OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ MEDICINE |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Неуроендокрини систем
Неуроендокрини
систем се састоји од хипоталамуса и хипофизе и налази се
под утицајем неуротрансмитера и неуропептида који регулишу ослобођање
хипоталмусовог хормона који се процесом инхибиције лучи у крвне судове
и тако спаја хипоталмус и хипофизу. И налази се у мећумозгу
(diencephalon) .
У ендокриним жлездама се под утицајем информација из спољашње или унутрашње
средине синтетишу хормони који су у ствари одговор на те информације.
Овим путем регулишу се многе активности: метаболизам, сексуалне активности,
раст, метаморфоза, количина воде и минерала у организму и др. Поред ендокриних
органа хормоне луче и неке нервне ћелије – неуросекреторне ћелије.
Ендокрине жлезде кичмењака су различитог порекла – неке настају од ждрелног
епитела (штитна, грудна жлезда), друге су у блиској вези са мозгом (хипофиза,
епифиза), док се треће развијају у области бубрега (надбубрежне жлезда).
Унутрашње лучење као споредну функцију могу вршити и извесни други органи:
јетра, панкреас, поједини делови црева, бубрези, срце, а значајну ендокрину
функцију имају и полне жлезде.
ХИПОФИЗА
Нормална
хипофиза са својим дуралним омотачем тежи од 0,5 до 0,9 грама код одраслог
мушкарца и нероткиња. Смештена је у удубљењу, турском седлу, клинасте
кости. Спојена је помоћу инфундибулума са хипоталамусом. Састоји се, код
човека, из три режња:
-предњег (аденохипофиза),
-средњег (интермедијарни) и
-задњег (неурохипофиза).
Нерни спојеви повезују задњи режањ са базом мозга јер је функционалног
значаја, пошто петељка садржи супраоптикохипофизарни тракт. Ова влакна
настају из извесних једара хипоталамуса, нарочито супраоптичких, а у мањој
мери и паравентрикуларним. Влакна се гранају по читавом задњем режњу и
завршавају близу зидова крвних судова.
Аденохипофиза
Лучи две групе хормона:
соматотропни хормон (хормон раста) који регулише раст и развој организма;
тропини (стимулини) који делују на рад других жлезда;у њих спадају:
-тиреотропни хормон (TSH) – симулише лучење штитне жлезде;
-аденокортикотропни хормон (ACTH) – стимулише рад коре надбубрежне
жлезде;
-фоликулостимулирајући хормон (FSH) – симулише развој фоликула
јајника и лучење естрогена; код мушкарца условљава сперматогенезу;
-лутеостимулирајући хормон (LH) – стимулише лучење полних хормона:
код жене прогестерона, а код мушкарца тестостерона;
-лутеотропни хормон (LTH) или пролактин – изазива лучење млека
код жена.
Неурохипофиза
Представља место где се депонују хормони створени у хипоталамусу. То
су:
-антидиуретични хормон (вазопресин) – који стимулише реапсорпцију
воде из примарне мокраће чиме се смањује излучивање дефинитивне мокраће;
-окситоцин – појачава контракције материце приликом порођаја
и навирање млека
ХИПОТАЛАМУС
Хипоталамус
има важну улогу у интеграцији парасимпатичког и активност симпатичког
нервног система, и може да на тај начин утиче на широк спектар функција,
укључујући и рад срца, крвни притисак, васкуларне реакције, и метаболизма
глукозе. Хипоталамус је умешан у регулацији биолошких ритмова по
интеракције са хипоталамус језгра. Хипоталамус регулише метаболизам масти,
унос хране и учествује у синтези протеина, лептина и неуропептида.
Смањена секреција гонадотропинo-ослобађајућег хормона (ГнРХ) из хипоталамусовог неурона доводи до пада лутеинизирајућег хормона. Ово је примарни фактор губитка репродуктивног циклуса код жена и, у сарадњи са губитком јајника фоликула, доприноси паду нивоа естрогена код жена. Ове последње промене доводе до атрофије секундарног репродуктивног ткива. Смањена секреција ГнРХ код мушкараца такође доприноси смањењу нивоа ЛХ и андрогена и одговарајућег губитка мишићне масе и репродуктивних функција.
Ендокрини панкреас
Између жлезданих мешкова егзокриног панкреаса распоређена су Лангерхансова
острвца која се састоје од 3 типа ћелија α, β и γ, од којих β ћелије луче
инсулин (инсула = острво), а α луче глукагон. Ова два хормона делују антагонистички
на метаболизам гликозе – инсулин смањује, а глукагон повећава концентрацију
гликозе у крви. При недостатку инсулина долази до хипергликемије (повишен
ниво шећера у крви) што изазива шећерну
болест.
ШТИТНА ЖЛЕЗДА
Штитаста
(Штитна) или тиреоидна жлезда је жлезда са ендокриним лучењем, која се
налази у вратном пределу и секретује хормоне тироксин и тиронин, који
регулишу метаболизам свих осталих ткива.,C“ ћелије штитасте жлезде секретују
хормон калцитонин, чија је улога у регулацији концентрације калцијума
у крви и има антагонистичко дејство паратхормону, кога луче параштитасте
жлезде.
На рад штитне жлезде утиче аденохипофиза преко TSH. Тироидеа лучи тироксин,
тријодотиронин и тирокалцитонин, хормоне за чију је
синтезу неопходан јод. Тироксин и тријодотиронин утичу на физички и психички
раст и развој. Тиреокалцитонин снижава ниво калцијума у крви и заједно
са паратхормоном и витамином Д регулише окоштавање костију.
ПАРШТИТАСТА ЖЛЕЗДА
Параштитне жлезде су скуп од четири ендокриних жлезда тј. жлезда са унутрашњим лучењем које се налазе уз штитну жлезду (тиреоидну), утичу на повећање јона калцијума у крви и активира витамин D. Без њих нема живота јер регулишу калцијум у костима, те су битне за моторне способности. Регулишу калцијум и фосфор у организму, луче парат хормон. У недостатку калцијума или смањеног лучења хормона ове жлезде долази до појаве рахитиса односно поремећаја у развоју костију.
Надбубрежне жлезде
Надбубрежне жлезде се налазе на горњим половима бубрега. Састоје се из
два дела, коре и сржи, који се међусобно разликују и по пореклу и по функцији.
Кора лучи следеће групе хормона:
-минералокортикоиде: алдостерон, кортикостерон,
који регулишу промет минерала (посебно натријума и калијума) и воде, чиме
одржавају хомеостазу; називају се хормони који чувају живот;
-гликокортикоиде: међу њима је најактивнији кортизол;
регулишу промет угљених хидрата, протеина и липида;
андрогене и естрогене хормоне који утичу на развој полних органа
у дечијем узрасту.
Срж надбубрежне жлезде лучи адреналин и норадреналин. Њихово дејство је
слично дејству симпатичког нервног система – убрзавају рад срца, повећавају
крвни притисак итд.
Полне жлезде
Рад полних жлезда је под утицајем аденохипофизе.
Ендокрина улога тестиса огледа се у активности Лејдигових ћелија које
луче тестостерон и андростедион (мање количине). Тестостерон
у пубертету доводи до раста полних органа (примарне полне одлике) и развића
секундарних полних одлика.
Оваријум лучи естрогене и прогестерон. Естрогени у пубертету утичу на
развој полних органа и секундарних полних одлика. Оба хормона регулишу
менструални циклус. Прогестерон има улогу и у трудноћи коју одржава док
се на образује плацента. Тада плацента преузима улогу одржавања трудноће
лучењем ових хормона.
Болести неуроендокриног система
Неке од промена у неуроендокрином систему могу да се односе на губитак
неурона и синапси, генетске грешке или производњу слободних радикала,
што доводи до прогресивних аберација у неуронима и доприносе неуроендокрином
старењу. Као резултат тога, неуроендокрина теорија старења је јединствена
у односу на друге теорије старења. Неуроендокрине промене се, у многим
случајевима, не сматрају примарним узрочницима фактора биолошког старења,
већ се сматрају медијаторима старења који су покренули мобилне промене
у одређеним субпопулацијама неурона или система који блиско сарађују са
хипоталамусовим неуроном. Годинама је пад раста-лучење хормона који доводи
до смањења инсулина-сличан фактор раста-1 (ИГФ-1) производње у јетри и
осталим ткивима. Губитак анаболицких хормона доприноси општем паду целуларне
синтезе протеина, скелетних мишића маса, имуног система, и когнитивних
способности код глодара, нељудских примата и људи. Смањење раста хормона
отппуштеног из хипофизе резултира оштећењ ослобађеног хормона раста-ослобађајућег
хормона и повећано ослобађање соматостатина (инхибитор раста хормона)
из хипоталамусовог неурона. Повећано лучења АЦТХ и надбубрежног хормона
кортизола, као одговор на стрес доприносе атрофијеилалном губитку неурона,
као и опадања когнитивне функције. Повећан ниво глукокортикоида доприноси
старењу мозга,промене у лучење хипоталамусовог хормона са годинама доводи
до недостатке у лучење неуротрансмитера мозга. Активност допамина и норепинефрина
опада са узрастом, као и акутних и хроничних процедуре које се користе
за повећање нивоа ових неуротрансмитера. Истраживања су показала повећано
ослобађање хормона раста и рестаурацију неких аспеката репродуктивне функције
у старијем добу у одговору на Л-допа, допамин и норадреналин прекурсора.
Дефицити у регулисању ових критичних хормонских система доприносе погоршању
ткива и функција су несумњиво важан фактор у старости болести и неспособности.
ЗАКЉУЧАК
Неуроендокрини систем има важну улогу у функционисању и нормалном раду
целог организма. Хипофиза која лучи различите врсте хормона и утиче на
рад многих жлезда, незамењив део у љутском телу и целом неуроендокрином
систему.
Без ње се не може нормално функционисати и ниједан процес неможе правилно
бити одрађен. Жлезде помажу да се нормално одвија функционисање репродуктивних
органа органа за лучење и варење хране итд.кроз лучење одређених хормона.
Ни овај систем нису мимоишле опасности од тешких инфективних болести које
захтевају дуго и предано лечење.
Литература
1. Davidoff, L. M: Surgery 1944 ( endokrinoloski aspekti)
2. Internet izvori Wikipedia
3. W. A .D. Anderson “Patologija knjiga prva “ Naucna knjiga Beograd 1975,,
4. W. A .D. Anderson “Patologija knjiga druga” Naucna knjiga Beograd 1975.
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
