza mogućih situacija u kojima se može zateći prikriveni islednik(hipotetički okvirar) i načini postupanja u slučaju potrebe;
• načini izvlačenja iz kriminalne sredine i mere uključivanja u realan život;
• mere zaštite prikrivenog islednika."

Takođe prikriveni islednik može biti izložen raznim vidovima ugrožavanja, koji su mogući najčešće usled:
• njegove neadekvatne delatnosti i neodgovarajućeg ponašanja u kriminalnoj sredini;
• njegovog otkrivanja od strane pripadnika kriminalne organizacije u kojoj deluje putem raznih njihovih metoda;
• poštovanja zakonskih propisa u situaciji kada mu se nameće provociranje krivičnog dela sa članovima kriminalne organizacije;
• njegovog otkrivanja od strane neke druge kriminalne organizacije, i u tom kontekstu treba sagledati i interese te kriminalne organizacije i njeno postupanje u takvoj situaciji, pri čemu može to svoje saznanje saopštiti "njegovoj" kriminalnoj organizaciji, vršiti vrbovanje, ucenjivanje, pretnje u cilju njegovog angažovanja da radi i za tu kriminalnu organizaciju, što svakako komplikuje situaciju prikrivenog islednika i dovodi u opasnost njegov život;
• saopštavanja ili činjenja dostupnim informacija o angažovanom prikrivenom isledniku kriminalnoj oranizaciji u kojoj prikriveni islednik deluje, i to od strane "krtice" u redovima organa unutrašnjih poslova ili drugih organa;
• dolaženja u sukob "njegove" kriminalne organizacije sa policijskim snagama, čiji pripadnici nisu u situaciji da znaju za ulogu prikrivrnog islednika;
• korumpiranja prikrivenog islednika.

RAZMATRANJE PITANJA OVLAŠĆENJA, ODGOVORNOSTI I DOKAZNOG ZNAČAJA PRIKRIVENOG ISLEDNIKA

Pitanje ovlašćenja prikrivenog islednika moraju biti strogo precizirana. Ako se uzme u obzir sva ozbiljnost njegovog angažovanja, njegova odgovornost i mere bezbednosti koje mora preduzimati, pre svega prema sebi, jasno je da se izboru i adekvatnoj pripremi prikrivenog islednika mora posvetiti ozbiljna pažnja.
Prikriveni islednik, za vreme angažovanja u takvoj funkciji, ima dve velike opasnosti na koje vrlo lako može naići, ako ne bude maksimalno koncentrisan, inteligentan, vispren, promućuran i što je vrlo često i najvažnije, snalažljiv, da se iz svake takve takve situcije, odnosno opasnosti, elegantno izvuče, a da ne bude otkriven. Te dve opasnosti su da ne bude otkriven i da ne izvrši krivično delo. Obe ove opasnosti on mora držati pod kontrolom i uspešno ih eskivirati. Zato unapred mora imati pripremljenu i razrađenu legendu za svaku moguću varijantu ovih opasnosti.
Prikriveni islednik ima određena ovlašćenja koja će primenjivati, vodeći pre svega računa da pri tome ne bude otkriven. Zato izbor pripadnika bezbednosnih službi za izvršavanje ovakvih zadataka mora biti prilagođen u potunosti uslovima i okolnostima koje će mu biti na raspolganju za vreme angažovanja. Mora se voditi računa o potrebnim stručnim, profesionalnim, psihičkim i fizičkim kvalitetima takvih pripadnika. Oni moraju biti dobro ostručeni da ovlašćenja, koja su im data u primeni ove mere, koriste na najbolji mogući način i samo onoliko i onako kako je to dozvoljeno. Jedno od tih ovlašćenja odnosi se i na primenu savremenih tehničkih sredstava za snimanje i fotodokumentovanje određenih kriminalnih ponašanja, a što može predstavljati kvalitetan dokaz u krivičnom postupku.
Prikriveni islednik za vreme angažovanja može da prikuplja dve vrste podataka. To su, pre svega, oni koji mogu imati neposrednu dokaznu vrednost i koji su svakako i značajniji. Misli se na pribavljanje raznih važnih dokumenata, računa, potvrda, izjava, fotografija, crteža, otpremnica, koje on obezbeđuje fotokopiranjem ili na drugi način. Takođe, to su i tajno obezbeđeni foto snimci lica, objekata, prostora, vozila, kao i snimci razgovora unutar jedne kriminalne skupine ili razgovora pojedinih njenih pripadnika sa drugim licima, koji joj ne pripadaju. Druga vrsta podataka do kojih može da dođe prikriveni islednik jesu razna saznanja, informacije, činjenice i slično, koji mogu biti značajni ako ih on iznese na sudu u svojstvu svedoka, a koja nije mogao da dokumentuje savremenim tehničkim sredstvima i pomagalima. Tada ta prikupljena i usmeno iznesena saznanja do kojih je prikriveni islednik došao, mogu predstavljati dokaz u krivičnom postupku. Znači, ovde se ne radi o materijalnim dokazima, jer ih prikriveni islednik nije mogao na odgovarajući način fiksirati, odnosno dokumentovati. Pri tom, treba imati u vidu činjenicu da on, pre svega, mora voditi računa da ne bude otkriven, jer bi tada kompletan zadatak bio uzaludan. I ne samo to, već bi, u slučaju, da zbog neopreznog preduzimanja pojedinih svojih aktivnosti, bude otkriven, mogao dovesti u opasnost i svoj lični i telesni integritet. Treba poći od činjenice da su kriminalne grupe veoma dobro organizovane, da imaju svoju podelu posla, da su njeni pripadnici veoma oprezni i, pre svega sumnjičavi prema svim novim pripadnicima. Zato je najveći problem prilikom angažovanja prikrivenog islednika, kako ga infiltrirati u jednu dobro organizovanu kriminalnu grupu, a da to ne izazove sumnju njenih pripadnika. Prema tome, takvi podaci mogu imati dokazni značaj samo ako ih prikriveni islednik, kao svedok iznese na sudu u formi iskaza. Pri preduzimanju ovih mera i radnji, ima nekoliko spornih pitanja koje se moraju jasno razgraničiti. U prvom redu misli se na način prikupljanja podataka prisluškivanjem ili snimanjem razgovora uz korišćenje određenih tehničkih sredstava.
Važno je istaći da prikriveni islednik može vršiti snimanje telefonskih i drugih razgovora samo uz postojanje svih neophodnih procesnih uslova navedenih u odredbama ZKP-a, što se odnosi pre svega na formalni i materijalni uslov za preduzimanje te radnje, i pravila koja se odnose na njihov dokazni značaj u krivičnom postupku. Prema našim važećim propisima, prikriveni islednik može upotrebiti tehnička sredstva za snimanje razgovora i ući u tuđi stan i druge prostorije, samo ako je to predviđeno naredbom istražnom sudije.

ČINJENJE I PODSTICANJE KRIVIČNIH DELA OD STRANE PRIKRIVENOG ISLEDNIKA

Velika opasnost na koju prikriveni islednik realno može da naiđe, je da izvrši neko krivično delo. Ova opasnost je sasvim realna, vrlo često i izvesna, jer on ulazi u kriminalnu grupu koja se organizovano bavi vršenjem krivičnih dela. U podeli kriminalnih zadataka i njihovom vršenju nema izuzetaka u kriminalnim grupama. Ako ne izvrši ili odbije da izvrši krivično delo, prikriveni islednik samo zbog toga odaje sumnju ostalim pripadnicima grupe, pre svega njenim vođama. S druge strane, on ne sme da izvrši krivično delo jer se time izlaže krivičnoj odgovornosti. Ovde se sada postavlja jedna ozbiljna dilema tj. da li prikriveni islednik treba da odgovara ako izvrši neko krivično delo. U vezi sa tim, postoje različita rešenja, od onih, ipak neprihvatljivih, da ne treba da odgovara za izvršena krivična dela, jer njegovo ubacivanje u kriminalnu grupu podrazumeva da treba da se ponaša kao i ostali članovi kriminalne grupe, a to znači da mu se toleriše i ako izvrši neko krivično delo. Ovakva praksa je prisutna u SAD-u, gde se prikrivenom isledniku može odobriti učestvovanje u vršenju krivičnog dela ili prekršaja pod uslovom da je to nužno potrebno kako bi se pribavile informacije, saznanja ili dokazna sredstva kojima se ostvaruju ciljevi krivičnog gonjenja izvršilaca najtežih krivičnih dela u sastavu mafijaške organizacije, očuvala verodostojnost prikrivenog islednika ili otklonila smrtna opasnost ili opasnost od teške telesne povrede prikrivenog islednika. Prikriveni islednik je obavezan da od ovlašćenog službenika FBI-a zatraži odobrenje za izvršenje krivičnog dela, ako se ukaže potreba za takvim činom. Izuzetno, on može učestvovati u izvršenju krivičnog dela i bez odobrenja, ako nije bio u mogućnosti da to odobrenje ostvari na vreme. Međutim, u takvim situacijama obaveštava se i to u roku od 48 sati Savezna uprava FBI-a, a postoji i mogućnost naknade pretrpljene štete žrtvama tih krivičnih dela iz državnog budžeta SAD-a. Prema drugom rešenju postoji delimična odgovornost prikrivenog islednika ukoliko krivično delo izvrši u krajnjoj nuždi, jer je za postojanje krajnje nužde potrebno postojanje istovremene i neskrivljene opasnosti koja se izvršenjem krivičnog dela otklanja. Ovde se samo postavlja pitanje koja opasnost je u pitanju: da bude otkriven ili da izvrši krivično delo.
Može se reći da je najprihvatljivije ono rešenje koje predviđa odgovornost prikrivenog islednika za krivično delo koje izvrši u svom radu. Opravdanost ovakvog rešenja proizilazi iz činjenice da su mnoga zakonska rešenja izričito zabranila prikrivenom isledniku da podstrekava na vršenje krivičnih dela. Sasvim je onda logično, da je tim pre zabranjeno vršenje krivičnih dela od strane prikrivenog islednika. Tako npr. u Nemačkoj, prikriveni islednik za vreme angažovanja ne sme da izvrši krivično delo. U srpskom zakonodavstvu ovo pitanje nije regulisano, ali prikriveni islednik, na osnovu člana 504m stav 6 ZKPa ne može biti lice protiv koga se vodi krivični postupak, niti lice koje je pravosnažno osudjivano za delo koje se goni po službenoj dužnosti, ni lice za koje postoje osnovi sumnje da je pripadnik organizovane kriminalne grupe, što pretpostavlja visoke etičke i moralne kriterijume koji sami po sebi negiraju činjenje krivičnih dela
Ovde treba razmišljati i o još nekim važnim pitanjima do kojih se može doći angažovanjem prikrivenog islednika na način da ne bude otkriven, a da ne izvrši krivično delo. Da li je moguće da prikriveni islednik odbije izvršenje krivičnog dela, a da ne bude otkriven. Ove dve opasnosti, na koje prikriveni islednik može naići, su očigledno međusobno povezane i uslovljene. Drugim rečima, neizvršenje krivičnog dela je gotovo siguran način da prikriveni islednik bude otkriven. Čak i svako izbegavanje ili odugovlačenje od strane prikrivenog islednika može izazvati ozbiljnu sumnju kod vođa kriminalnih grupa. S druge strane, organizatori mafijaških kriminalnih grupa su itekako upoznati sa mogućnostima policije da može uključiti, odnosno ubaciti prikrivenog islednika u kriminalnu grupu, zbog čega su veoma oprezni i sumnjičavi u svako problematično ponašanje njenih pripadnika. Svako otkrivanje prikrivenog islednika povećava opreznost u kriminalnom ambijentu, pre svega onom iz sfere organizovanog kriminala. Zbog toga će policiji biti znatno otežano da ovu posebnu dokaznu radnju u praksi sprovodi.
Takođe treba reći, da vođe kriminalnih grupa uvek podvrgavaju kontroli svoje pripadnike, pa čak i one najodanije. Kod njih uvek postoji crv sumnje da im pojedni član grupe može biti zavrbovan od strane policije, posebno zbog činjenice postojanja instituta svedoka saradnika što je uvedeno i u naše zakonodavstvo.
Snimci, isprave i predmeti pribavljeni primenom mera tajnog nadzora mogu se upotrebiti kao dokazi u krivičnom postupku, a prikriveni islednik i policijski službenik koji je učestvovao u pružanju simulirane poslovne usluge ili sklapanju simuliranog pravnog posla može se ispitati kao svedok o toku sprovođenja tih mera. Ispitivanje o sadržini razgovora koji su vođeni sa osumnjičenim, u načelu nije dopušteno, jer bi se time nazaobilazan način u dokazni materijal uveo i iskaz osumnjičenog koji je dao organima gonjenja bez ikakvog upozorenja i bez prisutnosti branioca, dakle bez jemstva odbrane. Greške i nezakoniti postupci u određivanju i primeni mera tajnog nadzora, imaju za posledicu neupotrebljivost njihovih rezultata prilikom donošenja sudskih odluka u krivičnom postupku. Ti nedostaci mogu biti različiti, počev od netačne procene „osnova sumnje" o postojanju dela organizovanog kriminala i drugih opštih pretpostavki, preko grešaka u formi i sadržini naredbe o određivanju mera, pa do pogrešnog računanja rokova u kojima određene mere nadzora mogu da traju. Ta pitanja se rešavaju u toku postupka, dakle već u samoj istrazi, kada je istražni sudija dužan da iz spisa izdvoji nedozvoljene dokaze. U praksi će se ta pitanja najčešće javljati u toku glavnog pretresa, kada će biti potrebno sprovesti jedno čitavo malo „suđenje u suđenju", kako bi se odlučilo o dopustivosti upotrebe spornih rezultata dobijenih primenom mera tajnog nadzora. Pogrešna odluka o tom pitanju, može dovesti do zasnivanja presude na apsolutno bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka. Da li prikriveni islednik može ući u tuđi stan?
U našem procesnom zakonodavstvu to pitanje nije regulisano zakonom. Može se prihvatiti potvrdan odgovor pod uslovom da je ulazak u stan bio uz saglasnost držaoca stana, a činjenica da držalac stana nije znao za njegovo svojstvo prikrivenog islednika ne isključuje pravnu valjanost preduzete radnje, odnosno prikupljenih saznanja i dokaza. U Republici Srbiji je izričito propisano zakonom da prikriveni islednik (ako je to predviđeno naredbom istražnog sudije) može upotrebiti tehnička sredstva za snimanje razgovora, odnosno sredstva za fotografisanje ili zvučno i video snimanje; a radi obavljanja takvih radnji, prikriveni islednik ima pravo da uđe u tuđi stan i druge prostorije, a takvo njegovo postupanje nema karakter protivpravnosti, što ne utiče na pravo vlasnika ili držaoca na naknadu štete u parničnom postupku, ako je usled njegove radnje nastupila određena šteta.
U nemačkom pravu, prikriveni islednik može ući u tudji stan i bez odobrenja, ali to odobrenje mora biti odobreno naknadno, u roku od tri dana. U suprotnom, se obustavlja dalja primena mere. On pritom nema ovlašćenje za pretresanje stana. Ulazak u stan na osnovu obmane osumnjičenog dopušten je na osnovu identiteta koji je smišljena legenda islednika ali ne I obmanom koja proističe pretstavljanjem islednika nekim novim lažnim identitetom, na primer, majstora, poštara, itd. Prema praksi Vrhovnog suda USA, ovakav ulazak u stan ne pretstavlja povredu četvrtog Amandmana ukoliko prikriveni islednikprilikom takvog ulaska ne pretura po stvarima I fiokama osumnjičenog. Jedini uslov za punovažnost saglasnosti za ulazak u stan ili druge prostorije je da da je osoba sa stvarnom ili očiglednom ovlaćenjima nad tim prostorom prikrivenom isledniku dobrovoljno dala pristanak.
Problem jednom povučene saglasnosi ulaska u tudji stan bez naloga, radi lišenja slobode može da se pojavi kada prikriveni islednik napusti stan osumnjičenog posle saznanja da ima dovoljno dokaza za lišavanje slobode, da bi na primer, otišao do automobila i pozvao pojačanje, sa kojim da bi se ponovo vratio. Postoji i problem kada prikriveni islednik otkrije da se dokazi o krivičnom delu nalaze u stanu ali u medjuvremenu, osumnjičeni ga poziva da robu kao predmet krivičnog dela preuzmu u nekom drugom stanu od lica koje do tog trenutka nije bilo pod sumnjom niti praćeno. Dakle tu se radi o ulasku u stan trećeg lica. Sudovi u USA su u oba slučaja presudili da postoji kontinuitet saglasnosti i da nije prekršen četvrti amandman. U prvom slučaju iz razloga što je prikriveni islednik izašao na kratko i vratio se sa pojačanjem te tako nije prekinuta saglasnost za ulazak u stan koju je stekao ranije. U drugom slučaju sud je smatrao da zbog posebnih okolnoti i mogućeg uništenja dokazaa (radi se o prodaji narkotika) nije bilo povreda ćetvrtog amandmana. U obrnutom slučaju, to jest da je prikriveni islednik vršio simulovanu prodaju droge, ulazak u stan bez naloga ne bi bio opravdan jer sud ne bi prihvatio obrazloženje policije da je ulazak u stan bez naloga bio iz razloga da osumnjičeni ne uništi dokaze, jer su dokazi u obnutom slučaju novac, koji on sigurno ne bi imao razloga da uništava

PODSTREKAVANJE - PROVOCIRANJE KRIVIČNIH DELA I SUDSKA PRAKSA

Domaće zakonodavstvo izričito zabranjuje prikrivenom isledniku da podstiče na izvršenje krivičnih dela, u vezi sa čim postoji mogućnost kažnjavanja. To znači, da prikriveni islednik ne može biti agent provokator i ne sme ni na koji način podsticati na izvršenje krivičnih dela, odnosno ne sme preduzimati ni takve radnje koje se na bilo koji način mogu okarakterisati kao podsticanje na vršenje krivičnih dela. Ako je prikriveni islednik podstrekavao na izvršenje krivičnog dela, to je okolnost koja isključuje krivično gonjenje podstrekavanog lica. Podstrekavanje na izvršenje krivičnog dela je bilo koja radnja kojom se umišljajno izaziva ili učvršćuje odluka kod drugog lica da izvrši krivično delo i po članu 504n stav 5 ZKPa zabranjeno je i kažnjivo da prikriveni islednik podstrekava drugog na izvršenje krivičnog dela.
U sudskoj praksi podstrekavanje treba posmatrati u krivičnopravnom smislu, što znači da ovlaštena službena lica svojim radnjama ne smeju uticati da se kod izvršioca krivičnog dela stvori ili učvrsti odluka za izvršenje krivičnog dela. Navedeno znači da se prikrivenom isledniku ne može nametnuti zahtev apsolutne pasivnosti prilikom izvršenja ove radnje, nego se njegova aktivnost u odnosu na izvršioce mora kretati u granicama već stvorene i učvrćene odluke izvršioca krivičnog djela. Dakle, ukoliko je kod izvršioca donesena definitivna odluka o izvršenju krivičnog dela i ukoliko ista nije kolebljiva, te je izvršenje krivičnog dela samo stvar prilike i vremena, onda ne postoje radnje podstrekavanja (presuda Suda BiH broj X-KŽ-07/329 od 10.07.2008. godine). Odbrana je navela da su prikriveni islednici tražili još robe i u većim količinama, te da u tome vidi podstrekavanje na činjenje krivičnog djela. Međutim, Sud zaključuje da to što su istražitelji tražili veću količinu zabranjene robe, nije ni slučajno uticalo da se kod optuženog stvori ili učvrsti odluka da nastavi sa rasturanjem krivotvorenog novca. Obzirom da je očigledno da je od ranije postojala čvrsta odluka optuženog za pravljenje i rasturanje krivotvorenog novca, apsolutno je zasigurno da bi i u budućnosti bilo nastavljeno izvršenje ovih krivičnih djela i to u još većem obimu, da nije izvršeno hapšenje optuženih lica. Stoga je Sud zaključio da nisu preduzimane aktivnosti koje bi predstavljale podstrekavanje od strane prikrivenih istražitelja.
Podstrekavanje podrazumijeva umišljajno izazivanje ili učvršćivanje volje kod podstreknutog da izvrši krivično delo. Postojanje policijske provokacije, odnosno podstrekavanje od strane prikrivenog istražitelja se ne pretpostavlja, već optuženi mora da iznese dokaze koji daju osnova za sumnju da je bio podstreknut na izvršenje krivičnog dela koje sam ne bi učinio. Akcenat je na voljnom procesu koji je neposredno prethodio izvršenju krivičnog djela i oceni da li je aktivnost policijskih organa stvorila ili konkretizovala kod optuženog odluku o izvršenju krivičnog djela (presuda Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118-0-Kžž-07-000 105 od 26.06.2007. godine, presuda Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118-0-Kžž-07-000 007 od 27.09.2007. godine).
U praksi Evropskog suda za ljudska prava, smatra se da su proaktivne delatnosti tajnih policijskih islednika saglasne Konvenciji ukoliko ne pređu u delatnost „agenta provokatora". Precedentnu odluku u pogledu dopuštenosti upotrebe prikrivenih islednika, Sud je doneo u presudi Texeira de Castro v. Portugalija (1998), kojoj je prethodila presuda Ludi v. Švajcarska (1993). U poslednjem predmetu policija je na osnovu sudske naredbe najpre zakonito prisluškivala telefon lica sumnjivog za preprodaju opojnih droga nakon čega je odredila jednog svog službenika da, kao prikriveni islednik, pokuša da od osumnjičenog kupi određenu količinu droge. Njihovi razgovori su tajno snimljeni i na osnovu tako prikupljenih dokaza, osumnjičeni je kasnije bio osuđen. Njegovu pritužbu zbog povrede prava na tajnost ličnog života iz člana 8 Konvencije, sud je odbio iz razloga što je ocenio da je korišćenje tajnog islednika, kao samostalne mere ili u kombinaciji sa zakonitim prisluškivanjem, dopušteno prema članu 8, stav 2 Konvencije, jer je delatnost osumnjičenog prema švajcarskom krivičnom zakonu bila kriminalna. Preprodajom droge on je svesno ušao u rizik da „naleti" na policijskog službenika kome jezadatak da otkriva i hvata učinioce krivičnih dela, pa zbog toga takva delatnost ne predstavlja neovlašćeno zadiranje u privatni život (§ 9—13, 40—41). Ova presuda, međutim, nije precizirala pretpostavke za preduzimanje mera tajnih proaktivnih istraživanja, pa ih je Evropski sud morao ustanoviti u presudi Texeira de Castro, koja se odnosi na slučaj u kome su dvojica policijskih agenata osumnjičenom, saznavši da je preprodavac droge, ponudili na otkup određenu količinu heroina, pa ga prilikom te transakcije uhapsili. Nakon što su portugalski sudovi odbili prigovor osumnjičenog da su policijski agenti delovali bez sudske naredbe i da osuda počiva na rezultatu delovanja agenta provokatora uprkos zabrani portugalskog ZKP da se dokaz pribavljen krivičnim delom smatra neupotrebljivim u postupku, Evropski sud je prihvatio njegovu pritužbu, ustanovljavajući da je Portugalija, mada se svaka država u ranim fazama krivičnog postupka može legitimno služiti i proaktivnim metodama istraživanja težih krivicnih dela, propustila da detaljnije uredi tu metodu i time je povredila pravo okrivljenog na pravičan postupak (član 6, stav 1 Konvencije) .
Zakon decidno ne reguliše pitanje krivične odgovornosti prikrivenog islednika kao podstrekača u slučaju podstrekavanja na izvršenje krivičnog dela. U Republici Srbiji je propisano da je „zabranjeno i kažnjivo da prikriveni islednik podstrekava ili provocira na izvršenje krivičnog dela". To znači da se njegova krivična odgovornost zasniva na opštim pravilima krivičnog prava: mogao bi da odgovara kao izvršilac određenog krivičnog dela, ukoliko samo podstrekavanje predstavlja posebno krivično delo ili bi mogao da odgovara kao podstrekač.

RAZLIKA IZMEDJU PRIKRIVENIH ISLEDNIKA, INFORMATORA I SVEDOKA SARADNIKA

Nekada je bilo zajedničko za sve policajce da imaju svoju grupu "saradnika" medju gradjanima. Danas je to i zakonima regulisano.
Prikriveni islednik u Zakonu o krivičnom postupku član 504m stav 5 je, po pravilu, ovlašćena službena osoba organa unutrašnjih poslova, Bezbednosno-informativne agencije ili Vojno-bezbednosne agencije, a ako to zahtevaju posebne okolnosti slučaja i drugo obučeno lice koje, pod uslovomom uzajamnosti, može biti i strani državljanin. Definiše se kao policijski službenik kome je dodeljen promenjen identitet u određenom vremenskom periodu, da bi delujući tajno u kontaktu sa određenim kriminalnim krugovima, prikupljao informacije koje će moći da se koriste za otkrivanje, razjašnjavanje i sprečavanje krivičnih dela i to pre svega onih koji se odnose na organizovani kriminal. Termini koji se koriste u uporednom krivičnoprocesnom zakonodavstvu su „prikriveni istražitelj", „prikriveni islednik", „prikriveni agent" (SAD), „tajni agent",„tajni policajac", „policajac provokator", „ubačeni policajac" i sl. Plaćen je po osnovu ugovora o radu, ako je zaposlen u službi ili ugovora o delu, ako je angažovan samo za odredjeni posao.
Informator nije vidljiv u našem zakonodavstvu. On je lice koje policijskim organima, povremeno ili trajno, tajno dostavlja informacije o krivičnom delu i njegovom izvršiocu (doušnik). Razlika između prikrivenog islednika i informatora je ta da Informator nije policijski službenik i nema nikakvih policijskih ovlašćenja. Angažovanje informatora ne treba da uključuje prikrivanje njegovog stvarnog identiteta kroz odgovarajuću legendu, već bi se njegov angažman sastojao upravo u iskorišćavanju postojeće stvarne pozicije, imena i poznanstva informatora u datoj sredini, kako bi se ostvario unapred postavljeni zadatak.
Potencijalni informator može biti svako ko iz najrazličitiji izvora poseduje informacije od značaja za otkrivanje i dokazivanje krivičnih dela ili obzirom na svoju poziciju u određenoj sredini može uzeti učešća u operativnom radu. Najčešće se ove osobe dele na dve kategorije. Prvu čine lojalni, čestiti, pošteni, neporočni građani koji su najčešće i slučajni očevici i svedoci. U drugoj kategoriji su osobe labilnog karaktera i sumnjivih moralnih kvaliteta ili iz kriminalnog miljea. Mogu biti i osobe koje su u strahu da mogu biti inkriminisane i ucenjene iz različitih razloga. Kod ovih drugih je važno znati istinski motiv njihove saradnje; na primer strah od kazne zbog izvršenog krivičnog dela, zadobijanje simpatije od policije ili pravosudnih organa u želji da umanji efekat svog nedela, želja za osvetom zbog nejednakog tretmana u kriminalnoj grupi, svađa, ljubomora, novac, samodokazivanje, želja za napredovanjem i sl. Znajući šta ih motiviše policija lakše njima upravlja. Mogu biti volonteri ili plaćeni od strane službi i to iz fondova za tajne operacije.
Najdragoceniji resurs u ovoj sprezi policije i informatora je poverenje.
Prikriveni islednik i informator se može saslušati kao svedok ili kao zaštićeni svedok, o toku sprovođenja radnji ili o drugim važnim okolnostima. Saslušavanje ima fakultativni karakter jer sudovi najčešće ne tolerišu svedočenje koje se bazira na provokaciji, iznudjivanju izjava ili podstrekivanje na krivična dela. Prikriveni islednici i Informatori često u želji da imaju "slučaj" i zasluže nagradu, odu predaleko sve do sistematskog dovodjenja osumnjičenog u iskušenje da izvrši krivično delo za koje se sumnjiči, na šta su sudovi posebno osetljivi kada obijaju prihvate za relevantne dokaze na ovaj način prikupljene.
Svedok saradnik po članu 504o stav 1 i 2 ZKPa, je pripadnik organizovane kriminalne grupe, koji je priznao da joj pripada, protiv koga se vodi krivični postupak za krivično delo organizovanog kriminala po članu 504a stav 3. Javni tužilac može sudu predložiti da se, uz određene pogodnosti kao svedok ispita pripadnik organizovane kriminalne grupe, koji je priznao da joj pripada pod uslovom da je u potpunosti priznao izvršenje krivičnog dela, i ako je značaj njegovog iskaza za otkrivanje , dokazivanje ili sprečavanje drugih krivičnih dela organizovane kriminalne grupe pretežniji od posledica krivičnog dela koje je učinio. Svedok saradnik ne može biti osoba za koju postoji osnovana sumnja da je organizator kriminalne grupe. On predstavlja jednu posebnu vrstu svedoka sa procesnim obeležjima svedoka u opštem smislu ali i nekim procesnim osobinama okrivljenog u procesno - teoretskom značenju tog pojma. Prethodno je on potencijalni okrivljeni, a potom i potencijalni svedok, zavisno od zakonom predviđenih uslova za obe uloge. U suštinskom smislu, davanje potencijalnom izvršiocu krivičnog dela, statusa svedok saradnik, znači određenu povlasticu(privilegiju), koja se kreće (zavisno od zakonodavstava pojedinih država) od krivičnog negonjenja ili odustanka od započetog krivičnog gonjenja, ili blažeg kažnjavanja ili oslobađanja od kazne ili dela kazne, što predstavlja svojevrsni vid uslovljenog oportuniteta krivičnog progona.
Pored navedenih razlika, postoji neraskidiva povezanost i sličnost izmedju ove tri kategorije "krunskih svedoka" u dokazivanju krivičnih dela organizovanog kriminala , a to je, da svi podjednako narušavaju jedan od osnovnih principa krivično-procesnog sistema a to je pravna sigurnost i jednakost istovetnih učesnika u krivičnom postupku.

NADZOR NAD PRIMENOM INSTITUTA PRIKRIVENIH ISLEDNIKA

Odgovornost za rad prikrivenog isladnika i službi BIA, VBA i MUPa koje njime operativno rukovode, povlači pitanje kome zapravo on i oni treba da budu odgovorni. U pravnom smislu odgovornost pretpostavlja da postoji postupak i strukture kojima se konkretizuje ta odgovornost; potrebno je da budu predvidjeni organi koji pozivaju na odgovornost. U tu svrhu moraju biti predvidjeni postupci, a povreda odgovornosti mora da bude sankcionisana.
Direktnu kontrolu i nadzor, nad radom prikrivenog islednika operativno sprovodi policija, BIA i VBA. Nepostojanje standarda i procedure za odobravanje i primenu ovih posebnih mera i postupaka, otežava uspostavu parlamentarne kontrole i javnog nadzora nad službama koje ih primenjuju. Nadležni odbor Skupštine Srbije izričito je ovlašćen da nadzire i kontroliše kako policija i tajne službe primenjuju ove posebne mere i postupke. Međutim, izvan dohvata tog odbora su još uvek državni organi koji su skoro stekli pravo na upotrebu posebnih ovlašćenja. Istražni sudija donosi odluku o primeni posebnih mera propisanih Zakonikom o krivičnom postupku na osnovu pisanog obrazloženog predloga ili zahteva javnog tužioca i vrši nadzor nad njihovom primenom zajedno sa tužiocem, ali njihov rad i zakonitost odluka u praksi niko ne kontroliše. Potrebni su kompleksni mehanizmi za vršenje tog nadzora i parlamentarne kontrole. Oni uključuju u većoj ili manjoj meri i pojedine nove nezavisne organe - Ombudsmana, Poverenika za informacije i nova prava javnosti.
Šta sve može da se desi kada prikriveni islednik dobija ovlašćenja koja su izvan zakona, naša praksa još uvek ne može da pokaže jer je prikriveni islednik korišćen prvi put 2006. godine u Srbiji. Postoji, medjutim sudska praksa i kontrola drugih država sa bogatijom tradicijom primene ovih mera. Na primer, može se pogledati specijalni izveštaj kancelarije generalnog inspektora američkih državnih tužioca zaduženih za nadzor i kontrolu rada FBI, u delu rada prikrivenih islednika i informatora i drugih posebnih istražnih radnji za suzbijanje organizovanog kriminala. Postoje ozbiljne nepravilnosti na koje se ukazuje u tom izveštaju, kao na primer, pokretanja odredjene vrste istraga od strane službnika na nižim nivoima bez odobrenja i nadzora nadležnih na višem nivou i pored jasnih zakonskih ograničenja. Posebne istražne tehnike u toku krivično obaveštajne istrage povodom reketiranja preduzeća, korišćene su za neka druga istraživanja u tim preduzećima a ne samo za ona, za koja su dobijena ovlašćenja nadležnih organa. Kontrolisana je pošta i informacije o pojedincima bez odgovarajućih ovlašćenja. Pokretana je istraga bez adekvatnih dokaza što je prouzrokovalo zatvaranje 67% istražnih postupaka FBI, koji je pored mera koje su primenjivane na osnovu podataka dobijenih od prikrivenih islednika i informatora, nisu uspeli da razviju dovoljno dokaza za pokretanje postupka. U izveštaju je istaknut poseban problem to što je veliki broj loše vodjenihistraga uzrokovan pogrešnim informacijama dobijenim od prikrivenih islednika, što je kasnije prouzrokovlo nepopravljivu štetu.
Analize državnih inspektora su dovele do zaključka da je veliki broj nerešenih slučajeva prouzrokovan pogrešnim vodjenjem istrage, rezultat prevelikog poverenja službe u pouzdanost podataka i informacija koje im prosledjuje prikriveni islednik. Rezultati studije slučaja su pokazali da čak 90% službenika FBI veruje u tačnost informacija koju dobija od prikrivenog islednika ili informanta i da na njima gradi strategiju istrage. Pokazalo se medjutim da u značajnom broju prikriveni islednici i informatori nisu dovoljno edukovani da bi njihove informacije i aktivnosti imale takav značaj.

ZAKLJUČAK

Institut prikrivenog islednika ima svoje opravdanje da se njime mogu postići korisni efekti u suzbijanju organizovanog kriminaliteta. Nesporno je i da polje primene posebnih istražnih tehnika mora biti relativno usko, jer je samo u takvom slučaju moguće postići neophodnu efikasnost. Konkretna uspešnost prikrivenog islednika zavisi ne samo od normativnih rešenja sadržanih u Zakoniku o krivičnom postupku, već pre svega, od potrebe da se kao prikriveni islednici koriste jedino i isključivo izuzetno kvalitetno obučeni pojedinci, sa visokomoralnim i etičkim kvalitetima, a da se pri tom, svim raspoloživim sredstvima garantuje njihova bezbednost prilikom izvršenja tih veoma rizičnih zadataka.
Primenom posebnih istražnih radnji, privremeno se ograničavaju prava i slobode lica na koja se odnosi njihova primena, a ponekad i trećih lica. Kako se radi o prikupljanju dokaza upotrebom tehnika koje duboko zadiru u privatnu sferu pojedinca, posebnu pažnju bi trebalo posvetiti zakonskim odredbama o čuvanju, upotrebi i uništavanju podataka dobijenih primenom ovih mera. Ostaje ipak otvoreno pitanje da li posebne istražne tehnike u koje spada i angažovanje prikrivenog islednika imaju svoje opravdanje u njihovom jedinom cilju, da dovedu pred lice pravde teroriste ili članove organizovanih kriminalnih grupa nad kojima je nemoguće primeniti klasične krivično procesne i kriminalističke metode, te da stavljanje tih ljudi u poziciju da su neprijatelji van zakona, ima jedinu svrhu da obezbedi fer sudjenje. Ali ako za ispunjavanje te svrhe ne postoji zakonska obaveza prikupljanja dokaza na legalan način, ostaje nejasno kako će zakon ispuniti svoj osnovni smisao.
Mogućom upotrebom posrednih dokaza, putem prikrivenog islednika, sud odlučuje o tome da li su oni „pouzdani" i „verovatni", te na osnovu toga i da li će oni biti korišćeni u sudskom postupku. Na okrivljenom je da dokaže suprotno, odnosno da dokaže da su izloženi dokazi nepouzdani. Time je praktično ukinuta pretpostavka nevinosti, koja predstavlja jedan od osnovnih pravnih instituta pravičnog sudjenja. Takođe, nije potpuno jasno kako će okrivljeni uspeti da dokaže da su dokazi nepouzdani, s obzirom na to da je tužiteljima dozvoljeno da izvore i korišćene metode isleđivanja zadrže u tajnosti i sakriju ih i od optuženog i od njegovog pravnog zastupnika.
Prepreku u efikasnoj borbi protiv organizovanog kriminala i OPASNOST OD PRIMENE Instituta prikrivenog islednika a i samih SPECIJALNIH ISTRAZNIH TEHNIKA predstavljaju i nereformisane bezbednosne strukture Ministarstva unutrašnjih poslova i službi bezbednosti. Pripadnici policije i službi bezbednosti, imaju bogatu istoriju učešća u aktivnostima organizovanih kriminalnih grupa, što predstavlja ozbiljnu pretnju efikasnom suprotstvaljanju organizovanom kriminalu u Srbiji.

U Srbiji je problem i to što sudovi nemaju direktan nadzor nad radom službi bezbednosti, već kroz sudske odluke garantuju zakonitost ocene pribavljenih dokaza od strane službi. Utvrdjivanje eventualne zloupotrebe od strane službenih lica, garantuje poštovanje ljudskih prava, što je praktično nemoguće utvrditi, jer svi koji rade na mestima gde su moguće takve zloupotrebe dobro znaju kako takve zloupotrebe da formalno pravno pokriju. Trebalo bi malo dublje proučiti iskustvo drugih zemalja, naročito SAD i primeniti rešenja koja su proverena, naročito ona koja mogu da preduprede moguće zloupotrebe.

Na kraju, postavlja se i pitanje celishodnosti preterane regulative. Usvajanjem velikog broja zakona i tzv. „podzakonskih" akata vlade i uprave, čini snalaženje u jednom tako složenom i razvijenom pravnom sistemu sve težim i diskredituje pravo, a to je baš ono što su kritičari angloameričkog prava iznosili na račun precedentnog prava. Istorijski gledano u poredjenju evropskog i angloameričkog prava (common law) može se zaključiti da poštovanje ljudi prema pravu raste u srazmeri sa retkošću pisanih zakona. Inflacija zakonodavstva ne samo da umanjuje vrednost pravnih propisa uopšte, već utiče i na to da njihov kvalitet bude loš.

LITERATURA

1. Klaus von Lampe, Organized Crime: Begriff und Theorie organisierter Kriminalitat in den USA, Frankfurt am Main, GER, 1999
2. Marinković Darko, "Kriminalistički aspekti angažovanja prikrivenog islednika",2009
3. Bošković, Milo: Kriminologija, Pravni fakultet Novi Sad, 2007.
4. Feješ, Ištvan: "Savremeni kriminalitet i dokazno pravo", 2002,
5. Bošković, Mićo: "Osnovi kriminalistike" , Novi Sad, 2007. Tara str35-48
6. Škulić, Milan.: "Prikriveni islednik-zakonsko rešenje i neka sporna pitanja"
7. Škulić, Milan: "Uloga posebnih dokaznih radnji u suzbijanju organizovanog kriminaliteta", u zborniku, Primena međunarodnog krivičnog prava-organizovani kriminal, 2007, Tara
8. Hayek, Law, Legislation and Liberty, knj. 1, str. 72
9. Wikipedia, Deklaracija prava Sjedinjene američke drčave
10. EDWARD M. HENDRIE, Consent Once Removed, FBI Law Enforcement
bulletin,2003
11. Milošević, Milan: "Primena međunarodnog krivičnog prava-organizovani kriminal"
12. KPMBMHHM 3AKOHMK("Cii. riacHHK PC", 6p. 85/2005, 88/2005 - Hcnp., 107/2005 - Hcnp., 72/2009 H111/2009)
13. Zakonik o krivičnom postupku Sl. list SRJ BR. 70/2001 i 68/2002 i "Sl. Glasnik RS", 6p. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 - dr. zakon, 49/2007, 20/2009 - dr.
zakon i 72/2009
14. ZAKON O ORGANIZACIJI I NADLEŽNOSTI DRŽAVNIH ORGANA U SUZBIJANJU
ORGANIZOVANOG KRIMINALA, KORUPCIJE I DRUGIH POSEBNO TEŠKIH
KRIVICNIH DELA("Sl. glasnik RS", br. 42/2002, 27/2003, 39/2003, 67/2003, 29/2004, 58/2004 - dr. zakon, 45/2005, 61/2005 i 72/2009)
15. ZAKON O ELEKTRONSKIM KOMUNIKACIJAMA - NACRT ZA JAVNU RASPRAVU -
1.10. 2009.
16. „Organizovani kriminal" Zbornik Udruzenja za medjunarodno krivično pravo,2007.
17. "Terorizam i ljudske slobode", Zbornik Udruzenja za medj. Kriv. Pravo, 2010.
18. Borba protiv organizovanog kriminala u Srbiji - zakonodavstvo i praksa, USAID,
2008
19. Zbornik radova, DEMOKRATSKI NADZOR NAD PRIMENOM POSEBNIH
OVLAŠĆENJA, 2008
20. Alexis de Tocqueville, Journey to America, New Haven, Yale University Press, 1960,
str. 298.
21. Petrović, Predrag: «US Military Commissions Act of 2006» Western Balkans
Security Observer (Bezbednost Zapadnog Balkana), issue:3/2006,pages:48-52, on
www.ceeol.com.
22. Lopušina Marko, "Ubij bližnjeg svog 1" o jugoslovenskoj tajnoj policiji (1996.)
(1997),(1999.),"Ubij bližnjeg svog 2" o stranim špijunima u SFRJ i SRJ (1997.),
(1999.),
23. http://www.ombudsman.rs/
24. http://www.brodarevo.net/novosti/206773/Prvi-prikriveni-islednik-Srbije/
25. http://www.blic.co.yu/stara arhiva/arhiva/2006-09-15/strane/hronika.html
26. http://www.fbi.gov/
27. Dr. Tom O'Connor, Program Manager of CJ and Homeland Security Director, Institute for Global Security Studies Austin Peay State University, Clarksville, TN, INFORMANTS, SURVEILLANCE, AND UNDERCOVER OPERATIONS, 2007.
28. Association of Undercover Officers http://www.undercover.org/index.html
29. California Narcotic Officers Association www.cnoa.org
30. Competitive Intelligence and Internet Information Gathering www.fuld.com
31. Constitutional Guide to Using Cellmate Informants http://www.lectlaw.com/files/cri19.html
32. Governmentality and the War on Terror: FBI Project Carnivore http://www.cas.sc.edu/socy/faculty/deflem/zgovernterror.html
33. How to Spot Undercover Agents www.radio4all.org/anarchy/police
34. Home page of prof. Gary Marx http://web.mit.edu/gtmarx/www/garyhome.html
35. International Association of Law Enforcement Intelligence Analysts www.ialeia.org
36. International Association of Undercover Officers www.undercovrcops.org
37. Investigative Resources and Public Records on the Internet www.factfind.com/public.html
38. Law of Undercover Operations webjcli.ncl.ac.uk/articles2/choo2.html
39. National Association of Legal Investigators www.nalionline.org
40. Police Use of Confidential Informants www.oscweb.com/writing/crime10.html
41. Trace Anybody Online (Net-Trace People Search) www.nettrace.com.au/resorce/search/people.html
42. Undercover School Operations www.keepschoolssafe.org/under.html
43. Use of Informants in FBI Domestic Intelligence Operations (Cointelpro) http://www.icdc.com/~paulwolf/cointelpro/churchfinalreportIIId.html

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

 

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD