Kako stvari stoje, filozofija je izum Starih Grka. Oni su prvi proizveli tu specifičnu vrstu govora koja se odlikuje argumentacijom, opštošću i originalnošću. Učenja antičke filozofije su i danas inspirativna jer se u njima postavljaju pitanja koja se kasnije provlače kroz čitavu istoriju filozofije do današnjih dana. Grci najpre stvaraju nauku o prirodi. Različita učenja o prirodi i njenim počelima se množe i njihove razlike traže argumente u korist jedne ili druge strane. Ova situacija u kojoj smo stavljeni pred izbor dovodi nas na izvor filozofskih pitanja i odgovora. Grčki svet je rano postao dovoljno bogat da se u njemu rode prve filozofije.

Miletska škola

Prvi filozofi pojavili su se u Joniji, grčkoj provinciji na obalama Male Azije, u najvećem polisu na tom području koji se zvao Milet. O njihovoj filozofiji znamo samo iz fragmenata koji su sačuvani u delima kasnijih autora, npr. Platona i Aristotela, ili Diogena Laertija.

Tales Posebno važan bio je princip da ništa što postoji ne može odjedanput nastati ni iz čega, odnosno da Biće ne može nastati iz Ne-bića, kako se tada govorilo. Iako jednostavan, ovaj princip je imao važne posledice. Pošto ništa ne nastaje iz ničega (nebića), onda se promene koje se događaju i kojih su svi svesni, moraju objasniti tako da u tim promenama nešto ipak ostaje stalno i ne menja se kroz te promene. Kao kada, na primer, u promeni leda u vodu i kasnije u paru, atomi vode postoje u svim ovim stanjima (pri tom, atomi, kao što ćemo videti, nisu jedini oblik onoga što je stalno). Na ovaj način, izvođenjem logičkih posledica iz jednog principa, nastala je prva zagonetka grčke filozofije o osnovi prirode. To što se kroz promene ne menja, prvi filozofi su nazivali fizis (priroda stvari), a Aristotel kada govori o njihovoj filozofiji koristi reč arhe, što prevodimo rečima počelo ili načelo prirode.
Prvi među filozofima miletske škole bio je Tales (živeo je oko 640-550 g.p.n.e.), jedan od legendarnih sedam mudraca iz 7. veka p.n.e.
O njemu postoje brojne legende: da je prvi posetio Egipat i izmerio visinu Keopsove piramide, da je iz Egipta u Grčku doneo prva znanja iz geometrije, da je prvi predvideo pomračenje Sunca i mnoge druge.
Tales je prvi filozof jer je prvi odgovorio na zagonetku koju smo pomenuli, koja govori o tome šta čini suštinu prirode. On je kao počelo prirode izdvojio jedan od četiri oblika materije - vodu. Od vode se sve sastoji, ona nikada ne propada nego samo uzima različite oblike, ona je ono što ostaje stalno u svakoj promeni. Još je mit govorio da su stvari i živa bića nastali iz vode, a Talesov razlog da tvrdi isto bio je u tome što je voda neophodna hrana svemu. Tales je video i da voda menja agregatna stanja, tako da se njenim hlađenjem mogao objasniti nastanak zemlje, a zagrevanjem nastanak vazduha (pare) i vatre.
Njegov neposredni učenik bio je Anaksimandar (oko 610-547 g.p.n.e.). On je smatrao da je počelo apeiron - beskonačna, večna i neodređena materija iz koje nastaju sve stvari i u koju se vraćaju. Tim ciklusom rukovodi, kao i u mitu, neka viša pravda ili zakon koji sve stvari svodi na njihovu meru. Za Anaksimandra se vezuju i tvrđenja da postoji beskonačno mnogo svetova i da su ljudi nastali iz nižih oblika života koji svi potiču iz vode.
Poslednji u nizu filozofa miletske škole bio je Anaksimen (oko 585-528. g.p.n.e.) koji je sličan Talesu po tome što ponovo uzima jedan od četiri elementa za počelo. Sada je to vazduh. Ponovo je izabran element neophodan za život, za koji se lako moglo pretpostaviti da je i ključan za život (vazduh-duh-duša), koji kako se čini obuhvata zemlju i postoji u neizmernoj količini. Anaksimen pored zagrevanja (dejstva vatre) i hlađenja, uvodi i zgušnjavanje i razređivanje kao način putem kojeg od vazduha mogu da nastanu ostale materije.
Aristotel je sve prve filozofe nazivao "fizičari " zato što je kod njih jedna tvar ili materija igrala ključnu ulogu u njihovom objašnjenju sveta. Za filozofiju su značajni jer su prvi pokušali da objasne mnoštvo stvari u prirodi nečim jednim, što su, dakle, tražili jedinstvo u prirodi.

Heraklit

Heraklit (oko 544-488 g.p.n.e.) je stvorio upečatljivu filozofiju koja je oduvek bila izazov za tumače. Izražavao se u metaforama tako da je zbog toga dobio nadimak "mračni". Rođen je u Efesu, u porodici osnivača grada, ali je politiku i upravljačke poslove prepustio mlađem bratu. Bio je jakog karaktera koji nije podnosio mane ljudi svoga vremena. Zato je izabrao da kritikuje njihove običaje i religiju.
Heraklitova slika sveta je kompleksna. U njoj se bore i različite sile i različiti filozofski principi. Za Heraklita je osnovni element bila vatra. Osim toga, smatrao je da svet predstavlja poprište stalne borbe suprotnih sila toplog i hladnog, suvog i vlažnog, svetla i mraka.
Zbog toga se kosmos nalazi u stanju stalne promene. Heraklit to kaže čuvenim izrekama "Sve teče" (poznat je i latinski oblik ove izreke: panta rei ) i "Ne može se dva puta ući u istu reku". Svet se stalno menja, i zato, ako tražimo ono što je ipak stalno i što je počelo prirode, ne treba da gledamo u pravcu materija koje su promenljive, nego u pravcu pravila po kojima se ta promena dešava. Jer, promena kosmosa nije haotična, već se odigrava u okviru istih zakona prirode.
Heraklit zakone prirode naziva i logosom prirode, pretpostavljajući da ovi zakoni svedoče o razumu koji upravlja prirodom kao njen deo. "Logos" je grčka reč čije je osnovno značenje "govor, jezik", ali koja kroz upotrebu filozofa dobija i druga značenja. Njome se označava sve što ulazi u proces saznavanja i razumevanja prirode. O razumu koji upravlja prirodom govori se kao o logosu, ali se govori i da naša duša sluša i poseduje logos onda kada razumeva prirodu. Razumevanje prirode nikad nije lako, jer, kako Heraklit kaže: "Priroda voli da se skriva". Ali je ipak moguće.
U jednom važnom fragmentu Heraklit kaže da je logos jedan za sve ljude, ali da oni uprkos tome žive kao da postoji poseban logos za svakog od njih. U pogledu načina saznavanja logosa (istine), on smatra da nam ono što nam govore čula može biti od pomoći kada zaključujemo o logosu ili zakonima prirode.
Tako je Heraklit, sa jedne strane, poznat po ideji o stalnoj promeni, a sa druge, on otkriva polje logosa ili zakona prirode i duše, koje kasnije istražuje cela filozofija.

Pitagora

Pitagora (oko 571-496 g.p.n.e.) je rođen na ostrvu Samos, nedaleko od Mileta, ali je svoju školu osnovao u Krotonu, gradu u Južnoj Italiji, gde su mnogi Grci izbegli pred naletima Persijanaca. Pitagorejska škola nije predstavljala samo mesto izučavanja filozofije i matematike, nego i zajednicu koja je posebnim pravilima uređivala čitav život njenih članova.
Pitagorina filozofija je posebna po tome što ulogu počela ne dodeljuje nekoj materiji, nego brojevima. Poznavanje matematike i brojeva je ključ za saznanje sveta. Brojeve treba shvatiti i kao materiju sveta i kao način da se on opiše. Materija se u osnovi sastoji od tačaka, pravih, ravni i geometrijskih tela, koji simbolično odgovaraju brojevima 1, 2, 3, i 4. Zbir tih brojeva - 10 (dekada), po pitagorejcima je savršen broj (prikazuje se figurom tetraktis ), u kome se krije tajna kosmosa.
Ovaj odnos brojeva i stvari omogućuje nam da stvari upoznajemo preko brojeva. Muzika se npr. može razumeti ako se otkriju odnosi brojeva koji objašnjavaju njene harmonije, a pravilno poređani brojevi će otkriti tajnu harmonije sfera koja čini strukturu kosmosa.
Brojevi su, kod pitagorejaca, osim egzaktne, imali i simboličku stranu. Tako je broj jedan (monada) mogao da simbolizuje jedinstvo sveta, a broj dva (dijada) njegove suprotnosti. Od ovih veza profitirala je logika, pomoću koje je trebalo uskladiti ove simboličke veze brojeva i sveta.
Pitagora je prvi shvatio da brojevi i geometrijska tela postoje na drugačiji način od materijalnih objekata i usmerio pažnju na taj poseban oblik postojanja. Tim tragom kasnije su išle idealističke i racionalističke škole koje uvek navode matematiku kao primer koji svedoči da postoji posebna nematerijalna ili idealna stvarnost, koja se može saznati pouzdanije i egzaktnije od materijalne. Naime, pitagorejci su uvideli da se u matematici izvedeni stavovi ili teoreme dokazuju na osnovu očiglednijih stavova ili aksioma, što je otvorilo mogućnost da po ugledu na aksiome matematike postoje i aksiome prirode. Potraga za tim aksiomama nastavila se kroz kasniju antičku filozofiju.
Pitagorejci su bili politička, religijska i intelektualna zajednica. Sam Pitagora bio je neprikosnoven autoritet među svojim učenicima, takav da su se čak prenosile legende o njegovoj polubožanskoj prirodi. Religiju pitagorejaca karakterisalo je verovanje u reinkarnaciju ili "metempsihozu". To znači da se duša posle smrti seli u neko drugo telo - drugog čoveka, životinju ili biljku - zavisno postupanja nekog čoveka u toku života. Pitagorejci su impresionirali ljude svog vremena svojom uverenošću u vlastite principe, međusobnim prijateljstvom i sposobnošću da deluju kao zajednica, kao i znanjem koje su ljubomorno krili, o čemu govori i činjenica da Pitagora nije ništa napisao.
U politici su se ponašali dosta autoritarno i kruto. Smatrali su da život treba da bude uređen pravilima koja se moraju poštovati. Prema većini ljudi gajili su nepoverenje smatrajući ih od prirode obesnim, tako da je glavni princip njihove politike bio da se ljudi moraju držati pod stalnom prismotrom i kontrolom jer će ih inače njihova priroda odvući u anarhiju, koja je najveće zlo.

Ksenofan i Elejska škola (Parmenid i Zenon)

Kao i Pitagora, Ksenofan je rođen u Joniji (polis Kolofon, oko 570-475 g.p.n.e), ali je život proveo lutajući kao rapsod (pevač prigodnih himni) Južnom Italijom. Proslavio se prvom potpunijom filozofskom teorijom o tome kakav bi Bog morao biti. Ksenofan je primetio da ljudi, kada zamišljaju bogove, stvaraju slike koje po pravilu liče na njih same. Tako Etiopljani zamišljaju bogove crne i sa pljosnatim nosem, dok ih npr. Tračani zamišljaju plavih očiju i crvene kose, kakvi su oni sami tada bili. Vidljivo je da ljudi pretpostavljaju da je Bog sličan njima, što ih vodi ka tome da svi imaju različite bogove, koji svi ne mogu biti pravi.
Ksenofan je smatrao da treba napustiti taj princip zamišljanja bogova prema svojoj slici, i da treba poći od pitanja kakav bi Bog, kao najmoćnije biće, morao biti. Iz te pretpostavke sledi da bi Bog morao biti samo jedan, svemoćan i prisutan u svemu (panteizam). Kao takav on uopšte ne liči na čoveka, nego predstavlja nestvorenu, večno nepromenljivu suštinu svega. Pre bi ga trebalo zamisliti u obliku idealnog geometrijskog tela kakva je kugla, koja bi morala da obuhvata i prožima čitav kosmos.

Elejska škola (Parmenid, oko 540-480 g. p.n.e. i Zenon, oko 490-430 g.p.n.e.)

Prešavši u današnju Italiju, grčki filozofi pokazuju jednu zajedničku sklonost koju danas možemo opisati kao sklonost ka metafizici. Između Heraklitovog sveta u stalnoj promeni, koji se može saznavati samo čulima, i pitagorejskog nepromenljivog sveta brojeva, koji se saznaje razumom, oni kao model svog sveta biraju ono što je manje promenljivo jer im se čini da samo o njemu možemo imati pouzdana i trajna saznanja. I Ksenofanov pojam boga više ne sadržava osobine koje su karakteristične za svet čula: (ljudski) oblik, kretanje, promenu, mnoštvo stvari, a zadržava samo apstraktne osobine čoveka, kao što su moć i znanje.
Filozofi Elejske škole, koju je osnovao Parmenid, pretvorili su ovu sklonost u precizan filozofski program. Parmenid kaže da postoje dva puta (ili dve metode, od grčke reči methodos - put, putokaz ) saznanja: put uma i put čulnog iskustva. Put čula kazuje nam o svetu u kome ima puno različitih stvari, koje se stalno menjaju i kreću, ali je sve ono što možemo da vidimo po Parmenidu lažno, prividno i ne govori nam ništa o onome što stvarno i bitno postoji.
Za Parmenida istinska stvarnost je potpuno suprotna: sačinjava je jedno, homogeno i nedeljivo Biće, u kome ne postoje nikakve razlike, koje se ne kreće i ne menja, i, kao Ksenofanovog Boga, najpre ga možemo zamisliti kao kuglu koja ispunjava i obuhvata sve. "Biće jeste, a ne-biće nije", kaže Parmenid, što znači da u Biću ne postoje nikakve praznine, a još i to da su mnoštvo, kretanje i promene - privid i da ne predstavljaju odlike pravog Bića.
Jedan njegov učenik poduhvatio se zadatka da argumentima potkrepi ove Parmenidove tvrdnje o prividnosti promena, kretanja i mnoštva.
Zenon Taj učenik se zvao Zenon. Poznat je kao osnivač dijalektike, umeća dokazivanja i osporavanja stavova u nekoj raspravi. Zenon je smišljao paradokse koji su govorili da su pojmovi koje smo formirali opisujući čulni svet u sebi protivrečni i relativni.
Najpoznatiji paradoks nosi naziv "Ahil i kornjača". U njemu se dokazuje da brzonogi Ahil ne može da stigne kornjaču koja kreće sa mesta nešto ispred njega, zato što za vreme dok on stigne na mesto sa koga je ona krenula, ona mora malo odmaći, i ponovo, dok on stigne na mesto gde je ona odmakla, ona mora još malo odmaći. Drugi paradoks -"Stadion" - ukazivao je na relativnost kretanja koja je i danas činjenica nauke. U njemu čoveku koji je na kočiji koja se mimoilazi sa drugom kočijom njeno kretanje izgleda brže nego što izgleda gledaocu sa tribina.
Čulima se tako jedno kretanje prikazuje na dva različita načina. Osim toga, Elejci su sigurno znali da kretanje ne možemo opaziti čulima ukoliko ne postoji neki reper u odnosu na koga možemo da primetimo to kretanje (jednostavan primer za to je naše okretanje zajedno sa zemljom koje ne primećujemo)
Ova relativnost - činjenica da naša čula sugerišu zaključke suprotne logici (paradoks Ahil) ili različite zaključke zavisno od našeg kretanja (paradoks stadion) ili zaključak suprotan onome što znamo na drugi način - bila je za Elejce nešto nespojivo sa pravim saznanjem, koje je trebalo da zadovoljava ideal stalne i apsolutne (nepromenljive i ne-relativne) istinitosti. S druge strane, pravo Biće se ne kreće (poput brojeva ili pojmova) i zbog toga je njegovo saznanje moguće.
Zenon je sigurno znao da Ahil - po onome što vidimo - prestiže kornjaču, pa su njegovi argumenti usmereni na to da je ne sustiže po nekoj njemu rivalskoj teoriji, pitagorejskoj po svoj prilici. Pitagorejci su tvrdili da se svaka realna veličina može beskonačno deliti, a da se ne dođe do nule. Isto je kasnije tvrdio Anaksagora. Ahil ne prestiže kornjaču zbog toga. Po Zenonu se deljenje završava kada dođe do nule i to je trenutak prestizanja. Možda je za Zenona ovo nužno završavanje sa nulom koja je negacija veličine, znak da su veličine u celini prividne ili manje realne od jednog, homogenog Bića.
U svakom slučaju, ostaje pitanje koja je kompletna lista razloga koje su Elejci koristili da bi opravdali svoje učenje. U kasnijem razvoju filozofije, Aristotel je cenio logičku stranu Parmenidovog učenja, ali ne i teoriju o nestvarnosti kretanja, ali se zato Platon divio njegovom putu uma, i nije krio da je u njemu našao inspiraciju za svoju filozofiju.

Model mnoštva čestica - Empedokle, Anaksagora i Demokrit

Posle Parmnidove tvrdnje da je biće jedno i homogeno, niz filozofa V veka tvrdi da se sve sastoji od mnoštva čestica.
Empedokle (Agrigent, Sicilija, oko 483-423 g. p.n.e.) tvrdi da se sve sastoji iz četiri elementa (vatre, vazduha, vode i zemlje), a da se oni u prirodi nalaze u obliku malih neuništivih čestica. Na te čestice deluju dve suprotstavljene sile - Ljubav i Mržnja, koje dovode do njihovog spajanja i razdvajanja. Na taj način, nastaju i propadaju razna bića. Međutim, čestice - elementi - uvek ostaju. To je za Empedokla bio i razlog da se veruje u besmrtnost duše, pošto se i ona sastoji od čestica.
Empedokle je napisao dva dela: O prirodi i Očisćenja. Bio je poznat po govorničkom umeću, pa ga Aristotel naziva osnivačem retorike. Kao i pitagorejci, verovao je u reinkarnaciju.
Anaksagora iz Klazomene (oko 500-428 g.p.n.e.) bio je veoma poznat u grčkom svetu. Kada su Sokrata optužili da tvrdi da sunce nije bog, već užareni kamen, on kaže da ga je verovatno tužilac pomešao sa Anaksagorom, čije knjige se mogu kupiti u svakoj atinskoj knjižari. Anaksagora je čestice od kojih se sve sastoji zamislio kao beskonačno male, bezbrojne i raznih kvaliteta (Aristotel im je dao naziv homeomerije). U svakoj stvari postoje čestice svih stvari, ali prirodu te stvari određuje to kojih je čestica najviše: tako prirodu npr. drveta određuje to što u njemu ima najviše čestica drveta.
Sve čestice su prvobitno bile pomešane, ali je Um (Nus) pokrenuo vrtložno kretanje u toj mešavini. Tako su nastale stvari. Um je jedina nepomešana stvar sastavljena od najfinijih čestica. On je beskonačan, sve zna i rukovodi svime. Stvari propadaju tako što se čestice rastavljaju, a nastaju njihovim spajanjem, same čestice su nepropadljive i nestvorene.

Ovakav način razmišljanja o svetu nastavlja se sa Demokritovim (Abdera, oko 460 do 370 g. p. n. e.) atomizmom. Atomi ("atom" na grčkom znaci "nedeljiv") su za njega bezbrojne, neuništive čestice koje se između sebe razlikuju samo oblikom i veličinom, a ne i sastavom, i kreću se u praznom prostoru. Anaksagora i Empedokle nisu prihvatali pretpostavku praznog prostora. Po prirodi pokretljivi, atomi se sudaraju i tako se stvaraju tela.

Demokrit se smatra i pretečom materijalizma, zato što je tvrdio da se sve u kosmosu dešava slučajno ili po prirodnim zakonima; u svakom slučaju iza svega ne stoji namera nekog Boga ili višeg Uma. Kosmos se sastoji od atoma i praznine i prirodnih zakona koji upravljaju njima.

Sofisti

U toku V. veka pre nove ere u grčkim demokratijama, kakva je bila Atina, pojavila se potreba za znanjima vezanim za učestvovanje u političkom životu. Svaki atinjanin je sam morao da se brani na sudu ili da optužuje nekoga ko mu je naneo nepravdu. U skupštini su postojale političke stranke koje su se rečima i govorima borile za prevlast. Atina i drugi polisi su prolazili kroz period procvata materijalnog i kulturnog života.
Deo takvog društva bili su i sofisti, ljudi koji su druge poučavali tim znanjima i prvi naplaćivali te usluge.
Sa sofistima počinje antropološki period grčke filozofije, jer se oni nisu bavili prirodom kosmosa kao raniji filozofi. Po legendi Empedoklov učenik, Gorgija iz Leontina (483-375 g.p.n.e.), čuven po govorničkom umeću, zaključivao je da se o prirodi kosmosa ne može ništa znati, što dokazuje množina nesaglasnih učenja koja su se do tada javila u filozofiji. Saznanje stvarnosti (bića) je teško i nepouzdano, i zato se treba okrenuti pouzdanijim i korisnijim znajima koja nam mogu pomoći u svakodnevnom životu i politici, osobito znajima vezanim za ubeđivanje putem lepih i efektnih govora, znanjima koja spadaju u retoriku. Gorgija je tvrdio da bi dobar govornik pobedio pravog lekara u skupštini koja bi npr. trebalo da izabere glavnog lekara grada.
Demokritov učenik, Protagora iz Abdere (480-410 g.p.n.e.) čuven je po tezi da je "Čovek mera svih stvari". Ova teza je, preko ukazivanja da su sva znanja delo čoveka, dakle nesavršena, uvodila neku vrstu tolerancije među različitim pogledima na svet. Razvoj filozofije i bogat kulturni život doveli su do potrebe da se svi ti pogledi na svet oslobode međusobnog ugnjetavanja. U etičkoj sferi, kada ljudi biraju način života, ta teza je značila da je svako vlastan da izabere život prema sebi. Običaji raznih ljudi i naroda su različiti i svaki od njih ima pravo da sam odluči kojih će se običaja držati.
Međutim, ova teza shvatana je i nešto oštrije. "Čovek je mera svih stvari" može da znači i da je za svakoga istina ono što se njemu čini, da je sve podjednako istinito, jer ne postoji objektivna nego samo subjektivna istina. U ovom obliku, teza predstavlja relativizam - odbacivanje postojanja objektivne istine.
Relativizam nije bio stran sofistima. Taj njihov stav postao je kasnije predmet oštrog spora sa Sokratom i njegovim učenicima.

Sokrat

Sokrat Pošto Sokrat (Atina, oko 470-399. g.p.n.e.)nije ništa napisao, o njegovom učenju i životu znamo najviše iz Platonovih dela, u kojima je najčešće glavni lik, i iz spisa njegovog savremenika Ksenofonta - Uspomene o Sokratu.
Sokrat je ostavio veliki pečat u filozofiji. Njegov život je za savremenike bio primer vrline. Nije bio bogat i kao slobodan građanin istakao se hrabrošću u ratovima koje je vodila Atina. Poznat je slučaj kada je Sokrat od Kritije, jednog od Tridesetorice tirana, dobio naređenje da dovede tiraninovog političkog protivnika Leanta da bi ga ovaj pogubio. Sokrat je mirno otišao kući kao da nije dobio nikakvu naredbu. Hteo je da pokaže da mu do vlastitog života nije nimalo stalo, ako treba da uradi nešto krajnje nepravedno. Vreme je provodio u razgovorima koji su se prevashodno ticali pitanja šta su vrlina i pravda i kako treba voditi ispravan život.
Sokrat je, već star, bio optužen i izveden pred atinski sud. Optužba, koju je podigao izvesni Melet, glasila je da Sokrat ne poštuje Bogove koje poštuje država i da kvari atinsku omladinu učeći je da ne poštuje starije. Sokrat se branio da on nikada nije govorio protiv atinskih bogova i da je verovatno da su ga pomešali sa Anaksagorom, ali da se jeste zamerio mnogima kada ih je ispitivao o važnim pitanjima (šta je pravda, znanje, vrlina, lepota itd.), i u razgovorima im pokazivao da nisu mudri, iako su se hvalili da jesu.
Najviše mu je zamereno što ga je delfijsko proročište proglasilo za najmudrijeg čoveka. Sokrat kaže da se i sam začudio tom proročanstvu. Kasnije je zaključio da se to desilo zato što najviše od svih "zna da ništa ne zna", odnosno, zna koliko je pravu istinu teško dostići i koliko je nesavršeno ljudsko znanje.
Sokrat je ipak bio osuđen na smrt, između ostalog i zato što nije hteo da se pokaje pred sudom. Ispio je otrov u atinskoj tamnici. Kasnije su se atinski građani pokajali zbog ovoga i osudili njegovog tužioca na smrt. Sokratovu odbranu opisao je njegov učenik Platon u delu "Odbrana Sokratova".

Takav kakav je bio, Sokrat se protivio stavu sofista da je svako za sebe u svom mišljenju u pravu. Protivio se tom relativizovanju vrednosti i tvrdio da mora postojati bolje i gore mišljenje, mudrije i manje mudro, tačno i netačno. Čak iako ne znamo sigurno istinit odgovor na neko pitanje, mi treba da se ponašamo kao da taj odgovor može biti samo jedan, a ne da, kao sofisti, podržavamo sva mišljenja. Doduše, lakše ćemo videti koji odgovor nije dobar, nego što ćemo pronaći onaj pravi.
Ali zbog toga ne treba stati u ispitivanju predmeta, jer će nas ono sigurno pomeriti napred ka istini.

Ovo važi i kod najvažnijih pitanja o tome šta je pravda, dobro ili vrlina. Ljudi, ako samo promisle na pravi način, mogu doći do pravih odgovora na pitanje šta je dobro, tako da je vrlina vrsta znanja.

U svojim razgovorima Sokrat se trudio da ljude navede da sami u sebi otkriju gde je istina. Ovaj deo njegove metode naziva se majeutika - babička veština, samo što je ovde "trudna" duša, a ne telo. Ispitujući druge Sokrat se pravio da sam ne zna odgovor, što je element ironije u njegovoj metodi. Cilj razgovora je uvek bio da se postigne što ispravniji opšti pojam o nečemu.
Sokratova metoda se naziva dijalektika. Dijalektika je metoda razgovora koji se vodi sa ciljem da se otkrije istina, kroz svestrano ispitivanje predmeta. Pri tom sama stvar o kojoj se govori treba da dođe do izražaja, a ne želja da se sagovornik pobedi pred publikom.
Sokrat je svojom filozofijom ponovo otvorio "put uma" koji su zatvorili, kao neprohodan, sofisti. Ali, on više ne želi da putem uma zaviri u prirodnu istoriju stvari na način kosmologa koji su pokušavali da detaljno opišu unutrašnja kretanja koja proizvode stvari, već smatra da se umom mogu otkriti svrhe stvari, pa ma od kojih čestica, i ma kako, da su one nastale. To da stvari imaju svrhu dokazuje da nisu nastale slučajno, nego da ih je stvorila viša inteligencija. A naš um koji daje svrhu stvarima koje mi proizvodimo, ovaj trag višeg uma prepoznaje "po srodnosti", a ne putem čula.
Ovu obnovljenu nadu u "put uma", razvio je dalje Sokratov učenik Platon.

Platon - Teorija Ideja

Platon (427-347. g.p.n.e.) je bio neposredni Sokratov učenik. Posle njegove smrti putovao je po tada poznatom svetu. Bio je kod pitagorejaca u Italiji, a posetio je i Egipat. Po povratku u Atinu, osnovao je prvu pravu filozofsku školu Stare Grčke koja se zvala Akademija.
Napisao je puno dijaloga. Neki nose imena po učesnicima i slavnim sofistima kao "Fedon", "Protagora", "Gorgija", "Parmenid", "Teetet" a drugi po temi ili prilici u kojoj su održani, kao "Država", "Zakoni", "Sofist", "Gozba". Svaki dijalog posvećen je jednom pitanju koje Sokrat (osim u dijalogu "Zakoni") raspravlja zastupajući Platonove stavove, koji opet sigurno nisu daleko ni od stavova njegovog učitelja, samog Sokrata.
Platon je želeo da novim argumentima osnaži Sokratov stav o jednom ispravnom etičkom poretku i jednoj istini. U tu svrhu smislio je ontološku podelu stvarnosti gde je vidljivoj stvarnosti dodao posebnu nevidljivu i duhovnu stvarnost - Svet Ideja.
Ideje su za Platona nepromenljivi, objektivno postojeći entiteti, u kojima su smešteni ispravni odgovori na pitanja o pojedinim predmetima mišljenja. One su i modeli prema kojima su stvorene stvari i njihovim saznanjem saznaje se istovremeno i suština stvari. Reč "Ideja" smo do sada pisali velikim slovom da bi naglasili da za Platona ideje nisu samo pojmovi u razumu, već nešto što realno postoji, izvan razuma.
Ovaj apstraktan odnos Ideja i stvari, Platon je pokušao da približi i našoj mašti kroz alegoriju poznatu kao Mit o pećini. U njemu on opisuje ljude privezane u pećini tako da uvek gledaju u njenu unutrašnjost. Iza njih je vatra, a nešto ispred nje promiču razne stvari. Ljudi su u stanju da vide samo senke tih stvari na zidu ispred sebe i ne znaju za drugo. Međutim, ako se neko od njih oslobodi i izađe iz pećine video bi stvari u svetlu sunca, što bi potpuno promenilo njegovu sliku sveta. Senke na zidu više za njega ne bi bile prave stvari. Za Platona, ova priča o izlasku iz pećine govori o mogućem usponu čoveka od sveta čulima opažljivih stvari do Sveta Ideja.
Ideje se ne mogu saznati čulima, pošto su nevidljive, nego su shvatljive samo umu. Da bi došli do neke ideje moramo podrobno pretresti sve argumente vezane za neko pitanje. Tek tako se, pomoću dijalektike, možemo približiti ispravnom pojmu o nekoj stvari, čime istovremeno saznajemo njenu Ideju. Ono što nas najviše interesuje je da saznamo šta je pravda, vrlina, znanje, lepota i usmerimo vlastiti život. Da je takvo saznanje moguće, Platon dokazuje preko primera matematike, u kojoj imamo posla sa brojevima ili idealnim geometrijskim oblicima kojih nema u prirodi i čulnom iskustvu, a ipak su saznatljivi sa potpunom tačnošću.

Platonova teorija države

Pošto je filozofija izraz opštih karakteristika našeg mišljenja njene će maksime određivati i naš odnos prema politici. Možda se može reći i obrnuto, da je mnoga filozofija smišljena i zato da obrazložimo i utemeljimo vlastite političke stavove.
Platon je smatrao da postojeći oblici uređenja države koji su se nudili u Staroj Grčkoj [demokratija, oligarhija, aristokratija, monarhija (i tiranija)], nisu dobri. Filozofija je, prema tome, dužna da razmotri pojam države i pruži principe za njeno pravedno uređenje.
Platon se ovim pitanjem bavi u pomenutom velikom dijalogu "Država". Tu on počinje od rasprave o stavu sofista koji smatraju da ne postoji jedan odgovor na pitanje šta je pravednost. Za njih je svaka "pravda" samo izraz interesa onoga ko je na vlasti i prema tome svi zakoni su jednako pravedni ili nepravedni. Ono što je za jednoga nepravedno, za drugoga je pravedno i nema načina da se odluči ko je u pravu. Sokrat, koji i u ovom dijalogu zastupa Platona, odbacuje ovo mišljenje, jer smatra da je sigurno da pravedni ne mogu biti svi postupci, već samo određeni.
Da bi odredio šta je pravednost, Platon počinje od ideje da je pravedno dati svakome ono što mu pripada, a da će pravedna država biti ona u kojoj budu zadovoljeni interesi svih, a ne samo jednog dela društva. Drugi princip na kome počiva Platonova ideja države je da o svemu treba da odluči onaj koji zna, a ne većina, jer znanje nikada nije kod većine nego kod pojedinaca.
Kada se ovi principi primene, nastaje država u kojoj svako radi samo onaj posao za koji ima najviše sposobnosti, znanja i talenta i ne meša se u poslove drugih. Proizvođači i trgovci rade i uživaju plodove rada kroz imovinu koju stiču, ali ne učestvuju u drugim poslovima. Državu štite vojnici, a vode je upravljači, koji su predati brizi o opštem dobru. Zato i nemaju svoju imovinu već žive umereno na račun države čuvajući zakone, braneći državu i baveći se naukom i filozofijom.
Ovim slojevima se ne pripada po rođenju nego po talentu. Platon je smatrao da bi se građevina ovakve države brzo urušila ako ne bi počivala na tako vaspitanim građanima da predano služe dobru celine, gde svaki obavlja samo svoju dužnost i ne meša se u poslove drugih. Da bi vladari pravilno vodili državu prvo moraju u sebi savladati nagone za neumerenošću i postići da njihov razum upravlja njihovim telom, onako kako će oni ubuduće upravljati telom države. Takvo vaspitanje postiže se u mladosti - putem gimnastike i muzike, kojima bi se kasnije pridružilo izučavanje matematike i, na kraju, dijalektike ili filozofije.

Aristotel

Aristotel (384-322. g.p.n.e.) se rodio u Stagiri, gradiću nadomak Soluna, ali je slavu stekao u Atini. Za razliku od Platona, njegova glavna dela nisu dijalozi, već rasprave u kojima je navodio mišljenja prethodnih filozofa, kritikovao ih, postavljao filozofska pitanja i odgovorao na njih, nudeći svoja rešenja. Dok je Platon bio živ, Aristotel je bio član Akademije, a kasnije je (335. god. p.n.e.) osnovao vlastitu filozofsku školu - Likej. Sledbenici Aristotela su se nazivali i peripatetičari jer se škola nalazila u natkrivenom šetalistu. Bio je učitelj Aleksandra Makedonskog.
Aristotelova dela kasnije su dobila nazive po temama kojima se bavi u njima. To su praktično sve teme kojima se filozofija bavi. Naslovi tih knjiga su: Fizika, Metafizika, Organon (Logika), Nikomahova etika, O duši, Politika i dr.
Kada je Platon okrenuo filozofiju od vidljivog ka idealnom svetu, profitirala je logika, odnosno razmatranje odnosa i uspostavljanje reda među idejama, reda koji ustanovljavamo bez obzira na čula, kako kaže Platon. Aristotel je primetio da ovoj novoj disciplini treba posebno obratiti pažnju, tako da je on prvi podrobno obradio zakone logike.
Aristotel je primetio da je teško definisati neke pojmove. To je objasnio time da se radi o najopštijim pojmovima kojima je teško naći opštiji pojam potreban za definiciju. Jer, definicija treba da se sastoji od rodnog (opštijeg) pojma i vrsne razlike, koja utvrđuje po čemu se određena stvar razlikuje od drugih u svom rodu, po čemu je ona posebna vrsta. Ove najopštije pojmove nazvao je kategorije. Aristotel navodi deset kategorija: supstanciju, kvantitet, kvalitet, vreme, mesto, položaj, posedovanje, odnos, i delanje i trpljenje. Supstancija je svaka prirodna stvar koja ima materijalni supstrat i pojmljivu suštinu, jedino Bog je supstancija bez materijalnog supstrata.
Aristotel se prvi bavio oblicima zaključivanja. Najpoznatiji je oblik silogizma. Silogizam je zaključivanje iz dve premise koje ima tu osobinu da zaključak mora biti istinit ako su istinite premise. Primer jednostavnog silogizma je: Svi Grci su plavi. Sokrat je Grk = Sokrat je plav.
U knjigama o fizici, etici i metafizici, Aristotel se primenjuje svoja logička znanja, trudeći se da sve što je tema rasprave dobije pravilnu definiciju. Iako na Rafaelovoj slici Atinska škola Platon pokazuje na gore, a Aristotel na dole, ove njihove gestove treba pre shvatiti kao raspravu o tome kako nastaviti Platonov program, nego kao potpuno suprostavljanje i okrenutost Aristotela vidljivom svetu. Aristotel zapravo sledi Platona u osnovnoj ideji da je razlog stvari u svrhama radi kojih one postoje - jedino što se Aristotel više interesuje za to kako se te svrhe ostvaruju ili se mogu ostvariti. On se osim svrha interesuje i za sredstva koja koriste ili mogu koristiti priroda ili ljudi, a da bi saznali ova sredstva zaista se moramo okrenuti i iskustvu, odnosno, vidljivom svetu.

Aristotel - Kritika teorije Ideja i teorija uzroka

Povodom Platonove teorije Ideja Aristotel se jednom ovako izrazio: "Drag mi je Platon, ali mi je istina draža".
Aristotel se nije slagao sa Platonom da postoji nevidljivi svet Ideja paralelan sa vidljivim svetom, ali je smatrao da svaka stvar poseduje pojmljivu suštinu, koja joj je zajednička sa drugim stvarima njene vrste.
Ove pojmljive suštine postoje samo u vidljivim stvarima, a ne odvojeno od njih, kako je govorio Platon.
I Aristotel je smatrao da "slično saznaje slično". Mi možemo da saznamo te pojmljive suštine zato jer imamo misli i pojmove. Kao što je naš život i postojanje određen tim pojmovima, tako i suštine u drugim bićima predstavljaju unutrašnji delatni princip, koji ih oblikuje i određuje njihov razvoj.
Ali naši pojmovi ne bi mogli da utiču na naš život (nas same), ako neki od njih ne bi govorili šta treba da radimo ili šta su naši ciljevi i svrhe. Tu funkciju u bićima bez razuma vrši ta suština, njome je odlučeno radi koje svrhe postoji neka stvar. Odnosno, šta će se sa njom desiti i radi čega je ona neophodna. Svako biće koje koje poseduje tu suštinu je jedna supstancija.
Svaka supstancija je određena pomoću četiri uzroka ili "krivca" za njenu prirodu:
1.) njene materije (materiji odgovara pitanje: od čega je nešto?; materija je određena i kao izvor mogućnosti da nešto nastane)
2.) njenog delatnog "oblika" (pojmljiva sustina, o kojoj smo malopre govorili)
3.) pokretačkog uzroka i
4.) svrhe radi koje postoji.

Ponekad ista stvar, npr. duša kod živih bića, u sebi sažima poslednja tri uzroka - ona je i "oblik" bića i njegov pokretački uzrok i sadrži njegovu svrhu.
Ponekad, ta svrha je istovremeno svestan cilj života (npr. da se stekne mudrost), a ponekad ono što će se desiti nije predmet volje - odrašćemo, na primer, nezavisno od naše volje.
U nekom poretku uzroka, svrha je odlučujuci uzrok po Aristotelu.
Taj uzrok je "ontološki primaran". To znači da svrha određuje kakva će neka stvar biti, a poredak svrha je nešto što je ugrađeno u same stvari (prirodu).
Kao i Platon, Aristotel je smatrao da se svrhe koje postoje u prirodi nalaze u poretku, u kome viša i sveobuhvatnija svrha određuje šta će biti svrha pojedinačnih stvari. Tu sveobuhvatnu svrhu, Aristotel podrazumeva kada govori o Bogu.
Aristotel je smatrao da je Bog nepokretni pokretač, koji određuje i oživljuje svet. "Nepokretni" - zato jer ne pripada fizičkom svetu, već više idealnom svetu. U njemu nema neostvarenih mogućnosti, i on je večan čist čin (delatnost) i to delatnost mišljenja koja se smatra najprimerenijom Bogu (Bog = "mišljenje mišljenja"). Analogno tome, duša je "nepokretni pokretač" tela kod živih bića.
Aristotelova vizija "prirode" bila je merodavna za mnogo vekova posle njega. Moderna nauka je, zajedno sa modernom filozofijom, kroz 16. i 17. vek morala da se izbori upravo sa nekritičkim poštovanjem Aristotela.

Aristotelova etika

Aristotel je stvorio originalno etičko učenje koje je povezano sa njegovom metafizikom. Za njega svrha čovekovog života je da usavrši delatnost karakterističnu samo za njega (i Boga) - delatnost mišljenja. Čovek može da teži i bogatstvu i slavi i moći, ali u njima nema neke vrednosti po sebi; vredna po sebi je sreća koju čovek može naći samo u nekoj delatnosti koju je usavršio.
Ako usavršava mišljenje, na taj način čovek postaje sličan Bogu.
Po Aristotelu, čovek je sposoban da ima dve vrste vrlina: dianoetičke koje se tiču usavršavanja znanja, kao što je npr. mudrost, i uže etičke kao što je hrabrost, umerenost ili blagost. Od onoga što čovek može da zna neke stvari ne mogu biti drugačije (večne su i nepromenljive) i njima se bavi mudrost, ali čovek se bavi i stvarima koje su stalno drugačije, kao što su npr. životne okolnosti i problemi koji se javljaju u njima. Za rešavanje tih problema potrebna je praktična mudrost koju Aristotel naziva razboritost (grč. fronesis). Razboritost je spoj dobrih krajnjih ciljeva, koji se stiču vaspitanjem, i sposobnosti da se iznađu sredstva za njihovo ostvarenje, što se najviše stiče iskustvom.
Uže etičke vrline su najčešće sredina između dve krajnosti. Tako je npr. hrabrost vrlina, a kukavičluk i luda smelost mane, velikodušnost (darežljivost) vrlina, a rasipništvo i tvrdičluk mane, ponos vrlina, a malodušnost i oholost mane, itd.
Po Aristotelu čovek je, osim što je razumsko, i političko biće (zoon politikon). On mora da živi u zajednici i svoje vrline dostiže tek tada. Čovek treba da teži vlastitoj sreći, ali je još veći zadatak da pokuša da i zajednicu učini srećnom. Svrha države je ta sreća njenih građana. Aristotel nije, kao Platon, predlagao neku idealnu državu različitu od svih postojećih. Smatrao je da u zavisnosti od uslova u nekoj državi ona može da bude dobro uređena kao monarhija, aristokratija ili republika. Ali ovi oblici imaju i svoje negativne verzije tiraniju, oligarhiju i demokratiju. Smatrao je da svi treba da biraju vlast, ali da mogu da se kandiduju samo građani koji su samostalni, zahvaljujući svom bogatstvu.

Stoici i epikurejci

Platon i Aristotel su iza sebe ostavili škole koje deluju sve do početka srednjeg veka. Ipak, u razdoblju helenizma, koje počinje sa stvaranjem panhelenske države od strane Aleksandra Makedonskog, preovlađuju dve nove filozofske škole - stoička i epikurejska.
Njihovi osnivači živeli su u Atini. Stoička škola dobila je naziv po tremu u Atini u kome su se prvobitno okupljali sledbenici osnivača škole Zenona (336-264 g.p.n.e.). Epikurejska škola dobila je ime po svom osnivaču - Epikuru (342-270. g.p.n.e.), a nalazila se u jednom vrtu u Atini. Kasnije, kada se centar poznatog sveta seli u Rim, škole su i dalje veoma uticajne. Poznati rimski stoici su Seneka (4-65. g.n.e.), Epiktet i Marko Aurelije (121-180. g.n.e.), dok je Epikurovo učenje preuzeo rimski pesnik Lukrecije Kar (94-55. g.p.n.e.).
Sigurno zbog više razloga, metafizičke teme Platona i Aristotela sada ne zaokupljaju dovoljno pažnje. Pošto je filozofski život manje intenzivan, gubi se i onaj osećaj otvorenosti koji ostaje posle Platonovih dijaloga ili Aristotelovih rasprava. Sada se i stoici i epikurejci slažu u tome da je primaran cilj filozofije da dođe do jasnih i jednostavnih uputstava za život.
Da bi objasnili ovaj smisao filozofije, stoičari su koristili poredjenje filozofije sa vrtom, u kome je ograda - Logika i dijalektika, zemljište - Fizika, i na kome raste drveće koje daje plodove u vidu - Etike. Logika i fizika potrebni su nam radi upoznavanja prirode koje treba da nam da uputstva za život u skladu sa prirodom.
Pošto su prirodu shvatali različito, davali su i različite odgovore na pitanje šta je za čoveka dobro (najviše dobro).
Za stoike najviše dobro je slobodna duša koja prezire slučajnosti i raduje se samo svojoj vrlini.
Stoičko učenje o prirodi liči na Heraklitovu filozofiju. Stoici su verovali da svetom vlada Logos (Razum) razdeljen u semena koja određuju prirodu svake stvari. Stoički mudrac će se truditi da se ugleda na Boga u želji da postigne duševni mir i nezavisnost od telesnih potreba i od slučajnosti koje donosi sudbina. On će gledati da neguje vrline razuma i trudiće se da ne bude rob svog tela, već da telo bude sluga njegovom razumu.
ve u čemu čovek može da uživa i da se veže za to, kao što je bogatstvo ili položaj ili slava, za stoike je umnogome stvar sreće i slučajnosti u životu ili stvar sudbine. Te stvari ne zavise od nas, i stoik će negovati ravnodušnost prema njima. Ono što je potpuno u njegovoj vlasti je briga o vlastitoj vrlini i to će smatrati jedino važnim.
S druge strane, stoik neće odbacivati bogatstvo, položaje i slavu poput kinika, nego će samo gledati da ih ne smatra za najvišu vrednost, da ne bi dovele u iskušenje njegovu vrlinu. U uživanjima će biti maksimalno umeren, tražeći ona uživanja koja dolaze od vođenja ispravnog života. Stoici su rado prihvatali ulogu u političkom životu, a Seneka je bio rimski patricij i jedan od najbogatijih ljudi svoga doba.
Za epikurejce najviše dobro je duša ispunjena zadovoljstvima, koja kasnije neće dovesti do nikakvih bolova i nemira u duši.
Epikur je smatrao da su osećaj i iskustvo (čulno saznanje) ono čime treba da se služimo kada tražimo znanje.

Zaključak

Knjige o istoriji filozofije i filozofiji uopšte često počinju sa pitanjem: Šta je filozofija? Nasuprot tome ja svoj rad završavam sa tim pitanjem: Šta je filozofija?

Literatura:

1. Džon Barnet: Rana grčka filozofija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE | FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU | OPERATIVNI I STRATEGIJSKI MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA | SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD