Stvarno pravo i stvari

U okviru subjektivnih prava, pored podele na apsolutna i relativna, pri užoj podeli nailazimo na stvarno pravo, kao deo gradanskog prava. Ovo pravo sadrži pravne norme koje regulišu odnose medu ljudima povodom stvari
.
Stvarna prava se mogu posmatrati u objektivnom i subjektivnom smislu.
U objektivnom smislu ovo pravo reguliše odnose povodom odrešene stvari koja je i predmet nastanka konkretnih ovlašcenja u okviru stvarnih prava. U subjektivnom smislu ono predstavlja skup ovlašcenja zašticenih pravom odredenog pravnog subjekta povodom neke stvari. Izmedu ova dva oblika prava postoji odnos uzajamne povezanosti.

S obzirom na odnos regulisan ovim pravom (izmedu ljudi i stvari) mode se reci da je naglašen društveni aspekt. S tim u vezi, odnosi u pogledu stvari mogu se javiti kao fakticki i kao pravni odnosi. Fakticki odnos se sastoji u raspolaganju ili korišcenju nekog lica odredenom stvari i njegovim odnosom prema istoj, bez ulaska u pravnu suštinu.Pravni odnos se uspostavlja izmedu nosioca nekog stvarnog prava i ostalih subjekata dužnih da poštuju stvanropravna ovlašcenja nekog subjekta na konkretnoj stvari.Ukoliko dode do nepoštovanja pomenutog ovlašcenja nosilac stvarnih prava raspolaže odredenim instrumentima pravne zaštite.

Po svom sadržaju stvarna prava se dele prema vrsti ovlašcenja nosioca prava prema odredenoj stvari, i ovom podelom imamo prava svojine i ogranicena stvarna prava. Pravo svojine je apsolutno pravo koje svom titularu daje potpunu i iskljucivu vlast na stvari, dok ogranicena stvarna prava omogucuju titularu prava ogranicenu vlast.

Obzirom da su stvarna prava prenosiva, javljaju se pravni i ekonomski promet stvarnih prava.Pravni promet podrazumeva prenos subjektivnih apsolutnih prava sa jednog titulara na drugi, a ekonomski prenos raznih stvari iz posleda jednog u posed drugog lica sa ili bez prenosa subjektivnih prava vezanog za stvar iz predmeta.
Odnosi koji se sastoje od skupa ovlašcenja i obaveza na strani razlicitih subjekata su stvarnopravni odnosi.

Karakteristike stvarnih prava su:
1. spadaju u kategoriju apsolutnih prava
2. stvaraju obavezu trecim licima da ne ometaju titulara ovih prava u vršenju stvarnopravnih ovlašcenja
3. objekti ovih prava mogu biti samo stvri materijalne prirode
4. sadržaj je unapred utvrden imperativnim normama i subjekti ga ne mogu menjati, ali se može vršiti prenos stvarnopravnih ovlašcenja
5. unapred su utvrdena pravnim normama (zakonski utvrdena)
6. javnost stvarnih prava podrazumeva upoznavanje zainteresovanih subjekata i svih ostalih sa postojanjem odredenih stvarnih prava, što se postiže upisom prava u zemljišne knjige.

Stvari su materijalni delovi prirode podložni ljudskoj vlasti. Ovako definisane stvari predstavljaju objekte stvarnopravnih odnosa i one mogu biti predmet prometa i razmene.

Postoji više klasifikacija i podela stvari:
1. pokretne i nepokretne
2. potrošne i nepotrošne
3. stvari odredene po rodu i individualno odrešene stvari
4. zamenljive i nezamenljive
5. deljive i nedeljive
6. glavne i sporedne stvari.

Pokretne stvari su one koje se nesmetano mgogu pomerati s jednog mesta na drugo bez promene njihove suštine (knjiga, sto...).Nepokretne stvari su one koje se ne mogu pomeriti s jednog mesta na drugo a da se pri tom ne poremeti njihova suština (zemljište, zgrade,...).Pod njima pod nepokretnim stvarima takode se ubrajaju i one koje su u funkcionalnom jedinstvu sa nepokretnim stvarima, a u stvarnosti su pokretne (brodovi).Pravo svojine nad pokretnim stvarima stice se ako postoji pravni odnos (punovažan ugovor npr.) i ako je izvršena predaja stvari novom vlasniku, dok je kod nepokretnih stvari, pored pravnog osnova, potrebno izvršiti i uknjižbu u zemljišne i druge javne registracione knjige.
Podela na potrošne i nepotrošne stvari zasnovana je na njihovom trošenju prilikom upotrebe, pa je po tome logicno da potrošne stvari prestaju da postoje prilikom upotrebe (jednokratna upotreba), dok nepotrošne ostaju i nakon upotrebe (traju). Neke stvari mogu pripadati obema vrstama shodno ekonomskoj nameni, ili preci iz potrošnih u nepotrošne i obrnuto.Samo neke od ovih stvari mogu biti objekti odredenih prava.
Stvari odredene po rodu (genericke) su one koje se u pravnom prometu izdvajaju po svojoj vrsti, broju ili kolicini (gorivo, žito i sl.), a individualno odredene su one stvari koje se iz svog roda izdvajaju po nekim karakteristikama ili specificnostima (umetnicka dela-slike, vaze).Pod odredenim uslovima stvari odredene po rodu mogu se izdvojiti iz svoje vrste i individualizovati (kupljena stvar iz jedne vrste).Smatra se takode da stvari odredene po rodu ne propadaju dok god postoji njihov rod, što sa individualno odredenim stvarima nije slucaj.Sve stvari odredene po rodu zamenljive su kao i znatan broj individualno odredenih stvari koje su takve postale individualizacijom.
Zamenljive su one stvari koje se mogu zameniti drugim stvarima istih ili slicnih svojstava koje ih cine u biti jednakim sa stvarima koje su predmet zamene. Nezameljive su stvari jedinstvenih svojstava koja se ne srecu kod drugih stvari. Ova podela je znacajna kod eventualne naknade štete (zamenljive-robna i novcana, nezamenljive- samo novcana naknada).
Deljivost neke stvari bazira se na mogucnosti podele jedne stvari na više delova.Deljive su one stvari koje pokazuju istu vrednost i svojom celinom i zbirom svojih delova (npr.cigarete).Stvari koje se ne mogu fizicki podeliti na manje delove bez promene suštine stvari ili gde je moguca deoba na delove ali se pri tom narušava jednakost izmedu vrednosti celine i delova predstavljaju nedeljive stvari.
Glavna stvar sastavljena je od više drugih stvari medusobno povezanih, što se manifestuje kao odnos glavne i sporedne stvari. Glavna stvar je ona koja se ekonomski posmatrano uzima kao najvažnija, a njeni individualni delovi koji joj omogucavaju vršenje funkcije su sporedne stvari.Sporedne stvari mogu se javiti, na bazi povezanosti sa glavnom stvari, kao priraštaj (fizicki poovezana za glavnu stvar) i pripadak (uža fizicka vezanost, ali ne cini jedinstvo sa glavnom stvari na bazi ekonomske namene složene stvari).

PRAVO SVOJINE

1. PRIVATNA SVOJINA – PRAVO I OBLICI

Pravo privatne svojine, kao centralni institut prava uopšte, razvijalo se kao skup pravila kojim se normiraju odnosi povodom prisvajanja ekonomskih vrednosti (prisvajanje dobara). Opšte karakteristike svojine i njenih prava su držanje, korišcenje i raspolaganje odredenim sredstvima.
Ovlašcenje držanja stvari je mogucnost ostvarivanja fakticke vlasti na stvari (državina) da bi se stvar koristila. S tim u veze je i ovlašcenje upotrebe stvari, što omogucava vlasniku da time stice korist od predmetne stvari (prihod).Raspolaganje je ovlašcenje koje se tice supstance stvari i njenog pravnog statusa.
Pravo privatne svojine je najvažnije gradansko pravo i ono titularu omogucava najpotpunije raspolaganje nekom stvari.Ogranicenja prava privatne svojine se odnose na subjekte, objekte i sadržinu ovog prava. U pogledu subjekta ogranicenje se odnosi na mogucnost da jedno lice može postati titular odredenog prava svojine s obzirom na svoja svojstva. U pogledu objekta ogranicenja se odnose na stvari koje mogu postati predmeti privatne svojine (odnosi se na nepokretne stvari).U pogledu sadržaja prava ogranicenje se odnosi na zloupotrebu, tj. titular može koristiti svoje pravo na nacin da ga ne zloupotrebljava. Postoje i neka ogranicenja u pogledu raspolaganja stvarima, što je naznaceno u tzv. pravu prece kupovine (ponuditi prilikom prodaje stvar prvo suvlasnicima, a nakon toga trecim licima).

Posebni oblici prava privatne svojine su:
a. Pravo susvojine
b. Pravo zajednicke svojine
c. Pravo etažne svojine

Susvojina se javlja ukoliko nad jednom stvari postoji više nosilaca prava svojine i svaki od njih je nosilac vlasnickog dela prema kojima se odreduje udeo suvlasnika u vršenju svih prava svojine.Svaki od suvlasnika samostalno raspolaže svojim delom, osim u slucajevima koje zakon predvida drugacije(pravo prece kupovine).Svi suvlasnici zajednicki upravljaju zajednickom stvari, osim ako ne odluce drugacije (da upravlja jedan ili nekolicina suvlasnika).Za odlucivanje je bitan odnos suvlasnickih dobara.Za poslove redovnog upravljanja dovoljna je saglasnost suvlasnika ciji udeli cine više od ½ vrednosti stvari, a za poslove vanrednog upravljanja potrebna je saglasnost svih suvlasnika.U slucaju nemogucnosti usaglašavanja uprava zajednickom stvari se poverava trecim licima, o cemu odlucuje sud.
Troškove snose suvlasnici srazmerno udelima.Svaki suvlasnik ima pravo da traži fizicku deobu stvari cime ce se utvrditi realni pripadajuci delovi nad kojim ce biti iskljucivi vlasnici. Ova deoba ne sme biti na štetu drugih suvlasnika. Ukoliko stvar nije fizicki deljiva ona se prodaje i novcana protivvrednost raspodeljuje se suvlasnicima.Svaki od suvlasnika ima pravo da koristi zakonom dozvoljena sredstva za zaštitu svojih prava, a za sve sporove nadležan je sud.

Zajednicka svojina je svojina na jednoj fizicki nepodeljenoj stvari koja pripada dvoma ili vecem broju lica ciji su udeli samoodredivi.Odatle proizilaze
sledece karakteristike:
1) Jedinstveno pravo svojine
2) Jedinstvo objekta
3) Pravo svojine na zajednickoj imovini (stvari) pripada životnoj zajednici, a ne pojedinim clanovima.

Zajednicari ucestvuju bez utvrdivanja njihovih pojedinacnih udela,svoja ovlašcenja vrše zajedno ili putem predstavljanja (jedan u ime svih) i ne mogu individualno raspolagati proporcionalnim delovima svojine.
Oblici zajednicke svojine su svojina kucnih zadruga i bracna tekovina.Prva se sve rede srece (rec je o zajednickoj svojini životne radne zajednice zasnovane na porodicnim, a ne pravnim odnosima).Zajednicka imovina bracnih drugova je „ona koju su supruzi stekli radom u toku bracne zajednice“ iz cega proizilaze sld.karakteristike:
a) Zajednicka imovina potice od rada bracnih drugova(odvojenog ili zajednickog)
b) Subjekti zajednicke svojine su bracni drugovi (punovažeci i nevažeci brak)
c) U zajednicku imovinu ulaze samo one imovinske vrednosti koje su stecene dok je postojala bracna zajednica.
Ovom vrstom imovine supružnici upravljaju zajednicki, osim u slucaju sklapanja drugacijeg sporazuma.Zajednicka svojina može biti pretvorena u susvojinu zahtevom zajednicara na nacin da zajednicka stvar bude podeljena.

Etažna svojina je pravo svojine na stanu, poslovnoj prostoriji ili garaži kao posebnim delovima zgrade, s kojim su neraskidivo povezana odredena prava zajednickim delovima zgrade i na zemljidtu na kome je zgrada podignuta.
U slucaju postojanja etažne svojine ne mogu se pojaviti na istoj stvari drugi oblici privatne svojine. Predmet etažne svojine ne mogu biti zajednicki delovi zgrade (stepeništa, tavani i sl.) i zajednicki uredaji i sama konstrukcija zgrade, vec oni delovi zgrade koji potpadaju pod etažnu svojinu (pojedini stanovi, poslovne prostorije).

2. OSTALI OBLICI SVOJINE U NAŠEM PRAVU

Krupne sistemske promene kod nas nakon 1990.g. odrazile su se i na planu pravnog uredivanja svojinskih odnosa Ustav SRJ i Ustav RS definisali su prethodno postojanje: privatne, državne, društvene i zadružne svojine,kao mogucih svojinskih oblika.
Osnov za postojanje državne socijalisticke svojine bile su razlicite pravno-politicke mere kojima se koristila nova vlast.Titular prava ove svojine bila je socijalisticka država i svoje pravo ostvarivala je preko svojih organa. Uslove za prenos svojinskih ovlašcenja i njihov sadržaj definisali su zakoni.
Društvena svojina izražava odgovarajuci društveni odnos u prisvajanju ekonomskih vrednosti u procesu proizvodnje.Ona je oblik nesvojinskog shvatanja svojine, koji negira postojanje titulara svojine.Titulara predstavlja celo društvo (formalno).Ova svojina uvek je poverena nekom na korišcenje i ti isti postaju korisnici (vršioci) prava svojine. Ovo pravo sadrži dve komponente;
1. gradanskopravna – ovlašcenje upotrebe i raspolaganja povodom stvari u društvenoj svojini;konstituisana je u korist radnih i drugih organizacija
2. javnopravna – obuhvata sva ostala prava iz društvene svojine.
Pravo korišcenja, kao osnovno pravo društvene svojine, predstavlja jedno specificno gradansko pravo koje zbog toga spada u kategoriju ovih prava.
Zadružna svojina je ona koju cine stvari, sredstva i udeli zadrugara koje oni unose u zadrugu, kao i sedstva ostvarena prilikom poslovanja i sredstava stecenih na druge nacine (donacije).Titular je zadruga kao zajednica zadrugara. Zaštita zadružne ostvaruje se identicno zaštiti privatne svojine.

STICANJE SVOJINE – sticanje prava privatne svojine

Pravni odnosi koji su zasnovani na skupu pravnih cinjenica na osnovu kojih pravno lice stice pravo privatne svojine naziva se nacin sticanja prava privatne svojine.Postoji više nacina sticanja ovog prava: na osnovu ugovora sa prethodnim vlasnikom , održajem i sticanjem svojine od nevlasnika. Dalje se mogu manifestovati kao priraštaj, nalaz stvari,aproprijacija i sl. Svi oblici sticanja prava privatne svojine svrstavaju se u :
1. Derivativno sticanje i
2. Originarno sticanje.

Derivativno je prenos prava svojine sa jednog na drugog titulara, i važece je ukoiko postoji pravni osnov i nacin sticanja. Kao pravni osnov javljaju se jednostrani i dvostrani pravni poslovi (testamenti, ugovori o prodaji i sl.). Nacin sticanja je kod pokretnih stvari prodaja, a kod nepokretnosti upis u zemljišne knjige i prenos tapije.Fizicka predaja se može izvršiti predajom iz ruke u ruku (urucenjem) ili ostavljanjem stvari na mesto koje je oznacio pribavilac. Bitno je dovodenje kupca u mogucnost da vrši fakticku vlast na stvari.Fiktivna predaja je u stvari prenos prava svojine na osnovu samog ugovora, pri cemu se fingira da je izvršena fizicka predaja, iako nje u stvari nema. Radi se o sledecim slucajevima:
1) Constitutum possessorium – kada vlasnik (istovremeno držalac) prenese na pribavioca svojinu samim ugovorom, a stvar i dalje zadrži kod sebe kao imalac nekog prava užeg od prava svojine. Cilj je da se izbegne dvostruka predaja koja bi bila bespredmetna i bez smisla.
2) Traditio brevi manu (kratkim putem do predaje) – postoji kada neko vec drži stvar po nekom osnovu, ili bez ikakvog osnova, pa kupi stvar i stekne svojinu momentom zakljucenja ugovora.
3) Cessio vindicationis – ovde postoje 3 lica: vlasnik stvari, pribavilac stvari i trece lice kod kojeg se stvar nalazi.Novi i stari vlasnik po ugovoru o prenosu svojine utvrduju da i pored prenosa svojine stvar ostaje kod treceg lica.
Na nepokretnim stvarima pravo svojine ne mora biti na strani vlasnika.

Originarno sticanje je sticanje prava svojine kod koga postoje pravne cinjenice cije postojanje dovodi do uspostavljanja ovog prava u korist novog vlasnika kada pre toga pravo privatne svojine nije postojalo. Ovaj nacin sticanja svojine primenljiv je na sve oblike svojine.

A. STICANJE SVOJINE OD NEVLASNIKA se može javiti pod odredenim uslovima koji se mogu podeliti na opšte i posebne. Opšti uslovi su:
- Da je stvaralac savestan
- Da je u pitanju pokretna stvar
- Da postoji punovažan ugovor
- Da je stvar predata sticaocu.

Posebni uslovi su:
- Da je stvar pribavljena na javnoj prodaji
- Da je stvar pribavljena od nevlasnika koji u okviru svoje delatnosti stavlja u promet takve stvari (trgovina)
- Da je stvar nabavljena od nevlasnika kome je vlasnik predao stvar u državinu na osnovu pravnog posla koji nije osnov za pribavljanje prava svojine (npr.zakup).
Kada se steknu 3 opšta i 1 poseban uslov tada pravni subjekt može da stekne svojinu na stvari i od nevlasnika.
B. ODRŽAJ je sticanje prava svojine na osnovu državine koja ima odredene kvalitete i koja je trajala zakonom odredeno vreme.S obzirom na kvalifikovanost državine postoje redovan i vanredan održaj.Za sticanje redovnim održajem potrebna je kvalifikovana državina koja mode biti zakonita, svojinska, savesna i prava, kao i protek vremena. Zakonita državina je oblik gde je držalac došao u posed stvari na osnovu pravnog akta kojim se stice pravo svojine.Savesna državina je oblik kod koje je lice koje poseduje stvar opravdano uvereno da je stvar nabavilo od lica koje je njen vlasnik.Protek vremena je vremenski interval u kome neki pravni subjekt poseduje odredenu stvar. Kod redovnog održaja protek vremena je 3 godine za pokretnosti i 10 godina za nepokretnosti.Za vanredni održaj traži se savesna državina i protek vremena od 10 godina za pokretnosti i 20 godina za nepokretnosti.
C. PRIRAŠTAJ u smislu sticanja svojine je stvaranje nove složene stvari materijalnim sredstvima više lica, i može biti na pokretnim i na nepokretnim stvarima.
Kod pokretnih stvari priraštaj nastupa spajanjem, smešom i preradom stvari.Spajanje je stvaranje nove stvari kod koje se delovi mogu razdvojiti bez oštecenja stvari.Ti delovi ostaju u svojini prethodnog vlasnika.Smešom i preradom unose se novi sastojci u novu stvar i oni se ne mogu izdvojiti iz nje bez povrede njihove suštine (nameštaj).Subjekat koji je u novu stvar uneo najviše vrednosti postaje vlasnik složene stvari, a ostalim subjektima isplacuju se protivvrednosti unetih udela.
Priraštaj kod nepokretnih stveri može se javiti u više formi, od kojih je najvažnija izgradnja na tudem zemljištu.
D. STICANJE SUDSKIM I ADMINISTRATIVNIM AKTIMA javlja se kod javne prodaje, gde subjekti sticu svojinu po osnovu sudskog ili upravnog akta kojim se okoncava postupak.
E. OKUPACIJA je sticanje svojine na nicijim stvarima njihovim jednostranim uzimanjem u državinu, s namerom zasnivanja pravne svojine.
F. KONFISKACIJA je prenos predmeta privatne svojine na bazi krivicnih ili upravnopravnih propisa u državnu svojinu bez naknade. U krivicnom postupku imovina se može oduzeti i delimicno i potpuno, a u upravnom samo delimicno.
G. NACIONALIZACIJA je politicko-ekonomska mera kojom se odredeni objekti privatne svojine prenose uz naknadu u državnu svojinu.Ona se ne odnosi na pojedinacne slucajeve, vec na njihov neodreden broj.U postupku agrarne reforme sticanje državne svojine je takode jedan akt nacionalizacije koji se odnosi iskljucivo na oduzimanje privatnog poljoprivrednog zemljišta.Nacionalizacijom se ne može steci privatna svojina.
H. EKSPROPRIJACIJA je prenos prava privatne svojine u državnu uz potpunu naknadu, ukoliko je to u opštem interesu.Sprovodi se aktom upravnog organa opštinske skupštine uz prethodno utvrdivanje da za to postoji opšti interes (za zadovoljavanje društvenih potreba). Eksproprijacijom se ne može steci pravo privatne svojine.

EVIDENCIJA NEPOKRETNOSTI

1. KATASTAR ZEMLJIŠTA

Katastar je evidencija o zemljištu koja sadrži podatke o položaju, obliku i površini zemljišnih parcela o nacinu korišcenja i plodnosti i o katastarskom prihodu i korisniku. On je javna knjiga i nalazi se u službenim prostorijama nadležnog geodetskog organa. U katastru se mogu dobiti podaci o premeru zemljišta za odredenu teritoriju, bonitet i kvalitet zemljišta.
Najvažniji element je parcela, tj. deo zemljišta koje se koristi na isti nacin i pripada istom sopstveniku. Katastarsku opštinu cini više parcela na odredenoj teritoriji.

2. ZEMLJIŠNE KNJIGE

Zemljišne knjige su javni registri koje vode sudovi i u koje se upisuju nepokretne stvari i stvarna prava na nepokretnostima, kao i neka obligaciona prava na ovim stvarima i u njih se upisuju zemljišta i zgrade.
Osnovna nacela u vodenju ovih knjiga su:
1) Nacelo javnosti – ove knjige su javne i dostupne na uvid svima
2) Nacelo prioriteta – pravo koje je ranije upisano ima vecu snagu
3) Nacelo legaliteta – upis se vrši samo na osnovu zakonom predvidenih isprava sastavljenih u odredenoj formi (npr.ugovor) i overenih od strane nadležnih organa.
Sastav zemljišnih knjiga:
1) Glavna knjiga
2) Knjiga (zbirka) isprava
3) Registar
4) Katastarski planovi
5) Pomocne evidencije

Glavna knjiga sadrži najvažnije elemente zemljišnih knjiga:
- Zemljišnoknjižno telo – sadrži podatke o katastaarskim parcelama.U pogledu vlasništva jedan ili više vlasnika mogu biti grupisani kao vlasnici jedne parcele. Ovo telo formira više parcela približno iste kulture u istoj katastarskoj opštini i jednakog opterecenja.
- Zemljišnoknjižni uložak – pismena isprava formirana za jedno zemljišnoknjižno telo koje obuhvata u celosti. Sastavljen je iz tri dela:
- popisni list – sadrži opis nekretnine (topografski broj, kulturu, nadgradnju i površinu parcele i oznaku oblika svojine)
- vlasnicki list – sadrži ime sopstvenika, pravni osnov sticanja prava svojine i ogranicenja u pogledu upravljanja i raspolaganja pravima
- teretni list – upisuju se stvarna i druga zemljišnoknjižna prava koja opterecuju nekretnine (zemljišnoknjižno telo), ogranicenja u raspolaganju koja pogadaju svakog sopstvenika nepokretnosti i sve zabrane otudenja i opterecenja. U njega se unose hipoteka, licne i stvarne službenosti, realni tereti, pravo prece kupovine,pravo otkupa i pravo zakupa.

Knjiga (zbirka) isprava je skup isprava na osnovu kojih se vrše upisi u glavnu knjigu. Za svaki upis potrebno je podneti odredene isprave.Ova zbirka može samo pojašnjavati nedovoljno jasne upise.

Knjiga registra se sastoji od stvarnog registra (popis katastarskih parcela u jednoj katastarskoj opštini,npr.topografske brojeve i podatke o predmetu upisa) i licnog registra (imenik) koji je u stvari azbucni spisak sopstvenika i drugih titulara.

ZAŠTITA I PRESTANAK SVOJINE

1. ZAŠTITA PRIVATNE SVOJINE

Povreda svojine može biti izvršena oduzimanjem stvari vlasniku i ometanjem svojine, pa shodno tome postoje i svojinske tužbe za povracaj stvari i svojinske tužbe protiv ometanja svojine.Dakle, vlasnik može svojinu štititi na dva nacina: samopomocu (sopstvenim radnjama radi otklanjanja povrede svojine) i podnošenjem tužbi nadležnom sudu.
Revindikaciona tužba je tužba vlasnika za povracaj stvari protiv držaoca kod koga se stvar nalazi. Da bi uspeo sa tužbenim zahtevom tužilac mora dokazati da je vlasnik, tj.cinjenice na osnovu kojih je stekao pravo svojine.
Publicijanska tužba je tužba za povracaj stvari, koju podiže uzkapioni držalac protiv sadašnjeg držaoca. Ona pripada tužiocu koji je lišen državine prema tuženom koji nema pravni osnov za državinu.
Tužbom zbog smetanja odnosno uznemiravanja vlasnik stvari (tužilac) zahteva od lica koje ga uznemirava, ometa ili onemogucava u korišcenju stvari da prestane s povredama svojine.Negatornu tužbu može podneti samo vlasnik stvari.

2. PRESTANAK SVOJINE

U zavisnosti od toga da li pravo svojine prestaje samo za dotadašnjeg vlasnika ili se gasi i nestaje iz pravnog života, svi nacini prestanaka prava svojine dele se na relativne i apsolutne.
Relativni nacin prestanka su oni kod kojih dolazi do smene vlasnika, tako da pravo prestaje samo za dotadašnjeg imaoca, što opet može biti u skladu ili mimo njegove volje.
Apsolutni prestanak prava svojine postoji kad se pravo svojine ugasi i nestane iz pravnog života.To se može dogoditi usled propasti stvari ili napuštanja svojine nad pokretnom stvari.

ZALOŽNO PRAVO

3. POJAM I VRSTE

Založno pravo je stvarno pravo na tudoj stvari na osnovu koga poverilac može naplatiti svoje potraživanje iz vrednosti založene stvari (ukoliko dužnik ne ispuni obavezu do roka dospeca) pre ostalih poverilaca.
Smisao ove ustanove je u tome da jedan od ucesnika u pravnom odnosu, koji je vec primio izvršenje obaveze od drugog ucestnika, daje njemu u državinu izvesnu stvar na kojoj drugi ucesnik konstituiše založno pravo. Založno pravo ovde se pojavljuje kao instrument obezbedenja imovinskih interesa ucesnika.

Postoje izvesna najopštija pravila koja se primenjuju kod založnog prava:
- Nacelo akcesornosti
- Nacelo oficijelnosti
- Nacelo specijalnosti
- Nacelo nedeljivosti
Nacelo akcesornosti oznacava da je založno pravo sporedno pravo i zbog toga zavisno od prava potraživanja kao glavnog prava. Založno pravo zavisi od postojanja prava potraživanja i prestaje u nacelu sa njegovim prestankom.Postoje izvesna odstupanja od ovog nacela, i to u slucajevima kada je založno pravo konstituisano za obezbedenje uslova ii buduceg potraživanja i u slucaju zastarelosti potraživanja.
Nacelo oficijelnosti – prema njemu založni poverilac može namiriti svoje potraživanje iz založene stvari jedino sudskim putem.
Nacelo specijalnosti oznacava da se založnim pravom može obezbediti samo odredeno potraživanje jednog poverioca i da založno pravo može postojati samo na odredenoj stvari, a ne na svim stvarima zalogodavca.

Prema predmetu zaloge razlikuju se tri vrste prava zaloga:
1) Rucna zaloga
2) Hipoteka
3) Zaloga na pravu.

2. RUCNA ZALOGA

Založno pravo na pokretnim stvarima naziva se rucna zaloga. Zalogodavac predaje pokretnu stvar u ruke založnom poveriocu za obezbedenje potraživanja, a ovaj se može naplatiti iz vrednosti založene stvari ako ne ispuni obavizu u trenutku dospelosti.
Ugovor o zalozi je realan, smatra se zakljucenim tek u trenutku predaje stvari.
Pravo zalogoprimca je pravo naplate iz vrednosti založene stvari ukoliko njegovo potraživanje nije namireno o dospelosti. On je ovlašcen da stvar izloži javnoj prodaji, za šta prethodno mora obezbediti sudsku presudu protiv zalogodavca i dostavi sudu predlog za prodaju stvari, a sve na osnovu sticanja državine nad stvari koja je predmet zaloge.Dužnosti zalogoprimca podrazumevaju njegovu obavezu da pažljivo rukuje stvari koja je predmet zaloge i da je ne upotrebljava, kao i da po ispunjenju obaveze u trenutku dospelosti založenu stvar vrati zalogodavcu-
Prava zalogodavca istovremeno su dužnosti zalogoprimca, odn.dužnosti zalogoprimca su istovremeno prava zalogodavca.

3. HIPOTEKA

Hipoteka je založno pravo na nepokretnim stvarima koje se stice upisom poveriocevog prava u javne knjige, a opterecena nepokretnost ostaje i dalje u državini dužnika.Hipotekovana nepokretnost ostaje i dalje u državini dužnika,ne predaje se poveriocu.
Publicitet založnog prava kod zalaganja nepokretnosti obezbeduje se upisom u javne knjige ( zemljišne, intabulacione i sl.).
Mogu se hipotekovati i pokretne stvari, za šta je potrebno uvesti javne registre slicne zemljišnim i drugim javnim knjigama za upis nepokretnosti (kod nas se na ovaj nacin zalažu brodovi i vazduhoplovi).
Hipotekarni poverilac ovlašcen je da svoje pravo (obezbedeno hipotekom) po proteku roka za izvršenje obaveze, ostvari na predmetu hipoteke, pre cega mora pribaviti sudsku presudu da je nosilac prava i dužnosti hipotekarnog dužnika.
Hipotekarni dužnik dužan je da po izmirenju hipotekarnog poverioca pribavi njegovu dozvolu za brisanje hipoteke i time izvrši brisanje hipoteke iz zemljišnih knjiga.

4. ZALOGA NA PRAVU

Poverilac može obezbediti svoje potraživanje prema dužniku i na taj nacin što ce mu dužnik, umesto stvari, založiti neko svoje potraživanje prema trecem licu, za šta je potreban najpre ugovor o zalozi izmedu zalogoprimca i zalogodavca.
U ovom slucaju postoje tri lica: zalogoprimac, zalogodavac i dužnik (iz založnog potraživanja). Potraživanje i posle zalaganja pripada zalogodavcu, a ne zalogoprimcu što je i glavna razlika od ustupanja potraživanja (cesije).
Predmet zaloge na pravu mogu biti obligaciona potraživanja, autorska prava, patentna prava i sl.

5. PRAVO RETENCIJE

Pravo retencije je pravo poverioca da za svoje dospelo potraživanje zadrži dužnikovu stvar koja mu se našla u rukama i da se, pošto blagovremeno obavesti dužnika o svojoj nameri, naplati iz vrednosti zadržane stvari.
Pravo retencije sadrži dva ovlašcenja:
1) Ovlašcenje zadržavanja dužnikove stvari i
2) Ovlašcenje namirenja iz zadržane stvari.
Potraživanje pri tom mora biti nastalo po osnovu izdataka ucinjenih povodom stvari ili štete prouzrokovane od nje.
Pravo zadržavanja je sredstvo pritiska u rukama poverioca u odnosu na dužnika.

PRAVO SLUŽBENOSTI

Službenosti su stvarna prava na tudoj stvari, koja se naziva poslužnom stvari, tj. poslužnim dobrom.

Pravo službenosti nastaje:
1) Derivatnim putem – potrebno je prisustvo pravnog osnova i nacin sticanja
2) Originarnim putem – sticanje se svodi na dva nacina: održaj i eksproprijacija.
Osnovna podela prema strukturi ovlašcenja koja obuhvataju je na stvarne i licne službenosti.

1. STVARNE SLUŽBENOSTI

Stvarna službenost je pravo vlasnika jedne nepokretnosti da na odreden nacin i u odredenoj meri koristi tudu nepokretnost, bez obzira ko je njen vlasnik, ili da vlasniku poslužnog dobra zabrani da se njime u odredenom pravcu koristi.

Dejstvo stvarnih službenosti može biti pozitivno i negativno, pa tako imamo i podelu na pozitivne i negativne službenosti.
Pozitivne su one službenosti na osnovu kojih vlasnik povlasnog dobra može na neki nacin da upotrebljava poslužno dobro, da se njime služi:
a) Pravo ulaza
b) Pravo progona stoke
c) Pravo nasloniti teret svog zdanja na tude
d) Prozor na tudem zidu otvoriti
e) Dim kroz susedov dimnjak propuštati
f) Tecnosti na susedovo zemljište sipati i sl.
Negativne su one ciji titular može zahtevati od vlasnika poslužnog dobra da se ovaj uzdrži od neke upotrebe svoje nepokretnosti, koju bi upotrebu u odsustvu službenosti inace smeo ciniti:
a) Zahtevati da sused svoju zgradu ne cini višom
b) Zahtevati da sused svoju zgradu ne cini nižom
c) Zahtev da sused ne seje visoku kulturu i sl.

Ono dobro u ciju je korist ustanovljena službenost naziva se povlasno, dok se drugo, optereceno dobro oznacava kao poslužno. Sticanjem svojine nad povlasnim dobrom stice se i službenost, isto tako kao što se sticanjem svojine nad poslužnim dobrom stice i dužnost poštovanja službenosti povlasnog dobra.
Titular službenosti je uvek svagdašnji sopstvenik povlasnog dobra i dužan je da ne preduzima takve akte koji bi ometali pravo službenosti.

2. LICNE SLUŽBENOSTI

Licna službenost predstavlja pravo nekog lica da koristi ili upotrebljava stvar drugog lica.Iz navedenog proizilazi da se pravo službenosti gasi sa prestankom licnosti ili ranije.

Tri su klasicne i prave licne službenosti:
1) Plodouživanje (ususfructus)
2) Upotreba (unus)
3) Pravo stanovanja (habitatio)

Pravo plodouživanja (ususfructus) je licna službenost koja se sastoji iz ovlašcenja, upotrebe i pribiranja plodova sa tude stvari, bez povrede njene suštine.Titular prava zove se plodouživalac, a vlasnik stvari nad kojom postoji plodouživanje zove se gospodar stvari.
Predmet plodouživanja mogu biti stvari, prava i imovina, a plodouživanje se može odnositi i na idealan suvlasnicki deo. Predmet plodouživanja na stvarima mogu biti i pokretne i nepokretne stvari, s tim što to uvek moraju biti nepotrošne stvari (kod kojih se upotrebom, tj.trošenjem ne menja njihova suština).
Plodouživanje može nastati na osnovu ugovora, testamenta i održaja, a prestaje protekom vremena, na osnovu ugovora izmadu vlasnika stvari i plodouživaoca i odricanjem od strane plodouživaoca.

Pravo upotrebe (usus) je licna službenost ciji je imalac ovlašcen da tudu stvar upotrebljava i pribira plodove sa nje, u granicama svojih licnih potreba i potreba clanova svoje porodice, bez narušavanja suštine same stvari. Sve koristi preko toga koje stvar daje pripadajuvlasniku stvari. Ovo pravo je shvaceno kao ograniceno plodouživanje (u kvantitativnom smislu), što za posledicu ima da je njegov karakter više naglašen nego kod plodouživanja: zakonicima je propisano da je neprenosivo ne samo pravo upotrebe,vec i njegovo vršenje.
Pravo upotrebe nastaje i prestaje po pravilima koja važe za plodouživanje.

Pravo stanovanja (habitatio) se sastoji u ovlašcenju da se u svrhu stanovanja koristi tuda stambena zgrada ili stan kao poseban deo zgrada. Ova službenost iskljucuje sve plodove.

DRŽAVINA

Državina je fakticka vlast na stvari, nezavisno od toga da li se vrši na osnovu subjektivnog prava ili bez pravnog osnova i nezavisno od toga da li držalac veruje da je ovlašcen da vrši tu fakticku vlast.Fakticka vlast na stvari ne podrazumeva stalni kontakt sa stvari, vec prostorni odnos prema njoj i ona se ostvaruje kroz njeno iskorišcavanje.
Državina može prerasti i u pravnu vlast, a znacajna je jer njeni odredeni oblici mogu dovesti do svojine uz ispunjenje venkih uslova predvidenih zakonom.
Jedna od mogucih podela državine je na :
a) Zakonita i nezakonita državina i
b) Savesna i nesavesna državina.
Državina je zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je po objektivnom pravu podoban za sticanje one vrste poava ciju sadržinu držalac vrši.Pravni poslovi koji mogu dovesti do zakonite svojinske državine su kupoprodaja, trampa, poklon.
Nezakonita je ona državina koja se ne zasniva na punovažnom pravnom osnovu.Primeri za to su nezakonito oduzimanje stvari, zadržavanje stvari i sl.
Državina je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova.
Nesavesna državina postoji kada je držalac stvari morao i mogao znati da se preduzetim aktom ne može steci pravo za koje tvrdi da mu pripada i koje odgovara njegovim faktickim ponašanjem prema stvari.

1. ZAŠTITA DRŽAVINE

Pravilo je da se zaštita od povrede prava ostvaruje putem državnih organa. Državina se štiti jednako kao i prava – samozaštitom i intervencijom države preko njenih organa.

Samozaštita (samopomoc) je pravo držaoca da sam, primenom izvesne sile, odbije smetanje svoje državine, odnosno vrati državinu koja mu je oduzeta.
Držaocu stoji kao poseban nacin zaštite i tužba zbog ometanja državine, koja se ogranicava samo na raspravljanje i dokazivanje cinjenice poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja. Samo izuzetno, u slucaju da ako od dana kada je tuženik saznao da mu je tužilac oduzeo državinu do dana povratka državine proteklo više od 30 dana, sud raspravlja o prigovoru tuženog. U slucaju tužbe radi oduzimanja državine tuženi može utvrditi tacnost te cinjenice ili da da prigovor vezan za raniju državinu.

Državinska zaštita u sudskom postupku – u sudskom postupku državina se štiti podizanjem tužbi radi povracaja predmeta državine i radi obustave akata koji smetaju državinu.
Kada je držalac lišen državine stvari, protiv drugogo lica koje drži tu stvar podnosi se tužba radi povracaja predmeta, dok se tužba radi obustave akata podnosi u slucaju kada držalac nije lišen državine, vec samo ometan u vršenju vlasti nad predmetom državine.
Sudski postupak po ovim tužbama vezan je odreden rokovima i sumaran je (ispituju se samo cinjenice oduzimanja ili smetanja državine).
Pravni poredak pruža zaštitu onima koji treba da je dobiju, a subjekti prava su dužni da postupe po pravilima poretka u pogledu nacina ostvarivanja te zaštite.

ZAKLJUCAK

„ZAKONODAVSTVO BEZ JURISPRUDENCIJE BILO BI - PRAZNO,
JURISPRUDENCIJA BEZ ZAKONODAVSTVA BILA BI – SLEPA”

Ðordo Del Vekio

Stvarno pravo predstavlja odnos izmedju lica i povodom stvari. Stvari su objekt pravnog odnosa na kojim titular (nosilac) stvarnog prava direktno ostvaruje svoja ovlašcenja. Stvarno pravni odnos nastaje izmedu titulara stvarnog prava i svih drugih lica koja dolaze u dodir sa stvari gde titular ima odredena pravna ovlašcenja povodom te stvari. Stvarno pravo se razlikuje od obligacionog prava iz razloga što stvarna prava su apsolutna prava i ne deluju kao takva prema svakome (erga-omnes).

L i t e r a t u r a:

- Prof.dr.Vukicevic,S. -Prof.dr. Velimirovic,M. „Poslovno pravo“, 2003.
- Dr. Stankovic,O., Mr. Orlic, M. „Stvarno pravo“, 1999.
- www. literatura.megatrend-info.com/pafiledb.php
- www.megastudent.co.yu
- www.informator.co.yu/informator/tekstovi.html

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

 preuzmi seminarski rad u wordu » » »  

SEMINARSKI RAD