Филозофија Фридриха Ничеа ( 1844-1900)

« Ја босиљак сејем, а Фридрих ми Ниче »

Почети један научни рад оваквим цитатом је само на први поглед неозбиљно и бласфемично. Најпре, наведене речи се наводно приписују Данилу Кишу, а касније су прешле у домен широко прихваћене масовне популарне културе. У овом цитату се препознаје једна од основних одлика Ничеове филозофије, а то је својеврстан « оптимистички нихилизам » или « позитивни нихилизам »1. У својим делима, нарочито у оним из треће фазе стваралаштва, Фридрих Ниче својим ставовима исказује мисли о свету за који зна да је суров и представља га нимало оптимистички, али са друге стране, кроз цео Ничеов опус струји жудња за животом. Узети за мото једног рада мисао-афоризам из домена популарне културе и субкултуре опет није случајно. Ниче је своје филозофске ставове често уобличавао кроз афоризам и такав лапидаран израз представља препознатљиву одлику његовог стила. Ниче филозофију схвата као игру - речи, мисли, игру са догмом, превредновање вредности. Овакав приступ Ничеу подржао би и сам Ниче (надам се, прим. аут.) јер је овај филозоф био противник идолатрије. Што се игре тиче, Фридрих Ниче каже : « Ја не знам другог начина да општим с великим задацима осим игре » . Популарна култура jе Ничеа поставила у каталог оних чувених општих места, икона, које се издвајају из свог оригиналног контекста и биографије и имају више симболичко значење. Као што Енди Ворхол узима лик Мерилин Монро као предмет свог поп арта, тако је и Фридрих Ниче употребљаван и злоупотребљаван од графита (« Бог је мртав -Ниче. Ниче је мртав - Бог ») преко занимљивих цитата у хумористичким филмовима (« Риба звана Ванда : - Људи се разликују од мајмуна по томе што читају Ничеа. - Не, и мајмуни читају Ничеа, али га не разумеју) до идеала « ничеанског надчовека » у распону од литерарних дела (Конан варварин) до идеолошких злоупотреба (фашизам и нацизам). Занимљиво је да лик Конана Симеријанца у филму Џона Милијуса и Оливера Стоуна, рађеном по књизи Роберта Хауарда бива мотивисан цитатима управо Ничеа : « Ко живи од тога да се бори против непријатеља, има разлога да остане у животу » ; « Живот уопште значи - бити у опасности ». Да ли је Бог мртав? Да ли је традиционални морал само "корисна заблуда"? Води ли "воља за моћ" право до холокауста? Сва ова и још многа друга питања налазе се у филозофији Фридриха Ничеа, човека за кога је сам Фројд рекао да је "у самоанализи отишао даље од свих људи чија сам дела читао."

ЕПОХА

Ниче је један од филозофа који се сврстава волунтаристицки правац у филозофији који је, иначе, основао Шопенхауер, а који је Ниче својски дорадио и на најбољи начин презентовао. Заступао је доста радикално схватање, у којем је остао усамљен, а као и Шопенхауер и Ниче је то неприхватање тешко подносио. На самом почетку свог интелектуалног стасавања, његова позиција би се могла назвати позицијом идеализма или романтизма, али то је било само тражење властитог гласа.
Врло брзо се окреће од свега тога и прихвата варјанту својеврсног натурализма. Његова позиција била је дело њега самога. Поред натурализма његова позиција би се могла назвати и витализам, односно волунтаризам.
Али, ако бисмо желели да на прави начин разумемо епоху у којој Фридрих Ниче живи и ствара, неопходно је и са историјске тачке сагледати кључне догађаје краја 19.века. Ову епоху карактеришу два супротна геополитичка правца - уједињење европских земања на таласу националних револуција из 1848. године, али и талас колонизације, који ће се привести крају тек пред почетак Првог светског рата. Индустријска револуција је у пуном замаху, а наука у томе учествује као никада раније. Ниче је био сведок да наука убрзано мења и лице земље и погледе људи, па отуд у овом периоду Бизмаркове Немачке и викторијанске Енгленске бујају не само техника и технологија, већ и друштвене науке - филозофија, социологија и психологија. Реализам увелико замењује романтичарске визије, а импресионизам у ликовној уметности као да представља израз побуне против дотадашњег система вредновања и доживљавања уметности. Не треба запоравити да управо у овом периоду заправо почиње да се рађа савремени свет, са филмом, штампом, масовним медијима, новом архитектуром. 1884. гради се први небодер у Чикагу, железничка мрежа прекрива све, а већ следеће године у Немачкој је направљен први аутомобил. Све ово, уз развој електрике, радија, путовања ... морало је стварати код човека осећај да господари својом судбином, али је убрзани развој за собом остављао и неурозе, „изглобљеност" и страх од промена који се понајбоље у књижевности одражавао кроз већу заинтересованост за психологију човека. Достојевски се својим стваралаштвом у доброј мери бави сличном проблематиком као Ниче, али са другачијих позиција. „Легенда о Великом инквизитору" инкорпорирана у „Браћу Карамазове" Ф.М.Достојевског садржи заправо исту дилему о веровању које је засновано на чуду, тајни и ауторитету као и Заратустрине речи на почетку Ничеовог дела: „Не дај им ништа, рече светац. Боље им још нешто одузми па понеси с њима скупа - то ће им највише годити". Наиме, и један и други су сматрали да прави волунтаризам, слободна воља, слично демократији, представља само метафизичку и теоријску замисао која се у пракси, у епохи у којој живимо никада не остварује. Достојевски излаз из демократије види у саборности, а Ниче се залаже за аристократију духа. Ничеови ставови о демократији данас могу изгледати анахроно и конзервативно, али ограничења модела у којем владавина већине може донети и погрешну одлуку - и даље стоји. „Али ко је народу омражен, као неки вук псима: тај је слободан дух, непријатељ окова, не-обожавалац, скућени у шумама. Гонити њега из његове јазбине - то се народу одувек звало »смисао за исправно«: против њега хушка он још увек своје најоштрозубије псе." - каже Ниче, свестан опасности које са собом носи потпуна слобода воље која никада није у складу са „филозофијом пука". У избору његових мисли о демократији налазимо и следеће ставове: „Демократија значи разобрученост; она значи дати слободу сваком делу организма да ради што му је воља; она значи отсуство кохеренције и узајамне зависности, подизање слободе и хаоса на престо. Демократија је поштоване медиокритета, и мржња на оно што је изванредно и отмено; она значи немогућност великих људи — јер како би се велики људи могли подврћи недостојностима и неуљудностима једнога избора? И какве би изгледе они имали?"

Што се Ничеове мизогиније и односа према женама тиче, његове ставове не можемо прихватати без отклона према времену у којем је дело писано. Крај 19. века је време бујања сифражетског покрета за права жена и продора феминизма, али уједно и новина која није била широко прихваћена у интелектуалним круговима. Довољно је прочитати Дучићева размишљања о жени, писана почетком 20. века, па видети да Ниче у томе никако није ни усамљен, ни конзервативан. Ничеови ставови о „старим и младим женицама" 5 ( препознатљива иронија деминутивом) у делу „Тако је говорио Заратустра", али и у раније, кореспондирају са претходно наведеним ставовима о демократији: „Свако личи на свакога другога; чак се и полови приближују један другоме - људи постају жене и жене постају људи.

БИОГРАФИЈА И БИБЛИОГРАФИЈА

Био је пољског порекла. Изворно његово презиме је Ницки, али је због протестантске вероисповести морао да напусти територију Немачке и да се пресели у Пруску. Није био систематичан у своме мишљењу, за разлику од немачких филозофа. Од своје четврте године живео је у женском друштву, што на њега оставља негативне последице, а живот окончава помраченог ума, као и његов отац. Постоје две интерпретације,због чега је дошло до помрачености ума. Прва полази од наследног фактора, а друга полази од тога да је тешка полна болест захватила и нервни систем.
Ничеа је одликовала необична осетљивост и то у двоструком смислу. За разлику од немачких филозофа умео је да препозна неке феномене, да их перципира и протумаци, а са друге стране био је врло осетљива особа што га је вероватно довело до стања помрачености ума. Студирао је филологију и био је брилијантан студент, врло брзо је надмашио своје професоре и налазио је нове путеве за тумачење онога што су професори говорили. Ничеова надареност је врло рано уочена, тако да је он и пре него што је докторирао, у својој двадесет и петој години изабран за професора, што је невиђен преседан у историји немачких академских кругова. Докторирао је са делом "ХОМЕР и КЛАСИЧНА ТЕЛЕОЛОГИЈА".
Оно што је интересантно за Ничеа је да је признање достигао тек после своје менталне смрти. Ниче представља неку врсту аутсајдера у филозофији, није имао темељно образовање из филозофије, али је показивао необичну способност перципирања одређених филозофских проблема. Он удара директно и безобзирно на саме темеље филозофске традиције и на саме темеље Европе. Нарочито је утицајан у лику Мартина Хајдегера и кроз постструктурализам или постмодерну. Под утицајем Ничеа били су Рил, Тард, Дерида и Фуко.

ПЕРИОДИЗАЦИЈА ДЕЛА

1872. Рођење трагедије (Die Geburt der Tragodie aus dem Geiste der Musik)
1873. (David Strauss: der Bekenner und der Schriftsteller)
1874. О користи и штети историје за живот (Vom Nutzen und Nachtheil der Historie fiir das Leben)
1874. Шопенхауер као учитељ (Schopenhauer als Erzieher) 1876. Рихард Вагнер у Бајројту (Richard Wagner in Bayreuth)
1878. Људски, сувише људски (Menschliches, Allzumenschliches, Ein Buch fiir freie Geister)
1881. Зора (Освит) (Morgenrote. Gedanken iiber die moralischen Vorurteile)
1882. Весела наука (Die frohliche Wissenschaft)
1885. Тако је говорио Заратустра, Књига за све и ни за кога (Also Sprach Zarathustra, Ein Buch fiir Alle und Keinen)
1886. С оне стране Добра и Зла (Jenseits von Gut und Bose. Vorspiel einer Philosophie der Zukunft)
1887. Генеалогија морала (Zur Genealogie der Moral, Eine Streitschrift)
1888. Случај Вагнер (Der Fall Wagner, Ein Musikanten-Problem)
1888. Сумрак идола или како се чекићем филозофира(G6tzen-Dammerung, oder Wie man mit dem Hammer philosophiert)
1888. Антихрист, Проклето хришћанство (Der Antichrist. Fluch auf das Christentum) 1888. Ено човека (Ecce Homo, Wie man wird, was man ist)
1888. Ниче контра Вагнер (Nietzsche contra Wagner, Aktensticke eines Psychologen) Воља за моћ, посмртно

ПРВИ ПЕРИОД СТВАРАЛАШТВА - АРТИСТИЧКА МЕТАФИЗИКА (1871-1876)

У овој фази Ниче је под утицајем Шопенхаурове метафизике и великим поверењем у моћ поезије и музике, нарочито Рихарда Вагнера, који је у свом делу успео да споји херојско и митолошко, музику и драму. Ради на Универзитету и бави се филологијом. Једна од кључних области којом се бави у овом периоду је уметност као начин досезања апсолутне истине. У каснијим фазама Ниче ће раскинути са утицајем Вагнера и сматраће да истина сама по себи није никаква моћ ако не пређе на страну моћи. У свом првом делу, «Рођење трагедије», Ниче формулише принцип слободне воље и бави се уметношћу која треба да обједињава два начела - хармонију, лепоту, меру, поезију, еп (аполонијско начело) и узвишено, безмерно, лирику и музику (дионизијско начело). Сматрао је да античка трагедија спаја та два начела, али исто тако сматра да Еурипид, избацујући хор као драмски елемент нарушава дионизијски сегмент и самим тим склад разума и страсти.

"Рођење трагедије из духа музике" је Ничеово прво дело. Ниче је у грчкој култури традиције препознао две паралелне линије, два правца мишљења, која су се временом и преплитале, дионизијску и аполонијску (назвао по божанствима). Аполон је био бог хармоније, реда, лепоте, склада, и представљао је оно што је смирујуће, уређујуће, што представља неку врсту нужности, а са друге стране увео је друго, дионизијско начело разобручености, нагона, начело за које се везује несклад, супротно Аполону. Ниче сматра да између дионизијског и аплононског начела треба успоставити равнотежу.
Аполон и Дионис у антици не стоје као сучељен пар. Аполон је својим пореклом Бог сунца, светлости и као такав, он респектује космички поредак хармоније бројева у квадривиуму (аритметика, геометрија, астрономија, музика). Аполон је бог реда, мере, сазнања и чистоте. Дионис је изворно вегетативно божанство, бог животне пуноће. Он је господар над природом, људима и душама, прослављан је као божанство вртова, пре свега виноградараства. Као винско божанство уједно је и бог заноса, екстазе и транса. Он је уједно и бог под маском. Син је Зевса и Семеле, иако су митолошки извори о његовом пореклу многобројни и противречни, но један каже да су титани Диониса још као као дете растргли, а његове удове и труп Аполон је сакупио и сахранио. Из тог мита настао је култ Диониса-Загреја ("растргнутог"). За Ничеа Сократ представља судбоносну фигуру целокупне европске потоње историје. Он предност дао аполонском начелу што представља судбоносни, кобни догађај европске повјести и тиме је почео суноврат европског духа. Код Сократа је по Ничеовом мишљењу проблематичан његов интелектуализам, уверење у надмоћ људског ума (ум на српском је превод латинске речи интелектус, која је опет превод грчке речи нус). И друга ствар су директне последице интелектуализма на практичну сферу је то што је Сократ сматрао да се врлина може научити, и да, са друге стране, врлина може бити подучавана. Сократ је сматрао да се људи могу научити разним стварима, ако је њихов дух у стању да ту подуку прими, без обзира на порекло одн. лозу којој рођењем припада.
Насупрот сократовском хуманизму Ниче се залагао за трагичну визију или трагично осећање живота Трагично виђење живота: Ниче сматра да су у животу нужности те које стално преовлађују над човековом слободом, па је стога свако делање човека унапред ограничено. Само условно се може поистоветити трагична визија света са песимизмом, на тај начин се можемо ослободити од заблуда, од уображења, не борећи се за оне ствари које су априори недостижне, а можда чак и спорне. Оваква визија представља покусај смирења људске егзистенције, а не као песимистичко настојање да се развију све врсте илузија (што значи да Ниче није био песимиста).
Рецепцију Ничеовог «Рођења трагедије» прати известан парадокс. Дело одише како духом заводљиве једноставности, тако и семантиком лавиринта, за чије аналитичко разлагање и тумачење читалац мора компетентно да влада у једнакој мери филозофијом, историјом религије и класичном филологијом. О текстуалној генези «Рођења трагедије» сведочи Ничеова кореспонденција. У једном од писама свом пријатељу Хајнриху Ромунду, из 1869, Ниче каже да се још од зиме 1868/69 у Лајпцигу бави темом рођења трагедије из духа музике. Грчки песимизам, који ће ускрснути у Шопенхауровој филозофији, реоваплоћење Софокла у Вагнеровој драми, и музика као кључ филозофије уметности, чине тематска језгра те преписке. У конволути Ничеових постхумно систематизованих рукописа, налазе се фрагменти и скице двају предавања - Грчка музичка драма и Сократ и трагедија из 1869. Однос музике и поезије, значај хора у грчкој "музичкој драми" и њеној провенијенцији из култа Диониса, чини садржај првог предавања; у другом је реч о смрти трагедије као последице сократизације и " Еурипидове естетике".
Тек ће у трактату Die dionysische Weltanschauung (Дионизијски поглед на свет) из 1870. бити постулиран антагонистички пар: "аполонијско - дионизијско", као кључ тумачења грчке трагедије.
Двадесетшестогодишњи Ниче већ је три године био професор класичне филологије у Базелу, када му је у Лајпцигу 2. јануара 1872. код угледног издавача E. W. Fritzsch Verlaga објављен есеј, који је значио радикално ново виђење настанка трагедије. Рођење трагедије из духа музике представља комплексан задатак да се античкој старини приђе на сасвим други начин, чиме би се засновало другачије поимање естетике и кроз анализу створила нова критичка перспектива пријема грчке културе. Ниче се својом новим моделом у суштини супротставља распрострањеној слици антике у 19. веку, као складном споју непомућене хармоније и природне лепоте - представи која је конституисана кроз класицизам Јохана Јоахима Винкелмана и Шилерове концепције "наивног". Хармонија у грчкој култури није изникла из непосредног сагласја са природним, већ из супротстављања са дисхармоничним. Ниче описује грчку културу као "антагонистички дуплицитет" двају начела која се ослањају на имена божанства: аполонијско и дионизијско.
У Рођењу трагедије Ниче описује појмовни пар аполонијско-дионизијско као засновану опозицију. Он локализује, ослањајући се на Шопенхауера, на ниво метафизике. Централна мисао његове метафизике је "воља". Фундаменталну опозицију Ниче схвата као културно фундирани принцип, као историјско-филозофску шему, и верификује њену оперативну силу кроз промишљање историје, књижевних жанрова и музике. Однос према историји је такав да она служи произвођењу генија, где налазимо корене будућег Ничеовог опредељења за «аристократију духа». Ничеова метафизика почива на Шопенхауровом постулату о два света. С једне стране свет површности насупрот свету дубине, један је само појавност, други је суштина, само биће света. У дијалектичком смислу, овај појмовни пар треба разумети као вољу и представу.
Ниче спаја концепт о два света са античким божанствима Аполоном и Дионисом. Он их позиционира у природне нагоне: свет дубине, свет бивства, свет воље је дионизијски; свет површности, појавности, представе је аполонијски. И касније ће у делима Ниче симболично раздвајати ова два света метафорама планине и равнице. Дионизијска воља је принцип света, бескрајни след настајања и пролазности, рођења и смрти. Јединство треба да се успостави кроз оба начела: Дионис кроз своју универзалност, у прекорачењу мере; Аполон кроз поједностављење, ограничење, кроз меру и осмишљење. Рођење трагедије сучељава два пола у уметности као и друге видове живота и може се у извесној мери сматрати одразом Шопенхаурових начела "воље" на једној страни и "представе", на другој.
Дионизијско начело израз је чисте енергије живота и нагона, ирационалног, хтоничног, искуство прекорачења и хаоса, оно је и борба и патња, занос и одсуство границе, док аполонско означава форму, склад, дух реда, дистанцираности, смирења. Уметничка форма музике одговара првом начелу, другом кореспондира еп из наслеђа античке књижевности. Тек спојем двају начела рођена је, вели Ниче, античка трагедија. Рихард Вагнер, чији је млади Ниче екстатични поборник, радио је на обнови трагедије у музичкој драми, која је требало да буде сједињење двају начела кроз трагички дух. Притом се ехо Шопенхауерове метафизике не може пречути. Став да свету и бивству у ванестетичком никаква апологија није потребна, почива на Шопенхауровом песимистичком поистовећењу воље и света по себи. Ниче је уверен да је воља основа надиндивидуално и метафизички схваћене снаге живота, мишљења и делања. Теза о томе да естетички феномени наместо Бога, ума или етичких принципа треба да буду апологија света, налази се у вези са посебном улогом коју су Шелинг и романтичари, као и Шопенхауер одредили уметности, а коју ће млади Ниче категорично ставити у центар. Ниче модификује Шопенхауера тиме што у уметничком искуству, сходно вагнеријанској догми, види највишу форму сазнања. Два поларна начела нису напросто антитеза, већ су један на други упућени, међусобно прожети, те увек у себи садрже атрибуте опречног начела. Ниче отуда верује да је у "следу увек новог рађања" дионизијског и аполонијског изнашао универзалну парадигму грчке културе, која је требало да послужи као критичка основа савремене културе. Тако у архитектури, вајарству и сликарству и Хомеровим еповима, Ниче види манифестацију аполонијског, док у музици, лирици Архилоха, доминацију дионизијског принципа. У грчкој трагедији, у чијој основи Ниче препознаје дионизијски хор, на делу је савршено сједињење двају антагонистичких начела. У трагедији је на снази симболично сагласје божанстава: Дионис говори језиком Аполона, Аполон етиком Диониса, чиме је достигнут уметнички зенит трагедије. Распад трагедије за Ничеа је радикална цезура у културној историји Европе. Пропаст трагедије, по њему, лежи у Еурипидовој рационалистичкој деконструкцији трагичног мита, чија је инспирација било сократово просветитељство. Трагедија се, у Ничеовој визији, поново рађа у духу немачке музике, у делу Рихарда Вагнера.
Тиме је успостављен супстанцијални паралелизам и континуитет између Вагнерове музике и дионизијске антике.
Шопенхауров модел прерашће у функционалну естетизацију метафизике: свет ваља разумети као уметничко дело које само себе рађа. Воља се свакад изнова производи и објективизује. Дионис стреми из распарчаног Загреја ка идентитету, ка Аполону, ка смисаоно структурисаном начелу и индивидуализованом просторно-временском реду. Хеленски Аполон са азијатским Дионисом, форма против садржаја, светлост Аполона против превируће пожуде Диониса. Ниче препознаје аполонијски и дионизијски елемент живота већ у самој природи. Природа сама садржи како принцип индивидуације, тако и прекорачујућу страст.
Кроз пакт Аполона и Диониса и њихових енергија, одиграва се мимезис - опонашање. Но, заправо у тој естетичкој транскрипцији лежи конфликт: у раздвојености бића. То је уперено против Русоовог романтизирајућег срећног "природног човека", Ниче сматра да се човек по природи злопати, и његов одговор гласи: човек постаје уметник. Са аполонијским средствима -као писац трагедија, као музичар, као скулптор, описујући "испуњење у привиду". Човек тиме ствара другу стварност, стварност естетичко-миметичког, у коме су супротности изражене, али истовремено и укинуте. То су античке трагедије у којима се назире дионизијско-трагична позадина.
Овај есеј младог Ничеа, којим се аутор желео укључити у живу полемику о Вагнеровој музици, изазвао је полемику међу класичним филолозима свога времена.
За Ничеа грчка трагедија је јединствена синтеза музике и просвећеног мита као противтежа уму који појми свет кроз науку и етику, док је хришћанска религија за њега "култура смрти" којој супротставља, идеално артистичку, антихришћанску, дионизијску културу утемељену у животу. Ничеов маестрални есеј је ватрени манифест који се може описати као «еротологија сазнања». Као што Фауст призива "дух земље", тако и Ниче призива дух раног грчког генија. У Предговору Рихарду Вагнеру истиче Ниче да је уметност "највиши задатак и у основи метафизичка делатност живота". Ниче постулира нову парадигму изван традиционалне теолошке и филозофске линије, која смисао света види у идеји највишег добра, односно у појму Бога. Без хтоничних сила подземног света, ни олимпијски свет не може бити савршен. Учење о мистеријама Грка супротстављено је учењу о страдању у Новом Завету. Христовом страдању на Крсту кореспондира древна грчка патња као услов живота.
Оно што је у хришћанству драма страдања, као прелазак у нови живот, код Грка је симболика вечности живота који се сам из себе обнавља.

ДРУГИ ПЕРИОД СТВАРАЛАШТВА (1876-1882)

Најмање продуктивна фаза у Ничеовом опусу заправо је фаза његове болести коју карактеришу следеће мисаоне линије:
• Раскид са филозофијом Шопенхауера и приближавање позитивизму
• Веру у уметност замењује вера у науку. Уметност је заостатак пређашње, ниже културе, конзерватор заблуда и само игра која нема у себи озбиљности.
• Корени скептицизма - у природи нема разума и закона, космос није уређен и чула су варљива
• Вагнера као идеалну фигуру замењује Волтер
• Идеал генија се детронизује. Геније је само занатлија
• Зачетак идеје о моралу разума, а не осећања, што ће се тумачити као својеврстан «морал егоизма»
• Наслови дела који по Б. Петронијевићу представљају прелазну фазу ка другом периоду - «Освит» и «Радосна наука» симболички говоре у прилог својеврсном коперниканском обрту у начину размишљања.
• Утврђивање афористичког стила
• Контроверзе поводом «јеврејског питања» и утицаја који је Ниче наводно имао на стварање нацизма.

Размотримо ово последње питање. Пре него што га е 1889. шчепало лудило у 44. години живота, Ниче е живео у страху од тога да ће бити погрешно схваћен. «Пре свега», написао е у Ecce homo, «не замењујте ме». Био је конзервативни елитиста, бриљантни афористичар који се борио за индивидулану величину усред осредњости. Његови рукописи су експлозивни и апокалиптични, згуснути и сложени, и често шокантни у својој насилности. Али, Ниче није био нациста. Жестоко се супротставио немачком национализму, као што је одбацио све масовне покрете; није имао времена за идеологе, исмевао је појам тевтонске више расе и гнушао се антисемитизма у свим његовим облицима. Нацисти су страствено пригрлили Ничеа, боље речено осакаћену верзију коју је створила његова сестра Елизабет. Хитлер, који вероватно никад није прочитао ниједну његову реч, био је фотографисан како замишљено зури у бисту овог великог човека. Киднаповање Ничеове мисли је довршено када је примерак дела Тако је говорио Заратустра, поетског дела о антидогматизну, положен у Меморијални центар Таненберг (подигнут у знак сећања на победу над Русијом у Првом светском рату), заједно са примерком Хитлерове књиге Mein Kampf. Ничеов углед се никад није опоравио од Елизабетиног штетног уплитања. Бетранд Расел је сматрао Ничеа «обичним мегаломанијаком». Други су отишли још даље, тврдећи да је нацистички програм геноцида непосредно надахнут његовим рукописима.
Његове књиге су држане у британским школама током рата као доказ ђаволовог учења «Пустите ме да сиђем у гроб као часни паганин», био је један од последњих разумних Ничеових захтева, и један од оних које је Елизабет типично игнорисала. Његова поновна сахрана, очишћена од религијских догми и нацизма који је одбацио, могла би да означи коначну рехабилитацију једног од најзначајнијих и најзлоуптребљенијих светских мислилаца.

ЗАРАТУСТРА И ТРЕЋА ФАЗА СТВАРАЛАШТВА (1883-1900)

Ниче је сматрао да комплетну личност способну да промишља и разуме свет око себе чине три особе - уметник, филозоф и светац8 . Први осећа природу, други је упознаје, а трећи је преобраћа и савладава, сублимишући у себи и филозофа и уметника. Ова алегорија у потпуности одговара и Ничеовим фазама у обимном опусу, а на крају и биографској одредници Ничеа као филозофа и песника. Управо у својој трећој фази у којој као централно дело стоји „Тако је говорио Заратустра", уз кључне списе „Генеалогија морала", „Сумрак идола", „Антихрист" и „Ecce Homo".

Оно што је посебно карактеристично за ову фазу у Ничеовом опусу јесте његов стил. Тако се још једном потврђује тачност оне Бифонове да је човек стил и обратно. Прво што се може запазити јесте да Ничеова дела више личе на песничку прозу него на филозофска дела. Можда је то зато што њему никада нису свој ствени ведрина мудраца и спокојство уравнотеженог духа. Он је био емотиван и интуитиван, страствен и патетичан човек. Језик његовог главног јунака Заратустре јесте језик дитирамба, а не суптилне филозофске анализе. Његова песничко-филозофска реч има опојну прометејску снагу. Ниче експлиците тврди да његова филозофија доноси победоносну мисао од које коначно пропада сваки други начин мишљења. Он пише по надахнућу и асоцијацијама,„задиркује" филозофске теме, више сугерише него што аргументује. Своју филозофију назива и „експерименталном" зато што, заправо експериментише идејама. То је навело неке педагоге да констатују како је Ниче заразан, отрован за омладину. Иронично, сличну оптужбу је имао и Сократ, чије идеје Ниче критикује. Негује исповедни стил писања, који су користили и неки филозофи и пре њега: Блез Паскал, Жан Жак Русо, Мишел Ејкем де Монтењ, Сорен Кјеркегор и други. Сви они мање доказују а више показују, тј. саопштавају. Дијалог има субјективну дијалектику, потискује монолог. Отуда није никакво изненађење што Ниче узима на нишан пре свега „дијалектичаре" Сократа и Платона. Он као из топа испуцава идеје и, како каже сам, „филозофира чекићем", јер „није човек, већ динамит". У вези с тим, одбацујући тврдње да је Ниче био луд, Брана Петронијевић виспрено закључује да је Ниче само „до лудила био уверен у истинитост својих ставова". Одиста, Ниче је волео да се изједначава са Дионисом (Бахом) и Заратрустром и да отворено иступи као пророк.
"Филозоф: то је човек који стално доживљава, види, чује, подозрева, очекује и сања необичне ствари; кога његове сопствене мисли погађају као да долазе споља, одозго и одоздо, као њему својствени догађаји и муње; који је можда и сам олуја бременита новим муњама; кобан човек око кога увек тутљи и бруји, зјапе бездани и збивају се ужаси. Филозоф: ах, биће које често бежи од самог себе, које се често плаши само себе — али је исувише радознало да не би поново "дошло к себи"... - пише Ниче у делу «С оне стране добра и зла» и нуди своју визију суштине филозофије. У трећој фази Ниче је потпуни скептик и потпуно напушта могућност сазнавања истине, ни кроз науку, ни кроз уметност. Потпуно раскида са узорима и ствара оригиналну теорију о натчовеку. Отворени је противник «народне метафизике», како је Шопенхауер називао хришћанство. Одбацује принцип слободне воље јер он није у складу са етичким принципом права јачег.
У «Генеалогији морала» (1887) појмове добра и зла замењује јаком и слабом вољом. Занимљиво је да се на тај начин, иако на први поглед не изгледа тако, Ниче oвим заправо не супротставља хришћанском концепту. Парафразирајући речи из Библије да ће бити спасени јаки, а не млаки у вери, увиђа се извесна сличност са идејом о јакој и слабој вољи. Ипак, највећи део онога што је Ниче писао у последњим делима, а нарочито у «Антихристу» и «Сумраку идола», има готово острашћен однос према хришћанској догми и не само њој. Мада Ничеов стил и начин обрачуна са Сократом («ругоба») или Вагнером («кретенизам») делује као памфлет, сам аутор то, напротив, демантује: «Моја се ратна пракса да сажети у четири става. Прво, нападам само ствари које су победоносне — чекам на околности када су победоносне. Друго, нападам само ствари када не бих могао наћи савезника, када сам сам самцит — када се једино ја компромитујем ... Никада нисам јавно учинио неки корак који није компромитовао: то је мој критеријум истинског делања. Треће, никада не нападам личности — личношћу се служим само као снажним увеличавајућим стаклом помоћу којег може постати видљиво опште, али потуљено, али једва докучиво безизлазно стање... Тако сам напао Вагнера, тачније лажност, инстинкт полумрцварења који носи нашу »културу« која брка рафиноване с бујнима, позне с великима. Четврто, нападам само предмете у којима је искључено ма какво персонално диференцирање, у којима је свака позадина лишена рђавих искустава. Напротив, нападати је код мене доказ добронамерности, па и, према приликама, захвалности. Ја изражавам поштовање, ја одликујем тиме што своје име повезујем с неком ствари, с неком личношћу, при томе ми је свеједно: за или против. Приличи ми да водим рат против хришћанства, јер с његове стране нисам доживео никаквих фаталности и сметњи — најозбиљнији хришћани увек су ми били наклоњени. Ја лично, противник хришћанства de rigueur, далеко сам од тога да појединцу приписујем оно што је миленијумски удес. „ Ниче, наиме, није антирелигозан, већ у хришћанској догматици (при чему нарочито критикује немачки реформаторски утицај који је поништио замах ренесансног полета) види главну препреку остварењу виших циљева. Он није за хришћанског Бога који кажњава због греха, већ за богове антике који кажњавају због хибриса - нарушења хармоније. Нарочито је критичан према свештенству за које сматра да уместо излечења и лека нуде само супституцију једног бола другим. Излаз види и у источњачким религијама, па тако у „Антихристу" сматра да је будизам савршенији од хришћанства јер не тежи савршенству, већ савршенство узима као природно стање које се остварује веселошћу и мирноћом. Препоручује индијску верску књигу Ману коју су писали филозофи и војници, а не „ситне душе". Она одговара природи, као што је по Ничеу кастински систем много природнији него „једнакост за све".

Разматрање религије је једна од најважнијих тема у делу „Тако је говорио Заратустра". Већ од наслова, који је симболичан: Заратустра (Зороастер) је оснивач дуалистичке религије, али у Ничеовом делу он функционише као симбол и проповедник. И стилски и тематски Ниче прави иронични одмак од хришћанске догме. Проповедник је усамљен и долази међу људе, служећи се беседом у којој доминира алегорија, те стилске фигуре обраћања као у Библији. Године проповедника (30) алудирају на блискост са Христовим годинама. Село „Шарена крава" или „Срећна острва" пародија су утопизма. Хришћанску симболику јагњета и рибе у „Заратустри" имају орао и змија. Заратустрине проповеду су често директна негација хришћанских врлина: „Чините најзад што хоћете, - али будите прво такви да можете хтети! « »Љубите најзад ближњега свога као сама себе, - али будите прво такви да љубите сами себе — да љубите великом љубављу, да љубите великим презирањем!" или топонима, као у случају Маслинове горе. Филозофска и литерарна алегорија у овом делу је ипак прилично херметична и тешка за једнозначно „откључавање". Нимало случајно, поднаслов гласи „Књига за свакога и ни за кога". Ипак, без илузија да дајем коначно и једино могуће значење, задржаћу пажњу на два литерарна алегоријска дела из „Заратустре".
У одељку «Заратустрини говори» веома је занимљива прича „О три преображаја" која почиње речима:
"Именујем вам три преображаја духа: како дух постаје камилом и камила лавом и најзад лав дететом."12 Камила је метафоричан приказ ропског, по Ничеу старог морала, који се носи као бреме. Лав је онај ко је то бреме одбацио, али је и сувише дуго био „камила", те не може да прими ново. Али дете је заправо „лав без бремена" који је отворен за примање новог морала. Ова алегорија би се можда једноставније разумела кроз зен причу о шољи чаја у којој учитељ каже ученику да не може примити учење ако му је шоља пуна до врха и ако не одбаци све предрасуде. У односу на Ничеов пример паралелизам је следећи - камила је полупразна шоља, лав пуна, а дете празна.
Друга алегорија захтева већи цитат, а тиче се уметника:
"Уморих се од песника, старих и нових: сви су ми они површна и плитка мора.
Нису довољно мислили у дубину: због тога им осећај није потонуо све до дна.
Мало сладострашћа и мало досаде: то им је било још најбоље размишљање.
Аветињским дахом и шмугавањем важило ми је звонко сазвучје њихових харфи; шта су знали
они досад о жару тонова! -
Нису ми још ни довољно чисти: они муте сви своју воду, да би изгледала дубока.
И радо се издају за помиритеље: али средњаци и мешачи остају ми и пола-пола и нечисти! -
Ах, бацао сам доста своју мрежу у њихова мора
и хтедох да ухватим добре рибе; али увек сам извлачио главу једног старог бога. Тако је гладноме море давало један камен. И они сами зацело би могли потицати из мора. Свакако, у њима се нађу бисери: утолико су сличнији и самим тврдим љускарима. А уместо душе налазио сам често код њих засољену слуз.»
Ова потпуно изведена алегорија важна је као илустрација неких Ничеових омиљених дихотомија: висина и дубина наспрам плиткоће, симболика воде, чистота и замућеност. Погрешна рецепција можда баш овог дела допринела је познатом гнушању Адолфа Хитлера према речној риби, коју је сматрао нечистом. Али тако обично бива када се алегорије површно тумаче. А заправо реч је о потпуно антидогматској поруци и сакривању уметника иза догме, традиције и лажног ореола „уметничког". Потпуно заокружену песничку слику појачавају метафоре „чврсте љуштуре" (конзервативност), „слуз" и „бисер" као примери непостојања суштине и ретких успешних уметника.
Али издвојмо још неке битне фрагменте из Ничеовог опуса који се попут слагалице уклапају у његов опус и дају потпунију слику његове филозофије.

"О КОРИСТИ и ШТЕТИ ИСТОРИЈЕ ЗА ЖИВОТ" (издата као део циклуса "Несавремена разматрања")

Ниче даје класификацију постојећих начина тумачења историје.
Први начин је антикваран: старине покушавају да се сачувају од заборава, јер се све што је из прошлости сматра добрим. За антику је карактеристичан овакав приступ.
Други став је монументалан или монументалистицко писање историје, које се једним делом ослања на антикварни, али он покусава да препозна одређене узорне фигуре и отпорне тачке, тачке ослонца у којима препознаје узоре за данашњицу.
Трећи је критички став према историји. Ниче преузима Кантов став (код Канта се критика везује за непристрасно стајалиште ума), док је Ничеово схватање критике ближе оном данашњем колоквијалном схватању (критика као оспоравање, неслагање).
Док се у историјској науци сматра да исторја треба да остане непристрасна, иако је то тешко извести, Ниче сматра да унапред треба одустати од идеала непристрасности у науци, а нароцито у самој историјској науци. Историја не треба да буде праведна. Он се не залаже за увођење аномије у писању историје, али он сматра да историја не треба да се стара о томе да ли је нешто праведно или не. По њему, она мора да буде свесна да као таква нити може, нити треба да тежи непристрасности, већ да треба да служи одређеним интересима. Немогуће је постићи вредносну неутралност хуманистичких наука, а и не треба, јер би било штетно. Дискурси не могу бити вредносно неутрални, они су по правилу у функцији структура моћи. Овакав његов став ће следити Дерида и изнад свих Мишел Фуко. Наука треба да служи интересима и као таква представља израз воље за моћи. У разумевању историје мора се изабрати интегрални приступ, приступ који неће одвајати прошло од садашњости и будућности. Он сматра да један од узуса, диктума којег треба да држи историјска наука јесте да не сме да дозволи да прошлост однесе превагу над садашњошчу и будућношћу (овај став преузима Мартин Хајдегер у властитој концепцији повјести).

ВЕЧНО ВРАЋАЊЕ ИСТОГА

"Вечно враћање истога" представља једну од препознатљивих лозинки Ничеовог филозофирања. Ничеов развој је био постепен, за разлику од Шопенхауеровог. Ниче постепено развија своју позицију у оквиру које постоји неколико етапа које обележавају његов развој. Тек са западањем филозофије у кризу, након Другог светског рата, почињу да се тумаче Ничеови погледи.
Почетком осамдесетих година Ниче је покушао да развије своју теорију, своју метафизику, јер је осетио да је његово мишљење до тада махом имало полемички карактер, било је критички усмерено према различитим тековинама европског духа, док је оно позитивно у његовом мишљењу махом остајало у некаквим скицама и назнакама. Он је покушао да развије своју теорију, али се углавном сводио на критиковање других.
"Вечно враћање истог" значи да ток човекове, светске историје није линеаран, нема свој почетак и свој крај (као нпр. код хришћанства). Уверење о линеарном току почива на предпоставци да све има свој смисао и сврху, коју достиже на свом крају, па тако и историја (телеолошки став). Ниче сматра да се дешавања у свету одвијају без почетка и без краја, и да се безброј пута понављају иста стања («точак бића»). Уверење да је моћ нашег деловања и мишљења ограничена, да свиме влада нужност и судбина зове се АМОР ФАТИ, љубав према судбини. Онда када схватимо да је судбина непрозирна, онда су могућа два става, очајање због тога или нека врста прихватања која на крају прелази у љубав према таквој судбини, радост што живимо живот према унапред одређеној судбини, па не морамо да се мучимо да је мењамо.
Вечно враћање значи да свет у сваком тренутку достиже своје испуњење, заправо испуњења и нема. Треба одустати од трагања за испуњењем, јер оно не постоји.
По линеарном схватању, нпр. хришћанству, после испуњења следи ера блаженстава, и након тога нема историје у класичном смислу речи. Међутим, по Ничеу је има, и то зато што у суштини у историји нема никаког новума, никакве новине, све што је сада случај и што ће бити је некада већ било. Оваква интерпретација је супродстављена Хегеловој интерпретацији, који преузима и донекле секуларизује хришћанску визију историје у некакву теологију духа, по којој постоји почетак и крај историје и она налази своје испуњење.
Један од начина да се каже шта је суштина вечног враћања историје, јесте да се каже да је сваки појединачни догађај вечан. Догађај престаје бити вечан, ако се у току хода повести успоставе неке структуре за које се испоставља да су суштинске, да су најважније и да су сви други догађаји, другостепени у односу на те суштинске догађаје и тековине повести. Пошто таквих есенцијалних догађаја по Ничеу нема, значи да сваки догађај има своју вредност и ово је буквално апологија живота (апологија - говор по нечему или говор у прилог нечему, апологетски говор је говор оних који бране нешто, који га хвале). За разлику од Хегела који сматра да је највише право у повјести право апсолута и да су сва друга права нижега степена обавезности. Ниче сматра да живот има највишу вредност, али не било какав живот, већ живот који ће бити у складу са оним суштинским у човеку. Другачије речено, ни сам Ниче није спреман да каже да је сваки људски живот вредан само зато што је људски живот, јер постоје они животи који се воде на начин који представља потирање достојанства и вредности живота.

КРИТИКА МЕТАФИЗИКЕ

Ничеова критика није била непристрасна. Обично се за појам непристрасне критике везују уверења да треба пратити унутрашње или иманентне слабости неке теорије. Ничеова критика није иманентна, није била унутрашња, већ је трансцедентна, спољасња.
Појам трансцедентнога је посебно карактеристичан за Кантову мисао. Трансцедентно у различитим концептима означава различите ствари; пре Канта она је означавала сферу оностраности, при цему се употребљавала у теолошком концепту, где се у сфери трансцеденције, оностраности налази Бог. Трансцедентно за Канта представља оно сто се налази са оне стране граница сазнања, нешто што је недоступно нашим сазнајним моћима. Трансцедентна критика не води рачуна о декларисаним предпоставкама одређене теорије, која покушава да јој приступи са апаратуром која је страна тој позицији и да је онда поново критикује на начин и по основи која нема много везе са позицијом која та теоријска веза жели да докаже и да предочи. Трансцедентна критика је често у опасности да буде ирелевантна и кад се каже да је критика спољашња, то значи да она не улази у саму суштину ствари, да се бави неким стварима које су тој ствари небитне.
Ниче преузима овај правац у филозофији, јер он као аутсајдер не жели да предузима уходане правце, већ жели да препозна некакве скривене мотиве који су филозофску традицију определили да мисли на начин на који мисли.
Његова критика је генеолошко-психолошка, он покушава да пронађе не теоријске мотиве који леже у темељу метафизике, већ и ванфилозофске, ванмисаоне мотиве, који онда треба да покажу због чега је метафизика кренула тим путем којим је кренула.
Ниче сматра да су темељи метафизицких појмова нагони,осећања и жеље. Тврди да метафизика служи одређеној интерпретацији живота. Збивање света, стварности није умно, а још мање наше мишљење може да одгонетне нужне законитости збивања света, стога сваки покушај да се свет тумачи као рационалан и умно уређен и да се одгонетне путем рационалног мишљења, по Ничеу представља пуку химеру, фикцију и уображавање. Зато је задатак критичког мишљења да покаже који су прави мотиви који лезе иза свега тога. Једна од претпоставки метафизике је уверење да постоји разлика између света појава и света суштине. Ниче сматра да треба заборавити разлику између трансцедентнога и иманентнога, разлике нема, да не постоји свет оностраности и да не постоје некакве скривене суштине које чуче иза скривенога света. Све је привид, односно суштине не постоје на начин назавистан од нашег мишљења. Привид је, по Ничеу, права и једина реалност. Не постоји чиста истина, истина по себи, већ постоје перспецтиве, не постоји суштина, већ само привид. Последица свега тога јесте да ако не постоји сустина и ако не постоји истина, онда нема ни знања, већ постоје само интерпретације, а смисао знања јесте да је једно и да је независно од појединацних интерпретација. Ниче је антиесенцијалиста
Метафизика се може схватити и као хенологија, учење о једном. Ниче сматра да је до предпоставке о свејединству света дошло тако што се наша представа некритицки преноси на свет, односно ако постојим ја који промишљам о свету и ја јесам један, онда ваљда постоји и један свет који је предмет мога промисљања. Ниче сматра да свет није монархичан, већ да је полиархичан, да има мноштво начела, збивање света се дешава као мноштво које не може бити обухваћено никаквим јединством. Уверење да је свет јединство и да се то јединство склапа и уклапа од појединачних јединица, Ниче дифамира и дезавујише на следећи начин: "Потребне су нам јединице да бисмо могли да рачунамо".Он каже да непостоје јединице, већ кретање неких динамичних сила, а не јединице које могу да се посматрају као уједначене.

КРИТИКА ЛОГИКЕ

Ниче полази од једне тачке која се сматра саморазумљивом током целе повести метафизике, а то је да се логика мишљења и логика стварности поклапају.
Реч логика долази од речи логос, што поред осталог значи говор, логика је дисциплина која се бави законитостима умнога говора. Већ одавно је логика сведена на формалне законитости.
Језик формалне логике није прави језик. Реч логос значи и умни закон, тако да се логика помиње и у контексту логике бића.
Метафизика полази од тога да постоји нека врста усаглашености између тога како функционише наше мишљење и тога како функционише стварност којом се то мишљење бави. Поставља се питање шта је са језиком? Да ли је језик пуки посредник између бица и мисљења или има неку своју улогу која није тако једноставна. За разлику од метафизике која верује да постоје законитости стварности који делују независно од нашега мишљења, језика, ми не можемо говорити о истини независно и пре нашега мишљења, јер се истина успоставља тек нашим мишљењем, односно његовим логичким законитостима.Темељи и ставови логике јесу став противречности и став идентитета. Нешто не може истовремено бити и А и Б, поготово ако су А и Б међусобно контрадикторно повезани, не може иста ствар бити и А и не А (став противрецности). Међутим, Ниче сматра да је то догматска предрасуда, ми не можемо да тврдимо да се стварима не може истовремено преписивати и А и не А, зато што ми немамо начина да, независно од нашега мишљења, установимо да ли је то у стварности могуће. Претпоставка става противречности јесте нешто на чему се темељи наше мишљење и оно од њега зависи, јер наше мишљење не може да функционисе уколико би прихватили као истинит став, да неко истовремено може бити и човек и нечовек, то је немогуће због законитости мишљења.
Ми немамо начина да проверимо да ли те законитости мишљења важе и за саму стварност, независно од тих законитости мисљења.
Наше мишљење представља оруђе којим ми приступамо разумевању стварности. Како ми знамо да закони мишљења важе за бића? Ниче каже да ми то не можемо знати, јер да бисмо могли проверити, требало би да имамо независну процедуру која ће да види како се односе мишљење и биће. Уверење да иста законитост функционише и за људско мишљење и за биће које постоји изван мишљења, по Ничеу је догматска и недоказива.
Ниче је био један од првих мислиллаца који је био заслужан за излажење метафизике на лош глас. Другачије речено, логика мишљења и логика стварности није иста, јер логика стварност не постоји. Ниче сматра да су законитости мишљења и начин функционисања бића неупоредиви. Из тога следи да стварност није рационална (теза ирационализма). Ниче даље тврди да је у темељу става противречности сензуалистичка предрасуда (сензуализам-извор опажања, сазнања је чуло).
То није субјективизам који сматра да извор опажања искуствен, већ је то још јача, још екстремнија позиција која сматра да су нам довољна само чула да бисмо могли да разумемо свет око себе. Сензуалистицка предрасуда је у томе да не можете истовремено имати опажај о некоме телу изван нас и опажај који је потпуно супротан том опажају. Ниче сматра да та сензуалистицка предрасуда некритички пренесена и на саму законитост бића, и тако долази до става или А или не А. Предпоставка оваквог тумачења је статична, док Ниче предпоставља да се стварност збива као стално кретање, као борба сила, стално је у превирању и у њој нема чврстих ентитета (антиесенцијалиста: нема ентитета, нема суштине).
Ако постоји чврсто постављање суштине, онда се може говорити о ентитетима. Логика је везана за предпоставку да постоје идентицни слуцајеви.Када би се могло мислити о свету по законима логике, долазило би до тога да се нешто измисли, да постоји неки свет ван нашега мишљења који управо одговара функционисању нашега мисљења. Логика, по Ничеу, живи на неодрживим претпоставкама.
Једино оправдање које Ниче налази логици је биолошко природе, логика има биолошко оправдање: ми као људи не бисмо могли да се сналазимо у стварности без ње као оперативног средства. Наиме, ми морамо да претпоставимо да постоје чврсти ентитети, како бисмо могли да преживимо. Сазнајни апарат настаје апстраховањем и упрошћавањем којим се жели владати стварима. Логика представља средство сналажења у животу и средство којим човек током еволуционог хода себи омогућава да преживи у стварности која је њему непријатељска, и да њоме овладава.
Хегел је такође био један од мислилаца који је критиковао традиционалну логику. Његова логика је дијалектицка логика. Хегел покушава да покаже да опозиција између идентитета и разлике није непревладива и да се она у једном дијалектицком процесу који није само одлика нашега мишљења, већ и одлика саме стварности, може превазићи. Супротност између идентитета и разлике је непревладива и треба признати примат разлике

ВОЉА ЗА МОЋИ

1. Ниче целокупну стварност, биће дефинише као живот.
2. Суштина живота воља за моћи. Ниче сматра да је воља за моћи универзалан феномен и да он постоји у целокупној стварности, с тим у вези воља за моћи није необуздана тежња за владањем, већ је стваралачка делатност која ствари чини онаквим какве јесу.
Ниче покушава да метафору воље за моћи пренесе на целокупну стварност. Воља за моћи се манифестује на два начина и у теорији и у животу
1. допуштена, права - она која је у складу са животом, она која то јесте
2. первертирана, изокренута - она у којој су замењене тезе
Изворна воља за моћи не жели да се прикрива, људи који воде овакав живот не крију да живе за моћ и да јачи намећу моћ слабијима. Ниче није био апологета сваке силе, њега је највише нападала црква због таквог става. Наиме, сила чије наметање није у циљу поспешивања живота и животности, већ у владавини неких других начела којима се умртвљује живот, по Ничеу је неаутентицна воља за моћи, представља нешто што треба протерати. Он промовише само ону силу која поспешује живот.
Ниче сматра да римокатолицка црква уводи морална ограничења да би онеспособила јаке, она умртвљује живот. Најјачи су истовремено опремљени и најјачим духом, кад Ниче говори о надчовеку, он мисли на људе који свесно крше устаљени, хришћански, платонистицки морал у име виших вредности и који су не само најјачи, већ и најумнији, најобдаренији способношћу схватања стварности око себе.

МЕТАФИЗИКА и НИХИЛИЗАМ

-нихилизам - губитак вере у смисленост и вредност света, па и самога живота.
Нихилизам представља искуство невере.
Ниче с једне стране критикује нихилизам традиције, нихилизам хришћанства, зато што он доводи до искуства бесмисла. Нихилизам код Ничеа представља двоструку употребу, он тврди за традицију коју напада да је нихилистицка, јер успоставља лажни систем вредности, а са друге стране са становишта те традиције може се рећи да је Ничеов напад на темеље тог система нихилистичан и оно што остаје након његовог напада јесте пустош. Нихилизам је догађај у оквиру повести.
Ако предпоставимо да је Ниче у праву да таблица вредности на којој се темеље хришћанство и филозофија лажна, да она кривотвори живот, не би ништа било проблем са тим кривотворењем све до тренутка док се у самој повести не покаже да постоје проблеми са таквом таблицом вредности, када се то деси, почиње да се шири не веровање. Тај систем који почива вековима, не поцива на доказаности, јер се то и не може доказати, тај систем почива на одсуству сумње, јер сви су веровали.
"Бог је мртав" (Ниче) - то значи да су људи у повести престали да верују у тог и таквог Бога. Ова изјава представља констатацију да се у оквиру повјести срушио идеал хришћанског Бога, да се почела ширити невера у њега и да само искуство постојања те невере представља велики изазов за тог бога, јер ако је тај Бог свемогућ и ако је таблица вредности коју је он увео заиста одрзива, како уопште има неверника? Онда знаци да јеванђеља представљају једну пролазну историјску традицију.Када се хришћанство почине тумачити као историјски феномен, а не као обзнана истине, онда је то крај хришћанства као вере. Тада вера постаје приватна ствар и свет престаје да се темељи на вредностима као што је јеванђеље.

ЈЕЗИК и МЕТАФИЗИКА

Искази у логици засновани су на СП структури, на постојању субјекта и предиката. Постоји не случајна усаглашеност између граматике и метафизике. Предпоставка граматике је да постоји реченицни део који се зове субјекат који има одређена својства, особине. Препоставља се да кад год имамо субјекат, имамо и нешто што је стално, што је непомерљиво. По Ничеу је то спорно.
Ниче сматра да је предпоставка метафизике слепа вера у граматику, а граматика се темељи на логици или је добрим делом сродна њој. Ако се некритички граматичка правила примене на метафизику, онда није спорно да граматички субјекат истовремено представља и неки стварни непроменљиви идентитет, неку датост. Ниче сматра овакво схватање представља пуку химеру, пошто по њему стварност функционисе као некаква игра разлицитих воља за моћи. Претпоставка традиционалне метафизике је безупитно поверење према граматици. Предпоставка граматике је претпоставка за уређени поредак, ако се сазнање о стварности треба изврсавати путем исказа који имају структуру СП, то значи да се целокупни свет замишља као некаква хијерархијска структура у којој постоје узрочно-последичне везе. По Ничеу ми морамо да уништимо веру у граматику како бисмо се ослободили лажног морала, да би променили овај свет који се темељи на том моралу.
На нивоу практичке филозофије, ако се говори о СП структури, то значи да постоје вршиоци радњи и постоје радње које ти вршиоци врше. Ниче тврди да ми по граматичкој навици да где год имамо предикат имамо и субјекат, где год постоји вршење радње ми сматрамо да постоји и вршилац, што је погрешно. по њему постоје само радње, односно постоје само импулси, наша предпоставка да око нас постоје некакви људи који су актери неких радњи је пуки привид. У стварности постоје само различити изрази воље за моћи, а сваки човек представља одређену интерпретацију воље за моћи. У темељу свега је воља за моћи, зато је његова метафизика волунтаристичка.
Ако је то тачно то значи да ми морамо да признамо радњу, десавање, збивање, али не и оне који наводно извршавају те радње, јер прави субјекат свих дешавања и у људском свету и у природи јесте само воља за моћи.
Његова дескрипција метафизике на теоријском плену има јаке практичне последице. За разлику од рационализма, Ниче не сматра да интелект усмерава акцију и вољу, већ сматра да воља представља манифестацију живота који функционисе на битно ирационалан нацин, па иако се мозе говорити о неком "ја", то није никако интелектуално, етицко, већ нагонско "ЈА".

ТЕОРИЈА и ПРАКСА

Бранислав Петронијевић у «Историји новије филозофије» сматра да постоје теоријски и практични филозофи. Први постављају питање «какав је овај свет», а други, какав је по Петронијевићу и Ниче, питају се «нашта» (зашто, чему) је свет. Они су ближи уметнику него филозофу и најприближније их описује реч «мудрац». Уосталом, начин формулисања филозофских мисли кроз форму афоризма и алегорије то најбоље потврђује.

Као и Сократ, и Ниче сматра да постоји тесна повезаност између теорије и праксе. Раздвајање теоријског и практичног је, по Ничеу, штетно и могуће је да се врши само условно, за потребе анализе. Оно што разликује Сократа и Ничеа је да, док Сократ предпоставља хармонију између теоријског и рационалног у смислу да постоји примат теоријског, Ниче сматра да је тачно да је ова веза нераскидива, али да није ум тај који руководи нашим акцијама и да сила која руководи акцијама не може да се рационално спозна. Ниче тврди да онај који делује није рационалан, па човек не може бити ни за шта одговоран.

ПЕРСПЕКТИВИЗАМ

Ничеова филозофија се одликује битном перспективистицком усмереношћу, у том смислу, да ако се целокупна стварност схвати као воља за моћи, онда тумачење истине представља такође покушаје да се прогура одређена интерпретација, и да јој се прибави опште важење. Тиме је она воља за моћи која је стајала иза те интерпретације однела победу. Ниче сматра да не постоји једна независна и свеобухватна интерпретација, већ да постоји мноштво различитих интерпретација. Ако је свака интерпретација израз неке наше перспективе, а оно што ми јесмо је воља за моћи, онда оно што се на подручју праксе може назвати сукобљавање, борба различитих воља за моћи, на терену теорије може се назвати борбом разлицитих интерпретација. Она интерпретација која надвлада је победила. Оно што је по Ничеу проблем са метафизиком је то што је она покушавала да изнађе саму, једну истину. По Ничеу борба око истине је борба око интерпретација, а борба између различитих интерпретација је бесконачна, није могуће да се у времену успостави дефинитивна истина, јер она интерпретација која за себе сматра да је коначна, односно да оличава надперспективну истину по Ничеу је кривотворење.
У стварности ток повести се може схватити као борба различитих воља за моћи.

ОДНОС ПРЕМА УМЕТНОСТИ

„Ох, ти Грци! Они су знали да живе: за то је потребно остати храбро на површини . . ., обожавати привид, веровати у облике, звуке, речи, у читав Олимп привида! Ти су Грци били површни - из дубине!"

Свет је по себи хаос, лишен закона, разума и сврхе . . . А шта ради уметност са таквим, или у таквом свету?
Два су узнемирујућа гледишта: прво је уочљиво у Ничеовом изузетно заједљивом преиспитивању вредности истине и знања, док је друго сажето у чувеном исказу да "управо чињенице не постоје; постоје само тумачења чињеница." Наиме, истине као објективног феномена нема, не може и неће никада бити. Уколико поставимо тако ствари, кренемо ли од тога, увидећемо врло брзо да је једина истина привид илити фикција, а уметност производи привид тј. једину преосталу истину.

Отуда произилази да је привид једина меродавна, и што је битно једина могућа истина. Јер привид уметности није измишљен, већ стварни привид. То је оно што је код Ничеа издигло уметност на пиједестал, коначно на оно место које јој и припада. Уметност је вреднија од истине (када већ нема истине) закључио је Ниче један од својих позних коментара Рођења трагедије, пошто је претходно утврдио да је воља за привидом, за илузијом, за обманом, за постојањем и променом, дубља, изворније "метафизичка" од воље за истином, за стварношћу, за бићем. Али и сам је Ниче у својим првим радовима, то не треба изгубити из вида, веровао да постоје неке коначне чињенице, извесне неинтерпретативне истине о правој природи света. Али и тада он је порицао могућност њиховог адекватног исказивања путем разума, језика и науке. И опет, он је веровао (а ту је утицај Шопенхауера био пресудан) да је трагедија у стању да нам, пре свега посредством музички надахнутог "дионизијског" хора, учини доступном коначну истину. Трагедија нам пружа увид у супротности између "праве истине о природи и културне лажи која се приказује као једина стварност", супротност која "подсећа на ону између вечне суштине ствари, ствари по себи, и читавог појавног света". Она показује да је уређен, наизглед смислен свет у којем живимо творевина коју смо поставили између себе и стварног света који наставља свој ход не обазирући се на наша гледишта, вредности и жеље. Али оно што, по Ничеу, трагедију чини још изузетнијом јесте чињеница да у самом процесу откривања те болне истине она нуди утеху за сва негативна осећања очајања која генерише. Она нам показује да се у крајњој линији не разликујемо од света природе у којем живимо, да смо његов саставни део и да му у целости припадамо. Публици, која макар на тренутак престаје да се осећа изолованом од остатка света, она дарује метафизичку утеху . . . да је живот у основи, упркос свим појавним манама, неуништиво моћан и пун наслада", и да би се његовим слепим, бесциљним и неумитним плимама и осекама требало дивити и славити их.
«Однос уметности према истини схватио сам озбиљно веома рано: још и сада стојим са светим запрепашћењем пред тим расцепом. Моја прва књига била је посвећена томе; Рођење трагедије верује у уметност држећи се једне друге вере: да није могућно живети с истином, да је воља за истином већ симптом трагичности . . .» наводи Ниче у својим позним фрагментима. Уметност прочишћава истину, пролази кроз њу, обавија је као ветар, а онда је презентује у облику који наша чула могу перципирати, зато је привид, та пречишћена истина (или боље речено оно што од истине остаје) и највиша истина коју можемо спознати. А могућа је само путем уметности, јер једино она поседује, у трајном власништву, њен облик. Најпогодније солуције тог облика Ниче је уочио у музици Вагнера, мада не сасвим и не у потпуности. Наиме, у почетку је веровао да препород уметности долази у музици Вагнера, међутим у својим позним радовима, када је већ давно обуставио преписку са Вагнером, увидео је да је био у заблуди. Да ли то треба да говори да облик у коме нам уметност презентује истину није истинит и коначан, или тај облик не може бити и није довољан?!
Вратимо се закључку с почетка: свет је по себи хаос, лишен закона, разума и сврхе . . . Такав свет је свет књижевности. Дакле, такав један свет, виђен као језик чији кључ смо изгубили или једва да можемо да га дефинишемо преставља и то никако случајно, Борхесов став о књижевности, и полазиште је за разумевање како његове књижевности, тако и његовог утицаја на књижевност двадесетог века.
Наиме, августа 1939. године, Борхес је у часопису «Сур» објавио једну верзију текста који ће нешто касније бити објављен као прича "Вавилонска библиотека", есеј под насловом "Тотална библиотека", који је био искључиво посвећен пореклу појма библиотеке која би укључивала све књиге. Борхес проналази порекло утопије тоталне библиотеке још код Аристотела и Цицерона. Цицерон је дошао на замисао о произвољном гомилању свих слова у алфабету како би се на крају створило, или репродуковало, ремек-дело песничке уметности. Хаксли је усавршио тај појам замишљајући да би пола туцета мајмуна, снабдевених писаћим машинама, могло произвести, уз помоћ вечности, све књиге које се налазе у Библиотеци Британског музеја. У једној белешци Борхес примећује како би и један једини мајмун, под условом да је бесмртан, био довољан. Други писци (Луис Керол, Курд Ласвиц), додали су друге занимљиве детаље. Али за Борхеса у ствари није важан појам бесконачности који подразумева тотална библиотека, већ емотивне последице које он производи. Описујући бесконачну библиотеку он понавља хаотично набрајање које укључује не само нека изгубљена ремек дела (Есхилове Егпићане, на пример) и Новалисову енциклопедију, ненаписана поглавља Дикенсовог романа Тајна Едвина Друда или Берклијеве необјављене парадоксе о времену, него и нека веома лична искуства ("моји снови и полуснови у јутро 14. августа 1934"). Коначно искуство које нуди овај есеј јесте хаос, апсурд и ужас. Полице библиотеке (обликоване по угледу на полице у библиотеци "Мигел Кане", у којој је Борхес радио девет година као библиотекар) изазивају вртоглавицу. Убеђење да је чак и ужас "подређен" (односно, осредњи, медиокритетски) даје овом есеју нијансу зла које је сасвим обично и уобичајено, тако рећи опште место. Свет, онакав каквог га познајемо, није једноставног обличја, у којем су сви догађаји избрисани како би се, мало по мало, истакли суштинеске црте, крајњи смисао, прва и последња вредност; напротив, свет сачињавају хиљаде и хиљаде замршених догађаја; данас нам изгледа "предивно шарен, дубок, испуњен смислом"; али створила га је гомила заблуда и фантазама која у њему и даље тајно обитава. Верујемо да се наша садашњост ослања о дубоке намере, о постојање нужности; тражимо од историчара да нас увере у то. Али, прави историјски смисао увиђа да живимо без изворних оријентира и координата, у безбројном мноштву изгубљених догађаја. То говори Ниче крајем 19. века, то потврђује и Борхес својом Вавилонском библиотеком средином 20. века. Неминовно, следећи тај траг долазимо (или полазимо) до Данила Киша, који се опет појављује као незаобилазан у тумачењу Ничеа, али овај пут много «озбиљније». Почетке Борхесовог уласка на велика врата у српску књижевност облежио је случај Кишове «Гробнице за Бориса Давидовича», велики случај великог борхесовског замешатељства насталог управо услед судара са борхесовском књижевношћу.
У својим полемичким и поетичким списима, Киш је објашњавао своје разумевање Борхеса на следећи начин: "Све његове мистификације (лажни извори, измишљени писци измишљених књига или измишљене књиге постојећих аутора, непостојећи аутори или приватни пријатељи као писци, лажне атрибуције наслова и дела, лажна датирања постојећих књига, итд.) не служе, дакле, томе да би подвалили несрећним професорима који чепркају по књигама класика, држећи се углавном приземља фуснота, него томе, ако не да увере читаоца, а оно да му створе илузију да се приче које му управо причају темеље на чињеницама које су изнели сведоци и очевици, људи достојни поверења; и да тиме удовоље оној од најосновнијих радозналости на којој је заснован сваки чин лектире: да ли је то писац измислио или је све то тако било?" У једном свом каснијем есеју, после смештеном у књигу «Homo poeticus», Киш понавља Ничеа (наравно, не наводећи то као цитат): У уметнику избија на површину потиснута моћ претварања и лажи; нагони се претварају у демоне с којима се води борба итд.

Књижевност, као саставни део уметности, са Борхесом почиње да преиспитује облике, замишља се над њима и до данас тражи јединствени, целовити, непремостиви облик за истину коју има да понуди. Ниче је супротно традицији, извео уметност испред филозофије. Толико је био уверен у надмоћност уметности над филозофијом, као и неопходност преображаја филозофије по угледу на уметност, да није сматрао да је потребно ма шта посебно да доказује. Чинило му се да ово последње неизбежно следи из оног првог, а да је оно прво само по себи разумљиво. Уметност је вреднија од филозофије зато што је дубоко укорењена у живот, што не допушта блаћење и клеветање ниједног његовог овоземаљског облика, што искључује сваку могућност супротстављања световним интересима и обзирима. Уметност не може друго до да потврђује свет и живот, то је нераздвојан део њеног бића. Уметност је битно потврђивање, благосиљање, обожавање постојања, наглашава Ниче. Уметност је недвосмислено окренута према животу. И поред свег наглашеног неповерења према романтичарској уметности својих савременика, Ниче је чврсто веровао да је уметност једина стварна брана против нихилизма, да се само помоћу уметности може надвладати нихилистичка катастрофа. Уметност као против-кретање (то јест кретање насупрот нихилизму), записао је Ниче неколико пута у својим последњим свескама, и на једном месту додао:
"Уметност и ништа друго до уметност. Она је велика залога живота, велика заводница живота, велики подстицај животу. Уметност је једина надмоћна противснага насупрот свакој вољи за порицањем живота, она је антихришћанска, антибудистичка, антинихилистичка пар екселанс. Смисао наших вртова и двораца (према томе и смисао свих наших жудњи за богатством) јесте: да склонимо испред очију неред, и просташтво, и да градимо дом за отменост душе.

"Треба ли самилост и страх стварно, као што хоће Аристотел, да буду испражњени помоћу трагедије, тако да се слушаоци хладнији и мирнији врате кућама? Треба ли приче о духовима да нас чине мање плашљивим и празноверним? Код неких психичких процеса, на пример код љубавног ужитка, истина је да се задовољењем једног захтева долази до утаживања и привременог смиривања нагона. Али, страх и самилост нису у том смислу захтеви одређених органа који могу хтети да буду олакшани. И, на дуге стазе, сваки нагон чак бива појачан упражњавањем његовог задовољења, упркос оном периодичном утаживању. Било би могуће да самилост и страх у сваком поједином случају бивају ублажени и растерећени помоћу трагедије: упркос томе они би у целини могли да буду уопште већи захваљујући трагичном утицају, и Платон има право када мисли да се преко трагедије постаје укупно страшљивији и ганутљивији. Самим трагичним песницима би онда нужно припадао суморнији, бојажљивији поглед на свет и мека, осетљива, плачљива душа каква би одговарала Платоновом мишљењу, ако се они, као и читава градска заједница која се њима посебно наслађује, изопачују у све већој неумерености и необузданости. - Али, какво право уопште има наше време да пружи одговор на велико Платоново питање о моралном утицају уметности? Ако бисмо и имали уметност - где имамо утицај, ма који утицај уметности?"

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА (РЕЦЕПЦИЈА И КРИТИКА)

Ничеов опус представља један систем који никада до краја није систематизован. И даље постоје врло опречни ставови када је реч о рецепцији овог филозофа, нарочито када се дотичу биографске методе проучавања. Стил којим је Ниче писао у доброј мери је алегоријски, метафоричан, песнички, афористички и - самим тим отворен за различита тумачења. Као да је Ниче био свестан фрагментарности живота који је немогуће уобличити у један вештачки, « хегеловски « систем, он пише : « Праве су епохе у животу они краковремени застоји који се налазе усред подизања и опадања какве главне мисли и осећања. Овде се налази једино ситост : све друго је жеђ и глад или пресићеност »
Нице није био ни атеиста, ни нихилиста,ни антисемита,ни мизантроп, ни мизогин - мада ће свако од присталица ових схватања наћи у Ничеовом опусу потврду својих ставова. Проблем је што таквом опусу, који је често врло контрадикторан и неконзистентан, не можемо приступити фрагментарно и мора се пратити временска линија која ставове у раном стваралаштву потпуно одбацује у позној фази.
Ниче пише « Бог је мртав " мислећи при томе на нестајање, мумирањемБога и надирање нихилизма. Нихилизам је за Ничеа резултат постојања "морала господара" и « морала робова" и отуд произлази његова чувена синтагма" воља за моћ" коју су касније експлоатисали нацисти, али која код Ничеа има сасвим другачији смисао... Раскид са Вагнером, који касније постаје парадигматски уметник за естетски пројекат нацизма, репрезентује Ничеово окретање ка специфичној форми натурализма који слави живот, насупрот нацистичком култу смрти. Везу Ничеа са нацизмом понајвише је својим фалсфикатима успоставила Ничеова сестра. У његовом
раду тешко да се може пронаћи било шта директно повезано са нацизмом, штавише Ниче би га се вероватно ужасавао у идеолошком смислу: он је био културни елитиста, и слично Томасу Ману, сматрао би да нацизам води, као популистички пројекат, у заглупљивање и неписменост. »Воља за моћ » је воља за променом, усавршавањем, радом... То је оно што треба променити у хришћанском моралу "господара и богова" и створити поновно један, нашироко експлоатисан појам "Ubermensch''-а ("надчовека") који за Ничеа означавао "уздизање" обичног човека у надчовека, биће супериорно и морално независно.
Нацисти су често тумачили да се ради о "Herrenmensch" ("господару") што је опет део искривљеног тумачења Ничеове филозофије / поетике. Један од кључних елемената у овој замисли је одбацивање догме раја и пакла, и нарочито, протестанске идеје о предестинацији.
Супротно томе, Ниче говори о ("вечитом повратку").
Такођер, Ниче није био антисемита. Лично се "обрачунавао" с људима тог доба, попут Вагнера, који су његовог "надчовека" проглашавали аријевским Немцем, а његову критику јеврејског свештенства из времена Јудеје, као антисемитизам. Ниче је у ствари сматрао како је јеврејско свештенство искварило јеврејску мисао, а тиме и хришћанску, док је само јеврејство, особито Стари завет ценио више од Новог...
Јакобу Буркхарту, свом колеги за последњих десет година базелске професуре, писаће он: "Драги господине професоре, на крају ја бих радије био базелски професор но бог; али ја се нисам усуђивао тако далеко терати мој приватни егоизам." Аристократска духовитост ове изјаве неспојива је са оптужбама за „мрачњаштво" и за опште место о нервном слому који је читав Ничеов филозофски опус у површној рецепцији претворио у неразумљиве „белешке једног лудака".
Три теме: смрт бога, воља за моћ, вечно враћање истог, чине основу његовог импозантног дела у коме се може препознати утицај Хераклита, епикурејаца, стоика, француских моралиста (Монтењ, Ла Бријер, Ла Рошфуко), Штирнера, Шопенхауера.

Ничеова филозофија стоји на традиционалној линији немачког просветитељства које симптоматично отпочиње Беконовом критиком идола.
Његов је утицај неизмеран и осећа се код егзистенцијалиста и деконструкциониста -Шелера, Јасперса, Хајдегера, Камија, Дериде, Фукоа. Код теолога - Тилиха и Шестова, психолога - Адлера, Јунга, Фројда, списатеља - Мана, Хесеа, Жида, Шоа, Рилкеа, Јејтса. Поворка је много већа - Батај, Бубер, Сиоран, Густав Малер, Зимел, Шпенглер...
Неоспорни су Ничеови утицају на филозофе живота, потоње мислиоце егзистенције, психоаналитичаре, као и на неке књижевнике, као што су Август Стринберг, Џорџ Бернард Шо, Андре Жид, Ромен Ролан, Албер Ками, Мирослав Крлежа и други. Јасперс је у Ничеовој филозофији видео "тотални раскид" са свом традираном историјском супстанцом. "Истину је видео" - наставља Јасперс - "као универзалну лаж, сву дотадашњу филозофију сматрао опсеном, хришћанство тријумфом слабог и беспомоћног." За Јасперса је Ничеова "критика ума" екстремно радикална. Она се може идентификовати с Лукачевим " разарањем ума".
Хајдегер га је сматрао последњим великим западним филозофом, те га ваља у класике бројати као што су Платон, Аристотел, Декарт, Спиноза и Лајбниц, Кант, Хегел. За Хајдегера, Ниче беспоговорно припада метафизици. Ако је Ниче филозоф модерне пар екселанс, онда су и генеалогија и карактер модерне метафизички - вели један хајдегеровски инспирисани тумач Ничеа.
Фридрих Ниче је можда најзначајнији филозоф двадесетог века. Ничеово дело спада у највеће филозофске и естетичке изазове модерне. Оно је постало симбол и шифра модерне, унеколико њен кључ и основна парадигма, те питања везана за филозофску импликацију његовог дела остају прворазредан задатак филозофије на прагу у трећи миленијум. Жак Дерида мисли да будућност Ничеових текстова није довршена.
Ми, као читаоци Ничеа, треба да избегнемо четири могуће бесмислице: 1. о вољи за моћ (веровање да воља за моћ означава "жељу за владањем" или "жељу да се има моћ"); 2. о јакима и слабима (веровање да је "најмоћнији", у неком социјалном режиму, самим тим и "најснажнији"); 3. о вечном Враћању (веровање да се ради о старој идеји, позајмљеној од Грка, од Индуса, од Вавилонаца . . .; веровање да је реч о циклусу, о повратку Истога, о враћању на исто); 4. о последњим делима (веровати да су она под знаком ексцеса или да их већ дисквалификује лудило.

ЛИТЕРАТУРА

1. Фридрих Ниче, Тако је говорио Заратустра, Графос, Београд 1985
2. Фридрих Ниче, Ecce homo, Графос Београд, 1980
3. Фридрих Ниче, С оне стране добра и зла, Графос Београд, 1980
4. Фридрих Ниче, Сумрак идола, Графос Београд, 1980
5. Михаило Ђурић, Путеви ка Ничеу, СКЗ, Београд, 1992.
6. Еуген Финк, Neitzscheovafilozofija, Центар за културну дјелатност, Загреб, 1981.
7. Бранислав Петронијевић, Историја новије филозофије, Нолит, Београд, 1982.
8. Велика епохина енциклопедија афоризама, Епоха, Загреб, 1968.
9. Жил Делез, Ничеова филозофија - www.libreto.co.yu
10. www.filozofija.differentia.co.yu/skriptarnica
11. Велика енциклопедија историје, Змај, Нови Сад, 2004.
12. Војтех Замаровски, Јунаци античких митова, Школска књига, Загреб, 1989.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

  preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD