SEMINARSKI RAD IZ FILOZOFIJE

Pre svake naucnosti i filozoficnosti postoji prirodno stanje. Takvo prirodno stanje nije steceno, nije nauceno nego je dato kao zdrav ljudski razum. Ovo je stanje svesti koje ne reflektuje još, koje još nije u sposobnosti da sebe reflektuje. Prirodno stanje svesti zatice sebe u svetu, ono jeste deo tog sveta ali sebe shvata zatecenog u tom svetu, okružen zbiljom. Prirodna svest pri tom sebe ne shvatao kao drugo od prirode nego delom prirode u tolikoj meri da sebe ne shvata kao posebno drugacije. Kategorije mišljenja, ukoliko je moguce o njima govoriti, su kategorije bica koje je priroda. Bitak je shvacen konacno, kao nestajanje i nastajanje, kao kontinuum konacnosti, u skladu sa onim što nereflektovana svest spoznaje kao saznanje o onome što je okružuje. Nepromenljivost, konacnost pomaže u razumevanju promene i procesa. Bitak kao takav jeste konacan i dovršen i iz tog razloga on je shvacen kao vremenski beskonacan jer supstancija ne nestaje, ona kruži unutar te dovršenosti, zatvorenog procesa. Saznanje nije nikakvo drugacije nego putem cula i na osnovu takvog saznanja covek sebe uvrštava i odreduje i ono svoje ureduje u odnosu na ono spoznato tim culima; u odnosu na saznanje o onome što ga okružuje. Svest u tom slucaju samo recipira, prima nadražaje.

„...spoznaja ima tendenciju da bude verni odraz onog zbiljskog, i ukoliko se ona prakticki potvrduje, govori se o istinskoj spoznaji." U skladu sa onim što je primeceno, recipirano putem cula, stvara se slika sveta u kojoj postoji element koji je vremenski vecan, koji je dovršen i konacan a koji je predstavljen kao materija koja kruži u prirodi dajuci svemu drugom život. Postavljanje jednog elementa kao pra-uzora je utvrdivanje postojanosti tog elementa u svemu što su cula primetila i primila. Specificno ustolicavanje ousia-e, jednog pra-elementa je karakteristicno za pred-filozofsko mišljenje koje se u Zapadnoj civilizaciji javlja u doba anticke Grcke, u periodu pre Sokrata kod prvih fisicara. Bitak predstavljen kao pra-elementje deo sveta, ovostran. Ovo predstvlja i prve napore ljudske misli da svet shvati unificirano kao jedinstveno, monisticki što ce biti lajtmotiv potonje celokupne istorije filozofije. Medutim, jedino je taj monizam, težnja za jednim a onda i težnja za apsolutnim jednim ono što ce se održati. Bitak ce dugo biti shvatan kao jedan, koji je osnova svemu drugom. To ce takode predstvljati jedan od kamena spoticanja razumevanja karaktera bitka. Na tragu naivnog realizma razvija se naucni realizam koji pokušava da prevazide suprostavljene stavove nestajanja i nastajanja. Naucni realizam ce primetiti da „...vidljive stvari koje kao takve imaju na sebi ovo bivanje i išcezavanje ne mogu biti ono istinski realno."

Ono što ce pripadati biti stvari i samom bitku nije nešto što u sebi sadrži momente nestajanja i nastajanja, jer bitak kao takav oduvek jeste i uvek je isti na njemu nece biti delova niti ce on kao celina moci da nastaje ili nestaje jer oduvek jeste. Na osnovu ovoga, sve ono koje na sebi ima momente nestajanja i nastajanja bice deo privida. Nad totalitetom svega što je shvaceno kao privid, upravlja ono istinsko jedno, pravi bitak stvari hladna i ravnodušna uzrocnost. „Sve što se dogada, i ono prividno nepovezano duboko je nužno i ne može se dogadati drugacije, nego kao što se cinjenicno dogada."

Budici da je postalo jasno da postoje stvari koje nije moguce objasniti ovakvim uzrocno-posledicnim odnosom, postavilo se pitanje šta je to što ce da bude temelj, šta je to što bitak zapravo jeste. U tom momentu, pored naucne slike sveta stvorice se i slika sveta koja ne pripada spoznatljivoj zbilji na temelju naivnog ili naucnog realizma. Taj svet stoji s one strane naucnog iskustva s obzirom na prirodu problema i moc spoznaje koja više nije dovoljna. Stvara se slika sveta koji stoji s one stranu sponznatog i spoznatljivog. Ta strana je metafizicki realizam koja predstavlja bitak kao Svetsku Dušu kod Stoika, Svetska Volja kod Šopenhauera. Medutim, problem na koji se ovde nailazi jeste igra analogije gde ono što je potrebno objasniti vec se pretpostavlja kao princip. Transcedencija i iracionalnost supstancije koji su trebali da budu odgovor na to iza zapravo postaju prepreka u objašnjenju. Drugi problem koji se javlja jeste, kako takav princip može da proizvede objekat. Naime, u objašnjenju bitka zadržava se razumevanje da je on ono istinito jedno a da je sve drugo samo privid, da to istinito jedno daje uslov i temelj svemu drugom. Uslov je da se objekat proizvodi po uzoru na bitak, medutim objekat je razumljen kao privid, stoga je pitanje kako je moguce proizvodenje neistinite slike iz istinskog. Metafizicki realizam je za svoj zadatak imao da usidri pitanje bitka na dubljim temeljima, a na tragu naucnog realizma.
Transcedentnost bitka i metafizicki realizam je naišao na kritiku u prvom redu od strane Skepticara. Postavilo se pitanje kako je moguce saznanje o necemu koje stoji van domašaja moguceg saznanja, koje je naucno. Mi poznajemo samo predstave koje realno postoje, koje opažamo te je nemoguce i zamisliti da postoji objekat koji se nalazi negde izvan jer on tada nije ni privid nego puka fikcija. Jedina izvesnost koju možemo da imamo jeste znanje o sebi i svojim predstavama. Ukoliko bismo skinuli sa svih stvari sva njihova svojstva ostalo bi jedino da se misli neka supstancija koja ne bi imala prostornost i vremenitost. Medutim, kada bi takva supstancija uopšte bila moguca, mi je opet zbog takve njene prirode ne bismo mogli misliti, ona bi ostala nespoznatljiva i uvek u nekom „prostoru" koji je van domašaja. Takva supstancija koja je van domašaja nikako ne može da bude bitak svih stvari, ona ne dohvata objekat. Neko nešto koje nije u vremenu i nije u prostoru ne može da bude paradigma onome koje je u vremenu i prostoru. Opšte kao takvo ne može da postoji realno, samo nominalno kao ideal. Ovde je jasno prozvan i otvoren problem dualizma.

Taj problem se problem pokušava razrešiti u transcedentalnom idealizmu ucestvovavenjm subjekta u spoznaji onog koje je izvan koje je pak ravnodušno prema samoj toj spoznaji. Ovde se prvi put govori o stadijumima spoznaje (a ne o jednom nacinu spoznaje) kojim se uokviruje celokupni put spoznaje.
„Transcedentalni idealizam teži zaokruživanju subjekta i predmeta spoznaje u citavom procesu spoznaje. Objekat ne proizvodi empirijski pojedinacni subjekat. Objekat stupa kao gotov dat; gde ta datost nije nikakav privid, a nije ni nekakva stvar po sebi, on je realan u smislu pojave koja nezavisno oponašanju coveka ima svoju vlastitu, zatvorenu zakonistost i primereno njoj je nužna."
Ovakvo razrešenje problema je moguce jer i subjekt i objekt pocivaju i izgradeni su na istim pricipima te ovo omogucava subjektu da spozna i razume objekat bez da poseže van sebe. Medutim, problem se javlja uvodenjem pojma stvari po sebi koja predstavlja transcedentalni objekat koji je prestavljen kao razumljiva nesaznatljivost. Metafizicki idealizam u tome ide toliko daleko da se u potpunosti napušta kriticka pozicija koja se preobražava u metafizicku; „transcedentalni idealizam postao je transcedentnim" .

Prikaz mesta bica u Hartmanovoj ontologiji

Hartmanovo ontološko istraživanje zapocinje pod uticajem Marburške škole koja Kopernikanski obrt dovodi do tog nivoa da celokupno saznanje predstavlja kao proizvodenje objekta. Ovaj uticaj na njegov filozofski sistem nece biti dugorocan jer on vec pod uticajem Edmunda Huserla zakljucuje da saznanje nije stvaranje, radanje, proizvodenje, vec zahvatanje onog necega što postoji pre svakog saznanja nezavisno od njega. Hartman kaže da kategorije saznanja nemaju bezuslovnu vrednost, nego smatra da su one samo pretpostavke, predstave onih delova bitka koje se ne mogu definisati. Bivstvo i svest se ne poklapaju bezuslovno a ponajmanje svest može da proizvodi objekat.
Novo ucenje o bivstvu se ne može predstaviti kao ontologija suštine. Ustvari, on smatra da je to bio jedan od najvecih kamena spoticanja prethodnih filozofskih sistema koji su predstavljali ono opšte kao ono principijelno. On navodi primer upravo koji je predstavljen u naivnom realizmu- postoje ista ili slicna svojstva u razlicitim pojedinacnostima i to predstavlja njihov opšti zajednicki princip, medutim on ne predstavlja i nije nužno opšti princip drugih slicnih pojedinacnosti. Princip bivstvujuceg ne leži u zajednickim crtama njihovih spoljašnjih pojava. Ipak, sasvim je jasno da ono što je principsko jeste opšte, medutim nije sve ono što je opšte u istom mahu i ono principsko. Nedostatak prethodnih ontologija je bio u pokušaju odredivanja i razumevanja problema bivstva upravo na osnovu onoga opšteg zajednickog, izdvajajuci time neku od odredbi ili oblika ispoljenja bivstva i ogranicavajuci se na tu odredbu kao definitivno objašnjenje.

No, veci problem od ovoga Hartman vidi u stavu u kom se bivstvujuce postavlja u onostranu sferu, gde je istinski bivstvujuce ono koje nije dato spoznaji putem cula, ono koje se uopšte ne pojavljuje niti se pokazuje u pojavi samoj. Postavljajuci bitak s one strane stvarstvenog, iza pojave on se odreduje kao supstancija, osnova sveta, ideja, element, stvar po sebi kojem je jedino moguce pristupiti umskim putem. Stavlja se spoznajno moguca opreka izmedu subjekta i objekta koju nije više bilo moguce razrešiti bezuvodenja treceg elementa u spoznajnom procesu, bio on racionalan ili iracionalan ili prosto besmislen. Hartman medutim smatra da ono što premošcuje jaz izmedu subjekta i objekta (spoznaje) se upravo nalazi u cinjenici da su i subjekt i objekt modaliteti bitka, što on smatra da je moguce neposredno videti na biti jednog i drugog. „...bit subjekt-objekt odnosa razume se iz ontologijske biti."

Hartman je, pod uticajem Huserla, zakljucio da je prirodna nastrojenost subjekta nastrojenost prema predmetu. Taj predmet je uvek transcedentalan u odnosu na subjekt i ovaj odnos se ne može obrnuti. Medutim, nereflektirajucoj svesti objekt ce uvek da bude ono koje stoji u suprotnosti. Subjekt se ne mora veštacki usmeravati na objekt, on je uvek vec usmeren. Bitak se dakle razume kroz spoznaju i sve što znamo o bitku znamo kroz spoznaju „ali sve što spoznaja daje ne važi u prvom redu za nju samu, vec za bitak" ...Ako bitak i jeste nezavistan od spoznaje, spoznaja bitka ipak zbog toga nije nezavisna o spoznaji spoznaje".
Bitak je indiferentan prema cinjenici u kojoj meri i kako je on spoznatljiv, on stoji indiferentan prema postavljanju granica spoznatljivog i nespoznatljivog. Problem leži upravo u tome što se naše razumevanje kategorija spoznanje poklapaju samo sa jednim delom principa bivstva. Spoznajnim kategorijama možemo jedino shvatiti samo ono što je isto sa principima bivstva. Ovde se otvara problem kategorija spoznaje i kategorija bivstva koji se rešavao prvenstveno kroz kategorije spoznaje tvrdeci da se kategorije bitka jedino mogu spoznati kroz spoznajne kategorije. Hartman smatra da je to upravo suprotno. Ukoliko je bilo šta moguce spoznati pre, onda ce to biti kategorije bivstva pa tek onda kategorije spoznaje. „Katgorije saznanja se, naprotiv, zahvataju tek iz uocenih kategorija bivstva unazadno (refleksijom o saznajnoj funkciji)."
Put kojim se dolazi do spozjanih kategorija a mnogo pre o kategorijama bivstva nije aprioristicki niti se tice transcedentalne refleksije, a takode nije ni empiristicki nego je analiticki i postavljen je kao kategorijalna analiza koja „...pretpostavlja celokupni obim iskustva, kako iskustva svakodnevice i praktickog života tako i naucnog iskustva. Naravno, mora se dodati da taj put pretpostavlja i filozofsko iskustvo...".

Ovakva ontologija pokušava da razreši problem uzimajuci od realizma i idealizma samo ono u vezi sa cim su i jednii drugi u pravu. Krajnji zakljucak kategorijalne analize jeste da bivstvo nije i ne može da bude nešto drugo od realiteta, ne može da bude realitet neke druge vrste jer ne postoje dva realiteta ili cak više i isto tako ni jedan deo realiteta ne može da bude shvacen kao opšti princip svemu drugom. „Duh ne stoji izvan realnog sveta, on tom svetu sasvim pripada, ima istu vremenitost, isto nastajanje i prolaženje kao i stvari i živa bica. Ukratko, on ima isti realitet." Dilema oko realiteta se nastavlja u razumevanju realiteta. Naime, realitet je u prvom redu shvatan kao ono što se tice materije i prostora. Prostor i vreme, smatra hartman, nisu ontološki jednako vredne kategorije, vreme je fundamentalnije. Samo ono što je opšte se uvek vraca a ono što se vraca je bezvremeno, uvek bivstvujuce, vecno. Upravo ovakvo bivstvo koje za svoj opšti princip ima da je bezvremenito, vecno, vracajuce predstavlja odredenje bivstva kao ono ne-savršeno. Ovakavo bivstvo nije bivstvo nižeg reda jer je nepotpuno nego je idealno, a ono idealno nema realitet nigde drugde do u vremenskim slucajevima. Za vremenitost Hartman vezuje individualitet jer „...ono što je opšte nema svoj realitet nigde drugde do u vremenskim i individualnim realnim slucajevima".Realitet je shvacen kao pravi nacin bivstva, tvorevina i proces koji cine svet. Ideja dynamis-a više nije dovoljna jer novo rastumacenje problema bivstva traži i novo postavljenje pojma dynamis-a koje se više „...ne svodi na prostu mogucnost bica, vec predstavlja totalitet uslova u svakom konkretnom stanju realne povezanosti". Što znaci, da realnost i mogucnost nekog pojedinacnog nije više samo puka mogucnost nego se odnosi na citav niz uslova stanja i njihove kombinacije koje predstavljaju novi pojam mogucnosti.
Celokupnost realnosti treba shvatiti na nacin na koji se shvata samo bivstvo a koje se razumeva kao celina zahvatanjem svih delova koje je moguce ljudskom spoznajom obuhvatiti.

U skladu sa ovakvom svojom ontologijom Hartman pruža slojnu izgradnju realnog sveta (anorganske, organske (životne), duševne i duhovne pojave koje su osobeni slojevi realnog sveta) nasuprot velikoj težnji celokupne istorije ontologije za monizmom i jedinstvenim odgovorom na pitanje problema bivstva.