ANALGETICI I ANTIPIRETICI

Analgetik je bilo koji lek iz raznovrsne grupe lekova koji se koriste da otklone bol (postignu analgeziju). Reč analgetik potiče od grčkih reči an- (bez) i -algija (bol). Analgetici na razne načine deluju na periferni i centralni nervni sistem. Među njima su paracetamol (acetaminofen), nesteroidni antiinflamatorni lekovi (NSAIL), kao što su salicilati, narkotički lekovi poput morfijuma, sintetički lekovi sa narkotičkim svojstvima kao što je tramadol, i razni drugi. Neke druge klase lekova se obično ne smatraju analgeticima, ali se koriste za lečenje neuropatskih sindroma bola. Među njima su triciklički antidepresanti i antikonvulzanti.
Antipiretici su lekovi koji služe sa snižavanje povišene telesne temperature. Antipiretici uzrokuju da hipotalamus savlada porast temperature koji je uzrokovan interleukinima.
Većina antipiretika se koristi i za druge svrhe. Na primer, poznati antipiretici, aspirin i paracetamol, se najčešće koriste za ublažavanje bola.

1. Analgetici

"Sedare dolorem - divinum opus est" (Smiriti bol — božanskoje delo). Ova stara latinska izreka nesumnjivo ima svoj puni značaj i danas. Zaista, ništa nije tako zahvalno kao što je otkloniti bol kod bolesnika. Analgeticl otklanjaju bol pri potpuno očuvanoj svesti bolesnika. I mnogi drugi centralni depresori otupljuju osećaj bola, ali pri tome prouzrokuju izrazitu opštu depresiju centralnog nervnog sistema.
Prilikom uzimanja nekih lekova ove grupe postoji velika opasnost od razvijanja psihofizičke zavisnosti. Pravilna primena ovih lekova je usko povezana sa profesionainom odgovornošću lekara, ali je ona takode regulisana posebnim zakonom.

1.1. Podela analgetika

Analgetici se mogu podeliti u dve velike grupe:
• Opijati ("narkotički" analgetici ) : Alkaloidi opijuma i njihovi polusintetski derivati, Morim, Kodein, Diacetilmorfin (Heroin). Dihidromorfinon (Dilaudid) i dr.
• Antipiretički analgetici ( nenarkotički analgetici) : Acetilsalicilna kiselina, Paracetamol, Aminofenazon (Aminopirin), Fenilbutazon (Butazolidin) i dr.
Svi opijati, u manjoj ili većoj meri, prouzrokuju stvaranje žavisnosti, dok antipiretički analgeticinemaju tu osobinu.
Opijati su snažniji analgetici i mogu suzbiti čak i najjače bolove (opekotine, frakture, maligni procesi). Antipiretički analgetici suzbijaju bolove u mišićima i zglobovima, glavobolju i zubobolju.
Svi opijati deluju na zajednički tzv. opijatni receptor u centralnom nervnom sistemu.

2. Metode ispitivanja analgezije

Bol je specifično senzorno iskustvo koje podrazumeva ne samo osećaj bola, već i njegovo psihičko doživljavanje. Otuda je kako eksperimentalno tako i kliničko ispitivanje analgetika veoma teško.

2.1. Eksperimentalno ispitivanje

Sve metode ispitivanja analgetičkih lekova na životinjama svode se na eksperimentalno izazivanje bola, koji se zatim suzbija primenom analgetika. U ispitivanju analgetika koriste se sledeće metode:
• Primena toplote na ogranićeni deo tela eksperimentalne životinje,
• Primena mehaničkog ptitiska na određeni deo tela
• Električka stimulacija zubne pulpe
• Stavljanje životinje na toplu ploču
• Intrapetitonealno ubrizgavmje bradikinina prouzrokuje bol koji se može suzbiti ili antigonizovati analgeticima.

Parametar koji se koristi za kvantitativno određivanje analgetičke aktivnosti je latentno vreme od trenutka aplikacije uzroka bola do reakcije kojom životinja izbegava bol. To vreme se zhačajno produžuje pod dejstvom analgetika.
Tek kada se dokaže da lek povišava prag za bol u svim testovima na eksperimentalnim životinjama, prelazi se na ispitivanje analgetičke aktivnosti na čoveka.

2.2. Kliničko ispitivanje

Ovo ispitivanje se najčešće izvodi kod bolesnika u postoperativnom periodu, Obič no posle nekog većeg abdominalnog hirurškog zahvata (za lekove iz grupe opijata), ili kod bolesnika sa hroničnim reumatičkim oboljenjima (za tekove iz grupe antipiretičkih analgetika). Kliničko ispitivanje analgetika mora se sprovoditi primenom dvostruko slepe kliničke probe i primenjujući za kontrolu placebo-preparate. Pri izvodenju ove probe potrebna je velika kritičnost jer se efekti leka procenjuju na osnovu subjektivne izjave bolesnika o jačini bola. Ovaj parametar je, kao i svi subjektivni parametri, vrlo nepouzdan.

3. Opijati ("narkotički" analgetici)

Opijum je sok dobijen zasecanjem nezrelih čaura. Oko 25% težine opijuma čine alkaloidi, a ostalo su inertne materije.
Dobijaju se mnogobrojni prirodni i sintetski derivati morfina. Tako, na primer, prirodni alkaloid kodein je u stvari metilmorfin. Heroin je polusintetski derivat u kome su obe hidtoksilne grupe morfina acetilovane. Ovaj lek se više ne koristi zbog velike opasnosti od razvijanja zavisnosti.
Najvažnije efekte morfin ispoljava u centralnom nervnom šistemu i glatkoj muskulaturi digestivnog trakta.
Posebna karakteristika morfina je da na pojedinim integracionim nivoima centralnog nervnog sistema deluje depresivno, a na drugima ekscitatorno.
Najvažniji farmakološki efekt morfina, zbog kojeg se ovaj lek upotrebljava u terapiji, je analgezija. Morfin otklanja čak i najjače bolove, a da pri tome ne prouzrokuje opštu depresiju centralnog nervnog sistema, ni gubitak svesti. Pri tome, morfin ne menja prag za percepciju drugih čulnih utisaka (dodir, miris, sluh). Morfin, prema tome, deluje samo na bol kao specifično senzorno iskustvo, koje ima posebne karakteristike i prenosi se posebnim nervnim putevima.
Tačan mehanizam analgetičkog delovanja morfina još nije poznat, ali je sigumo da u njemu učestvuju bar tri faktora:
1. Morfin povišava prag za percepciju bola. Ovaj faktor je od posebnog značaja ako je morfin unesen pre pojave bola, na primer pre hirurške intervencije.
2. Morfin menja tip emocionalne reakcije prema bolu. Ovo je verovatno najvažniji faktor u morfinskoj analgeziji. Morfin je u stanju da deprimira psihičko doživljavanje bola. Uzrok koji je izazvao bol postoji i dalje, ali kod bolesnika nema straha i on ne reaguje panično. Ovaj fakfor je bitan pri otklanjanju već postojećih jakih bolova.
3. Morfin deluje sedativno, pa čak može izazvati i san, a poznato je da je u dubokom snu povišen prag za percepciju bola.
Morfin, kao i svi opijati, prouziokuje prijatno raspoloženje (euforija). Paralelno sa euforijom, morfin prouzrokuje pospanost, apatiju, smanjenje fizičke aktivnosti i letargiju. Ako su ostvareni spoljni uslovi, nastupiće i san. Ovaj sindrom većina bolesnika prijatno doživljava te može osetiti potrebu za ponavljanjem ovog iskustva. Ovo može biti razlog za nastajanje psihičke i fizičke zavisnosti od morfina (i drugih opijata).
Međutim, kod potpuno zdrave osobe, koja nema bolova niti drugih tegoba, miorfin prouzrokuje disforiju (neprijatno raspoloženje).

3.1. Tolerancija i zavisnost

Pri produženom davanju morfina razvija se tolerancija prema njemu. Ovo se inače dešava, u većoj ili manjoj meri prema svim ostalim opijatima. Tolerancija se pre svega stiče prema depresivnim efektima (depresija disanja, sedacija, analgezija), ali ne i prema nadražajnim dejstvima morfina (mioza, dejstvo na gastrointestinalni trakt).
Treba istaći da se tolerancija razvija i u toku terapijske primene morfina (i drugih opijata). Već posle davanja od nekoliko dana, potrebne su sve veće doze da bi se izazvao isti terapijski efekt kao u poćetku lečenja. Veći stepen tolerancije se razvija za 14 dana. Po prestanku davanja morfina, tolerancija iščezava približno za isto ovo vreme, ali se vrlo lako ponovo stvara pri ponovljenom davanju morfina.

3.2. Indikacije

Morfin se koristi za suzbijanje samo najjačih bolova, kao na primer kod opekotina, teških fraktura, infarkta miokarda, šoka i malignih oboljenja.
Bolovi kod bubrežne i žučne kolike otklanjaju se kombinacijom morfina, ili nekog drugog opijata, sa spazmolitičkim lekovima (na primer, atropinom ili njegovim sintetskim zamenama). Pravilo je da u ovim indikacijama morfin i ostale opijate treba suzdržano upotrebljavati.
Slabiji bolovi (glavobolja, artralgije, neuralgitje) otklanjaju se blagim analgeticima, na primer acetilsalicilnom kiselinom.
Psihičko umirenje, na primer u preanestetičkoj medikaciji, uspešno se postiže morfmom. Ovo se može postići i barbitulatima, ali je morfin neophodan za izvesne bolesnike sa velikim strahom od operacije.
Uporni kašalj kod malignih oboljenja pluća, suzbija se morfinom. Lakši oblici suvog kašlja (bronhit) mogu se suzbiti kodeinom ili drugim antitusicima.
Hiperperistatika, praćena učestalim stolicama, može se zaustaviti moifinom. I ovde se umesto morfina može koristiti kodein, ili neki dgugi opijat sa manje izraženom sklonošću ka razvoju zavisnosti.
Dispnoja kod akutne insuficijencije leve srčane komore, a koja se manifestuje kao paroksizmalna noćna dispnoja, može se otkloniti morfinom.

3.3. Neželjeni efekti

U toku terapije morfinom i drugim opijatima javljaju se neželjeni efekti, kao što su: depresija disanja, ponekad nauzeja i povraćanje, upoma opstipacija, retencija mokraće, svrab i urtikarija.

4. Antipiretički analgetici

Nasuprot opijatima, antipiretički analgetici samo nepotpuno suzbijaju jake bolove, ali dobro deluju protiv takvih bolova kao sto su glavobolja, zubobolja, artralgije i mijalgije. Oni istovremeno snižavaju i povišenu telesnu temperaturu. Većina ovih lekova deluje antiinflamatorno.
Antipiretički analgetici su svrstani u četiri grupe: Salicilati, Pirazoloni, Pa- racetamol i noviji antiinflamatorni lekovi.

4.1. Salicilati

Salicilati su derivati salicilne kiseline. Među njima su najznačajniji:
• Acetilsalicilna kiselina,
• Natrijum salicilat i
• Salicilamid

Daleko najvažniji lek među salicilatirna je acetilsalicilna kiselina.
Sama salicilna kiselina delujeke katolitički i koristi se isključivo za lokalnu primenu.
Salicilati se brzo resorbuju u gornjim partijama gastrointestinalnog trakta.
U krvi i u tkivima acetilsalicilna kiselina se pod dejstvom esteraza hidrolizuje na acetat i salicilat. Međutim, merljive količine nerazgrađene supstancije zadržavaju se u plazmi čak i dva časa posle unošenja. Ovaj podatak, kao i činjenica da postoji samo slaba korelacija između koncentracije stvorene salicilne kiseline u krvi i analgetičke aktivnosti, ukazuje da acetilsalicilna kiselina najverovatnije deluje u nerazgrađenom obliku.
Salicilati se vezuju za proteine plazme, čak do 80%. Poluživot salicilata u plazmi iznosi oko 6 časova.
Biotransformacija salicilata obuhvata njihovo pretvaranje u konjugate sa glukuronskom kiselinom ili glicinom, i njihovo pretvaranje u gentizinsku kiselinu. Svi ovi metaboliti, kao i jedan deo slobodnih salicilata, izlučuju se u mokraći.
Nivo salicilata u plazmi uveliko zavisi od pH mokraće. Kisela mokraća favorizuje reapsorpciju salicilata iz tubula i omogućava održavanje viših nivoa salicilata u plazmi. Alkalna mokraća, naprotiv, favorizuje bržu eliminaciju salicilata u mokraći.

4.1.1. Farmakološka dejstva

Mehanizam analgetičkog delovanja salicilata nije poznat. Salicilati prouzrokuju analgeziju verovatno kombinovanim centralnim i perifernim delovanjem. Salicilati antagonizuju dejstvo bradacinina koji se smatra uzročnikom bola. Osim toga, acetilsalicilna kiselina blokira sintezu prostaglandina, a poznato je da ovi senzibilišu nervne žavršetke na algezijsko delovanje bradikinina.
Antiinflamatorno delovanje salicilata takođe se objašnjava inhibicijom sinteze prostaglandina. Poznato je, inače da se prostaglandini oslobađaju za vreme procesa zapaljenja.

4.1.1.1. Antipiretičko delovanje

Smatra se da pirogene supstancije stimulišu sintezu prostaglandina koji se vezuju za odgovarajuća receptorska mesta u hipotalamičkom centru za termoregulaciju, usled čega nastaje povišenje telesne temperature. Salicilati inhibišu biosintezu prostaglandina, na taj način antagonizuju dejstvo pirogena, i prouzrokuju sniženje povišene telesne temperature. U toku ovog efekta nastaju vazodilatacija perifernih krvnih sudova i pojačano znojenje, čime se pojačava odavanje toplote iz organizma.

4.1.1.2. Analgezija

Acetilsalicilna kiselina otklanja glavobolju, zubobolju, artralgije, mijalgije i slične bolove.
Acetilsaliciina kiselina ne deluje na normalnu telesnu temperaturu, ali snižava povišenu telesnu temperaturu. Eksperimentalno izazvana hipertermija, na primer ubrizgavanjem tifusne vakcine, takođe se može suzbiti salicilatima.

4.1.1.3. Antiinflamatomo delovanje

Salicilati stišavaju, ili potpuno zaustavljaju, proces zapaljenja. Ovaj efekt je naročito izražen u akutnoj reumatskoj groznici i reumatoidnom artritu. Razni tipovi eksperimentalno izazvanog zapaljenja takođe se mogu ublažiti acetilsalicilnom kiselinom. Bitan faktor u ovome je sposobnost acetilsalicilne kiseline da inhibiše biosintezu prostaglandina.

4.1.1.4. Inhibicija agregacije trombocita

Acetilsalicilna kiselina je jedina medu salicilatima koja inhibiše agregaciju trombocita. Ona to čini na taj način što inhibiše biosintezu tromboksana, jednog člana iz serije prostaglandina, za koji se zna da favorizuje agregaciju trombocita.
Profilaktičkom primenom acetilsalicilne kiseline, na primer posle većih hirurških zahvata, mogu se izbeći postoperativne komplikacije kao što su arterijske tromboze i embolije. Opisano delovanje acetilsalicilne kiseline traje 8 dana, tj. sve dotle dok se ne formiraju novi trombociti. Razlog za ova ko dugo delovanje je ireverzibilna inhibicija enzima ciklooksigenaze koji sudeluje u biosintezi prostaglandina.

4.1.1.5. Urikozurije

Posle većih doza, salicilati povećavaju izlučivanje mokraćne kiseline (urikozurija). Ovaj efekt nastaje usled sprečavanja tubularne reapsorpcije mokraćne kiseline. Male doze acetilsalicilne kiseline, one koje se koriste za analgeziju, mogu imati potpuno suprotan efekt.

4.1.2. Terapijske indikacije

Acetilsalicilna kiselma otklanja bodove, kao šfo su na primer: glavobolja, dismenoreja, artralgije i mijalgije.
Salicilati smanjuju povišenu telesnu temperaturu. Danas se hiperpireksija najčešće otklanja specifičnim lečenjem bolesti, na prirner pomoću antibakterijskih supstancija. Medutim, primena salicilata je uvek opravdana kada ne postoji lek za specifičnu terapiju (na primer, kod gripa), ili kada bolesnik teško podnosi visoku temperaturu.
U terapiji akutnog reumatske groznice i reumatoidnih artrita acetilsalicilna kiselina se primenjuje u većim dozama (6 do 10 g dnevno). Ovako visoke doze redovno prouzrokuju i neželjene efekte, posebno tegobe od strane gastrointestinalnog trakta.
U ovim indikacijama acetilsalicilna kiselina se može kombinovati sa glikokortikoidima.

4.1.3. Neželjeni efekti

U kiseloj sredini želuca iz salicilata se oslobađa salicilna kiselina, a ova zatim deluje lokalno nadražajno na sluznicu želuca. Ovo je praćeno gorušicom, nauzejom, pa i povraćanjem
Normalno se sa stolicom izgubi manje od 1 ml krvi svaki dan. Ovo krvavljenje se značajno povećava u toku uzimanja acetilsalicilne kiseline. Količina izgubljene krvi se tada povećava do 4 ml na dan, a izuzetno retko čak i više od 10 ml na dan.
Puferovani preparati acetilsalicilne kiseline se bolje podnose u želucu, ali se puferovanjem usporava resorpcija salicilata.
Izuzetno retko, acetilsalicilna kiselina zrokuje napad bronhijalne astme, koji je obrčno praćen rinorejom i šokom. Već postojeća astma može se ponekad pogoršati posle uzimanja acetilsalicilne kiseline.
Posle uzimanja većih doza salicilata (više od 10 g) pojavljuje se zujanje u ušima, vrtoglavica i povremena gluvoća. Posle početne stimulacije centralnog nervnog sistema, kasnije nastaje depresija.
Bitna karakteristika akutnog trovanja salicilatima je pojava resporatorne i metabolička acidoze. Lečenje ovog trovanja se sprovodi ispiranjem želuca, održavanjem dobre diureze i infuzijom natrijum-bikarbonata. Infuzijom natrijum-bikarbonata se antagonizuje acidoza, ali se istovremeno alkalizuje i mokraća, a time se ubrzava eliminacija salicilata iz krvi. Izuzetno se primenjuje i hemodijaliza.
Kontraindikacije za primenu acetilsalicilne kiseline su peptički ulkus, gas- trointestinalna krvavljenja, bronhijalna astma, kao i postojeća preosetljivost prema acetilsalicilnoj kiselini.

4.2. Pirazoloni

Najvažniji derivati pirazolona fu: Aminofenazon, Metanizol i Fenilbutazon.
Svi pirazoloni deluju analgetički, antipiretički i antiinflamatorno. Sva ova dejstva su jače izražena nego kod salicilata. Fenilbutazon se u organizmu hidroksiluje u oksifenbutazon, a ovaj metabolit se upotrebljava i kao poseban lek.
Pirazoloni se koriste u terapiji akutne reumatske groznice, reumatoidnog artritisa, sponditisa i osteoartritisa.
Najteži neželjeni efekt pirazolonskih preparata je agranulocitoza. Ovaj efekt je alergijske prirode, jer ne zavisi od veličine primenjene doze. Smatra se da, s obzirom na težinu i trajanje navedenih indikacija, nema opravdanih razloga za primenu ovako opasnih lekova.
Pored ovoga, fenilbutazon prouzrokuje još i retenciju natrijuma i vode sa pojavom edema, peptičke ulceracije sa krvavljenjem, nekrozu renalnih tubula, a retko i nekrozu jetre. Alergijske reakcije prema fenilbutazonu manifestuju se dermatitisom, ponekad čak i eksfolijativnog tipa.
Fenilbutazon pojačava dalovanje nekih lekova, na primer tolbutamida i varfarina.

4.3. Paracetamol

Paracetamol i fenacetin su derivati para-aminofenola. Paracetamol je u stvari metabolit fenacetina, ali se i sam primenjuje kao lek.
Paracetamol i fenacetin imaju analgetičko i antipiretičko delovanje kao i acetilsalicilna kiselina. Medutim, ova dva leka nemaju antiinflamatorno i urikozuričko delovanje, i ne prouzrokuju nadražaj gastrointestinalnog takta.
U terapijske svrhe se koristi isključivo paracetamol, dok je fenacetin napušten zbog toksičnosti.
Slabiji bolovi i hipertermija su jedine opravdane indikacije za primenu paracetamola. On je posebno indikovan u slučajevima kada bolesnici ne podnose acetilsalicilnu kiselinu. Zbog nedostatka antiinflamatornog delovanja, paracetamol se ne koristi u terapiji reumatske groznice i reumatoidnog artritisa.
Svi neželjeni efekti su uglavnom povezani sa fenacetinom. Međutim, neki od opisanih neželjenih efekata mogu se očekivati i posle primene paracetamola.
Dugotrajno uzimanje kombinovanih analgetičkih preparata u kojima se nalazi fenacetin, prouzrokuje teško oštećenje bubrega. Do ovog saznanja se došlo tek posle višegodišnje primene preparata sa fenacetinom. To ukazuje na potrebu posebne kritičnosti lekara prilikom propisivanja lekova koji se moraju uzimati u toku dužeg vremena. Renalna papilarna nekroza je, inače, bila prava retkost u patologiji, sve dok 1953. godine nije dokazana povezanost ove bolesti sa hroničnim uzimanjem fenacetina. Prema dosadašnjem iskustvu, obično protekne 3 do 20 godina od početka uzimanja fenacetinskih preparata do pojave oštećenja bubrega. Iako se oštećenja bubrega ove vrste vezuju za fenacetin, nesumnjivo je dokazano da i paracetamol prouzrokuje ista oštećenja.
Kod naročito osetljivih osoba fenacetin i paracetamol prouzrokuju methemoglobinemiju.
Fenacetin i paracetamol prouzrokuju skraćenje životnog veka eritrocita i prouzrokuju hemolitičku anemiju. Ovo je posebno izraženo kod osoba kod kojih postoji nasledni nedostatak enzima glukozo-6-fosfat-dehidrogenaze.

5. Kombinovani analgetički prerarati

Postoji vrlo veliki broj kombinovanih analgetičkih preparata u kojima se najčešce nalaze acetilsalicilna kiselina, paracetamol i kofein. Ovima je ponekad dodata mala doza fenobarbitona, ili nekog drugog sedativa. Ovi preparati verovatno imaju nezasluženo dobru reputaciju, jer se isti terapijski efekti mogu postići i pojedinim sastojcima ovih preparata.

6. Ostali antiinflamatorni lekovi (Nesteroidni antireumatici)

U terapiji reumatskih bolesti koriste se dve velike grupe lekova:
• Steroidni hormoni, posebno glikokortikoidi,
• Nesteroidni antiinflamatorni lekovi.
Cela velika grupa nesteroidnih antireumatika može se podeliti na sledeći način:
• Salicilati
• Pirazoloni
• Derivati propionske kiseline: Ibubrofen, Flurbiprofen, Ketoprofen, Fenoprofen i Naproksen.
• Derivati indolsirćetne kiseline: Indometacin, Sulindak.
• Metanaminska kiselina
• Diklofenak (derivat aminofenil- sirćetne kiseline).

Osim antiinflamatomog dejstva, svi ovi lekovi deluju još i analgetički i antipiretički.
Nesteroidni antireumatici inhibišu biosintezu prostaglandina. Za ove se inače zna da kao medijatori imaju udela u procesima zapaljenja.

6.1. Ibuprofen

Ibuprofen i veća grupa njemu sličnih jedinjenja (Flurbiprofen, Ketoprofen, Fenoprofen i Naproksen) su derivati propionske kiseline. Svi oni imaju antiinflamatorno, analgetičko i antipiretičko delovanje koje je slično kao kod acetilsalicilne kiseline.
Ibuprofen se dobro resorbuje iz gastrointestinalnog trakta. Posle unošenja terapijskih doza, maksimalne koncentracije u krvi dostižu se većposle 45 minuta. U prisustvu hrane u žeiucu, resorpcija je znatno sporija, te se maksimalne koncentracije dostižu posle 1,5 do 3 sata. Preimućstvo ibuprofena nad acetilsalicilnom kiselinom (i mnogim drugim nesteroidnim antireumaticima) je što ne prouzrokuje neželjene efekte u gastrointestinalnom traktu.
Indikacije su reumatoidni artritis i druga reumatska oboljenja.
Neželjeni efekti su retki i najčešće se javljaju u obliku alergijskih reakcija po koži.
Kontraindikacija je trudnoća. Ostali pobrojani derivati propionske kiseline se ne razlikuju značajno od ibuprofena.

6.2. Indometacin

Indometacin i njemu sličan sulindak su derivati indolsirćetne kiseline. Obe supstancije imaju snažna antiinflamatorna, analgetička i antipiretička svojstva, koja su po jačini i drugim karakteristikama, slična kao kod fenilbutazona. Zbog izrazite toksičnosti, primena indometacina se može smatrati opravdanom samo u terapiji reumatoidnog (ankilozirajućeg) spondilitisa, osteoartritisa zglobova kuka i uričnog artritisa.
Neželjeni efekti indometacina su mnogobrojni i manifestuju se kao gla- vobolja, gastrointestinalne tegobe (nauzeja, povraćanje, prolivi), krvavljenja u gastrointestinalnom traktu, leukopenija i agronulocitoza, poremećaji vida i alergijske reakcije. O mogućnosti mnogobrojnih neželjenih efekata kod ovog leka, bolesnik mora biti obavešten unapred. Toksičnost sulindaka je nešto slabije izražena, ali vrlo slična kao i kod indometacina.
Kontraindikacije za indometacin i sulindak su graviditet, laktacija, peptički ulkus i epilepsija. Pored ovoga, indometacin i sulindak se ne smeju davati deci i starim osobama.

6.3. Mefenaminska kiselina

Mefenaminska kiselina pokazuje slabiju antiinflamatornu, antipiretičku i analgetičku aktivnost od acetilsalicilne kiseline, a pri tom je još i toksičnija.

6.4. Diklofenak

Diklpfenak-natrijum je derivat aminofenilsirćetne kiseline. I ova supstancija ispoljava, antiiflamatorno, analgetičko i antipiretičko delovanje.
Indikacije za diklofenak su reumatoidni artritis, ankilozirajući spondilitis, artroze i spondiloartroze.
Neželjeni efekti su gastrične tegobe (nauzeja, bol u želucu), glavobolja, vrtoglavica i alergijske reakcije. Diklofenak se koristi samo kod odraslih osoba.
Kontraindikacije su peptički ulkus, graviditet, oštećenja jetre i bubrega.

Zaključak

Analgetici i antipiretici spadaju u grupu najčešće korišćenih i dobro ispitanih lekova. Oni su relativno bezbedni lekovi, ali njihove komplikacije mogu biti teške i fatalne. Zato je važno da pri korišćenju ovih lekova izaberemo što sigurniji lek, da koristimo kombinacije lekova sa neopijatskim analgeticima, da dajemo najmanje, efikasne doze, da terapija traje što je moguće kraće.

Literatura

1. Varagić, V., Farmakologija, Elit-Medicina, Beograd, 2010.
2. Varagić, V., Miloševć, M., Farmakologija, Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb,1985.
3. farmaceuti.com
4. www.wikipedia.org

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

 preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi