OSTALI SEMINARSKI RADOVI
- PRAVO - |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
GENOCID
Genocid je definisan u Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida koju je Opšta skupština UN prihvatila 1948. godine. Federativna narodna Republika Jugoslavija je potpisala konvenciju o sprečavanju genocida 1960. godine tako da su je potom sve njene države naslednice automatski primile u svoje zakonodavstvo.
Genocid (gr.genos, rod, narod, i l. Accidere, ubiti), međunarodni zločin namernog potpunog ili delimičnog uništavanja nacionalnih, etničkih, rasnih i religioznih grupa. Spada u najtežu vrstu zločina protiv čovečanstva.
Za razliku od etničkog čišćenja, gde je cilj da se data teritorija očisti od određene grupe ljudi (naglasak je na proterivanju, mada je obično zastupljeno i fizičko uništenje), kod genocida je cilj fizičko istrebljenje.
Možda najpoznatiji primer genocida je holokaust. Za srpski narod, najtragičniji je bio istovremeni genocid Srba u drugom svetskom ratu.
Istorija genocida
Istorija poznaje mnogo primera uzajamnog istrebljivanja zavađenih rodova i plemena u doba prvobitne zajednice do najnovijih vremena, ali se oni ne mogu smatrati genocidom. Pojam genocida počinje se upotrebljavati i postaje aktuelan u XX v. Motivi za vršenje genocida su želja za pljačkom i porobljivanjem, rasna nacionalna i verska mržnja i predrasude. Bilo je humanitarnih shvatanja koja su osuđivala takve zločine, i izvesnih propisa o njihovom kažnjavanju u unutrašnjem zakonodavstvu nekih civilizovanih zemalja, kao i filantropskih akcija u korist žrtava genocida Međunarodno ratno pravo (npr. IV Haška konvencija iz 1907) štitilo je, donekle, civilno stanovništvo od masovnih ubistava i zlostavljanja za vreme rata, ali do skoro nije bilo ni odgovarajuće definicije genocida ni međunarodnopravnih propisa za njegovo sprečavanje i kažnjavanje. Koncepcije o tome sazrevale su između dva svetska rata, zajedno sa koncepcijom o međunarodnopravnoj zaštiti nacionalnih manjina. Neposredni povod za savremeno međunarodnopravno regulisanje genocida dali su čudovišni zločini fašističkih država, naročito nacističke Nemačke, pre i za vreme Drugog svetskog rata, masovnim istrebljenjem slovenskih naroda, Jevreje, Roma i drugih. Statuti međunarodnih vojnih sudova u Nirnbergu (Nurnberg) i u Tokiju, obuhvataju neke bitne elemente Genocida., a optužnica glavnih tužilaca u Nirnbergu usvaja i sam termin.
Rezolucija br. 96 Generalne skupštine OUN od 02. XII 1946. osudila je genocid kao međunarodni zločin, pozvala državne članice da u svom zakonodavstvu donesu odgovarajuće propise protiv njega i da organizuju međunarodnu saradnju za njegovo suzbijanje. Stavila je u zadatak Ekonomsko – socijalnom savetu OUN da izradi nacrt međunarodne Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina Genocid. Posle pripremnih radnji od dve godine, Konvencija je jednoglasno primljena Rezolucijom Generalne skupštine OUN decembra 1948. U njoj se Genocid osuđuje kao delo izvršeno u nameri da se u celosti ili delimično uništi neka nacionalna, etnička, rasna ili religiozna grupa (ubistvo članova grupe;teška povreda njihovog fizičkog ili društvenog integriteta; namerno podvrgavanje životnim uslovima koji su sračunati na potpuno ili delimično fizičko uništenje; mere za sprečavanje porođaja unutrašnje grupe; prinudno odvajanje dece iz grupe).
Definicija obuhvata samo najteže vidove tzv. fizičkog ili biološkog genocida, koji su fašisti najviše primenjivali. Genocid postoji bez obzira na broj žrtava, ako su ova dela izvršena u nameri uništenja pripadnika određenih grupa. Po klauzulama Konvencije kazniće se svi izvršioci, saučesnici i podstrekači, kao i pokušaji i udruživanja radi vršenja genocida. Države ugovornice dužne su da preduzmu zakonodavno mere za primenu Konvencije, naročito propisivanjem efikasnih krivičnih sankcija. Krivcima će suditi nadležni sudovi države na čijoj su teritoriji genocidna dela izvršena ili međunarodni krivični sud. Države ugovornice mogu pozvati nadležne organe OUN da i sa svoje strane preduzmu mere za sprečavanje i suzbijanje genocida. Nesporazumi oko tumačenja i primene Konvencije izneće se, na zahtev jedne od strana u sporu pred međunarodni sud pravde.
Konvencija predstavlja značajan napredak u razvoju međunarodnog krivičnog prava čoveka i prava manjina. Ona potvrđuje međunarodnopravnu odgovornost krivaca, bez obzira na njihovu odgovornost po unutrašnjem pravu, a istovremeno jača i međunarodni subjekivitet ličnosti. Ipak, sadrži i niz slabosti i nedostataka, koji su rezultat neizbežnih kompromisa, bez kojih se, pod datim uslovima, ne bi do nje moglo ni doći. Konvencijom, nije obuhvaćen tzv. kulturni genocid (denacionalizacija, uništavanje jezika i vere), kao ni fizičo uništavanje pripadnika političkih grupa. U pogledu kolonijalnih i drugih nesamoupravnih teritorija, državama ugovornicama ostavljeno je, manje – više, na volju da li će se u njima primenjivati konvencija (što je posebnom rezolucijom samo preporučeno).
I SFRJ se zauzimala za međunarodno definisanje genocida i za što obuhatniju Konvenciju za sprečavanje i kažnjavanje svih njegovih vidova, i među prvima je ratifikovala bez rezervi (1950.). U krivični zakonik unela je sve što je u Konvenciji bitno, s tim da je kazna za genocidna dela strogi zatvor od najmanje 5 godina ili smrtna kazna. Konvenciji je pristupio veliki broj država, ali ona još nije postala univerzalna. Neke države su je ratifikovale što znatno umanjuje njenu stvarnu obaveznost i dejstvo. Iako je konvencija važan međunarodni instrument za suzbijanje genocida, ona je samo jedna od potrebnih mera u borbi protiv njega. Konačni nestanak zločina genocida zavisiće prvenstveno od uklanjanja društvenih uslova iz kojih se, najčešće, rađao i rat kao sredstvo za rešavanje međunarodnih sporova.
Pojam genocida
Poljski teoretičar Rafael Lemkin podstaknut varvarstvom i zločinima nacističke Nemačke i njenih satelita, posebno tehnikom masovnog uništenja grupa na nacionalnoj i verskoj osnovi, komponovao je 1944. godine reč genocid. Nove pojave zahtevaju i novu terminologiju, isticao je Lemkin. Putem analogije sa do tada već poznatim terminima kao što je tiranocid, homocid, fratricid, izveo je reč genocid, spajajući grčku reč genos, što znači pleme ili rod, i koren latinske reči occidere-cide, što znači ubiti. Za razliku od prva tri termina, u kojima je objekat napada ili umorstva pojedinac, Lemkin, je rečju genocid označio umorstvo kolektiviteta ili grupe. U tome leži njegov originalni doprinos razvoju pravne nauke. Lemkin je predložio reč, etnocid, kao alternativni termin, sastavljen od grčke reči etnos (narod) i latinske reči cide (ubiti). Međutim, termin genocid je široko prihvaćen krajem rata, od strane pravnika širom sveta, kao adekvatniji onome što se događalo u to vreme u Evropi. Komponovanjem grčko-latinske reči Lemkin je u pojmu genocida dao istorijsku i internacionalnu dimenziju.
Prava sadržina genocida data je u Statutu Rimskog suda.
U članu 6 Statuta Rimskog suda, predviđeno je:
„Za potrebe ovog statuta pod pojmom „genocid” podrazumeva se bilo koja od sledećih navedenih radnji, počinjenih u nameri da se uništi u celini ili delimično nacionalna, etnička ili verska zajednica, na jedan od sledećih načina:
a) ubijanje članova grupe;
b) prouzrokovanje teških fizičkih ili mentalnih patnji članova grupe;
c) namerno podvrgavanje grupe životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog uništenja;
d) mere uperene ka sprečavanju rađanja u okviru grupe;
e) prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu.”
Da bi se potpunije razumela sadržina, značaj i domašaj ove odredbe, mora se imati u vidu član III navedene konvencije o genocidu, u kome je predviđeno:
Kažnjiva su sledeća dela:
a) genocid;
b) planiranje i izvršenje genocida;
c) neposredno i javno podsticanje na vršenje genocida;
d) pokušaj genocida;
e) saučesništvo u genocidu.
Ako bi se ograničili samo na pojam genocida i njegove kaakteristike, onda se može reći da suštinu genocida predstavlja planski i osmiljeni proces uperen prema prpadnicima nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe, a napad se manifestuje u povredi ili ugrožavanju biopsihološkog integriteta članova navedenih grupa, s krajnjim ciljem delimičnog ili potpunog uništenja grupe.
Genocid karakteriše masovnost, brutalnost i perfidnost primene.
Objektivni element genocida
Objektivni element (actus reus) sastoji se u preuzimanju neke od mnogobrojnih delatnosti koje se mogu podvesti pod radnju krivičnog dela.
Radnja izvršenja je naređivanje ili izvršenje jedne od navedenih radnji iz kompleksa različitih delatnosti u dispoziciji dela. Uočljivo je naređivanje kao radnja stavljeno na prvo mesto, što se objašnjava samom prirodom ovog krivičnog dela, koje se, sastoji u planskom i sistematskom delovanju na uništavanju navedenih grupa. Dakle, u naređivanju da se vrše ove delatnosti nalazi se srž društvene opasnosti ovog dela, zbog čega je ova delatnost stavljena na prvo mesto, ali to nikako ne znači da i ostale dealtnosti, koje se sastoje u neposrednoim izvršenju gore navedenih radnji nisu u istoj meri društveno opasne i da ne zaslužuju istu kaznu kao i samo naređivanje da se ova delatnost vrši.
Iz navedenog proizilazi da član 6 Rimskog statuta, odnosno član III Konvencije o genocidu, pod radnjom genocida podrazumeva preduzimanje bilo koje delatnosti koja se pojavljuje kao naređenje da se izvrši, ili samo izvršenje neke od delatnosti predviđene u navedenim odredbama.
Glavno pitanje koje se vezuje za objektivni element genocida jeste pojam grupe žrtava, kao i indentifikacija četiri grupe koje navodi odnosno pravilo(nacionalna,etnička,rasna,verska). Prvo pitanje se može iskazati ovako: šta Konvencija i odgovarajuće običajno pravilo podrazumevaju pod izrazom „grupa“? Drugo pitanje jeste pod kojim standardima ili merilima se može indentifikovati svaka od četiri grupe?Odgovor na ova pitanja daje sudska praksa međunarodnih krivičnih sudova.
Najpre, polazeći od stava da se:
„pojmovi nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe veoma široko izučavaju i, za sada, ne postoje opšte i međunarodno prihvaćene precizne definicije, svaki od tih pojmova mora se procenjivati u svetlosti konkretnog političkog, socijalnog i kulturnog miljea. Štaviše, Pretresno veće smatra da je u cilju primene - Konvencije o genocidu – pripadnost grupi pre subjektivni nego objektivni pojam. Izvršilac genocida shvata žrtvu kao nekoga ko je predodređen za uništenje. U nekim slučajeveima čak i žrtva može sama sebe da vidi kao pripadnika takve grupe.“
Pretresno veće proširilo je definiciju svakog oblika ponašanja koji predstavlja actus reus genocida. Naime:
• ubijanje članova grupe („ubijanje“ se mora protumačiti kao „umorstvo“, tj. svesno i voljno ili namerno ubijanje),
• teška povreda fizičkog ili mentalnog integriteta (ti izrazi ne znače da povrede moraju biti stalne i neizlečive)
• namerno podvrgavanje grupe životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog, ili delimičnog uništenja (po mišljenju Pretresnog veća, taj izraz, između ostalog, obuhvata i podvrgavanje grupe ljudi gladovanju, sistematsko proterivanje iz domova i smanjenje osnovnih medicinskih usluga ispod minimalnih potreba,
• mere usmerene na sprečavanje rađanja u okviru grupe( te mere bi se sastojalae od seksualnog sakaćenja, sterilizacije, prinudne kontrole rađanja i razdvajanje polova i zabrana sklapanja brakova, uz to, mere o kojima je reč ne moraju biti samo fizičke, nego i mentalne prirode i mogu uključiti prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu.
Inače, genocid može biti izvršen u doba rata i u doba mira.
Subjektivni element genocida
Subjektivni element genocida (mens rea) karakteriše se time što bilo koja od napred navedenih delatnosti koje mogu predstavljati radnju krivičnog dela, mora biti preduzeta u nameri da se uništi, u celini ili delimično, neka nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa.
Upravo zahtev za postojanjem genocidne namere razlikuje ovaj zločin od svih drugih oblika zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina čija bi bitna obeležja mogla da budu ispunjena nekim od napred nabrojanih genocidnih akata.
Pri tome, genocidnu nameru niakda ne treba mešati sa motivom. Bitan element genocida je namera uništenja grupe, a ne i razlog takve namere. Da li je to osveta, želja za vojnom prevlasti, mržnja ili bilo šta drugo, nebitno je.
S obzirom da se u navedenim obeležjima stiču obeležja posebnog (specijalnog) umišljaja, logičan je zaključak da se subjektivni element ovog krivičnog dela iscrpljuje u tom obliku vinosti.
Dakle, kod učinioca mora postojati isključivo dolus specialis.
Što se tiče izvršioca krivičnog dela, on se zavisno od radnje krivičnog dela, može pojaviti u dvostrukom vidu: kao naredbodavac ili kao izvršilac neke o navedenih delatnsoti.
Po prirodi stvari, naredbodavac je ono lice koje zauzima određeni položaj u državnoj ili vojnoj hijerarhiji i koje je, po svom položaju, u mogućnosti da drugom naređuje izvršenje tih dela, ili lice koje, u okolnostima konkretnog slučaja, može da izda takvo naređenje.
U ulozi izvršioca, može se naći svako lice.Stepeni u razvoju genocida i napori da se on predupredi
Prema dr Gregoriju Stentonu, predsedniku Dženosajd Voča (Genocide Watch), genocid se razvija u osam etapa:
Razvrstavanje (klasifikacija): ljudi se dele na "mi" i "oni". "Glavna preventiva u ovom ranom stadijumu jeste razvijanje univerzalnih institucija koje prevazilaze... podele."
Označavanje (simbolizacija): "Skupa sa mržnjom, članovima prokaženih grupa (parija) mogu protivno njihovoj volji biti nametnuta obeležja (simboli)... U cilju borbe protiv obeležavanja, simboli mržnje mogu biti zakonski zabranjeni... kao i govor mržnje."
Obesčovečavanje (dehumanizacija): "Obesčovečavanjem se prevazilazi normalna ljudska odbojnost prema ubistvu."
Organizovanje: "Genocid je uvek organizovan... Posebne vojne, paravojne ili milicijske jedinice se često obučavaju i naoružavaju... Kako bi se suprotstavili ovom stadijumu, članstvo u ovakvim milicijama mora biti zabranjeno zakonom."
Polarizovanje: "Grupe koje stoje iza mržnje emituju polarizujuću propagandu... Preventiva može značiti zaštitu bezbednosti umerenih vođa ili pomoć grupama za ljudska prava..."
Identifikovanje: "Žrtve se identifukuju i izdvajaju zbog svoje etničke ili verske pripadnosti... Na ovom stupnju, mora se jasno pozvati na uzbunu protiv genocida..."
Istrebljivanje: "Na ovom stupnju, samo hitna, brza i nadmoćna oružana intervencija može zaustaviti genocid. Moraju biti uspostavljene stvarne sigurne zone ili koridori za evakuaciju izbeglica sa teško naoružanom međunarodnom zaštitom."
Poricanje: "Počinioci... poriču da su počinili ikakav zločin... Odgovor na poricanje jeste kazna izrečena pred međunarodnim tribunalom ili državnim sudovima."
Genocid u Krivičnom zakoniku SrbijeKriivčni zakonik Srbije predviđa genocid kroz dve svoje odredbe.
Najpre, u članu 370:
Ta odredba glasi:
„Ko u nameri da potpuno ili delimično uništi neku nacionalnu, etničku, rasnu ili versku grupu kao takvu, naredi da se vrše ubistva ili teške povrede tela ili teško narušavanje fizičkog ili duševnog zdravlja članova grupe ili da se stavi u takve životne uslove koji dovode do poptunog ili delimičnog istrebljenja grupe ili da se primene mere, kojima se sprečava rađanje između pripadnika grupe ili da se vrši prinudno preseljavanje dece u drugu grupu ili ko u istoj nameri izvrši neko od navedenih dela, kazniće se zatvorom najmanje pet godina ili zatvorom od trideset do četrdeset godina.“
Druga odredba je predviđena u članu 375, pod naslovom „ Organizovanje i podsticanje na izvršenje genocida i ratnih zločina“.
Ona glasi:
„(1) Ko se sa drugim dogovori da izvrši neko od krivičnih dela iz čl. 370-374 ovog zakonika, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.
(2) Ko organizuje grupu radi vršenja krivičnih dela iz stava 1 ovog člana, kazniće se zatvorom od pet do petnaest godina.
(3) Ko postane pripadnik grupe iz stava 1. ovog člana, kazniće se zatvorom od jedne do osam godina.
(4) Učiniocu dela iz stava 1 i 3 ovog člana koji otkrije dogovor ili grupu pre nego što j eu njenom sastavu ili za nju, učinio krivično delo, odnosno učiniocu dela iz stava 2 ovog člana, koji spreči izvršenje dela iz stava 1 ovog člana kazna se može ublažiti.
(5) Ko poziva ili podstiče na izvršenje krivčnih dela iz člana 370-374 ovog zakonika, kazniće se zatvorom od jedne do deset godina.”
Još neke napomene o genocidu
Ovo izloženo se, prvenstveno tiče Konvencije o genocidu.
Kako je sasvim realno uočeno, ta konvencija je, u svakom slučaju, za pohvalu. Između ostalog daje valjanu definiciju tog zločina; predviđa kažnjavanje dela vezanih za genocid ( planiranje, saučešništvo, itd.); zabranjuje genocid bez obzira na to da li se vrši u vreme rata ili mira; smatra genocid kako za zločin koji povlači krivičnu odgovornost učinioca (i drugih učesnika), tako i za međunarodno zabranjeno delo koje povlači odgovornost države čije vlasti sprovode ili na neki način učestvuju u vršenju genocida.
Međutim, opet sasvim realno, mora se primetiti da Konvencija sadrži i određene nedostatke. Najuočljiviji su:
definicija genocida ne uključuje kulturni genocid (tj. uništavanje jezika i kulture grupe). Slično tome, genocid ne obuhvata istrebljenje po političkim osnovama. To je namerno učinjeno. Možemo se upitati da li se uništenje političkih grupa uklapa u pojam genocida. Ubijanje komunista u nekoj zemlji jeste istrebljenje; ali da li je to genocid? Mnogi će misliti da nije. Pojam kulturnog genocida je složen zbog toga što je kao izraz neodređen, Zbog tih razloga Konvencija ne obuhvata politički, kulturni ( i ekonomski ) genocid. Konvencija se ograničila na fizičko uništavenje grupa kojima lica najčešće „nedobrovoljno“ pripadaju, često rođenjem (jasno je da pripadnici verskih grupa to mogu biti svojim slobodnim izborom ).
Četiri vrste zaštićenih grupa nisu definisane, a nisu postavljena ni merila za njihovo definisanje.
Mehanizam sproovđenja koji predviđa Konvencijom nije efikasan u članu IV Konvencije predviđa se suđenje pred sudovima države na čijoj teritoriji je delo izvršeno ili pred budućim „Međunarodnim krivičnom sudom“.Zaključak
S obzirom da se čovečanstvo odnosno nacija,rasa,i dr. kad se ovakvi događaji dese susreće sa velikim problemom prikrivanja istog, zataškavanja, nedostatka dokaza, kontra medijskom agresijom i atacima na suprotnu stranu, potrebno je biti veoma temeljan, strpljiv i dokazati genocid kako u kvalifikovanom tako i u kvantitativnom obliku.
Važno je da te neverovatne događaje treba ustanoviti na osnovu jasnih i javnih dokaza, kako niko nikada ne bi mogao posumnjati da su to bile činjenice, a ne izmišljotine.
Nesumnjivo je da genocid sa svim svojim elementima predstavlja pojam koji se mora posmatrati sa teorijskog, praktičnog, naučnog, istorijskog i drugih uglova....
LITERATURA
1.Bora Čejović; Međunarodno kriivčno pravo; Opšti i posebni deo; Beograd; 2006.
2. http://www.genocid.org/genocidkrozhistoriju
3. http://sr.wikipedia.org/sr-genocid
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi