Testament

Testament (zaveštanje, oporuka, poslednja volja...) predstavlja zakonom uređeni oblik jednostrane, strogo lične i opozive izjave volje za to sposobnog lica (testator, ostavilac, defunktus ili dekujus), kojom ono određuje raspodelu svoje imovine posle svoje smrti i, eventualno, daje druge izjave i naredbe u vezi sa svojom smrti.

2. Pojam testamenta

U naslednom pravu testament ima više značenja:
1. u formalnom smislu zaveštanje je svaka izjava volje uperena na postizanje nekog naslednopravnog efekta, data u zakonom utvrđenoj formi za testament. U tom smislu neka osoba može imati više testamenata, od kojih će važeći biti samo onaj poslednji (poslednja volja ostavioca). Međutim dešava se situacija da zaveštalac napiše više testamenata, a da u poslednjem ne uredi neko pitanje koje je uredio u prethodnim verzijama. Tada će, u određenoj meri, važiti i prethodni testamenti.
2. u materijalnom (subjektivnom) smislu zaveštalac može imati samo jedan testament - to je poslednja volja ostavioca. Poslednja volja mora biti jedna i jedinstvena, jer je to ono što će biti sprovedeno u pravnom životu. Testament u materijalnom smislu predstavlja vanvremensku i apstraktnu volju ostavioca, što znači da, ako npr. testament bude uništen, on će i dalje postojati u materijalnom smislu. Ako se nekako sazna njegova sadržina (ili bude rekonstruisan), sud će postupiti po toj volji.
3. u objektivnom smislu, testament predstavlja ispravu koja sadrži ostaviočevu poslednju volju, odn. objekt na kome je napisan testament (npr. parče papira).

3. Pravna priroda testamenta

Pod pravnom prirodom testamenta podrazumevaju se njegove osobine kao pravnog posla:
1. pravni posao mortis causa (za slučaj smrti) - je posao koji se preduzima za života, ali njegova pravna dejstva otpočinju tek smrću određenog lica (u ovom slučaju ostavioca);
2. dobročin (lukrativni) pravni posao - je onaj posao kod kojeg jedna strana dobija korist, a da za to ne daje nikakvu (ili daje izuzetno nesrazmernu) protivnaknadu;
3. jednostran pravni posao - nastaje i proizvodi pravna dejstva izjavom samo jedne volje;
4. strogo lični pravni posao - je onaj kod koga je isključeno svako zastupanje.
Zaveštalac mora lično, svojom sopstvenom i slobodnom voljom, da iskaže sadržinu svog testamenta. Jedini način da drugo lice učestvuje u procesu nastanka testamenta je taj da daje savete koje se tiču forme, a nikako sadržine, jer će u suprotnom slučaju testament biti ponšiten;
5. formalni pravni posao - je onaj za čiju se punovažnost zahteva da bude sastavljen u naročitoj formi koju propisuje zakon (tzv. forma ad solemnitatem). Naš zakon dozvoljava više formi testamenta;
6. jednostrano opoziv pravni posao - obzirom na to da je testament jednostrani, strogo lični i dobročin posao, proizlazi ovlašćenje zaveštaoca da u svakom trenutku opozove tu svoju poslednju volju. Jedino ograničenje koje se njemu postavlja je to da on mora testament da opozove u nekoj od zakonom određenih formi za sastavljanje testamenta. On NE MORA da testament opoziva baš u onoj formi u kojoj ga je sastavio!

4. Uslovi za sastavljanje testamenta

Kako je testament jedan od važnijih pravnih instituta svakog poretka, država propisuje uslove koji moraju biti spunjeni da bi se poslednja volja uopšte mogla uzeti u razmatranje. Ti uslovi su sledeći:

4.1 Subjektivni uslov - jeste sposobnost za rasuđivanje, odn. sposobnost lica da shvati pravne (i sve druge) posledice svoje izjave volje;
4.2 Objektivi uslov - jeste određena starosna granica sa čijim je navršenjem moguće sastavljati punovažan testament. To je tzv. aktivna
testamentarna sposobnost (testamentio factio activa) i ona se u našem pravu stiče sa navršenih 15 godina;
4.3 Animus testandi, odnosno namera za sačinjavanje testamenta - jeste pravno relevantna volja nekog lica da preduzme određene pravne radnje i njegova svest o uslovima i posledicama preduzetih radnji. Ta volja mora biti: ozbiljna (nije punovažan testament koji je napisan "iz zezanja"), stvarna, slobodna i upućena na nešto što je moguće ostvariti.

Da bi testament bio punovažan svi ovi uslovi moraju biti ispunjeni kumulativno, dakle, moraju svi da postoje u isto vreme. Ako neko lice koje je starije od 15 godina napiše testament i ispostavi se da je bilo nesposobno za rasuđivanje, testament će biti poništen. Ako advokat (koji je sposoban ta rasuđivanje i stariji od 15 godina) napiše testament samo da bi svom klijentu pokazao kako se to radi, testament neće biti punovažan, jer nema animus testandi...

5. Sadržina testamenta

Testament može sadržati veoma veliki broj različitih odredbi, tako da je, u teoriji, izvršena podela sadržine testamenta na materijalnu, formalnu i tzv. ostale odredbe.
1. U materijalnu sadržinu spada sve ono što se odnosi na imovinsko raspolaganje ostavioca: postavljanje naslednika i legatara, određivanje naslednih delova, isključenja iz nasleđa, osnivanje zadužbina, fondova, itd;
2. Formalna sadržina se odnosi na pitanje postavljanja izvršioca testamenta, ili odrđivanja tzv. konkretizatora zaveštaočeve volje samo u vezi sa nekom posebnom odredbom u testamentu;
3. Ostale odredbe su vrlo heterogena kategorija i mogu se definisati kao sve one odredbe koje ne spadaju u prethodne dve grupe. One mogu biti neimovinske: priznavanje vanbračnog očinstva (JEDNA PRAVNA ZAČKOLjICA: testament je moguće napisati sa 15, a priznati očinstvo je moguće sa tek sa 16 godina. Ako lice od 15 godina prizna vanbračno očinstvo u testamentu, testament će biti punovažan, sem te odredbe, odm. njegovo priznanje će ostati bez efekta!), određivanje mesta i načina sahrane, davanje preporuke organu starateljstva povodom nekog lica..., kao i imovinske prirode: oproštaj duga, priznanje duga, itd.

Sadržina zaveštanja (testamenta)

Testament može sadržati odredbe koje su po svojoj prirodi veoma raznovrsne : one koje se odnose na imovinska raspolaganja, one koje se tiču sprovođenja poslednje volje i razne druge odredbe neimovinskog karaktera. S obzirom na to, u teoriji je izvršena podela sadržine testamenta na materijalnu, formalnu i na onu koja obuhvata tzv. ostale odredbe. U materijalnu sadržinu takođe spada i veliki broj raznovrsnih odredbi, ali za nju je karakteristično to što se uvek, neposredno ili posredno, odnosi na imovinsko raspolaganje zaveštaoca. Materijalna sadržina testamenta je u pitanju kod: postavljanja naslednika, određivanja naslednih delova, određivanja uslova, rokova, isključenja iz nasleđa, i dr. Formalna sadržina zaveštanja odnosi se na slučaj postavljanja izvršioca testamenta, ili određivanja tzv. konkretizatora zaveštaočeve volje samo u vezi sa nekom posebnom odredbom u testamentu. Konačno, sadržina zaveštanja može biti i neimovinske prirode-tzv. ostale odredbe : priznavanje vanbračnog očinstva, određivanje mesta i načina sahrane. Kao što je poznato u rimskom pravu, postavljanje naslednika je bio glavni i suštinski element sadržine zaveštanja, element bez koga testament ne proizvodi pravno dejstvo. U savremenim pravima, odredba o postavljanju univerzalnog naslednika, nije neophodna za punovažnost zaveštanja . Ipak, on ima veliki praktični značaj – naslednik stupa u sva prava čiji je titular bio ostavilac, na njemu je
obaveza da namiri osataviočeve dugove, da ispuni određene naloge... Naslednik se najčesce postavlja neposredno: imenom i prezimenom, a često se uz ime i prezime stavlja i dodatak koji označava odnos između zaveštaoca i naslednika. Određivanje naslednika moze biti i posredno, i to na dva načina. Prvi način posrednog određivanja naslednika sastoji se u tome sto zaveštalac u testamentu navede podatke na osnovu kojih se može utvrditi identitet naslednika. Npr., zaveštalac odredi da će njegov naslednik biti ono od njegove dece koje ostane na selu i bavi se zemljoradnjom, ili navede da će nasledstva dobiti njegov sekretar, ili da ce 1/10 zaostavštine dobiti šahovski klub koji pobedi na turniru te godine, i drugo. To znači da naslednik može postati i lice koje u trenutku sačinjavanja zaveštanja nije moglo da se individualizuje Drugi nacin posrednog određivanja naslednika se odnosi na njegovu individualizaciju, i tu se javlja situacija da zaveštalac ostavlja jednom licu određena prava i koristi iz zaostavštine. Dakle, naslednik moze da bude određen na razne načine, neposredno ili posredno, ali je bitno da to bude učinjeno tako da se tumačenjem može utvrditi ko je to lice i kakva je vrsta sukcesije u pitanju. Naslednik moze naslediti celokupnu zaostavštinu, ili samo jedam njen deo, sto se najčesce određuje razlomkom. Razume se, univerzalni sukcesor (naslednik) ne mora biti samo jedno lice, vec naprotiv, u testamentu zaveštalac ih moze postaviti vise, i to na različite načine. Trenutkom smrti ostavioca, postavljeni naslednik stiče zaostavštinu. Od smrti ostavioca, pa sve do smrti naslednika, sva nasleđena prava i obaveze će se nalaziti u njegovoj imovini. Međutim, i od tog pravila postoje izuzeci. Naime, moguće je zameniti naslednika, postaviti uslove, rokove, kao i naloge. Zamena naslednika ima više oblika, i sadrži manje ili veće sličnosti kao kod sukcesivnog nasleđivanja.

6. Forme testamenta

6.1 Olografski testament

Ili svojeručno zaveštanje je pismeni, privatni (u njegovom sastavljanju ne učestvuju državni organi) i redovni oblik sastavljanja testamenta. Obzirom na to da je najjednostavniji i najmanje zahtevan oblik testament, pa se zato i koristi najmasovnije. Bitni elementi forme su ti da on mora u celosti biti napisan i potpisan svojeručno od strane zaveštaoca. Preporučuje se da nosi i datum, ali to nije bitan element forme. Logični uslovi koji se traže su ti da zaveštalac bude pismen, da piše onom rukom kojom piše uobičajeno, da piše na onom jeziku koji razume i da se potpisuje svojim uobičajenim potpisom. Materijal na kome je testament ispisan nije relevantan;

6.2. Alografski testament

Ili pismeno zaveštanje pred svedocima je pismeni, privatni i redovni oblik zaveštanja, koje se sačinjava na taj način što će zaveštalac unapred sačinjenu ispravu svojeručno potpisati u prisustvu dva svedoka, izjavljujući da je sačinjeno pismeno pročitao i da je to njegova poslednja volja. Logični uslovi koji se nameću su, da je zaveštalac pismen i da ima očuvano čulo vida, mora ga potpisati svojeručno i uobičajenim potpisom, svedoci moraju da vide potpisivanje (znači da moraju da imaju očuvano čulo vida) i da čuju izjavu zaveštaoca (očuvano čulo sluha). Ne moraju da budu upoznati sa sadržinom testamenta, a moraju biti pismeni samo u onoj meri u kojoj im je potrebno da se potpišu. Ako se testament sastoji od
više strana dovoljno je da se zaveštalac potpiše samo na poslednjoj strani;

6.3. Sudski testament

Je veoma značajan oblik pismenog, redovnog i javnog oblika zaveštanja, ne samo zbog toga što je to najčešće korišćena forma javnog testamenta, već i zato što je to model čija pravila važe i kod ostalih oblika javnih testamenata. Razlog za veliku popularnost ovog testamenta je i to što je za nepismene ili slepe osobe najsigurniji oblik, obzirom na to da u njegovom sastavljanju učestvuje sud. Sudski testament sastavlja sudija opštinskog suda, prema usmenom i neposrednom kazivanju samog zaveštaoca. Zaveštalac NE MOŽE doneti već pripremljeni tekst testamenta. Pre bilo kakvog postupka sudija mora da utvrdi identitet svedoka i da utvrdi da li zaveštalac ima testamentarnu sposobnost. Identitet se utvrđuje na tri
načina - da sudija lično i po imenu poznaje zaveštaoca; uvidom u javnu ispravu sa fotografijom i uz saslušanje jednog svedoka identiteta; ili saslušanjem dva svedoka identiteta (čiji identitet utvrđuje uvidom u javnu ispravu sa fotografijom). Sudski testament se beleži u zapisnik, a dalji postupak zavisi od toga da li zaveštalac može da pročita zaveštanje ili ne.
Ako može, predaje mu se zapisnik, koji on čita, a potom sudija na samom testamentu potvrđuje da ga je ovaj pročitao. Zatim ga potpisuje i overava. Ako zaveštalac ne može, iz različitih razloga, da pročita testament (ili ne može da se potpiše), testament se sastavlja uz prisustvo dva testamentarna svedoka. Sastavljeni testament se čita pred svedocima i zaveštaocem, pa će ga onda zaveštalac potpisati ili staviti rukoznak (otisak palca). Ukolko on ne može ni da stavi rukoznak, sudija će to konstatovati na samom testamentu, posle čega će se potpisati svedoci, zakleti sudski tumač (koji služi kao posrednik ako zaveštalac ne zna jezik suda ili je gluvonem) i sudija, koji će i overiti testament. Tako sastavljeni testament se
predaje zaveštaocu ili se, na njegov zahtev, deponuje u sudu, a sud mu o tome izdaje potvrdu;

6 4. Konzularni testament

Je pismeni, redovni i javni oblik testamenta koji našem državljaninu u inostranstvu, po odredbama koje važe za sudski testament, sastavlja konzularni predstavnik ili diplomatski predstavnik Srbije koji vrši konzularne poslove;

6.5. Brodski testament

Je pismeni, vanredni (sačinjava se u posebnim okolnostima) i javni oblik testamenta koji zaveštaocu na našem brodu, po odredbama koje važe za sudski testament, sastavlja zapovednik broda;

6.6. Vojni testament

Je pismeni, vanredni i javni oblik testamenta koji za vreme rata ili mobilizacije zaveštaocu koji je na vojnoj dužnosti, po odredbama koje važe za sudski testament, sastavlja komandir čete, drugi starešina tog ili višeg ranga, neko drugo lice u prisustvu nekog od tih starešina, kao i svaki starešina odvojenog odreda;

6.7. Međunarodni testament

Je, u naše pravo, uveden Zakonom o ratifikaciji Konvencije o jednoobraznom zakonu o obliku međunarodnog testamenta, sa Prilogom od 03. juna 1977. g. Prema ovoj Konvenciji testament će biti punovažan u pogledu oblika, bez obzira na mesto gde je napravljen, gde se nalaze dobra, državljanstvo, prebivalište ili boravište zaveštaoca. Međunarodni testament je pismeni, redovni i javni oblik zaveštanja. Ovlašćena lica za sastavljanje ovog testamenta su sudija opštinskog suda i konzularni predstavnik neke zemlje u inostranstvu, kao i lica koja su ovlašćena za sastavljanje vanrednih oblika testamenata. Međunarodni testament mora biti sastavljen u pisanom obliku, na bilo kom jeziku, napisan rukom, ili na bilo koji drugi način.
Zaveštalac može svoju poslednju volju izjaviti usmeno pred javnom organom koji će je zatim preneti u pismenu formu, ili može doneti već pripremljeni tekst testamenta. Sa sadržinom tog testamenta on može, ali i ne mora upoznati službeno lice, ali mora pred njim i pred dva svedoka izjaviti da je sačinjeno pismeno pročitao, kao i da je to njegova poslednja volja.
Zaveštalac potpisuje testament u prisustvu službenog lica i svedoka, a ako ga je potpisao pre toga treba samo da prizna i potvrdi potpis za svoj. Zaveštalac mora da potpiše svaki od listova koji sadrži testament, a ti listovi moraju biti numerisani. Ako ne može da se potpiše, službeno lice će razlog tome konstatovati na samom testamentu. Zaveštalac može da zahteva da ga neko drugo lice potpiše na testamentu, a ovlašćeno lice će to na
testamentu konstatovati. Zatim se na testament potpisuju svedoci i to službeno lice.
Zaveštanje MORA da sadrži datum sastavljanja (datum kada ga je zaveštalac potpisao). Zaveštalac odlučuje o načinu čuvanja testamenta, što službeno lice beleži na testamentu.
Službeno lice treba da uz testament priloži i posebnu izjavu kojom potvrđuje da su ispunjeni svi zakonski uslovi za punovažnost testamenta, ali testament će postojati i bez nje;

6.8. Usmeni testament

Je izuzetni i privatni oblik testamenta. Zaveštalac može svoju poslednju volju usmeno izreći pred tri istovremeno prisutna testamentarna svedoka, ako zbog izuzetnih prilika nije u mogućnosti da sačini pismeno zaveštanje. Svedoci moraju da, bez odlaganja, najbliži sud upoznaju sa sadržinom testamenta. Njihove izjave se diktiraju u zapisnik koji se potpisuje i overava, i takav služi kao testament. Izuzetne prilike moraju biti takve prirode da
pogađaju veću ili manju grupu ljudi usled neotklonjivog i opštepoznatog događaja koji ih je zadesio i bitno pogoršao njihov životni položaj (npr. rat, zemljotres, veliki požar, poplava...).
Obzirom da je ovaj oblik testamenta izuzetno pogodan za krivotvorenje njegova upotreba je dosta ograničena restriktivnim tumačenjem "izuzetnih prilika" od strane sudova (npr. postoji slučaj da sud nije uzeo u razmatranje usmeni testament žene koja je ležala u bolnici nekoliko meseci ali je naglo preminula, s obrazloženjem da je ona za to vreme mogla da sastavi neki drugi testament). Ukoliko je i 30 dana posle prestanka izuzetnih prilika zaveštalac i dalje živ testament će prestati da važi;

6.9. Notarijalni testament

Je pismeni, redovni i javni oblik testamenta koji zaveštaocu, po odredbama koje važe za sudski testament, sastavlja javni beležnik - notar. NAPOMENA: iako je zakon o notarima uveliko najavljivan u našoj zemlji, još uvek se ne zna kada će biti usvojen, tako da ovaj oblik
testamenta, u suštini, i ne postoji, samo je u pripremi.

7. Konverzija

Naš zakon dozvoljava i tzv. konverziju testamenta, odn. ukoliko je testament sastavljan u jednoj formi za koju ne ispunjava uslove, sud će po službenoj dužnosti, priznati taj testament, ali samo ako ispunjava uslove za neku drugu formu.

