POCETNA STRANA

 
SEMINARSKI RAD IZ FILOZOFIJE
 
OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ FILOZOFIJE
 

 

Еколошка етика

После готово два века индустријског развоја, који се одвијао у знаку свеопштег напретка, све учесталија су преиспитивања суштинских ефеката и смисла таквог напретка.Уз сав и готово немерљив научно-технолошки и производни "бум" у доба Модерне, неки њени резултати више прете будућности човека и света. Свет је оштро раздељен на субјекат (човека) и објекат (природу, дртуштво, технику). Одавно је заборављено јединство човека и света. У животу који је добрим делом одређен и ограничен технологијом, увелико је изгубљен смисао постојања човека у свету. У својој ароганцији, човек је посегао за потпуним овладавањем и бездушним искоришћавањем природе, околине, и другог човека, с намером да то чини и учини и са универзумом.Уколико поставимо питање : ″да ли да сачувамо шуме″ најчешће одговор је ″свакако″, али ако поставимо питање ″да ли се слажете да изгубите посао да бисмо сачували дрвеће″, одговор се мења. Поред чињенице да нам је и оно што нам је природа поверила у основи крхко, својом активношћу, човек је опасно угрозио и сопствени опстанак и опстанак живота на планети. У таквом свету главне опасности и највећи ризици су резултати људске активности, односно антропогеног су порекла и карактера.Тешко је рећи који је од бројних глобалних проблема, па тиме и глобалних еколошких ризика, као резултат таквог начина живота, опаснији по живот на нашој Планети.Да ли је то претећа несташица природнох ресурса, да ли су то климатске промене (глобално загревање), да ли масовна загађења воде, ваздуха и земљишта, угрожен биодиверзитет, нуклеарно оружје, нуклеарне централе, нуклеарни отпад, демографска експлозија, криминал, епидемије, СИДА, тероризам, дрога, или пак, могуће застрашујуће последице генетског инжењеринга. Довољно је подсетити, када је реч о последицама еко-ризика, да је само са последњих 30 година погинуло 5,5 милиона људи, а око 230 милиона људи повређено (од чега ½ тешко) и то само у индустријски високо развијеним земљама и Јапану.Са тог становишта, напредак је својеврсна историја ризика, односно противречан процес између слободе човековог избора и објективних граница тог избора.Није зато ни мало случајно што је Паскал писао да се човек увек налази пред ризичним избором између коначне збиље и бесконачних могућности, између сигурне садашњости и неизвесне будућности.


1. НАСТАНАК ЕКОЛОШКЕ ЕТИКЕ

Еколошка етика такође се назива и енвиронменталном или “зеленом” етиком. Ипак, термин “енвиронментална” (environment = животна средина) указује на нужно постојање и утицај антропогеног фактора на природно окружење, “као израз већ усмерава на неповољан пут”. Можда из овог разлога, аутори у већој мери користе израз еколошка етика.
Зачетак формирања еколошке етике препознаје се у раду аутора Lynn White Jr. "Историјски корени наше еколошке кризе" (“The historical roots of our ecological crisis”) (1967.) и есеја Aldo Leopold-а "Етика предела" (“The land ethics”) у оквиру “A Sand county Almanac” (1970). Након тога, 1970-их година у академским круговима започета је расправа о коренима, узроцима и последицама еколошки погубног понашања цивилизације. Расправе су имале историјски, теолошки, али не и филозофски карактер. Прва конфе-ренција филозофске оријентације, по питању еколошке етичности органи-зована је 1972. године на Универзитету Џорџије. Штампана публикација са ове Конференције (“Philosophy and environmental crisis”), садржала је значајне радове којима се покреће питање значаја и суштине еколошке етике, али је ова област ушла у “главне токове” (mainstream) радом Holems Rolston III “Is there ecological ethic?”. Rolston у свом раду расправља о потреби успостав-љања еколошке етике као филозофске категорије, која је, као таква, у стању да испоштује холистички карактер природе (екосистема) и тиме буде “еколошка пер се, а не само по последицама“. У супротном, постојаће еколошки морал као понашање по праву, по нормама које су информисане о животном окружењу, којих се такво окружење тиче, али које у сржи нису етичне. “Вредности се (нужно) не налазе у свету, али му могу бити постављене, ако човек мудро њиме управља”.За разлику од тзв. Дубоке еколошке етике, која је у потпуности еко-центрична, али и системска, јер планету посматра као јединствени “супер-организам”, где људска заједница представља само један елемент који се мора уклопити са функционисањем читаве природе, Интермедијантна еколошка етика (чији је заступник и сам Rolston) носи ознаку неантропо-центричне, чиме се жели указати на покушај ублажавања и приближавања два супростављена филозофска полазишта. По овом гледишту, природа поседује извесну исконску вредност, али када је она у конфликту са људским интересима, ови потоњи морају имати предност.

2. ПОЈАМ ЕКОЛОШКЕ ЕТИКЕ

Савремено друштво изграђено је на и функционише захваљујући технолошким достигнућима и научним сазнањима на којима исти почивају. Чини се понекад, да цивилизација без тих техничких решења не би умела да опстане и делује. Међутим, покретачна снага (енергетска, пре свега), свих технологија, али и извор који задовољава основне животне потребе (храна, вода и ваздух), јесте природа. Иако је друштво, од појединца до стручних и политичких кругова, свесно оваквог, суштинског значаја природе за наш опстанак (поред вредности коју животна средина има сама по себи) – опстанак живе и неживе средине никада није био више доведен у питање. Преиспитивање будућих активности и однос према природи (а што јесте и однос према нама самима), захтева разумевање основних филозофских и теолошких поставки о свету, од којих се даље формирају етичке норме и на крају закони, као легализација и дефинисање моралног и дозвољеног понашања - како у друштву, тако и према природном окружењу.Данас, када опасности по очување стабилности екосистема достижу енормне размере, фундамент од кога треба поћи, а заправо му се треба вратити како би даљи напори били исправни и усмерени, јесте став да криза не само да постоји, већ је погоршавајућа и забрињавајућа и захтева коренито преиспитивање и промене у понашању. Основни смер којим се треба кретати у циљу очувања животног окружења, покушава да успостави и еколошка етика.Појам и садржај (па и функције постојања) етике врло су сложени. Етика се може означити као: систем вредности створен кроз обичаје и праксу људских бића, као аспект који креира моралну страну личности, као филозофска студија принципа моралности. Функција етике остварује се како кроз спознају и усвајање вредности, тако и кроз деловање у складу са истим.


3. ОСНОВНЕ ИДЕЈЕ У РАЗВОЈУ ЕТИЧКЕ МИСЛИ

Неколико је основних праваца у развоју појма и садржаја етике. Први представља тзв. етика врлина, чији је зачетник Аристотел. Ово гледиште етичност одређује кроз четири основне врлине – умереност, правичност, храброст и (практична) мудрост. Други правац назива се деонтолошком етиком, а утемељивач је Immanuel Kant, који је основу ваљаног понашања дефинисао кроз став да се сваки појединац треба понашати на онај начин како би желео да се и други понашају према њему и да поступа према људима на начин који никако није злонамеран. Треће гледиште – консе-квентална етика – познатији је и као телеолошка етика. Доминантна форма ове школе јесте утилитаризам, чији је главни представник Jeremy Bentham. Основне карактеристике овог правца огледају се у ставовима да се радње не вреднују према мотивацији, већ према ефектима које изазивају, као и да свеопшта срећа јесте врховно добро. Питер Сингер је ове ставове искористио у својој расправи о правима животиња истичући да питање није Да ли животиње могу да размишљају или говоре, већ да ли могу да пате? Средњи век обележило је живљење и учење по неприкосновеним црквеним догмама, које су такође (путем Библије) представљале и писани, односно прописани кодекс етичног понашања. Период ренесансе уводи измене, између осталих и у схватање суштине етике. Хуманост и врлина се више не везују за Бога, већ за човека и његове људске и земаљске разлоге да се морално понаша.Модерна секуларна етика се, условно речено, може удвојити на етику која се тиче индивидуалних права и етику колективних права у условима либерализма. У оба случаја, гарант права и вредности је држава, као људска творевина, створена управо из жеље и потребе људи да јој повере ту дужност и могућност.
Приватни морал и етичност, у суштини су од значаја у смислу њиховог утицаја на добробит заједнице – јавни морал (јавна етика) су превасходни циљ. У том смислу, поред етике о којој се расправља на филозофском нивоу, успостављен је и низ тзв. примењених (апликативних) етика - скупа етичких норми и правила примењивих у различитим сегментима живота и рада човека (лекарска етика, адвокатска етика и сл.). Једна од области примене посебних етичких норми јесте и животна средина. Њен кључни значај за опстанак планете и цивилизације условили су формирање посебне области тзв. еколошке етике. Међутим, пре ближег дефинисања овог појма потребно је објаснити два суштинска (онтолошка и уопште филозофска) погледа на однос човека и природе – антропоцентризам и екоцентризам.


4. ФИЛОЗОФСКИ ПОГЛЕДИ НА ОДНОС ЧОВЕКА И ПРИРОДЕ

Антропоцентризам поставља човека, његове потребе и његову добробит, у централни положај у односу на природу и сва друга жива бића. Према заговорницима овог правца, природни свет нема вредност сам по себи, већ се његов значај огледа само у односу на могућност да задовољи потребе људи. Према овим схватањима, однос човека према природи и живом свету у њој аморалан је (лишен и најмањег промишљања, било позитивног или негативног, о вредности нашег окружења) и вођен је искључиво практичним циљевима.Са друге стране, екоцентризам поставља природу и живе организме у њој на централно место пажње и значаја. По мишљењу заступника екоцентризма, и природа и живи свет имају јединствену вредност која је производ њихових јединствених процеса, активности и садејства. Robert Garner у својој расправи о екоцентризму у односу на животињске врсте истиче да дивље животиње имају известан морални положај у свом окружењу и ‘’могу бити директно морално повређене, а оно што им ми чинимо не може се ценити према добробити коју то има за нас’’.Гледишта заснована на антропоцентризму представљају потпору савременицима, тзв. технолошким оптимистима, који природне ресусрсе виде као оруђе за задовољење савремених и софистицираних потреба друштва и да је природа, заправо један либерални еколошки буџет којим у потпуности и са правом управља човек.
Критичари екоцентризма су инверзно људски шовинизам преточили у еколошки шовинизам и спочитали представницима овог гледишта недо-пустиво истрајно заговарање искључивих “права” природног света. Такође, истицање вредности природе и живог света самих по себи, доводи засту-пнике овог става у парадоксални положај – ако је човек део природе (а свакако јесте), има ли и он право на своје потребе и вредност свог живота или ћемо га у овом случају изопштити из устаљених теорисања о еволуцији, постанку и опстанку врста? “Све животиње свој опстанак стављају на прво место и то исто требамо да чинимо и ми”.Човек, као биолошка јединка, јесте део природе и, с обзиром на своје развојно постигнуће има право и могућност да живи у природи и од приро-де, али је циљ ускладити потребе и могућности (учешће и зависност). Свој допринос успостављању равнотеже између захтева човека и захтева живот-ног окружења пружа и еколошка етика.

5. ЕКОЛОШКА ДИСКРИМИНАЦИЈА – САВРЕМЕНО ДРУШТВО И ЖИВОТНА СРЕДИНА

Еколошка дискриминација је сложена социолошка појава, чији се временски настанак не може категорички одредити, али у односу на пробле-матику којом се бави, може се сматрати присутном током дугог периода постојања друштва. Еколошка дискриминација, као теоријски и социолошки израз није у потпуности дефинисана, али је кроз различита друштвена истраживања уочена и потврђена као појава у и међу заједницама. Суштина еколошке дискриминације огледа се у диспропорцији између социо-економ-ског статуса или одређених карактеристика/особености (раса, порекло) друш-твене групе и услова живота, односно квалитета животне средине у којој дата група. Узроци ових неприхватљивих појава двојаки су:
– С једне стране, у питању је деловање саме државе и доминантних друштвених група (национална већина, економски јаке групе, људи са угледом и положајем).
С обзиром на нарастајуће демографске притиске и опадајући капаци-тет за живот неопходних природних ресурса, државе су приступиле етички, али и правно неприхватљивим активностима модерне - еколошке – гетоиза-ције маргиналних група у својој заједници (сиромашни људи, имигранти и др.). Ове друштвене скупине лишене социо-економског или политичког ути-цаја, различитим регулаторним одлукама и активностима бивају насељена на подручјима неквалитетним и небезбедним за живот – у областима загађене животне средине, областима недозвољено блиским индустријским зонама, зонама депонија или на сличним теренима која и хигијенски не задовољавају глобалну, врховну вредност и право човека на здраво окруже-ње и услове за живот. Између стратега друштвеног развоја и стратега еколошког развоја постоји суштинско размимоилажење, некада можда и неразумевање. Уколико стратези и планери друштвеног развоја, методологију процене ризика спроводе као методологију процене учинка, такве процене свесно се могу заснивати на нетачним, застарелим и неодговарајућим пода-цима. Уколико такве недоследне и погрешне процене постану део званичне државне политике, угрожене друштвене групе могу, под окриљем “објектив-них” процена ризика, бити размештене изван еколошких маргина друштва.Један од најдрастичнијих облика овог вида дискриминације јесте еколошки расизам – појава о којој у највећој мери данас говоре многи хуманисти широм света. Еколошки (енвиронментални) расизам може се дефинисати као “расна дискриминација приликом доношења политичких одлука у области животне средине и спровођења регулација и закона”. О самом појму расизма може се, генерално говорити кроз два основна смисла: а) о расизму као проблему који почива на биолошким тумачењима и пред-стављен је кроз уобличене категорије и групе и б) о расизму као последици идеолошких конструкција. Еколошки расизам се може дефинисати и као “свака активност или одсуство активности владе, државних институција или индустрије, које имају негативне еколошке последице које непропорционално (намерно или ненамерно) погађају појединце, друштвене групе или заједнице одређене расе или боје коже” (Earth Justice Legal Defence Fund).
– Са друге стране због начина на који живе и понашају се (а што је њихов лични избор или наметнута нужда) и саме дискриминисане групе себе доводе у неповољан и несигуран положај у односу на квалитет окружења у којем живе.
Поједина истраживања показују да половина светске популације живи у градовима, а да се у наредних 30 година тај број може попети и до 2/3 светске популације. Основни узроци пораста броја градског становниш-тва и ширења урбаних срeдина, данас леже у економским и социјалним потребама људи и нади да своје циљве могу боље или лакше остварити у великим и напреднијим срединама. Сиромаштво, пре свега, нагони људе да напуштају руралне средине и насељавају се у градовима. Велики број сиромашних људи, имиграната и људи који долазе из сеоских подручја, насељава се неплански (чак и нелегално) на опасним подручјима (трусна подручја, подручја склона клизиштима) у граду, а пре свега у његовој околини (приградска подручја), а Насеља која на тај начин ничу, углавном немају адекватно регулисане дренажне канале, инфраструктуру и испошто-ване све потребне санитарне мере, адекватан довод воде за пиће, што све може имати утицаја на њихово здравље, безбедност и квалитет животног окружења.
Најдиректнији пандан и одговор на еколошку дискриминацију јесте постојање тзв. еколошке правде, као врховног појма чији садржај, али и истинско постојање и примена треба да допринесу постизању правичности и једнакости за све, онда када говоримо о праву на квалитетну животну средину и услове живљења.

ЗАКЉУЧАК

Без обзира ком еколошком правцу припадали, каквим се уверењима водили, свима нам је заједничко да свакодневне животне навике и потребе, задовољавамо захваљујући природи, њеним богатствима и ресурсима, енергетским пре свега. Уколико се у доброј вољи и жељи за разумевањем, посматрају ставови наведених основних тумачења односа човека и природе, оправдање се може наћи за оба супростављена гледишта – једнима је првенствени циљ добробит човека (који у савременом свету мора задовољити разноврсне циљеве), другима је квалитет животне средине (која је у многим елементима јединствена и необновљива) на примарном месту. Данашњи иступи и активности појединих припадника оба Мишљења могу створити представу да је ова два правца тешко помирити, приближити, односно да су циљеви за које се залажу међусобно искључиви.Наука и Технологија, појмови су који се са поштовањем и надом изговарају у данашњем свету. Међутим, наука јесте достигнуће ипак простекло из природне теологије, а ''модерна технологија се може, бар једним делом објаснити као западњачка, волунтаристичка реализација хришћенске догме о човековој измени и пуноправном надвладавању природе.'' Неспорна су и чак задивљујућа достигнућа и сазнања која су нам ове две области подариле, али је приметно и њихово удаљавање (у неким случајевима и оглушивање) од основних моралних поставки света или физичких закона функционисања и опастанка.
У духу широко пропагиране идеје Одрживог развоја, а имајући у виду несагласја по основним питањима места и улоге човека и природе, чини се да би за будућност и друштва и Планете, крупан подухват било усаглашавање начела еколошке етике, преиспитивање постојећих веровања, а затим на недвосмисленим правним и правичним основама, деловање науке и технологије, на начин да управо одрже развој цивилизације, уз схватање да овога циља нема без одржања природе.

ЛИТЕРАТУРА:


1. Жарден,Џозеф де.: Еколошка етика – Увод у еколошку филозофију, Службени гласник, Београд, 2006

2. Недовић,Б.: Екологија животне средине, Пољопривредни факултет, Бањалука, 1999

3. Марковић,Д.: Социјална екологија,Завод за издавање уџбеника, Београд, 1991

4. Интернет сајт:www.delfi.rs/ka1un7753/delfi_knjige_ekoloska_etika.html

5. Интернет сајт:www.ekoplan.gov.rs

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

  preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD