Vec duže vreme u menunarodnim okvirima prisutan je trend koji za rezultat ima znatno izmenjen pristup problemu stecaja. U vremenu snažnog ekonomskog rasta i kreditne ekspanzije prisutno je bilo uverenje da celokupna funkcija stecaja treba da se svodi na cišcenje tržišta od nekonkurentnih i neprofitabilnih subjekata. Njihovo mesto bi ubrzo preuzimali novi ili postojeci akteri a sistem bi nastavljao nesmetano da funkcioniše, uz jacanje kreditne aktivnosti sa jedne i povecanje zaduženosti privrednih subjekata, vidljivo kroz rast obaveza u pasivi bilansa stanja, sa druge strane. U takvim uslovima nije postojala svest o potrebi da se sagledaju i stecaju daju i druge funkcije osim one da služi samo kao instrument naplate potraživanja od dužnika nesposobnih da izvršavaju svoje obaveze, i kao krajnji rezultat njihove likvidacije. Pogotovo nisu u obzir uzimane posledice koje stecaj ima na socijalne prilike u društvu, koje sigurno nisu zanemarljive. Generalno, nije se shvatala potreba za efikasnim stecajnim sistemom ili je ona u velikoj meri bila ignorisana.
Istorijski pregled:Ustanova kolektivne likvidacije dužnikove imovine postajala je još u Rimsko pravu, ali su, uFrancuskoj tek u 18 veku konzularne sudije bile ovlašcene, zajedno sa sudovima opšteg prava, da sprovode zakon dužnikove imovine, kad je on trgovac. Trgovacki zakonik od 1807. bio je dao stecaju u suštini kaznenopopravni vid ; zakon od 28. maja 1838. znatno je ublažio strogosti Zakonika i iskljucivo nadležnost dodelio trgovackim sudovima. Godine 1889. bio je ustanovljen jedan ublažen postupak, samo za savesne dužnike, pod nazivom sudske likvidacije, sciljem da odstrani bešcastece dejstvo stecaja. Blagost se širi, pracena zloupotrebama; zakonodavac je bio prinuden,u 20-om veku,da krene suprotnim pravcem; dekret od 20. marta 1955. oznacavao je u celini izvestan povratak ka strogosti u pogledu stecaja u pravom smislu reci i izvesno pojacanje blagosti prema trgovcu koji se smatra savesnim i koji se od sada koristi prinudnom upravom, koja je zamenila sudsku likvidaciju. Kako reforma od 1955. nije dovela do ocekivanih rezultata, 1959. nije dovelo do ocekivanih rezultata, 1959, se zapocelo s cetvrtom reformom i ova dovodi do zakona od 12. jula 1967. koji je stupio na snagu 1. januara 1968. Ordonansa od 28. septembra 1967. dopunila je tu reformu ustanovljavajuci preventivno poravnjanje.

Bilo da je u pitanju preventivno poravnjanje, prinudna uprava ili likvidacija imovine, te, mere pogadaju iskljucivo preduzece posmatrano kao takvo. U slucaju preventivnog poravnjanja i prinudne uprave, preduzece i dalje postoji i radi, ali njegovom nosiocu pomažu bilo staraoci ili upravnici; ako plan o ozdravljenju uspe ili ako poravnjanje bude prihvaceno, dužnik ponovo stice pravo slobodnog raspolaganja svojom imovinom. U slucaju likvidacije imovine, naprotiv, preduzece se stavlja u likvidaciju i prestaje da postoji.
Dužnik trgovac ili rukovodioci i clanovi uprave pravnih lica mogu, povrh toga, i licno biti pogodeni gradanskim sankcijama pod nazivom licnog stecaja.
Danas, medutim ekonomski uslovi poslovanja u svetu su znatno izmenjeni. Ceste finansijske krize uslovile su potrebu za radikalnom reformom stecajne regulative. Inflacija, pad tražnje, rast troškova poslovanja, energetske krize, finansijski lomovi na pojedinim tržištima, otvaranje jednih a zatvaranje drugih ekonomskih podrucja, znacajan pad kreditne aktivnosti, ubrzanje tehnoloških promena, promene preferencija potrošaca i drugi faktori su doprineli da posledicno mnogi privredni subjekti nisu više u mogucnosti da servisiraju svoje dugove. Primena zastarele i nefleksibilne stecajne regulative samo je doprinosila produbljivanju krize.

Iako je potreba za izmenom propisa o stecaju i njihovom prilagonavanju novim uslovima sagledana odavno a uzroci koji su to zahtevali nisu došli naglo i neocekivano, ceo proces sa institucionalnog aspekta je tekao dosta sporo. Tek su krajem 70-ih godina prošlog veka nacinjeni prvi znacajniji koraci u stvaranju kvalitativno boljeg stecajnog zakonodavstva u Sjedinjenim Americkim Državama. Tada je uveden institut reorganizacije stecajnog dužnika kao mera kojom se sprecava njegovo bankrotstvo i gašenje. Suština je u tome da se primenom razlicitih mera ocuva kontinuitet poslovanja a sa druge strane da poverioci naplate svoja potraživanja, i time istovremeno ispune dva cilja. Prvi je ocuvanje finasijske discipline kroz sigurnost naplate potraživanja (koja može ici putem likvidacije stecajnog dužnika ili kroz proces reorganizacije) i sprecavanje daljeg propadanja privrednih subjekata za koje se zakljuci da ih je moguce sacuvati, odnosno da imaju perspektivu i svrhu daljeg postojanja.

U uslovima globalizacije i internacionalizacije poslovanja i finansijskih tokova, modernizacija stecaja je dobila još više na znacaju. Ovom problemu sve vecu pažnju pridaju i razne menunarodne institucije a polako dolazi i do ujednacavanja regulative menu zakonodavstvima u svetu. Znaci stecaj i stecajna regulativa polako zauzimaju svoje mesto kao potpuno ravnopravni ostalim delovima trgovinskog (privrednog) prava, prevashodno u odnosu na kompanijsko (statusno) pravo. Tako su danas na celovit nacin regulisani nastajanje, rad, prestanak, bankrotstvo i reorganizacija privrednih društava. Stecajna regulativa je danas postala znacajan regulator privrednih kretanja time što namece odgovorno ponašanje privrednih subjekata prema svojim obavezama (dugovima), uspostavlja sigurnost i izjednacava uslove poslovanja ali istovremeno pruža šansu za oporavak. Takode, stecaj (odnosno reorganizacija u okviru stecajnog postupka) pocinje da vrši i socijalnu funkciju pokušajem da se u najvecem broju ocuvaju postojeca radna mesta.
Neophodnost donošenja novih propisa o stecaju je pored vec nabrojanih faktora, kod nas u još vecoj meri bila neophodna kao deo ukupnih privrednih reformi, što je uostalom bio i slucaj u ostalim zemljama koje su prolazile kroz proces tranizicije. Medutim dok je u pogledu samog stecajnog postupka trebalo otkloniti slabosti postojece regulative i uciniti ceo postupak bržim i efikasnijim, dotle je reoganizacija postojala samo u rudimentarnom obliku (u vidu prinudnog poravnanja i preuzimanja duga) i zbog toga se može reci da su upravo u tom segmentu izvršene najznacajnije izmene u našoj stecajnoj regulativi.
Poglavlje broj 1 pored ostalog sadrži: kratak prikaz istorijata stecaja i stecajnog zakonodavstva, definiciju stecajnog postupka sa stanovišta naših propisa, faktore i pitanja koja se postavljaju pri koncipiranju stecajnog sistema kao i nemogucnost stvaranja jedinstvenog modela stecajnog zakona, glavne ciljeve stecajne regulative i njene implikacije na ekonomski sistem u celini, prakticne probleme u sprovonenju kao i osnovne preduslove za uspešni i efikasnu primenu, uzroke pojave suprostavljenih ciljeva ucesnika u stecajnom postupku, aspekte stecaja u procesu tranzicije i dr. Sve ove teme su prikazivane u meri da zadovolje potrebe ovog rada, negde više a negde manje detaljno i u suštini ovo poglavlje predstavljaju pravi uvod i okvir za razmatranje centralne teme ovog rada.

Poglavlje broj 2 pokušava da najkrace prikaže neke od najvažnijih karakteristika novog Zakona o stecajnom postupku uz naglasak na one odredbe koje su pretrpele najviše izmena u odnosu na prethodne propise kao i one koje u najvecoj meri unapreduju sprovodenje i povecavaju efikasnost stecajnih postupaka. Ovo poglavlje je najkrace i ono nema za cilj da se dublje upušta u analizu sprovodenja stecajnog postupka.
Poglavlje broj 3 pruža prikaz karakteristika procesa reorganizacije sa stanovišta medunarodne prakse. Takode, ukazuje na prednosti i mane reoganizacije u odnosu na bankroststvo stecajnog dužnika i prodaju stecajnog dužnika kao celine (going concern value), odnose i osobine formalnih i neformalnih postupaka reorganizacije itd. Date su karakteristike i varijante razlicitih procesnih radnji u okviru reorganizacije sa stanovišta medunarodne prakse i modela zakona koje izranuju neke medunarodne institucije (UNCITRAL). Na kraju su ukratko predstavljeni modeli reorganizacije u Sjedinjenim Americkim Državama i Francuskoj kao svojevrsnih predstavnika razlicitih pristupa ovoj problematici.
Poglavlje broj 4 opisuje proceduru reorganizacije ustanovljenu zakonskim propisima kod nas, u Republici Srpskoj, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Ukazano je neke od razlika koje postoje medu pomenutim zakonodavstvima u pogledu ovog pitanja. Znaci prikazani su zakonski preduslovi za reorganizaciju, procesne radnje, ovlašceni predlagaci plana reorganizacije odnosno stecajnog plana u Republici Srpskoj i Hrvatskoj, uslovi koje plan mora da zadovolji, principi podele poverilaca u razlicite klase (grupe), procedura obaveštavanja i glasanja, neophodne vecine za prihvatanje plana, odustvo ili neophodnost sudske potvrde plana, pravna dejstva usvojenog plana, zaštita poverilaca, pracenje primene plana i njegovo eventualno poništenje itd. Takode, u cilju porenenja na pocetku ovog poglavlja dat je prikaz postupka prinudnog poravnanja koji se više u tom obliku ne koristi kod nas i preuzimanja duga, koje sa druge strane zakonodavac zadržao kao jednu od opcija..

1. Stecaj i znacaj stecajnog sistema

Za stecaj i stecajnu regulativu bi se moglo reci da danas predstavljaju jedne od osnovnih delova savremenih tržišnih sistema a samim tim i pravne regulative kojim se oni regulišu. Danas se ovoj materiji posvecuje znacajna pažnja, pogotovo u svetlu reformi koje se vrše u zemljama u tranziciji, a takone je ovo pitanje aktuelno u mnogim azijskim zemljama koje svoju regulativu prilagonavaju savremenim tendencijama u ovoj oblasti. Medjutim mora se istaci da problematika stecajanog postupka (Insolvency proceedings) i u zemljama sa dugom tržišnom tradicijom predstavlja dinamicnu oblast u kojoj se traže nova rešenja koja ce pratiti trend promena u menunarodnoj ekonomiji. Izuzetan doprinos po tom pitanju daju i brojne menunarodne i nadnacionalne institucije kao što su Svetska banka, Menunarodni monetarni fond, UNCITRAL, Evropska unija i dr.
Razvoj stecajnog zakonodavstava, u današnjem smislu, zapoceo je još u 16. veku u tada najrazvijenijim trgovackim oblastima Evrope. Prva stecajna pravila u formi Zakona o stecaju su donele gradske vlasti Antverpena, u Holandiji, 1515. godine, koji je tada bio centar svetske trgovine, sa ciljem sprecavanja bekstva dužnika sa teritorije Holandije. Zakon koji je donet 1542. godine u Engleskoj prvi je uveo principe na kojima i danas pociva moderno stecajno zakonodavstvo a to su:
kolektivno namirenje poverilaca i ravnomerna raspodela imovine dužnika srazmerno potraživanjima poverilaca.
Zanimljiv je podatak kako je nastao izraz bankrot. U srednjovekovnoj Italiji trgovcima koji nisu placali svoje dugove poverioci su uništavali „klupe“ za trgovanje. Od italijanskog "banca rotta" ili uništena klupa (tezga) dolazi izraz bankrot ili stecaj. Krajem 19. veka i tridesetih godina prošlog veka usled velike depresije, umesto likvidacije stecajnog dužnika kao odgovora na loše ekonomske prilike, javila se ideja reorganizacije stecajnog dužnika koji bi pod odrenenim uslovima nastavljao sa poslovanjem. Najveci doprinos institucionalizaciji ovog instrumenta, stecajne i uopšte ekonomske politike, dao je Bancruptcy Reform Act donet 1978. godine, sa kasnijim izmenama, u Sjedinjenim Americkim Državama. Poglavlje broj 11. ovog zakona reguliše postupak reorganizacije kao ravnopravan postupku stecajne likvidacije koji je regulisan u poglavlju broj 7. Ovaj zakonski akt dao je impuls i primeni i pravnom regulisanju reorganizacije u privrednim sistemima najveceg broja zemalja.
Za pocetak bi na ovom mestu trebalo dati osnovne definicije stecaja i reorganizacije.
Stecaj se najcešce definiše kao “stanje u kome dužnik ne može da izvršava svoje obaveze prema poveriocima i, s druge strane, prinudno izvršenje potraživanja svih poverilaca nad imovinom dužnika, što dovodi do gubljenja pravnog subjektiviteta stecajnog dužnika”.

Materijalno- finansijski uslovi (insolventnost) koji za pravnu posledicu imaju otvaranje stecajnog postupka (stecajni razlozi, okidaci) su u pravnim sistemima bili razlicito definisani ali se vremenom vrši i njihovo ujednacavanje. Takav je slucaj i sa našim zakonodavstvom. Stecajni postupak je do sada bio regulisan Zakonom o prinudnom poravnanju, stecaju i likvidaciji, a od 2. februara 2005. godine primenjuje se Zakon o stecajnom postupku i Zakon o agenciji za licenciranje stecajnih upravnika.
Iako se u strucnoj javnosti mogu cuti i mišljenja da su i ovi zakoni u pojedinim segmentima nedoreceni i neprecizni oni svakako predstavljaju znacajan iskorak ka moderno uredenom stecajnom zakonodavstvu.) odreduje pojmove stecajnog postupka, bankrotstva i reorganizacije. Tako stecajni postupak u smislu ovog zakona obuhvata bankrotstvo odnosno reorganizaciju. Pod bankrotstvom se podrazumeva namirenje poverilaca prodajom celokupne imovine stecajnog dužnika, a pod reorganizacijom se podrazumeva namirenje poverilaca, na nacin i pod uslovima odrenenim planom reorganizacije. O osnovnim karakteristikama novog zakona kojim se reguliše stecajni postupak u našoj zemlji bice nešto više reci kasnije u toku ovog rada, ali je osnovni zakljucak da je jedna od njegovih najvažnijih prednosti potpuno i savremeno regulisanje postupka reorganizacije stecajnog dužnika.

Na osnovu napred iznetih definicija ne bi se smelo zakljuciti kako je stecajni postupak, i uopšte problem stecaja, nešto što pogada samo parcijalne delove ekonomskog sistema jedne zemlje.
Naprotiv, šire imlikacije stecaja na privredu jedne zemlje, zaposlenost, konkurentnost, socijalni položaj stanovništva, proces reformi, fiskalni aparat i sl. zahtevaju da se ovi faktori uzmu u obzir pri kreaciji okruženja i pravila pod kojima se on sprovodi. Organizovana društva su vremenom spoznala potrebu da obezbede sistem pravila i procedura za regulisanje “fenomena“ insolventnosti.10 Interesantno je zapaziti da se on javlja samo u kreditnom sistemu, što je karakteristika modernih tržišta, jer kada bi ucesnici na tržištu pribavljali dobra i usluge samo putem gotovine ili trampom tada ne bi postojao dug pa samim tim ni potreba za stecajem. U današnjim uslovima ovo svakako nije slucaj. Znacaj stecajnog zakonodavstva se stoga ne može prevideti, niti se razmatranja koja naglašavaju njegov uticaj mogu smatrati preteranim. Postoje mnoga pitanja i nedoumice koje se javljaju u svetskoj praksi i strucnim razmatranjima po pitanju konstrukcije i primene stecajnog zakonodavstva. Na primer, da li bi zakon trebao da promoviše disciplinu, da iz igre izbacuje neefikasne i nekompetentne, ili da bude tolerantniji i na taj nacin podstice preduzetnicki duh u smislu vece spremnosti da se preuzme rizik? Da li dejstvo zakona treba da ima šire socijalne i društvene efekte ili mu je cilj samo racionalno razrešenje pojedinacnog slucaja? Da li da uzima u obzir efekte koje ima na zaposlenost? Da li da favorizuje van sudske (neformalne) aranžmane ili formalne procese reorganizacije pod okriljem suda? Kako na najbolji nacin izvršiti balans izmenu procesa likvidacije i reorganizacije? Koliko treba da bude ucešce samih sudova u procesu (da nadgledaju zakonitost procesa ili da budu aktivan subjekat u postupku)? Kakva je uloga države? Pitanja ima mnogo a faktora koji uticu na moguce pravilne odgovore još više.

Rezultat je mnoštvo mišljenja i nemogucnost izrade i formulisanja jedinstvenog koncepta i modela stecajnog zakona. U literaturi i strucnim raspravama se cesto pokrece pitanje da li je odreneni stecajni sistem više naklonjen dužniku ili poveriocima (pro-debtor ili pro-creditor), i pri tome se navode osnovne karakteristike jednog ili drugog sistema, na primer pitanje reorganizacije ili položaja obezbedenih prava potraživanja privilegovanih poverilaca. Medutim ta rasprava gubi na znacaju jer dolazi polako do ujednacavanja regulative medu državama a isto tako u praksi se retko javljaju cista rešenja. Tako se na primer za zakonsko favorizovanje reorganizacije može reci da predstavlja naklonost ka dužniku ali odredbe koje odrenuju da plan reorganizacije usvajaju poverioci relativizuju tu konstataciju i uvode balans u ovoj oblasti.
Koji su generalni ciljevi stecajne regulative? U prvom redu je to da uvede sigurnost na tržištu
i kreditnom sistemu, odnosno da promoviše strogu finansijsku disciplinu. Poverenje u institucije sistema koje se javlja kao rezultat uverenja da ce sva potraživanja na kraju biti naplacena, bilo redovnim putem ili kroz neki od vidova stecajnog postupka, je osnova normalnog funkcionisanja tržišta. Ali ne samo to, na ovaj nacin se stvaraju uslovi za ekonomski rast, priliv investicija, funkcionisanje fiskalnog sistema i sl. Da bi se to postiglo stecajni postupak mora biti efikasan i brz.

Takode, mora da u najvecoj meri spreci razne vrste zloupotreba i eliminiše korupciju. Promovisanje principa neutralnosti, što znaci da na isti nacin tretira sve privredne subjekte (bez obzira na vrstu, velicinu i poreklo kapitala), mora biti ugradeno u osnove zakona kojim se reguliše stecajni postupak.
Da bi svi oni koji se nalaze na tržištu ili su potencijalni ulagaci mogli da znaju šta ih ocekuje i u krajnjoj liniji mogli da predvide rizik koji nosi poslovanje, stecajni postupak u tom smislu treba da bude predvidljiv i dosledno sprovonen, ali takone i u dovoljnoj meri fleksibilan. Fleksibilnost se ogleda u mogucnosti izbora i dogovora ali i u pogledu broja mogucnosti koje su dostupne stranama kada se u bilo kojoj ulozi nanu u stecajnom procesu. Uvonenje mogucnosti reorganizacije i mnoštvo varijanti koje su u tom procesu dozvoljene je nacin za postizanje tog cilja. Sve to u krajnjoj liniji dovodi do najvažnijeg cilja a to je zaštita i maksimiranje vrednosti. Moglo bi se takode reci da stecaj tako postaje jedan od bitnih faktora za razvoj korporativnog upravljanja.
Kod prakticne primene propisa o stecaju situacija se dodatno komlikuje. Od pocetnog gledišta da se na jednoj strani nalazi dužnik a na drugoj poverioci, posmatranjem konkretnog slucaja u kome je stecajni dužnik jedno relativno veliko akcionarsko društvo, broj ukljucenih i zainteresovanih strana se znacajno povecava. Na strani dužnika se javlja menadžment (uprava), akcionari (vlasnici) i zaposleni. Njihova gledišta i ocekivanja ne moraju obavezno da se razlikuju, ali je to sa obzirom na razlicit položaj i posledice koje mogu trpeti u toku stecajnog postupka veoma moguce. Menadžment želi da nastavi sa radom u istom sastavu, tako da je uglavnom zainteresovan za proces reorganizacije (pre neformalan nego formalan), koji nece zadirati u njihovu sadašnju poziciju. Zaposleni žele da sacuvaju radna mesta, tako da bilo koji vid procesa reorganizacije za njih nije podjednako dobar. Mere koje podrazumevaju znacajnu redukciju obima poslovanja i smanjenje broja zaposlenih svakako nisu u njihovom interesu. Svakako je znacajan faktor i sam položaj zaposlenih prilikom formalnog otvaranja stecajnog postupka. Neke zemlje su donele posebne zakonske propise koji regulišu ovu materiju. Pozicije akcionara mogu se dosta medusobno razlikovati u zavisnosti od njihove velicine (mali, veliki, vecinski) i ukljucenosti u sam proces upravljanja privrednim društvom. Na strani poverilaca razlicitost interesa, želja i ocekivanja može biti još veca i prisutnija. Oni se medusobno mogu razlikovati po velicini (finansijskoj moci), po tome da li su njihova potraživanja obezbedena ili ne, po visini potraživanja, kao i po tome na kom osnovu su potraživanja nastala. Razlucni poverioci cija su potraživanja obezbedena (collateral) su uglavnom zainteresovani za njihovu što bržu realizaciju, oni bez obezbenenja za likvidaciju (kroz stecajni postupak) ili prodaju privrednog društva kao celine (going concern value) ili možda za nastavak poslovanja kroz reorganizaciju ako ce to dovesti do realizacije pune vrednosti njihovih potraživanja. Komercijalni poverioci (kupci i dobavljaci), za razliku od na primer banaka, cešce imaju interes da stecajni dužnik nastavi sa radom jer to možda u vecoj meri utice na njihovo poslovanje nego sudbina pojedinacnog potraživanja. Sledeca zainteresovana strana je svakako država koja delujuci posredno kroz pravosudni sistem a neposredno kroz zakonodavnu aktivnost i regulatorna tela, ciji je osnivac (agencije), nastoji da ocuva opšti društveni interes, stabilnost i sigurnost pravnog i ekonomskog sistema, ubrza razvoj i reforme, ostvari nesmetan priliv budžetskih sredstava i sl. Takva tendencija postoji i kod nas, jer se izmenama Zakona o privatizaciji uvodi mogucnost da Agencija za privatizaciju preuzme ulogu stecajnog upravnika kod privrednih društava sa vecinskim društvenim kapitalom. Na kraju ne treba zaboraviti ni interes lokalne samouprave u celom postupku (opštine i regioni). Cest je slucaj uopšte u zemljama u tranziciji, pogotovo u manjim lokalnim sredinama, da je jedno privredno društvo (preduzece) glavni izvor zaposlenosti i budžetskih prihoda.

Likvidacija i prestanak postojanja takvog privrednog subjekta može da ima ogromne socijalne posledice u toj sredini. Sve što je napred receno dovoljno sugeriše sa kakvom pažnjom treba pristupiti izgradnji stecajne regulative. Po recima Joseph-a Stigliz-a ne postoji ni u ovoj oblasti tzv. “Pareto optimum”, termin poznat u ekonomskoj teoriji kao, najprostije receno, stanje odnosno rešenje koje bi bilo idealno i prihvatljivo za sve. Treba uzeti u obzir takone i tradiciju i osobine same sredine (kolektivizam ili individualizam) jer bi bukvalno prenošenje rešenja i odredbi, koje se primenjuju na razvijenim tržištima, bilo prakticno nesprovodljivo ili bi izazvalo i vece štetne posledice.
Zakonsko regulisanje stecajnog postupka, medutim, nije samo po sebi dovoljno da razreši sve navedene protivurecnosti i da obezbedi nesmetano funkcionisanje privrednih kretanja u jednoj zemlji. Potreban je institucionalni i regulatorni okvir da bi sistem bio efikasan. Neke od zemalja koje su dosta poodmakle u sprovonenju ekonomskih reformi, na primer Ceška, uvidaju potrebu da unaprenuju ne samo zakon o stecajnom postupku nego i svu ostale regulativu, instucije, registre, tržište kapitala i sl. kako bi prevazišli probleme koji se u praksi javljaju. Na prvom mestu neophodan je snažan, nezavisan i efikasan pravosudni aparat. Takone, ne treba izgubiti iz vida da je stecajna regulativa samo jedan od elemenata pravnog sistema koji utice na poslovanje preduzeca.

Zbog toga je neophodna primena novih zakonskih rešenja iz oblasti statusnog prava (Zakon o privrednim društvima), materiju koja reguliše registraciju privrednih subjekata, tržište hartija od vrednosti, privatizaciju, platni promet, zakonsko regulisanje primene medunarodnih racunovodstvenih standarda (MRS), založno pravo, dovonenje u red zemljišnih knjiga i dr. Isto tako neophodna je izrada novih propisa kojima se regulišu izvršni i parnicni postupak. Na stecajni postupak se, inace, shodno primenju propisi kojima se reguliše parnicni postupak. Primena novih propisa zahteva i ljude koji bi ih sprovodili, te je stoga preko neophodna profesionalizacija kadrova koji bi se bavili poslom stecajnih upravnika. To je kod nas ucinjeno uporednim donošenjem Zakona o stecajnom postupku i Zakona o agenciji za licenciranje stecajnih upravnika. Naravno da donošenje samog zakona ne rešava samo po sebi problem vec je neophodna i njihova dosledna primena.
Finansijski položaj preduzeca u mnogome je odreden merama države u oblasti monetarne i fiskalne politike. One u velikoj meri mogu da olakšaju ili otežaju poslovanje preduzeca. Naravno, ne sme se izgubiti iz vida da se prilagonavanje ovih mera ne sme vršiti zbog “dnevnih” ili kratkorocnih potreba, vec one treba da budu rezultat dugorocne strategije ekonomskog razvoja. Samo jedan primer je dovoljan za to. Politika kamatnih stopa, kojom upravlja centralna monetarna institucija utice na obim zaduživanja privrednih subjekata. Ako su one u jednom periodu održavane na relativno niskom nivou rezultat je vece finansiranje iz kreditnih izvora, ali ako posle toga done do velikog skoka kamatnih stopa (a najcešce se pri tom menjaju i kamatne stope na postojeci dug) dolazi do prezaduženosti koja na pocetku nije mogla biti predvidena. Kao posledica toga, u inace teškim ekonomskim uslovima, insolventnost a samim tim i stecaj postaju realna pretnja. Svakako ne sme se izgubiti iz vida i uticaj inflacije na vrednost i aktive i pasive u bilansu, moguce stvaranje pogrešne slike o finansijskom položaju preduzeca kao i direktan uticaj na sam stecajni postupak.

Svi napred nabrojani faktori i elementi uticu na efikasnu primenu stecajnog zakonodavstva sa naravno najvecim akcentom na sam stecajni zakon. Menutim, nije svaki model stecajnog zakona podjednako dobar u svim društveno-ekonomskim uslovima. I kada se donese nov zakon o stecaju sa svim ostalim zakonima, odnosno kada se u najvecoj meri uspostavi pravna regulativa i institucionalni okvir to opet ne znaci da ce primena tih propisa biti efikasna i u krajnjoj liniji imati pozitivne posledice. Potrebno je uzeti u obzir u kolikoj meri su kretanja u ekonomiji jedne zemlje u skladu sa modernim tržišnim ponašanjem, jer primena zakonskih rešenja po uzoru na razvijene zemlje, u uslovima kada ne postoje tržišna svest i ponašanje, može imati veoma negativne efekte. Impulsi koje novi zakoni i ostali propisi daju kao i njihov preventivan uticaj u takvom okruženju bice deformisani.

Takode, kada se nalazimo u situaciji kada je najveci deo kapitala državnog (društvenog) porekla i kada postoje ogromni nagomilani dugovi menu preduzecima i prema državi tada bi striktna primena stecajnih propisa u jednom momentu “ugasila” najveci deo privrede. Nije potrebno naglašavati kakav bi to efekat imalo na zaposlene i na socijalni aspekt uopšte. Neophodno je dakle ubrzano sprovoditi proces svojinske transformacije, kako bi kapital dobio titulara, a država sa druge strane treba da pristupi sanaciji i reorganizaciji velikih sistema, reprogramiranju ili otpisivanju dugova i sl.
Mnoge države su sprovodile takve posebne programe koji su na prvi pogled u suprotnosti sa osnovnim principima savremene privrede ali su neophodan preduslov da se subjekti privrenivanja osposobe za tržišnu utakmicu.Tek tada ce primena novih propisa imati svoju svrhu i dati ocekivane rezultate.
Kada privatizacija putem prodaje nije moguca, što je cest slucaj kada su preduzeca odavno izgubila tržište i poslovnu perspektivu, tada se skoro jedini izlaz nalazi u stecaju. To je nacin da se zarobljena aktiva, barem ono što je preostalo, upotrebi na produktivniji nacin to jest kao osnova za nove poslovne poduhvate. Stecaj se cesto pogrešno shvata kao definitivan kraj, što je pogrešno, jer ponekad se samo tim putem može doci do novog vlasnika, svežeg kapitala, novog proizvodnog programa i šanse za oporavak Sa tim u vezi treba polako menjati usadene poglede i svest koje ljudi imaju o stecaju. On se u velikoj meri doživljava kao sramota, kao iskljuciva krivica menadžmenta a ponekad i kao krivicno delo. Neki autori govore stoga o potrebi za ”destigmatizacijom” stecaja.
Same zakonske posledice koje se javljaju otvaranjem stecajnog postupka treba da budu dovoljan podstrek da se on izbegne, ako je to moguce, ili une u proces reorganizacije sa svim aspektima i mogucnostima koje ona nudi.

Na kraju ovog dela rada treba reci koja su danas aktuelna pitanja u svetu u ovoj oblasti. Zemlje u procesu tranzicije razlicitom brzinom prilagonavaju svoje propise o stecaju svetskim trendovima i rešenjima. O generalnim aspektima tog procesa je bilo reci. Na podrucju Evropske Unije danas se uglavnom bave problemom stecaja privrednih subjekata koji svoje poslovanje vrše na teritoriji više zemalja clanica unije kao i van nje (cross-border insolvency proceedings). Tu se postavljaju pitanja tzv. primarnih i sekundarnih stecajnih postupaka, zatim odrenivanje “centra glavnih interesa” kao mesta gde privredno društvo obavlja najveci deo svojih aktivnosti, nadležnosti nacionalnih sudova i menusobnog odnosa razlicitih nacionalnih pravnih sistema. Tim pitanjem se posebno bavi Pravilo saveta 1346/2000/EZ o stecajnom postupku, ali i druge institucije (UNCITRAL). U SAD-u se trenutno razmišlja o modernizaciji poglavlja broj 11. kojim se reguliše reorganizacija kako bi se povecao nezadovoljavajuce mali broj uspešnih postupaka i bolje regulisali tzv. pre-pakovani (neformalni, vansudski) procesi. Može se reci da je problematika stecajnih postupaka i stecajne regulative danas postala ponovo aktuelna kako u zemljama u traniziciji tako i zemljama sa tradicionalno razvijenim tržišnim sistemom. Razlozi za to su razliciti, faktori od uticaja isto tako ali se može reci da je cilj jedinstven.

2. Osnovne karakteristike Zakona o stecajnom postupku

Stecajno zakonodavstvo u našoj zemlji je, uostalom kao i celokupno trgovinsko (privredno) pravo, bilo je u direktnoj vezi sa karakteristikama važecih društveno-ekonomskih odnosa. Od Drugog svetskog rata pa do danas bilo je više promena u sferi stecajne regulative koje su pre svega bile izraz specificnosti i uslova koji su vladali u našoj privredi. Do 2004. godine na snazi je bio Zakon o prinudnom poravnanju, stecaju i likvidaciji. Zbog neophodnosti boljeg i savremenijeg regulisanja stecajnog postupka, a u okviru procesa reformi u našoj zemlji, donet je novi zakon koji sada nosi naziv Zakon o stecajnom postupku.
Vec je bilo reci o znacaju koji ima stecajna regulativa u pravnom sistemu jedne zemlje ali i o potrebi da ona bude prilagonena rešenjima koja vladaju u savremenim tržišnim privredama. Direktno polazište za novi zakon o stecaju kod nas bio je nemacki zakon o stecaju iz 1999. godine koji je i sam radikalno izmenio nemacko stecajno zakonodavstvo. Karakteristike novog zakona su takve da je naša regulativa iz ove oblasti sada u velikoj meri u skladu sa modernim svetskim rešenjima mada se i na ovaj zakon mogu cuti primedbe (više proceduralne nego suštinske prirode).
Po recima predlagaca cilj ovog zakona je da obezbedi delotvorno, jednostavno i fleksibillno upravljane postupkom, sa precizno odredenim rokovima i jasnim posledicama preduzetih radnji.
Glavne odlike Zakona o stecajnom postupku su:
- preciznije definisanje razloga za pokretanje stecajnog postupka,
- skracenje rokova vonenja postupka,
- bolja zaštita poverilaca i na drugaciji nacin regulisanje postupka reorganizacije stecajnog dužnika.

Takode, može se navesti i to da je uloga suda sada da donosi sudske odluke pre nego poslovne, da je data veca samostalnost i odgovornost stecajnim upravnicima (profesionalizacija i licenciranje), ne dolazi do automatskih otkaza zaposlenima, precizirana je procedura unovcenja imovine,precizno regulisanje stecaja sa elementima inostranosti i dr. Što se tice uslova za pokretanje stecajnog postupka oni su regulisani odredbama clanova 2. i 3. Zakona. Predvideno je da se bankrotstvo ili reorganizacija sprovode nad stecajnim dužnikom koji:
(1) ne može odgovoriti svojim obavezama u roku od 45 dana od dana dospelosti obaveze,
(2) je u potpunosti obustavio svoja placanja u periodu od 30 dana i
(3) ucini verovatnim da svoje vec postojece obaveze nece moci da ispuni po dospecu-preteca nesposobnost za placanje.

Clan 3. Zakona reguliše pokretanje postupka u slucaju da poverilac u poreskom ili sudskom postupku nije mogao namiriti svoje potraživanje. Zakon predvina da se stecajni postupak pokrece na predlog dužnika ili poverilaca a izuzetno na predlog javnog tužioca ili Poreske uprave. Karakteristika ovog zakona je odustajanje od pokušaja zakljucenja prinudnog poravnanja i oporavka dužnika pre otvaranja stecaja.
Rokovi za sprovodenje svih faza stecajnog postupka, zakazivanje rocišta, prijava potraživanja, rokovi za radnje stecajnog upravnika i sl. su striktno odredeni i skraceni tako da se time postiže neophodna brzina samog postupka. Istina neki rokovi se odlukom sudskog veca mogu produžiti ali uz odredene sankcije. Ima primedbi da su predvideni rokovi suviše kratki i samim tim nerealni imajuci u vidu tehnicku i kadrovsku opremljenost sudova, stanja u racunovodstvima preduzeca, najcešce i najvece poverioce (radnici, država, javna preduzeca) i dr. Medutim, ako se uzme u obzir da kod nas postoje slucajevi gde se stecajni postupci vode i pet do deset godina onda ovakve odredbe treba pozdraviti. U praksi treba pratiti kako se izvršavaju i eventualno izvršiti neophodne korekcije.
Po ranijem zakonu organi u stecajnom postupku su bili obavezni (stecajno vece, stecajni sudija, stecajni upravnik) i fakultativni (odbor poverilaca). U praksi su se dešavale brojne uzurpacije ovlašcenja pojedinih organa najcešce od strane stecajnog veca (predsednika). Na taj nacin ceo postupak je stvarno bio u nadležnosti predsednika stecajnog veca, dok se uloga clanova veca svodila samo na puko zadovoljavanje zakonom propisane forme o sastavu stecajnog veca. Po novom zakonu odbor poverilaca postaje obavezan organ a takode se uvodi novi, kao obavezan, a to je skupština poverilaca (ako postoji više od pet poverilaca). Takode, ustanovljen je nov odnos izmenu pojedinih organa u stecajnom postupku. Tako je skupštini poverilaca dodeljeno pravo da odlucuje (pored drugih poslova) o tome da li ce se stecajni postupak sprovoditi u cilju nastavka rada i reorganizacije ili ce on voditi bankrotstvu, drugim recima funkcija organa poverilaca više nije samo savetodavna. Ustanovljena je licna i imovinska odgovornost stecajnog upravnika za štetu koju nanese bilo kom ucesniku stecajnog postupka a propisani znatno su strožiji uslovi za njihovo postavljenje.
Posebnim zakonom se osniva Agencija za licenciranje stecajnih upravnika koja ce izdavati licence što sve vodi profesionalizaciji posla stecajnog upravnika. Rokovi i obaveze koji su propisani stecajnim upravnicima u toku obavljanja dužnosti trebalo bi da garantuju efikasnost postupka i sigurnost poveriocima. Postoje izvesne primedbe na nepreciznost odredbi koje regulišu konstituisanje pojedinih organa, kao što je na primer skupština poverilaca. Što se tice pozicije zaposlenih oni, kako je vec receno ne dobijaju automatski otkaz pokretanjem stecajnog postupka a njihova potraživanja po osnovu neisplacenih neto zarada, za poslednjih godinu dana, kao i neisplaceni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, za poslednje dve godine, se svrstavaju u drugi isplatni red.

Zakon je zadržao institut preuzimanja duga i pored regulisanog procesa reorganizacije.
Uveden je stecaj privatnih preduzetnika, a predviden je poseban slucaj stecajnog postupaka male vrednosti kada je knjigovodstvena vrednost imovine stecajnog dužnika manja od pet miliona dinara.
Ovo su samo osnovni aspekti nove stecajne regulative kod nas. Zakon sadrži niz procesnih radnji i odredbi koje regulišu položaj razlucnih (obezbedenih, privilegovanih) i izlucnih poverilaca, zatezne kamate, stecaj sa elementima inostranosti, mere obezbenenja, pobijanje pravnih radnji stecajnog dužnika, unovcenje i deobu stecajne mase i dr. koje bi mogle biti uzete u obzir prilikom šire interpretacije ovog pravnog akta. Sam proces stecajnog postupka nije, medutim, u centru pažnje ovog rada vec su to, u ovom slucaju, mere pomocu kojih bi se bankrotstvo stecajnog dužnika sprecilo.
Nesporno je da je novi Zakon o stecajnom postupku u velikoj meri u skladu sa rešenjima koja postoje u zemljama razvijene tržišne privrede. Da li ce ispuniti ulogu koja mu je namenjena zavisi od nacina na koji se bude sprovodio, kadrova, institucionalnog i regulatornog okvira i dr. kao i od prevazilaženja odrenenih nedorecenosti i nepreciznosti koje sadrži, koje ipak nisu takve da zadiru u njegovu suštinu.

3. Reorganizacija - savremen pristup stecajnoj problematici

U ovom delu bice reci o opštim karakteristikama procesa reorganizacije kao dela stecajne
procedure, znacaju, medunarodnim iskustvima i rešenjima kao i o problemima i nedoumicama koji se javljaju u prakticnoj primeni ovog instrumenta. O samoj proceduri i merama koje se sprovode u procesu reorganizacije, kod nas i u zemljama u okruženju, bice više reci u narednim delovima.
Pitanje reorganizacije, kao i celokupno stecajno zakonodavstvo, je danas veoma aktuelno kako u prakticnoj primeni, zatim kao pitanje kojim se bave razne medunarodne institucije, pa sve do brojnih teorijskih rasprava na ovu temu. Može se sa pravom zakljuciti da se znacaj reorganizacije izuzetno povecava sa sve cešcim i snažnijim finansijskim krizama u svetu, a posebno se može naglasiti uloga reorganizacije u privredama zemalja u tranziciji.Na pocetku ovog rada data je definicija reorganizacije sa stanovišta nove stecajne regulative kod nas (namirenje poverilaca prema planu) ali se iz nje ne može sagledati sama suština i ciljevi koje ona ima u ekonomskom sistemu jedne zemlje. Kao prvo treba reci da reorganizacija predstavlja pokušaj da se spreci bankrotstvo odnosno likvidacija subjekta a koji je dospeo u stanje insolventnosti, odnosno u stanje kada ne može da izvršava svoje obaveze. Pitanje, kada se dolazi u stanje insolventnosti nije na jedinstven nacin regulisano u svetskoj praksi tj. kriterijumi pomocu kojih se utvrnuje insolvetnost, postojanje stecajnih razloga i otvaranje stecajnog postupka, se razlikuju menu zakonodavstvima razlicitih zemalja. Cak ni medunarodne institucije koje se bave trgovinskim pravom, i okviru toga stecajnom regulativom, nemaju jasan stav koji od pokazatelja insolventnosti je najprimereniji za prakticnu primenu. Kao neki od njih se navode na, primer, test bilansa stanja (balance sheet test), gde se u obzir uzima odnos ukupne vrednosti pasive i srednje tržišne vrednosti aktive, zatim keš-flou (cashflow) test kao i mogucnost da se utvrdi postojanje potencijalne (prospective) insolventnosti. Takode su pri razmatranju ovog pitanja uzimaju u obzir obaveze u stranoj valuti (u slucaju depresijacije), uslovne obaveze i sl. Prednosti i mane svakog od napred navedenih kriterijuma moraju biti uzete u obzir prilikom izrade propisa o stecajnom posupku. Kao primer može se navesti to da je Nemacka suspendovala primenu testa bilansa stanja na privredne subjekte u bivšoj Istocnoj Nemackoj, koji su u vlasništvu agencije za privatizaciju, sve dotle dok odnos kapitala i duga ne dovedu na nivo koji je standard u zapadnim ekonomijama. Sva ova pitanja su u uskoj vezi sa pitanjem primene i šanse za uspeh procesa reorganizacije. Ako se nadovežemo na opštu konstataciju da je reorganizacija pokušaj da se spreci bankrotstvo i to putem finansijskog ozdravljenja stecajnog dužnika, koji treba da nastavi da radi, vrati dugove (u punom ili smanjenom iznosu) i na kraju postane solventan i profitabilan subjekt privrenivanja, onda se ne sme zanemariti trenutak i stanje koje dovodi do formalnog otvaranja stecajnog postupka. Finansijski položaj u kom se nalazi stecajni dužnik u trenutku otvaranja stecajnog postupka direktno ce uticati na krajnji ishod reorganizacije ako ona tada uopšte bude bila moguca. Zakonski kriterijumi koji definišu insolventnost i ulazak u stecaj u velikoj meri ce uticati na samo ponašanje privrednih subjekata, i njihov odnos prema sopstvenim dugovima, i uopšte kreirati nivo finansijske discipline u ekonomskom sistemu. Pravilan pristup ovom pitanju kao i neki drugi bitni faktori, mogu da predstavljaju i dobar podstrek i da pruže osnovu za uspešnu reorganizaciju.
Umesto termina reorganizacija neka zakonodavstva upotrebljavaju termine kao što su”rehabilitacija”, ”pomirenje”, “administriranje”, “prekompozicija”, “restruktuiranje”, ”preuredenje” i sl. ali svi oni predstavljaju ono što se u našem zakonodavstvu naziva reorganizacija.

Zajednicko za sve ove postupke je to da se želi postici bolji ekonomski efekat reorganizacijom poslova stecajnog dužnika nego što bi se to postiglo njegovom likvidacijom i gašenjem. Medutim to ne znaci automatski da ce stecajni dužnik svoje poslovanje nastaviti na isti nacin kao i da ce ucesnici u stecajnom postupku, kao što su na primer vlasnici i poverioci, posle završenog postupka reorganizacije biti u istom pravnom i ekonomskom položaju kao i pre otvaranja stecajnog postupka.
Kao posledica mnogih spoljnih i unutrašnjih faktora, proces reorganizacije može da bude veoma dinamican i turbulentan i samim tim dovede do mnogobrojnih promena u vlasnickim i dužnicko poverilackim odnosima, položaju zaposlenih i postojeceg menadžmenta, sferi i obimu poslovanja stecajnog dužnika, organizacionoj strukturi itd. Najvažniji kriterijum za “kretanje” kroz stecajni postupak i vonenje postupka reorganizacije treba da bude maksimiranje vrednosti za sve ucesnike i ekonomski sistem u celini. Reorganizacija stecajnog dužnika nije uvek moguca ali isto tako nije ni najbolje rešenje u svakoj situaciji.
Samo površan prikaz nekih mogucnosti a za svaku konkretnu situaciju potrebna je mnogo dublja analiza i procena da li je postupak reorganizacije sprovodljiv i da li uopšte ima svrhe zapocinjati ga.
Treba spomenuti i još neke slucajeve kod kojih reorganizacija ima daleko vece prednosti nad prodajom imovine stecajnim postupkom i likvidacijom. Jedan od dobrih primera su stecajni postupci nad preduzecima koja poseduju visok nivo tzv. neopipljive aktive (goodwill).

U poslednje vreme se cesto mogu videti slucajevi da su nekad veoma uspešne kompanije, zbog promenjenih uslova na svetskom tržištu (pad tražnje, rast troškova, nemogucnost korišcenja ekonomije obima),zapale u finansijsku krizu i u opasnost da budu ugašene ali da još uvek poseduju prepoznatljivu robnu marku i visok nivo kvaliteta svojih proizvoda (Bentli, Rols Rojs). Jasno je da bi u ovim slucajevima prosta prodaja imovine i likvidacija bili izuzetno neprakticno i štetno rešenje a da su prednosti prodaje stecajnog dužnika kao celine ili reorganizacije više nego ocigledne. Još jedan primer su i manje kompanije koje se bave uslugama novijeg tipa (Internet) kod kojih najveci deo poslovnog potencijala cine strucnost, znanje, sposobnost i ideje zaposlenih dok na drugog strani one poseduju osnovna stredstva i opremu relativno male ukupne vrednosti koja ubrzano zastareva (racunari i ostala elektronska oprema). Postavlja se pitanje da li bi se prodajom ove imovine kroz stecajni postupak poverioci uopšte mogli namiriti u iznosu koji bi za njih bio prihvatljiv.
Pravila koja regulišu likvidaciju kroz stecajni postupak (kod nas bankrotstvo), takode u dobroj meri mogu da podstaknu strane u stecajnom postupku da krenu u postupak reorganizacije.

Kada je postupak likvidacije efikasan, brz, izvestan i pristupacan to na neki nacin daje podstrek odluci, pogotovo stecajnog dužnika, da sacini i predloži plan i krene sa postupkom reorganizacije. On može biti formalan, u toku samog stecajnog postupka, ili neformalan, pre otvaranja stecajnog postupka ili cak pre nastanka samih zakonskih uslova kojima se definiše insloventnost, ako je izvesno da ce ona nastupiti u bliskoj buducnosti.Takode, mogucnost lakog prelaska iz režima reorganizacije u postupak bankrotstva, (takozvani jedninstveni procesi) sprecava zloupotrebu postupka reorganizacije pomocu koje bi se dobilo na vremenu. U uporednom pravu postoje primeri da se postupci likvidacije i reorganizacije regulišu odvojeno (razlicitim zakonima) pa se samim tim javlja mogucnost da se u reorganizaciju ulazi olako, bez stvarne namere da se ceo postupak okonca na pravi nacin. Na ovaj nacin celokupno vodenje procesa je skuplje, zahteva više vremena, uglavnom je neefiksanije i u velikoj meri sprecava da se u praksi pokažu sve prednosti koje nudi proces reorganizacije.U poslednje vreme se zbog tih razloga u svetu i vrše izmene regulative kako bi ceo postupak bio regulisan na jednom mestu i otklonile pomenute slabosti.
Nešto ranije je receno da se prodaja privrednog subjekta kao celine (going concern) u toku stecajnog postupka, može posmatrati kao jedan oblik reorganizacije. To je delimicno tacno jer se na taj nacin, barem u tom trenutku, sprecava likvidacija i gašenje stecajnog dužnika. On nastavlja sa radom sa novim vlasnikom (vlasnicima) dok se poverioci isplacuju iz sume stecene prodajom.
Možemo dakle videti da u praksi može postojati veliki broj razlicitih mogucnosti i opcija u situaciji kada se jedno preduzece nade u finansijskoj krizi i kada mu preti stecaj. Medutim sve one su u tesnoj vezi i direktno pod uticajem stecajnog zakona i procesa reorganizacije kao njegovog sastavnog dela. Primena i uspešnost svih neformalnih pregovora o reorganizaciji najviše zavise od toga na koji nacin je stecajni zakon uredio proces reorganizacije u formalnom smislu, kakve su prepreke i podsticaji za njegovo sprovodenje, dostupnost i jednostavnost procesa kao i šanse za uspeh.

Stecajni zakon treba u da bude u dovoljnoj meri fleksibilan u regulisanju reorganizacije, kako bi se na taj nacin u najvecoj meri uvecale šanse za oporavak dužnika, i u tom smislu ne bi smeo da: zabranjuje otpis dugova, propisuje minimume za procentualni iznos duga koji mora biti vracen, sprecava konverziju duga u vlasništvo i sl.
Sledece pitanje od znacaja je ko sve ima pravo da predloži plan reorganizacije. Neka zakonodavstva to pravo daju iskljucivo dužniku dok su druge fleksibilnija po tom pitanju i to pravo daju svim stranama. Mogu se sresti slucajevi gde jedino dužnik ima pravo podnošenja plana pre ili simultano sa otvaranjem stecajnog postupka dok nakon toga i poverioci mogu da to ucine. Takode, postoje odredbe koje obavezuju dužnika da saraduje na izradi plana zajedno sa poveriocima, kao i što postoje postoje slucajevi kada je stecajni upravnik jedino ovlašcen da u ime dužnika podnosi plan.
Kao i u drugim situacijama fleksibilnost postupka je i ovde od velikog znacaja jer kada jedino dužnik ima pravo da sacini i podnese plan reorganizacije postoji velika verovatnoca da on nece biti usvojen od strane poverilaca. Balans izmenu brzine i efikasnosti sa jedne i fleksibilnosti sa druge strane neophodno je postici, kao što je vec receno, i po pitanju vremenskih rokova koji se ticu podnošenja i usvajanja plana. Suviše kratki rokovi onemogucavaju da se pronane najbolje (ili bar adekvatno) rešenje dok sa druge strane duži vremenski rokovi i okviri mogu da omoguce zloupotrebe i namerno odugovlacenje postupka. Po pitanju sadržine samog plana, postoje razlicita rešenja kojima se reguliše minimum onoga što plan treba da sadrži. Dok zapadna zakonodavstva ovo pitanje uglavnom
prepuštaju tržištu u zemljama u razvoju još uvek postoji potreba da se zakonom navedu barem neke od mogucnosti koje stoje na raspolaganju stranama ukljucenim u proces reorganizacije. Ovo je bitno zbog toga što na tržištima u razvoju nije razvijena tzv. “rescue culture” ili zato što savremene tehnike neophodne za reorganizaciju nisu poznate lokalnim ucesnicima. Pri tome je veoma bitno u kakvom odnosu se nalazi stecajni zakon i ostali zakoni u pravnom sistemu po pitanju dozvoljenih instrumenata koji se mogu koristiti u procesu reorganizacije. Ogranicenja ovakve vrste mogu znatno da suze prostor za uspešno ozdravljenje stecajnog dužnika.
Mnoge okolnosti mogu da dovedu do transformacije celog postupka u likvidaciju stecajnog dužnika. To su: izostanak validnog predloga plana, nemogucnost predlaganja neophodnih modifikacija plana kada su one zahtevane, ne dobijanje potrebna sudske potvrde (ako je ona neophodna), prihvacena žalba na plan koji je usvojen ili potvrnen, vecinska odluka poverilaca da se prekine izvršenje plana (gde je takva mogucnost dozvoljena), bitna povreda i nemogucnost dužnika da izvrši neke od odredbi plana, nemogucnost ispunjenja plana iz nekog drugog razloga i dr.U slucajevima kada je ocigledno da se plan reorganizacije ne može izvršiti na odgovarajuci nacin i pri tome dužnik u toku poslovanja nastavi da stvara gubitke ili vrše zloupotrebe u toku samog procesa (zadržava informacije, ne saranuje sa ovlašcenim licima za nadzor), treba takode predvideti mogucnost da se sudskom odlukom prekine sa izvršenjem plana i krene u postupak likvidacije.Na ovom mestu nisu mogla biti navedena i objašnjena sva proceduralna pitanja koja su vezana za reorganizaciju ali je cilj bio da se predstave neke od varijanti i problema koji se u praksi javljaju i koji mogu da posluže za izgradnju što efikasnije stecajne regulative.

4. Reorganizacija u našem i zakonodavstvima zemalja u okruženju

Institut reorganizacije postojao je i do sada u našem zakonodavstvu, ali znatno drugacije regulisan i kvalitativno odrenen nego sadašnjim Zakonom o stecajnom postupku. Reorganizacija dužnika odnosno mere za sprecavanje stecaja, prema Zakonu o prinudnom poravnanju, stecaju i likvidaciji sprovodile su se putem postupka prinudnog poravnanja i preuzimanjem duga u prethodnom postupku. Ovde ce ukratko biti predstavljena ova dva metoda jer su sve do nedavno u našoj praksi predstavljali jedine formalne mogucnosti za specavanje stecaja.
Prinudno poravnanje ima zajednicku ciljnu funkciju sa sanacijom-sprecavanje prestanka privrednog društva. Njegov smisao se ogleda u sporazumu, koji se zakljucuje pred stecajnim vecem, po kome poverioci opraštaju deo duga stecajnom dužniku a ostatak se otplacuje u odrenenom vremenskom periodu. Postupak prinudnog poravnanja sprovodi sud (trgovinski) u vecu trojice sudija (vece poravnanja) od kojih je jedan predsednik veca (clan13). Vece poravnanja može zakljuckom odrediti upravnika poravnanja (clan14). Predsednik veca poravnanja obavlja sam ili preko upravnika poravnanja odrenene radnje i poslove u vezi sa pripremanjem rocišta, odnosno odluka veca prinudnog poravnanja. Postupak prinudnog poravnanja se pokrece na predlog dužnika kod koga su steceni uslovi za pokretanje stecajnog postupka. Može se pokrenuti i na predlog poverilaca ako se dužnik sa tim saglasi. Postupak prinudnog poravnanja se može pokrenuti i pre i u toku trajanja stecajnog postupka sa tim da on ne može biti pokrenut dok se ne okonca pokrenuti postupak
prinudnog poravnanja. Suština postupka prinudnog poravnanja je u samom nacinu i rokovima isplate poverilaca, a koji cine sastavni deo predloga.Poveriocima može biti ponunena i isplata u manjem iznosu i tada se obavezno uz predlog dostavlja i procentualni iznos odnosno deo potraživanja koji ce biti isplacen. O tome da li ima osnova za otvaranje postupka prinudnog poravnanja odlucuje vece poravnanja. Ako zakljuci da je dužnik nesposoban da bez prinudnog poravnanja isplati potraživanja prema poveriocima,vece donosi rešenje o otvaranju postupka i zakazuje rocište za prinudno pravnanje.
Clan 29. Zakona o prinudnom poravnanju, stecaju i likvidaciji precizira slucajeve kada vece poravnanja može da obustavi postupak.Takode, ako oceni da je dužnik u stanju da izvrši svoje obaveze bez prinudnog poravnanja vece ce odbaciti podneti predlog. Od momenta otvaranja postupka dužnik postaje ograniceno poslovno sposoban, odnosno može da vrši samo tekuce poslove iz svoje delatnosti. Na rocištu predstavnici dužnika obrazlažu predlog za prinudno poravnanje, o njemu se izjašnjavaju predstavnik nosioca platnog prometa i upravnik prinudnog poravnanja, ispituju se prijavljena potraživanja o kojima se posebno izjašnjava dužnik. Poverioci na rocištu glasanjem prihvataju ili odbacuju predloženo prinudno poravnanje a predlog je prihvacen ako su za njega glasali poverioci sa više od polovine ukupnog iznosa potraživanja onih poverilaca koji imaju pravo glasa i ako ga posle toga rešenjem odobri vece poravnanja. U slucaju da predlog za prinudno poravnanje ne bude prihvacen, a dužnik ne dostavi novi predlog, vece poravnanja otvara stecajni postupak po službenoj dužnosti. Izglasano i odobreno prinudno poravnanje deluje prema svim poveriocima, i onima koji nisu glasali (osim prema privilegovanim poveriocima, potraživanjima zaposlenih kod dužnika po osnovu minimalnih zarada i potraživanjima po osnovu naknada nastalih u vezi sa povredama na radu), pa stoga i ima atribut prinudno. Rešenje o odobrenju prinudnog poravnanja ima snagu izvršne isprave za sve poverioce cija su potraživanja utvrnena, a dužnik se oslobana obaveze da poveriocima isplati veci iznos od iznosa procenta potraživanja prihvacenog u postupku prinudnog poravnanja. Takode se i rokovi placanja odlažu u skladu sa usvojenim prinudnim poravnanjem. Postoje razlicita shvatanja o pravnoj pririodi prinudnog poravnanja. Po nekima rec je ugovoru, po drugom stanovištu u pitanju je sudska odluka a trece shvatanje (prihvaceno kod nas) je kombinacija prethodna dva, odnosno da je rec o sudski odobrenom ugovoru.
Dužnik nije u obavezi ali može da isplati i veci procenat potraživanja, od onog koji je usvojen, ali ako ga dobrovoljno plati ne može tražiti povracaj sredstava. Prinudno poravnanje se može staviti van snage i to u dva slucaja:
1) raskidom sporazuma o prinudnom poravnanju kada vece ocenjuje ekonomske razloge odnosno mogucnost da je dužnik sposoban da izmiri potraživanja u vecem iznosu i da se pri tom ne dovodi u pitanje ispunjavanje obaveza prema poveriocima,
2) tužbom od strane poverilaca i poništenjem prinudnog poravnanja ako je do njega došlo na prevaran nacin.

Ovde je dat samo najosnovniji prikaz postupka prinudnog poravnanja, jer kao takav ne postoji više u našem pravu ali je dugo bio osnovni metod reorganizacije kod nas i može da posluži kao dobar primer za uporedivanje sa novim rešenjima u našem zakonodavstvu.
Može se videti da je ovakav nacin reorganizacije u velikoj meri nefleksibilan i da ne pruža dovoljno mogucnosti za uspešnu reorganizaciju stecajnog dužnika jer se set korišcenih instrumenata svodi samo na modifikaciju visine i rokova isplate potraživanja, a u i tom slucaju postoje relativno kruta i netržišna ogranicenja.
Drugi instrument vezan za reorganizaciju u našem zakonodavstvu je bio preuzimanje duga u prethodnom postupku. I nova stecajna regulativa je zadržala ovu mogucnost, pa ce preuzimanje duga biti kratko predstavljeno na nacin kako je regulisano Zakonom o stecajnom postupku. Clan 52. ovog Zakona reguliše mogucnost davanja izjave o preuzimanju duga u prethodnom stecajnom postupku. Ako je odredeno rocište radi izjašnjavanja o pokretanju stecajnog postupka, pre donošenja rešenja može se dati izjava o preuzimanju duga stecajnog dužnika. Stecajno vece ocenice datu izjavu, proveriti i zatražiti odgovarajuce jemstvo (stav 1). Davalac izjave ce odgovarati za prouzrokovanu štetu i troškove postupka ako je izjava bez valjanog pokrica ili ako se ne položi jemstvo u odredenom roku. U slucaju da stecajno vece odobri preuzimanje duga, davalac izjave i njegovi jemci, solidarno sa stecajnim dužnikom, odgovaraju za njegove obaveze nastale do davanja izjave, a u cemu je i suština celog postupka. Kada rešenje kojim se odobrava preuzimanje duga postane pravosnažno, stecajno vece ce rešenjem obustaviti (stecajni) postupak (stav 5). Izjava se može dati i u slucaju da nije zakazano rocište za izjašnjavanje o pokretanju stecajnog postupka. To se može uciniti na rocištu na kom se raspravlja o razlozima za pokretanje stecajnog postupka (clan 52. stav 6. i clan 54. stav 4).
Donošenjem novog Zakona o stecajnom postupku kod nas je uveden institut reorganizacije u pravom smislu te reci, jer se sada na celovit nacin pristupa oporavku stecajnog dužnika, reorganizaciji njegovog poslovanja i finansijskoj konsolidaciji. Tek sada su zakonski sankcionisane sve mogucnosti i mere koje stoje na raspologanju stecajnom dužniku da bi se izbegao stecaj odnosno bankrotstvo. Zemlje bivše Jugoslavije su ranije takode usvojile nova zakonska rešenja kojima se uvodi reorganizacija stecajnog dužnika, sa tim što se može primetiti da su Stecajni zakon Republike Hrvatske i Zakon o stecajnom postupku Republike Srpske u delu reorganizacije skoro potpuno identicni, dok su to sa druge strane naš i Zakon o insolventnosti privrednih društava Republike Crne Gore.
Kod nas je reorganizacija definisana kao namirenje poverilaca na nacin i pod uslovima odredenim planom reorganizacije (clan 1. stav 4).Reorganizacija se sprovodi prema planu reorganizacije koji se podnosi u pismenoj formi stecajnom sudiji, najkasnije 90 dana od dana pokretanja stecajnog postupka (clan 130. stav 1) a može se podneti istovremeno sa podnošenjem predloga za pokretanje stecajnog postupka (tzv. ”prethodni-paket” plan-uglavnom dužnik ili vlasnici). Menutim nije najjasnije od kog tacno trenutka tece ovaj rok (pogledati clan 40. stav 1, clan 55. stav 1, i clan 59. Zakona o stecajnom postupku). Plan reorganizacije mogu podneti stecajni dužnik, stecajni upravnik (koji se imenuje sa otvaranjem stecajnog postupka, fakticki ne može biti predlagac prethodnog-paketa plana), poverioci koji imaju najmanje trideset procenata obezbenenih potraživanja, poverioci koji imaju najmanje trideset procenata neobezbenenih potraživanja i lica koja su vlasnici najmanje trideset procenata kapitala stecajnog dužnika(ovlašceni predlagaci) (clan129.stav 1). Prema propisima Republike Srpske i Hrvatske stecajni plan (plan reorganizacije) može podneti dužnik zajedno sa predlogom za pokretanje stecajnog postupka a nakon otvaranja postupka stecajni upravnik i stecajni dužnik. U ovome se sastoji i jedna od bitnijih razlika izmenu dva sistema. Po našem zakonu i poverioci i akcionari mogu podneti plan reorganizacije što pruža znatno šire mogucnosti ovim stranama da maksimalno zaštite sopstvene interese. U svakom slucaju poverioci (barem vecina njih) ne mogu biti ošteceni planom reorganizacije jer ga oni svojim glasovima prihvataju ili odbacuju ali ovde postoji mogucnost da se stecajni dužnik posredno primora da ude u proces reorganizacije. Menadžment stecajnog dužnika može doci u opasnost da poverioci predlože i usvoje plan koji može biti veoma nepovoljan po njih pa zbog toga moraju da aktivno ucestvuju u procesu, ne zloupotrebljavaju ga i da predlože plan u sopstvenom interesu. Može se takode reci da je ovakav sistem više u skladu sa ekonomskom i tržišnom logikom jer ne ogranicava i ne sputava iznalaženje najefikasnijeg rešenja pri rešavanju pitanja dalje sudbine stecajnog dužnika.
Predlozi koje poverioci mogu da ponude ponekad su i jedini realni i izvodljivi u datoj situaciji, ali nije verovatno da ce menadžment stecajnog dužnika na njih uvek gledati blagonaklono. Drugo je pitanje koliko su poverioci spremni i imaju kapaciteta i interesa da predlože sopstvena rešenja po pitanju reorganizacije.

Plan reorganizacije mora da ispunjava odrenenu formu i da sadrži elemente propisane zakonom. Po našem i zakonu Crne Gore sadržaj plana reorganizacije cine:
• kratak uvod, ne duži od jedne stranice, u kojem su uopšteno objašnjeni delatnost koju stecajni dužnik obavlja i okolnosti koje su dovele do finansijskih teškoca;
• popis mera i sredstava za realizaciju plana, kao i detaljan opis mera koje je potrebno preduzeti i nacin na koji ce se reorganizacija sprovesti;
• visinu novcanih iznosa ili imovinu koja ce služiti za potpuno ili delimicno namirenje prema isplatnom redu, ukljucujuci i obezbedene i neobezbedene poverioce, kao i postupak za izmirenje potraživanja i vremensku dinamiku tih placanja;
• opis postupka prodaje imovine, uz navodenje imovine koja ce se prodavati sa založnim pravom ili bez njega i namenu prihoda od takve prodaje;
• rokove za izvršenje plana reorganizacije i rokove za realizaciju glavnih elemenata plana reorganizacije, ako ih je moguce odrediti;
• spisak clanova organa upravljanja i iznos njihovih naknada; spisak strucnjaka koji ce biti
angažovani i iznos naknada za njihov rad, kao i iznos naknade za rad stecajnog upravnika;
• godišnje finansijske izveštaje za prethodnih pet godina; finansijske projekcije, ukljucujuci projektovani bilans uspeha, bilans stanja i izveštaj o novcanim tokovima za narednih pet godina; procenu novcanog iznosa koji se ocekuje posle prodaje imovine u stecajnom postupku, ukoliko je privredno društvo u stecaju;
• datum pocetka primene plana reorganizacije.110 Prema propisima Republike Srpske i Hrvatske plan (stecajni) se sastoji iz pripremne osnove i osnove za sprovonenje a takode se uz njega prilažu i odrenene isprave (izmenu ostalog treba priložiti i izjave lica koja prema odredbama plana preuzimaju odredena prava ili obaveze i dr.).

Pripremne osnove sadrže mere koje su preduzete pre otvaranja stecajnog postupka i mere koje još trebaju da se preduzmu kao i i sve ostale podatke o osnovama i posledicama plana a od znacaja su za donošenje odluke poverilaca o planu i njegovu sudsku potvrdu. Osnova za sprovonenje sadrži odredbe kako ce se planom izmeniti položaj stecajnog dužnika i ostalih ucesnika. Može se primetiti da je naš zakon ovde, ali i u drugim slucajevima, manje detaljan i da sadrži manje imperativnih normi po pitanju sadržaja samog plana reorganizacije. Da li je to bolje i efikasnije rešenje pokazace sama prakticna primena oba sistema u konkretnim slucajevima.
Suštinski deo predloga plana reoganizacije cine mere za njegovu realizaciju. To su metode (mere) statusnih promena ili organizacione promene stecajnog dužnika i metode obligacionog sadržaja. Zakoni nabrajaju mere koje se mogu sprovesti pojedinacno i kolektivno sa tim što to nabrajanje nije taksativno, jer se dopušta da se mogu sprovesti i druge mere ukoliko su od znacaja za realizaciju plana reorganizacije i ako nisu u suprotnosti sa zakonom. U narednom poglavlju ce biti predstavljen spisak predloženih mera i objašnjene najvažnije od njih. Rocište za razmatranje i usvajanje plana reoganizacije zakazuje stecajni sudija, u roku od 20 dana od podnošenja plana. Obaveštenje o glasanju kao i plan reorganizacije se dostavljaju stecajnom upravniku, stecajnom dužniku, svim poveriocima (koji su poznati sudu mada obaveza navodenja tih lica u planu nije izricito navedena što može stvoriti probleme pri obaveštavanju poverilaca i zloupotrebe od strane dužnika) i svim vlasnicima najkasnije 10 dana pre održavanja rocišta ili im se omogucava dostupnost planu. Sud izdaje obaveštenje o glasanju koje se objavljuje u “Službenom glasniku Republike Srbije” (clan 131. Zakona o stecajnom postupku). Sa druge strane, u Republici Srpskoj i Hrvatskoj, stecajni sud ce zatražiti (ukoliko nije prethodno odbacio plan po službenoj dužnosti) da se o planu u roku od 30 dana izjasne odbor poverilaca (ako je osnovan), dužnik (ako je plan podneo stecajni upravnik) i stecajni upravnik (ako je plan podneo dužnik) (clan 157. stav 1. Zakona Republike Srpske).
Pre rocišta za odlucivanje odnosno glasanje o planu treba odrediti ko ima pravo glasa.
Naš zakon to pravo daje svim poveriocima(clan 132. stav 1),dakle ne samo stecajnim poveriocima. Zakon precizira (clanovi 37. i 38.), da izlucni i razlucni poverioci nisu stecajni poverioci sa tim što razlucni poverioci to mogu postati ako se pismeno odreknu svog statusa (clan 38. stav 6), medutim u ovom slucaju svi poverioci mogu da glasaju o planu reorganizacije srazmerno visini njihovih potraživanja (u slucaju da je potraživanje osporeno stecajni sudija može izvršiti procenu visine potraživanja u svrhu glasanja a ovo je veoma bitno zbog sprecavanja eventualnih zloupotreba od strane stecajnog dužnika). Pravo glasa razlucnih poverilaca se može videti i iz odredbe po kojoj se glasanje vrši u okviru klasa poverilaca koje se formiraju na osnovu razlucnih prava i prava prioriteta potraživanja poverilaca (clan 132. stav 4). Klase su širi pojam od isplatnih redova kojima se utvrduje prioritet namirenja stecajnih poverilaca (npr. isplatni red može biti jedna klasa, ali on može biti podeljen na više klasa ukoliko za tim postoji potreba). Stecajni sudija može odobriti formiranje jedne ili više dodatnih klasa u slucajevima:
1) ako su stvarne i suštinske karakteristike potraživanja takve da je opravdano formiranje posebne klase i
2) ako su sva potraživanja u okviru predložene posebne klase u znacajnoj meri slicna(clan 132. stav 4).

Posebna klasa može biti formirana iz administrativnih razloga a njena potraživanja, po dobijanju sudskog odobrenja, mogu biti izmirena po ubrzanoj proceduri ako je potrebno umanjiti administrativno opterecenje koje je svojstveno velikom broju malih potraživanja. Medutim, ovde su uvedene automatske pretpostavke o tome kako ce pojedine klase poverilaca glasati kako bi se ubrzao i pojednostavio ceo proces, a o kojima je vec bilo reci u toku ovog rada (poglavlje 3). Clanom 132. stav 8. Zakona o stecajnom postupku predvideno je da klasa poverilaca cija potraživanja treba da budu u potpunosti izmirena ne glasa za plan reorganizacije, odnosno smatra se da je plan reorganizacije u toj klasi usvojen. Ovakva odredba je logicna i prati rešenja u svetskoj praksi, jer ne ogranicava mogucnost da se modifikuju prava razlucnih poverilaca (ukoliko je to neophodno), štiti razlucne poverioce od usvajanja po njih nepovoljnih rešenja (imaju pravo glasa) ali istovremeno pojednostavljuje i ubrzava ceo postupak.

U Republici Srpskoj i Hrvatskoj ucesnici u stecajnom planu razvrstavaju se u grupe, a u
skladu sa njihovim razlicitim pravnim položajem. Pri tome se razlikuju:
1) stecajni poverioci s pravom odvojenog namirenja, ako plan zadire i u njihova prava,
2) stecajni poverioci koji nisu nižeg isplatnog reda i
3) stecajni poverioci pojedinih nižih isplatnih redova, ako njihova potraživanja ne
prestaju prema zakonu.

Poverioci istog pravnog položaja se mogu svrstavati u grupe prema istovrsnosti privrednih interesa, a u planu se navode kriterijumi za razvrstavanje. Posebnu grupu cine zaposleni ako u postupku ucestvuju kao stecajni poverioci sa potraživanjima koja nisu neznatna, a takode posebne grupe se mogu obrazovati i od poverilaca sa malim potraživanjima (Zakon o stecajnom postupku R. Srpske, clan 147). Propisano je nacelo jednakog postupanja prema svim ucesnicima odnosno grupama (clan 151). Opšte je pravilo da poverioci na cija potraživanja plan ne deluje, nemaju pravo glasa. Tako razlucni poverici po pravilu nemaju pravo glasa osim ako im je stecajni dužnik i licno odgovoran, ako se odreknu prava na odvojeno namirenje ili ne budu odvojeno namireni. Takode, ukoliko se planom utvrduje i menja položaj razlucnih poverilaca (što se mora izricito navesti i precizirati) i pod uslovom da njihova potraživanja nisu osporena, oni imaju pravo glasa. Vec je dosta bilo reci o potrebi da se razlucni poverioci ukljuce u ceo proces kao i o pružanju mogucnosti da se planom regulišu njihova potraživanja. Stecajni sud može odrediti posebno rocište na kome ce se obaviti glasanje a vremenski period izmenu njega i rocišta za raspravljanje ne može biti duži od 30 dana. U tom slucaju dozvoljeno je i pismeno glasanje (u odsustvu). Ovakav nacin glasanja moguc je i kod nas uz obavezu da glasacki listici budu overeni pecatom pravnog lica ili sudski overeni u slucaju da glasaju subjekti koji nemaju svojstvo pravnog lica i fizicka lica (clan 132).
Pre pocetka glasanja na rocištu se svi prisutni obaveštavaju o rezultatima glasanja poverilaca koji su glasali putem pisma. Kao što je vec receno glasanje se vrši u okviru klasa poverilaca, a plan je usvojen u jednoj klasi ako su za njega glasali poverioci koji imaju obicnu vecinu
potraživanja u odnosu na ukupna potraživanja poverilaca u toj klasi (clan 132. stav 7). Ovo je takozvani imovinski princip za odrenivanje kvalifikovane vecine poverilaca. Plan je usvojen ako su ga na propisan nacin usvojile sve klase i ako je u skladu sa odredbama zakona (nije precizirano ko je ovlašcen da to proceni, najverovatnije sud pred kojim se vodi postupak ali je pitanje koji organ stecajno vece ili stecajni sudija). Zakon Crne Gore dopušta da plan bude potvrden i ako ga ne prihvate jedna ili najviše dve klase poverilaca, ako je plan u svemu drugom saglasan sa ostalim odredbama zakona. U slucaju da se izglasa više od jednog plana reorganizacije, stecajni sudija usvaja plan koji je predložio stecajni dužnik. Ovakav nacin prihvatanja plana cini da on u sebi sadrži dva suprotna pojma: pojam sporazuma kao voljnog akta kvalifikovane vecine poverilaca i stecajnog dužnika i pojam prinude za one poverioce koji nisu glasali za plan ili se nisu izjašnjavali.
Neizglasavanje ili neka druga zakonska manjkavost plana dovodi u opasnost stecajnog dužnika da se pokrene postupak bankrotsva. To ce se dogoditi ukoliko se u roku od 30 dana, koji odobrava stecajni sudija, ne podnese i usvoji izmenjeni plan reorganizacije. Usvojeni plan se može menjati pod istim uslovima i na isti nacin na koji je i donet (clan 132. stav 12).

Ni naš ni zakon Crne Gore ne govore o tome da li je za potvrdivanje plana reorganizacije
potrebna saglasnost stecajnog dužnika. Takode, ne postoje odredbe kojima se u ovoj fazi daje pravo stecajnom sudiji ili vecu da eventualno odbaci plan koji je dobio potrebnu vecinu glasova poverilaca (ne postoji ni obaveza stecajnog sudije da donosi posebno rešenje o proglašenju plana). Obustava plana je moguca, u toku njegove primene ako se stecajni dužnik ne pridržava odredbi plana ili je izdejstvovao njegovo usvajanje na prevaran ili nezakonit nacin, kao i u drugim slucajevima. U suštini sud nema pravo da vrši bilo kakve izmene plana, da naredi njegovu izradu niti da prisili bilo koga da se saglasi sa planom. Sud ima jedino pravo da vodi racuna da plan bude usaglašen sa zakonom i prihvacen na nacin kako je zakonom odreneno.
Propisi Republike Sprske i Hrvatske na nešto drugaciji nacin regulišu pitanje kvalifikovane
vecine za usvajanje plana. Pre svega neophodno je da za plan u svakoj poverilackoj grupi glasa vecina poverilaca (personalni princip). Sledeci uslov je da zbir potraživanja (imovinski princip) poverilaca koji su glasali za plan nadmašuje (Republika Srpska) ili da je dvostruko veci (Hrvatska) od zbira potraživanja poverilaca koji su glasali protiv plana. Zabranjena je opstrukcija usvajanju stecajnogplana i zato ce se smatrati da je glasacka grupa prihvatila plan (i ako nije postignuta potrebna vecina) ako:
1) poverioci te grupe stecajnim planom nisu stavljeni u loš položaj od onog u kojem bi bili da plana nema,
2) primereno sudeluju u privrednim koristima koje bi ucesnicima
trebale pripasti na osnovu stecajnog plana,
3) ako je vecina glasackih grupa plan prihvatila s potrebnom vecinom(Zakon R. Srpske, clan 170).

Naredni clan zakona reguliše pitanje pristanka poverilaca nižih isplatnih redova na stecajni plan, a u trecim stavom ovog clana predvineno je da ukoliko glasanju ne prisustvuje ni jedan poverilac pojedine grupe smatra se da je ta grupa glasala za plan. Za potvrdu plana neophodna je saglasnost dužnika a smatrace se da je dao saglasnost ako ne prigovori najkasnije na rocištu za glasanje pismeno ili usmeno na zapisnik. Prigovor sa druge strane nece biti uzet u obzir ako dužnik nije planom stavljen u lošiji položaj od onoga u kojem bi bio da plana nema i ako ni jedan poverilac ne dobija korist koja prevazilazi pun iznos potraživanja (Zakon R. Srpske, clan 172). Ukoliko prigovora na plan nije bilo sud odlucuje o tome da li ce ga potvrditi. Pre toga ce biti saslušano mišljenje stecajnog upravnika, odbora poverilaca (ako postoji) i stecajnog dužnika. Rešenje kojim se stecajni plan potvrnuje ili kojim se potvrda uskracuje proglašava se na rocištu za glasanje ili na posebnom rocištu koje ce se održati u roku od petnaest dana (Zakon R. Srpske, clan 177. stav 1). Protiv rešenja o potvrdi ili uskracivanju potvrde poverioci i stecajni dužnik imaju pravo žalbe.
Pravne posledice plana reorganizacije (stecajnog plana) nastaju njegovim usvajanjem odnosno potvrdivanjem. Usvojeni plan reorganizacije ima snagu izvršne isprave i smatra se novim ugovorom za izmirenje potraživanja koja su u njemu navedena. To znaci da se posle usvajanja plana reorganizacije, sva potraživanja i prava poverilaca i drugih lica i obaveze stecajnog dužnika odredene planom reorganizacije urenuju prema uslovima iz plana (clan 133. stav 1). Plan ima dejstvo prema svim ucesnicima, što znaci prema dužniku, poveriocima, akcionarima i drugim licima koja imaju udele u pravnom licu, kao i prema poveriocima koji nisu prijavili potraživanja i onima koji su mu prigovorili. Na osnovu opšteg dejstva potvrnenog stecajnog plana smatra se da su sve izjave volje ucesnika u donošenju plana date u propisanom obliku, a te izjave imaju neposredno pravno dejstvo pa nije potrebni preduzimati neke dodatne pravne radnje. Predvideno je da stecajni upravnik vrši
nadzor nad primenom plana i ima pravo prigovora sudu i obaveštavanja suda i poverilaca o
postupanjima suprotnim odredbama plana (u Republici Srpskoj i Hrvatskoj upravnik ima obavezu da jednom godišnje izvesti sud i odbor poverilca o ispunjenju plana –u slucaju da je predviden nadzor).Svaki poverilac ili drugo lice koje ima pravni interes može takode podneti sudu obaveštenje o neprimenjivanju plana od strane stecajnog dužnika. U slucaju da sud utvrdi da dužnik ne postupa po odredbama plana, mere koje sud može naložiti se krecu od toga da dužniku da rok da postupi po planu i otkloni posledice prethodnog nepostupanja, preko toga da ovlasti stecajnog upravnika da preuzme kontrolu nad stecajnim dužnikom, pa do odluke o nastavku bankrotstva stecajnog dužnika (Zakon o stecajnom postupku, clan 138. stav 2).
Tokom sprovodenja usvojenog plana reorganizacije prava zaposlenih se ostvaruju u skladu
sa propisima koji regulišu radne odnose (clan 133. stav 4). Usvajanjem plana reorganizacije u firmi odnosno nazivu stecajnog dužnika briše se oznaka "u stecaju".
Zakon o stecajnom postupku Republike Srpske izricito precizira da stecajni dužnik ponovo
stice pravo slobodnog raspolaganja stecajnom masom (debtor in possesion) donošenjem rešenja o zakljucenju stecajnog postupka (clan 184. stav 1).

U toku sprovodenja plana mora se poštovati prioritet klasa poverilaca pri namirenju njihovih potraživanja. Vec je u toku ovog rada bilo reci o zaštiti prava odredenih klasa (grupa) poverilaca i pri tome je navedena i jedna od odredbi našeg zakona kojom se to cini. Ona glasi: “Po svakom planu reorganizacije, poverioci iz niže klase mogu primiti sredstva iz deobne mase, odnosno zadržati odrenena prava, samo ako su sva potraživanja poverilaca iz više klase u potpunosti izmirena ili ako su ti poverioci glasali, u skladu sa planom reorganizacije, da se tretiraju kao da su poverioci niže klase” (clan 134). Ovo pravilo se u stranoj literaturi i zakonodavstvima naziva first priority rule (apsolutni prioritet - Zakon C. Gore). Postoji i zaštita poverilaca nižih klasa, tako da poverioci više klase mogu primiti sredstva ciji iznos premašuje nominalni iznos njhovih potraživanja samo u slucaju da su poverioci nižih klasa u potpunosti namireni (ili su glasali za drugaciji tretman) (clan 135. stav 2), kao i zaštita poverilaca koji nisu glasali za plan (minimalna zaštita - Zakon C. Gore).
Usvojeni plan reorganizacije (potvrden stecajni plan) nema uticaj odnosno ne menja prava
poverilaca prema dužnikovom sadužniku i njegovim jemcima. Medutim dužnik se na osnovu rešenja o potvrdi plana oslobada obaveze prema svojim sadužnicima, jemcima ili drugim regresnim ovlaštenicima na isti nacin kao i prema svojim poveriocima. (Zakon o stecajnom postupku R. Srpske, clan 179. stav 2).
Potvrda plana prestaje da važi prema onim poveriocima prema kojim stecajni dužnik znatno zakasni u ispunjavanju svojih obaveza, i tada takvi poverioci imaju pravo na prinudno ostvarenje svojih potraživanja iz stecajnog plana. Smatrace se da je stecajni dužnik znatno
zakasnio sa ispunjenjem plana ako nije platio dospelu obavezu,iako ga je poverilac pismeno
opomenuo i pritom mu odredio naknadni rok u trajanju od najmanje 15 dana (Zakon o stecajnom postupku R. Srpske, clan 180. stav 1). Otvaranje novog stecajnog postupka u toku sprovonenja plana, odnosno pre njegovog ispunjenja, dovodi do prestanka njegovog dejstva prema svim poveriocima. Sva odlaganja i otpusti dugova u tom slucaju više nisu na snazi. Stecajni poverioci ce se nalaziti u isplatnom redu iza poverilaca sa potraživanjima po osnovu kredita odobrenih tokom trajanja nadzora a u slucaju otvaranja novog stecajnog postupka pre ukidanja nadzora (Zakon o stecajnom postupku R. Srpske, clan 189. stav 1). Stecajni poverioci namirivace se samo iza onih poverilaca s kojima je dogovoreno da ce se i u kojoj visini kredit koji su odobrili s obzirom na glavno potraživanje, kamate i troškove nalaziti unutar kreditnoga okvira, i kojima je stecajni upravnik takav dogovor pismeno potvrdio (Zakon o stecajnom postupku R. Srpske, clan 189. stav 2). Takode, i potraživanja iz ugovornih odnosa nastalih tokom trajanja nadzora namiruju iza potraživanja po osnovu kredita. Naš zakon predvina cetiri razloga zbog kojih se može obustaviti primena plana reorganizacije i nastaviti stecajni postupak putem bankrotstva stecajnog dužnika. Ako sud utvrdi da stecajni dužnik:
1) primenjuje plan reorganizacije cije je usvajanje izdejstvovao na prevaran ili nezakonit nacin;
2) postupa suprotno uslovima iz usvojenog plana, a nisu predložene
zadovoljavajuce mere u cilju otklanjanja posledica predmetnog nepostupanja po planu;
3) ne saraduje sa stecajnim upravnikom, odborom poverilaca ili sudom radi ispunjavanja objektivnih zahteva za podacima i obaveštenjima i
4) ne ispunjava naloge stecajnog sudije ili stecajnog veca, stecajni sudija ce po pribavljenom mišljenju odbora poverilaca doneti rešenje o zapocinjanju bankrotstva (Zakon o stecajnom postupku R. Srbije, clan 139). Drugi razlog je vec regulisan clanom 138. Zakona o stecajnom postupku koji se odnosi na slucajeve nepostupanja po usvojenom planu reorganizacije.

Cini se da jedino prvi razlog može da dovede do obustave plana. Jer ako dužnik postupa u skladu sa planom treci i cetvrti razlog bi teško mogli da se pojave kao smislen i racionalan osnov za obustavu plana, niti se u tom slucaju realno može ocekivati da ce se poverioci cija je uloga presudna za usvajanje plana, sa tim saglasiti i da ce imati interesa da do obustave dode. Kada stecajni dužnik ispuni sve obaveze iz plana smatra se da je plan izvršen i tada vlasnici akcijskog kapitala stecajnog dužnika ponovo sticu vlasnicka prava na kapitalu i prestaju sva potraživanja poverilaca iz stecajnog postupka. U okviru ovog poglavlja predstavljena je i pracena samo zakonska procedura kojom se reguliše postupak reoganizacije stecajnog dužnika.

5. Mere za realizaciju plana reorganizacije

Naš Zakon o stecajnom postupku u clanu 128. nabraja 21 meru koje se mogu koristiti za
realizaciju plana reorganizacije.
Predložene su sledece mere:
1) zadržavanje celokupne imovine iz stecajne mase ili njenog dela;
2) prodaja imovine iz stecajne mase, sa založnim pravom ili bez njega ili prenos takve imovine na ime namirenja potraživanja;
3) zatvaranje neprofitabilnih pogona ili promena delatnosti;
4) raskid ili izmena opterecenih ili nepovoljnih ugovora ili zakupa;
5) odlaganje otplate dugova ili obezbenivanje otplate u ratama;
6) izmena rokova dospelosti, kamatnih stopa ili drugih uslova zajma
7) oprost dugova u celini ili delimicno;
8) izvršenje ili izmena založnog prava;
9) pretvaranje neobezbenenih zajmova u obezbenene zajmove;
10) davanje u zalog neopterecene imovine;
11) pretvaranje duga u akcijski kapital;
12) uzimanje novog kredita;
13)pribavljanje nove investicije;
14) osporavanje i poništenje potraživanja koja nisu pravno valjana;
15)namirenje dospelih potraživanja;
16) otpuštanje zaposlenih;
17) ustupanje neopterecene imovine na ime namirenja potraživanja;
18) izmene i dopune statuta, opštih akata privrednog društva stecajnog dužnika i drugih dokumenata o osnivanju ili upravljanju;
19) spajanje ili pripajanje dva ili više pravnih lica;
20) prenos dela ili celokupne imovine na jednog ili više postojecih subjekata;
21) poništavanje ili izdavanje novih hartija od vrednosti od strane stecajnog dužnika, ili
bilo kog novoformiranog subjekta;
22) druge mere od znacaja za realizaciju plana reorganizacije (Zakon o stecajnom postupku R. Srbije, clan 128). Zakon Republike Srpske predvina 13 mera (Hrvatski 11, Crnogorski 21) ali glavni razlog za razlike u broju mera je uglavnom u njihovom razlicitom grupisanju, tako da se može saciniti jedinstven prikaz mera za sva spomenuta zakonodavstva.

Mora se još jednom, na ovom mestu, naglasiti suština celog procesa reoganizacije.
Definicija koja je data u zakonu “namirenje poverilaca, na nacin i pod uslovima odredenim planom reorganizacije”, ne prikazuje sve ciljeve koji se reorganizacijom žele postici. Poverioci se u svakom slucaju mogu namiriti (možda ne u istom iznosu) kroz stecajni postupak prodajom imovine stecajnog dužnika. Njihov interes (barem na kratak rok) je da kroz reorganizaciju realizuju svoja potraživanja pod povoljnijim uslovima nego u slucaju bankrotstva stecajnog dužnika.Sa druge strane reorganizacija omogucava stecajnom dužniku finansijsko i poslovno ozdravljenje i nastavak rada u daleko povoljnijim uslovima. Baš iz tog razloga je set predloženih mera veoma raznovrstan i ne ogranicava se samo na izmenu dužnicko-poverilackih odnosa, i to je upravo ono što je suštinska razlika izmenu reorganizacije i postupka prinudnog poravnanja.
Navedene mere za realizaciju plana reorganizacije mogu se najopštije podeliti na metode statusnih promena ili organizacione promene stecajnog dužnika i metode obilgacionog sadržaja. Metode organizacionih promena dužnika ostvaruju se pravilima zakona koji ureduju pravni položaj preduzeca (Zakon o privrednim društvima), a sadržaji obligacionog karaktera ureduju se Zakonom o obligacionim odnosima. Tu dolaze u obzir za upotrebu i drugi zakoni, zavisno od vrste odnosa koji se ureduju planom. Tako, pitanja vezana za radne odnose urenuju se Zakonom o radu; prava i obaveze dužnika i drugih subjekata iz oblasti industrijske svojine zakonima koji urenuju tu materiju; svojinskopravni odnosi regulišu se Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa, itd. Moguca je i opšta podela sa stanovišta vremenskog okvira dejstva pojedinih mera na one koje deluju na dug i na kratak rok. Takode mere možemo podeliti i na one koje deluju direktno na materijalno-finansijski
položaj stecajnog dužnika (povecanje likvidnosti, smanjenje obaveza i sl.) i sa druge strane mere koje uticu na organizaciju, proizvodni program, delatnost i uopšte na poslovnu aktivnost. Ove podele su uslovne jer se za veliki broj razlicitih mera može reci da spadaju u obe kategorije.Naravno, mere se najdirektnije mogu podeliti u zavisnosti o kom konkretnom pravnom ili ekonomskom poslu je rec (izmena dužnicko-poverilackih odnosa, upravljanje imovinom, kapitalom, položaj zaposlenih, investicije, razvoj, proizvodni program itd.). Grupisanja mera u odredene kategorije može dobro da posluži u cilju njihove lakše i jednostavnije prezentacije i sagledavanja širine podrucja koju proces reorganizacije obuhvata, ali suština i glavna prednost reorganizacije ogleda se u velikoj mogucnosti kombinovanja pojedninacnih mera kako bi se dobio najbolji rezultat. Retko kada ce se koristiti samo jedna mera ili cak vrsta mera, ali to pre svega zavisi od konkretne situacije u kojoj se nalazi stecajni dužnik i od uzroka koji su doveli do otvaranja stecajnog postupka.

Zadržavanje celokupne imovine iz stecajne mase ili njenog dela je u suštini mera kojom se dužniku ostavlja sva njegova imovina ili njen deo radi nastavljanja poslovanja. Može se reci da to predstavlja osnovu procesa reoganizacije kakav danas postoji u svetu i da se time pravi jasna razlika u odnosu na upravljanje od strane stecajnih upravnika u toku stecajnog postupka, a koje za krajnji cilj ima likvidaciju dužnika. U nekim slucajevima (R. Srpska) kada je predviden nadzor nad sprovodenjem plana, dužnik je ograniceno poslovno sposoban jer se za neke pravne poslove planom može predvideti prethodna saglasnost stecajnog upravnika.Naravno, upravljanje imovinom od strane dužnika mora biti u skladu sa usvojenim planom reorganizacije i u cilju njegove realizacije, pa se i na taj nacin posredno ogranicava dužnikova samostalnost. Pretpostavka da upravljanje imovinom od strane stecajnog dužnika da rezultat je da su uzroci koji su doveli do insolventnosti i otvaranja stecajnog postupka objektivne prirode, a ne rezultat subjektivnih slabosti u vodenju preduzeca. To što se govori o upravi nad imovinom od strane stecajnog dužnika ne mora da znaci da ce u tome ucestvovati ista lica koja su vodila privredno društvo pre otvaranja stecajnog postupka. U slucaju vecih akcionarskih društava cesto može doci do smene menadžmenta kao najodgovornijeg za probleme u koje je društvo (akcionarsko) dospelo. Samostalna primena ove mere u principu nema mnogo smisla jer bez bilo kakvih drugih promena, odnosno primene i kombinacije drugih mera, nece biti otklonjeni uzroci stecaja i ostvareno poslovno i finansijsko ozdravljenje. Smislena kombinacija mera u planu reorganizacije treba da omoguci da poverioci namire svoja potraživanja iz prihoda koje dužnik pocne da ostvaruje u toku sprovonenja plana. Podrazumeva se da je neophodno veoma ozbiljno planiranje i što tacnija procena prihoda i rashoda i efekata koje ce pojedine mere dati, a sve to i cini obavezan i sastavni deo predloga plana reorganizacije.
Sledeci segment mera odnosi se na regulisanje odnosa stecajnog dužnika sa poveriocima.
Najveci deo mera se upravo i odnosi na regulisanje dugova odnosno “cišcenje“pasive bilansa stanja. Prestanak placanja (izvršavanja obaveza) je i osnov otvaranja stecajnog postupka pa je to i razlog zbog cega se tom pitanju posvecuje posebna pažnja. Regulisanje dugovanja, koje je moguce sprovesti na razlicite nacine, je prvi pokazatelj popravljanja finansijske situacije stecajnog dužnika.

Takode, visok nivo obaveza (prezaduženost) i u toku redovnog poslovanja (van stecajnog postupka) u veliko meri sprecava jedno preduzece (privredno drušvo) da se razvija, investira, pronalazi strateške partnere i sl. i u krajnoj liniji ispunjava svoje ugovorne obaveze. To može dalje da pogorša situaciju i izazove “bekstvo”i nespremnost za dalju saradnju klijenata (kupaca i dobavljaca) a ne treba ni spominjati poslovicnu “opreznost” banaka koje su još bolje u stanju da procene finansijski položaj takvog preduzeca. U našem slucaju prisustvo nagomilanih dugova sprecava privatizaciju, pogotovo nekadašnjih velikih sistema. Poslednjim izmenama zakon o privatizaciji se pokušava otkloniti taj problem tako što se državnim poveriocima (javna preduzeca, Poreska uprava, fondovi osigurnja i dr.) nalaže da subjektu privatizacije u procesu restruktuiranja, otpuste dugove u celini a da svoja potraživnja naknadno namire iz sredstava ostvarenih prodajom kapitala ili imovine subjekta
privatizacije. Agencija za privatizaciju donosi odluku o restruktuiranju subjekta privatizacije. Regulisanje dugovanja može da se izvrši na više nacina, što se može i videti na osnovu broja predloženih mera koje se odnose na taj deo reorganizacije. Mere pod brojevima 5. i 7. najviše podsecaju na institut prinudnog poravnanja. Sanacija stecajnog dužnika se vrši sredstvima poverilaca koji se obavezuju da ce oprostiti dugovanja u celini ili delimicno, odložiti rokove placanja ili omoguciti otplatu u ratama. Kao i u slucaju prinudnog poravnanja ono je prinudno za one poverioce koji nisu glasali za usvajanje plana reorganizacije. Smanjenjem dela duga poravnanjem poverilaca sa stecajnim dužnikom on se oslobada izvršenja tog dela svojih obaveza. Postavlja se pitanje pravne prirode tog dela duga od kojeg je dužnik osloboden placanja (oproštaj duga ili poklon, novacija obligacije ili nešto drugo). Poklon nije jer ne postoji volja za poklanjanje (poverioce je na to naterala vanredna situacija), novacija takode nije jer novacijom obligacije prestaje dotadašnja i zasniva se nova. Ovde se vrši preinacenje sadržaja obligacije jer dužnik i dalje duguje prema prvobitnoj obligaciji ali u smanjenom iznosu.On više ne može biti pravno nateran na ispunjenje dela duga od kojeg je osloboden placanja a obligacija se za taj deo duga pretvara iz utužive grananske u neutuživu prirodnu (moralnu) obligaciju.
Može biti predvidena i isplata dospelih potraživanja u punom iznosu iz tekucih prihoda a svakako da veci obim ovakvog namirenja poverilaca govori o oporavku i boljem poslovanju stecajnog dužnika.Medutim nije najjasnije šta se podrazumeva pod dospelim potraživanjima, jer se danom pokretanja stecajnog postupka, sva potraživanja poverilaca prema stecajnom dužniku, koja nisu dospela, smatraju dospelim (Zakon o stecajnom postupku, clan 67), a vec je utvrdeno stanovište po kome (barem u našem zakonodavstvu) postupak stecaja traje sve do potpunog izvršenja plana reorganizacije.Takode, neka od potraživanja mogu se osporavati i eventualno poništiti i tako smanjiti ukupna masa dugovanja, a predložena je i mogucnost raskida nepovoljnih ugovora (raskid ugovora usled promenjenih okolnosti) i zakupa za objekte koje stecajni dužnik u tom trenutku nije sposoban da rentabilno koristi.

U skladu sa principom raspolaganja imovinom, planom reorganizacije može biti predvideno namirenje poverilaca pomocu imovine stecajnog dužnika, odnosno njenom prodajom, prenosom ili ustupanjem. Imovina može biti neopterecena ili opterecena založnim pravom. Imovina može biti preneta na ime namirenja potraživanja ili prodata a iz sume ostvarene prodajom ce biti namirena pojedinacna potraživanja.Kod ovakvog nacinanamirenja poverilaca moraju biti uzete u obzir planirane aktivnosti i delatnosti kojima stecajni dužnik namerava da se bavi u periodu tokom i nakon sprovedene reorganizacije. U slucaju planiranog smanjenja obima poslovanja i napuštanja ili promene nekih sporednih delatnosti može biti prodata ili ustupljena oprema, pogoni, poslovni prostor, zemljište i druga pokretna ili nepokretna imovina. Isto tako mogu se prodavati finansijski plasmani (ucešca u kapitalu drugih pravnih lica, dugorocne i kratkorocne hartije od vrednosti i dr.) i delovi vanposlovne aktive tzv. sredstva zajednicke potrošnje, zalihe nedovršenih i gotovih proizvoda i vršiti cesija dužnikovih potraživanja. U principu je daleko bolje izdvajati neposlovnu imovinu koja je u znatnoj meri prisutna u aktivi naših preduzeca i nije direktno vezana za osnovnu delatnost, a sacuvati imovinu pomocu koje se može ostvariti prinos i koja cini osnovu glavne delatnosti ili može to da postane u slucaju njene promene.

NOF –Neto obrtni fond

Veoma je važno da se u toku upravljanja imovinom uzima u obzir optimalna struktura aktive sa stanovišta odnosa osnovnih i obrtnih sredstava. Takode neophodno je usvojiti principe menadžmenta aktive i pasive (asset and liability management) kao koncepta upravljanja celinom bilansa stanja, kako bi se održavao optimalan nivo neto-obrtnog fonda. Neto-obrtni fond racunski predstavlja razliku izmenu dugorocnog kapitala (sopstvenog i pozajmljenog) i osnovnih sredstava (neto imobilizacija) ili razliku izmenu obrtnih sredstava i kratkorocnih obaveza. To u stvari znaci da je neto-obrtni fond deo obrtnih sredstava koji je finansiran dugorocnim izvorima (ako su kratkorocne obaveza vece od obrtnih sredstava, neto-obrtni fond ce biti negativan). Ova velicina se koristi za ocenu kreditne sposobnosti preduzeca i za potrebe dinamicke analize (analize razvoja).Medutim ne postoji normativ za optimalnu visinu neto-obrtnog fonda (NOF)vec se on razlikuje medu preduzecima a zavisi od mnoštva faktora: delatnost, velicina, stuktura kapitala, politika nabavke i prodaje i vodenja zaliha, politika investiranja itd. U zavisnost od ovih faktora formirace ce se i optimalni nivo NOF-a. Relativno nizak nivo potrebnih stalnih zaliha sa jedne i promptna, gotovinska ili avansna naplata proizvoda i usluga su faktori koji dozvoljavaju veoma nizak nivo ili cak negativan neto-obrtni fond. Nasuprot tome potreba za velikim zalihama materijala, gotovih proizvoda i prodaja sa odloženim rokovima placanja uslovljavaju visok nivo NOF-a. Dakle neophodno je ustanoviti velicinu neto-obrtnog fonda koji omogucava normalno odvijanje poslovnih ciklusa. Nivo NOF-a ispod optimalnog pogoršava finansijsku situaciju, smanjuje sposobnost placanja odnosno prouzrokuje nelikvidnost i insolventnost dok sa druge strane nivo NOF-a znatno iznad optimalnog ugrožava rast i razvoj, investicije i konacno negativno utice na rentabilnost poslovanja.

Finansijske analize-RACIO BROJEVI

Veoma je važno da se pri korišcenju svih metoda reoganizacije i njihove kombinacije koriste metode finansijske analize kao što su racio brojevi(pokazatelji likvidnosti,strukture kapitala, obrta zaliha, obrta kupaca, pokazatelji rentabilnosti i dr.), cash-flow i funds-flow analiza, analiza bilansa stanja i uspeha koristeci razlicite tehinke (npr. analiza rocnosti stavki aktive i pasive), i vec spomenuti neto-obrtni fond. Dakle metode i staticke i dinamicke finanansijske analize. Jasna je potreba za izgradenim sistemom racunovodstvenog izveštavanja za potrebe planiranja i odlucivanja. Ne treba pri tom zaboraviti ni na razlicite metode statisticke analize. Sa druge strane neophodna je jasna slika o efikasnosti organizacione strukture preduzeca i njene sposobnosti da se prilagodi okruženju, potrebi uvodenja novih tehnologija (pogotovo informacionih), stanju u marketing sistemu i efikasnosti marketing miksa (proizvod, cena, distribucija i promocija), kadrovima itd.
Upotrebom ovih i drugih metoda neophodno je pre svega otkriti uzroke koji su doveli do insolventnosti odnosno do pokretanja stecajnog postupka. Istorijski pregled finansijskih pokazatelja može da ukaže na uzroke mada ih ne otkriva direktno. Na primer uporedivanjem istorijskih vrednosti pokazatelja likvidnosti (opšta, reducirana i novcana likvidnost) može se videti u kom delu obrtnih sredstava je došlo da pada likvidnosti. Racio brojevi koji pokazuju obrt zaliha, obrt kupaca, prosecno vreme naplate potraživanja od kupaca ukazuju na efikasnost upravljanja obrtnim sredstvima i mogu eventualno da otkriju uzroke insolventnosti. Potrebna je analiza uzroka pada profita (rasta gubitaka) i analiza strukture rashoda (poslovni, finansijski, vanredni), kvalitetan obracun stvarne i optimalne cene koštanja proizvoda i usluga itd. Izveštaj o novcanim tokovima pruža sliku o likvidnosti odnosno solventnosti jer pravi razliku izmenu profita i novcanog toka. Šta više preduzece može biti profitabilno ali insolventno usled neuskladenosti priliva i odliva novcanih sredstava (visoko profitabilna preduzeca mogu biti insloventna zbog toga što ne uspevaju da generišu dovoljno gotovine za izvršenje kratkorocnih obaveza). Izradom grafikona rentabiliteta se pri trenutnim uslovima poslovanja(cena, fiksni i varijabilni troškovi) utvrduje prag rentabilnosti odnosno minimalni obim proizvodnje koji ne proizvodi gubitke. Medutim finansijska analiza poslovanja je daleko šira oblast nego što je površno posmatranje pojedinacnih pokazatelja koji su ovde predstavljeni samo primera radi. U obzir treba uzeti sveukupno poslovanje preduzeca u svim napred navedenim oblastima kao i okruženje u kojem preduzece posluje. Uzroci na koje mogu da ukažu finansijski pokazatelji mogu biti mnogobrojni. Oni mogu da leže u opštoj makroekonomskoj situaciji, opštoj nelikvidnosti i privrede i stanovništva, situaciji u datoj privrednoj grani, zastarelosti tehnologije i proizvoda, porastu troškova proizvodnje (iz objektivnih ili subjektivnih razloga), nemogucnosti prilagodavanja promenama u okruženju, nerazvijenom marketing informacionom sistemu, lošoj investicionoj politici, lošoj politici zaduživanja, menadžmentu i nedostatku kadrova itd. Dakle to mogu biti spoljašnji i unutrašnji faktori.Situaciju dodatno komplikuje istovremena kombinacija više nepovoljinih uzroka. Tek po njihovom utvrdivanju može se izvršiti ocena izvodljivosti reorganizacije i ako je ona moguca utvrditi listu mera za njenu realizaciju. Neophodan je sveobuhvatan pristup poslovanju preduzeca da bi se reorganizacija uspešno sprovela jer ponekad se uzroci krize mogu otkloniti manjim korekcijama (na primer efikasnijom naplatom potraživanja ili povecanjem likvidnosti uz pomoc kratkorocnih kredita), nekad su potrebne znatne promene na proizvodima (uslugama) uz uvonenje novih tehnologija ili korenite promenite organizacione i upravljacke strukture uz promenu delatnosti. Ma koliko privredna situacija bila loša i samim tim neki od uzroka zajednicki za vecinu stecajnih postupaka, svaki slucaj je jedinstven i samim tim ne postoji jedinstvena receptura za izradu plana reorganizacije.

Vec je bilo reci o znacaju zabrane (moratorijuma) na pravo obezbenenih poverilaca da naplate svoja potraživanja putem izvršenja založnog prava. Stihijsko odvijanje tog procesa onemogucilo bi svaki pokušaj reorganizacije odnosno sprecavanja likvidacije stecajnog dužnika. U toku reorganizacije ceo proces se odvija planski i odrenenom dinamikom i to samo na imovini koja nije od znacaja za dalje obavljanje planiranih aktivnosti i delatnosti stecajnog dužnika. Na taj poverioci naplacuju svoja potraživanja a istovremeno se sprecava odliv novcanih sredstava koja su neophodna za sprovodenje drugih mera reoganizacije. Takode, u slucaju da veci deo imovine nije opterecen može se razmotriti mogucnost njenog zalaganja. Postojeca neobezbedena potraživanja se pretvaraju u obezbedena i na taj nacin je moguce izdejstvovati odlaganje i promenu uslova njihove otplate (otplata u ratama). Stecajnom dužniku se pružaju bolje mogucnosti otplate a poverioci sticu vecu sigurnost naplate potraživanja. U uskoj vezi sa tim je mera koja predvida izmenu rokova dospelosti, kamatnih stopa i drugih uslova zajma odnosno regulisanje uzetih bankarskih kredita. Ukoliko je banka zainteresovana za opstanak stecajnog dužnika u pregovorima sa njom mogu se postici povoljniji uslovi otplate kredita. Medutim cešce je slucaj da banke iskljucivo žele da naplate svoja potraživanja u punom iznosu i samim tim ne prihvataju uslove ponudene u planu reorganizacije. Upotrebom založnog prava moguce je postici željene beneficije. Dakle pretvaranjem neobezbenenih zajmova u obezbedene moguce odložiti rokove isplate i eventualno smanjiti kamatnu stopu na postojeci dug. Pošto je rec o vec odobrenim i iskorištenim kreditima nije logicno da je moguce menjati ostale uslove kao što su visina ucešca i depozita, namena i sl. Uglavnom je rec o potrebi odlaganja otplate za odredeni period kao i samom roku otplate. Naravno moguce je menjati u uslove otplate zajmova koji su vec obezbedeni. Izuzetno je važno izvršiti analizu upotrebe sredstava dobijenih putem bankarskih zajmova i na osnovu toga izvršiti predlog izmena uslova korišcenja. Ukoliko je rec o kratkorocnim zajmovima (kreditima) za obrtna sredstva treba sagledati u kom obliku se ona trenutno nalaze. Ona su možda alocirana u zalihama gotovih proizvoda pa se, ukoliko ih je moguce prodati, otplata kredita može izvršiti do roka dok se taj proces ne završi. Moguca je situacija da su ta sredstva iskorištena za odvijanje redovnog toka poslovanja a da bi se istovremeno omogucili povoljniji uslovi prodaje odnosno kreditiranje kupaca. Naplatom sopstvenih potraživanja stecajni dužnik može poceti da vraca pozajmljena sredstva. Ili, što je najgora varijanta, da su sredstva nepovratno otišla u neproizvodnu potrošnju, zarade i placanje postojecih dugovanja. Ukoliko je rec o dugorocnim sredstvima i velikim iznosima koji su iskorišceni za investicionu potrošnju (pogone, mašine, zgrade, proizvodne linije i sl.) treba ici na odlaganje otplate kredita dok takva investicija ne pocne da odbacuje zadovoljavajuce prinose. Ako tako nešto nije realno ocekivati, ili stecajni dužnik ne može da obezbedi dodatna sredstva za stavljanje u funkciju takve investicije, treba razmotriti varijante prodaje, iznajmljivanja ili izvršenja založnog prava na tom delu imovine. To je i najbolje rešenje u slucaju da nije izgledno da se obezbede tolika sredstva za vracanje zajma, i da bi se sprecio odliv gotovine. U svakom slucaju neophodno je detaljno sagledavanje i analiza svih mogucnosti.

Jedan od oblika finansiranja koji može biti pogodan za korišcenje u postupku reorganizacije je i lizing (lease). Lizing predstavlja nacin pribavljanja i korišcenja poslovne aktive u odredenom periodu bez njene kupovine ali uz placanje odredene nadoknade u ratama davaocu lizinga. Ovim putem preduzeca dolaze do poslovnih sredstava vece vrednosti (oprema, proizvodni pogoni, transportna sredstva i sl.) pri cemu ne moraju da angažuju slobodna novcana sredstva (koja mogu biti upotrebljena u druge svrhe) niti da ulaze u kreditni odnos. Nadoknada se placa iz tekuceg prihoda i racunovodstveno tretira kao rashod što smanjuje poresku obavezu. Takode, po isteku ugovora korisnik lizing može otkupu predmet lizinga po nižoj ceni. U suštini korisnik lizinga na ovaj nacin može da ima pristup najsavremenijoj tehnologiji a da izbegne trenutne odlive velikih novcanih sredstava.
Dodajna sredstva za finansiranje mogu se pribaviti izdavanjem razlicitih vrsta hartija od vrednosti (HOV). Obveznice su dugorocne dužnicke hartije od vrednosti sa relativno fiksiranim dohotkom i rokom dospeca. One svom imaocu daju pravo potraživanja koje se odnosi na nominalnu vrednost i kamatu. Za razliku od akcija one ne daju ni clansko ni upravljacko pravo a izuzetno mogu dati pravo na ucešce u dobiti izdavaoca i to pravo mora biti naznaceno prilikom njihove emisije.
Obveznice se izdaju (emituju) uglavnom kada su potrebna veca sredstva za finansiranje dugorocnih projekata. Kolicina prikupljenih sredstava izdavanjem obveznica jednaka je proizvodu nominalne cene i broja prodatih obveznica i u bilansu stanja preduzeca se vodi kao dug (dugorocna obaveza). Za imaoce (kupce) obveznica ona je u neinflatornim uslovima manje rizicna hartija od vrednosti od akcija jer je prihod od obveznica (kamata) izvestan (nije fiksiran u slucaju varijabilne kamatne stope) i isplacuje se nezavisno od visine dobitka (gubitka) njenog izdavaoca a kamata je obicno viša nego kamata na bankarske depozite. Takode u slucaju likvidacije preduzeca imaoci obveznica (secured
bonds) imaju pravo na odreneni deo aktive preduzeca. Obveznice mogi biti sa fiksnom ili sa varijabilnom kamatnom stopom, garantovane i negarantovane (sa udelom u dobiti, sa fiksnom kamatom i pravom udela u dobiti, sa mogucnošcu konverzije u akcije). Prednost izdavanja
(emisije) obveznica u odnosu na akcije je u tretmanu kamate kao rashoda i posledicno umanjenju poreske obaveze.Obveznice su utržive hartije od vrednosti koje se promecu na sekundarnom finasijskom tržištu i cesto menjaju vlasnika, a kao izvor finansiranja preduzeca iz realnog sektora po važnosti se nalaze iza kredita i lizinga. Za potrebe reorganizacije izdavanje obveznica je veoma dobar nacin da se u kratkom roku obezbede sredstva za izvodenje vecih investicionih projekata dok je obaveza vracanja sredstava predvinena u znatno dužem periodu i od nekoliko godina. Medutim kao što je vec receno za svaki oblik novog zaduženja potrebno je pažljivo oceniti sposobnost otplacivanja.

Komercijalni zapisi su vrsta kratkorocnih hartija od vrednosti koje izdaju privredna preduzeca za razliku od blagajnickih zapisa koje izdaju banke. Pomocu njih preduzeca prikupljaju slobodna novcana sredstva od granana i tržišnih subjekata i na taj nacin finansiraju svoju ekonomsku aktivnost, sa tim što obavezuju da ce o roku (od jednog do šest meseci) vratiti pozjamljena sredstva sa pripadajucom kamatom. Oni su narocito pogodni za finansiranje sezonske proizvodnje i prevazilaženje trenutne nelikvidnosti. Planom reorganizacije može biti predvineno povecanje kapitala (dokapitalizacija) stecajnog dužnika izdavanjem novih akcija kod akcionarskih društava (upisom novih uloga kod DOO), cime se ostvaruje priliv sredstava. Akcije su takone hartije od vrednosti u ovom slucaju vlasnicke i kao takve predstavljaju deo osnovnog kapitala preduzeca. One se definišu kao hartije od vrednosti koje imaocima daju pravo na dividendu i pravo na upravljanje ili samo pravo na dividendu. Njena nominalna vrednost koja se uglavnom razlikuje od tržišne predstavlja deo osnovnog kapitala. Deo sredstava koji je ostvaren prodajom akcija po ceni vecoj od nominalne, takone predstavlja deo kapitala ali se prikazuje odvojeno (naziva se emisiona premija ili ažio). Izdavanje, promet i sve ostale radnje vezane za akcije su veoma strogo regulisane zakonskom regulativom (Zakon o hartijama od vrednosti, Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o privrednim društvima). U Zakonu o privrednim društvima, clanom 204. predvineno je da akcionarska društva mogu izdavati obicne (redovne) i preferencijalne (povlašcene) akcije sa tim da ove druge mogu biti podeljene u dve ili više klasa sa razlicitim pravima (razlicite stope dividendi ili razlicita participativna ili kumulativna prava na dividende ili razlicita prava na isplatu imovine društva pri likvidaciji). Postoje i još neke podele akcija koje imaju pravni znacaj. Akcionarska društva ne mogu izdavati akcije na donosioca (clan 204. stav 7). Izdate akcije kao i identitet akcionara se upisuju kod Centralnog registra za hartije od vrednosti, a mogu biti upisani i u knjigu akcija akcionarskog društva, sve uz obavezu obaveštavanja Komisije za hartije od vrednosti.. Akcije u ukupnoj vrednosti ne mogu se izdavati na iznos koji je manji od najnižeg iznosa osnovnog kapitala (prva emisija).Celokupna procedura povecanja osnovnog kapitala regulisana je odeljkom 9 (odsek 2) Zakona o privrednim društvima.

Glavna prednost prikupljanja sredstava emisijom novih akcije to što ne dolazi do rasta fiksnih obaveza koje sa javlja zaduživanjem, a samim tim se poboljšava finansijska pozicija rastom ucešca sopstvenih u odnosu na pozajmljena sredstva. Mana je izmena strukture kapitala odnosno moguc gubitak kontrole nad akcionarskim društvom. Za kupce akcije su manje rizican instrument od obveznica u uslovima inflacije jer se ona preko dobiti prenosi u dividendu (naravno u slucaju profitabilnog poslovanja). Menutim ne postoji garancija isplate dividendi akcionarima dok poverioc i vlasnici obveznica moraju biti isplaceni a u slucaju likvidacije akcionari su poslednji po pravu naplate. Tu leži i prednost finasiranja putem izdavanja akcija jer se prakticno stvara dug bez dospeca a povecava se kreditna sposbnost odnosno sposobnost zaduživanja u buducnosti. Sa finansijskog aspekta u uslovima profitabilnog poslovanja (znaci kada je preduzece sposobno da placa kamate na pozajmljena sredstva) glavni nedostatak izdavanja akcija je poreski tretman dividendi jer se na njih za razliku od kamata ne umanjuje poreska osnovica. Inace je materija akcionarstva i operacija koje sa
vrše sa akcijama (i sa drugim hartijama od vrednosti) veoma kompleksna kako sa pravnog aspekta tako i sa ekonomsko-finansijskog i obuhvata dosta drugih elemenata koji ovom prilikom nisu pomenuti. Pitanje je koliko je realno da se izdavanjem akcija u pocesu reorganizacije mogu privuci
dodatna sredstva. To pre svega zavisi od procene potencijalnih investitora o buducoj profitabilnosti stecajnog dužnika posle izvršenja plana reorganizacije. Ukoliko nisu primenjene druge mere reorganizacije samog poslovanja ne može se ocekivati da ce to preduzece u buducnosti poslovati bolje i samim tim vlasnicima akcija obezbediti odgovarajuci prinos a kada je poznato da je upravo tržišna cena akcija najbolji spoljašnji pokazatelj u kakvom stanju i kakva je perspektiva subjekta koji je emitovao akcije. Takode, ako razlozi koji su doveli do stecaja nisu bili toliko duboki i ozbiljni (preduzece je na primer profitabilno ali insolventno) i mogu se prevazici merama manjeg obima, menadžmentu i vlasnicima stecajnog dužnika verovatno nece biti u interesu da emisijom novih akcija izgube ili oslabe svoja upravljacka i vlasnicka prava.

Jedan od najcešcih nacina za namirenja poverilaca je putem pretvaranja (konverzije) potraživanja u trajni ulog (debt/equity swap). Potraživanja poverilaca se pretvaraju u akcije akcionarskog društva ili u trajni ulog društva sa ogranicenom odgovornošcu. Dugovi se poništavaju a sada bivši poverioci postaju akcionari (clanovi društva). U principu se ovde vrši kupoprodaja preduzeca sa tim što se placanje njegove cene ne vrši novcem, vec njegovim dugovima. U skladu sa trenutno pravnom formom stecajnog dužnika i broja poverilaca koji na ovaj nacin sticu ucešce u vlasništvu izvršice se i odgovarajuce statusne promene. Jedna od negativnih pojava kod ovakvog vida namirenja poverilaca je da ponekad služi samo kao mehanizam kojim se sprecava otpisivanje “propale” investicije za neko vreme jer ne postoji stvarno ocekivanje da ce stecajni dužnik postati profitabilno i solventno preduzece. Sa druge strane isto tako može da posluži kao mehanizam “ohrabrenja” za menadžmet i ostale akcionare da ostanu “posveceni” poslu. Preuzimajuci vecinu vlasništva poverioci cesto pružaju mogucnost ostalim akcionarima i menadžmentu da u buducnosti uz odreden diskont otkupe svoje akcije odnosno uloge, ukoliko se postignu zadovoljavajuci rezultati. Prakticni problemi primene ovog instrumenta su: kako vrednovati kapital stecajnog dužnika (nominalna ili tržišna vrednost) i odrediti racio zamene, usklanivanje prava razlicitih klasa poverilaca i samim tim dobijanje njihove podrške za ovakvu meru, cinjenica da konverzijom duga u kapital u tom trenutku nema priliva novih sredstava, zakonska ogranicenja primene ovog instrumenta u kompanijskom pravu (država na ovaj nacin ogranicava privatizaciju odrenenih strateških sektora privrede ili njihovo prepuštanje stranim investitorima (vlasnicima)), ogranicenja koja postoje u regulativi bankarskog sektora o visini trajnih ulaganja banaka u realan sektor itd. Još jedna prepreka je mala verovatnoca pristanaka poverilaca na konverziju dugova u slucaju da tim postupkom ne sticu vecinski paket akcija (vecinski ulog) a sa druge strane nespremnost menadžmenta i postojecih akcionara da taj isti paket i svoja prava prepuste nekom drugom (slicno i u slucaju emisije novih akcija). U najvecem broju slucajeva stecajni dužnik ce u postupku reorganizacije izvršiti i odgovarajuce organizacione promene. Promena i upravljanje parametrima organizacionog dizajna i inace leži u osnovi savremene menadžerske aktivnosti a pogotovo dobija na znacaju u uslovima krize poslovanja. Sve promene moraju biti u cilju povecanja fleksibilnosti, efikasnosti i profitabilnosti organizacije, u skladu sa konkretnim zadacima koje se žele ostvariti i zasnovani na rezultatima analize sveukupnog okruženja u kome se vrši poslovanje.

Glavna odlika preduzeca u zemljama u traniziciji je znatan broj zaposlenih radnika u administraciji i uopšte višak radne snage iznad tehnološkog optimuma. Jedno veliko javno preduzece kod nas je “zanimljiv”primer i kod njega objektivno postoji znatan višak radnika. Medutim dok je u
sektoru održavanja osnovnih sredstva i infrastrukture prisutan ocigledan manjak radnika, dotle u administraciji u istoj kancelariji “sede” tri službenika koji overavaju jedan dokument. Monopolski položaj odnosno nedostatak konkurencije je jedino što sprecava takvo jedno preduzece od propasti. U svetu odavno postoje standardi potrebnog broja radnika za odvijanje razlicitih vidova proizvodnje.
Prilagonavanje tim standardima je verovatno najteži proces, ne toliko sa stanovišta pojedinacnog preduzeca vec sa socijalnog aspekta i stanovištva društva u celini. Nova tehnologija i savremeni procesi proizvodnje direktno uticu na smanjenje broja potrebne radne snage u sektoru industrije i
samim tim svaki višak radnika u proizvodnom procesu cini jedinicne troškove proizvodnje vecim a proizvod na tržištu nekonkurentnim. Jedina relativno “dobra” okolnost za zemlje u tranziciji je jeftinija (slabije placena) radna snaga što dovodi do seljenja pogona kompanija sa razvijenih
zapadnih tržišta na domicilno. Što se tice situacije kod nas i pored postojanja viška radnika iznad tehnološkog optimuma prevashodno i prvo bi trebalo ici na smanjenje broja radnika koji ne ucestvuju direktno u procesu proizvodnje.
Zakon o privrednim društvima podrazumeva pod reorganizacijom (u smislu tog zakona) statusne promene i promene pravne forme privrednog društva (clan 377). Promene pravne forme (ortacko društvo, komanditno društvo, društvo sa ogranicenim odgovornošcu i akcionarsko društvozatvoreno ili otvoreno) mogu biti predvidene planom reorganizacije kako bi se iskoristile prednosti koje pojedine forme nose sa sobom (mogucnost privlacenje dodatnog kapitala, odsustvo neogranicene odgovornosti) ili mogu biti iznudene izvršenjem drugih mera iz plana reorganizacije na primer usled razlicitih vidova dokapitalizacije. Pod statusnim promenama zakon podrazumeva spajanje, podelu i odvajanje kao i kombinacije spajanja i podele, i spajanja i odvajanja. Spajanje privrednog društva može da se izvrši kao spajanje uz pripajanje i spajanje uz osnivanje. Ova druga vrsta podrazumeva spajanje dva ili više privrednih društava koja prestaju da postoje bez likvidacije prenoseci svoju imovinu i obaveze na novostvoreno privredno društvo. Kao takva ova vrsta statusne promene nije od velikog znacaja u toku reorganizacije jer je malo verovatno da ce se u praksi dogoditi da jedno privredno društvo odluci da samo sebe ugasi osnivajuci novo sa stecajnim dužnikom. Verovatnija je mogucnost da se izvrši spajanje uz pripajanje, pri cemu stecajni dužnik kao privredno društvo prestaje da postoji bez likvidacije prenoseci svu svoju imovinu i obaveze na drugo privredno društvo-društvo sticaoca (clan 381. stav 2). Stecajni dužnik tom prilikom prestaje da postoji u pravnom smislu a fizicki postaje deo organizacione celine društva sticaoca. Primere za ovo možemo naci u automobilskoj industriji gde su dva velika nemacka proizvonaca automobila na ovaj nacin postali vlasnici poznatih britanskih proizvonaca koji su se nalazili pred gašenjem usled ogromnih finansijskih teškoca. Medutim iako pravno više ne postoje, pogoni tih proizvonaca i automobili koji izlaze iz njih zadržali su staro prepoznatljivo ime. Ovo je uradeno sa namerom da se ocuva kontakt sa kupcima naviklim na kvalitet i ekskluzivnost tih proizvoda. Ovo danas je u zemljama u tranziciji jedan od cestih vidova privatizacije (strateško partnerstvo) kojim se preduzeca male finansijske snage i ogranicenog tržišta ubacuju u organizacione sisteme velikih svetskih proizvonaca sa upravo obrnutim karakteristikama. Može se reci da je danas integracija trend ali i potreba da bi se obezbedio opstanak.

Podela privrednog društva može da se vrši uz spajanje ili osnivanje ili i jedno i drugo.
Podelom uz pripajanje privredno društvo prestaje da postoji bez likvidacije, vrši prenos imovine i obaveza na dva ili više privrednih društava-sticalaca, i sa njima se spaja uz pripajanje. Ovo je slican slucaj kao i prethodni samo što se pre toga vrši podela društva uglavnom po osnovu organizacionih delova (delatnosti, proizvod, geografski princip itd). Podela uz osnivanje podrazumeva podelu privrednog društva na dva ili više novih društava (prenoseci imovinu i obaveze) pri cemu ono prestaje da postoji bez likvidacije (clan 382). I ovo je oblik statusne promene koji se može primeniti u toku reorganizacije podelom stecajnog dužnika po razlicitim kriterijumima ali uz uslov da to dovodi do povecanja efikasnosti i profitabilnosti novonastalih subjekata (bolja kontrola, poslovanje po tržišnim uslovima, bolje finansijsko planiraniranje i sl.) Odvajanje je vec pomenuto u tekstu kao opcija i pri tome se prenosi jedan ili više delova imovine i pripadajuci deo obaveza na dva ili više postojecih ili dva i li više novoformiranih privrednih društava pri cemu privredno društvo ostaje da postoji kao pravno lice (clan 383).
Zakon o privrednim društvima ureduje i pitanje povezanih društava koja se mogu povezivati putem ucešca u kapitalu, putem ugovora ili mešovito. Povezana privredna društva obuhvataju jedno kontrolno (maticno) i jedno ili više podrenenih (zavisnih) društava. Pojavni oblici povezanih društava su koncern (kada kontrolno društvo ima za pretežnu delatnost neku poslovnu delatnost pored delatnosti upravljanja podredenim društvima), holding (kada kontrolno društvo ima iskljucivo delatnost upravljanja i finansiranja podredenim društvima), grupa društava i dr. (clan 366).
Osnovne karakteristike povezanih društava su ekonomska zavisnost, pravna samostalnost i jedinstvena uprava.
Da bi se pravno sankcionisale sve ove vrste statusnih i organizacionih promena potrebno je izvršiti i manje ili vece izmene opštih akata privrednog društva statuta, pravilnika, osnivackog akta i dr. a u skladu sa zakonom (osnivacki akt akcionarskih društava menja skupština akcionara kvalifikovanom dvotrecinskom a odrenenim slucajevima i odlukom upravnog odbora - Zakon o privrednim društvima clanovi 338. i 339). Sve izmene osnivackog akta registruju se i objavljuju u skladu sa zakonom kojim se ureduje registracija privrednih subjekata.

Zakljucak

Donošenje novog Zakona o stecajnom postupku vremenski se poklopilo sa donošenjem Zakona o privrednim društvima, Zakona o registraciji privrednih subjekata, izmenama Zakona o privatizaciji i drugih, što cini temelje reforme našeg privrednog zakonodavstva. Medutim taj proces je kontinuiran i sigurno se ovde ne završava, a zajedno sa reformama u ostalim oblastima predstavlja deo veukupnih promena karakteristicnih za tranzicioni period.
Jedan od velikih problema u ovom periodu je implementacija novih propisa kao i moguci negativni efekti koji se javljaju na pocetku njihove primene. Izgradnja institucija sposobnih da sprovode nove propise je proces koji zahteve i vreme i sredstva i kadrove, znaci sve one reurse koji su deficitarni u postojecem trenutku, dok sa druge strane odlaganje usvajanja novih propisa sigurno nece doprineti približavanju medunarodnim standardima. Takode, to je jedan od preduslova cije ispunjenje zahteva medunarodni faktor za integraciju u medunarodne ekonomske tokove, prikljucenje razlicitim vrstama ekonomskih i drugih asocijacija, dobijanje povlastica i pristup fondovima, kreditnim linijama i ogranicenim sredstvima bespovratne pomoci.
Cesto je domicilno tržište nespremno da se u kratkom roku prilagodi zahtevima i rešenjima koja su sadržana u novim zakonskim propisima, a ceo proces reformi i na privredne subjekte i stanovništvo deluje kao vrsta šok terapije. I ova kao i svaka druga terapija, da bi bila delotvorna mora u vecoj meri prihvacena i shvacena, od strane onih na koje se primenjuje, kao lek a ne kao kazna.
Možda je i to upravo najteži deo promena a pogotovo onih kojima je cilj da reformišu i unaprede ne samo ekonomski sistem vec i društvo u celini.
Svaki propis, u ma kojem obliku se donosi, a koji za cilj ima urenenje ekonomskih kretanja ujedno je deo i pravnog ali i ekonomskog sistema. Sistemu kome je osnovna karakteristika stihijnost u savremenim uslovima mora se pružiti pravni okvir u kome ce funkcionisati, akteri koji ucestvuju
zašticeni od pravno nedopuštenih radnji drugih aktera ali i koliko je to moguce zašticeni od posledica sopstvenih ekonomski pogrešnih ili neracionalnih poduhvata. Balans u tom smislu je uvek bilo teško uspostaviti, pa tako i danas ne prestaju rasprave o neophodnosti ili sa druge strane štetnosti upliva države u tržišna kretanja.
Za stecajnu regulativu bi se posebno moglo reci da je u tom pogledu pretrpela velike promene. U pocetku je stecaj bio svojevrsna kazna za neuspeh na tržištu i zasnivao se na principu eliminacije nekonkurentnih i slabih odnosno onih koji nisu bili sposobni da izdrže tržišnu utakmicu.
Kao što se videlo takve gledanje na stecaj je polako napuštano u proteklom periodu. Stecaj je u današnjim uslovima brana neodgovornom i ekonomski štetnom ponašanju, sredstvo za ocuvanje finansijske discipline i sigurnosti a putem reorganizacije i kao mehanizam zaštite od “slepe ruke
tržišta”. Znaci da stecaj danas istovremeno pociva na principima eliminacije neproduktivnih sa jedne strane, i mogucnosti rehabilitacije privrednih subjekata kada za to postoji ekonomsko opravdanje.
O sve ovome bilo je reci u toku ovog rada sa posebnim akcentom na reorganizaciju kao novom institutom u našem pravnom sistemu, tako da na ovom mestu nema potrebe za ponavljanjem vec opisanih karakteristika celog ovog procesa. Ovaj rad je pokušaj da se, u uslovima ogranicenog
prostora, stecaj i reorganizacija prikažu iz svih uglova a da se pritom ne zanemari njegova centralna tema. Ono što je sigurno da ce ovde obranena problematika tek sada kod naspostati aktuelna i u smislu prakticne primene i njene dalje teorijske obrade.

Spisak korišcene literature

Baltic Miloš, “Nacela evropskog stecajnog prava sa posebnim osvrtom na evropsku regulativu o stecajnim
postupcima”, Revija za evropsko pravo, 1-3/2003, www.pravoeu.jura.kg.ac.yu
Barham Richard, “How to make debt/equity swaps a success”, www.bankerme.com
Braham Matthew and Frank Steffen,“ Voting rules in insolvency law: A simple-game theoretic approach”,
German working papers in law and economics, paper 19, volume 2001, www.bepress.com
.ukic .orne, Vojin Bjelica, Života Ristic, “Bankarstvo”, Beograd, 2003.
.uricin Dragan, “Upravljanje (pomocu) projekata”, Beograd, 2003.
Euro-Czech Forum, “Agenda 2003”, Prague, January 2003, www.evropska-unie.cz
Freshfields Bruckhaus Deringer, “The EU regulation on insolvency proceedings”, June 2004,
www.freshfields.com
Falke Mike, “Insolvency Law Reform in Transition Economies”, Berlin, May 2003.
G17 Institut, “Bilten”, 2003/40-41, www.g17institut.co.yu
Kenkel Phil , Etta Mae Westbrook, “Guide to Bankruptcy and Re-Organization options”,
www.economics.ag.utk
Komazec Slobodan, Aleksandar Živkovic, Žarko Ristic, “Poslovna politika banaka”, Beograd, 2000.
Kothari Vinod, “Corporate bankruptcy under US law”, www.vinodkothari.com
Lauria E. Thomas, Pedro A. Jimenez, “Courting chapter 11” , August 2003, www.whitecase.com
Leechor Chad, “Innovations in Bankruptcy—Pricing the Priority of Insolvency Claims”, www.worldbank.org
Ljutic Ž Branko, “Zakon o stecajnom postupku i efikasno sudstvo”, Pravni informator 9/2004,
www.informator.co.yu
Marušic Krešimir, “Više prava kreditorima”, casopis “Croatiabiz”, broj 11/2005. www.croatiabiz.com/magazin
Meier Isaak, “Prepackaged chapter 11 plan”, www.unige.ch/droit/insolvency-symposium2004.
Micovic Miodrag, “Reorganizacija ili redresman stecajnog dužnika”, Pravo i privreda broj 5-8/2004.
OECD, “Creditor Rights in Insolvency Procedure”, Sydney, November 1999, www.oecd.org
Petkovic Mirjana, Nebojša Janicijevic, Biljana Bogicevic, “Organizacija”, Beograd, 2003.
Pittaluga Rodolfo Jr., “U.S. Bankruptcy/Insolvency laws and foreign bankruptcy proceedings”, October 2000,
Akerman Senterfitt&Eidson, P.A., Sun Trust International Center, www.insolvenzverein.de
Radovanovic Radiša, “Bilansi preduzeca i banaka”, Beograd, 1999.
Rankovic Jovan , “Upravljanje finansijama preduzeca”, Beograd, 1992.
Slijepcevic Dragiša, “Primena novih zakonskih rešenja u postupku stecaja”, Pravni informator10/2004,
www.informator.co.yu
Slijepcevic Dragiša, “Reorganizacija stecajnog dužnika”, Pravni informator 5/2005, www.informator.co.yu.
Spirovic - Jovanovic Lucija, “Trgovinsko pravo”, Beograd 2004.
Spirovic - Jovanovic Lucija, “Uvod u trgovinsko pravo”, Beograd 2003.
Stevanovic Nikola, “Osnove upravljackog racunovodstva”, Beograd, 1999.
The World Bank Symposium, “Building effective insolvency system”- transcript, Washington, D.C.,1999,
www.wordlbank.org
UNCITRAL, “Legislative Guide on Insolvency Law”, June 2004, www.uncitral.org
Vasiljevic Mirko, “Privredna društva - Domace i uporedno pravo”, Beograd, 1999.
Vassiliou Lampros,“Insolvency Systems in Asia:An Efficiency Perspective”,Sydney, November 1999,
www.oecd.org
Velimirovic Mihailo, “Sadržaj i dejstvo stecajnog plana”, Pravni život br. 11/2003.
Wood Philip R , “Insolvency Law and the Legal Framework”, Washington , D.C., September 1999.

Zakonodavstvo
Predlog Zakona o stecajnom postupku sa obrazloženjem, Vlada Republike Srbije, 26.05.2004.
Stecajni Zakon Republike Hrvatske sa izmenama i dopunama iz 2000. godine.
Zakon o agenciji za licenciranje stecajnih upravnika, “Sl. glasnik R. Srbije”, 2004/84.
Zakon o insolventnosti privrednih društava, "Sl. list RCG", br. 06/02.
Zakon o izmenama i dopunama zakona o privatizaciji , “Sl. glasnik R. Srbije”, 2005/45.
Zakon o prinudnom poravnanju, stecaju i likvidaciji, “Sl. list SFRJ”, 1989/84 i “Sl. list SRJ”, 1993/37 i 1996/28.
Zakon o privrednim društvima, “Sl. glasnik R. Srbije”, 2004/125.
Zakonom o registraciji privrednih subjekata , “Sl. glasnik R. Srbije”, 2004/55.
Zakon o stecajnom postupku, “Sl. glasnik R. Srbije”, 2004/84.
Zakon o stecajnom postupku Republike Srpske
Zakon o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar, “Sl. glasnik R. Srbije”, 2003/57.

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD