“Ljudi su idolopoklonici i žele da nešto gledaju, ljube, grle ili da se klanjaju; ako idola ne napravis od drveta, moraš ga napraviti od reči.”
O. V. Holms

1. USPOSTAVLJANJE KONTAKTA

Načini inicijalnog i ponovnog uspostavljanja kontakta su : 1. Neposredni susreti (lični sastanci, javni skupovi, sajmovi, izlozbe, prezentacije); 2. Telefoniranje; 3. Pisana komunikacija; 4. Elektronska komunikacija.

1.1 NEPOSREDNI SUSRETI

Susreti (lični, na sastancima, javnim skupovima, sajmovima i izložbama, prezentacijama), predstavljaju jedan od najvažnijih i najdelikatnijih načina za uspostavljanje kontakta. Pri torn se može mnogo učiniti za pozitivan ishod, ali i za negativan. Zato je neophodno znati šta sve utiče na oba moguća ishoda. Pri susretu, obavezno je gledati sagovornika u oči. Osnovne karakteristike jednog susreta su «govor» tela, pozdravljanje i upoznavanje, razgovor i završavanje susreta.
«Nemusti govor» ili govor tela igra ogromnu ulogu prilikom susreta. Evo nekoliko primera:
1) Jedan čovek ide ulicom i ugleda osobu koju želi da pozdravi. Ta osoba ga vidi, kreće ka njemu ubrzanim korakom, sa osmehom na licu i ispruženom rukom za pozdrav. Očigledno je da se raduje torn susretu verovatno je da će on biti prijatan.
2) U drugom slučaju, čovek ugleda osobu koju ne želi da pozdravi. U takvoj situaciji, prvo što će da uradi je da se pravi da je nije video i pokušaće da prođe bez pozdrava. Ako to ne uspe, ipak će se pozdraviti, ali će pri tome biti očigledno da to radi «preko volje». Druga osoba će naravno ostati sa utiskom da je to bilo nevaspitano, neprijatno, itd. Čitava komunikacija se odvila, jasno šta ko misli i želi, a da se ni jedna reč nije progovorila.
3) Čovek dolazi na sastanak gde ima više ljudi. Sastanak je organizovan da bi se rešio značajan problem i situacija je veoma «napeta», tbog dva suprostavljena stava. Neko se pozdravi i rukuje, a neko samo klimne glavom ili kaže, možda, samo «dobar dan». Svako od njih je time već dao signal na kojoj je strani, za šta se zalaže i kako će da reaguje. Kontakt je uspostavljen i dat je uvod, a da opet nije rečena ni reč o temi sastanka. Kada se uspostavlja kontakt, treba imati u vidu da je «govor» tela uvek prisutan, samo je pitanje da li je osoba svesna toga i da li se signali kontrolišu ili ne. U svakom slučaju, svakako ih treba kontrolisati i upotrebiti u svoju korist.
Pozdravljanje je deo svakodnevnog života. Zato se uspostavilo izvesno pravilo koriščenja tekstova i uzrečica koje su postale standardne: «kako ste», «šta radite» i si. Ustvari, malo ko razmišlja o suštini pitanja i odgovora. U najvećem broju slučajeva, ni najmanje ga ne interesuje «kako je», a još manje «šta radi». Ljudi koriste takav pozdrav, zato što nisu inventivni i zato što se uopšte ne koncentrišu na susret. U poslovnoj komunikaciji, za svaki susret bi trebalo da postoji nešto što je karakteristično i što se mnogo više odnosi na konkretnu osobu, umesto besmislenih fraza koje se inače koriste i na koje se i ne očekuju odgovori. Karakteristična je i situacija u kojoj, nakon postavljenog pitanja «Kako ste?» osoba hoće i da odgovori, ali je potencijalni sagovornik već otišao dalje. Nakon toga, sledi razočaranje i ostaje loš utisak. Ili, dok odgovara, iz «govora» tela sagovornika vidi se da misli na nešto drugo i da uopšte ne sluša. Ako stvarno postoji interesovanje da se čuje kako je sagovornik i šta radi, naravno da treba koristiti ova pitanja, ali će i sagovornik shvatiti da je to iskreno te će se cilj postići.
Predstavljanje. Prilikom susreta sa nepoznatom osobom, obavezno je predstaviti se. Predstavljanje zavisi od situacije, razloga susreta, ambijenta. Neki od primera su:
- «Dobar dan, ja sam.....Predstavnik sam kompanije.....»
- «Dobar dan, ja sam.....ovde sam jer sam kolega gospođe.....»
- «Dobro jutro, ja sam.....Gospodin.....rekao mi je da se Varna javim.»
- «Gospodine.....razumela sam da ste Vi nadležni za organizovanje
konferencije za štampu. Ja sam.....i želela bih da porazgovaram sa Vama na temu.....»

Rukovanje. Pri samom susretu koristi se, po pravilu, rukovanje. To je specifičan, ali gotovo obavezan deo «govora» tela. Rukovanjem se mnogo toga može reći ili se može razumeti. Pravilo je da se rukuje relativno čvrstim stiskom ruke. Ne stiskati ruku da osoba sa kojom se rukuje oseća bol. Previše blag stisak i to još sa držanjem šake horizontalno ostavlja loš utisak. Rukovati se srdačno znači protresti ruku par puta, ali ne dugo i ne da se sagovornik oseti neprijatno. Drugi znak srdačnosti je da se, dok se rukuje, ruka sagovornika uhvati sa obe ruke (u komunikaciji ovakav način rukovanja «rezervisan» je za već prisne poslovne partnere i u izuzetnim situacijama).
Grljenje i ljubljenje. U našoj zemlji postoji pravilo koje nije karakteristično za mnoga druga podneblja. Kao znak srdačnosti, na našim prostorima, smatra se grljenje i ljubljenje u obraz tri puta. To je pravilo koga se još uvek mnogi pridržavaju, a koje ima mnogo nedostataka. Prvi nedostatak je zdravstveni, jer se tako najlakše prenose virusi i slične bolesti. Drugi važan nedostatak je što bi to moglo da se primenjuje kada su susreti izuzetno srdačni i to sa ljudima koji su nam zaista bliski. Treba biti iskren i priznati da je kod nas, nažalost, nastala deformacija primene ovog znaka srdačnosti, jer se preširoko koristi i to, u većini slučajeva, kada nema nikakve iskrene srdačnosti u međusobnim odnosima. Ovaj način izliva radosti treba strogo izbegavati u susretima sa poslovnim partnerima (čak i kada postoji iskreno oduševljenje zbog susreta). To dodatno i naročito važi za susrete sa strancima i kada postoji izvesna prisnost. Različite kulture imaju različita pravila, pa se to, na primer, ne može apsolutno nikada primeniti u Japanu i u još stotinak država.
Razgovor prilikom susreta. Kontakt susreti ne postoje da bi se ljudi ispričali o svemu i svačemu, već da se najkonciznije informišu jedan o drugome, o nekom predmetu i, eventualno, torn prilikom dogovore o budućem susretu i/ili sastanku, kada bi se obavio duži razgovor. Zato treba biti kratak, jasan i precizan prilikom izmene informacija i zakazivanja sledećeg susreta/sastanka. To je za poslovne susrete itekako značajno. Nebrojeno je primera o pogrešnim i besmislenim razgovorima koji se vode pilikom susreta. Neki od njih su:
1) U velikom broju slučajeva, prilikom susreta razgovara se o vremenu «Baš je hladno», «Baš je toplo», «Ne volim (ili volim kišu)», «Baš je jak vetar», ili o nečemu što se čulo na vestima: «Da li ste videli ono nevreme u Finskoj», «Šta kažete na poplave u Indoneziji» itd. U suštini, nijedna od takvih informacija nije bitna za konkretan susret. Ako je hladno, to je činjenica i svi su je svesni. Priča o vremenu u Finskoj suvišna je, osim ako neko od sagovornika ne ide u Finsku. Pojedini psiholozi kažu da se to radi zato što sagovornici pokušavaju da pokažu želju za komunikacijom, a nemaju stvarnu temu. Predlog je da, kada ne postoji tema, karakteristična za konkretnu situaciji, sagovorniku ne treba oduzimati vreme.
2) Smatra se gotovo obaveznim komentarisanje proteklih sportskih rezultata. U poslovnoj komunikaciji, ovo je takođe slučaj oduzimanja dragocenog vremena. Ako je i sagovornik gledao utakmicu, on zna rezultat i ima svoje mišljenje o tome. Ništa neće da se desi i promeni ako se priča o tome kakva je bila utakmica: «Jesi li video onaj gol?», «Jesam», «Pa šta kažeš?», «Ala je šutirao, svaka čast», itd. I u ovoj situaciji ne postoji «korisna» tema za razgovor, pa se pribegava «praznoj priči».
Jedan oblik treninga za savladavanje tehnike razgovora prilikom poslovnih susreta je registrovanje tema o kojima se priča tokom svakodnevnih kratkih susreta, poslovnih ili drugih. Samo tako moguće je utvrditi koliko se vremena i snage uzaludno utroši.
Završavanje susreta. Kada je izvesno da se susret završava, neophodno ga je završiti na taj način koji ostavlja dobar utisak kod sagovornika. To važi i za prijatne i neprijatne susrete. U slučaju prijatnih, to se podrazumeva. U slučaju neprijatnih, to dokazuje dobro vaspitanje i sposobnost profesionalnog rasuđivanja i ponašanja da se izdigne iznad trenutne situacije i ostane dobronameran. «Govor» tela je, prilikom rastanka po pravilu srdačniji, što je slučaj i sa rukovanjem. Sigurno je da će odavanje srdačnosti biti prisutno kod pozitivnih susreta, dok će u slučaju postojanja tenzije, učitivosti biti utisak koji se ostavlja na sagovornika.

1.2 TELEFONIRANJE

Za uspostavljanje kontakta u profesionalnom životu, izuzetno je važno efikasno i pozitivno komuniciranje korišćenjem telefona. Ova vrsta komunikacije je posebno teška jer uključuje samo zvučnu, bez vizuelne komunikacije, a istovremeno je u najširoj mogućoj primeni. Ipak, telefon omogućava pristup ljudima, na neograničenoj daljini, bilo da se sagovornik poznaje ili ne. Zato se telefon koristi da kreira mogućnosti koje bi, bez njegove upotrebe, bilo skoro nemoguće realizovati.
Većina ljudi veruje da ume da telefonira i da je to znanje nekakav prirodni dar. Nažalost, to nije slučaj i zato se prave mnoge greške u svim oblicima komunikacija: poslovnim, drugarskim, informativnim, intimnim, ljubavnim. Obuka za telefoniranje morala bi biti prisutna u svim vrstama institucija, jer je to jedno od osnovnih sredstava sporazumevanja današnjice. Teško je u jednom kratkom tekstu objasniti sve elemente ove tehnike, ali se bar mogu navesti neke osnovne smernice, kao potvrda činjenice da se treba ozbiljnije pozabaviti suštinskim savladavanjem ove materije.
Da bi se omogućila efikasna telefonska komunikacija, uz poznavanje svih tehnika, potrebno je obezbediti određene podatke o osobi sa kojom treba da se uspostavi telefonski kontakt. U takvoj primeni, neophodno je saznati puno ime i prezime konkretne osobe. Bezimeno pozivanje na «menadžera», «direktora», «prodavca» i slično, neprihvatljivo je i ima krajnje negativan efekat. U pripremi za razgovor, mogu se pronaći imena preko osobe na telefonskoj centrali, iz firmine brošure, iz imenika institucije, od poznanika itd.
Kada se po prvi put uspostavlja kontakt, iako se nije javila željena osoba, treba se ponašati tako da se svojim glasom pokaže sopstvena sigurnost. Obavezno se treba predstaviti, bilo ko da se javi. Ako osoba sa kojom treba uspostaviti kontakt nije tu, treba utvrditi kada će biti tu i obavezno najaviti ponovljeni poziv. U prvim pozivima ne treba ostaviti poruku da se ta osoba javi. Jedan od razloga je što je, u velikom broju slučajeva, vrlo verovatno da se neće javiti, a time je i propuštena prilika za uspostavljanje kontakta. Dobro je uvek znati određen skup aktivnosti i pravila koja se moraju poštovati u cilju efikasne telefonske poslovne komunikacije:
• Uvek treba biti ljubazan i srdačan sa telefonistima i sekretaricama. Mnogi saradnici su ključni da bi se došlo do šefa. Takođe, treba uskladiti svoj ton preko telefona sa telefonistom. Ako je topao i prijateljski, treba odvojiti vreme za uspostavljanje kontakta. Ako je odlučan i efikasan, treba odmah «preći na stvar».
• Treba se predstaviti punim imenom i prezimenom, funkcijom i nazivom firme, i sekretarici i osobi koju zovete. Kod već uspostavljenih kontakata, prezime i ime su dovoljni.
• Treba preskočiti kurtoazna pitanja tipa «Kako ste danas?» i brzo «preći na stvar».
• Ako je tema dosta opširna, a osoba nepoznata, treba pitati «Da li imate malo vremena?». Prezaposlen direktor, na primer, često nema vremena za duži razgovor sa strancem.
• Pošto je mnogo teže dobiti saglasnost za određene ideje preko telefona, u velikom broju slučajeva treba iskoristi poziv da se zakaže kratak poslovni sastanak gde bi se lično predstavili predlozi.
• Ako konkretna situacija zahteva razgovor preko spikerfona, najpre treba tražiti sagovornikovo dopuštenje i navesti imena onih koji eventualno prisustvuju razgovoru.
• Ako osoba kojoj je upućn poziv nije trenutno slobodna, treba ostaviti kratku poruku i broj telefona (čak iako ga dotična osoba već ima) i poželjno vreme za ponovno kontaktiranje. Pri tome, ne treba tražiti poziv od osobe sa kojom do tada nije uspostavljen kontakt.
• Ako poziv mora biti ponovljen više puta, treba izbegavati ostavljanje višestrukih poruka.
• Ako je moguće, treba pitati sekretaricu za najbolje vreme za poziv.
• Ako se poziv slučajno prekine, osoba koja je uputila poziv treba ponovo da pozove, bez obzira na uzrok problema.
Pravila u slučaju prijema poziva su sledeća:
• Treba odgovoriti svojim imenom i prezimenom.
• Ako primalac poziva ima mnogo posla, odmah to treba reći: «Strašno mi je žao, imam samo minut na raspolaganju.»
• Ako poziv zahteva pribavljanje neke specifične informacije, treba upitati da li bi osoba koja zove više volela da sačeka «na liniji» ili da bude pozvana kasnije.
• Kada nekog treba staviti na «hold», kratkih šesdesetak sekundi tišine ili muzike u pozadini može mu izgledati kao večnost. Poželjno je upitati sagovornika: «Mogu li vas staviti na «hold»?» Nakon toga, ponovo se treba obratiti sagovorniku sa iskrenim: «Hvala što ste sačekali».
• Ne treba dopustiti da započeti razgovor bude prekinut time što će neko «banuti» u kancelariju, ili drugim telefonskim pozivom.
• Ako je to apsolutno nepohodno, treba objasniti prvobitnom sagovorniku razlog prekidanja razgovora (poziv iz inostranstva, na primer) i obećati ponovni poziv. To obavezno treba uraditi.

1.3 PISANA KOMUNIKACIJA

Pisana komunikacija predstavlja direktno i individualno sredstvo za «otvaranje» i ostvarivanje komunikacijskog kontakta. Istovremeno, pisanom komunikacijom omogućava se ostvarivanje efektivnije, rezumljivije misaone komunikacije i obezbeđuje autentične zabeleške transakcije ili događaja.
Poslovni pisani dokumenti su odraz stava prema svojoj organizaciji, prema primaocu i prema problemu koji se namerava rešiti.
Ono o čemu treba voditi računa, prilikom sastavljanja poslovnih dokumenata, je da vrlo često ne postoji «druga šansa». Takođe, principe usmene komunikacije treba primenjivati i na pisanu komunikaciju.

1.3.1 Tehnike pisanja pisama

Pismo je pisano sredstvo komunikacije nejčešće upućeno individui, osim u nekim slučajevima, kada je ista poruka namenjena većem broju čitalaca. Tada je forma pisma «otvoreno». Svako pismo ima određeni cilj. Niko ne piše pismo bez razloga. To posebno dolazi do izražaja u poslovnoj komunikaciji. Postizanje cilj a kroz pisanu komunikaciju, iako je ona toliko dugo i široko u upotrebi, nije lak ni jednostavan zadatak. Trebalo bi izbeći zamku, kao i kod telefoniranja, da se inicijalno veruje u sopstveno vladanje tehnikama pisanja pisma, od trenutka opismenjivanja. Svako, kome bi se postavilo pitanje da li zna da napiše pismo, čudeci se pitanju odgovoriće: «Naravno». Ipak, od njih desetoro, devetoro ne zna pravilno da koristi čak ni neophodne tehnike. Kada se govori o poslovnom komuniciranju, rezultati su još drastičniji. Ipak, mora se razumeti zašto se pisma pišu i kao ih pravilno napisati.
Osnovni razlozi zbog kojih se pismo koristi u poslovnoj komunikaciji su:
• Pisanjem pisma, otvara se mogućnost preciznog razjašnjenja predmeta poslovne komunikacije, primaocu poruke;
• Prvi paragraf treba da sadrži glavne informacije koje su potrebne primaocu;
• Sledeći paragraf treba da sadrži informacije koje služe kao podrška i objašnjenje podataka iz prvog paragrafa;
• U poslednjem paragrafu trebalo bi izraziti očekivanja od primaoca;
• Pismo treba da bude napisano na jednoj strani, maksimalno na dve strane. Mnoge organizacije, na primer, ograničavaju dužinu pisma;
• Treba kontrolisati dužinu rečenica i paragrafa, zbog vizuelne preglednosti teksta;
• Treba se pridržavati sledećih sedam načela: potpunost, sažetost, jasnost, konkretnost, pažljivost, učtivost i ispravnost.
• Treba paziti na vizuelni izgled pisma. Nekorektno i loše formatirano pismo daje nepovoljnu sliku i utisak o pošiljaocu i samoj organizaciji;
• Pismo pruža mogućnost da se, u okviru teksta ili kao dodatak, uključe sve informacije neophodne za razumevanje onoga što se treba postići;
• Pismo može da skrene pažnju primaoca na željeni predmet, koji nije bio predmet pažnje pre toga;
• U zavisnosti od sadržaja, može se motivisati primalac da se zainteresuje za predmet;
• Izazivanjem interesa kroz tekst pisma, kod primoca se može stvoriti potreba da prihvati određene sugestije;
• Dobro poslovno pismo pruža dovljno podataka i garancija, koje ukazuju na iskrenost u pristupu, čime se primaoc podstiče da veruje u potpunosti;
• Pisma se koriste i za motivisanje primaoca da se obezbedi akcija po predmetu pisma;
• Uvek voditi računa da se pisma «pisani dokument» čiji trag ostaje i ima, kao takav dokument, sve prednosti i mane;
• Uvek treba imati na umu da se pismo može tretirati kao: ponuda, obaveza, ugovor, nalog, raskid odnosa, uvreda, zvanično obaveštenje, i još stotine drugih stvari. Ne važi kasnije «nisam to mislio, već.....»

U pismu mora da bude kompletna poruka. Ne sme da se desi da onaj ko prima pismo bude začuđen zbog toga zašto je pismo poslano, o čemu se radi u njemu, ili šta pošiljalac očekuje. Najčešće, pismo se otvara kratkim paragrafom, sa
predstavljanjem i objašnjenjem povoda pisma. Suština poruke sadržana je u dva ili više paragrafa. Pismo se zatvara pozdravnim paragrafom. Na primer, pismo kojim se zakazuje sastanak otvara se paragrafom u kome se napominje da onaj koji šalje pismo, želi da se sretne sa onim koji prima pismo, da bi razgovarali o nekoj temi. Suština pisma bi trebalo da pruži razloge zbog kojih je sastanak neophodan. Poslednji paragraf bi trebalo da sadrži predlog vremena i mesta sastanka. Jedna od rečenica, koja ukazuje na to da pismo treba ozbiljno shvatiti, je: «Pozvaću Vas u sredu ujutru, da saznam da li Vam vreme i mesto našeg sastanka odgovara».
Pisma bi trebalo da se pišu na belom papiru A4 formata. Zaglavlje pisma mora biti odštampano i da sadrži: ime, adresu i telefonski broj organizacije. Ukoliko iz imena organizacije nije očigledna delatnost, onda bi to trebalo dodati. Pisma bi trebalo da se štampaju na kompjuterskom štampaču. Dužina pisma bi trebalo da bude do jedne strane. Pismo od dve strane je prihvatljivo, ali ako prelazi dve strane, materijal bi trebalo staviti u poseban format.
Najčešći pristup u oslovljavanju primaoca je: «Poštovani gospodine Todoroviću, ili «Poštovana gospođo Todorović». Ne bi trebalo da se koristi samo ime ili nadimak u oslovljavanju, kao na primer: «Draga Marice» ili «Dragi Kosta», osim u slučaju kada se piše osobi koja se već dugo poznaje i sa kojom se imaju prisni odnosi. Problem postoji kada se ne zna ime osobe kojoj bi trebalo uputiti pismo. U ovom slučaju, može se koristiti tradicionalan način obraćanja «Poštovani gospodine», ali je to i neugodno, jer može da se desi da je osoba kojoj se obraćamo suprotnog pola. Bolja varijanta je da pismo bude adresirano na sledeći način: za marketing menadžera, za menadžera proizvodnje i si., a da se umesto oslovljavanja imenom, napiše jednostavno: «Poštovani». Prilikom «zatvaranja» pisma, pre imena i prezimena pošiljaoca, može se napisati, na primer, «Iskreno», «Srdačno», «Od srca» i si.
Prilikom pisanja pisma, treba predvideti način interpretiranja teksta od strane čitaoca. Treba postići učtiv i pozitivan ton i treba izbegavati reči i fraze koje mogu zvučati grubo i neprimereno, kao i one koje sugerišu da je čitalac neinteligentan ili «ispod nivoa» pošiljaoca. Takođe, treba izbegavati fraze koje
impliciraju da čitalac govori neistine (na primer, «Vi tvrdite da.....», «Vi izjavljujete da.....», «Vaša izjava nagoveštava da.....» i si.)
Stil pisanja, koji se može protumačiti kao laskanje, može biti isto tako neefikasan i grub, a pismo može zvučati «sirovo» i «neprimereno». Treba uvek voditi računa i o tome da su čitaoci osetljivi na neiskrenost i na svaki pokušaj prisile. Dešava se da pošiljilac u pokušaju da bude jasan, postaje nepotrebno nejasan.
U dugoj istoriji institucije koja se zove «Pismo», razvijeno je mnoštvo različitih tehnika i pravila. Neka od osnovnih pravila, ukratko, su:
• Planirati pažljivo i detaljno šta treba da se saopšti primaocu.
• Napraviti strukturu pisma u mislima i preneti tu strukturu na papir, kao podsetnik za pisanje pisma.
• Pažljivo pripremiti i proveriti sve činjenice koje će biti iznete, ili na koje se poziva u pismu.
• Pomenuti u jednom pismu sve potrebne podatke i činjenice, a ne činiti to parcijalno.
• U prvoj verziji napisati celo pismo u «u jednom dahu».
• Pisati kratke i jasne rečenice.
• Započeti novi paragraf posle najviše 3-5 rečenica.
• Koristiti jasan, jednostavan govor. Izbegavati strane i arhaične izraze.
• Ne pokušavati da se ostavi utisak na primaoca, tako što će se komplikovati tekst.
• Pisati kao što se govori, koristiti jednostavnu dikciju.
• Izbegavati preterane formalnosti ili familijarnosti.
• Truditi se da pismo bude «pozitivno» i da odiše optimizmom čak i kada se rešavaju najteži problemi.
• Voditi računa o interpunkciji. Zapamtiti da tačka i zapeta na različitom mestu daju tekstu različit oblik i mogu preneti različite poruke.
• Obavezno pročitati tekst objektivno i bez predrasuda.
• Treba biti kritičan prema sebi i tekstu i slobodno ga ispraviti da jasno izražava ono što se želi «reći».
• Poslednju verziju teksta pažljivo pogledati. Radi ispravke grešaka, pre svega u kucanju.

Ukoliko se poslovna pisma pišu, na osnovu ovih pravila, skoro je sasvim sigurno da će biti dobra, jasna za razumevanje, da će se držati predmeta i time obezbediti šansu da se postigne željeni cilj. Pri pisanju pisama, treba uzeti u obzir intelektualnu kompetenciju čitaoca i odabrati «prilaz» koji mu najviše odgovara. Takođe, treba «ubediti» čitaoca da odgovori na pismo.
Kada je svrha pisanja pisma da se dobije «donacija», pošiljaoci ovih pisama trebalo bi da nauče sledeće:
• Treba koristiti naslov koji će da privuče pažnju;
• Pismo treba propratiti tekstom u kome se navodi: zašto i kako će donacija biti iskorišćena;
• Treba dati jasnu definiciju cilja i svrhe dobrotvorne akcije;
• Treba koristiti izraze poštovanja i potvrdu uvažavanja ličnosti;
• Pismo treba «zatvoriti» sa postskriptumom, koji daje najjači razlog primaocu da odgovori na zahteve u pismu.

Prilikom saopštavanja nepovoljnih vesti, putem pisma, treba izbegavati preveliki broj negativnih reči, kao što su: ne mogu, teško, nemoguće, problem, loše, nažalost, nikako i si. Istraživanja pokazuju da se poruke negativne sadržine ne prihvataju isto kao i pozitivne, pa se zbog toga treba potruditi da se neprijatna poruka saopšti što pozitivnije. Neprijatan ton može biti i rezultat previše sažetog i previše «elegantnog» pisanja. Nejasno pisanje sugeriše da se namerno izbegava komunikacija.
Pisma, kao prenosioci nepovoljnih vesti, imaju istu opštu strukturu. Važno je voditi računa o stilu i tonu. Ukoliko se ne saopšti loša vest u prvoj rečenici, to treba uraditi u prvom paragrafu ili na samom početku drugog. Prikrivajući loše vesti suviše dugo, može samo da se iznervira primalac pisma, posebno ukoliko je očigledna namera da se sugeriše kako to i nije loša vest. Neka od pravila kojih se treba pridržavati, u torn kontekstu, su:
1. Prva rečenica treba da «pripremi» čitaoca za lošu vest koja se nalazi na kraju prvog paragrafa;
2. U sledećem paragrafu objasnjava se donošenje ovakve odluke;
3. U poslednjem paragrafu savetuje se čitalac o tome šta da preuzme radi uspešnog prevazilaženja problema.

1.3.2 Tehnike pisanja konkursnog pisma i ličnog rezimea

Sastavljanje molbi (konkursnih pisama), koje se pišu u potrazi za zaposlenjem, zahteva korišćenje istih tehnika dizajniranja kao i kod drugih poslovnih pisama. Molbom bi trebalo stvoriti u glavi čitaoca pozitivnu sliku o konkretnoj osobi i/ili predmetu. Znači, treba pokazati čitaocu lične kvalitete i sposobnosti koje se traže za mesto na koje se pretenduje. Svaka odluka koja se donosi u vezi sa sadržajem, stilom i tonom molbe, doprinosi stvaranju određene slike u glavi čitaoca. Za radna mesta na kojima se traže eksperti, efikasnija je molba sa navođenjem glavnih kvalifikacija, u cilju dobijanja poziva na razgovor, od standardnog paketa pismo-rezime. U kreiranju omota konkursnog pisma, nema pravila. Pismo treba da je sažeto, određeno i jasno i da je samo na jednoj strani. Struktura konkursnog pisma trebalo bi ada se zasniva na sledećim pravilima:
1. U prvom paragrafu ističe se svrha pisma (kandidovanje za određeni posao);
2. U sledećem paragrafu pružaju se dodatni argumenti (razlog kandidovanja i tražene kvalifikacije), i
3. U završnom paragrafu treba tražiti poziv na razgovor.

Početni deo pisma treba da privuče pažnju čitaoca. Mnogi odlučuju na osnovu prvog paragrafa da li će uopste čitati dalje. Efikasna strategija je da najjače argumente treba istaknuti u uvodnom delu rečenice. Ako je ranije već uspostavljen kontakt sa nekom osobom, u pismu se može pozvati na taj razgovor. U središnjem delu pisma, opisuju se kvalifikacije. Treba naglasiti kako su kvalifikacije u skladu sa zahtevima konkursa i da znanje, sposobnost i iskustvo kandidata mogu da koriste organizaciji. Takođe, ukoliko je to dopušteno u konkursu, može da se navede neki hobi ili društvena aktivnost, koji mogu predstaviti kandidata kao svestranu osobu, koja, ipak, ima i znanja i kvalifikacije potrebne za konkretan
posao. Iz pisma mora da proizilazi komunikativnost i sveukupan potencijal pojedinca. U završnom delu pisma treba da se traži poziv na razgovor i da se daju podaci o načinu kontaktiranja kandidata.
Lični rezime predstavlja pisanu formu koja sadrži važne informacije o sposobnostima kandidata. Prilikom kreiranja rezimea, moguće je koristiti jednu od četiri osnovnih formi:
• Hronološki rezime, koji je najzastupljeniji. Koristi se u iliustrovanju situacije gde je radno iskustvo kandidata doprinelo izvršavanju obaveza da su poverene obaveze izvršene sa značajnim rezultatima.
• Ciljni rezime, koji se koristi u isticanju kvalifikacija kandidata za određeni posao.
• Funkcionalni rezime, koji se koristi onda kada treba naglasiti specifične veštine. U torn slučaju, rezime počinje prezentacijom veština, nabrajanjem dosadašnjih zanimanja i stepena obrazovanja. Isticanje obrazovanja zavisi od toga koliko je to značajno za posao za koji se konkuriše.
• Kombinacija hronološkog i funkcionalnog rezimea, koja se koristi ukoliko treba istaknuti određene sposobnosti i veštine, ali i opisati period obrazovanja i sticanja iskustva, kao i druge podatke.
Stil i forma su vrlo značajni kod pisanja ličnog rezimea. To su elementi koji stvaraju kod čitaoca efekat koji kandidat želi da postigne. U konkursnom pismu treba biti samouveren, uverljiv i detaljan u opisu ličnih kvaliteta i znanja. Glavi delovi ličnog rezimea su:
• Naslov - na vrhu strane piše se ime, adresa i broj telefona;
• Lični podaci - iznose se samo u obimu koji je potreban ili tražen. Obuhvataju: godinu i mesto rođenja, bračno stanje i si.;
• Obrazovanje - prvo se navodi najjača kvalifikacija za posao. Ukoliko kandidat poseduje «jak» akademski dosije, treba navesti i podatke, kojima se ističe da je vredno radio tokom studija, uključujući i nagrade koje je primio;
• Veštine - ukoliko kandidat ima neke posebne veštine, koje su zanimljive sa aspekta potencijalnog radnog mesta, treba ih nabrojati;
• Radno iskustvo - na prvo mesto treba staviti «najjači adut». Pri tome, daje se period zaposlenja, ime i delatnost organizacije i naziv radnog mesta;
• Aktivnosti - ukoliko to može biti od koristi, treba navesti imena profesionalnih organizacija čiji je kandidat član i društvenih aktivnosti u koje je uključen.
Tute hoc intristi: tibi omne est exedendum (Ti si ovo udrobio: treba sve i da pojedeš)

1.3.3 Tehnike pisanja izveštaja

Izveštaji su dokumenti koji se pišu kako bi ih pročitali oni kojima su namenjeni. To automatski znači da bi trebalo da budu prilagođeni, između ostalog, onima koji će ih čitati. Izveštaji moraju biti što precizniji, moraju sadržati aktuelne informacije i podatke i u njima se moraju predložiti jasni zaključci. Često se smatra da je potrebno da izveštaji budu što opširniji. To je u principu tačno, ali važi samo za manji broj izveštaja ili njihovih delova. U većem broju slučajeva, očekuje se da izveštaj bude što kraći i jasniji, da se eliminišu nepotrebne informacije i reči i da se prikaže, grubo rečeno, suština. Što je izveštaj koncizniji i kraći, to su veće šanse da ga svi pazljivo pročitaju, analiziraju i učestvuju pripremljeni u dogovaranju i odlučivanju oko zaključaka.
Izveštaji obično pokrivaju jednu temu ili problem i upućeni su različitim nivoima menadžmenta. Pri sastavljanju izveštaja najvažniju informaciju treba staviti na prvo mesto. Glavni deo izveštaja, osim teksta, može sadržati grafikon ili tabelu sa sumiranim podacima. Izveštaj mora biti vizuelno atraktivan i jasan za čitanje. Deo na koji čitaoci treba da obrate posebnu pažnju, može biti naglašen (boldiran ili podvučen linijom). Za pisanje izveštaja može se koristiti osnovni format, sa nekim varijacijama. Neka od pravila pisanja izveštaja su sledeća:
• Na naslovnoj strani napisati tačno o čemu se u izveštaju govori;
• Ako je izveštaj na deset ili više strana, koristiti indekse;
• Na početku pisanja izveštaja, kratko sumirati ono što se specificira ili preporučuje. To omogućava čitaocima koji nemaju mnogo vremena, da brzo razumeju suštinu izveštaja;
• Izbegavati dosadne teme u bazičnom izveštaju, a glavni problem podržati primerom u dodatku ili na kraju teksta;
• Koristiti izdvojene pasuse, podvlačenje teksta i si.;
• Koristiti jednostavne grafike, tabele i mape za prezentaciju statističkih informacija;
• Izveštaj mora biti koncizan - ne treba da se koriste složene i konfuzne reči; informacije se ne smeju ponavljati;
• Izveštaj mora biti jasan, da bi čitalc razumeo suštinu problema i znao šta treba da uradi;
• Fokusirati se na centralnu temu kao meru kvaliteta, produktivnosti, inovacija, tehničkih inovacija ili posvećenosti zaposlenih;
• Koristiti smernice koje nešto znače, umesto etiketa kao što su «inovacije», «fmansije», «istraživanja» i si. Koristiti strategiju «novinskih naslova», koristeći naslove kao sto su: «Kako smo razvili nove proizvode», ili «Gde ide novac» i dr.;
• Učiniti izveštaj razumljivim. Ne dopustiti da izveštaj obiluje suvoparnom naduvanom prozom ili tehničkim žargonom;
• Izveštaj treba da sadrži istinite podatke. Ako stvari nisu dobre, jednostavno treba reći: «Ova godina rezultirala je nižim nego planiranim i očekivanim zaradama» ili «Ova godina bila je izuzetno teška» itd.;
• U izveštaju bi trebalo da se nađu kratke biografije ključnih menadžera;
• U izveštaju treba jasno istaći: šta organizaciju čini jedinstvenom, dobrom i profitabilnom: zašto je za akcionara to dobra investicija: kako se takmiči sa konkurencijom i koja je njena pozicija u industriji i dr.

Priprema informacija i podataka za izveštaj. U pripremi izveštaja, nije dovoljno da se prikažu podaci za koje se veruje da su precizni. Dobro je da se informacije i podaci provere, koristeći i druge izvore, kako bi se uporedili, dopunili i mogli da se iskoriste u konkretnom trenutku.
Sadržaj i struktura izveštaja. Izveštaj, kao i svi dokumenti, ima, po pravilu, strukturu koje se treba držati, ako nije drugačije predviđeno. U uvodnom delu se obično napiše predmet i svrha izveštavanja a često i glavni zaključci. U glavnom delu izveštaja iznose se informacije i podaci koji su osnovni deo i razlog izveštavanja. U torn delu su date i sve ključne informacije i podaci koji služe kao podloga za donošenje zaključaka. Izveštaj se obavezno završava zaključcima i predlog realizacije zaključaka.
Pisanje i izgled izveštaja. Izveštaj bi morao biti koncizan, ali istovremeno bi morao da sadrži i sve relevantne informacije. Ova dva zahteva su suprotna jedan drugome, pa je potrebno uložiti značajan napor, da bi se postigao zadovoljavajući balans. Nejasne formulacije, komplikovani i nedovoljno precizni i nejasni zaključci, neće postići očekivani cilj. Uvek se treba truditi da izveštaj bude što je moguće interesantniji. Neophodno je da jezik koji se koristi bude jasan i precizan. Upotreba manje poznatih i stranih reči i izraza neće impresionirati čitaoce, možda će smanjiti razumevanje suštine i postići negativan efekat. Treba koristiti kratke rečenice. Svoj tekst treba pročitati više puta, pre predaje i proveriti da li će budući čitaoci teksta razumeti šta se tačno želi reći. Treba dodatno skratiti tekst gde god je to moguće, a da se ipak ne oštete osnovne misli i podaci. Sve to posebno važi za zaključke i zato njima treba posvetiti puno vremena i pažnje. Obavezno je da se koriste naslovi, podnaslovi, njihova numeracija, kao i numeracija stranica. Ako se koristi nečiji zvaničan izvor, to se mora nevesti, jer to ne umanjuje doprinos, većpojačava uverljivost suštine. Ako se neko citira, i to treba navesti. Treba izbegavati pisanje u prvom lieu jednine, jer to može da stvori negativan utisak i da odvrati pažnju od željenih zaključaka. Ne treba donositi čvrste zaključke, ako nema dovoljno podloge za njih ili ako sam potpisnik izveštaja nije potpuno uveren, na bazi informacija i podataka kojima raspolaže.
Prezentiranje izveštaja. U slučajevima kada se predviđa lično verbalno prezentiranje izveštaja, sve što generalno važi za poslovnu komunikaciju, važi i u ovom slučaju. To znači dobru pripremu prezentacije, korišćenje vizuelnih delova prezentacije, biti pripremljen za pitanja i odgovore, imati dovoljan broj kopija izveštaja, imati dodatno dokumentaciju koja potkrepljuje izveštaj, proveriti da li sve tehnički funkcioniše u prostoriji gde se razmatra izveštaj i dr.
Multifamam, conscientiam pauci verentur (Mnogi se plaše glasa koji se o njima pronosi, a samo malo njih savesti)

1.4 TEHNIKE ELEKTRONSKE POSLOVNE KOMUNIKACIJE

Brzi, čak dramatičan razvoj novih tehnika u protekloj deceniji, već je izazvao i dalje izaziva značajne promene u poslovnim sistemima. Informacione tehnologije (IT) su oblast koja je poslednjih godina obezbedila masu novih komunikacijskih sistema, «alata» i «oruđa». Kako IT i njihova primena u najvećoj meri utiču na razvoj poslovnih komunikacija, oni koji se bave poslovnom komunikacijom, trebalo bi da stalno prate odgovarajuću literaturu, časopise i informacije na Internetu.
Personalni računar (PC) postao je nezaobilazni «saradnik» svakog poslovnog čoveka, bez obzira u kojoj je formi: desktop, laptop ili neki od manjih komunikacijskih kompjutera tipa Psion. Opremljen modemom i softverom, svaki od ovih računara omogućava slanje i primanje faksimila, pristup Internetu i komunikaciju sa bilo kojom tačkom na svetu koja ime telefonsku vezu i Internet provajdera. Personalni računari postali su značajan centar za slanje i primanje poruka u komunikaciji sa celim svetom, uz istovremeno skladistenje ogromnih baza podataka. Ove baze podataka dramatično povećavaju brzinu i kvalitet komunikacije i omogućavaju osobi koja ih koristi da se skoncentriše na sustinu i kvalitet predmeta, a ne na traženje, formiranje i fomatizovanje dokumenata.
Neki od osnovnih elemenata poslovne komunikacije su: Faksimil (faks), Internet, Elektronska pošta, Veb stranice, Elektronska trgovina, Intranet i Ekstranet.
Faksimil (faks) se može slati i primati, korisćenjem faks mašine ili personalnog računara. Faks mašine imaju prednost što se slanje i primanje automatski registruje, te se takav dokument može smatrati zvaničnim. Nedostatak je što se, da bi se faks poslao koristeći faks mašinu, mora prethodno odštampati, a kod prijema dobija se takođe papir. U torn slučaju, baza podataka je na papiru, a ne u računara. Ukoliko treba uneti faksove u baze podataka u računara, treba koristiti čitaće (skenere), koji su već u sirokoj upotrebi, mada još nisu dostigli zadovoljavajući tehnički nivo, posebno sa aspekta kvaliteta i brzine unošenja. Personalni računari imaju sve prednosti koje su nedostaci faks mašine i obrnuto. Zbog toga se, u praktičnom radu i kada je to moguće, za tekuću komunikaciju koristi elektronska pošta, a kao dokumentovana brza komunikacija, klasičan faks preko faks mašine. Prilikom slanja faksa, neophodno je držati se pravila i koristiti međunarodno utvrđene tehnike. Neophodno je koristiti takozvanu «Prvu stranicu faksa» (Fax cover sheet), kada se faksom šalju kopije nekih dokumenata. Prva stranica faksa sadrži sve standardne podatke, tj. kome se šalje faks, na koji broj, od koga, datum, predmet, koliko stranica se šalje uključujući i tu stranu i poruku šta se šalje u prilogu sa planom akcije. Gotovo sve firme imaju standardizovan format svojih faksova i prve strane faksa. Ovo pravilo vazi, bez obzira da li se faks salje putem mašine ili računara. Slanje poruka putem faks mašine je efikasan način za prenošenje formalizovanih informacija skoro trenutno. Takođe, obezbeđuje u skoro istom trenutku odgovor na zanhtev za informacijom, potvrdu narudžbine, dostavljanje uputstava, ili narudžbinu jela iz obližnjeg restorana. Posto omogućava trenutni prijem poruke, primljeni faks uvek odaje utisak hitnosti, tako da se skoro uvek odmah pročita. Profesionalna slika poruke poslate faks mašinom, isto je tako važna kao i u slučaju pisama poslatih preko pošte, stoga se i u torn slučaju treba pridržavati određenih pravila:
• Faksovi retko dođu u ruke neposredno primaocu; ne treba faksirati ništa što mora ostati poverljivo.
• Faks poruku treba lektorisati i napisati isto tako pravilnim i urednim stilom kao i poslovno pismo.
• Nakon slanja faksa obavezno treba nazvati primaoca da bi se potvrdio njegov prijem; u velikim firmama sa malim brojem faks mašina može i da se zaturi.
• Treba izbegavati faksiranje više od nekoliko strana, osim ako se to posebno ne traži. U torn slučaju treba označiti brojem svaku stranu duzeg faksa da bi se izbegla zabuna.
• Ako treba poslati poruku sa putovanja, faksiranje je mnogo lakše i efikasnije od uspostavljanja telefonskog kontakta. Stoga uvek sa sobom treba poneti prvu stranu faksa (memorandum). Faksiranje sa udaljenog mesta poruči daje na hitnosti i vaznosti, a i mnogi hoteli imaju potrebnu opremu, ponekad i u samoj sobi.
• Faks mašinu moguće je koristiti i u građenju neformalnog odnosa sa poslovnim partnerima ili klijentima. U torn kontekstu moguće je poslati neki crtez (sa dobrim ukusom), isečke iz novina od zajdničkog interesa, cestitku ili pozdrave.
• Nikada ne treba koristiti faks mašinu za izjavu saučešća ili ličnu zahvalnost. Brzina neće kompenzovati nedostatak rukom pisane poruke.
Internet je svakodnevo menja nacin zivota i poslovnu komunikaciju. Pristup obimu informacija koje su svakome na Internetu raspoložive, istovremeno je stvorio neograničene mogućnosti za poslovnu i svaku drugu komunikaciju.
Elektronska pošta (E-mail) preuzela je veliki deo poslovne komunikacije i svakim danom se obim korišćenja drastično povećava. Svaki poslovni i društveni susret zahteva poseban protokol. To isto važi za komunikaciju preko Interneta. Komunikacija putem elektronske pošte jednostavna je i efikasna. Omogućava slanje i prijem poruke u svako doba dana i noći i u svakom delu sveta. Zbog svoje hitnosti, elektronska pošta je odličan način za obaveštavanje o tekućem razvoju konkretnih akcija, ako je to potrebno.
Veb stranice (WWW-World Wide Web) omogucavaju da se prikaže željeni obim informacija o poslovnim aktivnostima kokretne firme, kao i o tome gde se nalazi i kako se najjednostavnije može stupiti u komunikaciju. Ovakav prikaz firme dostupan je apsolutno svakome ko se nalazi na Internetu.
Elektronska trgovina (E-commerce) pruza mogućnost kupovine i prodaje proizvoda i usluga i već je u širokoj upotrebi, a brzina kojom se razvija prevazilazi sva očekivanja. Neki od proizvoda i usluga koji se nude i prodaju/kupuju putem Interneta su:
• Knjige nude se uz sve detalje i kratak opis;
• Avio karte, vozne karte;
• Hotelske rezervacije;
• Računari i softveri; itd.

Intranet (In-company internets) predstavlja korišćenje interne računarske mreže. Ovaj sistem postoji već mnogo godina, ali se ranije koristio samo u najvećim svetskim kompanijama, zbog tada visokih cena i troškova svih elemenata sistema. Sa sadašnjim razvojem IT-a, cenama i troškovima na tržištu IT-a, ova vrsta interne komunikacije u okviru firme postaje gotovo neophodna, jer daje izvanredne rezultate uz minimalne troškove. Ono što je nekada bila privilegija, danas je na raspolaganju i najmanjim firmama.

2. TEHNIKE POSTAVLJANJA PITANJA

“Čoveka više uvredi ono što ste o njmeu loše rekli, nego ikakvo zlo koje ste mu učinili. Lakše se izmire ljudi zavađeni posle bitke ili neprijatnih dela, nego posle reči, u kojima je bilo uvreda.” - Jovan Ducic

Od svih postupaka koje u međusobnim kontaktima ljudi usmeravaju jedni prema drugima, postavljanje pitanja spada u grupu «najagresivnijih». Ako se posveti samo minut ovoj konstataciji, može se pokrenuti sećanje na mnoštvo primera ove «agresivnosti» koje svaki čovek doživi od drugih, kako u poslovnom, tako i u privatnom životu: «Koliko ispita ti je ostalo do kraja?», «Dokle ste stigli sa poslom koji Vam je dodeljen?», «Zar bas danas morate da izađete ranije sa posla?», «Zašto si se toliko ugojio?», «Kolika su Vam ukupna mesečna primanja?», «Kako ste mogli da zaboravite nešto tako važno?» i dr.
Postavljanje pitanja je jedna od najdelikatnijih aktivnosti u poslovnoj komunikaciji, upravo zbog moguće agresivnosti, kako je pokazano u prethodnim primerima. I najbolje formulisana i izrečena pitanja imaju deo agresivnosti, ali je ona pozitivna ako je usmerena ka postizanju željenog cilja-uspešnog procesa komunikacije. Agresivnost, o kojoj se govori, uslovljena je pozicijom komunikatora, zbog toga sto:
• On bira pitanja i on ih postavlja;
• Postavlja ih na način na koji želi;
• Postavlja ih na mestu gde želi;
• Postavlja ih u vreme kada želi;
• On bira pitanje na koje traži odgovor;
• Primalac poruke, po pravilu, ne zna ništa od svih prethodno navedenih stvari.

Reči koje se koriste u takvim prilikama su: šta, zašto, kako, ko, zbog čega, gde, sa kim, kome, od koga, itd. i predstavljaju skup veoma snaznih alata koji se torn prilikom koriste. To znači da, inicijalno, onaj ko postavlja pitanja ima ogromnu moć, dok onaj koji odgovara, u torn momentu, u značajno podređenom položaju. Svako ko koristi tehnike postavljanja pitanja, mora uzeti sve navedeno u obzir i vrsiti izbor tehnika prema datoj prilici.
Pre definisanja konkretnih pitanja, svako se mora zapitati šta je to što bi želeo da sazna? Na bazi ovih želja i potreba, treba sastaviti listu pitanja, vodeći računa o tome da ona budu motivaciona i što manje agresivna. U toku konverzacije sa sagovornikom, pretpostavka je da će se deo tih odgovora dobiti, te će biti neophodno postaviti samo ona pitanja koja su ostala bez odgovora do tada. U torn kontekstu, ono što se često događa je da se , zbog nedovoljno pažljivog slušanja , prouste određene informacije. Postavljanje pitanja, vezanih za već dobijenu informaciju, direktno ukazuje primaocu poruke na dekoncentraciju komunikatora i drastično smanjuje motivisanost, pa se time ugrožava uspešnost komunikacije. Vrlo je verovatno da će se, tokom konverzacije, pojaviti i potreba za novim pitanjima, koja treba pribeležiti i postaviti u prigodnom trenutku, a u sklopu cele strukture razgovora.
Is ridet qui eras flebit (Smeje se onaj koji će sutra plakati)

2.1 IZBOR PITANJA

Postavljanje pitanja samo da bi se to obavilo, bez koncepta i jasnog cilja šta se očekuje kao rezultat, besmisleno je i neefektivno trošenje vremena. Nažalost, u svakodnevnom životu to je masovno rasprostranjeno pravilo ponašanja. Dešava se u svim vrstama komunikacije, a najviše u poslovnim kontaktima. Najilustrativniji primer su stereotipna pitanja: «Kako si?», «Šta radiš?», «Šta ima novo?» itd. U principu, u ovakvim slučajevima, odgovor se ni ne očekuje, pa je potuno nevazno kakav će biti odgovor. Ovakva komunikacija je bezlična, bez smisla i bezpotrebna. Umesto toga, ako uopšte postoji potreba da se nešto sazna, treba svesti konverzaciju na apsolutni minimum, kako se ne bi trošilo sopstveno i tuđe vreme.
Svako ko se bavi poslovnom komunikacijom, može, za nekoliko sekundi, da zaključi da li sagovornik iskreno postavlja pitanja da bi dobio odgovor ili to čini samo forme radi. Uz malo vežbe, analize i koncentracije svaki poslovan čovek može razviti takvu osobinu i znati da procenjuje konkretne pojave. Pre nego što se postavi pitanje, treba uvek razmisliti koja će vrsta pitanja najefikasnije omogućiti potrebne odgovore. Naravno da će odgovori retko dati celinu željene informacije, ali zato treba otvoriti mogućnost postavljanja novih pitanja i tako redom. Ne treba odustati, već treba nastaviti sa što preciznijim (ali ne agresivnim) pitanjima, u raspoloživom vremenu i datim okolnostima, sve dotle dok se ne dobiju zadovoljavajući odgovori. Nikad se ne treba pretvarati da je nešto jasno, ukoliko nije. Postoji mnogo pitanja, grupisanih po raznim osnovama. Svako ko pristupa planiranju poslovne komunikacije, treba da izabere ona koja najviše odgovaraju: njegovom karakteru, načinu komuniciranja, sklonostima i drugim ličnim osobinama. Osnovne grupe pitanja su:
- Otvorena pitanja i,
- Zatvorena pitanja.

2.2 NAČIN POSTAVLJANJA PITANJA

U toku postavljanja pitanja, maksimalno treba koristiti «govor» tela. Izrazima lica, pogledom, gestikulacijom i pokretima tela treba ukazati na interesovanje u vezi sa temom, u vezi sa značenjem pitanja koje se postavlja i, naravno, u vezi sa preciznošću očekivanog odgovora. «Govor» tela treba prilagoditi temi, njenoj ozbiljnosti, razgovoru udvoje ili sa više sagovornika, skupovima i prezentacijama, itd.
Veoma važno je i odabrati pravi trenutak za postavljanje pitanja. Ne treba upadati u reč sagovorniku, već treba sačekati njgovo celovito izlaganje, možda će čak sam dati odgovore na neka pitanja koja bi trebalo naknadno postaviti. Postoji značajna razlika u trenutku kada treba postaviti pitanje, ako je u pitanju dijalog ili komunikacija većeg skupa ljudi. Naravno da je tokom dijaloga interaktivnost komuniciranja neuporedivo veća i treži brže reakcije u postavljanju pitanja.
Ton i glas kojim se postavlja pitanje, govori mnogo sagovorniku o raspoloženju onog koji pita, kao i o ozbiljnosti i značaju pitanja, pa time i odgovora. Na primer, dok se govori o ljubavi i privrženosti, utiša se glas, namesti najnežniji mogući izraz lica i pokušava da gleda pravo u oči sagovorniku, kako bi se pratila reakcija. Kao što se na taj način ton i glas prilagožavaju navedenoj situaciji, treba primeniti odgovarjuće reakcije i na poslovnu komunikaciju.
Pogrešan ton može da izazove suprotnu reakciju od željene i time da onemogući dobijanje pravog, ocekivanog odgovora. I obrnuto, mnogo se lakše dolazi do željenog cilja ako glas i ton odaju samopouzdanje, optimizam i izazivaju motivaciju kod sagovornika. U torn smislu, treba raditi na ličnom usavršavanju, vezbajući glas i ton za različite prilike. Poželjno je da se koristi ogledalo i/ili snima glas, dok se simulira postavljanje pitanja. Može se i vežbati sa nekim koje spreman da pomogne u simulaciji komunikacije.

2.3 TEHNIKE ODGOVARANJA NA PITANJA

Postavljanje pitanja je po definiciji i svojoj funkciji, jedan od najagresivnijih elemenata poslovne komunikacije. Zbog toga je neophodno upoznati i situacije u kojima se postavljaju pitanja, različite agresivnosti. Po pravilu, onaj ko postavlja pitanja ima gotovo svu moć. Isto tako, onaj ko odgovara treba da uloži napor i da savlada problem automatskog odgovaranja na postavljena pitanja, bez mnogo razmišljanja. Neki od razloga koji izazivaju određenu vrstu straha, koji se odnosi na to da li će se dobro odgovoriti, su:
• Šta onaj ko postavlja pitanje želi da zna. Veliki broj ljudi sklon je da se zamisli, čak i u deliću sekunde, da li se pitanjem traži istinit odgovor ili postoji nešto skriveno?
• Moguća je povreda intimnosti. Da li postoji namera da se sazna nešto što sagovorniku ne želi da se otkrije?
• Šta je ispravno, a što pogrešno? Odmah počinje preispitivanje da li će dati odgovor biti ispravan ili pogrešan. Ako je ispravan, to je u redu, ali ako je pogrešan, to može da znači gubitak, a ko voli da bude gubitnik?
• Šta je to što bi onaj koji postavlja pitanje i ostali voleli da čuju? Ako se odgovori suprotno, može da se izazove odbojan stav.
• Da li će odgovor dopreti do konkurencije? Mogućnost da se da odgovor za koji se pretpostavlja da drugi ne znaju ili bar ne svi, odnosno kada ne želi da se otkrije određena informacija pred određenim ljudima.
• Koje su moguće posledice? Šta ako su posledice negativne? Kakve reakcije može da izazove konkretan odgovor?
• Da li postoji izloženost ocenjivanju? Čim je neko u poziciji da odgovara na pitanja i to još pred više prisutnih ljudi, to je kao da je na pozornici. Kao da ga svi gledaju i očekuju odgovor kako bi ga procenjivali i donosili zaključke, pozitivne ili negativne. Naravno da trema, veća ili manja, uvek postoji, ali se ona u poslovnoj komunikaciji mora prikriti.

Pre i posle odgovaranja na pitanja, velikom broju ljudi bitno je mišljenje sagovornika i utisak koji je ostavio. Očigledno da je broj prepreka koje treba savladati veliki, da je neophodno biti svestan problema, znati načine da se rešavaju i time postići emocionalnu ravnotežu, kao preduslov uspešnosti odgovaranja. Od velikog značaja je naučiti kako da se reaguje na pitanja, kako da se omogući sopstveno razmišljanje dok se priprema odgovor, kako da se obezbedi još malo vremena za razmišljanje i kako da se odabere šta je to što će se reći kao odgovor. Postoji značajna razlika između odgovaranja na pitanja u različitim situacijama, na primer, kada se odrzava prezentacija ili drži govor većem skupu ili kada se daju odgovori na sastanku sa pretpostavljenima.

2.4 ULOGA PREDAVAČA - ONOGA KO DRŽI PREZENTACIJU

Prvo pitanje koje se nameće svakome ko se nađe pred auditorijumom je: da li želi da mu se postave pitanja. Odgovor bi trebalo uvek da bude pozitivan. Razloga za to ima puno, a neki od njih su sledeći:
• Prilika da se dopuni izlaganje materije. Nakon izložene materije, određeni broj postavljenih pitanja će omogućiti predavaču da dopuni ono što je propustio ili nedovoljno obrazložio.
• Omogučava da se razjasne stvari. Uglavnom u takvim prilikama postoji potreba razjašnjavanja pojedinih detalja koje, i pored najbolje volje, predavač ne uspeva da obradi tako da većini prisutnih predmet bude jasan.
• Motivisanje prisutnih da pitaju. Ovakav pristup ukazuje na samouverenost, vladanje materijom i spremnost da se suoči sa neizvesnošću koju donose pitanja.
• Utvrđivanje nesaglasnosti. One nisu nezdrave ako se kontrolisano dešavaju i imaju pozitivan i konstruktivan cilj. Ono što se postiže je da se bar konstatuju nesaglasnosti, a zatim i da se tokom diskusije možda dođe do pozitivnih rešenja, kao rezultata «zdravih» argumenata. Ako to nije slučaj, ono što može da se sazna je da postoje razlike u pristupu i, ako je to u interesu predavača, pozabaviće se njima nakon završetka sastanka/skupa.
Nikada ne bi trebalo da se ide na skupove gde se drži predavanje/prezentacija, a da se ne zna dovoljno podataka o torn skupu i prisutnima. Priprema, između ostalog, sadži neke elemente upoznavanja sa onima sa kojima se treba suočiti:
• Šta predstavlja taj skup, u čemu je svrha prezentacije i zašto je za to određen konkretan govornik? Shodno tome, mogu se očekivati pitanja i za ta pitanja se spremaju odgovori.
• Ko će biti prisutan? Ukoliko se prezentacija drži, na primer, radnicima koji rade na šalterima banke, njihova pitanja će sigurno biti različita od onih koja će postavljati menadžment te iste banke, ako se prezentacija/predavanje obavlja za njih.
• Kakva iznenađenja se mogu očekivati od prisutnog skupa ljudi? Da li se ocekuju otpori materiji koja se prezentira, jer predlog možda direktno ili indirektno ugrožava njihov status (na primer, da li je reć o internom skupu gde će neko pokušati da diskredituje predavača; da li će uopšte neko postaviti pitanje ili će biti «mrtva tišina» što svakako nije u interesu predavača, itd.)
• Ko bi i zašto mogao da postavi pitanje? Naime, treba uzeti realno u obzir da pojedinci zaista neće razumeti izlaganje i meteriju te da žele razjašnjenje. Neki od njih će želeti da se istaknu, što je ljudski i uobičajeno. Drugi razumeju materiju i žele da se o njoj dodatno prodiskutuje. Ima često pojedinaca koji su «kontrasi» (brzo se raspoznaju) i realno je očekivati njihov uobičajeni nastup i treba se pripremiti za odgovore na očekivanu vrstu pitanja.
• Šta je to oko čega može postojati različitost mišljenja? Ovakav scenario je čest i za to se, takođe, pripremaju odgovori. Nije tesko unapred razumeti koje su to oblasti i elementi gde postoji realna mogućnost neslaganja (što uopšte ne znači da dijalog mora biti neprijatan).
• Koji mogu biti lični problemi predavača, a moraće da ih resava tokom postavljanja pitanja i davanja odgovora? Civilizovano je i hrabro biti iskren prema sebi i unapred se suočiti sa mogućim problemima. Nekoliko uobičajenih karakteristika u takvim situacijama su: nedovoljno poznavanje materije i gubljenje kontrole nad tokom diskusije, trema (uvek prisutna) koja izaziva dodatnu dekoncentraciju, nervoza («samo da se ovo završi», «šta mi je ovo trebalo», «zašto su toliko protiv mene», «da li sam dobro odgovorio ili ne») koja se eliminiše ako se vlada materijom i kontroliše tok događaja, osećanje stalnog pritiska zbog toga «ko će da pobedi - oni ili ja» i dr.

Kada se drzi prezentacija/predavanje auditorijumu, polazi se od pretpostavke da će u odgovarajućem trenutku biti postavljena pitanja. Ali nije uvek tako. Postoje situacije u kojima je govornik, sasvim izvesno pripremljen, očekuje gomilu pitanja, a niko se ne javlja sa pitanjem. Sasvim je nerealno očekivati da se to dešava žato što je pisutnima sve jasno, jer to skoro nikada nije slučaj. Govornik jednostavno nije stvorio atmosferu niti motivisao slušaoce da postave pitanja. Naravno, ako je to uopšte želeo.
Neke od rečenica koje mogu stvoriti atmosferu i motivaciju za postavljanje pitanja, samim izlaganjem, kao i napomenama na kraju izlaganja, su: «Voleo bih
da čujem šta mislite o.....», ili «Dosta sam ja pričao, sada je na vama red da.....», ili
«Čini mi se da bi bilo dobro da dalje porazgovaramo o.....» ili «Šta misliš o.....na osnovu moje priče» itd.
Neki od razloga zbog kojih se ljudi ustručavaju da postave pitanja su:
• Većina se jednostavno stidi da postavlja pitanja, naročito ako je prisutan veči broj ljudi;
• Ne veruju dovoljno u sebe, svoje mogućnosti i znanje, pa se boje da se «ne osramote»;
• Pomisao da kolege, kolegenice mogu da steku utisak da se «pravi pameten i važan», dovoljan je razlog da se ne postavi pitanje;
• Nisu sigurni da li, iako znaju materiju i žele da razjasne određene stvari, umeju da formulišu kvalitetno pitanje;
• Pojedinci se boje da se njihovo pitanje i odgovori govornika ne pretvore u neku vrstu konfrontacije koju nisu želeli;
• Misle da njihovo pitanje ne interesuje ostale «pa neće da ih zamaraju».

Tokom izlaganja ili na kraju izlaganja, govornik može svojim komentarima eliminisati dobar procenat ovih razloga. Ipak, ukoliko uz sve napore govornika, niko ne postavi pitanje, tu činjenicu treba primiti mirno, napraviti neku šalu na svoj račun i na račun izlozene materije i zahvaliti se prisutnima na pažnji i strpljenju, naravno bez trunke ironije i uz osmeh.
Pomenute tehnike treba redovno primenjivati, malo ljudi će razumeti razloge zbog kojih se to radi, a onima koji ih znaju, daje se potvrda o profesionalnom pristupu poslovnoj komunikaciji. Time se ne može izgubiti nista od poslovnog imidža, samo se može dobiti predah za koncentraciju i to treba iskoristiti.
Postoje i situacije u kojima su pitanja postavljena zlonamerno, sa željom da se ponizi predavač, minimizira efekat predavanja/prezentacije i kroz takav nastup iskaže bes, gubitak strpljenja i generalno diskvalifikuje predavač.

2.5 TEHNIKE ODGOVARANJA NA PITANJA NA SASTANKU SA PRETPOSTAVLJENIMA

Sastanci sa nadređenima su klasičan primer na kome se može najjasnije videti značaj tehnike odgovaranja na pitanja. Tu postoje, pre svih drugih, dva jaka izvora «snage» pretpostavljenog: autoritet rukovođenja i moć postavljanja pitanja. Glavni problem onoga ko daje odgovore je da nađe način ublazavanja ovih činilaca i, ako je to moguće, postigne nekakav nivo ravnopravnosti i izbalansiranosti.
Upoznati karakteristike menadžera (jednog ili više njih) prvi je savet koga se treba pridržavati. Svi menadžeri imaju, po pravilu, neke zajedničke osobine, a istovremeno su to individualne ličnosti sa svojim karakteristikama. Važno je poznavanje sledećih karakteristika menadžera:
• Koliko ima strpljenja?
• Da li brzo ili sporo odlučuje?
• Da li sam odlučuje?
• Kako se ponaša (agresivno ili prijateljski)?
• Kakva pitanja postavlja?
• Da li površan ili analitičan?
• Da li ostavlja dovoljno vremena za razgovor ili je stalno u žurbi? ltd.

Neophodno je imati u vidu da postoje i zajedničke karakteristike svih ljudi na rukovodećim radnim mestima (u manjoj ili većoj meri):
• Iskazivanje znanja i moći;
• Pokazivanje sopstvene važnosti;
• Upoređivanje sa drugima u pogledu vaznosti i moći položaja na kome se nalazi;
• Očekivanje dužnog postovanja koje odgovara toj rukovodećoj poziciji;
• Neka vrsta straha kod podređenih, koji je obično uvek prisutan i dr.

Poznavanje ovih karakteristika i stepen njihove izraženosti kod nadređenog sagovornika, omogućava izbor nastupa čiji je cilj, između ostalih, da u jednom delu komunikacije zadovolji te potrebe. Priprema za razgovor je obavezna i sadrži, između ostalog, analizu razloga sazivanja sastanka:
• Zašto je sastanak sazvan?
• Šta je konkretan predmet sastanka?
• Šta menadžer želi da reši?
• Zašto je sagovornik pozvan da o tome razgovara i da u tome učestvuje ili to rešava?
• Da li i koju dokumentaciju pripremiti/doneti?
• Da li pripremiti prezentaciju vezanu za predmet i sopštveni pristup rešavanju?
• Koliko je predvideno da traje sastanak?
• Koliko raspoloživog vremena sagovornik može očekivati za svoj nastup i diskusiju?

Nastup, ponašanje i odgovaranje na pitanja čine sastavni deo tehnika koje se koriste. Nije svejedno da li se ispoljava nervoza, usplahirenost, strah, neraspoloženje ili se odaje utisak opustenosti, sigurnosti u sebe, dobrog raspoloženja, spremnosti da se odgovori na svako pitanje. «Baš je dobro što ste sazvali ovaj sastanak», treba reći, «Dobro je da želite da rešite stvari i ne dopuštate da se odugovlače». Sve to stvara pozitivnu atmosferu, koja se prenosi na ukupnu atmosferu na sastanku. Tehnike odgovaranja na pitanja prilikom nastupa pred sirokim auditorijumom, od velikog značaja su i na ovakvom sastanku. Treba se osloboditi straha u bilo kom vidu, jer prisutni taj osećaj lako primete. Treba ubediti sebe da će sve ispasti kako treba i pokušati da se sa sagovornikom uspostavi prijatna međusobna komunikacija koja će automatski ublažiti mnoge negativne uticaje.
Pre nego što se odgovori na pitanje, treba utvrditi da li je dobro shvaćeno. Ukoliko nije, treba koristiti određene tehnike da bi se došlo do željenog razjašnjenja. Treba biti precizan i tražiti detalje, ne treba da ostane dilema, šta se traži. Kroz način kako je pitanje postavljeno, može se doneti više zaključaka o nameri sagovornika: da li je ljut, da li je sumnjičav, da li je pitanje postavljeno iz radoznalosti, da li već ima opredeljeno misljenje i pre odgovora i dr. Ako je moguće, treba dati što širi odgovor, da bi se dalje, kroz dodatne informacije, priblizili suštini pitanja i razlozima postavljanja.
Treba uvek reći istinu ili, ako je to nepoželjno ili nemoguće iz nekog razloga, treba reći nešto što je najbliže istini (kako je svojevremeno objasnio veliki stručnjak u oblasti poslovne komunikacije).

3. TEHNIKE SLUŠANJA

“Ljudi nista ne daju tako lako kao savete.” - Fransoa la Rosfuko

Mnogi veruju da se efektivno komuniciranje postiže sa mnogo priče: što više reči-to bolje. To naravno nije tačno jer se ne mogu saznati stvarne potrebe i želje sagovornika, ukoliko neko samo priča, a u slučaju prodaje, neće se saznati želje i potrebe potencijalnog kupca. Suština je u tome daje slušanje najkritičniji deo efektivne komunikacije. Jedna od istraživačkih studija utvrdila je da se u najvećem broju slučajeva tokom komunikacije najviše koristi slušanje, odnosno da se tokom komunikacije provedeno vreme raspoređuje na sledeće aktivnosti: pisanje, čitanje, govor i slušanje.
Interesantan je i podatak da ljudi izgovore samo oko 130 do 160 reči u minuti, ali da mogu da slušaju preko 800 reči u minuti. Baš zbog te činjenice, misli slušaoca mogu da «odlutaju» i sa tim problemom se mora računati.
Vrhunski profesionalci kažu da postoje dva pravila u vezi sa ovom temom: daje umeti slušati velika vrlina i daje neophodno praviti i razumeti razliku između pojma slušati i pojma čuti.
Neki osnovni razlozi zbog kojih je slušanje toliko važno su:
• Kada se govori o komunikaciji dvoje ili više ljudi, onda se često zaboravlja da je to dvosmerna komunikacija. U čovekovoj prirodi je da se pre svega koncentriše na to da kaže prave stvari i da ne kaže nešto što može imati katastrofalne posledice.
• Slušanje je način da se razume šta drugi kažu, a samim tim, i mogućnost da se bolje shvate njihove potrebe, eventualni problem i mogućnost rešenja.Na osnovu slušanja, mogu da se formulišu pitanja koja će produbiti rezumevanje materije i motivisati sagovornika na dalju komunikaciju i povećanje njegove motivacije.
• Kada se sluša, onaj ko govori to sigurno zapaža i time se stvara preduslov za povećanje poverenja i veću motivisanost. I obrnuto, ako je vidljivo da se ne sluša sagovornik, to će sigurno izazvati negativnu reakciju, pa će i efekat govora biti minimiziran ili čak sasvim ignorisan.
• Kroz način na koji se sluša, «govorom» tela moguće je spojiti zainteresovanost i potvrditi rezumevanje sagovornikovog izlaganja. Na taj način, stvara se preduslov za uspešnu korekciju poruka. Naravno, negativne reakcije tela ne doprinose daljem razvoju dobrih odnosa.
• Pažljivo slušanje, bez prekidanja sagovornika i upadanja u reč, ostavlja mogućnost sagovorniku da bude koncentrisan i da time preciznije izloži svoje misli. Time se drastično povećava međusobno razumevanje.
Što se tiče razlike između procesa koji određuju pojmovi: slušati i čuti, u jednoj profesionalnoj konverzaciji, već sama činjenica o postojanju dva izraza za, naizgled, istu ili sličnu osobinu, verovatno nije bez osnova. Jednostavno, moguće je slušati, a gotovo ništa ne čuti, jer se iz poruke ne izdvaja nista važno, pa se ništa dalje ni ne «obrađuje». Jedan od hiljade primera je da gotovo svakodnevno svako «uhvati» sebe da nešto drugo misli u momentu dok neko drugi prica. U sustini, sasluša se šta je sagovornik govorio, ali gotovo ništa se nije čulo. Ovo je krajnost koja je opasna za poslovnu komunikaciju i tada se prenos poruka svodi na apsolutni minimum. Druga opasnost je da se u procesu slušanja, čuje samo ono što se želi čuti, a ne ono što sagovornik pokušava da prenese. To je i najsigurniji način da se stvore nesporazumi.

4. TEHNIKE „HVATANJA" BELEŠKI

“Originalnost se ne sastoji u tome da kažeš što niko pre nije rekao, već da tačno kažeš ono što sam misliš.” - Džems Stefan

Mnogo ljudi je, u svojoj poslovnoj komunikaciji, često u situaciji da pravi i/ili «hvata» beleške. Mali je broj onih koji znaju da registruju beleskom ono što je neophodno i još manji onih koji umeju te beleške da iskoriste kreativno. Važno je na početku napraviti jasnu razliku između pravljenja i «hvatanja» beleški. Pravljenje beleški znači organizovanje sopstvenih misli, često na kreativan, nov način. Hvatanje beleški znači rezimiranje tuđih misli.
Osnovna potreba za «hvatanjem» i/ili pravljenjem beleški je u tome što se ne treba oslanjati isključivo na sopstvenu memoriju, kada je poznato da se mnogi pojmovi sa protokom vremena veoma brzo potiskuju ili nestaju. Beleške se koriste tokom razgovora kao podsetnik, za iniciranje razmišljanja o potrebi postavljanja pitanja, za formulaciju pitanja koja su u direktnoj vezi sa već rečenim, kao i za listu budućih pitanja za sledeći sastanak ili za pismenu komunikaciju koja sledi naknadno.
Prvo pravilo je da se, pre nego što se počne sa «hvatanjem» beleški (naročito u dijalogu ili na sastancima sa nedovoljno poznatim osobama) mora proveriti da li sagovornici nemaju ništa proziv toga. Ovo se proverava, pre svega, zbog eventualne poverljivosti detalja i podataka za koje se ne želi nikakav pisani trag. Iskustvo pokazuje da je u najvećem broju slučajeva to pitanje samo formalnost, ali istovremeno ukazuje na poštovanje sagovornika i njihovog mogućeg otpora prema javnosti podataka. Kadaje reč o većim skupovima, ovo je nepotrebno, jer će, inače, koordinator skupa zamoliti da se to ne čini, ako je to predviđeno.

ZAKLJUČAK

“Onaj ko nemože zaboraviti, ruši most preko kojeg sam mora preći.” - Dzordz Herbert

Donošenje zaključaka je obavezan deo procesa slusanja. U tom procesu, može postojati problem donošenja zaključka koji najviše odgovara onoj slici kakvu je komunikator emitovao. Neki od razloga, zbog kojih slika koja se stvara kod primaoca poruke više odgovara slici kakvu on želi, a ne kakva bi trebalo da bude, su:
• Izraženost sujete;
• Akumulirana znanja;
• Postojanje rutine («to sam već čuo sto puta»);
• Želja za dominacijom;
• Sopstvene predrasude («već unapred znam šta će da kaže i šta misli»);
• Neslušanje ili bar ne dovoljno pažljivo;
• Početno neslaganje sa temom i nedostatak želje da se čuje i razume kako je interpretirana;
• Stvaranje pretpostavki unapred, i pre komunikacije;
• Nepoznavanje materije i strah da se kaže «ne poznajem tu materiju» ili «strah da se kaže meni to nije jasno».

Minimiziranje prethodnih prepreka, pažljivo slušanje, čuti ono što treba i postavljati suvišna pitanja u toku dijaloga, omogućavaju sve preduslove da se obavi zaključivanje koje u najvećoj mogućoj meri odgovara sagovornikovom cilju.
Kada su načinjeni zaključci, oni se moraju proveriti i potvrditi zajedno sa sagovornikom. Provera se vrši jasnim i preciznim stilom. Na taj način će se pokazati daje posvećena dužna pažnja toj izmeni informacija, koja bi trebalo da omogući željene rezultate. Da bi se postigli bilo kakvi dalji rezultati, neophodna je akcija. Ako postoji spremnost na akciju kao rezultat međusobne komunikacije, i ako je takva akcija potrebna, poželjno je to izložiti sagovorniku. Ipak, treba voditi računa da je bolje ne predlagati akciju, ako ne postoji i uverenost da može da se realizuje, nego je kasnije ne izvršiti. Ako postoje bilo kakve dileme, treba odložiti odluku, kako bi predlog za akciju imao za podlogu realnost i šansu da se realizuje onako kako je predloženo. Postoji veći broj situacija u kojima, ako nakon komunikacije nema predloga akcije i njene realizacije, nastaje nezadovoljstvo zbog utrošenog vremena i napora.
Najvažnije od svega da ne budeš nalik ni na koga drugog. - Bugarska poslovica

LITELETURA

1. Assael H., Consumer Behavior, New York Wadsworth, 1981

2. Begen F., Psihologija u marketingu, Pristupi i razmatranja, 2004

3. Jakovljević I. “ Bonton: umeće življenja „ , Zograf, Niš, 1998

4. Kostić B. „ Poslovna kultura menadžera “,Stilos, Beograd, 1990

5. Pešić V. „ Bonton “,Sagittarius Book, Niš,2003

6. Stošić Mihajlović Lj. „ Bonton i poslovna logistika “, Poligraf, Niš, 2005

7. Trifunović M. „ Poslovni bonton “, Jedinstvo, Beograd, 1969

8. Cvetković Z. „ Priručnik dobrih manira “, Veiarta, Beograd, 1984

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE | FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU | OPERATIVNI I STRATEGIJSKI MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA | SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi