Kada je društveni život u polisu postao dovoljno složen da iziskuje visoki nivo zasebnih oblika znanja, nastala je potreba za ljudima koji bi poducavali ostale kako da budu uspešni u skupštini, sudu ili na trgu. Odgovornost za tu poduku preuzeli su sofisti, plaćeni ,,učitelji mudrosti”, pisci političkih i sudskih beseda, ili kako bismo ih mi danas nazvali: besednici ili retori – ljudi poosebno upućeni u veštinu javnog govorenja.
Smisao i cilj njihovog podučavanja sastojao se u obrazovanju moćnog državnika, čoveka sposobnog da ubedi druge u ispravnost vlastitog stanovišta. Samim tim, sofisti nisu puno marili za dokazivanje kosmologa i druge apstrakcije, već su podučavali znanju koje je upravljeno ka sticanju političke moći i osvajanju vlasti.
Sofiste pre svega valja razumeti kao prve prave prosvetitelje, praktične učitelje mudrosti koji su slobodne građane poducavali javnom, tj.političkom životu. Tom prilikom oni su insistirali na istini koja se nalazi u domenu saznajnih moci pojedinaca, a ne u istorijskom nasleđu koje dolazi iz oblasti religije ili drzavnih zakona. Sofistički skepticizam spram tradicije označio je je snažan prodor kritičkog duha koji su neki od njih kreativno iskoristili u vlastitom promišljanju etičke stvarnosti u kojoj su živeli, dok su drugi, ne tako retki, zloupotrebljavali novu poziciju znanja – izvan oslonca na tradiciju i poverenja u apsolutne, tj.konačne istine.

Mesto sofista u istoriji obrazovanja

Sofisti su prvi dali širok publicitet i uticaj zahtevu da se arete zasnuje na znanju. Buđenje novatorskog individualnog duha i njegove često neudobne samosvesti možda samo po sebi ne bi podstaklo nastanak jednog tako snažnog obrazovnog pokreta kao što je bila sofistika da sama javnost nije osetila potrebu za širenjem građanskog horizonta i za duhovnim školovanjem pojedinca.
Cilj vaspitnog pokreta koji su stvorili sofisti od početka je bilo obrazovanje narodnog vode, a ne naroda. To je u osnovi bio stari problem aristokratije u novom obliku. Naravno, za svakoga, pa i za jednostavnog građanina, nigde kao u Atini nije bilo toliko mogućnosti za sticanje elementarnog obrazovanja, čak i ako država nije uzimala školu u svoje ruke. Ali, sofisti su se od početka okrenuli izabranima. Njima je dolazio samo onaj ko je hteo da se obrazuje za političara i da jednom stane na čelo svoga grada. Ako je takav čovek, želeo da odgovori zahtevima vremena, nije bilo dovoljno da, kao Aristid, prosto ispuni stari politički ideal pravednosti, jer je to zahtevano od svakog građanina. On je morao ne samo da se drži zakona nego i da stvara zakone kojima će upravljati državom, a za to mu je, pored neophodnog iskustva koje je mogao steći uranjajući u političku praksu, bio potreban i opšti uvid u pravu prirodu ljudskog života i društva. Osnovna državnička svojstva nisu se, naravno, mogla naučiti. Delatna snaga, prisustvo duha i sposobnost predviđanja urođeni su. Ali, dar hitrog, uverljivog govora mogao se razviti. On predstavlja istinsku vladarsku vrlinu već kod plemenitih staraca koji u Homerovim epovima sačinjavaju državni savet, i taj status potvrđuje i u svim kasnijim vremenima.U demokratskoj državi, koja je negovala okupljanje naroda i slobodu govora, govornički dar pogotovu je bio neophodan, predstavljao je štaviše istinsko kormilo u državnikovim rukama. Klasično doba naziva političara prosto retorom. Ta reč još nema čisto formalno značenje koje će dobiti u kasnijim vremenima, već podrazumeva i sadržinu govora. U to doba samo se po sebi razumelo da sadržaj svih javnih govora mogu biti isključivo država i njeni poslovi.
U toj tački moralo je početi i političko obrazovanje vođe. Ono je po unutrašnjoj nužnosti postalo retoričko obrazovanje, pri čemu su, u skladu s grčkom reči logos formalni i sadržinski elementi mogli biti zastupljeni u različitoj meri. S obzirom na to, razumljivo je i opravdano sto je nastao čitav stalež vaspitača koji su se javno nudili da ,vrlinu’ - kako je reč arete ranije prevođena - podučavaju za novac. Takvo tumačenje, drugim rečima lažno modernizovanje grčkog pojma arete, na prvom mestu snosi krivicu što pretenzije sofista, ili učitelja znanja, kako su savremenici, a ubrzo i oni sami, nazvali taj poziv, današnjem čoveku u mnogome deluje kao besmislena i naivna drskost. Ovaj budalasti nesporazum iščezava čim reči arete vratimo smisao političke arete, koji je klasično doba imalo u vidu, i pozovemo se u prvom redu na intelektualne i govorničke sposobnosti koje su u novim odnosima nastalim u 5. veku za nju bile presudne.
Prirodno je što, osvrćući se unatrag, gledamo na sofiste skeptičnim okom, karakterističnim za Platona, za koga je sokratovska sumnja u mogućnost ,podučavanja vrline’ predstavljala početak svekolikog saznanja. Ali, tumačiti ovu, za istoriju ljudskog obrazovanja izuzetno važnu epohu sa stanovišta problema razvijene filozofske misli istorijski je neopravdano i onemogućava svako razumevanje. U istoriji ljudskog duha sofisti su podjednako nužna pojava kao Sokrat i Platon, koji se, uostalom, bez njih kao prethodnika ne mogu ni zamisliti.
Poduhvat podučavanja političke arete neposredni je izraz dubokosežnih promena u suštinskoj strukturi države. Tukidid je s genijalnom pronicljivošću opisao veliki preokret koji je atička država doživela ulaskom u veliku politiku. Prelaz iz statičnog stanja države-grada na dinamični oblik Periklovog imperijalizma doneo je sa sobom intenzivno naprezanje i utakmicu svih snaga, iznutra kao i spolja. Racionalizovanje političkog vaspitanja samo je poseban slučaj racionalizovanja celokupnog života koji je više nego ikada bio usmeren na efikasnost i uspeh. To nije moglo ostati bez uticaja na vrednovanje čovekovih svojstava. Etička svojstva koja su se dotle ,podrazumevala sama po sebi’, i nesvesno su postavljena iza intelektualnih, kojima je sada u svemu davano prvenstvo. Visoko uvažavanje znanja i razuma, kakvo je jedva pedeset godina ranije zastupao Ksenofan, usamljeni borac za novi tip čoveka, sada je široko prihvaćeno, posebno u poslovnom i političkom životu. To je bilo vreme kada je ideal čovekove arete u sebe upio sve one vrednosti koje je Aristotelova etika kasnije sabrala kao odličja duha, dianoetikai aretai, i pokušala da ih poveže u više jedinstvo s čovekovim etičkim vrednostima. Sofistima je taj problem bio još vrlo dalek. Čovekov intelekt kod njih je prvi put stekao prvenstvo i iz toga su se rodili vaspitački zadaci koje su oni pokušali da reše. Jedino se time može objasniti što su verovali da mogu da podučavaju arete.
Obrazovanje duha kao cilj sofističkog vaspitanja obuhvata u sebi mnoštvo vaspitnih sredstava i metoda. Mi, međutim, možemo da pokušamo da tu različitost izvedemo iz jedinstvenog stremljenja ka duhovnom obrazovanju, utoliko što ćemo sebi predočiti u kakvim sve aspektima duh može da se javi. Duh je organ pomoću kojeg čovek prima u sebe svet predmeta, što znači da je vezan za materijalni vid stvari. Ali, ako nasuprot tome zanemarimo sav predmetni sadržaj (a upravo se u tome sastoji novi način gledanja svojstven toj epohi), duh ne ostaje prazan, već se njegova unutrašnja struktura tek tad zapravo ispoljava. To je duh kao formalni princip. U skladu s ova dva shvatanja, kod sofista nalazimo dva u korenu različita načina vaspitanja duha: prenošenje enciklopedijskih znanja i formalno obrazovanje različitih oblasti duha. Jasno je da se ova dva suprotna vaspitna metoda mogu sjediniti samo u nadređenom pojmu duhovnog obrazovanja. Kao vaspitni principi, oba vida nastave nalaze potvrdu sve do današnjih dana, i to najčešće u obliku kompromisa a ne u potpunoj isključivosti. Ni kod sofista to uglavnom nije bilo drukčije. Ali, povezivanje jednog i drugog, koje su pojedini sofisti ipak praktikovali, ne treba da nas navede da pomislimo kako zapravo i nije reč o dva suštinski različita vida vaspitanja. Pored čisto formalnog obrazovanja razuma, kod sofista postoji još jedna vrsta obrazovanja u višem smislu, koja ne polazi od strukture razuma i jezika nego od jedinstva duševnih snaga. Nju zastupa Protagora. Kao moći koje oblikuju dušu, ona pored gramatike, retorike i dijalektike ističe pre svega poeziju i muziku. Koren ovog trećeg načina sofističkog vaspitanja leži u politici i etici. Od formalnog i enciklopedijskog ono se razlikuje po tome što čoveka ne uzima apstraktno za sebe, nego ga posmatra kao člana zajednice. Na taj način, vaspitanje dovodi čoveka u čvrstu vezu sa svetom vrednosti i duhovno obrazovanje postaje deo velike celine koju čini ljudska arete. I ovaj oblik predstavlja obrazovanje duha; samo što se duh tu ne shvata jedino intelektualno-formalno ili intelektualno-faktički, već se uzima u svojoj socijalnoj uslovljenosti.
Pojedini naučnici su pisali da retorika kao obrazovni ideal, ne predstavlja samo novinu koju su doneli sofisti nego i onaj element koji ih zapravo povezuje; jer koliko god da su se razlikovali u vrednovanju stvari, retoriku su svi negovali; a uz to, postojali su sofisti koji su, kao Gorgija, bili samo retori i ničemu nisu podučavali. Ali, to je površan sud. Zajedničko obeležje sofista leži pre u tome što su svi hteli da budu učitelji političke arete i da nju ostvare intenzivnim duhovnim obrazovanjem, bez obzira na to šta su ponaosob pod tim podrazumevali. Mi se možemo samo diviti bogatstvu novih i trajnijih vaspitnih saznanja koja su sofisti podarili svetu. Oni su tvorci obrazovanja duha i veštine vaspitanja koja njemu vodi. Na drugoj strani, jasno je da je novo obrazovanje, upravo tamo gde je izlazilo iz okvira formalnog i faktičkog i vaspitanju za političko vodstvo prilazilo sa dubljeg stanovišta morala i države, dolazilo u opasnost da zapne u poluistinama, ako se ne zasnuje na istinski istraživačkoj i temeljnoj filozofskoj misli koja traga za istinom nje same radi. Od toga su pošli Platon i Aristotel kada su kasnije napali sistem sofističkog vaspitanja i do temelja ga uzdrmali.
Tako smo došli do pitanja o mestu sofista u istoriji grčke filozofije i nauke. Ono je zapravo uvek bilo čudno dvosmisleno, iako se sofisti po tradiciji u istorijama grčke filozofije smatraju organskim delom filozofskog razvoja. Kad govorimo o ovoj dvosmislenosti, ne treba da se pozivamo na Platona, jer je on sa njima bio u stalnom sporu zbog njihove veze sa životom i praksom, a ne zbog njihove nauke. Jedini izuzetak je kritika Protagorine teorije saznanja u Platonovom Teetetu. Tu se sofistika zaista tretira kao deo filozofije, ali se istovremeno ograničava na ovog jednog predstavnika, a taj most je ipak suviše uzan. Istorija filozofije koju daje Aristotel u Metafizici isključuje sofiste. Novije istorije filozofije u njima obično vide osnivače filozofskog subjektivizma i relativizma
Miletska kosmologija pokazala je koliko je misao o čoveku, a pogotovu o praktičnom vaspitačkom delovanju bila izvorno daleka čisto teorijskom istraživačkom porivu jonske „istorije“. Polazeći od Milećana, videli smo kako se posmatranje kosmosa korak po korak približava problemu čoveka, koji sa sve većom neminovnošću postaje središte interesovanja. Smeli Ksenofanov pokušaj da se čovekova arete zasnuje na racionalnom saznanju o bogu i svetu dovodi ovu kosmološku nauku u unutrašnju vezu s idealom obrazovanja i na trenutak izgleda da je filozofija prirode, ušavši u poeziju, stekla duhovnu dominaciju nad obrazovanjem i životom nacije. Ali, Ksenofan je ostao usamljena pojava, bez obzira na to što jednom postavljeno pitanje o čovekovoj suštini, putu i vrednosti više nije davalo mira filozofiji. Jedino je Heraklit - koji se, za razliku od Milećana, nije bavio fizikom - bio dovoljno veliki mislilac da na jednom jedinstvenom primeru zasnuje teoriju o zakonitoj strukturi kosmosa, sa čovekom kao njegovim sastavnim delom. Sledbenici miletske škole u 5. veku, koji su istraživanje prirode sve više tretirali kao zasebnu nauku, ili su u potpunosti isključili čoveka iz svoje teorije, ili je pak svaki mislilac rešavao taj problem na svoj način. Kosmologija Anaksagore iz Klazomene sadrži antropocentričnu tendenciju toga doba, utoliko što duh shvata kao početak svekolike egzistencije i posmatra ga kao regulativnu snagu. Ali, Anaksagora u celini proučava prirodu mehanički i ne uspeva da pokaže na koji se način duh i priroda prožimaju. Empedokle iz Akraganta je filozofski Kentaur. U njegovoj dvolikoj duši jonska elementarna fizika živi u čudnom savezu s orfičkom religijom iskupljenja. U Empedoklovom učenju ona vodi čoveka, to neiskupljeno biće, tu igračku u večnoj igri nastajanja i nestajanja, mističnim putem od bezbožnog kruženja elemenata, za koje je sudbinom vezan, do izvorno božanskog, čistog postojanja duše. Tako čovekov duševni svet, koji u sukobu s nadmoćnim kosmičkim silama sve više traži svoje pravo, kod svakog od ovih mislilaca na drugi način zadržava samostalnost. Problem čoveka i njegovog moralnog sveta nije mogao ostaviti po strani čak ni tako strog proučavalac prirode kakav je bio Demokrit. Ali, Demokrit uspeva da izbegne izvesne problematične puteve na koje je rešavanje tog problema namamilo njegove neposredne prethodnike i povlači jasnu razliku između filozofije prirode i mudrosti etičkog vaspitanja. Ono za njega nije teorijska nauka nego drevni oblik pareneze, u kojem se naslede stare sentenciozne poezije na osoben način meša s prirodnonaučnim, racionalnim duhom moderne misli. Svi ti značajni simptomi pokazuju da čovek i njegovo postojanje postaju sve ozbiljniji filozofski problem. Ali, vaspitačka misao sofista ipak ne vodi poreklo odatle.

Vrlina i znanje

Sofisti su značajni za istoriju filozofije i ukupne evropske kulture između ostalog i zbog toga što su prvi tradicionalno razumevanje vrline definisali kao znanje. Prema sofistima, vrlina se stiče znanjem čime se naglašava izvestan intelektualizam, koji pretpostavlja razboritost, umerenost i samopredavanje idealu, dok se u drugi plan potiskuju raniji čisto fizički sadržaji vrline kao što su snaga tela, zdravlje, rečju – lep izgled.
Pored toga, sužavajući tradicionalni pojam physis-a na pojam ljudske prirode, sofisti zasnivaju humanističko obrazovanje koje preobražava klasično grčko vaspitanje. Ono sada dobija na rafiniranosti i višoj – duhovnoj povezanosti obrazovanog čoveka i njegovog polisa. Time nužno dovode u pitanje u pitanje nasleđene, tj.običajne vrednosti polisa koje su bile koncentrisane u mitskim, odnosno religijsko – moralnim predstavama.
Problemi sa vrednovanjem sofistike nastaju onda kada se ona jednostrano svodi na ,,prividnu, a ne stvarnu mudrost” (tako Platon), i kada se u prvi plan iznosi njena retorička strana (tako Aristotel). Tada se pod sofistikom podrazumeva ,,zavodjenje duše” koje se odnosi na veštinu prevare ili pukog snalaženja u javnom životu.
Platon nije pristajao na sofističku novouvedenu praksu prodaje, odnosno naplaćivanja znanja, kao što nije prihvatao da se znanje vrednuje prvenstveno u odnosu na njegovu praktičnu korisnost. Zato je o sofistima govorio kao o ljudima koji ,,sve znaju, ukoliko išta znaju“ , te da su njihove rasprave dobre, čak zadivljujuće, ali samo za nadmudrivanje između njih samih. Prema Platonu, sofista je majstor protivrečja koji se lažno predstavlja za univerzalnog mudraca,on samo oponaša pravo znanje i tako zavarava ljude željne istine.
Može se reći da je insistiranje na praktičnoj upotrebljivosti znanja, posebno kod kasnijih sofista, pokazalo isuviše veliku sklonost ka vlastitoj zloupotrebi. Sloboda mišljenja i relativizacija nasleđenih predstava o onome što je ,,dobro” , odnosno poželjno, a posebno skepticizamu odnosu na protivurečne tvrdnje kosmologa, uključujući tu i njihov zahtev za apsolutnim opravdavanjem znanja, isuviše često su bili izgovor za puke misaone vežbe iza kojih je stajala samo neka neposredna novčana ili politička korist.
Istorijski značaj sofista je višestruk i nesporan: počev od uvođenja individualnog, i posebno, kritičkog mišljenja u javni život polisa, preko težnje za racionalnim i razgovetnim obrazlaganjem stavova, pa sve do plodotvornog uticaja na posebne discipline duha kao što su umetnost i istoriografija.
Među mnogim sofistima, izdvajaju se Protagora, Gorgija, Prodik, Antifont i Hipija.

Protagora (oko 480 – 410. god. p. n. e.)

Demokritov učenik i Periklov prijatelj, koji je postavši učitelj besedništva u Atini, navodno, prvi sebe nazvao sofistom. Život je izgubio na putu za Siciliju, gde se zatekao krijući se od Atinjana koji su ga prognali zbog njegovog navodnog bezbožništva. On je tvrdio da ,,O bogovima ne mogu nista da znam, niti da postoje, niti da ne postoje. Mnoge su prepreke za tu spoznaju, a nejasnost argumenata i kratkoća ljudskog života.” Taj je stav mnogim kasnijim generacijama služio kao ključni argument za ateizam, kao i za skepticizam.
Slično filozofu Talesu, i sofista Protagora važi za rodonačelnika mnogih ideja i postupaka. Prvi je naplaćivao svoje časove, prvi je uočio razliku izmedju glagolskih vremena; prvi je priredio takmičenje u govorničtvu, prvi je izneo kako treba napasti ili odbiti bilo koju tezu; prvi je podelio govor na četiri dela: želja, pitanje, odgovor, naređenje.

Gorgija ( oko 486 – 375. god. p. n. e.)

Verovatno Empedoklov učenik. Uspešan govornik virtuoznih beseda zbog kojih su grci u Tesaliji retoričko umeće nazivali gorgijanje. U Atinu je dosao 427. god. p. n. e. i tamo je živeo dugo i bogato. Nikada se nije ženio, niti je imao dece. Tako je, prema rečima kasnijeg retoričara Isokrata, ,,...ostao slobodan od te najtrajnije i najskuplje službe“. I za njega se priča da je sam sebi oduzeo život na već za mudrace tog kova uobičajeni herojski način – uzdržavajući se od hrane.
Gorgijina nesumnjiva besednička slika i umeće imali su i odgovarajuće filozofsko utemeljenje zasnovano na načelnom osporavanju saznatljivosti istine. Njegova osnovna teza je: ,, Ništa ne postoji; a ako postoji, ne bih mogao da shvatim; a ako bih shvatio, ne bih bio u stanj da saopštim drugima.”

Prodik (ostrvo Kej, oko 400. god. p. n. e.)

Učenik Protagore, Demokritov i Sokratov savremenik, ostao je poznat kao srebroljubac, ali kao i mudar posrednik u državnim stvarima.
U istoriji filozofije ostaće upamćen po svom racionalističkom shvatanju nastanka religije. Prema Prodiku, religija nastaje iz čovekovog strahopoštovanja spram prirode, odnosno njenih delova od kojih ljudi imaju neku korist.

Antifont ( V vek p. n. e.)

Atinjanin, poznat po nadimku ,,Kuvar rasprava”. Prvi je formulisao tezu o jednakosti Helena i nehelena. Bio je istovremeno tumač znamenja i snova, i politički znalac.
Prema Antifontu, svi ljudi su ,, po prirodi u svemu jednaki, i varvari i Heleni.“ Svi oni imaju iste potrebe koje na sličan način zadovoljavaju, bas kao što i jedni i drugi poštuju svoje pretke. Kao i drugi sofisti, on smatra da su društveni zakoni proizvoljni i stvar slučajnosti, a da su prirodni zakoni nužni. Reč je o razlici između društvenog i prirodnog zakona.

Hipija (oko 400. god. p. n. e.)

Mlađi Protagorin savremenik. Bio je čuveni polihistor i diplomata.
Sa Protagorom i Antifontom u savremenoj nauci važi za utemeljitelja političke nauke. Njegovo podvajanje onoga što je ,,po prirodi” , od onoga što je ,,po državnom zakonu”, značilo je jasno razlikovanje između zakonitog i pravednog. Time je, po ugledu na Protagoru, želeo da ukaže na relativnost svih ljudskih institucija koje nisu ništa drugo do stvar konvencije. Stvarno obavezni zakoni za sve ljude jesu samo oni nepisani – božanski ili prirodni zakoni – zakoni ili norme kojima se svi spontano pokoravaju.

Literatura:

Verner Jeger (1991), Paideia, Oblikovanje grčkog čoveka; Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad.
Dr.Mile Savić, dr.Vladimir Cvetković, dr. Nenad Cekić, Filozofija za IV razred gimnazije i stručnih škola,Peto izdanje, 2008. Godina; Zavod za udžbenike, Beograd.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD