KANTOV FILOZOFSKI SISTEM

Filozofski sistem Imanuela Kanta nesumnjivo predstavlja jedan od najznačajnijih filozofskih sistema u celokupnoj svetskoj istoriji filozofije. Mnogi Kantov značaj u filozofiji upoređuju sa značajem Kopernikovih otkrića u astronomiji nazivajući Kantove inovacije „kopernikanskim obrtom“.
Kant je rođen 1724. godine u Kenigsbergu u tadašnjoj Pruskoj, danas se taj grad zove Kalinjingrad i predstavlja najzapadniji grad u Rusiji. Interesantan je podatak da rodni grad nikada nije napuštao. Karijeru univerzitetskog profesora započinje 1770. godine, kada izdaje inaugurnu disertaciju O formi i načelima čulnog inteligibilnog sveta. Svoje najznačajnije delo Kritiku čistog uma objavljuje 1781. godine u pedesetsedmoj godini života kada kreće period njegovog intezivnog pisanja. Već 1783. godine objavljuje Prolegomenu za svaku buduću metafiziku, zatim, 1785. godine Zasnivanje metafizike morala, 1786. godine Metafizičke principe prirodne nauke, 1787. godine izlazi drugo izdanje Kritike čistog uma, 1788. godine objavljuje Kritiku praktičnog uma, 1790. godine Kritiku moći suđenja. Poslednje za života objavljeno delo je Metafizika morala koju je objavio 1797. godine. Umire 1804. godine.
Najznačajniji uticaj u filozofskom smislu na Kanta vrše (u mladosti) Lajbnic i Volf svojom racionalističkom metafizikom, i Hjum svojim radikalnim empirizmom. Uticaj oba pravca razvijena u novovekovnoj filozofiji - empirizma, sa jedne, i racionalizma, sa druge strane, bio je ogroman. Međutim, Kant je uvideo nedostatke oba stanovišta i trudio se da ih prevlada. Što se tiče empirista Kant se sa njima slaže u tome da se naše znanje uvek odnosi na dato ili moguće iskustvo, ali to ne znači da svo znanje, ili ono što ga omogućuje, nužno potiče iz iskustva. Sa druge strane racionalistima zamera stavove po kojima subjektivne misaone konstrukcije nužno odgovaraju realitetu. Dejvid Hjum svojom kritikom pojma uzročnosti i svojim dokazom da metafizika ne može obezbediti nužnost i objektivnost tog pojma već da je pojam uzročnosti subjektivan i relativan pojam koji se zasniva na subjektivnoj navici, snažno utiče na Kanta da potraži novi put ka rasvetljavanju ljudskog saznanja.
Radi prevazilaženja dotadašnjeg načina mišljenja Kant pokreće novi pristup u filozofiji koji sam naziva transcendentalni. Ovaj pristup se ne bavi predmetima, već našom mogućnošću saznanja predmeta. Kant želi da preispita mogućnost i granice ljudskih saznajnih moći. Latinska reč transcedere znači prevazilaziti, u tom smislu Kant označava transcendentnim sve ono što nadilazi i prevazilazi svako moguće iskustvo, a transcendentalnim naziva saznanje saznanja koje se ne zasniva na iskustvu, ili tim pojmom označava jednu nauku koja treba da se bavi ne samo mogućnošću, već i načinima našeg saznanja: „Ja nazivam transcendentalnim svako saznanje koje se ne bavi predmetima, već našim saznanjem predmeta ukoliko ono treba da je moguće a priori. Jedan sistem takvih pojmova zvao bi se transcendentalna filozofija.“ Pojam a priori označava saznanje koje je apsolutno nezavisno od iskustva, znači Kant zahteva od transcendentalne filozofije da preispita kolikim i kakvim saznajnim mehanizmima raspolaže ljudska svest nezavisno od čulnih utisaka i bilo kog oblika iskustva. Ovakvo „čisto znanje“ koje je apsolutno nezavisno od empirije obezbedilo bi nauci objektivnost jer bi se celokupna nauka mogla osloniti i izgraditi iz jednog sistema čistih pojmova. Za primer postojanja ovakvih pojmova koji su nezavisni od iskustva Kant navodi matematičke stavove, sa druge strane i pojam uzročnosti kako je pokazao Hjum nije iskustveni pojam, dakle, u našoj moći saznanja postoje takvi pojmovi koji nisu dobijeni iz iskustva.
Vrlo često se Kantov filozofski sistem interpretira kao racionalan, precizan i analitičan odgovor na tri veoma bitna pitanja:
- Šta mogu da znam?
- Šta treba da radim?
- Čemu mogu da se nadam?

Odgovore na ova tri pitanja predstavljaju tri Kantove kritike. Na prvo pitanje odgovara Kritika čistog uma u kojoj se Kant bavi Gnoseološkim problemima, na drugo pitanje odgovara Kritika praktičnog uma gde razmatra Etička pitanja, dok na treće pitanje odgovara Kritika moći suđenja u kojoj preovladava Estetska problematika ali ona na neki način predstavlja krunu sve tri kritike jer se u njoj Kant bavi i Ontološkim pitanjima i zaokružuje svoj filozofski sistem.
Što se tiče saznajno-teoretske problematike Kant je na tom polju pružio mnogo inovacija koje su bile originalne i koje su napravile veliki uticaj na kasniju filozofiju i celokupnu nauku. Njegovo najslavnije delo predstavlja upravo Kritika čistog uma . Već smo pomenuli njegov transendentalni pristup i traganje za apriornim saznanjem. Treba naglasiti da je on podelio ljudske saznajne moći na: čulnost, razum i um. Sve tri moći Kant detaljno analizira u svojoj prvoj Kritici u cilju pronalaženja mogućnosti pouzdanog saznanja koje ne bi bilo zasnovano na iskustvu. Prilikom analize čulnosti Kant pronalazi takozvane apriorne forme čulnosti ili čiste forme opažanja koje ostaju kad se čulima oduzme sve što je vezano za iskustvo a to su prostor i vreme. Kant pokazuje da se našae čulno opažanje uvek odvija u prostoru i vremenu tj. da prostor i vreme kao forme omogućavaju opažanje jer naša čula na drugi način ne mogu da deluju. Prilikom analize razuma i otklanjanja svega što bi bilo vezano za iskustvo kada je u pitanju razum Kant otkriva da naš razum uvek funkcioniše na osnovu čistih formi razuma koje naziva kategorije. Kant detaljno analizira ljudski saznajni proces i pokazuje na koji način se odvija ljudsko saznanje. Spoljni svet tj. mnoštvo pojava ili predmea aficira ili nadražuje naša čula koja opažaju (percipiraju) te predmete u prostoru i vremenu i šalju te informacije razumu. Ali da bi došli do saznanja naš razum vrši razvrstavanje i odabir utisaka koje dobija od čulnosti i stvara pojmove. Ukoliko razum ne bi vršio tu funkciju mi ne bi mogli da imamo bilo kakvo saznanje jer bi bili da tako kažem bombardovani od beskonačnog broja čulnih utisaka koje naši receptori primaju. Uzmimo za primer čulo sluha, u svakom trenutku naše čulo sluha prima veliki broj talasa i različitih šumova i zvukova i sve ih šalje razumu a njegova uloga je da izvrši odabir onih zvukova koji imaju smisla i da na osnovu njih stvori pojam koji će nam biti razumljiv. Ovakvo stvaranje pojmova se vrši na osnovu kategorija kojih ima 12, one predstavljaju formu ili način na koji ljudski razum funkcioniše. U tom smislu Kant kaže: „ Opažaji su bez pojmova slepi, a pojmovi bez opažaja su prazni“ Što se tiče uma kao treće saznajne moći nju Kant takođe detaljno analizira i otkriva da um u ljudskom saznanju ima regulativnu ulogu jer on stvara ideje a nema direktnog kontakta sa čulnošću tj. on ne dobija materijal za stvaranje svojih ideja iz realnosti preko čula već on svojom sposobnošću imaginacije stvara ideje pokušavajući da proširi granice ljudskog saznanja.
Vidimo da je Kant bio veoma precizan i analitičan mislilac. U tom duhu se odvija i njegovo istraživanje na polju etike gde on detaljnije analizira ulogu ljudskog uma tragajući za odgovorom na pitanje: Šta treba da činim?

KANTOVA ETIKA I POJAM KATEGORIČKOG IMPERATIVA

Prilikom istraživanja ljudskog praktičnog delovanja, to jest etike, Kant dolazi do zaključka da kao i u saznajno-teoretskoj sveri tako i u etici mora da vlada određeni red. Ljudsko saznanje se odvija po tačno utvrđenom redosledu i na precizno utvrđeni način, zbog toga on zaključuje da i ljudsko praktično delovanje mora počivati na sličnim postulatima. Kant smatra da ljudski moral mora imati univerzalnu formu i da jedino na taj način može postojati jasan, precizan i izvestan princip ljudskog moralnog delovanja. Samo forma moralnosti koja bi bila univerzalna može biti dovoljna da služi kao vodič za svako ljudsko delovanje i jedino takva forma može izbeći etički relativizam koji sam po sebi uništava svaki pokušaj zasnivanja etike. Ovakvu potpuno univerzalnu formu Kant pronalazi u ljudskom umu i za razliku od svojih prethodnika etički sistem izvlači iz samog subjekta tj. nas samih.
Kant daje jednu preciznu formulu ljudskog delovanja koja je nazvana kategorički imperativ i ona glasi:“ Postupaj tako da maksima tvoga delovanja može da posluži kao jedan opšti zakon.“ Iz ovog Kantovog stava se jasno zaključuje da je njegov imperativ bio da utvrdi jednu univerzalnu etičku vrednosnu kategoriju koja bi činila osnov svake moralnosti. Ovaj njegov stav se naziva kategorički imperativ upravo zato što on zahteva bezuslovnu primenu bez obzira na naše želje i ciljeve. Univerzalizacija naših maksima dovodi nas do odgovora šta je moralno a šta ne. Kant zahteva od svakog pojedinca da izvrši proveru svojih postupaka i da svoje maksime delovanja „ propusti“ kroz test kategoričkog imperativa kako bi shvatio šta je njegova dužnost i šta treba da čini. Dužnost, sa druge strane, za Kanta predstavlja nužnost neke radnje iz poštovanja prema zakonu a najviši zakon po kome jedino može da se vrednuje neka moralna radnja je sama ljudska racionalnost. Kada smo u dilemi kako treba da postupimo u nekoj situaciji u životu Kant smatra da mi treba da se zapitamo: Da li bi naša delatnost mogla da bude univerzalna i šta bi bilo kada bi svi ljudi postupili na isti način? Ukoliko nam naša racionalnost odgovori da ne bi bilo dobro ako tako svi postupaju onda je naša dužnost da od takve namere odustanemo.
Osnovni Kantov cilj u formulaciji kategoričkog imperativa i rigorozno i bezuslovno poštovanje ljudskog uma i ljudske racionalnosti, koja sama u sebi nosi princip ljudske moralnosti, jeste borba protiv svake vrste relativizma na polju etike. Svi oni pokušaji utilitarističkih etika koje procenjuju ljudske moralne radnje prema posledicama i žele da moralnost odrede prema tome koliko koristi, sreće i blaženstva jedan postupak donosi nama lično ili društvu u celini su po Kantu potpuno promašeni. Ovakvi relativistički sistemi srozavaju ljudsko dostojanstvo i svode moralnost na najniže ljudske porive i interese. Kant smatra da u svojoj suštini ljudska svest jasno i nedvosmisleno razlikuje korisno i moralno i da svaki pokušaj svođenja moralnosti na korisnost ima dalekosežne negativne posledice i u svakom slučaju promašuje suštinu svake etike. U tom smislu on kaže: „ Granice moralnosti i samoljublja toliko su jasne i toliko jasno povučene da čak i najobičnije oko nikako ne može pogrešiti u razlikovanju da li nešto pripada jednom ili drugom.“ Svaki pojedinac u svojoj svesti i u svom umu nosi jedan jedinstveni univerzalni moralni zakon na čije ga poštovanje obavezuje sama struktura ljudskog prektičnog uma ili sama činjenica da predstavlja ljudsko racionalno biće tj. činjenica da je on pre svega čovek. Jedina vrednost koja ne može biti relativna kao materijalne vrednosti jeste sam čovek kao umno biće i jedino on može biti moralni zakonodavac i nosilac moralnih vrednosti. U tom smislu Kant formuliše svoj kategorički imperativ na još jedan način, on naime kaže: „ Radi tako da čoveštvo kako u tvojoj ličnosti tako i u ličnosti svakog drugog uvek uzimaš ujedno kao svrhu, a nikad samo kao sredstvo.“ Iz ovog stava se vidi da je ljudsko biće za Kanta neprikosnoveno i sveto. Svaka individua predstavlja biće koje nosi svoju svrhu u sebi i nikada se ne sme tretirati kao cilj jer bi mi ukoliko bi drugog pojedinca tretirali kao cilj srozali i poništili svoje ljusdsko dostojanstvo svoju humanost i svoju suštinu.
Velika novina koju je Kant podario filozofiji, pa samim tim i etici ogleda se u novom načinu mišljenja koji pre svega polazi od subjekta tj. od samog čoveka. Kant je prvi istakao mogućnosti ljudske svesti i pokazao da se ljudska sloboda nalazi u nama samima tj. u ljudskom umu. Ljudski um je najuzvišeniji princip koji predstavlja moralnog zakonodavca i on nedvosmisleno zahteva od svakog pojedinca ponaosob da poštuje univerzalni moralni princip koji se nalazi u svakome od nas. To za Kanta predstavlja suštinu samog čoveka ili ono što bi mogli nazvati čoveštvo. Smatram da je umesno da kao zaključak navedem citat sa kraja Kantove Kritike praktičnog uma koji potkrepljuje i upotpunjuje ceo ovaj rad.
„ Što se razmišljanje češće i postojanije njima bavi, dve stvari ispunjavaju dušu uvek novim i sve većim divljenjem i strahopoštovanjem: zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni . Nijednu od te dve stvari ne smem tražiti i naprosto pretpostaviti – izvan svog vidokruga, kao obavijenu tminom ili kao smeštenu u onome što je transcendentno; ja ih vidim ispred sebe i neposredno ih upoređujem sa svešću o svojoj egzistenciji“

  preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD