TERORIZAM - RAT U KONTINUITETU | SEMINARSKI RAD IZ KRIMINOLOGIJE

Savremeni međunarodni terorizam je u stalnom porastu bez obzira na sve organizovanije suprotstavljanje međunarodne zajednice i na mere koje se preduzimaju radi njegovog suzbijanja. Zahvaljujući činiocima koji ga generišu, međunarodni terorizam se obnavlja i usavršava na sve višem tehničko-tehnološkom nivou, a efikasnost mu se konstantno povećava. Uz stalnu primenu novih, različitih metoda i oblika delovanja, međunarodnim terorizmom (pa i nacionalističkim – lokalnim oblicima terorizma) postižu se, naizgled, potpuno suprotni efekti: očekuje se da će se problemi koji su izazvali terorizam rešiti većom demokratizacijom, ublažavanjem ili uklanjanjem socijalno-političkih uzroka koji vode ka njegovom obnavljanju, ali i da se pojačanom represijom, gušenjem osnovnih građanskih prava ili uvođenjem vanrednog stanja (uvođenje državnog terorizma protiv terorizma) može otkloniti terorizam. U prvom slučaju, ukoliko primoraju vlast na demokratizaciju uslova života u jednom društvu i na rešavanje pojedinih pitanja za koja su teroristi zainteresovani, oni postižu, delimično ili potpuno, ciljeve svoje aktivnosti. U drugom slučaju, ukoliko se politička reakcija države ispolji kroz pojačanu kontrolu i prinudu, narušiće se međunarodni ugled zemlje i moguće je njeno izolovanje u međunarodnoj zajednici, što je, takođe, ostvarenje dela ciljeva planera terorizma. U tom slučaju, teroristička aktivnost u takvoj zemlji, posebno ako stratezi terorizma uspeju da pred svetskim javnim mnjenjem zamene uzroke i posledice, dobija privid borbe za progresivnu promenu društva i uslova života svake pojedine individue u tom društvu.

Na osnovu navedenog, jasno je da nosioci terorizma, prvenstveno posredstvom ofanzivne strategije, odnosno terorističke agresije, pokušavaju da od žrtve (objekta napada) iznude političke ustupke. U većini slučajeva, ispoljena teroristička agresija pokreće odbrambeno-zaštitni mehanizam napadnutog objekta, to jest, dolazi do neoružanog i sukcesivno oružanog, a u određenim okolnostima, i masovnog oružanog sukoba između agresora i branioca. Prema tome, terorizam nije samo najgrublji oblik nasilja, kako se smatra i terminološki označava, već planski, sveobuhvatan i kontinuirani sukob, najčešće između država i pojedinih ili grupa država protiv šire organizovane terorističke organizacije, u kome napadač, usklađenim neoružanim delatnostima i oružanim aktivnostima, nastoji da kod napadnutog izazove strah zbog kojeg će ovaj pristati na političke ustupke, odnosno na potčinjavanje svoje volje napadaču.

Iako je terorizam kao društvena pojava nastao davno, za savremena razmatranja su značajna tri perioda: (1) “liberalni” – nepodržavljeni terorizam sedamdesetih godina XX veka; (2) terorizam na kraju XX veka i na početku XXI veka i (3) bujanje islamskog terorizma

“Liberalni” – nepodržavljeni terorizam

Period “liberalnog” terorizma počeo je krajem šezdesetih godina i trajao do devete decenije XX veka. U tom periodu, većina terorističkih organizacija “operisala” je u Zapadnoj Evropi, Japanu i na Bliskom i Srednjem Istoku a neke i u Južnoj Americi. Organizacije su nastajale spontano i autohtono, kao reakcija na ekonomsko-socijalnu situaciju u njihovim zemljama. To je bio period, manje-više, “iskrenog revolucionarnog zanosa”, nastalog usled pojačanog nezadovoljstva politikom Zapada i Japana. Tome je doprinelo i nekoliko socioloških zbivanja i reagovanja, od kojih su značajniji: studentski bunt 1968. godine u zapadnoevropskim zermljama, koji se brzo proširio van granica pojedinih zemalja i zahvatio, pored ostalih, i Jugoslaviju; protesti protiv rata u Vijetnamu (najbrojniji su bili u SAD – mnogi, sada poznati ljudi, bili su zahvaćeni idejom o prekidu rata, odnosno odbijanju zahteva države da se odazovu vojnom pozivu); okretanje terorizmu pojedinih palestinskih oslobodilačkih organizacija, naročito posle pobede Izraela u ratu 1967. godine (teroristički akt koji je uznemirio svet zbio se na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. godine, kada su palestinski ekstremisti ubili više izraelskih sportista u olimpijskom naselju); početak buđenja islamskog ekstremizma u nekim zemljama, tradicionalno osetljivim na islamski verski fanatizam (tih godina je počelo komešanje u redovima iranske muslimanske emigracije, u SAD je počela realizacija šiitskog plana o preobraćanju crnačkog stanovništva u islam, u Jugoslaviji je Alija Izetbegović objavio svoju čuvenu “Islamsku deklaraciju” koja je, mnogo godina kasnije, postala ideja vodilja emstremnim muslimanima u Bosni i u Sandžaku – Raškoj oblasti), i tako dalje.

U takvoj političkoj situaciji, javile su se ideje o prevazilaženju protivrečnosti između slobode odlučivanja i nemoći u odnosu na osnovne uslove ekonomske i političke egzistencije. Mlada generacija, koja je, u uslovima korupcije, manipulisanja ljudima, političkog voluntarizma i pojačane represije državnih organa, izgubila poverenje u politički sistem i ličnost koja mu je bila na čelu, okrenula se nasilnim metodama iznuđivanja rešenja koja joj pogoduju. Tada je u ekstremnim delovima društva, ekonomski najugroženijim, ali i među populacijom mlađih uzrasta, počela da se javlja dilema (veoma često su je nametali strani planeri terorističkih aktivnosti – strane obaveštajne službe ili multinacionalni činioci sile i moći) da li i koliko su nosioci vlasti u sopstvenoj sredini legitimni, odnosno da li deluju za sopstvenu ili društvenu dobrobit.

Na taj način su se stekli preduslovi za “obračun” opozicije i vlasti, koji može da poprimi i veoma različite, pa i nasilničke oblike.

Osnovna ideja koja je podstakla na okupljanje mlade ekstremiste može da se svede na stav da ne postoji nijedan politički sistem koji nije manje ili više otvorena vladavina nasilja, iz čega je izveden zaključak da na nasilje treba odgovoriti nasiljem. Tako su, donekle, na veoma upečatljiv način, oživljene ideje Markuzea i drugih da je “prirodno pravo” onih koji pripadaju potlačenima i “savladanim manjinama” da upotrebe vanzakonska sredstva čim zakonska sredstva nisu dovoljna, jer su zakon i red ustanovljeni da bi se štitila ustanovljena i ustoličena birokratija i hijerarhija.

Tako stvorena “nova levica” brzo se idejno raslojavala i usmeravala na mase mladih različitim idejnim pravcima (anarhizam, maoizam, neonacizam, razne verske sekte sa razvijenim programima sprovođenja nasilja raznih vrsta i tako dalje).

Nasuprot tim ekstremističkim pokretima, najveci deo te “nove levice” se pasivizirao.

Kao ravnoteža stvaranju ekstremno orijentisanih organizacija, državne institucije su počele, često nepotrebno grubo i brutalno, da “zatiru” građansku neposlušnost. Rezultat je bio otpor i orijentacija jednog esktremnog krila “nove levice” da se prikloni Markuzeovom receptu i da se opredeli za napade “na samo srce države” – terorističkim aktivnostima bez presedana. Tako su, gotovo u isto vreme, u Japanu započele akcije “Crvene armije”, u SAD “Meteorolozi”, u Nemačkoj “Frakcije crvene armije”, u Italiji “Crvene brigade”, a u Velikoj Britaniji “Brigade gnevnih”. Zbog nedovoljnog “borbenog iskustva”, te organizacije su se veoma brzo povezivale sa već postojećim narodno-oslobodilačkim pokretima, pre svega sa Palestinskim oslobodilačkim pokretom, koji je imao bogato iskustvo stečeno u borbi protiv Izraela. Ta veza se posebno osetila u izboru koncepcije i doktrine oružanih aktivnosti, koje su bile primerene socijalnoj sredini u kojoj su se aktivnosti odvijale.

Zbog relativne zatečenosti merama državne represije, novonastali teroristi su bili prinuđeni da veoma neplanski pređu u ilegalu, primenjujući, pre svega, južnoameričke “recepte”. To, ponekad, nije davalo dobre rezultate, ali su ipak postigli više spektakularnih uspeha, što je ohrabrilo ekstremiste da nastave borbu.

Početni uspesi doprineli su usavršavanju strategije i taktike borbe, prilagođene društveno-političkim specifičnostima njihovih zemalja. Neke od organizacija, kao što su nemački RAF (Frakcije crvene armije) i italijanske “Crvene brigade”, opredelile su se za tzv. gradsku gerilu, u kojoj su imale dosta uspeha.

“Tehnologija” terorizma iz tog perioda može se razložiti na sledeće komponente:

Za taj period karakteristično je da su terorističke grupe samostalno birale ciljeve i objekte napada i o njima prikupljale podatke. U akcijama terorista bio je naglašen element samožrtvovanja, koji se graničio sa fanatizmom (taj element je postao jedna od osnovnih karakteristika terorista sa Bliskog istoka, posebno posle naglog povećanja uticaja iranskih islamskih fundamentalista osamdesetih godina XX veka, a ostao je kao glavna karakteristika tzv. bombaša-samoubica i danas). Sada je fanatizam posebno karakterističan za teroriste sa Bliskog istoka, čečenske šehide i “crne udovice” i teroriste Al Kaide.

Terorizam XX veka i nove forme na međunarodnom nivou

Početkom devedesetih godina XX veka, autohtone i manje-više samostalne terorističke grupe počele su da slabe i da preispituju svoje fundamentalne postavke.

Period od 1980. do 1983. godine, označila su dva uporedna procesa. S jedne strane, regularne snage bezbednosti mnogih zemalja su povukle nekoliko značajnih poteza, kojima su pojedine terorističke organizacije razbijene ili naterane da napuste tradicionalna polja dejstva, a s druge strane, za delove terorističkih organizacija, koji su prebegli iz matične zemlje u inostranstvo, zainteresovale su se obaveštajne službe, koje su preuzele kontrolu i otpočele manipulaciju sa njima.

Istovremeno, došlo je do čvršćeg povezivanja raznorodnih terorističkih organizacija na osnovu zajedničkog interesa za preživljavanje. U okviru te “međunarodne” saradnje, terorističke organizacije su često u kontaktu sa terorističkim grupama, stvorenim uz pomoć i podršku pojedinih obaveštajnih službi ili sa grupama terorista koji su bili u vezi sa specijalizovanim organima pojedinih država. Tako se, dobijanjem “pokroviteljstva”, pojavio državni terorizam.

Američki ekspert za terorizam, Jahija Sadovski, tvrdi da se “suočavamo sa nivoom organizacije višim od bilo čega do sada viđenog”.

Interesantno je da su na svetu trenutno najopasnije terorističke grupe i organizacije koje je svojevremeno organizovala i pripremila CIA za dejstvo protiv sovjetskih trupa u Avganistanu. Uostalom, i sam Osama bin Laden, “svetski terorista broj 1”, protiv koga se sada vodi pravi rat, bio je “pitomac” američke tajne službe. Slična stvar je i sa iranskim terorističkim grupama i organizacijama i drugim teroristima, na primer u Čečeniji, koji su bili usmereni protiv tadašnjeg “crvenog neprijatelja”. To je bila investicija hladnog rata koja je donosila profit ali koja sada ispostavlja račune za naplatu.

Eksperti tvrde da se sve manje primenjuju stari oblici terorizma. Naime, sve je manje tradicionalnih, čvrsto povezanih i organizovanih, te iz jednog centra rukovođenih terorističkih organizacija i mreža, a sve više “domaćih”, etnički i verski inspirisanih terorista kojima je publicitet dovoljna nadoknada za sve rizike kojima se izlažu. To se, međutim, ne može reći za vođe, koji sve više imaju veoma visoke političke pretenzije ili se čak nalaze na visokim političkim položajima.

Istražujući neke novije terorističke akte, grupa francuskih analitičara je došla do zaključka da je većina terorističkih aktivnosti tzv. gradske gerile izvedena u blizini sedišta velikih informativnih agencija, u vreme pripreme udarnih informativnih emisija na radiju i na televiziji ili u vreme održavanja neke medijski zanimljive aktivnosti, kao što su veliki sportski spektakli, organizovane proslave nekih značajnijih jubileja i slične manifestacije na kojima se okupljaju mase ljudi. Osnovni razlog za to bila je mogućnost za medijsko prikazivanje terorističkog dela i pominjanje izvršioca terorističkog akta (kakvi politički ili drugi efekti se mogu očekivati ako niko ne zna ko je izvršio teroristički akt?). Drugim rečima, “oduzmite teroristima mogućnost predstavljanja njihovih dela preko sredstava javnog informisanja tzv. preuzimanje odgovornosti za izvršeno delo, smanjili ste efekte terorističkih akata na javno mnjenje za bar pedeset posto”, zaključuje Žerar Šalian, francuski analitičar i dobar poznavalac problematike borbe protiv terorizma.

U poslednje vreme, gubi se granica između terorizma i organizovanog kriminala; niko više ne može da razgraniči dokle seže terorizsm s odakle počinje kriminal najniže vrste. Razlog je prost – tamo gde se razvija terorizam, postoji odlična podloga za organizovanje sistematskog, planiranog i organizovanog kriminala jer se te dve delatnosti izvanredno dopunjavaju.

Najviše zabrinjava napredak tehnologije i mogućnost da se lako dođe do uputstava kako da se teroristički akt pripremi i izvede, pa i na “amaterski” način i sredstvima koja su dostupna svima (koja se nalaze slobodno na tržištu i za koja nije potrebna posebna dozvola za nabavku). Još sedamdesetih godina XX veka, teroristička organizacija “Hrvatsko revolucionarno bratstvo” štampala je priručnik za teroriste (o tome će biti više reči kasnije, prilikom analize terorističke akcije “Feniks“); sredinom osamdesetih, pojavilo se više publikacija američkog porekla, u obliku stripa, skoro bez teksta, o tome kako se pripremaju diverzantska sredstva za izvođenje terorističkih akata; početkom devedesetih, internacionalna teroristička mreža Al Kaida je izradila tzv. teroristički praktikum, koji je štampan u nekoliko miliona primeraka, na više jezika, pa i na srpskom, odnosno hrvatskom. Kasnije se pojavila i internet verzija tog teksta na engleskom jeziku. U tom praktikumu, pored klasičnih sredstava i alata, objašnjava se i do detalja razrađuje izrada kompjuterskih virusa (koji se mogu naručiti elektonskom poštom), raznih komponenti sredstava za onesposobljavanje elektronskih sistema veze i slično.

Osim toga, mnogi proizvodi industrije proizvoda široke potrošnje imaju tzv. dvojnu namenu, i nije potrebno posebno znanje da se različite bezopasne komponente spoje u opasne eksplozivne neprave ili visoko toksične materije. Takvi proizvodi se, najčešće, mogu nabaviti na tržištu po dosta pristupačnoj ceni (na primer, dosta jak eksploziv se može napraviti od šećera, pamučne vate, sumpora i ćumura, naravno, uzetim u određenim razmerama).

Takođe, napredak u istraživanjima u oblasti bio-medicine, omogućio je da se neke opasne bakterije i virusi izdvoje i upotrebe kao biološko oružje. Tome je doprineo i neregulisani status biološkog oružja na međunarodnom nivou i teškoće međunarodne zajednice da ostvari kontrolu nad takvom vrstom eksperimenata ili sprovođenja odluke o zabrani korišćenja te vrste oružja u svetu. Za sada, preko trideset visoko otpornih virusa i bakterija, izazivača visoko zaraznih i smrtonosnih bolesti, mogu da se koriste u masovnim napadima na pojedine delove sveta. Među njima su najrasprostranjeniji antraks, žutica, velike boginje, kolera, grip, ebola i drugi. Slučaj napada antraksom na SAD posle spektakularnog terorističkog napada na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. godine, veoma je ilustrativan u tom pogledu, pogotovu što je ustanovljeno da antraks potiče iz nekih američkih vojnih laboratorija u kojima je korišćen kao agens u eksperimentima, pa je nepažnjom iznet van restriktivnog prostora (to je zvanična verzija objašnjenja pojave antraksa iz vojnih laboratorija u slobodnom opticaju).

Terorizam često služi za prikrivanje slabosti i nemoći neke organizovane sile da se društvu nametnu sopstveni stavovi, politika i interesi. Tipičan primer su teroristićki akti šiptarskih terorista na Kosovu i Metohiji i agresija NATO-a na SRJ tokom 1998. i u prvoj polovini 1999. godine. Više ili manje, zavisno od trenutne međunarodne političke situacije i interesa velikih sila, pre svega SAD, teroristi sa tog prostora uživaju podršku nekih uticajnih međunarodnih činilaca.

Ta podrška postojećim terorističkim organizacijama ogleda se u finansiranju, isporukama oružja, obučavanju, pružanju utočišta, snabdevanju putnim ispravama, logističkoj podršci i drugom. Uočava se i direktna teroristička podrška i delatnost pojedinih zemalja na međunarodnom planu, što se ispoljava organizovanjem terorističkih grupa koje se iz zemlje ili sa teritorije trećih zemalja ubacuju u zemlju objekat dejstva, ili se formiraju unutar zemlje čije bezbednosne interese nastoje da ugroze.

Sem toga, pojedine države izvode terorističke akte preko svojih obaveštajnih službi i drugih organizacija specijalizovanih za takve delatnbosti.

Namera tvoraca “novog svetskog poretka” jeste da se čvrstom organizacijom i primenom svih raspoloživih sredstava prisile, uspostavi poredak koji će odgovarati njihovoj zamisli. Metodi za sprovođenje pojedinih segmenata njihovog plana tipično su teroristički: pritisci, ucene, izolacija, progoni “neposlušnih” i slično.

U koncepciji nastupa prema zemljama objektima napada, primenjuju se i metodi koji su osuđeni i zabranjeni Poveljom Ujedinjenih nacija. Jedan od njih je i korišćenje secesionizma kao oružja za postizanje političkih ciljeva, budući da se secesionizam kvalifikuje kao terorističko delo. Na takav način je razbijena SFR Jugoslavija, na sličan način je pokušano razbijanje SR Jugoslavije njenim pretvaranjem u hibrid nazvan “državna zajednica” (do sada nezabeležen u međunarodnoj pravnoj praksi), a u okviru nje se sada pokušava razbijanje Srbije okupacijom Kosmeta, podsticanjem pobune na jugu Srbije i buđenjem separatizma u Vojvodini.

U poslednjoj deceniji XX veka, održano je desetak međunarodnih konferencija i samita ne kojima je raspravljno kako organizovati i realizovati borbu protiv terorizma. Usvajani su razni opšti principi suprotstavljanja i planirane razne konkretne mere, od dogovora o zabrani izvoza naoružanja i vojne opreme onim zemljama koje podržavaju terorizam (Tokio, 1986. godine), preko saglasnosti o nečinjenju ustupaka teroristima prilikom otmice (Grupa 7, Venecija, 1987. godine), do oštre osude svih formi ispoljavanja terorizma (Sastanak na vrhu 26 nacija, Egipat, 1996. godine), ali terorizam nije suzbijen. Nije suzbijen ni posle rezolucije OUN, usvojene na zasedanju Generalne skupštine posle 11. septembra 2001. godine i terorističkog napada na Njujork i Vašington. Jednostavno, “nije bilo dovoljno saglasnosti da se usvoje opšte prihvaćene mere i stavovi”.

Desilo se obrnuto. Terorizam umesto da slabi, postao je mnogo opasniji: novi teroristi su bolje organizovani, bolje opremljeni, raspolažu visokom tehnologijom i modernom tehnikom, teže se otkrivaju i mnogo teže ih je uništiti. Time se, donekle, objašnjava činjenica da je broj terorističkih napada u svetu u 1995. godini povećan za 37% u odnosu na 1994. godinu, dok je broj otkrivenih ili onemogućenih terorista ostao nepromenjen. Sličan je odnos i kada se upoređuje broj terorističkih akata i otkrivenih ili onemogućenih terorista u 1996. i 1997. godini, ali i u svim kasnijim godinama. Do kulminacije je došlo neposredno pre nego što je američki predsednik Džordž Buš objavio “antiteroristički svetski rat” posle terorističkih napada na SAD, 2001. godine.

Bujanje islamskog terorizma

Krajem XX i početkom XXI veka, na svetsku scenu je naglo izbio islamski fundamentalistički odnos prema terorizmu kao oruđu za postizanje sopstvenih ciljeva.

Prema knjizi Dr.Peter Hammonda: “Slavery, Terrorism and Islam: The Historical roots and contemporary threat”, u kojoj on analizira skrivene poruke islama, u svetu nema mesta za nemuslimane. Ummah je jedna i ne može se deliti. (navod iz Kurana 3.103).

Mohammed je rekao "Naređeno mi je da se borim dok oni potvrđuju da nema Boga osim Allaha i da sam ja njegov Prorok" (citat iz Kurana 47-4).

Kada muslimansko stanovništvo jedne zemlje dostigne oko 1% od ukupnog stanovništva te zemlje, ono se deklariše kao miroljubiva manjina koja se ne meša u poslove drugih sredina. Tako je, recimo, u sledešim zemljama:

SAD	Muslim	1%
Australija	Muslim	1.5%
Kanada	Muslim	1.9%
Kina	Muslim	1% - 2%
Italija	Muslim	1.5%
Norveška	Muslim	1.8%

Kad muslimani dostignu između 2% i 3% , kaže Hammond, počinju da preuzimaju pojedince ili manje grupe vernika od drugih verskih zajednica, posebno kad se radi o mladima koji se okupljaju u ulične grupe ili među mlađim prestupnicima. To se dešava, prema Hammondu, u sledećim zemljama:

Danska	Muslim	2%
Nemačka	Muslim	3.7%
Velika Britanija	Muslim	2.7%
Španija	Muslim	4%
Tajland	Muslim	4.6%

Između 5 i 10% stanovnika muslimanske veroispovesti u jednoj zemlji, već počinje značajno da utiče na ponašanje nekih nezadovoljnih krugova.

Muslimani tada već počinju da insistiraju na uvođenju u društvene standarde nekih svojih zakona i običaja kao što je, na primer, halal (propisi po islamskim standardima) posebno kad je u pitanju hrana, koja se priprema i čuva na specifičan način. S ciljem ispunjenja svojih zahteva, vršiće razne vrste pritisaka na velike prodajne lance supermarketa tražeši da se policama u prodavnicama obeležava hrana koja je “čista”, odnosno “nečista”. U nekim zemljama će tražiti od vladajuće garniture i administracije da se uvede deo šerijatskih zakona u neke oblasti društvenog života (škole, porodični život, pravila ishrane u internatima, vojsci, bolnicama i sličnim ustanovama). To se već dešava u sledećim zemljama, u kojima je procenat muslimanskog u pdnosu ne celokupno stanovništvo između 5 i 10%:

Francuska	Muslim	8%
Filipšini	Muslim	5%
Švedska	Muslim	5%
Švajcarska	Muslim	4.3%
Holandijerlands	Muslim	5.5%
Trinidad i Tobago	Muslim	5.8%

Kada muslimani dostignu 10% od ukupne populacije, mogu pokušati da neke od svojih zahteva ostvare silom (Takav slučaj se desio u Parizu pre izvesnog vremena kada su izbili veliki ulični neredi i kada je spaljen veliki broj automobila). U sličnim situacijama, bilo kakva aktivnost koju muslimani ocene kao neprijateljsku, može voditi ka pobuni i neredima ćirokih razmera (U Amsterdamu su izbili veliki neredi pošto su objavljeni neki stripovi u kojima je glavna ličnost prorok Muhamed).

U sličnoj opasnosti se nalaze i zemlje u kojima je procenat muslimanskog stanovništva između 10 i 20%, tvrdi Hamond:

Kada procenat muslimanskog stanovništva pređe 20%, može se očekivati pojava učestalih nereda na verskoj osnovi, formiranje formacija džihad militija, sporadična ubistva i/ili paljevina crkava i sinagoga. Takav slučaj je sa Etiopijom:

Već kod 40% muslimanskog stanovništva, piše Hammond, dolazi do masovnih oružanih sukoba, masakra pojedinih grupa druge vere, učestalih terorističkih napada i oružanih sukoba različitih naoružanih milicija (Naravno, u međuvremenu i ugrožena strana formira svoje milicije):

Kod zemalja sa 60% muslimanskog stanovništva može se očekivati veoma jak pritisak na “nevernike” koji se ispoljava preko sporadičnih akcija etničkog čišćenja (To vodi direktno ka genocidu), korišćenje šerijatskog prava kao osnovnog zakona za regulisanje odnosa među ljudima, nametanje raznih taksi “nevernicima” i slično (To se desava postepeno tako da se spolja teško uočava kao promena, podvlači Hammond). Takve zemlje su:

U zemljama sa preko 80% muslimanskog stanovništva, normalna pojava su razni oblici etničkog čišćenja i genocida. Takve zemlje su:

Kod zemalja sa 100% muslimanskog stanovništva, prema Kuranu, to su zemlje u kojima vlada "Dar-es-Salaam" - Islamska kuća mira – ne bi trebalo da bude sukoba i nemira bilo koje vrste. To su:

Naravno, konstatuje Hammond, to nije slučaj. Kad uspostave takvo društvo u okviru jedne ili više zemalja, oni počinju međusobne sukobe zbog raznih uzroka I povoda.

"U devetoj godini života učio sam razne kanone arapskog načina života. Shvatio sam da je moj brat protiv mene, ali takođe i da smo nas dvojica protiv našeg oca; normalno je da je naša porodica protiv rođaka a da smo svi zajedno protiv klana; pošto smo na neki način ipak sa njima u istom klanu, mi smo protiv drugog klana i protiv plemena; međutim, naš klan je u sastavu jednog plemena a ono je protiv drugih plemena dok su sva plemena zajedno protiv sveta nevernika.” Leon Uris, u svom opisu hadžiluka pod naslovom "The Haj".

Dobro je podsetiti se da u mnogo zemalja, kao što je Francuska, na primer, muslimansko stanovništvo živi koncentrisano oko njihovih nacionalnih getoa (Alžirce ćete retko naći u marokanskim, ili Marokance u senegalskim kvartovima, mada su svi muslimani). Oni se ne integrišu u društvo u kome žive. Na protiv, nastoje da to društvo integrišu u svoju zajednicu u kojoj će oni biti dominirajući faktor. Istovremeno, oštro i nasilnički deluju u odbrani svojih stavova, navika, običaja i vere.

Sve do početka rata u Avganistanu koji je vodio SSSR od 1979. do 1989. godine protiv lokalnih pobunjeničkih naoružanih formacija, islamske terorističke organizacije i pojedine islamske zemlje koje su finansijski i organizaciono podržavale ovaj oblik terora, delovale su uglavnom samostalno u svojim akcijama i među njima nije bilo neke povezanosti, niti sinhronuizacije delovanja i akcija. Bar je to tako, na prvi pogled, izgledalo jer se nije moglo zaključiti ni po čemu da postoji neko koordinaciono telo ili organizacija koja sinhronizuje aktivnosti raznih terorističkih grupa i organizacija u svetu prema jednom usaglašenom, zajedničkom cilju.

Iz tog rata, međutim, islamski terorizam je izašao finansijski, kadrovski, organizaciono i, jednom rečju, u svakom pogledu jači.

Na ovakav razvoj događaja uticala je i Amerika koja se u rat u Avganistanu umešala metodom prikrivenih akcija. Zbog svog interesa u tom delu sveta, SAD, preko svojih tajnih službi, naoružavaju mudžahedine, organizuju i izvode obuku sa njima, daju im znanje, tehniku i novac. Kadrove, borce i ostatak finansijskih sredstava obezbeđuju fundamentalistički krugovi, posebno neke od muslimanskih zemalja tzv. Grupe D-8 (najrazvijenije muslimanske zemlje).

Tako je rat u Avganistanu učinio prekretnicu u razvoju islamskog terorizma. Posle ideje o sveislamskom bratstvu koja je promovisana u tom ratu, javila se ideja o organizovanju islamske terorističke mreže koja bi povezivala sve islamske terorističke organizacije u jednu radi džihada (svetog rata) protiv svih protivnika islama. Na osnovu takvih iskustava i ideja, 1988. godine, stvorena je organizacija Al Kaida, globalna multinacionalna mreža koja povezuje razne islamske fundamentalističke organizacije iz više zemalja u jednu. Pretpostavlja se da iza Al Kaide stoje zaklonjene obaveštajne službe onih zemalja koje su označene kao sponzori islamskog terorizma.

Al Kaida je uspela da razvije svojevrsnu doktrinu terorizma koja se zasniva na širokom spektru nekonvencionalnih dejstava. Osnovna šema delovanja Al Kaide sastoji se u stvaranju brojnih humanitarnih, dobrotvornih, obrazovnih, finansijskih i kulturoloških organizacija, medijskih kuća i slično, širom sveta. One služe kao instrumenti za prikupljanje finansijskih sredstava, versku indoktrinaciju, infiltraciju među islamsku populaciju, obrazovanje kadrova, regrutovanje terorista, njihovu obuku, krijumčarenje oružja i uvoz terorista.

Teroristički praktikum organizacije Al-Kaida

Služba bezbednosti Velike Britanije, MI 5, zaplenila je početkom 2001. godine, teroristički praktikum pod nazivom "Military Studies in the Jihad Against the Tyrants".

Ovaj teroristički praktikum je štampan u Mančesteru 2000. godine i distribuiran je među pripadnicima ogranaka Al-Kaide u Velikoj Britaniji. Al Kaida ima čvrste i jake veze u islamskoj zajednici koja postoji u Velikoj Britaniji. Prema ocenama MI 5, Al-Kaidu pomažu brojni donatori iz redova bogatih muslimana, a broj simpatizera Osame bin Ladena iz redova populacije starosti od 16-25 godina, svakim danom sve više raste. To je još jedan dokaz, smatra se u krugovima analitičara britanskih tajnih službi da islamski terorizam nije motivisan ekonomskim već verskim razlozima - ceo svet je jedinstena islamska država (Umma), uređena prema islamskim propisima (vladanje po Kuranu i šerijatskom pravu), a jedini suveren i pretpostavljeni gospodar je Bog (Alah). Prema istim izvorima, Al-Kaida počiva na ideji sveislamskog bratstva. Ta organizacija ima uticaj i na novine na arapskom jeziku koje se štampaju i distribuiraju u Velikoj Britaniji. Dovoljno je podsetiti se da je arapski list "Al-quds al-Arabi", koji izlazi u Londonu, februara 1998.godine objavio zloslustni nagoveštaj afričkih terorističkih akcija. Desetog februara te godine, Amerikanci su u istom listu upozoreni još jednom u ime takozvane "Koalicije muslimanskih grupa u Britaniji" da su na meti iznenadnih napada "Alahovih boraca". Ta upozorenja niko nije shvatio ozbiljno, jer niko nije shvatio njihovo pravo značenje. Sad se zna da je to je bila fatva Osame bin Ladena o kojoj se toliko govori posle terorističkih napada na Njujork i Vašington.

Između ostalih štampanih materijala na arapskom jeziku, štampan je praktikum za teroriste. Knjiga ima 180 stranica, pisana je na arapskom jeziku, i obrađuje pojedine teme iz vojne i terorističke obuke, strategije i taktike koji se neguju u "terorističkoj skoli" Al-Kaide. Iz praktikuma se može videti način obuke, strategija i taktika izvođenja terorističkih akcija koju primenjuje ova teroristička organizacija sa svojim lokalnim mrežama, što stručne službe i specijalne antitgerorističke jedinice mogu iskoristiti u obuci za efikasniju borbu protiv terorizma.

Prema proceni rukovodstva Al-Kaide, pisanje ovakvih praktikuma ima višestruki značaj: štampanje jedne ovakve knjige je jeftinije nego obuka terorista u kampovima, a tajnost obuke je višestruko povećana (nema opasnosti od otkrivanja koncentracija terorista u logorima za obuku, niti vidljivih znakova infrastrukture, makoliko ona bila rudimetnarna).

Po ovom principu, terorista se samoobučava; uz korišćenje praktikuma, moguće je obučiti teroriste po raznim delovima sveta a uopšte ne doći u kontakt s njima; praktikum ide "iz ruke u ruku", može se fotokopirati i na druge načine umnožavati. Time se širi duh džihada.

Ovakva "literatura" inspiriše terorizam; terorista obučen po njoj može sam i da osnuje terorističku ćeliju, izvrši akciju i nestane, a da tragovi koji ostanu nikad ne dovedu do Al-Kaide; akcije ovako obučenog i usmerenog teroriste, Al-Kaidu ne koštaju gotovo ništa a organizacija uvek može da porekne učešće u terorističkim akcijama, ako joj to odgovara, ili da preuzme odgovornost, ako se oceni da je trenutak za to.

Onaj ko se uči terorizmu iz ovog praktikuma u principu može da nauči da izvede samo jednu akciju, na primer, da napravi improvizovanu minu, da tu minu negde postavi, da od nje neko pogine i ništa više. Al-Kaida je postigla svoj cilj a samim tim, povećana joj je popularnost među budućim teroristima.

Al-Kaida, osim pisanih materijala, distrubuira i kompakt-diskove sa uputstvima o pripremi i realizaciji terorističkih akata. Tako je, 1995.godine, belgijska policija zaplenila veliku količinu CD-a koji su "narezivani" u toj zemljii, a na kojima je bio multimedijalni kurs terorizma.

Preteču ovih praktikuma čine takozvani "Anarhistički kuvari", koje su anarhisti još početkom XX veka pisali i distribuirali svojim istomišljenivcima, ali su oni, uglavnom, obrađivali pitanja izrade improvizovanih minsko-eksplozivnih sredstava i njihovo postavljanje.

Početkom sedamdesetih XX veka, štampan je još jedan teroristički pratikum. Njegov autor je bio Hrvat, Adolf Andrić. Radi se o "Priručniku za ideološku naobrazbu ustaških boraca" ili "OSVETNICI BLAJBURGA". Adolf Andrić, koji je bio i vođa ustaške terorističke organizacije "Hrvatsko revolucionarno bratstvo", priručnik je potpisao pseudonimom "Hrvatski Apostol Plemić". Stručnjaci za međunarodni terorizam ocenjuju ovaj priručnik kao jedan od najbolje pisanih iz ove oblasti "literature". U njemu se obrađuje šezdesetak pitanja, počev od načelnih : "Koji je prvi i najvažniji uvjet za razvoj revolucionarne borbe u jednom području", pa "Koji generalni plan revolucije odgovara današnjim prilikama u kojima se nalazi hrvatski narod u domovini" i tako dalje, do odgovora na pitanja "Kako se pravi kemijska zapaljiva boca", "Kako se mina može aktivirati pomoću lančane reakcije" i do crteža - šeme na kojoj je prikazan način sklapanja električnih upaljaca, uputstava za sabotažu automobila, izazivanja požara, akcije protiv tenkova, pravljenje barikada i tako dalje...

Ovaj priručnik su kasnije usavršavali pripadnici terorističke organizacije "Hrvatski državotvorni pokret", čija je delatnost zbog radikalnog terorizma bila strogo kontrolisana u zemljama Zapadne Evrope. Takva jedna teroristička organizacija je posle dolaska Tuđmana na vlast doživela da usred Zagreba održi Zemaljski osnivački kongres, a njen predsednik je bio čak glavni ekspert za terorizam pri Vrhovnom državnom vijeću Republike Hrvatske!

Korado Aluni bio je autor terorističkog praktikuma "Crvenih brigada", terorističke organizacije, čije je sedište bilo u Italiji. Ovaj praktikum je imao naslov "Pravila bezbednosti i stila rada". U njemu su posebno razrađene različite situacije u kojima se mogu naći "brigadisti". Tako na primer, pišući o operativnom sastanku, autor navodi da je uvek potrebno obavestiti nekog iz vrha organizacije da se sastanak održava. Mesto sastanka se mora pažljivo proučiti kako bi se obezbedila laka kontrola bezbednosne situacije i eventualno povlačenje. Na mesto sastanka se uvek mora doći ranije i uvek je potrebno osmotriti okolinu pre dolaska na samo mesto sastanka. Uhapšenim "brigadistima" se nalaže da daju samo one podatke koji su napisani u dokumentima koje nose. Pod pretnjom smrti, ne smeju se odati ostali članovi organizacije (ista pravila kao kod "Mafije").

Pišući o merama opreza, Aluni navodi da kad se "brigadista" useli u nov stan mora da stvori određeni društveni lik i da taj lik prouči do najsitnijih detalja. Mora da odlazi i da se vraća uvek u isto vreme kako bi ostavio utisak da je zaposlen. Sa susedima mora da bude ljubazan i da im uliva poverenje. Svakog meseca mora da prekontroliše sav nameštaj i sadržinu ormara, fijoka i drugih stvari u stanu i ukloni nepotrebne, opasne i kompromitujuće predmete. "Brigadistima" se savetuje da voze oprezno i uvek samo onoliko brzo koliko je propisano ograničenjem brzine, kako ih policija ne bi zaustavljala, i slična pravila bezbednosti.

Drugim rečima, propisan je profil teroriste koga je trebalo da se pridržavaju svi u organizaciji, odnosno izvršioci terorističkih akata na terenu u fazi pripreme za izvršenje.

Slične praktikume su pisale i obaveštajne službe koje su se koristile teroristima da bi realizovale neke od svojih ciljeva u borbi sa protivničkom obaveštajnom službom. Neke od tih službi su one, kojima su ti praktikumi bili namenjeni, nazivale "borcima za slobodu", "gerilcima" i sličnim imenima; za druge, ti gerilici su bili samo teroristi koje treba iskoristiti za ostvarenje sopstvenih ciljeva..

Poznat je "Praktikum za izvođenje diverzantsko-terorističkih akcija", koji je napisala Palestinska služba bezbednosti - Odeljenje 17 (Force 17), koji je bio u opticaju u Palestinskim terorističkim krugovima početkom devedesetih godina XX veka. Američka tajna služba (CIA) je takođe pisala praktikume, koji su distribuirani najpre terorističkim grupama ili, kako su ih oni nazvali " borcima za slobodu" ili "gerilcima" ili "revolucinarima", u Centralnoj i Južnoj Americi. Njihovi najznačajniji teroristički praktikumi su : "A Study of Assassination", "Psychological Operations in guerrilla warfare" (namenjen "Kontrašima"), "KUBRAK metod of interogation" - odnosi se na to kako saslušavati zarobljenika, odnosno "živi jezik" (bio je namenjen avganistanskim borcima protiv Crvene armije).

Interesantno je da je prvi priručnik koji je CIA namenila isključivo avganistanskim pobunjenicima, bio izrađen u obliku stripa (bez reči) jer se smatralo da je nivo obrazovanja avganistanskih pobunjenika, posebno Paštuna, bio jako nizak, te da je procenat nepismenih, odnosno onih koji ne bi shvatili to što je napisano, veoma visok.

Praktikum "Military Studies in the Jihad Against the Tyrants" je priručnik koji je otkriven tokom mnogobrojnih racija i istraga 2000.godine i izrađen je režiji "teroriste broj 1", Osame bin Ladena". U njemu su obuhvaćene gotovo sve aktivnosti terorista u izboru, pripremi, obuci, organizaciji obaveštajnog rada, izradi eksplozivnih, hemijskih i bioloških sredstava za napad, postupci u raznim situacijama, logistika i drugo što olakšava rad grupe, pa i celokupne organizacije terorističkog tipa.

Delovi teksta tog priručnika su nalaženi u Bosni i Hercegovini, na bojištima, na kojima su nađena tela izginulih "svetih ratnika", na Kosovu i Metohiji (u na brzinu napuštenim bazama albanskih terorista), u Makedoniji, u napuštenim bunkerima i podzemnim skloništima terorista. Priručnici su bili na arapskom, engleskom ili na albanskom jeziku, zavisno od mogućnosti i potreba terorista i znanja stranih jezika "kursista". Nalažene su takođe i beleške koje su vodili "kursisti" na kursevima obuke za terorističke aktivnosti. Koliko je priručnik bio opširan, sveoubuhvatan i "koristan", pišu i mnogi strani analitičari, ako što je Tom Hays, analitičar agencije "Associated Press":

Kao što se naslućuje, priručnik jasno pokazuje da trag vodi ka organizaciji Al-Kaida, mada ni u jednom delu teksta nema reči o pravom autoru, niti o onom ko finansira ceo projekat. Međutim, kad se ima u vidu sve što je poznato o aktivnostima terorista, može se zakljušiti da borba protiv njih neće biti ni kratka, ni laka jer moderni terorizam se koristi najsavremenijim dostignućima tehnike i tehnologije, ima razvijen sistem "školstva", infrastrukturu, ceo logistički sistem i drugo što je potrebno za dugotrajnu borbu i opstanak. Sem toga, nije više u pitanju usamljeni i izolovani teroristički pokret jer se terorizam proširio na skoro celi svet sistemom "prelivanja", kakav je primenjen na Balkanu, na prostorima nekadašnje Jugoslavije.

S druge strane, interesantno je da se primećuje da, bez obzira na to što, prividno, terorističke organizacije i grupe dejstvuju nepovezano, iza njihovog delovanja stoji velika i snažna organizacija, sa razvijenom infrastrukturom, finansijskom podlogom i zemljama koje je, doduše tajno, podržavaju ili se bar ne ograđuju od delovanja tog svetskog terorističkog centra, koji, bar za sada, sa dosta uspeha rukovodi teroristima u svetu.

Fatva Bin Ladena

Godine 1996, posle poterivanja iz Sudana, Osama bin Laden se vratio u Avganistan, besan zbog tog postupka sudanske vlade koja je popustila pod pritiskom SAD. Tada je objavio prvu fatvu (smrtnu presudu), pozivajući svoje sunarodnike da ubijaju Amerikance u Saudijskoj Arabiji. "Zidovi represije i poniženja ne mogu se srušiti drugačije sem kišom metaka," poručio je tom prilikom. Fatvu je proširio dve godine kasnije na sve što je američko i na sve Amerikance i Cioniste, ne praveći razliku između vojnika, civila, žena i dece. Ciljevi napada više nemaju geografsko ogranjičenje a napadi su čak pozeljni i na teritoriji SAD.

Osama Bin Laden i terorizam u svetu

Ako je terorizam u međunarodnim opkvirima, čija su meta bili Amerikanci tokom protekle dve decenije, igde imao svoje utočište i svog mecenu, onda je to bio Avganistan sa misterioznim Osamom bin Ladenom, sredina i ličnost koji su najbliži idealu ekstremista i terorista; zemlji u kojoj se živi prema striktno primenjenim islamskim zakonima i čoveku koji finansira sve aktivnosti islamskih terorista u svetu, pod uslovom da su upereni protiv SAD i cionizma a u korist širenja islama kao jedine svetske religije.

Prema sarajevskoj novinarki Danki Savić i listu "Slobodna Bosna" od 18. januara 2001. godine, Avganistan je inspiracija, nezamenljiva baza za operacije, rezervoar potencijalnih kamikaza i borbena linija na kojoj se uspostavljaju najznačajniji kontakti i veze. To je takođe mesto na kojem Osama bin Laden eksperimentiše sa hemijskim naoružanjem, kako tvrde američki stručnjaci. Učesnici u gotovo svim napadima na SAD i njihove saveznike tokom poslednje decenije XX veka, savladali su veštine ratovanja i postavljanja eksploziva u avganistanskim logorima za obuku, uključujući tu i one koji su 1998. godine postavili bombe u dve američke ambasade u istočnoj Africi. Mnogi polaznici kurseva iz logora za obuku u Avganistanu, stigli su i na ratišta na prostorima nekadasnje Jugoslavije posredstvom iranskih Pazdarana, libanskih Hesbolaha i vlada nekih ekstremno islamistički orijentisanih muslimanskih zemalja.

U takvom kontekstu, zastrašujuće zvuče informacije iz SAD, koje su obletele svet 11. septembra 2001. godine, o terorističkim napadima udarom otetim putničkim avionima na zgrade Svetskog trgovinskog centra u Njujorku i Pentagona, eksplozijom automobila bombe u garaži Stejt departmenta u Vašingtonu i rušenja otetog putničkog aviona u blizini Pitsburga.

Pored toga, od ukupno 11 otetih putničkih aviona, koliko su američke vazduhoplovne kompanije prijavile tokom 11. septembra, još četiti aviona se srušilo u blizini velikih gradova SAD: u državi Pensilvaniji, na aerodromu "Dalas" u Vašingtonu i u državi Virdžiniji, dok je jedan avion oboren vatrom američke vojne avijacije i protivvazdušne odbrane.

Za ostala tri oteta aviona nema podataka, ali se pretpostavlja da su se ili srušili u teško dostupnim planinskim predelima, ili da su napustili vazdušni prostor SAD. Da li je to početak realizacije fatve koju je objavio Osama bin Laden početkom devedesetih godina XX veka o formiranju svetske islamske antiameričke i anticionističke armije koja će napadati američke i izraelske vitalne ciljeve čak i na teritoriji SAD, srcu svetskog cionizma?

Interesantno je da, sem u slučaju napada na Njujork, kontrola letenja nije registrovala, ili se to bar ne saopštava, skretanje aviona sa uobičajenih ruta, predviđenih za putničke avione.

Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) procenjuje da je od 50 do 70 hiljada pripadnika paravojnih formacija iz 55 zemalja sveta poslednjih godina prošlo kroz logore za obuku u Avganistanu. Prema tvrđenju američkih obaveštajaca, talibani dozvoljavaju širokom spektru militantnih i terorističkih grupa i organizacija da se obučavaju na avganistanskoj teritoriji, počev od pakistanske grupe koju obučava terorista Mihraban, do Bin Ladenove organizacije Al Kaida i nekih "specijalista" iz Albanije i Čečenije, sa Kosova i Metohije i iz Makedonije, a da se ne govori o mnogobrojnim palestinskim terorističkim grupama i organizacijama ili o pripadnicima IRA, ETA i drugih evropskih i južnoameričkih ilegalnih i terorističkih grupa i organizacija. Obaveštajne službe nekih zemalja iz bliskoistočnog regiona procenjuju da je oko 5000 regruta prošlo obuku u nekom od Bin Ladenovih logora za obuku u Avganistanu. U jednom od tih logora, prema istim izvorima, obučava se grupa terorista za rukovanje hemijskim borbenim sredstvima, otrovima raznog porekla i raznim biološkim agensima.

Tokom 2000. godine, ljudi koji su obučavani u logoru za obuku Abu Habab, vršili su eksperimente sa hemijskim sredstvima na psima, zečevima i drugim životinjama, upotrebljavajući nervni gas. U jednom drugom logoru, vrši se obuka u izradi "modernih" bombi od komercijalno dostupnih hemikalija i otrova, koji su već isprobani na životinjama ili na zarobljenicima...

"Uloga Avganistana je sada potpuno jasna," iznosi Majkl A. Sihan, bivši koordinator odseka za antiterorizam pri Stejt Departmentu, koji je decembra 2000. godine imenovan za pomoćnika generalnog sekretara UN za mirovne operacije. "Videli smo da svaki pripadnik islamskih militantnih grupa kao cilj ima približavanje svom utočištu – Avganistanu i, u manjoj meri, Iranu, jer su im to jedina dva preostala utočišta, ako se izuzmu krizna žarišta u Zakavkazju i na Balkanu."

Procenjuje se da je tokom prve polovine 2001. godine više od 100 muškaraca, regrutovanih od strane Bin Ladenove organizacije i njoj srodnih grupa, bilo obučavano u logoru kojim je komandovao Abu Habab. Ovaj logor je deo velikog kompleksa za obuku mudžahedina i talibana u blizini mesta Darunta, udaljenom oko 16 kilometara od granice Džalalabada, pokrajine na istoku Avganistana. Logor je na padinama planine a u njenom podnožju je izgrađeno više podzemnih skladišta u kojima je uskladišteno hemijsko oružje, odnosno hemijska borbena sredstva.

Malobrojni dokazi o obuci u korišćenju eksploziva u logoru Abu Hababa, pojavili su se u optužnici protiv Nabil abu Akela, Palestinca koga su izraelske vlasti uhapsile juna 2000. godine. Prema optužnici, Abu Akel je saradjivao sa Hamasom, Hesbolasima i još nekim ekstremističkim palestinskim organizacijama i grupama u Libanu i Izraelu radi organizacije i učešća u napadima na vojne i civilne ciljeve na teritoriji Izraela. Na osnovu te optužnice, Stiven Emerson, američki ekspert za islamski terorizam, zaključio je da je Palestinac Akel završio obuku u korišćenju eksploziva i eksplozivnih materija u logoru za obuku Abu Hababa u Avganistanu, tokom 1998. godine.

Istovremeno, instruktori iz organizacije Osame bin Ladena, pa čak i sam Osama bin Laden, pojavili su se u Albaniji, u blizini logora za obuku albanskioh terorista iz tzv. OVK, u okolini mesta Tropoja, nedaleko od jugoslovensko-albanske granice, a bilo je informacija da je veliki broj njih učestvovao u masovnom pešadijskom napadu na jedinice Vojske Jugoslavije u rejonu granične karaule Košare, izvršenom tokom agresije NATO na Jugoslaviju u prvoj polovini 1999. godine.

Putevi terorizma prema svetskim i evropskim centrima moći, posebno prema SAD i američkom kontinentu su različiti, ali putevi islamskog terorizma ka "srcu Evrope" su veoma jasni, što se ne može sakriti, niti zataškati.

Talibani (studenti islama) negiraju tvrdnju stranih eksperata da štite i skrivaju teroriste ili one koji komanduju logorima za obuku terorista. Vakil Ahmad Mutavakil, talibanski ministar inostranih poslova, čak je energično izjavio da je pritisak na njegovu zemlju da protera Osamu bin Ladena istovremeno i uvredljiv za islam i beskoristan. On je negirao da Bin Laden finansira teroriste, tvrdeći da je "taj siromašak jedva dovoljno bogat da izdržava samog sebe", te da "nije bio u mogućnosti da planira terorističke operacije od kada njegove aktivnosti u Avganistanu izbliza kontroliše avganistanska garda. Prema toj izjavi, Osama bin Laden je pristigao u Avganistan 1996. godine, nakon proterivanja iz Sudana. O tome kako je on ostao na tlu Avganistana, američki obavestajni izvori kažu da je "boravak u Avganistanu Osama bin Laden dobro platio" što je talibanima olakšalo nabavke naoružanja i vojne opreme za svoje potrebe ali i povećalo mogućnosti potkupljivanja svetski uticajnih ljudi koji bi branili interese talibana i skretali potragu za počiniocima terorističkih zlodela u svetu na pogrešnu stranu. Međutim, CIA prećutkuje činjenicu da je Osama bin Laden, u stvari, njen pitomac jer je u Avganistan prvi put došao početkom osamdesetih godina prošlog veka kao dobrovoljac i uključio se u borbu protiv sovjetskih snaga na strani avganistanskih islamskih boraca, koje je pripremala i organizovala CIA u logorima za obuku u Pakistanu. Dakle, i talibanu i mudžahedini, pa i sam Osama bin Laden, su priozvod hladnog rata i napora američke tajne službe da se slomi "crveni nepriujatelj". Kada je to postignuto, sve te avganistanske grupe i organizacije više nikome nisu bile potrebne. Čak ih se i CIA odrekla. Dakle, jednostavno su odbačeni kao stare cipele. Otuda, verovatno, i potiče mržnja tih "islamskikh svetih ratnika" prema Americi i Zapadu...

Ahmed Šah Masud, komandant pobunjeničke grupe u severoistočnom Avganistanu, izjavio je u jednom intervjuu koji je dao grupi britanskih novinara da se nalazi na čelu 55. brigade u kojoj ima oko 700 Arapa i evropskih muslimana, od kojih su mnogi došli iz Albanije i sa juga Jugoslavije. Masud je saopštio da su njegovi borci zarobili oko 1.200 talibana, među kojima je takođe bilo Evropljana muslimanske vere, ali i Pakistanaca, Jemenaca i kineskih muslimana iz jugozapadnih delova Kine. Džuli Širs, nekadašnji analitičar Obaveštajne agencije Ministarstva odbrane SAD, koja je razgovarala sa mnogim od stranih zatvorenika koje je držao Masud, izjavila je da više od polovine njih pripada terorističkim organizacijama raznih orijentacija, ali, uglavnom, islamski ekstremistički orijentisanih. Mnogi od njih su došli iz balkanskih zemalja na obuku kod "stručnjaka" Osame bin Ladena. Masud je lakše ranjen u nogu u neuspelom atentatu koji je na njega izvršen početkom septembra 2001. godine kada su dva talibanska komandosa, prerušena u novinare neke arapske televizijske stanice, pokušali da ga ubiju pomoću eksplozivne naprave, smeštene u video-kameru. Tom prilikom oba atentatora su poginula, a cela pokrajina Tahar, u kojoj je sedište štaba Ahmeda Šah Masuda, stavljena je u stanje uzbune radi odbrane od eventualnog napada talibana.

Interesantno je da je jednovremeno sa napadom terorista na simbole moći SAD, došlo i do silovitog napada Masudovih formacija na Kabul, tačnije na instalacije na aerodromu u Kabulu i na naselje u blizini aerodroma, što je navelo mnoge da zaključe da su SAD odmah otpočele sa akcijom odmazde za napad na svoje gradove.

Sam Osama bin Laden, pošto je objavljeno da ga talibani drže u nekoj vrsti kućnog pritvora, retko se pojavljuje u javnosti i retko daje izjave za štampu, za razliku od perioda 1998-2000.godine, kada je dosta često gostovao na stranicama i u emisijama svetskih sredstava javnog informisanja. Odmah po objavljivanju vesti o napadu na američke gradove, dao je izjavu za televiziju u kojoj je porekao bilo kakvu vezu svoje organizacije sa izvršenim terorističkim napadom. Činjenica je, ipak, da se on slobodno kreće po Avganistanu i da mu aktivnosti nisu smanjene. Promenjene su samo forme i načini delovanja. Pošto se može konstatovati da sada svetski terorizam ima vlast u jednoj, dve, pa čak i više drzava ili na velikom delu teritorije pojedinih država, sada se, uglavnom, sa terorističkih oružanih napada i operacija širih razmera, prešlo na tzv. političku borbu.

Tipičan primer za to su postupci Čečena u odnosu na Rusku Federaciju, ali i delovanje "OVK", "ONA" i "ANA" na Kosovu i Metohiji i u Makedoniji, "transformisanih" u političke partije, u odnosu na napadnute zemlje, Srbiju (ranije SRJ) i Makedoniju. Uz to, raznim manipulacijama, teroristi su pridobili jedan veoma uticajan deo međunarodne zajednice za sebe i sada te međunarodne činioce koriste za realizaciju svojih ciljeva, kao trojanske konje. Tako je, na primer, moglo da se desi da Hašim Tači i Agim Čeku, osvedočeni čelnici terorističke "OVK" (koja je zvanično "demilitarizovana" od strane UNMIK-a i KFOR-a), postanu političke vođe koji zahtevaju ravnopravan status sa zvaničnim predstavnicima jedne suverene zemlje u razgovorima o perspektivi rešenja problema Kosova i Metohije, polazeći od ultimativnog zahteva za nezavisnost Kosova i Metohije a da to nikome iz međunarodne zajednice ne zasmeta, niti da iko na to stavi primedbu, bar što se tiče međunarodnih faktora, involviranih u problem borbe protiv terorizma na Balkanu. Uz to, i jedan i drugi "bivši" terorista su na platnom spisku UN, kao njeni činovnici, a od 17. februara 2008. godine, na čelu samoproglašene "nezavisne države Kosovo". Njima svesrdno pomažu ubačeni islamski ekstremisti, specijalno obučavani za rad u takvim i sličnim situacijama. Preko ovakvih lica i organizacija se, između ostalog, islamski teroristi ubacuju u ciljno područje svog delovanja a njihov zadatak je da stvore obaveštajno-operativnu i logističku mrežu, kao i da obuče lokalno ljudstvo za izvršenje terorističkih zadataka. Obavljaju versku indoktrinaciju, ali i sami uzimaju učešće u borbi i stvaraju terorističku infrastrukturu od pripadnika lokalnog stanovništva koje će delovati kao svetska multinacionalna mreža čije će opredeljenje biti džihad protiv svih nemuslimana. Takve ćelije stvorene od lokalnog stanovništva se priključuju globalnoj terorističkoj infrastrukturi i kada obave zadatak, mogu da odu u sledeću zemlju na izvršenje sledeće akcije jer tu, na licu mesta, više nisu potrebne.

Pravi konkretni primeri ovakve šeme delovanja mogu se videti na slučajevima kriza i sukoba u Bosni i Hercegovini, u Albaniji, na Kosovu i Metohiji i u Makedoniji.

Akcionarsko društvo TEROR

U započetom ratu islamskih terorista protiv sveta, tehnološki najsavršenije oružje može se pokazati manje efikasno od paketa s dinamitom, a kamion-samoubica postaje zastrašujuće oružje, mnogo opasnije od laserski navođenih bombi ili krstarećih raketa.

Taj i takav neprijatelj sveta, naoružan sredstvima, znanjem i verskim fanatizmom, na Zapadu je popularno nazvan “AKCIONARSKO DRUŠTVO TEROR”.

To je koalicija “tajnih ratnika islama” iz Egipta, Sudana, Jemena, Pakistana, Avganistana, Čečenije, Bosne, Albanije, Turske, iz još nekoliko ekstremno orijentisanih islamskih zemalja, sa Kosova i Metohije i iz delova Makedonije, koji slično razmišljaju o potrebi vođenja verske i oružane borbe protiv “nevernika” ili neprijatelja islama. Organizacija je globalna i njeni pripadnici mogu se naći ne samo u Avganistanu i Sudanu, već i u Bosni, Čečeniji, Albaniji, Alžiru, Egiptu, Eritreji, Keniji, Etiopiji, Filipinima, Pakistanu, Somaliji, Tadžikistanu i drugim bivšim muslimanskim republikama nekadašnjeg SSSR-a, Saudijskoj Arabiji, Francuskoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, ali i u SAD. Organizacija je mnogo više teološka nego politička i zaokupljena je proterivanjem zapadnih i uticaja drugih kultura iz islamskog sveta, rušenjem granica između islamskih zemalja i formiranjem jedinstvene muslimanske države svetskih dimenzija.

“To je pravi muslimanski krstaški rat”, ističe Pol Bremer, bivši američki ambasador, stručnjak za terorizam i prvi američki administrator Iraka. “To predstavlja zaokret ka terorizmu, zasnovanom mnogo više na teološkoj osnovi, usmerenom prema grupama koje ne moraju da zastupaju precizne političke ciljeve. Ti ciljevi su široko predstavljeni i teško shvatljivi, pa je borba protiv takvog terora i terorizma koji proizlazi iz njega, veoma teška i komplikovana”, podvlači Bremer.

“Danas, obaveštajne službe SAD drže na svojim spiskovima terorističkih organizacija samo šest glavnih islamističkih grupa. Četiri među njima: Hesbolah iz Libana, Hamas u južnom delu Libana i u nekim delovima Izraela i Egipta, Islamski džihad u Egiptu i Islamska naoružana grupa iz Alžira, nisu u poslednje vreme posebno napadale SAD, ali su zato uzele Evropu na nišan”, zaključuje Bremer.

Oko 3000 ratnika džihada u svetu poštuje i priznaje vođstvo Osame bin Ladena, kako navodi Kenet Kazman, analitičar i stručnjak za terorizam Naučnog centra iz Vašingtona. Mnogi od njih su iskusni borci sa iskustvom iz ratova u Avganistanu, Čečeniji, Bosni, na Kosovu i Metohiji ili nekim afričkim zemljama, svi su fanatični sledbenici najekstremnijih islamskih ideja i ideologija.

Poslednje dve svetske sile koje su pokušale da uspostave dominaciju nad ekstremnim islamskim zemljama, bile su Velika Britanija u XIX i prvim decenijama XX veka i SSSR osamdesetih godina XX veka. Obe su pretrpele bolne poraze od kojih se još uvek nisu oporavile. Naprotiv, ali ne samo zbog poraza u ratu protiv islamista u Avganistanu i u Čečeniji, SSSR je doživeo kolaps i nestao sa političke karte sveta, dok njegov naslednik, Ruska Federacija, ima ogromne probleme u borbi protiv ekstremnog islama koji nezadrživo nagriza ruske matične teritorije.

U pozitivan bilans “Akcionarskog društva teror”, s druge strane, mogu se upisati, pored gore navedenih “uspeha”, i ubistvo egipatskog predsednika Sadata, u znak odmazde zbog potpisivanja mirovnog sporazuma sa Izraelom, pokušaj ubistva Hosnija Mubaraka 1995. godine, posle čega je usledila serija napada na “sve predstavnike stranih civilizacija” na tlu Egipta (tu su uračunata i ubistva 85 stranih turista u Kairu i Luksoru tokom 1997. i 1998. godine), organizacija snabdevanja muslimanske vojske u Bosni i Hercegovini i odašiljanje dobrovoljaca za “sveti rat” u toj bivšoj jugoslovenskoj republici, haos u Albaniji, pomoć “svih vrsta” albanskim ekstremistima u Albaniji i teroristima na Kosovu i Metohiji, divljanje alžirskih islamskih ekstremista po unutrašnjosti Alžira i na teritorijama nekih susednih arapskih zemalja, ali i Francuske, koja je sve više ugrožena od strane islamskih fundamentalista, pohodi “miliona muslimana na Vašington” i “miliona muslimanki na Vašington” – obe aktivnosti su realizovane od strane američkih muslimana 1997. godine, “skupa miliona islamske omladine” u Njujorku 1998. godine, teroristički napadi Al Kaide na Njujork i Vasington i druge.

Ugledni francuski dnevni list “Le Monde” je 1996. godine objavio da je Evropa napadnuta od strane “islamske internacionale” preko Balkana. Ta internacionala, kako navodi list, deluje na kulturnom, ekonomskom i političkom planu, pre svega korišćenjem terorizma kao oruđa za postizanje pobede.

Strateški interesi te “islamske internacionale” su stvaranje solidnog uporišta u Bosni i Hercegovini, Srbiji (na Kosovu i Metohiji i u Raško-polimskoj oblasti) i u većem delu Albanije, kako bi profunkcionisala tzv. zelena transverzala u fizičkom kontinuitetu, pošto su pozicije u Makedoniji i u Bugarskoj već učvršćene. Namera je da se materijalno, verski i politički utiče na podršku islamske ekstremističke doktrine na Balkanu da bi se odatle krenulo u osvajanje Evrope.

U osnovi, reč je o početku sprovođenja globalne političke islamizacije jugoistočne Evrope i potrebe da se zapadna Evropa i SAD nađu u situaciji da moraju, otvoreno ili prikriveno, da podržavaju ekstremnu islamističku politiku i ideologiju kroz razne forme borbe za ostvarenje ljudskih i manjinskih prava.

Prva faza primene islamskog obrasca osvajanja Evrope realizovana je na političkom, religijskom i vojnom planu u muslimanskom delu bivše jugoslovenske republike Bosne i Hercegovine. Islamska svetska zajednica je, pri tome, dala punu podršku “ratnicima džihada” u Bosni i Hercegovini. Islamska svetska zajednica pomogla je, preko svojih zemalja članica i preko tzv. nevladinih i humanitarnih organizacija, formiranje više islamskih vojnih centara u Zenici, Travniku, Kalesiji i Fojnici. Verski zvaničnici Islamske verske zajednice “pokrivali” su svojim izjavama i podrškom i aktivnosti islamskih fundamentalista.

Sledeća faza obuhvatala je izazivanje nemira, sukoba i rata na etničko-religijskoj osnovi, uz insistiranje na stvaranju islamskih entiteta, pa i država na tlu Balkana, uz stalno jačanje islamskog ekstremističkog krila. Šema koja je u prilogu teksta pokazuje kako se, u načelu, odvija jedna teroristička operacija koja ima za cilj secesiju, dakle, pretvaranje pojedinačnih, lokalnih i sporadičnih terorističkih akata u sistem sa jasnim političkim ciljem.

Poslednja faza bi trebalo da bude kontinuirano povezivanje islamskih zemalja duž tzv. zelene transverzale “od Kabula do Velike Kladuše”, kako je to objavio još 1980. godine imam Homeini, u svojoj najavi doktrine “izvoza islamske revolucije” preko “izvoza svetih ratnika”.

Naravno, to ne bi moglo da se događa bez, makar prećutnog, odobravanja onih snaga u svetu koje, zapravo, vuku glavne poteze. Očito je da postoji prećutna saglasnost jedine preostale supersile da se nastavi destabilizacija “doziranim delovanjem” na Evropu, da bi se stari kontinent, više nego što je to uobičajeno, bavio političkim problemima i kriznim žarištima na samom kontinentu, a manje ekonomskim povezivanjem i vojno-političkim osamostaljivanjem koje bi vodilo udaljavanju Evrope od Amerike.

Napomene:
1. Šema je preuzeta iz knjige “Teroristi” (izdanje “Kalekom”, Beograd, 1998)
2. Skraćenica CJИ (ćirilicom) koja se koristi u šemi znači: sredstva javnog informisanja.

Međutim, ako bi došlo do neke vrste savezništva tvoraca “novog svetskog poretka” sa zagovornicima ideje o “islamskoj svetoj uniji”, moglo bi doći do nove podele sveta i novog ustanovljavanja geopolitičkih interesnih sfera, što ne bi prošlo bez velikih potresa, sukoba i ratova širokih razmera. U tom slučaju, pitanje pobednika je krajnje neizvesno a perspektive čovečanstva bi bile veoma maglovite i mračne.

Ugledna članica Ekspertskog komiteta za borbu protiv terorizma Kodekster pri Savetu Evrope, Marija Lehto, pozvala je sve evropske države da harmonizuju svoje zakone protiv terorizma i zbiju redove, i zatražila da to učine na način suprotan američkom:

- Kljuc za borbu protiv terorizma je internacionalna akcija i kooperacija zasnovana na promovisanju znanja i sloboda, a ne sužavanju i gušenju ljudskih prava. Niko ne želi da živi u policijskoj državi. Kodekster se zalaže da se ljudskim pravima i slobodama izborimo protiv terorističkih napada i nevinih žrtava, a ne da u atmosferi punoj osuđivanja, rasizma i diskriminacije tražimo zaustavljanje užasa. Mi zastupamo potpuno novi kurs u borbi protiv terorizma koji će razvijati multikulturalne vrednosti i mišljenja. Jasno je da se terorizam ne zaustavlja novim nasiljem, a njegove posledice su uvek nesagledive.

Marija Lehto, koja je i direktor jedinice za javno internacionalno pravo u Ministarstvu inostranih poslova Finske, smatra da su terorističke grupacije već toliko zastupljene u Evropi da su neophodne hitne preventivne mere:

- Moramo izabrati jedinstvenu evropsku praksu iz iskustava različitih evropskih zemalja. Takođe, neophodno je da se napravi jasan i jedinstven sudski pristup terorizmu. Terorističke grupe, pa i Al Kaida, imaju potpuno nemoguće ciljeve, a politički nastupi su im ideološke manipulacije mladim ljudima koji su neobrazovani, siromašni i žive u izolovanim sistemima. Takvima je najlakše manipulisati. Evropa mora pomoći svim svojim narodima da postanu prosperitetni, inače će se suočiti sa novim žarištima nasilja.

Zaključna razmatranja

Terorizam je velika opasnost modernog vremena, konstatuju svi relevantni činioci svetske zajednice i nastoje da iznađu najbolji, najlakši i najefikasniji način da se tom zlu stane na put.

U Deklaraciji Ujedinjenih nacija o načelima međunarodnog prava i prijateljskim odnosima i saradnji među državama u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija iz 1970. godine, kojom su razrađena načela iz Povelje, stoji da je svaka država dužna da se uzdrži od organizovanja i podsticanja akata građanskog rata ili terorističkih akata na teritoriji druge države, da ih potpomaže ili da učestsvuje u njima, ili da toleriše aktivnosti organizovanja terorista na sopstvenoj teritoriji, uvek kada takvi akti povlače za sobom pretnju upotrebom ili upotrebu sile.

Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 9. decembra 1994. godine usvojila Deklaraciju o merama za eliminisanje međunarodnog terorizma kao kriminalnog i neopravdanog delovanja bilo gde i bilo od koga počinjenog, uključujući tu i one aktivnosti koje ugrožavaju prijateljske odnose među državma i narodima i predstavljaju pretnju teritorijalnom integritetu i bezbednosti država. Saglasno toj Deklaraciji, države su dužne da se uzdrže od organizovanja, podsticanja, finansiranja, ohrabrivanja ili tolerisanja terorističkih aktivnosti. One su dužne, takođe, da preduzmu odgovarajuće praktične mere da bi se obezbedile da njihove teritorije ne budu korišćene za organizovanje logora za obuku terorista ili za pripremu i organizovanje terorističkih akata koji se izvode na teritorijama drugih država.

Odgovarajući na teroristički napad na Darham u Saudijskoj Arabiji, u kome je poginulo više desetina američkih građana, šefovi država ili vlada Grupe 7, dakle, SAD, Kanade, Japana, Francuske, Velike Britanije, Nemačke i Italije, potpisali su, 27. juna 1996. godine, u Lionu, Deklaraciju o terorizmu. Grupa 7 je procenila da je borba protiv terorizma apsolutni prioritet u smislu preduzimanja mera i postupaka na očuvanju mira i bezbednosti država, naroda i građana.

Neke od terorizmom najugroženijih zemalja usvojile su takođe posebne zakone kojima se inkriminiše teroristička delatnost u celini, a organima gonjenja daju posebna ovlašćenja i nadležnosti u pogledu postupka protiv terorista. Tako je u Nemačkoj, 1976. godine, usvojen Zakon protiv terorizma, koji je dopunjen 1977. godine; u Francuskoj je, 1970. godine, donesen tzv. Protivrazbijački zakon; u Velikoj Britaniji je 1970. godine, donesen Privremeni zakon o sprečavanju terorizma, koji je, krajem avgusta 1998. godine, dopunjen i izglasan kao Antiteroristički zakon; u Španiji, od 1978. godine, postoji zakon o sprečavanju terorizma, i tako dalje.

Interesantno je upoznati se sa definicijom terorizma koju nudi američki Federalni istražni biro (FBI), u kojoj se kaže: “Terorizam je nezakonito korišćenje sile ili nasilja protiv lica i imovine da bi se zastrašila ili prinudila na ustupke vlada, civilno stanovništvo ili bilo koji njihov segment radi postizanja političkih i socijalnih ciljeva.”

Međutim, u SAD, u samo šesnaest saveznih država, terorizam se označava kao krivično delo, dok se pomaganjem terorizma, na celoj teritoriji SAD, ne smatra prikupljanje novčanih sredstava ili drugih materijalnih dobara i sredstava za terorističke organizacije, ako se tim prikupljenim sredstvima i novcem ne kupuje i ne transportuje oružje sa teritorije SAD i ako teroristička organizacija za čiji račun se prikupljaju novčana i druga materijalna sredstva nije na spisku terorističkih organizacija, koji svake godine ustanovljava američka administracija. Otuda lobiranje u američkom Kongresu od strane albanske, bošnjačke ili neke druge dijaspore, postojanje organizacija koje prikupljaju pomoć za teroriste u “prekomorskim zemljama”, okupljanje dobrovoljaca za popunu redova raznih separatističkih i terorističkih organizacija i formacija, pa i ponude raznih specijalizovanih propagandnih agencija za psihološko-propagandnu delatnost (tzv. spin-agencije), ponude specijalizoavnih agencija za pružanje vojnih usluga i drugo, nisu zabranjeni. Naprotiv. Zbog toga, mada postoji naizgled jasan stav SAD po pitanju terorizma, zvaničnici pojedinih zemalja, pa čak i međunarodne organizacije i institucije, i dalje imaju teškoće u određivanju karaktera i delovanja “ekstremnih” ili “militantnih” grupa, pa otuda i pojava dvostrukih standarda u određivanju šta je a šta nije terorizam.

U suštini, sve ono što ne pogađa direktno SAD, američke interese ili Zapad u celini, ne smatra se terorizmom već predstavlja neki oblik borbe za “demokratiju i poštovanje ljudskih prava” – kategorije na koje su Zapad a posebno Amerika jako ponosni i koje itekako eksploatišu kad su u pitanju drugi narodi i države, a teroristi zloupotrebljavaju kadgod im se za to pruži prilika.

Na kraju, ako se ima u vidu povezanost terorizma sa drugim oblicima i vidovima kriminalne delatnosti, posebno kad su u pitanju organizovani kriminal, narko-mafija, ilegalna trgovina oružjem, “belim robljem”, raznim opasnim materijama, pa i teritorijama pojedinih zemalja, postavlja se nekoliko pitanja na koja do sada još nije nađen zadovoljavajući odgovor:

Naravno, iluzorno je pouzdati se u brzu i istovremenu eliminaciju činilaca koji oživljavaju terorizam, mada ga je adekvatnim merama suprotstavljanja moguće ograničiti, ali ne i iskoreniti. Stoga, ne treba mu davati nade jer ga ona hrani i jača. Najvažnije je biti uporan u borbi protiv njega. I nepopustljiv!

TERORIZAM – RAT U KONTINUITETU