8. Opozivanje zaveštanja

Jedna od bitnijih osobina zaveštanja je opozivost. Opozivanje testamenta znači oduzimanje važnosti jednom punovažnom zaveštanju od strane samog zaveštaoca. Testament se može uvek opozvati, sve dok zaveštalac ima aktivnu testamentarnu sposobnost. Opozivanje može biti formalno i neformalno. Formalno opozivanje znači da se testament može opozvati u istoj formi (npr. olografski testament se opoziva u formi olografskog testamenta), ili u nekoj drugoj formi. Formalno opozivanje može biti izrično ili prećutno. Izrično je kada testator sastavi određenu odredbu kojom opoziva raniji ili sve svoje testamente. Prećutno opozivanje postoji kada zaveštalac sačini najmanje dva testamenta gde se oni razlikuju po sadržini. U takvoj situaciji važi pravilo da kasniji testament ukida raniji, u meri u kojoj se razlikuje njihova sadržina. Neformalno opozivanje može biti izrično i prećutno. Izrično je u slučaju kada testator uništi testament u nameri da ga opozove. Uništavanje se vrši cepanjem, spaljivanjem, precrtavanjem ili pisanjem preko testamenta „poništeno“. Prećutno neformalno opozivanje, s druge strane, obuhvata prenos određene imovine ili stvari, ili njihovo uništavanje. U takvim slučajevima se uzima da je zaveštalac opozvao testament. Opozivanje u svakom slučaju može biti u celini ili delimično.

9. Ništavost zaveštanja

Pravno dejstvo može proizvoditi samo punovažan testament. Dakle, onaj testament koji je saćinjen protivno zakonu i moralu, kod koga nije poštovana forma, kada zaveštalac nije imao testamentarnu sposobnost, ili gde postoje mane u volji, biće pogođen sankcijom ništavosti.
Ništavost može biti apsolutna i relativna. Ukoliko je zaveštanje sačinjeno protivno zakonu, moralu ili običajima, radi se o apsolutnoj ništavosti. Takođe, ništavo je i zaveštanje koje je sačinilo lice bez testamentarne sposobnosti, kao i falsifikovano zaveštanje. Simulovana i fiktivna zaveštanja, kao i ona kod kojih forma nije ispoštovana, tako da se na prvi pogled zaključuje da nije reč o testamentu, takođe su ništavi. Naravno, ništavost pojedinih odredbi ne utiče na ceo testament, ukoliko on može opstati bez njih ili ako te odredbe nisu bile odlučujuće za sačinjavanje tog testamenta. U našem pravu je izričito određena ništavost sledećih odredbi u testamentu: odredba kojom zaveštalac određuje naslednika svome nasledniku; odredba kojom zaveštalac zabranjuje svom nasledniku da otuđi stvar ili pravo koje mu je ostavio; odredba kojom se zabranjuje ili ograničava deoba nasledstva; odredba u javnim testamentima kojom se nešto ostavlja licu ovlašćenom za sačinjavanje testamenta; odredbe u alografskim i javnim zaveštanjima kojom se nešto ostavlja svedocima; odredba o usmenom zaveštanju kojom se nešto ostavlja zaveštajnim svedocima i njihovim srodnicima.
Ništavo zaveštanje se smatra da nikada nije ni postojalo. Lice koje je dobilo korist na osnovu ništavog zaveštanja smatraće se fiktivnim naslednikom. Drugim rečima, ukoliko je on znao za ništavost, vratiće sve što je primio, a ako je bio savestan, vratiće samo ono što je imao u
trenutku saznanja za ništavost. Na ništavost sud može pozvati svako zainteresovano lice.
Pravo na isticanje ništavosti se ne gasi. Za razliku apsolutne, relativna ništavost, odnosno rušljivost pogađa pojedinačne interese, odnosno na rušljivost se može pozvati samo pravno zainteresovano lice i to u roku od godinu dana od saznanja za razlog rušljivosti, a najkasnije u roku od 10 godina od dana proglašenja zaveštanja i to prema savesnom licu. Prema nesavesnom licu, poništaj zaveštanja se može tražiti u roku od 20 godina od dana proglašenja zaveštanja. Relativna ništavost tiče se pre svega mana volje. Prinuda, prevara i zabluda tradicionalno zauzimaju prvo mestu među razlozima rušljivosti. U slučaju postojanja fizičke prinude, testament nije ni nastao. Treba voditi računa o tome da će zaveštanje biti ništavo i kada mane potiču od trećih lica, kao i u slučaju postojanja zablude o motivu.
Testament je strogo formalni pravni posao, tako da povreda forme predstavlja razlog rušljivosti. Konačno, razlog rušljivosti postoji i u slučaju nepostojanja aktivne testamentarne sposobnosti. To se odnosi i na lica mlađa od 15 godina ili na lici koja su navršila 15 godina, ali
koja su nesposobna za rasuđivanje i koja su lišena poslovne sposobnosti.

Rezime

U naslednom pravu testament ima više značenja: u formalnom smislu zaveštanje je svaka izjava volje uperena na postizanje nekog naslednopravnog efekta, data u zakonom utvrđenoj formi za testament. U tom smislu neka osoba može imati više testamenata, od kojih će važeći biti samo onaj poslednji (poslednja volja ostavioca). Međutim dešava se situacija da zaveštalac napiše više testamenata, a da u poslednjem ne uredi neko pitanje koje je uredio u prethodnim verzijama. Tada će, u određenoj meri, važiti i prethodni testamenti; u materijalnom (subjektivnom) smislu zaveštalac može imati samo jedan testament - to je poslednja volja ostavioca. Poslednja volja mora biti jedna i jedinstvena, jer je to ono što će biti sprovedeno u pravnom životu. Testament u materijalnom smislu predstavlja vanvremensku i apstraktnu volju ostavioca, što znači da, ako npr. testament bude uništen, on će i dalje postojati u materijalnom smislu. Ako se nekako sazna njegova sadržina (ili bude rekonstruisan), sud će postupiti po toj volji; u objektivnom smislu, testament predstavlja ispravu koja sadrži ostaviočevu poslednju volju, odn. objekt na kome je napisan testament (npr. parče papira). Pod pravnom prirodom testamenta podrazumevaju se njegove osobine kao pravnog posla:
1. pravni posao mortis causa (za slučaj smrti) - je posao koji se preduzima za života, ali njegova pravna dejstva otpočinju tek smrću određenog lica (u ovom slučaju ostavioca);
2. dobročin (lukrativni) pravni posao - je onaj posao kod kojeg jedna strana dobija korist, a da za to ne daje nikakvu (ili daje izuzetno nesrazmernu) protivnaknadu;
3. jednostran pravni posao - nastaje i proizvodi pravna dejstva izjavom samo jedne volje;
4. strogo lični pravni posao - je onaj kod koga je isključeno svako zastupanje. Zaveštalac mora lično, svojom sopstvenom i slobodnom voljom, da iskaže sadržinu svog testamenta. Jedini način da drugo lice učestvuje u procesu nastanka testamenta je taj da daje savete koje se tiču forme, a nikako sadržine, jer će u suprotnom slučaju testament biti ponšiten;
5. formalni pravni posao - je onaj za čiju se punovažnost zahteva da bude sastavljen u naročitoj formi koju propisuje zakon (tzv. forma ad solemnitatem). Naš zakon dozvoljava više formi testamenta;
6. jednostrano opoziv pravni posao - obzirom na to da je testament jednostrani, strogo lični i dobročin posao, proizlazi ovlašćenje zaveštaoca da u svakom trenutku opozove tu svoju poslednju volju. Jedino ograničenje koje se njemu postavlja je to da on mora testament da opozove u nekoj od zakonom određenih formi za sastavljanje testamenta. On ne mora da testament opoziva baš u onoj formi u kojoj ga je sastavio!

Literatura

Antić - "Nasledno pravo", Beograd 2004.

 preuzmi seminarski rad u wordu » » »  

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD