FRIDRIH NICE - ANTIHRIST | SEMINARSKI RAD IZ FILOZOFIJE

OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ FILOZOFIJE

Još...

Fridrih Niče

Fridrih Niče je rodjen u gradu Rekenu, u Nemačkoj 1844. god. Studirao je klasičnu filologiju, uspesi na tom polju su mu doneli profesuru u Bazelu. Ceo svoj život Niče je imao problema sa zdravljem, čija kulminacija je bila potpuno pomračenje svesti, poslednjih 12. god. života tj. do smrti 1900. god. Niče je bio filozof i pesnik, jedan od glavnih utemeljivača filozofije života.
Po stilu svog pisanja predstavlja posebnu pojavu u filozofiji. Pisao je u aforizmima, metaforama i kratkim razmišljanjima. Ničeova filozofija se obara na veći deo filozofske tradicije, glavna tema mu je svakako nezadovoljstvo načinom mišljenja i življenja u njegovom vremenu. U prvom periodu svog duhovnog razvitka Niče je bio pod velikim uticajem Šopenhauerove filozofije i muzike Riharda Vagnera. Smatrao je da su osnovne forme prevazilaženja vladajućih bolesti kulture, umetnost i muzika. Posle razočarenja u Vagnera, Niče se okreće naturalističkom pozitivizmu i prosvetiteljstvu, i na mesto umetnosti postavlja nauku i tehniku kao ideal. Delo „Antihrist“, pored ostalih dela kao što su „Volja za moć“, „Genealogija morala“, „Ecce Homo“, predstavljaju vrhunac Ničeove filozofije, koja se ovde okreće protiv svih učenja koja poništavaju život, zahtevom za prevladanjem starog morala, i kritikom hrišćanstva!

Antihrist

Fridrih Niče u predgovoru ove knjige, tvrdi da je ovo delo napisao samo za malobrojne čitaoce, od kojih ni jedan možda više ne živi, to znači da je knjiga samo za one čitaoce koji su iskreni u razmatranju intelektualnih tema, za čitaoce koji su iznad nacionalnosti i politike. Za Ničea je dobro sve što jača osećanje moći, volja je moć, moć u čeveku, dok je zlo sve što proističe iz slabosti. Sreća je osećaj da se moć povećava. Niče smatra da rang određuje količinu moći koju čovek ima, a da je sve ostalo kukavičluk. Hrišćanstvo označava kao saosećanje sa slabima, gde je vera zapravo potiskivanje želje da se sazna šta je istina. Hrišćanstvo se zauzelo sa slabe i nerazvijene, ono je najviše intelektualne težnje proglasio grešnim zabludama. Hrišćansvo je dakle po njemu religija sažaljenja, a sažaljenje negira emocije koje doprinose osećanju života. Po Ničeu se moć gubi kada se čovek sažaljeva. On smatra da ono što teolozi drže za istinu – mora biti laž. Filozof je po njemu novi oblik sveštenika, razvijeni ali zagađen svojim nasleđem. Nemačku filozofiju tako smatra jednom vrstom teologije. Smatra da čovečanstvo ne predstavlja razvoj ka višem nivou i jačem, zato Niče i kaže da je moderrni svet na nižem nivou od renesansnog.
Niče kaže da ljudi slobodnog duha prevrednuju sve vrednosti. Oni objavljuju rat starim konceptima istinitosti i neistinitosti. Ljudi slobodnog duha su uvek nepoverljivi i oprezni. Smatra se da je fiktivan svet proizvod mržnje prema pravom, prirodnom svetu. Po Ničeu, koncept boga kao zaštitnika slabih i bolesnih je najniža tačka u evoluciji poimanja božanstva. U pojmu boga je objava rata prema volji za življenjem, on je mržnja prema onome što je realno. Hrišćanin se odriče zadovoljstva, on odbacuje intelekt i slobodu, prezire svoje telo. Hrišćani su obuhvaćeni mržnjom prema nevernicima. On krivi hrišćanstvo jer je predstavilo kao zlobnika snažnog čoveka, čoveka višeg tipa. Niče navodi činjenicu da su u poimanju boga hrišćani počeli sa bogom koji pomaže, koji savetuje, a završili sa bogom koji zahteva i kažnjava. Slabi ljudi čija je volja za moć opala, predaće se bogu koji je samo dobar, a onda će demonizovati boga svojih gospodara. Niče kritikuje „snažnije rase ljudi severne Evrope“ zbog prihvatanja hrišćanskog boga. On smatra da je hrišćanska istorija duboko nerazumevanje izvornog simbolizma. Niče kaže da je Isus Hrist prvi i poslednji hrišćanin, apostoli nisu nastavili njegovo pravo učenje. Apostoli, a pogotovo apostol Pavle nakon Hrista započinje svoju vladavinu nad krdom sve do sudnjeg dana.
Po Ničeu, jedina pozitivna religija u istoriji je Budizam, jer se bavi objektivnim problemima i ne koristi koncept boga. Budizam je realističan i on se bori protiv prave patnje, dok se hrišćanstvo bori protiv greha. Budizam je iznad dobra i zla, ova religija pomaže ljudima da se otarase patnje života. Za razliku od hrišćanstva svoje korene ima u višoj klasi ljudi, nema asketizma ni molitvi, nema sukoba sa neistomišljenicima u budizmu. Niče dalje razmatra Hinduističke Manu zakone i Islam, gde dolazi do zaključka da su obe religije mnogo razvijenije i čoveku bliže. Niče iskazuje svoju mržnju prema Luterovoj reformaciji, gde zapravo optužuje Lutera da je u stvari obnovio katoličku crkvu tako što je sprečio njeno propadanje u korupciju i nemoral. Niče dalje zaključuje da se svi sveštenici, bilo da su pagani, Jevreji ili Hrišćani koriste lažima, jer je laganje crta onih koji su odani nekoj grupi ili frakciji. Nastavlja da optužuje hrišćanstvo jer je uskratilo naučne metode starih Grka i Rimljana. Hrišćanstvo je svojim lažima o krivici, kazni i besmrtnosti uništilo Rim.

Nice kaze da su apostoli tvrdili da je Isusova smrt bila žrtva nevinoga čoveka zbog grehova krivaca. Ali, Isus je čak odbacio pojam “krivice”, osporio je svaku raselinu između Boga i čoveka, on je živeo to jedinstvo boga i čoveka kao njegovu radosnu vest. Da bi rekli da postoji život posle smrti apostoli su ignorisali Isusov primer blaženog življenja. Pavle je po njemu stavio besmrtnost tj. život posle smrti u prvi plan. On je obećavao život posle smrti kako bi zadobio moć nad masama ljudi iz niže klase. Ovo je promenilo Hrišćanstvo iz pokreta mira koji postiže stvarnu sreću u religiju čiji krajnji sud daje mogućnost dizanja iz mrtvih i večni život. Najvaznija je Niceova osuda da je Pavle falsifikovao istoriju Hrišćanstva, Izraela, i čovečanstva. Nudeći večni život svima, Hrišćanstvo se svidelo svačijem egoizmu. Ovo je uticalo na politiku i dovelo do revolucija protiv aritstokratije.
Jevrejski i Hrišćanski sveštenici su preživeli i zadobili moć tako što su stali uz dekadente. Nice smatra da su se oni okrenuli protiv prirodnoga sveta. Njihov prezir prema onima koji su bili na dobrom položaju ih je nagnao da izmisle novi svet u kome će takav stil života biti zao. Da bi preživeli, Jevrejski sveštenici su koristili dekadente. Sami Jevreji, ipak, nisu bili dekadenti. Kako kaže Niče, oni imaju najjaču nacionalnu volju za život koja je ikada postojala na zemlji. Međutim, oni su se pretvarali da su dekadenti kako bi došli na čelo svih dekadentnih pokreta, kako bi od njih napravili nešto snažnije. Jevrejska crkva se protivila i negirala prirodu, realnost, i svet jer je mislila da je grešan i da nije svet. Hrišćanstvo je onda negiralo Jevrejsku crkvu i njene svete, izabrane ljude. Tako su Jevrejska crkva i jevrejski narod ovu pobunu shvatili kao pretnju njihovom postojanju,

Nice dalje zestoko kritikuje i kaze da je Hrišćanstvo postalo bolesno, morbidno, vulgarno, palo je nisko, postalo je varvasko. Niče navodi da se neko ne preobraćuje u hrišćanstvo, već da neko mora biti bolestan da bi bio hrišćanin. Hrišćanstvo su dosada napadali uvek pogrešno i više nego bojažljivo, kaze Nice. Sve dok se hrišćanski moral ne smatra kao smrtni zločin protiv života, njegovim braniocima lako je da ga brane. Pitanje o samoj istini hrišćanstva bilo u pogledu na postojanje njegovog Boga ili na istoričnost njegova postanka, sasvim je sporednog značaja sve dok se ne dotakne pitanje vrednosti hrišćanskog morala. Razotkrivanje hrišćanskog morala je događaj koji nema sebi sličnog, smatra Nice. Hrišćanski moral je za njega najzlostiji oblik volje za laži. Dekadentni i bolesni tipovi ljudi su došli do moći kroz Hrišćanstvo .Sveštenik vlada pomoću izuma greha, smatra Nice! A taj bog koji se zalaže za ljubav prema neprijatelju, kako i prema prijatelju, je za Nicea bog ljudi bez nade koji osećaju da nestaju. Crkva se sagradila iz suprotnosti evanđelju. Velika laž o licnoj besmrtnosti uništava svaki um, svaku prirodu u instinktu. Religiozan čovjek, onakav kakvoga hoće Crkva, tipični je decadent, smatra Nice.
Po Ničeu, čovečanstvo je iskvareno, i najviše vrednosti čovečanstva su iskvarene. Čovečanstvo je iskvareno jer je izgubilo svoje instinkte i daje prednost onome što je štetno po njega. Čovek je po njemu mala vrsta vrlo uzbudljivih životinja koja, na sreću, ima svoj kraj i sav život na zemlji je stvar trenutka, slučajnost, izuzetak bez posledica, nešto što je bez ikakve važnosti po opštu prirodu zemlje. Dalje pravi razliku i kaze da se viši čovek razlikuje se od nižega svojom neustrašljivošću i gotovošću da se ponese sa nedacom.
Ropski moral je prevladao i ideje ravnopravnosti uzele su maha u političkom životu. Niče je smatrao da u njegovom društvu preovlađuje hrišćanski, i humanistički moral,i zato jaka individua mora da se pojavi kao Antihrist i kao Natčovek. Njegova filozofija teži novom određivanju ranga, ona nije individualistički moral. Jaka individua mora da bude Antihrist, zato što ideje hrišćanstva sputavaju njenu snagu i njenu jedinstvenost, a Natčovek mora da bude zato što je covek danas kako Niče smatra slab i pasivan. Volja za moć zahteva napuštanje vladajućeg morala i povratak na dionizijski princip snage i uživanja. Aristokratija, gospodari, jake individue, oni koji imaju izraženu životnu snagu, odnosno volju za moć predstavljaju gospodarski moral, dok je njemu suprotstavljen tzv. ropski moral poniznosti, pasivnosti, ograničenosti, miroljubivosti, jednakosti. Upravo zbog svojih osobina robovi postaju ljubomorni na gospodare, zavide im i počinju da ih mrze. Tu mržnju i zavist koju rađa svest o sopstvenoj slabosti Niče naziva resantimanom. Resantiman je, dakle, ogorčenost koju ropski moral u sebi nuzno sadrzi. Robovi sebe pronalaze u hrišćanskom moralu. Robovi u hrišćanstvu nalaze zadovoljenje svoje ozlojeđenosti, i opijaju se porukama o novom duhu i dobu koje dolazi, dobu jednakosti, ravnopravnosti, čovekoljublja, praštanja. On smatra da su moral i religija glavna sredstva pomoću kojih se od čoveka može stvoriti ono što se želi. A sa druge strane kaze da religije upavo propadaju zbog vere u moral, tako da je Hrišćanska ideja moralnoga Boga neodrživa. Tako isto propada kultura zbog vere u moral, dalje on kaze. Za Ničea je moral sitnih ljudi kao mera stvari najodvratnija degeneracija koju je kultura do sada pokazala. Zato za njega rat protiv hrišćanskih ideala, treba da bude cilj zivota.

On deli istoriju evropske kulture na dva perioda: antički i hrišćanski, svaki od njih ima karakterističnu kulturu i moralne vrednosti. Dionizijski princip koji preovlađuje u antičkom svetu i koji naglašava afirmaciju životne snage i poleta, usko je vezan za moralne vrednosti aristokratije, tj. gospodara. Aristokratija sebe smatra plemenitom, uzvišenom, snažnom, i nameće se svojom životnom energijom i voljom da vodi. Sa druge strane, robovi kaže Niče nisu plemenitog porekla, nisu uzvišeni, nisu ni snažni ni mudri, i karakteriše ih pasivnost i odsustvo ambicija i životne snage. Zbog toga robovi moraju da budu vođeni i da se pokoravaju gospodarima.. Nije nemoralno biti bez sazaljenja za degenerirane. Odumiranje je prirodni proces, a priroda ne može biti nemoralna. Ne postoji pravo na život, smatra on, niti pravo na rad, niti pravo na sreću, s čovekom nije drukčiji slučaj negoli što je s najnižim crvom Niče dalje kaze da pokušaj da se moralne vrednosti postave za gospodare svih drugih vrednosti, tako da ne budu samo vodje i sudija života, nego i saznanje, umetnost, političke i društvene težnje, pretstavlja opštu činjenicu u istoriji Evrope od Sokrata. Ceo evropski moral zasniva se na vrednostima koje su od koristi stadu. Po Ničeu instinkt stada ceni sredinu i prosečno kao nešto najviše i najdragocenije, na taj način on je protivnik svake hijerarhije. Protiv jakih pojedinaca stado je neprijateljski raspoloženo, stado teži postojanosti i održanju, ali smatra Niče u njemu nema ničega stvaralačkog. Kad nedostaje velikih ljudi, onda se od velikih ljudi iz prošlosti prave polubogove ili bogove, pojava religije pokazuje da čovek nema više zadovoljstva u
Čoveku, zaključuje Niče.

Zaključak

Po Fridrihu Ničeu, moderni čovek je proizvod represivnih sistema vrednosti, sam kulturni model zapada je oličen u vrlinama skromnosti, odricanja i suzdržanosti, i potiče još iz odluke napravljene u Staroj Grčkoj da se izabere „apolonski“ umesto „dioniskog kulta“. „Dioniski“ model je slavio život kao takav, a ne neki nadzemaljski nastavak, kao što čini hrišćanstvo kao posledica „apolonskih“ vrednosti. Moderna varijanta starih dionskih vrednosti koju se Niče trudio da formuliše, treba da bude vodič za prevrednovanje svih vrednosti!

LITERATURA

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

FRIDRIH NIČE „ANTIHRIST“

Fridrih Niče

Antihrist